Sjećanje koje ćemo pamtiti

Jutros smo svi veoma srećni stigli u školu, jer ćemo se fotografisati za uspomenu koja će nam
vječno ostati, kako nam je rekla naša učiteljica. Takođe nas je zamolila da dođemo čisti i
uredni. Sa puno briljantina na glavi sam stigao na igralište. Svi prijatelji su već bili tamo, a
učiteljica je grdila Žofroa koji je došao obučen kao Marsovac. Geoffroi ima veoma bogatog
oca koji mu kupuje sve igračke koje želi. Žofroa je rekao učiteljici da apsolutno želi da bude
fotografisan kao Marsovac ili da će u suprotnom otići.
Bio je tu i fotograf sa svojim fotoaparatom i učiteljica mu je rekla da moramo brzo da
reagujemo, inače ćemo propustiti čas aritmetike. Agnan, koji je prvi u razredu i miljenik
učiteljice, rekao je da bi bila šteta da nema aritmetiku, jer ju je volio i dobro je rješio sve
probleme. Eudes, prijatelj koji je veoma jak, hteo je da udari Agnana u nos, ali Agnan ima
naočare i ne možemo da ga udaramo onoliko često koliko bismo želeli. Učiteljica je počela da
viče da smo nepodnošljivi i da ako se tako nastavi neće biti fotografija i da idemo na čas.
Fotograf je tada rekao: „Hajde, hajde, hajde, smirti se, smirti se. Znam da pričam sa djecom,
sve će proći odlično.”
Fotograf je predložio da stojimo u tri reda; prvi red sedi na zemlji, drugi, koji stoji oko
učiteljice koja bi sjedjela na stolici i treći, koji stoji na kutijama. Fotograf zaista ima dobre
ideje. Otišli smo po kutije iz školskog podruma. Dobro smo se nasmijali, jer u podrumu nije
bilo mnogo svijetla, a Rufus je stavio staru torbu preko glave i vikao je „Vau! Ja sam duh.” A
onda smo vidjeli kako dolazi učiteljica. Nije izgledala srećno, pa smo brzo otišli sa kutijama.
Jedini koji je ostao je Rufus. Sa torbom na sebi, nije mogao da vidi šta se dešava i nastavio je
da viče „Vau! Ja sam duh”, a torbu mu je oduzela učiteljica. Bio je stvarno iznenađen. Nazad
u dvorištu, učiteljica je pustila Rufusovo uvo i udarila je rukom po čelu. " vi ste svi crni",
rekla je. Istina je, dok smo se šalili po podrumu, malo smo se uprljali. Učiteljica nije bila
srećna, ali joj je fotograf rekao da nema veze, imali smo vremena za pranje dok je on složio
kutije i stolicu za fotografiju. Osim Agnana, jedini koji je imao čisto lice bio je Žofroa, jer mu
je glava bila u njegovom marsovskom šlemu, koji liči na teglu. „Vidiš“, rekao je Žofroa
gospodarici, „da su došli svi obučeni kao ja, ne bi bilo gužve. Vidjeo sam da je učiteljica
zaista željela da povuče Žofroa za uši, ali nije bilo hvatanja za teglu. To je nevjerovatna
kombinacija, ovaj marsovski kostim!
Vratili smo se posle pranja i češljanja. Bili smo malo mokri, ali je fotograf rekao da nema
veze, da se to neće videti na fotografiji. „Dobro“, rekao nam je fotograf, „hoćete li da ugodite
svojoj učiteljici?“ Odgovorili smo da, jer volimo učiteljicu, baš je fina kada je ne ljutimo.
„Dakle“, rekao je fotograf, „mudro ćete zauzeti svoja mjesta za fotografiju. Najviši na
kutujama, srednji stoje, mali sede." Otišli smo tamo i fotograf je objašnjavao učiteljici da sve
dobijamo od djece kada smo strpljivi, ali učiteljica nije mogla da ga sasluša do kraja. Morala
je da nas razdvoji, jer smo svi htjeli da budemo na kutijama(postoljima). "Ovdje je samo
jedan veliki, to sam ja!" vikao je Eudes i gurao one koji su htjeli da se popnu na postolja.
Kako je Žofroa insistirao, Eudes ga je udario šakom po tegli i on se veoma povredio. Morali
smo zajedno da uklonimo Žofrojevu teglu koja se zaglavila.
Učiteljica nam je dala poslednju opomenu ili prelazimo na aritmetiku , pa smo morali da
ćutimo i da se smirimo. Žofroa je prišao fotografu: „Koja je Vaša kamera?“ upitao. Fotograf
se nasmejao i rekao: „To je kutija iz koje će ptičica izaći, dobri dječače. Tvoja mašina je
stara, rekao je Žofro, tata mi je dao jednu sa haubom, sočivom sa kratkom žižnom daljinom,
telefoto sočivom i, naravno, ekranima...“ Fotograf je djelovao iznenađeno, prestao je da se
smijje i rekao Žofrou da se vrati na njegovo mjesto. „Imate li bar jednu fotoćeliju? » upitao je
Žofroa. „Poslednji put, vratite se na svoje mjesto! » viknuo je fotograf koji je odjednom
izgledao veoma nervozno.
Smjestili smo se. Sjedeo sam na podu, pored Alcestea. Alceste je moj drugar koji je veoma
debeo i koji stalno jede. Grizao je parče džema i fotograf mu je rekao da prestane da jede, ali
je Alceste odgovorio da mora da jede. „Pusti taj tost! » vikala je učiteljica koja je sjedjela iza
Alceste. Toliko ga je iznenadilo, Alceste, da je ispustio zdravicu na košulju. „Pobjeđeno je“,
rekla je Alceste, pokušavajući da sastruže džem svojim hlebom. Učiteljica je rekla da je
preostalo samo jedno, a to je da Alceste stavimo u poslednji red kako ne bismo vidjeli mrlju
na njenoj košulji. „Eudes“, reče gospodarica, „prepusti svoje mjesto svom prijatelju. - Nije mi
prijatelj, odgovorio je Eudes, neće imati moje mjesto i samo mora da se nasloni na fotografiji,
tako nećemo vidjeti mrlju, a ni njeno krupno lice. » Učiteljica se naljutila i za kaznu mu je
dala Eudesu konjugaciju glagola: „Ne smijem da odbijem da ustupim mjesto druagarici kojoj
se prolio džem po košulji.“ Eudes nije ništa rekao, izašao je iz svog reda i otišao prema
prvom redu, dok je Alceste otišla prema zadnjem redu. To je napravilo mali nered, posebno
kada je Eudes naleteo na Alceste i udario je u nos. Alceste je htjela da šutne Eudesa, ali je
Eudes izbjegao, veoma je okretan, a Agnan je taj koji je primio udarac, na sreću, gdje nema
naočare. To nije spriječilo Agnana da počne da plače i vrišti da više ne vidi, da ga niko ne voli
i da želi da umre. Učiteljica ga je tješila, izduvala mu nos, češljala i kaznila Alkesta, mora da
napiše sto puta: „Ne smijem da tučem druga koji mi ne smeta i koji nosi naočare. „Dobro je
urađeno“, reče Agnan. Tako da mu je učiteljica dala i redove da uradi. Agnan, bio je toliko
iznenađen da nije ni zaplakao. Učiteljica je počela smješno da dijeli kazne, svi smo imali
mnogo redaka i na kraju nam je učiteljica rekla: „Sada ćeš odlučiti da budeš miran. Ako
budete veoma dobri, ukinuću sve kazne. Dakle, zauzećete dobru pozu, lijepo se nasmiješiti i
gospodin će napraviti prelijepu fotografiju!“ Kako nismo htjeli da razočaramo , poslušali smo
je . Svi smo se smijali i pozirali. Ali, za uspomenu koju ćemo čuvati cio život, to je bio
neuspjeh, jer smo primjetili da fotografa više nema. Otišao je ne govoreći ništa.