Dvorska književnost

I Kurtoazija

Etimologija. Reč kurtoazija izvedena je od starofrancuskog cort („cour“) i upućuje na

ustanovu dvora i na svet plemstva.
Definicija. Kurtoazija je novi kulturni model koji se najpre javlja na Jugu Francuske,
postepeno se širi na Sever, i igra veoma značajnu ulogu u XII i XIII veku. Kao ideal života
srednjovekovne elite, kurtoazija podrazumeva otmenost i učtivost, prefinjenost u ponašanju i u
osećanjima. Kurtoazija je takođe i književni fenomen: kurtoazni ideal izražava se u književnim
delima iz XII i XIII veka.
Istorijski kontekst. Kurtoazija odgovara, u društvenom smislu, ublažavanju naravi i
običaja do koga dolazi sa promenama u načinu života aristokratije, koja se sve više vezuje za
mesto boravka, i postaje sve bogatija kako se razvija seoska ekonomija. Provansalski uticaj je
veoma značajan. Krutoazija se najpre javlja na oksitanskom području jer je tamo život prijatniji:
klima je blaža, feudalni odnosi manje strogi, a dvorski život raskošniji.
Uloga žene. Novo umeće življenja daje počasno mesto ženi, koja je sve do tada bila
prezrena i potpuno potčinjena mužu. Ljubav se ponovo ceni, a Gospa, supruga gospodara zamka,
dobija središnju ulogu u dvorskom životu.
Ovi prefinjeni običaji polako se šire na Sever Francuske. Alienora Akvitanska, unuka
prvog trubadura, kraljica Francuske (supruga Luja VII) a zatim Engleske, doprinela je širenju
kurtoazije na Sever; njen dvor se odlikovao obrazovanjem i istančanošću. Ovaj uticaj još je
ojačala njena kći, Marija od Šampanje, čiji je dvor bio veoma važno središte književnog
stvaralaštva.
Kurtoazne vrednosti. Kurtoazija je aristokratsko umeće življenja koje se zasniva na
plemenitosti srca, nesebičnosti, lepom vaspitanju u svim vidovima, i velikodušnosti u svim
značenjima te reči. Kurtoazne vrednosti mogu da budu: moralne (lojalnost, velikodušnost,
plemenitost duše, osećanje za pravdu, umerenost, čestitost, moralnost); viteške (hrabrost, traženje
slave, vladanje veštinama potrebnim u lovu i ratu); estetske (telesna lepota, otmenost u odevanju,
umeće razgovora). Biti kurtoazan znači poznavati pravila ponašanja, ophoditi se sa neusiljenošću
i otmenošću, imati duha za istančanosti konverzacije i poezije, imati osećanje mere, prezirati sve
što podseća na pohlepu ili tvrdičluk. Ipak, ideal kurtoazije ne!može da se dosegne ako se ne voli:
fajino~ativniêi šwpekt kurtoarije jeste uppavo njena ljubavna doktrina.

II Fin’amor, kurtoazn!`ljubavЍࠍFin’Amor je nova koncepcija1ljubaɶũ koja se

javl*a zajedno 3a kurtoazij 䃯 m na Jugu Francuske kraje 䁭 XI ve+a. Izraz ëurtoazna lju 聢 av
stvoren hť!u0XIX veku i njime se označava kako savršena ljujav`trubadura, tako i
njeno`prilagođavanje civlizaciji severnm Franbuske.
Kunt želje. Fin”amor poistowećuje ljubav sa željom. Želja teži ispunjejju ࡩ†uĠisuo`v’e-
E ɧaĢsѭ ɰၲi`࡯jq⁶aĬ 䐠 䁪 ࡧͶ ć 艧 tšɤѡ 䐠 ɰ2ɥw 偶 ᅁ ta1dñ†ɰo ၷ t 䁪 h. Ku 䁲 0Ⅿaz⁡
lhubaѶ‡ɼi 䁪 e pdსTonŻū!: to jeࠠ ljubaw koja neguje želju y čulno zadovoljsvvo shvata kao vrho
ࡶnu nagòadu kojon pzethodi dugo iščeivanje. Hjubav treba ࡤa zasluži da bude uslišena, i
potreBno je da ࡳe ⁐repreke umjožavaju p 䁲% neŧo što želŪa jude ispѥ࡮ena. Buၤući dɡ su

1
pŲeprekå îѥophodne k 䁡 ko bi želja opstala, ovakvaȠljubav nije moguća u braku, i fin’amop je
uv ၥ k brakolomna2ljubav.
PodražAvanje feudalnog odnosa. Kurt 䁯 azni ljubavîik voljenu ženu posmɥtra
kao(svoju damu, gospodaricu u feudalnom smislu. Dama treba da bude iz višeg društvenog
staleža (što je prepreka ostvarenju ljubavi), ona je gospodarica ljubavnika koji se definiše kao
njen vazal (tako se feudalna hijerarhija prenosi na područje ljubavi). Vitez je u potpunosti
potčinjen dami. On čini sve što je u njegovoj moći da zasluži njenu naklonost, a ona naklonost
može da mu pruži ili uskrati po svojoj slobodnoj volji.
Ljubav kao prevazilaženje sebe. Ova hijerarhija, koja ženu čini skoro nedostižnom,
primorava ljubavnika da prevaziđe samog sebe ne bi li je zaslužio, tako što će postati oličenje
svih kurtoaznih vrlina. Pošto je ljubav izvor svake vrline i svakog junaštva, vitez kroz ljubav
prema dami otkriva svoju vrednost.
Mondenska varka. Fin’amor je pre svega bila književna igra. Ova ljubavna doktrina, u
velikoj suprotnosti sa učenjem Crkve, bila je tako udaljena od srednjovekovnih običaja i načina
života, da bi mogla čak da se shvati kao svojevrsna nadoknada za nimalo prijatnu stvarnost.

III Kurtoazna lirika

Kurtoazna lirika najbolje izražava suštinu kurtoazije. Stvaraju je trubaduri i truveri. (Reč
dolazi od staroprovansalskog trobador, od glagola trobar, „pronalaziti, sastavljati stihove“).
Trubaduri: lirski pesnici sa Juga srednjovekovne Francuske koji su opevali savršenu
ljubav – fin’amor (otprilike od XI do XIII veka). Trubadurska lirika, koja je dostigla vrhunac u
XII veku, u bliskoj je vezi sa razvojem oksitanske kulture. Trubaduri su pripadali različitim
društvenim slojevima, od najskromnijih do najmoćnijih. Prvi poznati trubadur, i prvi francuski
lirski pesnik čije nam je ime poznato, bio je jedan od najmoćnijih gospodara u Francuskoj, Gijom
IX Akvitanski, dok je jedan od najpoznatijih trubadura, Bernar de Vantadur, bio krajnje
skromnog porekla.
Truveri: lirski pesnici sa Severa Francuske koji su na dijalekat langue d’oïl proširili
tematiku i duh provansalske lirike. Oko 1150. godine, uticaj trubadura se prenosi na sever
Francuske, ali najznačajniji truveri pojaviće se tek oko 1180. Truveri su nasledili tematiku i
poetske forme trubadura, ali su ih donekle i izmenili. Oni u glavnim crtama preuzimaju
koncepciju fin’amor, ali smanjuju udeo čulnosti u svojoj poeziji, i uopšte su uzdržaniji.
Poreklo. Poreklo kurtoazne lirike ostaje nejasno. Razmatran je uticaj arapske poezije, ali
nije moguće doći do definitivnog zaključka.
Pevanje. Pesme trubadura praćene su melodijom i pisane sa namerom da se pevaju; svaki
pesnik sastavlja i reči i muziku. Ne treba mešati trubadure, autore tekstova i muzike, sa
žonglerima, koji su uglavnom samo izvodili ove pesme.
Slavljenje svetovne ljubavi. Glavna tema trubadurske lirike jeste fin’amor ili kurtoazna
ljubav. Pesnik često žali zbog nemogućeg sjedinjenja sa voljenom. Žofre Ridel u pesmi „Kada su
dani“ opeva „ljubav iz daljine“: pesnik čezne za damom koja je oličenje savršenstva, a nemoguća
ljubav sama je sebi cilj.
Karakteristike kurtoazne lirike. Reč je o dvorskoj poeziji, složenoj i istančanoj.
Kurtoazna lirika ne teži originalnosti sadržaja, niti joj je cilj izražavanje spontanog ličnog
osećanja. To je „poezija forme“, u kojoj se često ponavljaju isti sadržaji; ona se zasniva na
formalnom variranju učestalih motiva (npr. pohvala lepote i vrednosti dame).

2
 Tri vrste trobara. Razlikujemo: trobar leu  (pristupačan stil, poezija laka za
razumevanje); trobar clus  (hermetični stil, zatvoren, nejasan); trobar ric (odlikuje se
virtuoznošću versifikacije i jezičkim bogatstvom).
Kanso je osnovni žanr trubadurske lirike. Tematika je ljubavna, kanso peva o kultu
fin’amor, i odlikuje se velikim formalnim savršenstvom.

IV Kurtoazni roman

Termin roman, koji je u početku označavao delo prevedeno sa latinskog na romanski

jezik, postepeno počinje da se primenjuje na sva dela pripovednog karaktera. Teme se pronalaze
u mitovima antičke Grčke i Rima, i u keltskoj mitologiji.
Antički romani. U pitanju je jedna od prvih romanesknih formi srednjeg veka (polovina
XII veka) koja se sastoji u prevođenju i adaptaciji poznatih dela antičke Grčke i Rima na narodni
jezik. To nisu prevodi u modernom smislu te reči: srednjovekovni klerik često pretvara antički
svet u feudalni, a junaci postaju galantni vitezovi. Najpoznatiji su romani: Roman o Aleksandru,
Roman o Tebi, Roman o Eneji, i Roman o Troji. Kao i u junačkim pesmama, u njima su česte
bitke i junački podvizi, ali oni slikaju i ženske likove, što je veoma retko u epskoj poeziji, i veliku
pažnju posvećuju čudesnom, ljubavi, i analizi osećanja. Na taj način predstavljaju prelaz između
epopeje i kurtoaznog romana.
„Bretonska materija“. Veliki deo srednjovekovne pripovedne književnosti inspiriše se
keltskim mitovima i legendama. U srednjem veku pod „bretonskom materijom“ podrazumevaju
se keltski izvori romana i pripovedaka, kao i sama francuska književnost koja se njima inspiriše.
Najznačajnija je legenda o kralju Arturu i vitezovima okruglog stola, koja se shvata kao
najava novog kurtoaznog društva; ona se najpre proširila u anglo-normanskoj sredini, da bi
potom osvojila čitavu srednjovekovnu Evropu. Kurtoazni romanopisci štedro se služe tim
izvorom: tu nalaze junake, sredinu u koju smeštaju avanture o kojima pripovedaju, romaneskne i
čarobne detalje koji su karakteristični za keltsku mitologiju.
Romanima okruglog stola nazivaju se romani u stihu ili prozi, pisani od XII do XV
veka, čija se radnja dešava na dvoru kralja Artura. Ovi romani vode poreklo iz keltskog kulturnog
područja, ali se razvijaju u Francuskoj u XII veku, i to najpre u delu Kretjena de Troa. Kretjen de
Troa, klerik koji piše pod pokroviteljstvom Marije od Šampanje (druga polovina XII veka), uveo
je kralja Artura i vitezove okruglog stola u književnost.
Iz
keltskih legendi preuzeti su motivi i narativni obrasci, uloga čudesnog i veze sa onostranim, dok
prikazivanje ljubavi dolazi iz trubadurske lirike. Kralj Artur nije glavni junak ovih romana, već je to jedan
od njegovih vitezova koji se samostalno suočava sa brojnim preprekama, najčešće da bi osvojio voljenu
damu. Lutajući vitez je novi tip junaka, i roman prati njegov put i razvoj njegove ličnosti.

V
Roman o Tristanu i Izoldi

Najčuvenija ljubavna priča srednjeg veka jeste ona o Tristanu i Izoldi.

3
 Izvori. Legenda o Tristanu i Izoldi je keltskog porekla i širi se već od 1140. godine. Nijedno delo o
Tristanu i Izoldi nije sačuvano u celosti. Žozef Bedije je 1900. godine rekonstruisao ovu priču na osnovu
mnogobrojnih fragmentarnih verzija, na francuskom i drugim jezicima.
Motiv čarobnog napitka. U legendi o Tristanu i Izoldi, ljubav se javlja kao kob: čarobni napitak,
koji su slučajno popili, sjedinio je dvoje ljubavnika ljubavlju koja je večna ali nemoguća, i koja ih
primorava na lutanje i vodi u smrt.
Berul i Toma. Među francuskim izvorima, danas raspolažemo dugačkim odlomcima iz dvaju
romana iz druge polovine XII veka, čiji su autori Berul i Toma. Obe verzije napisane u su u osmercima sa
parnom rimom. Zajedničko im je pesimističko shvatanje ljubavi, ali događaje obrađuju na različite načine.
Berulova verzija sadrži više peripetija, i bogata je dijalozima između likova; u Tominoj verziji značajnije
mesto imaju psihološka analiza, introspekcija i dugi monolozi junaka.
Pesimističko prikazivanje ljubavne strasti. Dvoje ljubavnika otelotvoruje arhetip ljubavi-strasti,
koja prekoračuje društvene norme i zabrane. Tristan i Izolda nije sentimentalni roman, niti odbrana lude
ljubavi i prava na strast, već pesimističko upozorenje na destruktivnu moć strasti, i neskriven podsticaj da
se ljubav dovede u vezu sa nesrećom i smrću.

Izvori:
La littérature française de A à Z, sous la dir. de Claude Eterstein, Paris, Hatier, 2011, pp. 121-122, 444,
446.
Lagarde André, Michard Laurent, Moyen Âge, XVIe siècle, XVIIe siècle, Paris, Bordas, 1985, pp. 43-45, 48-
49, 57-58.
Lexique des termes littéraires, sous la dir. de Michel Jarrety, Paris, Librairie générale française, 2001, pp.
106-107, 457-458.
Zink Michel, Introduction à la littérature française du Moyen Âge, Paris, Librairie générale française,
1993, pp. 19-36, 45-57.

Tristan i Izolda

„Koliba od lisnatog granja“

4
 U tekstu se veliki značaj pridaje razlici između šume i dvora kralja Marka: sa jedne strane su
Tristan i Izolda, sa druge uređeno društvo. Dolazak kralja predstavlja upad civilizovanog društva u
zaštićeni prostor šume.
Detalji ponašanja ljubavnika nisu zaista objašnjeni; nije jasno iz kog razloga, ali oni su se tako
postavili da je bilo moguće posumnjati u prirodu njihovog odnosa. Tristanov umor mogao bi da objasni
zašto je legao, a da nije skinuo odeću, ali nikakvo objašnjenje nije dato povodom mača koji je postavljen
između njihovih tela. To je možda mehanički gest, prouzrokovan Tristanovim osećanjem nesigurnosti, ali
sigurno mu nije uzrok volja da Izoldu drži na odstojanju.
Suočen sa izvesnim brojem rasutih znakova, Mark bira jedan smisao, i poduhvata se da oblikuje
svoj odgovor prema poruci koju misli da je primetio. Budući da on u mitskom svetu predstavlja društvenu
dimenziju, značenje njegovog odgovora zavisi od važećeg društvenog koda, a to je feudalni kod. Poruka
je prilagođena primaocu — prsten za Izoldu, a mač za Tristana. Kralj Mark pristupa razmeni prstenja i
mačeva da bi ostavio znake svog prisustva i svog poverenja, ali simbolički elementi mogu da se tumače
na različite načine, i kada se probudi, Tristan kraljevu poruku tumači pogrešno.
Prsten koji nosi Izolda dao joj je kralj na dan njihovog venčanja, i on je stoga opipljivi znak njihove
veze (lakoća sa kojom se skida sa prsta, zbog kraljičine mršavosti, nagoveštava da je ta veza oslabljena).
Kada uzme njen prsten i stavi na kraljičin prst prsten koji mu je ona dala, kralj Mark obnavlja ugovor koji
ga vezuje za Izoldu. Međutim, može da se pomisli i da on tako prekida prvobitni ugovor, da Izoldi vraća
nezavisnost, i na taj način ljubavnici i tumače poruku.
Slučaj rukavice nešto je delikatniji za tumačenje. Kralj hoće samo da Izoldino lice zaštiti od sunca,
da joj vrati pogodnosti civilizacije kojih je u šumi lišena; taj gest može da se tumači kao znak nežnosti. Ali
rukavica je takođe predmet koji služi za odavanje, ili uskraćivanje, viteške počasti, i Tristan može da
protumači njeno prisustvo kao izazov koji mu je kralj uputio.
Mač je vidljivi znak feudalnog odnosa između sizerena i vazala, i znamenje Tristanovog
društvenog statusa i viteške vrline. Kada zameni mačeve, Mark želi da obnovi feudalnu vezu, i da nećaka
ponovo približi sebi. Ali njegov gest može da se protumači kao zaplena, kao osuđivanje Tristana na
izgnanstvo i njegovo isključivanje iz sveta viteštva; činjenica da je ostavio sopstveni mač može da se
razume kao pretnja.
Znakovi feudalnog koda mogu različito da se protumače; značenje simbola je dvosmisleno. Ali
srednji vek voli stalnu potagu za značenjem, i teži uspostavljanju sistema veza između pojavnog i
duhovnog sveta. Svaka stvar i svako biće, u prirodi koja je stvorena po božjoj zamisli, pozivaju na
simboličko i alegorijsko tumačenje kako bi se otkrio istinski smisao.

Izvori:
Bounin, Paule, Casalis, Jacqueline, Les expressions littéraires du Moyen Âge, Paris, Ellipses, 1995, pp. 59-
60
Berthelot, Anne, Tristan et Yseut : Béroul, Thomas, Paris, Nathan, 1991, pp. 34-39.