ERIH MARIJA

REMARK

SENKE U RAJU
II
ROMAN

Preveo
Dr Mihailo Smiljanić
Naslov originala

Erich Maria Remarque:

SCHATTEN IM PARADIES
 XVIII

Kan me je umolio da pođem s njim. — U pitanju je razbojnički pohod —

rekao je — protiv jednog čoveka koji se zove Hirš. Za doktora Grefenhajma.
— Onog Hirša koji je prevario Grefenhajma?
— Upravo protiv njega — rekao je Kan besno.
— Ali zar on ne tvrdi da nikada ništa nije primio od Grefenhajma? I od
njega Grefenhajm nema ništa pismeno u rukama?
— Upravo tako! Otuda ovo i jest razbojnički pohod. Kad bi Grefenhajm
imao nešto kao potvrdu ili samo nekakvo pismo, onda bi to bila stvar za
advokata. Ali on nema ništa. Samo glad i pristojan mozak. Osim toga, on ne
može dalje da studira; više nema para. Jednom je pisao Hiršu i nije dobio
odgovor. Pre toga je jednom lično bio tamo. Hirš ga je s nestrpljenjem i
neučtdvo izbacio napolje i pretio mu da će ga tužiti zbog učene ako bi
ponovo došao. Grefenhajm je na to dobio stari panični emigrantski strah da
će biti prognan. Sve to znam od Beti.
— Zna li Grefenhajm o vašem planu?
Kan je iskezio zube. — Ne — rekao je smejući se. — On bi već ležao
pred Hiršovim vratima da bi nas zadržao. Stari strah.
— Zna li Hirš da ćemo doći?
Kan je klimnuo glavom. — Ja sam ga pripremio. Dva telefonska poziva.
— Izbaciće nas napolje. Ili neće biti kod kuće — Kan je ponovo iskezio
zube. To je bila neka vrsta smejanja. Ali ne bih zaželeo da mu budem
protivnik. On je takođe hodao drugačije no ranije — brže, krupnim koracima,
a lice mu je izgledalo strože no inače. Pomislio sam da je tako moralo
izgledati u Francuskoj.
— Biće kod kuće.
— Sa svojim advokatom, da bi on nama takođe pretio ucenom.
 — Ne verujem — rekao je Kan i ostao stojeći. — Tu stanuje lešinar.
Vrlo lepo, je li?
Kuća je bila u Pedeset četvrtoj ulici. Crvene staze, čelikorezi po
zidovima, čovek koji opslužuje lift, ogledalo u patosanom liftu, čovek u
fantastičnoj uniformi Umereno blagostanje. — Na petnaesti sprat — rekao je
Kan. — Hirš!
Poleteli smo uvis. — Ne verujem da je doveo advokata — izjavio je
Kan. — Pretio sam mu novim materijalom. On je mangup, pa će zaželeti da
ga vidi; pošto joj nije Amerikanac, u njemu će takođe јоš pomalo tinjati onaj
stari, dobri strah, pa će vile voleti prvo da sazna u čemu je stvar, pre nego što
se poveri svom advokatu.
Zazvonio je. Otvorila je devojka. Uvela nas je u jednu sobu sa kopijom
nameštaja Luja XV, neki komadi pozlaćeni. — Gospodin Hirš će odmah doći.
Gospodin Hirš je bio debeljuškast čovek, srednjeg rasta, pedesetih
godina. Sa njim je ušao jedan ovčarski pas sa zlatnim sjajem. Kan se
nasmejao kada ga je video. — Poslednji put sam tu rasu video, gospodine
Hiršu, u Gestapou — rekao je. — Tamo je oni drže radi lova na ljude.
— Miran, Haro! — Hirš je potapšao psa. — Hteli ste da razgovarate sa
mnom. Niste mi kazali da dolazite udvoje. Imam vrlo malo vremena.
— Ovo je gospodin Ros. Neću vas dugo zadržati, gospodine Hiršu. Mi
dolazimo zbog doktora Grefenhajma. On je bolestan, nema para i mora da
napusti studije. Vi ga poznajete, zar ne?
Hirš nije odgovarao. Potapšao je psa koji je tiho zarežao.
— Vi ga, dakle, poznajete — rekao je Kan. — Ne znam da li mene
poznajete. Mnogi se zovu Kan, isto onako kao što se mnogi zovu Hirš. Ja
sam gestapovski Kan. Mogućno je da ste čuli o meni. Ja sam neko vrane
proveo u Francuskoj baveći se time da izigravam Gestapo. To nije išlo vrlo
otmeno; ni sa jedne strane, gospodine Hiršu. Takođe ni sa moje strane. Time
hoću da kažem da bi odbrana pomoću vašeg psa, kao danas, mene zasmejala.
Pre no što bi me vaša životinja samo dotakla, gospodine Hiršu, ona bi bila
mrtva. I vi verovatno sa njom. Ali meni nije stalo do toga. Mi smo ovde da
bismo za doktora Grefenhajma prikupili novac. Pretpostavljam da i vi hoćete
da mu pomognete. Kojom sumom hoćete da mu pomognete?
Hirš je gledao u Kana. — Zašto bi trebalo da ja to učinim?
— Za to ima mnogo razloga. Jedan se zove milosrđe.
 Izgledalo je kao da Hirš izvesno vreme žvaće. Neprekidno
je posmatrao Kana. Zatim je iz džepa od kaputa izvukao novčanik od
mrke krokodilske kože, otvorio ga i s jedne strane izvadio dve novčanice,
pošto je ovlažio prst i odbrojao ih. — Ovde su dvadeset dolara. Više ne
mogu da dam. Mnogi u sličnim situacijama dolaze k meni. Ako vam svi
emigranti daju slične iznose, uskoro ćete sakupiti troškove za studije doktora
Grefenhajma.
Pomislio sam da će mu Kan baciti novac na sto; ali on ga je uzeo i stavio
u džep. — Dobro, gospodine Hiršu — rekao je. — Onda ćemo dobiti još 980
dolara. Toliko je potrebno doktoru Grefenhajmu, ako živi vrlo skromno, ako
ne puši i ne pije.
— Vi se šalite, je l’te? Ja za to više nemam vremena...
— O, da, vi za to imate vremena, gospodine Hiršu. Nemojte mi, molim
vas, pričati da vaš advokat sedi u susednoj sobi. On nije tu. Zato ću vam ja
ispričati nešto što će vas zanimati. Vi još niste Amerikanac i nadate se da to
iduće godine postanete. Vama neće biti od potrebe zla ogovaranja, Sjedinjene
Države su u tome prilično nezgodne. Moj prijatelj Ros, poznati novinar, i ja,
hteli bismo da vas od toga sačuvamo.
— Imate li nešto protiv toga da obavestim policiju? — pitao je Hirš, koji
je očigledno bio doneo jednu odluku.
— Ni najmanje. Mi tim ljudima možemo tada odmah predati materijal.
— Materijal! Ucena se u Americi prilično visoko kažnjava. Gubite se!
Kan je seo na jednu od zlatnih stolica. — Vi verujete, Hiršu — rekao je
promenjenim tonom — da ste bili lukavi. Vi to niste bili. Vi ste bili dužni da
vratite Grefenhajmu njegov novac. Ovde, u mom džepu, nalazi se peticija
imigracionom organu da vama ne odobri američko pravo građanstva.
Potpisalo ju je stotinu emigranata. Ovde ima jedna druga peticija. Da se
vama ne da naturalizacija zbog vaših vršljanja sa Gestapoom u Nemačkoj,
nju je potpisalo šest lica, a uz nju tačan opis zašto ste vi iz Nemačke dobili
više novca no ostali, a stoji i ime naciste koji ga je za vas doneo u
Švajcarsku. A onda imam ovde isečak iz lionskih novina o Jevrejinu Hiršu
koji je na jednom saslušanju od strane Gestapoa odao mesto boravka dvojice
emigranata koji su odmah zatim bili streljani. Nemojte protestovati,
gospodine Hiršu. Mogućno da niste to bili vi, ali ja ću tvrditi da ste to bili vi.
— Šta?
 — Ja ću svedočiti da ste to bili vi. Ovde se zna šta sam ja u Francuskoj
radio. Meni se veruje više no vama.
Hirš je gledao u Kana. — Vi hoćete, dakle, da date lažan iskaz.
— Lažan samo u smislu primitivnog shvatanja prava; ne po shvatanju oko
za oko, zub za zub. Po učenju Starog zaveta, Hiršu. Vi ste Grefenhajma
uništili, mi ćemo uništiti vas. Nama je pri tom svejedno šta je istina, a šta
nije. Već sam vam rekao da sam ja od mog bavljenja među nacistima ponešto
naučio.
— A vi ste Jevrejin?
— Isto kao i vi, na žalosti
— I vi progonite jednog Jevrejina?
Kan je za trenutak bio zbunjen. A onda je rekao. — Da, ja sam vam već
rekao, da sam od Gestapoa nešto naučio. Osim toga i tehniku američkih
gangstera. I, ako hoćete, gospodine Hiršu, imam takođe još pomalo jevrejske
inteligencije.
— Policija u Americi...
— Mi smo naučili i od policije u Americi — prekinuo ga je Kan — čak
nekoliko stvari! Ali one nam nisu potrebne. Da bismo vas sredili, dovoljne su
hartije u mom džepu. Meni nije stalo do toga da padnete u zatvor. Dovoljno
je ako vas upute u jedan koncentracioni logor.
Hirš je podigao ruku. — Za takvu stvar je neko drugi, a ne vi, gospodine
Kane. I za to su potrebni drugi dokazi, a ne vaša lažna okrivljenja.
— Mislite? — odvratio je Kan. — U ratu? Za jednog tobožnjeg emigranta
rođenog u Nemačkoj? A šta će vam se već desiti u koncentracionom logoru?
Vas će humano zatvoriti, za to nije potrebno suviše mnogo razloga. A čak i
ako se spasete logora, kako bi stajalo sa vašim državljanstvom? Sumnje i
ogovaranja mogu u tome biti presudni.
Hiršova ruka se grčila oko pseće ogrlice. — A kod vas? — rekao je tiho.
— Kako bi to bilo kod vas kad bi izišlo na videlo? Šta bi se s vama desilo?
Učena, lažni iskazi...
— Znam ja tačno šta to znači — odvratio je Kan. — Meni je svejedno.
Zviždim ja na to. Zviždim na sve to! Na sve ono što je vama važno, vi
mangupe, koji sanjate o budućnosti. Meni je sve jednako, ali vi to ne možete
razumeti, vi buržoaska uholažo! Već u Francuskoj mi je to bilo svejedno.
Verujete li da bih ja sve to inače radio? Ja nisam naduveni čovekoljubac! A
meni je svejedno šta će se dogoditi! Ako biste vi bilo šta preduzeli protiv
mene, ja neću ići sudiji, Hiršu? Sam ću s vama svršiti. I to ne bi bilo prvi put.
Šta vi znate o čistom očajanju? Zar još niste naučili koliko se jevtino danas
ubija? — Kan je napravio užasno lice. — Čemu nam je sve to potrebno? To
vas neće upropastiti. Platićete mali deo onoga što dugujete i ništa drugo.
Ponovo je izgledalo kao da Hirš bezglasno žvaće. — Nemam kod kuće
novca — rekao je najzad.
— Možete mi dati ček.
Hirš je odjednom pustio psa. — Mir, Haro! — Otvorio je jedna vrata. Pa
je nestao. Hirš je ponovo zatvorio vrata. — Najzad — rekao je Kan.
— Neću dati ček — izjavio je Hirš — Vi to razumete?
Posmatrao sam ga s interesovanjem. Nisam verovao da će tako brzo
popustiti. Možda je Kan imao pravo, bezimeni strah od toga što je sa njima
bio sam u sobi pomešao se sa stvarnim osećanjem krivice pa je Hirša učinio
nesigurnim. Izgledalo je da brzo misli i takođe brzo dela. Osim ako nije
smislio da zada neki udarac.
— Sutra ću ponovo doći — rekao je Kan.
— A hartije?
— Sutra ću ih uništiti na vaše oči.
— Novac ću dati samo kad dobijem hartije.
Kan je vrteo glavom. — Da biste saznali ko je sve spreman da protiv vas
svedoči? Isključeno!
— Ko mi onda garantu je da su to stvarne hartije?
— Ja — odvratio je Kan. — To vam mora biti dovoljno.
Hirš je ponovo bezglasno žvakao. — Dobro — rekao je zatim vrlo tiho.
— Sutra u isto vreme. — Kan je ustao sa svoje pozlaćene stolice.
Hirš je klimnuo glavom. Odjednom je bio vlažan od znoja.
— Sin mi je bolestan — prošaputao je. — Moj jedinac! A vi — vi bi
trebalo da se stidite! — rekao je odjednom. — čovek je očajan — a vi!
— Nadam se da će vam sin ozdraviti — odvratio je Kan mirno. —
Doktor Grefenhajm će vam sigurno moći reći koji je lekar najbolji
Hirš nije ništa odvratio. Lice mu je izražavalo čudnu mešavinu mržnje i
bola; mržnja je bila u očima. Sada mi se činio takođe povijenijim no s
početka, ali često sam viđao da bol zbog novca može da bude isto onako
stvaran kao i bol od stvarne boljke. To je moglo da bude takođe i zato što je
između bolesti njegovog sina i njegove prevare prema doktoru Grefenhajmu
postojala nekakva tajanstvena isprepletenost i da je on otada tako brzo
popustio a ova iznemoglost još pojačala mržnju. Čudnovato, ali mi ga je
gotovo bilo žao.

— Nisam čak ni siguran, da li mu je sin zaista bolestan.

— Te već verujem. Jevrejin ne pravi žale sa smrću na račun svoje
porodice.
Kan me je pogledao s interesovanjem. — Nisam čak siguran ni da li
uopšte ima sina — izjavio je.
Na ulici nas dočeka zapara perionice. — Verujete li da će Hirš sutra
praviti teškoće? — upitao sam.
— Ne verujem. On se plaši zbog svog državljanstva.
— Zašto ste me upravo poveli? Ja sam pre bio smetnja. Za vas takođe,
jer je Hirš pred svedocima morao biti oprezan. Bez mene bi vam, možda,
lakše bilo.
Kan se smejao. — Može biti, ali ne mnogo. Zato je vaš izgled veoma
doprineo.
— Zašto?
— Zato što izgledate kao nevernik-gromovnik! Znate li šta je to? To je
ono što bogalji i crnokosi u onoj vladi tamo zamišljaju kao arijevce! Jevrejin
i Jevrejin — oni se razumeju i jedan drugoga nikada ne uzimaju sasvim
ozbiljno. Ali kada čovek ima kraj sebe jednog takvog eksplozivnog arijevca
kao što ste vi, onda je to nešto sasvim drugo. Pretpostavljam da je to Hirš
sasvim lepo zaplašilo.
Setio sam se da sam nedavno morao da uzmem Nemačku u zaštitu protiv
Frejzera, a da to nisam želeo, sada me upotrebljavaju kao nacistu radi
zastrašivanja. Čudno je to u kakve situacije čovek može da dospe. Znao sam
da nemam mnogo smisla za humor, a za ovakve rabote nisam imao stvarno
baš nikakvog. Odjednom sam sebi izgledao kao da su mi na glavu prosuli
noćni sud.
Kan nije ništa primećivao. On je čvrsto koračao kroz staklastu podnevnu
sparinu, kao lovac kad primeti divljač. — Najzad, da se malo prekine dosada
— rekao je. — Još malo pa da čovek poludi! Nisam navikao na takvu
sigurnost. Možda sam zauvek izvitoperen u tom smislu.
 — Zašto se ne javite u vojsku? — pitao sam suvo.
— Učinio sam to. Ta vi znate da nas ne uzimaju. Mi smo „neprijateljski
stranci”. Pogledajte svoju ispravu!
— Nemam je. Ja sam jedan stupanj niže. Ali kod vas je to drukčije. U
Vašingtonu se izvesno zna šta ste radili u Francuskoj.
— Zna se i zbog toga mi se još manje veruje. Pretpostavlja se dvostruka
igra. Ko je mogao da uradi tako drske stvari, morao je takođe imati naročite
veze, misle u biroima. Ne bi me iznenadilo ako bi me još uhapsili. Mi živimo
životom u kome se ogledaju ironije. — Kan se smejao. — Na žalost, ironije
su nešto za pisce, ne i za ljude kao što sam ja.
— Jeste li imali potpise emigranata protivu Hirša?
— Ne. Naravno da nisam. Zbog toga sam i tražio samo hiljadu dolara,
umesto čitav iznos. Hirš na taj način može da veruje da se dobro izvukao.
— Vi mislite da on možda veruje kako je napravio dobar posao.
Kan me je pogledao. — Da, jadni moj Rose — rekao je sažaljivo. —
Takav je život.

— Hteo bih da se odvezemo na neko tiho mesto — rekao sam Nataši. —

U neko evropsko selo ili na neko jezero. Nekuda gde se čovek ne preznojava
odmah.
— Nemam kola. Da telefoniram Frejzeru?
— Nikako!
— On ne mora da se poveze sa nama. Može nam pozajmiti svoja kola.
— Ni to. Bolje podzemna železnica ili autobus!
— Kuda?
— Da, kuda? Ovaj grad izgleda da leti ima dvostruko više stanovnika no
inače!
— A svuda je vrućina. Jadni Rose!
Okrenuo sam joj se ljutito. To je po drugi put da mi danas kažu jadni
Rose. — Ne bismo li otišli do „Klojstersa”? Tamo ima tapiserija sa
jednorozima. Ja ih još nikada nisam video A ti?
— Jesam. Ali muzeji su uveče zatvoreni. Takođe i za emigrante.
— Ponekad sam stvarno sit toga da budem emigrant — rekao sam još
razdraženije. — Celog dana sam bio emigrant. Prvo sa Silversom, a onda sa
Kanom. Kako bi to bilo kad bismo bili obični ljudi?
 Ona se smejala. — Čim čovek prestane da brine o jelu i krovu nad
glavom, prestaje da bude običan čovek, dragi moj Valdene, Ruso i Toro.
Katastrofe otpočinju već sa ljubavlju.
— Ne, ako je čovek primi kao mi.
— Kako je primamo mi?
— Opšte, ne posebno i lično.
— Dobri bože — rekla je Nataša.
— Kao more. Ne kao pojedinačan talas. Pa ti tako misliš. Ili možda ne?
— Ja? — pitala je Nataša začuđeno.
— Da, ti. S tvojim mnogobrojnim prijateljima.
— Veruješ li da bi me jedna votka ubila? — pitala je posle jednog
trenutka.
— To ne verujem. čak ni u ovoj staroj čatrlji.
Bez razloga ogorčen, doneo sam od Meljikova bocu i dve čaše. Sada je
Meljikov bio na dužnosti portira. — Votka? — pitao sam. — Na ovoj
vrućini? Biće nepogode. Prokleta omorina. Želeo bih da ovde imamo bar
senku nekog klimatskog uređaja. Ti prokleti ventilatori mešaju samo po
vazduhu, kao po nekom testu za kolače.
Vratio sam se. — Pre no što se počnemo svađati, Nataša — rekao sam
— porazmislimo o tome kuda možemo da odemo. Bolje da se svađamo u
hladovini nego na vrućini. Odričem se evropskog sela i jezera. Osim toga,
imam para. Silvers mi je platio jednu premiju.
— Koliko?
— Dvesta pedeset dolara.
— Trice! — rekla je Nataša. — Pet stotina bi bilo kako treba.
— Glupost. On mi je objasnio da mi u stvari ništa ne duguje, da već
odavno poznaje gospođu Vimper. To me je na jedilo. Ne iznos. Smatrao sam
da on. nije loš. Ne mogu samo da podnesem ako mi se on predaje kao
poklon.
Nataša je spustila čašu. — Je l' to nikada nisi mogao podnositi? — pitala
je.
— Ne znam — odvratio sam iznenađen. — Verovatno ne. A što?
Pažljivo me je gledala. — Verujem da bi još pre nekoliko .nedelja bio
ravnodušan prema tome.
— Misliš? Možda. Ja nemam smisla za humor, izvesno zbog toga.
 — Ti ga baš imaš. Mogućno je da ga danas nemaš.
— A kome je pri ovakvoj omorini do humora?
— Frejzeru — rekla je Nataša. — On sav kipi kad je vreme ovakvo.
Mislio sam u isto vreme na mnoge stvari, a ništa nisam rekao od onoga
što sam hteo reći. — On mi se veoma dopao — izjavio sam mimo umesto
toga. — Verujem da on kipti. On je ono nedavno bio veoma zabavan.
— Daj mi još pola votke — rekla je Nataša smejući se i posmatrala me.
Ćuteći sam joj nasuo pola čaše.
Ustala je i pogledala me. —Kuda hoćeš da ideš? — pitala je.
— Ne mogu da te povedem u svoju sobu. Suviše mnogo ljudi.
— Povedi me u neki hladovit restoran.
— Dobro. Ne na ribu u „King ov de Si”. U jedan mali francuski restoran
u Trećoj aveniji. „Bistro”.
— Skup?
— Ne za čoveka koji ima dvesta pedeset dolara. Poklonjenih ili
nepoklonjenih. On ih ima.
Oči su joj postale nežne. — Tako je dobro, darling — rekla je. — Do
đavola s moralom!
Klimnuo sam glavom i imao osećanje da sam zamalo izbegao razne
opasnosti.

Kada smo Izišli iz restorana, napolju je sevalo. Vetar je kovitlao prašinu i

komade hartije. — Počinje! — rekao sam. — Moramo da ugrabimo neki
taksi!
— Zašto? Taksi mirišu na znoj. Hajdemo pešice.
— Padaće kiša. Nemaš kišne kabanice, ni kišobrana. Biće provala
oblaka.
— Tim bolje. I tako sam htela večeras da perem kosu.
— Pokisnuće kao dodola, Nataša.
— To je najlonska haljina. Ona se ne mora ni peglati. Restoran je bio
suviše hladan. Hajde da pešačimo! Ako bude gore, možemo ući u neki
hodnik. Vetar duva! On me uzbuđuje!
Išli smo uz same kuće. Odjednom je sa svih strana sevalo. Uz
oblakodere, kao da munje dolaze iz spleta cevi i mreže žica pod asfaltom.
Odmah zatim je počela kiša, krupne, tamne mrlje prosute po asfaltu koje su
se videle pre no što ih je čovek osetio na svojoj koži.
Nataša je držala lice prema kiši. Usta su joj bila poluotvorena, oči
zatvorene. — Drži me čvrsto — rekla je.
Oluja je bivala sve jača. Trotoari su se odjednom ispraznih. U ulazima
kuća tiskali su se ljudi, tu i tamo proleti neka prilika, pognuta i bežeći duž
kuća koje su u trenu počele sijati u srebrnastoj svetlosti kiše koja je pljuštala
i pretvorila asfalt u penušavo, plitko, tamno more na koje su praštah
nevidljiva koplja i strele.
— Gospode! — rekla je Nataša odjednom. — Ti imaš na sebi novo
odelo!
— Suviše dockan! — odvratio sam.
— Mislila sam samo na sebe! Ja na sebi nemam ništa. Zadigla je haljinu
do bedara. Imala je male bele gaćice, bez čarapa, a obuća su joj bile bele
lakovane sandale s visokom petom oko kojih je prskala kiša. — Ali ti! Tvoje
još neisplaćeno plavo odelo!
— Suviše dockan! — odvratio sam. — Osim toga, mogu da ga osušim i
ispeglam. Uostalom, plaćeno je. Možemo, dakle, da nastavimo oduševljeno
slavlje stihije! Do đavola s plavim odelom buržuja! Hajde da se kupamo u
fontani pred hotelom „Plaza”.
Smejala se i povukla me u jedan kućni ulaz. — Tako ćemo spasti
postavu i konjsku dlaku! One se ne mogu ispeglati. Oluje dolaze češće od
odela. A čovek se može osećati razdraganim i u jednom zaštićenom kućnom
ulazu. Kako samo seva! I baš je zahladnelo! To je od vetra!
„Kako je samo bila praktična, a da ništa ne izgubi od osećanja
ushićenosti”, mislio sam i poljubio joj toplo, sitno lice. Stajali smo između
izloga dveju radnji. Na jednoj strani su bili izloženi mideri za starije, pune
dame i iznad njih su sevale munje; na drugoj strani se nalazila akvarijumska i
zoološka radnja. Čitav jedan zid je bio pun polica sa osvetljenim
akvarijumima zelene, svilaste svetlosti i sa raznobojnim ribama. Ja sam u
svom detinjstvu i sam gajio ribe i neke sam poznao. To je bilo čudnovato
osećanje da iznenadno vidim kako preda mnom zasvetluca komad detinjstva,
tiho i kao iz nekog sveta s one strane svih horizonata koje sam još poznavao,
i ono se pojavilo bezglasno, obavijeno buktinjama munja i potpuno netaknuto,
i ostalo onakvo kakvo je bilo, nekom blagom magijom, ne ostarelo, ne
umrljano krvlju i ne razoreno. Držao sam Natašu za ruku i osećao njenu
toplinu, dok je istovremeno jedan deo mene bio daleko, daleko nagnut nad
jedan zaboravljen kladenac koji već odavno više nije žuborio, i osluškivao
jednu prošlost koja mi je bila postala strana pa je otuda sad bila utoliko
zanosnija. Dani na potocima, u šumama, na malenom jezeru, drhteći nad
knjižicom, zadržali mi se u letu. Večeri u vrtovima, nad čijim zidinama je
visio jorgovan, sve je to bezglasno proletalo preda mnom kao neki brz nemi
film.
— Šta bi rekao ako bih ja imala takvu stražnjicu? — pitala je Nataša.
Okrenuo sam se. Ona je gledala na drugu stranu, u radnju sa miderima. Tamo
se video oklop za jednu valkiru, razapet na jednoj crnoj lutki kakvima se
služe krojačice. — Ti imaš divnu stražnjicu — rekao sam. — I tebi nikada
neće biti potreban mider, iako nisi tako mršava žirafa kakve sada trčkaraju
svuda.
— Dobro. Prestala je kiša. Samo po koja kap. Hajde da pođemo odavde.
— „Deprimirajuće je videti šta sam nekada bio”, mislio sam i poslednjim
pogledom prešao preko akvarijuma. — Pogledaj samo, majmuni! — rekla je
Nataša i pokazala na stražnji deo dućana. U velikom kavezu, u kome je bilo
jedno stablo, radila su gimnastiku dva majmuna sa dugačkim repovima.
— To su pravi emigranti! U kavezu! Vi još niste dotle doterali.
— Nismo? — rekao sam.
Nataša me je pogledala. — Ja o tebi ne znam ništa — odvratila je. — I
ne želim da bilo šta znam. Nalazim da je dosadno da jedno drugom naširoko
pričamo svoje teškoće i svoje životne priče. Tu čovek odmah počinje da
zeva. — Još jednom je pogledala na mider za Brunhilde. — Koliko brzo život
proleti! Ja ću takođe brzo biti takva i ući u taj oklop i biću članica nekog
ženskog kluba! Ponekad se probudim s užasnim strahom. Da li i ti?
— I ja.
— Stvarno? Ne izgledaš tako.
— Ni ti, Nataša.
— Moramo da izvučemo sve što možemo!
— Mi to već radimo.
— Više! — Ona se pripila uz mene tako da sam je osećao od nogu do
ramena. Haljina je bila kao kostim za kupanje. Kosa je u pramenovima visila,
a lice joj je bilo vrlo bledo.
— Za nekoliko dana imaću drugi stan — promrmljala je.
 — Onda možeš da dolaziš k meni i ne moramo više da sedimo po
hotelima i krčmama. — Smejala se. — I u njemu se vazduh rashlađuje.
— Hoćeš da se preseliš?
— Ne. To je stan prijatelja.
— Frejzer? — Upitao sam pun zlih slutnji.
— Ne, nije Frejzerov. — Ponovo se smejala. — Neću od tebe praviti
žigola više no što je neophodno potrebno za našu udobnost, Roberte.
— Ja sam to i inače već — rekao sam. — Ja igram sa olovnim cipelama
na užetu morala i često se stropoštam. Biti pristojan emigrant, to je vrlo težak
poziv.
— Ti budi nepristojan — rekla je i zakoračila na ulicu preda mnom.
Zahladilo je, a među oblacima se ponovo videlo nekoliko zvezda. Asfalt
se sijao u odsjajima svetlosti automobila, kao da voze preko crnog leda.
— Čarobno izgledaš — rekao sam Nataši. — čini mi se kao da sam na
nekom kupatilu budućnosti sa kakvom devojkom s Marsa. Zašto moda ne
pronađe haljine koje se tako lepe uz telo, kao tvoja?
— Već ih je pronašla — odvratila je. — Ti ih samo još nisi video.
Pričekaj dok dospeš u balske dvorane visokog društva!
— Ja sam u njima — rekao sam i povukao je u jedan mračni kućni ulaz.
Mirisala je na kišu, vino i beli luk.
Kiša je sasvim bila prestala kada sam je dopratio do kuće. Ceo put u
povratku išao sam pešice. Svakog trenutka su se zaustavljali taksi da bi me
povezli. Još pre jednog sata nigde se nisu mogli naći. Udisao sam svež
vazduh kao da je vino i razmišljao o ovom danu. Negde sam osećao
opasnost, ali ne onu koja meni preti, već onu koja je bila u meni. Bilo mi je
kao da sam prešao neku tajanstvenu granicu a da to nisam primetio i da sam
dospeo u oblast u kojoj vladaju sile koje nisam mogao kontrolisati. Još nije
bilo razloga za uzbunu, ali sam već stupio u mrežu u kojoj važe drugačije
vrednosti od onih koje su za mene pre toga bile merodavne. Mnogo šta, što bi
mi još donedavno bilo ravnodušno, to više nije bilo. Pre toga sam stajao po
strani, sada to više nisam potpuno. „Šta se zbilo sa mnom?” mislio sam. Ta ja
nisam zaljubljeni Ali sam znao da se čovek po strani takođe mogao zaljubiti,
iako ne nađe neki vrlo pogodan predmet za ljubav, i to samo zato što mu je
sama ljubav bila toliko potrebna, da nije bilo toliko važno kome će ona biti
upućena. A znao sam takođe da je opasnost ležala u tome da čovek
odjednom bude zarobljen i da izgubi svaki pregled.
 XIX

— Beti mora sutra da se operiše — rekao je Kan telefonom. — Mnogo se

plaši. Nećete li da je posetite?
— Po sebi se razume da hoću. Šta joj je?
— Ne zna se tačno. Grefenhajm i Ravik su je pregledali Operacija će
pokazati da li je oteklina dobroćudna ili ne.
— Gospode! — rekao sam.
— Raviš će se starati o njoj. On je postao asistent u bolnici „Maunt
Sinaj".
— Hoće li je on operisati?
— On će asistirati. Ne znam da li već sme samostalno da operiše. Kada
ćete doći ovamo?
— U šest, pošto ovde budem gotov. Jeste li čuli o Hiršu?
— Bio sam tamo. Sve je u redu. Grefenhajm već ima novac. Teže je bilo
da ga njemu dam no da ga od Hirša uzmem. Pristojni ljudi mogu katkad da
budu golema nevolja, kod mangupa se uvek odmah zna na čemu si.
— Dolazite li i vi kod Beti?
— Baš sada sam bio tamo. Pre toga sam se čitav sat borio sa
Grefenhajmom. Verujem da bi on Hiršu vratio novac da mu nisam zapretio da
ću ga poslati „Snazi kroz radost” u Berlin. On nije hteo svoj sopstveni novac
da uzme od jednog mangupa. A pri tom gotovo nije imao šta da jede. Otiđite
do Beti. Ja ne mogu opet da idem. Ona se. plaši. Osim toga, počela bi
sumnjati ako bih dva puta došao. Još više bi se preplašila. Otiđite k njoj i sa
njom govorite nemački. Kada je čovek bolestan, ne mora još i engleski da
govori, misli ona.
Otišao sam. Bilo je toplo i sivo, a nebo je imalo boju belog pepela. Beti
je ležala u krevetu u kineskom ogrtaču crvene boje, koji je krojač u Bruklinu
verovatno zamislio kao mandarinsku haljinu.
— Dolazite baš tačno kada sam na belom hlebu — uzviknula je Beti. —
Sutra idem na giljotinu.
— Ama Beti — rekao je Grefenhajm. — Sutra ćemo izvršiti mali rutinski
pregled. Samo iz predostrožnosti.
— Giljotina je giljotina — odvratila je Beti u lažnoj, suviše glasnoj
veselosti. — Svejedno da li se nekome od ljudi seku nokti na nozi ili glava.
Pogledao sam okolo. Tu je bilo gotovo deset ljudi. Većinu sam poznavao.
Ravik je takođe bio tu. Sedeo je na prozoru i gledao na ulicu. U sobi je bilo
vrlo toplo, a prozori su ipak bili zatvoreni. Beti se bojala da će biti još toplije
ako bi bili otvoreni. Na jednom fertiko-ormanu zujao je ventilator kao neka
umorna velika muva. Vrata koja su vodila u susednu sobu bila su otvorena.
Bliznakinje Koler su donele kafu i štrudlu od jabuka, nisam ih odmah poznao.
Sada su bile plave. Njihovo cvrkutanje se razlegalo kroz prostoriju kao da su
laste svetle boje. Bile su dobro raspoložene, hitre kao lastice, a na sebi su
imale udre, kratke suknje i pamučne svetere sa poprečnim prugama i kratkim
rukavima.
— Vrlo ukusno, je l’te? — pitao je Tanenbaum.
Nisam odmah shvatio na koga misli, na štrudlu od jabuka ili na devojke.
— Veoma — rekao sam. — Izaziva pometnju misao da se sa
bliznakinjama otpočne neka veza, osobito ako one jedna na drugu toliko liče
kao ove dve.
— Dvostruka sigurnost — odvratio je Tanenbaum dok je delio komad
štrudle. — Ako jedna umre, može se oženiti drugom. Gde ima toga inače?
— Pomalo tužna misao. — Pogledao sam u Beti, ali ona nije ništa čula.
Ona je poručila da joj devojke Koler donesu bakroreze Berlina, koji su inače
bili okačeni u predsoblju, i postavila ih na dva noćna stolčića kraj svog
kreveta.
— Nisam mislio na to da bi se čovek mogao oženiti bllznakinjama
jednom za drugom — rekao sam — isto tako nisam odmah pomislio na
umiranje.
Tanenbaum je vrteo ćelom oko koje se lepršala crna kosa i koja je
izgledala kao sjajna stražnja strana pavijana. — A na šta se inače misli? Ako
čovek nekog voli, onda misli: jedno od nas mora da umre pre drugoga; jedno
od njih će ostati samo. Ako se na to ne misli, ne voli se stvarno. To je veliki
prastari strah, izmenjen, to priznajem. Iz prvobitnog straha da čovek sam mora
da umre, s ljubavlju, postaje strah za drugoga. To je prelaz koji tu ljubav
pretvara u gotovo još veće mučenje, jer se nalazi kod onoga koji ostaje.
Tanenbaum je olizao s prstiju šećer od kolača. — Pošto se usled toga ne
može u strahu ići sam kroz život — jer isto tako i biti sam je mučenje —
bliznakinje su najpametniji izlaz. Naročito kad su toliko lepe, kao što su to
dve Kolerove.
— Da li biste se vi oženili jednom od njih ne birajući? — pitao sam. —
Ta vi ih ne možete razlikovati ili biste sa samim sobom bacali kocku?
Pogledao me je iznad cvikera pod gustim obrvama. — Samo vi terajte
šalu sa čovekom siromašnim, bolesnim, ćelavim i Jevrejinom, vi, arijevska
rugobo, što kao bela vrana sedite tu među ljudima koji su svoju najvišu
kulturu već bili dostigli dok su vaši preci sedeli na drveću s obe strane Rajne
i srali u svoja krzna.
— Lepa slika — odvratio sam. — Ostanimo pri našim bliznakinjama.
Zašto se ne odvojite od svojih kompleksa niže vrednosti i ne krenete u
napad?
Tanenbaum me je za trenutak posmatrao sa puno jada. — To su devojke
za filmske producente — rekao je zatim. — Holivudska hrana.
— Zar vi niste glumac?
— Igram naciste, sitnije naciste. Nemam čari.
— Mene zanima to, živeti sa bliznakinjama, a ne zanima me kao vas,
umreti sa bliznakinjama. Ako bi čovek s jednom doživeo dom, mogao bi
preći na drugu. Ako čoveku jedna propadne, još uvek bi ostala druga. U
tome izvesno ima mogućnosti punih draži.
Tanenbaum me je posmatrao užasnut. — Jeste li vi strašnu poslednju
deceniju proživeli da biste završili sa takvim sujetnostima? Zar vi ne znate da
besni najveći svetski rat svih vremena? Je li to sve što ste od njega naučili?
— Tanenbaume — rekao sam. — Vi ste počeli da govorite o zgodnim
guzicama. Ne ja!
— Ja sam to mislio u metafizičkom smislu. Tragično, da bih pobegao od
svetske dileme. Ne vulgarno, kao vi, vi pozni cvete na mušmulinom Edinom
drvetu — rekao je Tanenbaum tužno.
Jedna od devojaka Koler prišla nam je sa novim služavnikom sa štrudlom
od jabuka. Tanenbaum je oživeo, gledao je u mene kao da mu se um
prosvetlio, pokazao na komad štrudle, a kad mu ga je bliznakinja stavila na
tanjir i tako joj obe ruke bile zauzete, snebivljivo je pljesnu po okrugloj
stražnjici. — Ama, gospodine Tanenbaume — prošaputala je bliznakinja i
smejala se. — Ta nemojte ovde! — On je podavio rep i otišao.
— Pa vi, metafizičaru — rekao sam. — Vi pozni cvete na suvom kaktusu
Talmuda.
— Vi ste me na to naveli — izjavio je Tanenbaum zbunjeno i uzbuđeno.
— Razume se! Uvek drugi, vi, nemački namćore! Samo da se ne primi
odgovornost
— Mislim da za to imam vama da zahvalim! Ona mi to nije zamerila, je
l’te? Ne mislite li i vi tako.
Tanenbaum je počeo da likuje. Opružio je vrat i dobio boju rđe nalik na
gvožđe koje je dugo stajale na kiši. — Napravili ste jednu grešku, gospodine
Tanenbaume — rekao sam. — Trebalo je da na suknji ostavite mali znak
kredom da biste znali koja je od dveju bliznakinja bila žrtva vašeg
prostačkog približavanja. Moglo bi, naime, biti da ona druga nema nikakvog
smisla za to i da vam, ako biste to ponovili, sruči na glavu služavnik sa
štrudlom od jabuka, zajedno sa kafom! Kao što vidite, evo obe bliznakinje
baš donose nove služavnike sa štrudlom od Jabuka. Znate li koja je devojka
ono bila? Ja više ne znam.
— Ja... to beše... ne... — Tanenbaum je dobacio pogled pun mržnje. Sav
zanesen gledao je u bliznakinje. Tada je natčovečanskom snagom uspeo da
napravi jedan sladunjav osmejak. Verovatno je mislio da će bliznakinja koju
je uštinuo uzvratiti osmejak. Umesto toga, nasrnejale su se obe. Tanenbaum
je prigušeno opsovao. Ostavio sam ga i ponovo otišao Beti.

Hteo sam da pođem. Teško sam podnosio takve situacije, pune mešavine
sladunjave sentimentalnosti i pravog, velikog straha. One su me dražile na
povraćanje. Mrzeo sam tu neizbrisivu čežnju, tu lažnu nostalgiju koje, čak i
kad su skretale u mržnju i odvratnost, uvek traže nekakvo izvinjenje, da bi se
ponovo pojavile. Već sam se naslušao isuviše mnogo razgovora koji su
počinjali time da „nisu svi Nemci takvi”, fraza, za koju su svi znali da je
tačna, a koja je zatim vodila ka uobičajenom trabunjanju o lepim vremenima
u Nemačkoj pre no što su nacisti došli. Ja sam razumevao Beti do dna njene
naivne duše, voleo sam je zbog toga, a uprkos tome to nisam mogao slušati.
Oči pune suza, slike Berlina i jezik njene domovine za koju se grčevito bila
uhvatila u svom velikom strahu od sutrašnjeg dana, dirali su me do suza. I
sam sam verovao da osećam miris rezignacije, nemoćne pobune koja zna da
je nemoćna još pre no što se razvije, a koja zbog toga, iako u poštenoj
nameri, dobija šupalj zvuk golih gestova. Verujem da sve to ponovo osećam,
to zarobljeništvo bez bodljikave žice, to prebivanje u mrtvom vazduhu
uspomene, tu avetinjsku mržnju koja zahvata u prazno. Osvrnuo sam se
okolo, izgledao sam sebi kao dezerter zato što sam odlazio, zato što nisam
hteo da živim u toj atmosferi, iako sam znao da je bila zasićena teškim jadom
i gubicima koji su se jedva mogli podnositi; gubicima svojih, koji su
bezglasno iščezli; gubicima koji su bili isuviše krupni da bi čovek besplodno
o tome razbijao glavu a da time i sam ne bude razoren. Odjednom sam znao
zbog čega sam hteo da odem. Nisam želeo da i sam dospem u tu nemoćnu
pobunu senki i u rezignaciju, jer je jedno vodilo drugome. Ja sam i inače
opasno bio blizu toga, ali nisam hteo da se jednoga dana posle godina
čekanja pobunim i konstatujem da sam od čekanja i beskorisnog boksovanja
sa senkama postao trošan, hteo sam da sam potražim svoju odmazdu i svoju
osvetu, ne optužbama i protestima, već svojim sopstvenim rukama, a da bih
to učinio morao sam, koliko god je mogućno, ostati dalje od Zida plača i
jadikovki kraj vavilonskih voda.
Obazreo sam se okolo, kao da su me ukebali. — Rose — rekla je Beti —
Kako je lepo što ste došli. Divno je kada čovek ima toliko mnogo prijatelja.
— Vi ste emigrantska majka, Beti. Bez vas mi bismo bili samo smeće.
— Kako vam je kod trgovca slikama.
— Vrlo dobro, Beti. Uskoro ću moći da otplatim nešto duga Frislenderu.
Podigla je svoju vrelu glavu i začkiljila na jedno oko. — Što se toga tiče,
za to imate vremena. Fridender je vrlo bogat čovek. Njemu novac nije
potreban. Možete mu ga još uvek vratiti kad sve bude prošlo. — Smejala se.
— Milo mi je što vam je dobro, Rose! Malo je među nama takvih kojima je
dobro. Ja ne smem dugo da bolujem. Potrebna sam ostalima. Ne nalazite li i
vi to?
Izašao sam sa Ravikom. Na vratima sam video Tanenbauma kako stoji.
Neodlučno je prelazio pogledom od jedne bliznakinje do druge. Ćela mu se
sijala. Već me je ponovo mrzeo. — Jeste li se svađali sa njim? — pitao je
Ravik.
 — Samo sujetna čarka, da bih skrenuo misli na drugu stranu. Ne
podnosim posete bolesnicima. Od toga postajem nestrpljiv i jedak. Zbog toga
postajem sebi nesnosan, ali to je tako. To je gotovo sa svakim tako. Čovek
se oseća krivim zato što je sam zdrav.
— Ja se osećam krivim zato što je neko bolestan.
Ravik je ostao na stepenicama da stoji. — Ta niste valjda
i vi već načeti.
— Zar to nije svako?
On se smeškao. — To zavisi od stepena promene. Oni koji najbolje
umeju da potiskuju, ti su najugroženiji. Ko sve ispljune, nema čega mnogo da
se plaži.
— To ću da zapamtim — rekao sam. — Šta je sa Beti?
— Moramo je otvoriti. Pre toga se ne može mnogo reći.
— Jeste li svršili sa svim ispitivanjima?
— Da.
— Hoćete li vi operisati Beti?
— Da.
— Do viđenja, Ravik.
— Ja se sada zovem Rezenburg. Moje stvarao ime.
— A ja još uvek Ros. Ne moje stvarao ime.
On se smejao i brzo оtišао.

— Obazireš se okolo kao da sam negde sakrila mrtvo čedo — rekla je

Nataša.
— To je stara navika, čovek je se ne oslobađa tako brzo.
— Jesi li se često morao sakrivati?
Pogledao sam je iznenađeno. To je bilo tako glupo pitanje— tako, kao da
je pitala da li sam morao disati. Onda mi je palo na pamet da ona nije ništa
znala o životu koji sam bio vodio i to mi je, čudnovato, davalo neko osećanje
radosti. „Hvala bogu”, mislio sam, „što ona o tome ništa ne zna.”
Stajala je u jednoj niskoj sobi sa širokim prozorom. Stajala je tamo,
tamna pred jakom svetlošću i nije mi bilo potrebno da joj dajem objašnjenja i
da se osećam kao izbeglica. Uzeo sam je u naručje i poljubio. — Kako su ti
ramena topla od sunca — rekao sam.
— Juče sam se doselila ovamo. Hladnjak je pun. Celog dana ne moramo
da izlazimo na ulicu. Danas je nedelja, ti si to možda zaboravio.
— Nisam zaboravio. Ima li u hladnjaku takođe nešto za piće?
— Dve boce votke. I dve boce obranog mleka.
— Umeš li da kuvaš?
— Onako. Ali umem da pečem biftek na roštilju i da otvaram konzerve.
Osim toga, imamo puno voća i salate i radio. Možemo da otpočnemo
građanski život.
Smejala se. Držao sam je podruku i nisam se smejao. Sve to me je
pogodilo kao mnoštvo nekih strela, onih sa gumenim vrhom, koje
upotrebljavaju deca za svoje vazdušne pištolje. One ne bole, ali se ipak
osećaju. — To nije za tebe, je li? — pitala je Nataša. — Isu više filistarski.
— To je najveća avantura koja postoji u naše doba — odvratio sam i
udahnuo miris njene kose koja je mirisala na kedar. — Svaki knjigovođa ima
danas onoliko pustolovina, koliko je nekada imao kralj Artur. Mogao bih
nedeljama da sedim kraj radija, pijem pivo i osećam malograđanštinu oko
svojih ramena kao purpurni ogrtač.
— Jesi li već kadgod gledao televiziju?
— Malo.
— Tako sam i mislila. Uskoro bi prestao, psujući. Purpurni ogrtač bi
ubrzo počeo nesnosno da te svrbi.
— Danas mi je sve svejedno. Znaš li da je ovo prvi dan što ne moramo
da sedimo u nekoj krčmi ili hotelu.
Klimnula je glavom. — To sam ti već ranije kazala. A ti si sumnjičio
Frejzera.
— Ja ga i sada još sumnjičim. Ali to nema značaja.
— Već se popravljaš. Umiri se. Nemaš razloga.
Razgledao sam okolo. To je bio mali stan na petnaestom spratu. Imao je
dnevnu sobu, spavaću sobu, kuhinju i kupatilo. Za Frejzera nije bio dovoljno
elegantan. Dnevna soba i spavaća soba imale su velike prozore koji su
otvarali dalek, pogled na Njujork; moglo se videti od Pedeset sedme ulice do
Vol Strita, između oblakodera i, iznad niza nižih kuća. — Kako ti se dopada?
— pitala je Nataša.
— Onako kako bi trebalo živeti u Njujorku. Sa toliko svetlosti i širine, i
tim pogledom« Imaš pravo, bili bismo ludi ako bismo se danas maknuli
odavde!
 — Donesi nam nedeljne novine! Prodavnica je odmah tu na uglu. Onda
imamo sve što nam treba. Ja ću u međuvremenu pokušati da skuvam kafu.
Otišao sam na lift preko puta. Kupio sam večernja izdanja „Njujork-
Tajmsa” i „Herald-Tribjuna”‚ svako sa po nekoliko stotina stranica.
Razmišljao sam o tome da li su ljudi u Geteovo doba bili srećniji kad su
samo bogati i obrazovani ljudi čitali novine. Ja sam doSao do zaključka da
ono o čemu ne zna, čoveka ne može da učini nesrećnim — prilično skroman
rezultat.
Gledao sam u sveže nebo po kome je kružio jedan avion i otresao sam
svoje misli kao buve. Pošao sam malo duž Druge avenije. Levo se nalazio
jedan bavarski mesar, a pored njega delikatesna radnja trojice braće Stern.
Ponovo sam zavio u Pedeset sedmu ulicu i odvezao se na petnaesti sprat
sa jednim homoseksualcem, koji se predstavio kao Džesper, riđokos, sa
kariranim sportskim kaputom. Pudlica mu je bila bela i zvala se Rene.
Džesper me je pozvao na doručak. Izbegao sam, i mnogo veseliji, zazvonio.
Nataša me je dočekala, sa turbanom oko glave, velikim ubrusom oko
bedara i skoro naga. — Sjajno! — rekoh i bacio novine na stolicu u
predsoblju. — To odgovara opisu ovoga sprata!
— Kakvom opisu?
— Koji je dao Nik, prodavač novina na uglu. On tvrdi da je ovde ranije
bio burdelj.
— Okupala sam se — rekla je Nataša. — Po drugi put. Ovog puta
hladnom vodom. Nisi se dugo vraćao. Jesi li novine kupio na Tajms-Skveru?
— Bio sam u čudnom svetu. Među pederima. Znaš li da ovde sve vrvi od
njih?
Klimnula je glavom i zbacila ubrus. — Znam. Ovaj stan takođe pripada
jednom od tih, da i to znaš.
— Jesi li me zbog toga dočekala ovako obučena?
— O tome nisam razmišljala. Ali sam pomislila da ti ne bi moglo škoditi.

Ležali smo na krevetu. Pošle kafe pili smo pivo. Uz to smo poručili od
nedeljne službe „Braće Stern” pastrme, salame, maslaca, sira i crnog hleba. U
Americi je dovoljno samo telefonirati i sve se dobije. Takođe nedeljom. Sve
donesu, treba samo odškrinuti vrata i prihvatiti. Divna zemlja kada je čovek
primalac tih iznenađujućih blagodeti.
 — Obožavam te, Nataša — rekao sam. Upravo sam se klonio toga da
obučem pidžamu od crvene svile bezimenog vlasnika stana koju mi je ona
bila dobacila. — Obožavam te onakav kakvog me je bog stvorio, ali ja ovo
neću da obučem.
— Ma, Roberte. To je oprano i ispeglano, a Džeri je vrlo čist čovek.
— Ko?
— Džeri. Pa ti u tom hotelu spavaš na čaršavima na kojima je ranije ko
zna ko spavao!
— Tačno. Ipak, ne mislim rado na to. Osim toga, to je bezimeno. Te ljude
ne poznajem.
— Ta Džerija ti takođe poznaješ.
— Poznajem ga preko tebe. To je slična razlika kao kada jedeš kokošku
koju ne poznaješ ili kokošku koju si odgajila i koju dozivaš po imenu.
— Šteta. Volela bih da te vidim u crvenoj pidžami. Ali sada mi se spava.
Hoćeš da me pustiš da odspavam jedan sat? Zagrejana sam od piva, pastrme
i ljubavi. Ti možeš da čitaš novine.
— Na pamet mi ne pada. Ležaću kraj tebe.
— Veruješ li da ću tada moći da spavam? Ja to ne verujem.
— Možemo da pokušamo. Možda ću i ja takođe zaspati.
Posle nekoliko minuta ona je čvrsto zaspala. Neko vreme sam je
posmatrao a da je nisam dobro video. Klimatski uređaj je gotovo nečujno
zujao, a odozdo se prigušeno čuo klavir. Tamo je vežbao neko ko rđavo
svira, ali upravo to što je rđavo svirao odjednom mi je povratilo iluziju mog
detinjstva i toplih letnjih dana kada je spora, lagana klavirska svirka s jednog
drugog sprata kapala u stan, dok su kestenovi ispred prozora leno šumeli na
vetru.
Trgnuo sam se. I ja sam bio zaspao. Oprezno sam ustao i otišao u
susednu sobu da se obučem. Moje stvari su tamo ležale razbacane. Pokupio
sam ih, a onda sam stajao na prozoru i posmatrao tuđ grad koji na sebi nije
imao ničega od uspomena i tradicije. Ničega od uspomena. On je bio nov i
pun neobuzdane budućnosti. Dugo sam stajao i o mnogo čemu razmišljao.
Svirka klavira je ponovo počela, ali to je sada bila Klementijeva sonata, a ne
Čemijeva etida koju je neko uvežbavao. Neko je svirao jedan bluz, neku
laganu igru. Došao sam nasred sobe, odakle sam mogao da vidim Natašu.
Spavala je naga na pokrivaču, s rukom u kosi, s glavom izvijenom u stranu.
Veoma sam je voleo. Voleo sam njenu bezbrižnost. Uvek je sva bila tu, ali
nikada nije bila na teretu i već bi otišla, a da nisi ni primetio. Ponovo sam se
vratio na prozor i ponovo posmatrao beli kameni pejzaž koji je delovao
gotovo orijentalno, tu mešavinu Alžira i meseca. Slušao sam neprestanu buku
saobraćaja i posmatrao dugi niz semafora na Drugoj aveniji čije su se
svetiljke neprekidno smenjivale: zeleno pa crveno i obratno, crveno pa
zeleno. Pravilnost je imala nečeg umirujućeg i istovremeno nečeg neljudskog
u sebi, kao da gradom već upravljaju roboti. No nije imalo ničeg
zastrašujućeg u sebi. Ponovo sam se vratio nasred sobe i otkrio da sam, kad
sam se okrenuo, takođe mogao videti Natašu u ogledalu koje se nalazilo
preko puta u spavaćoj sobi. To je bila čudna naizmeničnost koja mi je posle
izvesnog vremena postala neprijatna — kao da nijedno od nas dvoje nije bilo
stvarno, a da sam ja u nekom tornju obešen između dva ogledala, koja su
jedno na drugo bacala svoje slike, dok se nisu izgubile u beskraju.
Nataša se pomerila. Uzdahnula je i okrenula se. Pomislih da li da
odnesem u kuhinju služavnik sa kutijama piva i hartije sa pastrmom i hlebom.
Ali sam od toga odustao. Nije mi stalo do toga da sijam u domaćičkim
vrlinama, čak ni bocu s votkom nisam stavio u hladnjak; uostalom, znao sam
da se unutra nalazi još jedna hladna. Razmišljao sam o tome kako me se
čudno ta upravo svakidašnja situacija kosnula — doći kući i naći nekoga koji
me čeka i koji sada tu pored mene spava, čin poverenja i bez straha. Davno
je to bilo kada mi se nešto slično dogodilo, a tada je bila jedna varljiva
situacija na koju nisam hteo da mislim pre no što opet budem tamo. Jer sam
znao da su takve misli vrlo opasne, da sam koračao po jednom uskom putu
bez ograde koje se s obe strane spuštao u dubinu i na kome nije bilo mesta ni
za ironiju, ni za razmišljanje, već samo za to da se bez predomišljanja ide
dalje. Da sam hteo, mogao sam igrati na tom putu; ali neki pogrešan korak
bio je isto tako opasan, kao i za igrača na užetu..
Pogledao sam ka Nataši. Ja sam je veoma voleo, ali sam osećao da u
tome nije bilo sentimentalnosti. Dok sve ostane tako, znao sam da sam
donekle siguran. Mogao sam prekinuti, a da ne budem povređen. Gledao sam
lepa ramena i zanosnu mišicu i rukama pravio bezglasne, preklinjuće znake:
zadrži se tu, ti divno, čudno parče sveta! Nemoj me napuštati pre no što ja
tebe ne napustim! Pozdravljam te, ti parče divljeg mira!
— Šta radiš tamo? — rekla je Nataša.
 Spustio sam ruke. — Otkud možeš da me vidiš? — upitao sam. — Ta ti
ležiš potrbuške!
Pokazala je na jedno malo ogledalo koje je stajalo kraj radija na noćnom
stočiću. — Pokušavaš li da me opčiniš? — pitala je; — Ili si već sit života
na domaćem ognjištu.
— Ni jedno ni drugo. I nećemo se pomeriti iz ove tvrđave između već
gotovo minule burdeljske opsene ili tako bliske homoseksualnosti! U
krajnjem slučaju ćemo posle podne, kao što to čine uredni Amerikanci koji
su ovamo došli još na „Мејflaueru”, napraviti šetnju po Petoj aveniji. A onda
odmah natrag: na radio, biftek na električnom roštilju i na ljubav.
Ni posle podne nismo izišli na ulicu. Umesto toga otvorili smo prozore za
jedan sat i pustili da uđe vreo vazduh, a onda uključili klimatski uređaj da
radi najvećom snagom kako se ne bismo znojili dok se volimo. Na kraju toga
dana imao sam osećanje kao da smo gotovo godinu dana živeli u
bestežinskom miru nekog vakuuma.
 XX

— Prirediću malu svečanost — izjavio je Silvers. — Vas pozivam

takođe.
— Hvala — rekao sam bez oduševljenja. — Moram na žalost, da
otkažem. Nemam smoking.
— Nije vam ni potreban. To je letnja zabava. Svako može da dođe kako
hoće.
Video sam da mi nema izlaza. — Dobro — rekao sam.
— Da li biste mogli da dovedete gospodu Vimper?
— Jeste li je poznavali?
— Još ne. Ali ona je vaša poznanica.
Pogledao sam prepredenjaka. — Ne verujem da će ona tek onako doći.
Osim toga, ona je već mnogo duže vaša poznanica, kako ste kazali.
— No, ja sam to tek onako rekao. Doći će vrlo zanimljivi ljudi.
Mogao sam da zamislim te zanimljive ljude. Za one ljude koji žive od
trgovine primenjena psihologija je vrlo jednostavna. Zanimljiv je onaj na
kojem se zarađuje novac, ostali se raščlanjavaju na krasne i ravnodušne
ljude. Onaj na kome se novac gubi, naravno, svinja je. Silvers je fanatično
poštovao ta pravila, on je išao čak i dalje.
Rokfeleri, Fordovi i Meloni, o kojima je Silvers toliko mnogo pričao da
sam morao poverovati da su mu oni najbolji prijatelji i da bi zbog toga
bezuslovno morali biti prisutni, izostali su. Ali zato su bili prisutni drugi
milionari — štaviše verovatno, oni iz prve generacije, ne iz druge, a nikako iz
treće! Oni su bili glasni, srdačni i kretali su se po čarobnoj ravni između
velike sigurnosti u zarađivanju novca i lake nesigurnosti u poznavanju slika
koje su kupovah. Svi su se osećali kao kolekcionari, ne kao ljudi koji su
kupili nekoliko slika da bi ih okačili u svojim kućama. To je bio veliki
Silversov trik: on ih je načinio kolekcionarima, starao se o tome da
povremeno neki muzej pozajmi poneku sliku za izložbu, koja se onda u
katalogu navodila sa primedbom „Iz zbirke gospodina i gospođe X”, što je
bio korak više na žarko željenoj društvenoj lestvici.
Odjednom sam prema sebi ugledao gospođu Vimper. Dala mi je znak da
joj priđem. — Šta ćemo mi ovde, među ovim ajkulama? — pitala je. — Jeste
li me zbog toga pozvali? Strašni ljudi! Hoćemo li da idemo?
— Kuda?
— Nikuda. U „Моrоко”. Ili mojoj kući.
— Rado — rekao sam. — Ali ja ne mogu odavde. Ja sam ovde
poluslužbeno.
— Polu! A ja? Zar nemate obaveza prema meni! Vi me morate odavde
odvesti! Ta vi ste me pozvali.
Njeno dokazivanje nisam ocenio kao rđavo. — Vi ste možda Ruskinja?
— pitao sam.
— Ne. Zašto?
— Kod Ruskinja sam sretao tu sjajnu logiku da pogrešne pretpostavke i
pogrešne zaključke izgrade u neoborivo tačan zahtev. Vrlo dražesno, vrlo
ženstveno i vrlo razdražujuće.
Odjednom se nasmejala. — Poznajete li toliko mnogo Ruskinja?
— Nekoliko. Dakako samo one bele. Emigrantkinje. Primetio sam da su
one genijalne u tome da ljude stalno bez razloga pogrešno okrivljuju. One
smatraju da to održava ljubav budnom.
— Šta vi sve znate! — rekla je gospođa Vimper uz jedan dug, prikriven
pogled. — Kada ćemo poći? Nemam želju da dalje slušam lažnu propoved
ove Crvenkape.
— Kakve Crvenkape?
— Vuka u jagnjećoj koži.
— To nije bajka o Crvenkapi već citat iz Biblije, gospođo Vimper.
— Hvala, profesore, ali i na jednom i u drugom mestu se pojavljuje vuk.
Zar vam se nije smučilo posmatrajući ova krda malih i velikih hijena i
vukova koja se vrzmaju tuda sa svojim Renoarima i njuškama?
— Još ne. Ja sam drugačiji od vas. Uživam kada neko ozbiljno govori o
nečem u šta se ne razume. Deluje tako detinjasto osvežavajuće. Stručnjaci su
uvek dosadni.
 — A vaš vrhovni papa, koji sa suzama u očima govori o svojim slikama,
baš kao o svojoj deci, ali ih uprkos tome rado prodaje sa zaradom, taj
trgovac decom?
Morao sam se smejati. Ona je razumela ovu vrtešku. — Šta ćemo ovde?
— rekla je. — Odvedite me kući.
— Mogu da vas odvezem kući, ali se onda moram opet vratiti ovamo.
— Dobro. — Trebalo je da znam da je pred kućom čeka šofer s njenim
kolima, ali nisam razmišljao. Ona je primetila moje čuđenje. — No, odvedite
me već kući, neću vas ujesti — rekla je. — Šofer vas onda može vratiti.
Mrzim to da sama stignem kući Vi i ne slutite koliko jedan stan može da bude
prazan.
— O, da — odvratio sam. — Znam to.
Šofer je stao i otvorio vrata. Ona je izišla i nije me čekala. Išla je preda
mnom prema svojoj kapiji. Išao sam za njom ljutit. — Žao mi je što se
moram vratiti — rekao sam. — Vi izvesno razumete da drugačije ne ide.
— O, da, ide — odvratila je. — Ali vi ništa ne razumete. Laku noć.
Džone, odvezite gospodina... Kako beše vaše ime?
Zagledao sam se u nju. — Martin —rekao sam bez oklevanja.
Nije napravila nikakvu grimasu. — ... Martina natrag.
Za trenutak sam razmišljao da li da odbijem to. Onda sam ušao u kola. —
Odvezite me do najbližeg taksija — rekao sam šoferu.
On je krenuo. — Stanite tu — rekao sam dve ulice dalje. — Tamo ima
jedan taksi.
Šofer se okrenuo. — Zašto hoćete da siđete? Meni to nije ništa da vas
odvezem natrag.
— O, da. Meni jest.
Smejao se. — Mili bože, ala vi imate nevolje!
Zaustavio se. Dao sam mu napojnicu. Vrteo je glavom, ali ju je primio.
Uzeo sam taksi da se vratim Silversu. I ja sam za vrteo glavom. „Ala sam
idiot”, mislio sam. — Molim, odvezite me u Pedeset sedmu ulicu, ugao
Druge avenije — rekao sam taksi-šoferu. — A ne u Šezdeset drugu.
— Kako hoćete, šefe. Lepa noć, je l’te?
— Vrućina.
Zaustavio sam se kod „Braće Stern”. Delikatesna radnja je još bila
otvorena. Nekoliko homosa uživački su birali hladne nareske za večeru.
Telefonirao sam Nataši. Ona me je očekivala tek za dva do tri sata. Zato sam
više voleo da joj telefoniram рге no što bih otišao u njen stan. Dan je bio pun
iznenađenja pa sam želeo da sprečim dalja.
Bila je kod kuće. — Gde si? — pitala je. — Je li sada odmor kod
kolekcionara?
— Ne kod kolekcionara i ne kod gospođe Vimper. U radnji „Braće
Stern”, usred sira i salama.
— Donesi pola funte salame i crnoga hleba.
— I maslaca?
— Maslaca imamo. Ali dobro bi bilo da nabavimo ajdamera.
Odjednom sam bio srećan. Kada sam izišao iz telefonske kabine, po
radnji su tumarale tri pudlice. Poznao sam Renea i njegovog gospodara,
riđokosog Džespera. Džesper me je pozdravio sa galantnom lakoćom, koja je
često svojstvena homoseksualcima. — Kako ide, tuđinče? Dugo vas ne
viđam?
Rekao sam da mi salamu, sir i kolač sa čokoladom stave u okruglu
aluminijsku foliju. — No? — pitao je Džesper. — Nabavka za poznu
večeru?
Gledao sam ga ćutke. Na svoju sreću, nije pitao da li je to za večeru sa
mojom prijateljicom, inače bih mu na riđe kovrdže natakao kolač sa
čokoladom sa aluminijumom kao krunom.
Nije pitao. Međutim, ispratio me je na ulicu. — I malo da prošetate? —
pitao je i uhvatio korak sa mnom. Obazreo sam se okolo. Druga avenija je
bila vrlo živa. Mora da je to bilo vreme večernje Šetnje. Ulicom su se
formalno razmileli homoseksualci, sa ili bez pudlica. Mogao se videti i
priličan broj patuljastih jazavičara koje su često nosili ispod mišice.
Atmosfera je bila svečana. Pozdravljali su se, dobacivali šale, puštali pse da
na ivici trotoara obave svoje potrebe, odmeravali su se i dobacivali poglede.
Primetio sam da sam skretao pažnju na sebe. Džesper je ponosito koračao
kraj mene, dajući znak kao da me je već kupio. Počeli su o meni govoriti kao
da sam njegova najnovija tekovina. Stezalo me je oko vrata. Naglo sam se
okrenuo. — Zašto se žurite toliko? — pitao je Džesper.
— Svakog jutra idem u crkvu na pričest i moram da se pripremim.
Zbogom!
Džesper nije umeo bilo šta odmah da kaže. Tada se za mnom razlegao
njegov smeh, smeh koji me je kao udar podsetio na gospođu Vimper. Zastao
sam kod kioska s novinama i kupio „Džornal" i „Njuz”. — Večeras je ovde
velika gužva, je l'te? — pitao je Nik i pljunuo.
— Je l’ to uvek tako?
— Svake večeri. Ružičasto šetalište. Ako se ovako nastavi, u Americi će
nastati opadanje priraštaja.
Popeo sam se u Natašin stan. U našem odnosu se nešto promenilo otkad
ona tamo stanuje. Ranije smo se viđali povremeno, sada sam svake večeri
bivao kod nje.
— Moram da se okupam — rekao sam. — Obožavam te, ali se moram
okupati. Čini mi se da sam prilično prljav.
— Hajde! Nikada ne treba sprečavati ljude da se kupaju. Hoćeš li i ulje
za kupanje? Karanfil „Meri Šes”?
— Bolje ne. — Mislio sam na Džespera i na ono šta bi se desilo kada bih
ga sreo u liftu i mirisao na karanfil.
— Otkuda to da si se tako rano vratio?
— Odveo sam gospođu Vimper kući. Silvers ju je pozvao, da ja o tome
ništa nisam znao.
— I ona te pustila tako brzo da odeš? Bravo!
Do pola sam se uspravio u vreloj vodi. — Nije htela da me pusti da
odan. Otkud znaš da to nije jednostavno?
Nataša se smejala. — To zna svako.
— Ko je svako?
— Svako ko je poznaje. Ona se oseća usamljenom, ne zanimaju je
muškarci njenih godina, rado pije „martini” i bezazlena je. Jadni Roberte! Jesi
li se uplašio?
Dohvatio sam je za njenu šarenu haljinu od batika da bih je povukao u
kadu. Ona je vrisnula. — Pusti me! To je model, nije moj.
Pustio sam je. — Šta je upravo naše? Stan nije, haljine nisu, nakit nije...
— Divno, je li? Uopšte nikakva odgovornosti Nije li to ono što si želeo?
— Današnji dan mi je baksuzan — rekao sam. — Imaj milosti.
Ustala je. — I ti hoćeš da mi prebacuješ zbog Elize Vimper. Ti sa svojim
čuvenim paktom.
— Kakvim paktom?
— Da jedno drugom nećemo da nanosimo bol. Da budemo zajedno da
bismo jedno drugom pomogli da se oslobodimo starih nevolja! Gospode,
kako si ti sve to objasnio! Drhteći kao ovce posle oluje, našli smo sklonište u
jednoj umerenoj ljubavi da bismo izlečili rane koje su nam drugi zadali!
Ona je igrala po kupatilu. Gledao sam je iznenađen. Otkuda joj odjednom
sada ti poluzaboravljeni, glupi razgovori, kojima uvek otpočinje nešto
uzbudljivo? Bio sam ubeđen da nisam tako nešto rekao, tako glup nisam
mogao da budem. Biće da je to рге bila njena sopstvena reakcija — i
verovatno razlog zbog čega je sa mnom i započela. Znao sam da je delimično
tačno, iako nisam hteo da priznam. Ono što me je iznenadilo, bilo je samo što
je ona to tako tačno znala.
— Daj mi još jednu votku — rekao sam predostrožno i геšio da pređem
u napad. To je najjednostavnije kada čovek ima nemirnu savest.
— Šta smo jedno drugom sve napričali, je li? — pitala je.
— Ne čini li to svako? — rekao sam, srećan što sam našao izlaz.
— To ne znam. Ja stalno zaboravljam.
— Stalno? Zar tako često?
— To više takođe ne znam. Ta čovek nije mašina za računanje. Ti možda,
ja ne.
— Ja ležim u kadi, Nataša. To je nesrećan položaj. Hajde da zaključimo
mir.
— Mir — odvratila je podrugljivo. — Ko želi mir?
Uzeo sam ubrus i ustao. Da sam znao šta će mi se dogoditi, klonio bih se
kade kao kolere. Nataša je doterala do izvesne opasne mešavine šale i zbilje,
to sam primetio po njenim očima, po njenim brzim pokretima i po njenom
glasu koji je naglo postao razgovetniji. Morao sam da pazim. Pre svega zato
što je ona bila u pravu. Ja sam mislio da sam u ofanzivi sa gospođom
Vimper, a sada sam odjednom osetio da se sve okrenulo.
— Haljina je divna — rekao sam. — I sa njom sam te hteo baciti u kadu!
— Zašto nisi?
— Voda je bila suviše vrela, a kada suviše uska.
— Što se ponovo oblačiš? — pitala je Nataša.
— Ovde mi je suviše hladno.
— Možemo da isključimo dovod vazduha.
— Dobro je ovako. Inače će tebi biti suviše toplo.
Gledala me je podozrivo. — Hoćeš li da se izgubiš, kukavice? — upitala
je.
— Zašto? Neću valjda da ostavim salamu i ajdamer tek onako.
Portala je iznenađujuće besna. — Idi do đavola! — viknula je. — Gubi
se u tvoju prokletu hotelsku rupu! Tamo ti je mesto!
Tresla se od gneva. Podigao sam ruku da uhvatim pepeljaru ako bi je
bacila. Bio sam siguran da bi prvorazredno pogodila. Izgledala je
veličanstveno. Bes je nije unakazio, učinio ju je još lepšom. Nije drhtala
samo od gneva, drhtala je od života. Hteo sam da je uzmem, ali me je nešto
iznutra opominjalo: Ne čini to! Imao sam svetao trenutak u kome sam video
da to ne bi ništa koristilo. Teškoće bi samo bile odložene, ali ne i rešene, a ja
bih izgubio jedan važan emocionalni argument za docnije. Bekstvo je bilo
najrazumnije. To je bio moj poslednji povoljan trenutak. — Kako hoćeš —
rekao sam, brzo otišao do vrata i iščezao.
Morao sam čekati na lift i osluškivao sam. Nisam ništa čuo. Možda je
očekivala da ću se vratiti.

Kod „Braće Lovi" svetlost izloga je obasjavala francuske mesingane

svećnjake sa belim porculanskim cvećem iz ranog 19. veka. Zastao sam i
posmatrao izloge. Lutao sam dalje pored očajno svetlih, praznih radnji u
kojima se prodavao hamburger i u kojima se za jednim dugačkim barom
dobijalo pečeno seckano meso ili kobasice sa „koka-kolom” ili sokom od
pomorandže, nešto, na šta se ja do sada još nisam mogao navići.
Srećom, te večeri je Meljikov bio noćni portir. — Zlovoljan? — upitao
je.
Klimnuo sam glavom. — Vidi li se to na meni?
— Na milju daleko. Hoćeš li da popiješ nešto?
Vrteo sam glavom. — Još sam u prvom stadijumu, a tu alkohol samo još
gore deluje.
— Šta je to prvi stadijum?
— Kad čovek veruje da se poneo loše, bez humora i glupo.
— Mislio sam da si to prevazišao.
Po svemu sudeći nisam.
— Kad dolazi drugi stadijum?
— Kada mi se učini da je za mene svemu kraj. Mojom krivicom.
— Kako bi bilo bar čašu piva? Sedni na plišanu fotelju i reži to.
 — Dobro.
Utonuo sam u preterano sanjarenje, dok je Meljikov vukao po hotelu
boce mineralne vode, a kasnije takođe viski.
— Dobro veće — rekao je neki glas iza mene.
Lahman! Hteo sam da ustanem i da pobegnem. — Samo si mi ti još
nedostajao — rekao sam.
Ponovo me je preklinjući gurnuo u moju fotelju. — Neću da ti jadikujem
— prošaputao je. — S mojom nesrećom je svršeno. Hoću da se veselim!
— Jesi li je ugrabio, ti pljačkašu leševa?
— Koga?
Podigao sam glavu. — Koga? Čitav hotel si potresao svojim ljubavnim
jadima da su svetiljke drhtale, a sada imaš drskosti da pitaš: Koga?
— To je već svršeno — objasnio je Lahman. — Ja brzo zaboravljam.
Gledao sam ga s interesovanjem. — Tako, brzo zaboravljaš? Jesi li zato
mesecima kukao?
— Naravno! Čovek brzo zaboravlja samo kada sve raščisti.
— Kao čistač kanala?
— Nije važno kako će se nazvati. Nisam ništa postigao. Prevarili su me,
Meksikanac i dona od Portorika.
— Niko te nije prevario. Ti samo nisi postigao ono što si želeo postići To
je razlika.
— Posle deset sati uveče ne pravim takve razlike.
— Ti si vrlo vedar — rekao sam sa malo zavisti. — Kod tebe izgleda da
stvarno ide brzo.
— Otkrio sam jedan dragulj — promrmljao je Lahman. — Još neću o
tome da govorim. Jedan dragulj bez Meksikanca.
Meljikov je mahnuo rukom iz svoje lože?—Telefon, Roberte.
— Ko?
— Nataša.
Podigao sam slušalicu. — Gde si ti? — pitala je Nataša.
— Na Silversovoj zabavi.
— Glupost! Piješ votku s Meljikovom!
— Klečim na kolenima pred jednom plišanom foteljom, obožavam te i
proklinjem svoju sudbinu. Ja sam smrvljen.
Smejala se. — Vrati se, Roberte.
 — Sa oružjem?
— Bez oružja, ti glupane! Ne smeš me ostaviti samu, to je sve.
Izišao sam na ulicu. Ulica je svetlucala u poznoj noćnoj svetlosti, vrlo
mirna, kao suprotnost svim tajfunima, a bila je puna vetra, sanjarija i tihog
prestanka daha. Nikada mi nije izgledala lepa, a sada je gotovo to bila.

— Noćas ostajem ovde — rekao sam Nataši. — Neću da idem u hotel.

Hoću da spavam kraj tebe i da se zajedno s tobom probudim. Doneću mleka
i hleba i jaja od „Braće Stern”. To će biti prvi put da se zajedno probudimo.
Verujem da naši nesporazumi dolaze samo otuda što nismo dovoljno zajedno.
Moramo se tek naviknuti jedno na drugo.
Nataša se protegla. — Uvek sam verovala da je život suviše dug da bi s
nekim stalno bio zajedno.
Morao sam se smejati. — U tome izvesno ima nečega — rekao sam. —
Nikada nisam došao u zabunu da to isprobam, život, onako kako ga ja
poznajem, stalno se starao o tome da budem suviše kratak.
— Imam osećaj kao da smo u nekakvom vazdušnom balonu — rekao
sam. — Ne u avionu, već u tihom vazdušnom balonu, u balonu „mongolfije”,
ranog 19. veka, upravo dovoljno visoko da se više ništa ne čuje, ali da se
ipak još sve vidi, ulice, automobili kao igračke i gradske svetlosne trake.
Neka je blagosloven nepoznati dobrotvor koji je taj Široki krevet namestio tu
gore, taj krevet i prema njemu na zidu ogledalo, u kome me mađijski
dvostruko vidiš dok prolazim kroza sobu — par blizanaca čija je jedna
polovina nema.
— Nema je ugodnija, je li?
— Ne.
Bacakala se tamo-amo. — To je bio pravi odgovor.
— Vrlo si lepa — rekao sam. — Obično neku ženu uvek gledam prvo u
noge, onda u stražnjicu i na kraju u lice. Kod tebe je to išlо obrnuto. Bilo je
prvo lice, onda noge, i tek posto sam bio zaljubljen, počeo sam misliti o
stražnjicu Bila si vitka i moglo je biti da si izgladnela, koščata manekenka sa
ravnom zadnjicom. Bio sam zabrinut.
— Kada si primetio da to nije tako?
— Ne suviše kasno. Postoje jednostavna sredstva da se to otkrije.
Čudnovato je što je toliko dugo trajalo dok sam se zainteresovao.
 — Pričaj mi još.
Ležala je leno i kao kakva velika mačka prela na pokrivaču i malom
četkicom lakovala nokte na nogama. — Sada me ne možeš silovati — rekla
je. — Taj lak se mora prvo osušiti, inače ćemo se potpuno ulepiti. Govori
dalje.
— Uvek mi se činilo da nalećem na suncem opaljene žene — rekao sam.
— Bića koja se leti danima bućkaju u vodi i leže na suncu. Ti si prva tako
bela, kao da nikada nisi bila na suncu. Imaš mnogo od meseca, takođe i u
prozirnim, sivim očima, ne uzimajući naravno u obzir tvoj ljutiti temperament.
Ti si nimfa, a retko kada sam se tako prevario kao u tebi. Tamo gde si ti,
uzleću rakete, vatromet i topovska paljba, a čudno je to što su bezglasni.
— Pričaj mi još. Hoćeš li nešto da piješ?
Vrteo sam glavom. — često sam u životu stajao pomalo po strani od
svojih uzbuđenja. Nisam ih uzimao an fas, već sa strane. Nisu me pogađale
punim pogotkom. Ona bi skliznula niz mene. Nisam znao zašto. Možda je to
bio strah, možda kompleks. Kod tebe je to drukčije. Kod tebe nema nikakvih
sumnji. Sve je otvoreno, kao vetar. Lepo je voleti te, a isto tako je lepo biti
zajedno s tobom posle ljubavi, kao sada. Sa mnogim ženama se to ne može;
to se takođe i ne želi. Kod tebe se ne zna šta je lepše. Dok te čovek voli,
misli nema ničeg savršenijeg, a kad posle toga sasvim opužten leži na
postelji, misli da te јоš više voli.
— Nokti su mi već gotovo suvi — rekla je Nataša. — Pričaj mi još.
Gledao sam u polutamnu dnevnu sobu. — Lepo je biti zajedno s tobom i
verovati da smo besmrtni — rekao sam. — Jednog trenutka se to tako silno
veruje, kao da bi to moglo postati stvarnost i usled toga dovikujemo jedno
drugome reči da bismo to još dublje osetili, bliže prišli; primitivne, prostačke,
bezobrazne reči, da bismo još snažnije ušli jedno u drugo, da bismo savladali
takođe i ono najmanje rastojanje koje nas još razdvaja, reči kamiondžija i
mesara, reči koje šibaju kao bičevi, samo da bismo bliže, dublje prodrli jedno
u drugo.
Nataša je ispružila jedno stopalo i posmatrala ga. Onda se zavalila. —
Dragi, ljubav se ne može voditi s friziranom njuškom.
Smejao sam se. — Ko to bolje zna od nas romantičara! Ah, preko
jurnjave pernatih oblaka lažljivih reči! S tobom ne. S tobom čovek nema
potrebe da laže.
 — Ti već sasvim lepo lažeš — rekla je Nataša sanjivo. — Ne odlaziš
noćas?
— Samo zajedno s tobom.
— Dobro.
Nekoliko minuta kasnije zaspala je. Ona je to mogla. Pokrio sam je.
Dugo sam ležao budan i slušao Natašin dah i razmišljao o mnogim stvarima.
 XXI

Beti Stajn se vratila. — Niko mi ne govori istinu — žalila se. — Ni

prijatelji, ni neprijatelji.
— Vi nemate neprijatelja, Beti.
— Vi ste pravo blago. Ali zašto mi se ne kaže istina? Ja je mogu podneti.
Strašnije je to da ne znam šta mi je.
Pogledao sam u Grefenhajma koji je sedeo iza nje. — Istina vam je
rečena, Beti. Zašto vi na silu verujete da je istina samo najgore? Zar ste tako
dramatični.
Smeškala se kao dete. — Onda se mogu drukčije postaviti. Ako je sada
sa mnom stvarno sve kako treba, teraću dalje, poznajem ja sebe. A ako znam
da je u pitanju smrt ili život, boriću se. Kao poludela ću se boriti za vreme
koje još imam. A ako se borim, možda još mogu da ga produžim. A inače bih
ga izgubila. Zar vi to ne razumete? Ta to morate razumetll
— Razumem to. Ali kad vam doktor Grefenhajm kaže da je sve kako
treba, onda to ipak morate verovati. Zašto bi vas on lagao?
— Zato što se uvek tako radi. Nijedan lekar ne kaže čoveku istinu.
— Gak ni onda kada je on stari prijatelj?
— Baš onda ne.
Ima tri dana kako se vratila i sebe i svoje prijatelje mučila tim pitanjima.
Krupne, izrazite i nemirne oči na tom mekanom licu, koje je uprkos godinama
još uvek pokazivalo nezrelost mlađe devojke, lutale su od jednog do drugog.
Dešavalo se da neko uspe da je za kratko vreme smiri, tada je bila detinjski
zahvalna, ali posle nekoliko sati opet su počinjale sumnje i pitanja. Sedela je
u staroj dubokoj fotelji koju je kupila kod „Braće Lovi" zato što ju je
podsećala na Evropu i bila je okružena bakrorezima Berlina. Premestila ih je
iz hodnika i okačila u spavaćoj sobi, a dva mala sa postoljima uvek je držala
pored sebe, svejedno kuda išla. Samo kratko vreme bi joj smetalo kada bi u
novinama pročitala da je Berlin gotovo svakoga dana bombardovan. Ona je
to pamtila samo nekoliko sati, ali za to vreme joj je svakako bilo veoma
teško, tako da joj je Grefenhajm u bolnici morao zabraniti čitanje vesti. To
nije koristilo. Idućeg dana bi je zatekao kako plače kraj radija. Bila je
izložena žestokim suprotnostima koje su je držale u stalnom šoku. Pored
toga, njena žalost zbog Berlina bila je u opreci sa mržnjom prema ubicama
koje su joj pobile deo porodice. Kao treće, na kraju je dolazilo do toga da
svoju žalost nije mogla ispoljavati otvoreno već ju je kao nešto nepristojno
morala prikrivati pred svim ostalim emigrantima. Beti je zbog svoje nostalgije
za Kurfirstendamom već često nailazila na njihov prezir što je kao kakva
sentimentalna Sara htela da ljubi noge njihovim ubicama. Sada, međutim,
kada su živci izgnanika i inače bili do kidanja zategnuti nadom, odvratnošću i
strahom, u šta se takođe ubrajalo i dvostruko osećanje jer je svaka bomba
koja je padala na bivšu domovinu pustošila njihovu raniju imovinu, pa je
otuda u isto vreme bila i veoma željna i preklinjana — sada su nada i strah
održavah nejednaku ravnotežu, svako je za sebe morao sa tim biti načisto, a
najprostije je bilo onima kod kojih je mržnja bila toliko velika da je
nadvišavala sve ostale slabije glasove, glasove sažaljenja prema nevinima,
glasove opšteg milosrđa i čovečnosti. Uprkos tome, tu je bilo mnogo ljudi
koji se nisu mogli zadovoljiti prokletstvom čitavog jednog naroda. Njima nije
bilo dovoljno to da se kaže kako je narod tu nesreću na sebe sam navukao
svojim strahovitim, sramnim delima ili bar lenošću duše, nerazorivom
nemačkom mirnom savešću i strahovitom upornošću da se uvek ima pravo,
što ide ruku podruku sa nemačkom bolnom tačkom da je naredba zakon, i da
oslobađa svake odgovornosti. To je bila, dabome, jedna od najsvojstvenijih
jevrejskih osobina, da se razumevanje ima samo za drugoga, osobina koja me
je već često dovodila do srditog očajanja. Tamo gde se očekivala mržnja, pa i
gde se ona sretala, posle kratkog vremena se već ponovo pojavljivalo
razumevanje. Sa razumevanjem, dabome, i zazorna praštanja. Dok je sa
njuški ubica još curila krv, već su se pojavljivali svedoci koji su ih pravdali.
To je nacija branilaca, ne nacija tužilaca. Nacija paćenika, ne nacija
osvetnika, makavejci su među njima retki.
Beti Stajn je svoju strasnu, sentimentalnu dužu nesrećno povlačila po toj
zbrci čas tamo, čas ovamo. Izvinjavala se, optuživala, opet se izvinjavala, da
bi je odjednom počela progoniti najbezbojnija od svih aveti: strah od smrti.
— Kako ste, Rose? — pitala je.
— Dobro, Beti. Vrlo dobro.
— To mi je milo! — Video sam kako joj je čak i to ponovo rasplamtelo
nadu. Ako je nekome dobro, to je bio razlog da i njoj bude dobro. — Tome
se radujem — rekla je. — Kazali ste, vrlo dobro?
— Vrlo dobro, Beti.
Klimnula je glavom zadovoljna. — U Berlinu.su bombardovali Trg
Olivaer — prošaputala je. — Znate li to?
— Bombarduju čitav Berlin, ne samo Trg Olivaer.
— Znam. Ali Trg Olivaer! Tamo smo stanovali. — Bojažljivo se obazrela
okolo. — Drugi se jede kada govorim o tome. Naš lepi, stari Berlin.
— Bio je prilično ružan grad — odvratio sam oprezno. — U poređenju sa
Parizom ili Rimom. Mislim, građevinski, Beti.
— Verujete li da ću živeti toliko da se vratim tamo?
— Naravno. Zašto ne?
— To bi bilo strašno, kada sam toliko dugo čekala.
— Biće to nešto drugo od onoga što je u našem sećanju — rekao sam.
Porazmislila je o tome. — Biće da je nešto ostalo. I nisu svi bili nacisti.
— Nisu — rekao sam i digao se. Tu vrstu razgovora nisam mogao dugo
da izdržim. — O tome možemo mnogo docnije još jedanput da razmislimo,
Beti.
Prešao sam u drugu sobu. Tamo je sedeo Tanenbaum sa jednom hartijom
u ruci iz koje je čitao« Kod njega su bili Grefenhajm i Ravik. Kan je baš
ušao.
— Krvava lista — izjavio je Tanenbaum«
— A šta je to?
— Ovde sam sastavio listu ljudi u Nemačkoj koji moraju biti streljani. —
Tanenbaum je uzeo komad štrudle sa jabukama.
Kan je preleteo pogledom listu. — Dobro — rekao je.
— Ona će naravno biti još proširena — izjavio je Tanenbaum.
— I to je dobro — odvratio je Kan.
— Ko će je proširiti?
— Svako može da daje predloge.
— A ko će da izvrši streljanje?
 — Jedan odbor. On mora da bude obrazovan. To je prosto.
— Hoćete li vi da budete predsednik odbora?
Tanenbaum je progutao malu knedlu. — Stavljam se na raspolaganje.
— To možemo jednostavnije da uredimo — rekao je Kan.
— Da sklopimo jedan ugovor. Vi ćete streljati prvog sa liste, a ja sve
ostale. Pristajete?
Tanenbaum je ponovo progutao knedlu. Grefenhajm i Ravik su ga gledali.
— Ja pod tim razumem — rekao je Kan oštro — da ćete vi ubiti prvoga
sopstvenom rukom. Ne preko nekog odbora iza koga se čovek može sakriti.
Pristajete li?
Tanenbaum nije odgovorio. — Vaša sreća što ćutite — izjavio je Kan. —
Da ste odgovorili: Pristajem, opalio bih vam jednu. Ne možete ni da zamislite
koliko mrzim te krvave salonske brbljarije. Ostanite pri glumi. I inače od toga
nikada neće biti ništa.
Otišao je k Beti, u spavaću sobu. — Ponaša se kao neki nacista —
mrmljao je Tanenbaum za njim.
Оtišао sam sa Grefenhajmom. Sada je stanovao u Njujorku, radio je u
jednoj bolnici, kao lekar-asistent koji nije smeo voditi praksu i dobijao je
šezdeset dolara mesečno sa stanom u bolnici i besplatnom hranom. —
Skoknite malo k meni — rekao je.
Pošao sam s njim. Veče je bilo toplo, ne onako vrelo kao inače. — Šta je
sa Beti? — pitao sam. — Ili to ne smete da kažete?
— Pitajte Bevika.
— On će me uputiti da pitam vas.
Za trenutak je oklevao. — Otvorili su je i ponovo zatvorili, zar ne? —
pitao sam.
Nije rekao ništa.
— Je li ranije već jednom operisana?
— Da — odgovorio je.
Dalje nisam pitao. — Sirota Beti — rekao sam. — Koliko dugo to može
još da traje?
— To se ne zna. Može da ide i brzo i sporo.
Stigli smo u bolnicu. Grefenhajm me je odveo u svoju sobu. Soba je bila
mala, vrlo jednostavna i imala jedan velik, zagrevan akvarijum. — Mala
nastranost — rekao je. — To sam sebi dopustio kada mi je Kan doneo novac.
U Berlinu sam imao čitavu čekaonicu punu akvarijuma. Gajio sam ukrasne
ribice. — Kao da se izvinjava gledao me je svojim kratkovidim očima. —
Svako na svoj način luduje.
— Kad se rat svrši — rekao sam — da li biste se vratili u Berlin?
— Moja žena je još tamo.
— Jeste li ikada nešto čuli o njoj?
— Dogovorili smo se da jedno drugome ne pišemo. Pošta se cenzuriše.
Verujem da se izvukla iz Berlina. Verujete li da je još drže u zatvoru?
— Ne. Zašto bi?
— Verujete li da oni tako pitaju?
— Neki, da. Nemci su birokrati, takođe i kad nepravdu čine. Oni veruju
da ona tako postaje pravda.
— Teško je čekati toliko dugo — rekao je Grefenhajm. Uzeo je jednu
staklenu napravu kojom se talog sa dna akvarijuma mogao izvaditi, a da se
voda ne zamuti.
— Mislite li da su je pustili da ode iz Berlina. Bilo kuda, u srednju
Nemačku?
— To je mogućno.
Bio sam svestan ironije situacije sa Beti, koju je Grefenhajm obmanjivao,
i Grefenhajmom, koga sam ja morao obmanjivati. — Da čovek baš ništa ne
može da uradi! — rekao je Grefenhajm.
— Mi smo posmatrači, to je istina — odvratio sam. — Prokleti
posmatrači kojima se može zavideti na tome što neće da im dopuste da
sudeluju. To je ono što nas život ovde čini nestvarnim i gotovo unakaženim.
Borba se vodi, između ostaloga, takođe i za nas, a međutim ljudi ne žele da i
mi u njoj sudelujemo. A ako to ipak dopuste, onda samo retko, po svim
pravilima predostrožnosti i na sporednim stvarima.
— U Francuskoj se čovek mogao prijaviti u Legiju stranaca — rekao je
Grefenhajm i ostavio napravu za vađenje taloga.
— Jeste li se vi prijavili?
— Nisam.
— Niste hteli da pucate na Nemce, nije li to bilo ono?
— Ja uopšte nisam hteo da pucam!
Slegnuo sam ramenima. — Ponekad čovek nema izbora. Na nešto se
mora pucati.
 — Samo na sebe lično.
— Glupost! Ali mnogi su bili u situaciji da nisu želeli pucati u Nemce.
Znali su da oni na koje su hteli da pucaju nisu na frontu. Na frontu je bila
nevina, poslušna topovska hrana.
Grefenhajm je odobravao glavom. — Ne veruje se nama. Ni našem gnevu
i našoj mržnji. To je kao sa Tanenbaumom, on sastavlja spiskove, ali nikada
ne bi pucao. Otprilike tako. Ili mislite da nije?
— Otprilike tako. Čak ni Kana nisu hteli primiti. Verujem da imaju pravo.
Izišao sam kroz bele hodnike sa belim svetiljkama. Vraćao sam se u
svoju avetinjsku egzistenciju, kao da živim na nekom začaranom ostrvu u
buri, ali nekakvom koje je imalo samo dve dimenzije, bez treće. To je bilo
drukčije od onih godina u Evropi gde se treća dimenzija obrazovala borbom
protiv birokratije vlasti, žandarma, borbom za boravišne dozvole, crni rad, sa
carinskim službenicima i policajcima, borbom za goli život. Ovde smo se
odjednom našli u zavetrini, u zavetrini novinskih naslova, radio-vesti i rata
koji se vodio daleko, od koga nas je odvajao okean, na jednom drugom
kontinentu, u ratu vesti, u kome se na američkom nebu nije pojavio nijedan
neprijateljski avion, nisu padale bombe, nije kevtao nikakav mitraljez.
Odlazio sam, sa vešću u džepu da mi je za iduća tri meseca bila produžena
boravišna dozvola, jedan „enemi ejlien”, neprijateljski stranac, ali koji nije
bio toliko neprijatelj da bi bio uhapšen. Lutao sam kroz veliki vetar grada,
jedna iskra života koja se nije htela ugasiti, stranac koji je duboko disao i
zviždukao, malo života pod lažnim imenom Ros.
— Stani — rekao sam. — Svetiljke! Nameštaj! Postelja! Žena! Jedan
električni roštilj na kome se peku komadi mesa! Čaša votke! Nesrećni život
koji mi je prokletstvom bio dodeljen, ipak ima jednu svetlu stranu. Čovek se
ni na šta ne navikava, a to je dobro. Život se ponovo uživa, kao da je to uvek
prvi put. Svaki put se uživa počev od kostiju! Ne spol ja; od kostiju, od
kičmene moždine i od onoga što je pokriveno lobanjom. Daj da te gledam.
Već te i zbog toga obožavam što si tu. Zato što živimo u isto vreme. Tek tada
dolazi ono drugo. Ja sam Robinzon koji stalno iznova nalazi svoga Petka!
Tragovi u pesku. Tragovi stopala. Ti si prvi čovek. Uvek ponovo. To je
svetla strana mog prokletog života.
— Koliko si popio? — pitala je Nataša.
— Ništa. Kafu i tugu. Drugo ništа.
 — Jesi li tužan?
— Čovek je kratko vreme žalostan, kada živi tako kao ja. A onda se
prevrće kao za vreme spavanja noću. Tuga je pozadina koja čini da život
bude jasniji. Ona potone kao kamen, a vodostaj života postaje viši. To što ti
sada govorim, nije sasvim tačno. Samo hoću da to tako bude. Ali nešto u
tome je ipak tačno. U protivnom, čovek bi se uvukao u sebe kao komad
somota između brijača.
— Dobro je što nisi tužan — rekla je Nataša. — Zašto je to tako, ne
tražim razloge. Sve što traži razloge samim tim je sumnjivo.
— Je l’ ti sumnjivo i to što te obožavam?
Ona se smejala. — Pomalo je žalosno. Ko tako lako toliko mnogo oseća,
mora da ima nešto što mora da skriva.
Gledao sam je pogođen. — Kako ti to pada na pamet?
— Onako.
— Veruješ li to stvarno?
— A zašto ne? Nisi li ti Robinzon koji uvek ponovo mora da se uverava
da je video tragove u pesku.
Nisam odgovarao. To što je ona rekla dirnulo me je dublje no što sam
očekivao. Da U je tamo, gde sam ja bio uobrazio da već imam pod nogama
tle, bila samo zemlja koja se osipa i koja bi pri prvom koraku popustila? Da
li sam preterao da bih samog sebe ubedio.
— To ne znam, Nataša — rekao sam i pokušao da odagnam svoje misli.
— Ono što znam, jest ovo: da je navika ono što mi je do sada bilo uskraćeno.
Nesreća koju čovek preživi, mora se preobraziti u pustolovinu. Ja nisam
siguran ni u to. U šta je čovek u stvari siguran?
— šta je sigurno? — odvratila je ona pitajući.
Smejao sam se. — Ta votka tu u čaši, to parče mesa na roštilju i nas
dvoje u ovom trenutku, nadam se. Ja te uprkos tome obožavam, iako ti je to
sumnjivo. Sa tim se nikada dovoljno rano ne može početi.
— Tačno. To ipak ne moramo da dokazujemo, je li? Glavno je da mi to
osećamo. Ili misliš da nije?
— Tako je. I sa tim se ne može dovoljno odozdo započeti.
— Sa čim?
— Sa tom sobom! Tim svetiljkama! Posteljama! Čak i kada ne pripadaju
nama. A šta pripada nekome? I za koje vreme? Sve je uzajmljeno i ukradeno
i uvek ponovo biva ukradeno.
Ona se okrenula. — Biće da čovek i samog sebe ukrade?
— Takođe i samog sebe.
— Zbog čega to ne rastuži čoveka do obeznanjenosti, do samoubistva?
— Zato što se to uvek može učiniti. I na jedan mnogo suptilniji način.
— Mogu da zamislim na šta misliš.
Obišla je sto. — Nemamo li mi nešto da proslavimo?
— Šta?
— Da ti možeš tri meseca duže ostati u Americi?
— Istina je.
— Šta bi radio da ti boravišne dozvola nije produžena?
— Pokušao bih da dobijem dozvolu za ulaz u Meksiko.
— Zašto u Meksiko?
— Zato što je tamošnja vlada čovečna. Ona je prihvatila i izbeglice iz
Španije.
— Komuniste?
— Ljude. Reč komunisti danas se tako brzo potrže, kao što Hitler čini.
Svako ko je protiv njega, za njega je komunista. Prvi čin svih diktatora jest
da pojmove uproste.
— Nemoj da govorimo o politici. Da li bi se iz Meksika mogao vratiti u
Ameriku?
— Samo sa ispravama. Pa čak i tada ne, ako sam jednom proteran. Je li
sada gotovo sa saslušavanjem?
— Još nije. Zašto su te ostavili ovde?
Smejao sam se. — To je zapetljana stvar. Kad Amerika ne bi bila u ratu
sa Nemačkom, verovatno me ne bi pustili da uđem ili bi me opet proterali.
Ovako, ja koristim jednu antitezu. Jednu od mnogih ironija koje se dešavaju
u velikim nesrećama. Da nema njih, mnogi ljudi moga soja ne bi više bili u
životu.
Sela je pored mene. — Izgledaš tip koga čovek prilično teško shvata.
— Na žalost.
— Imam nejasno osećanje da ti u tome uživaš.
Zavrteo sam glavom. — Ne, Nataša. Ja se samo zavaravam.
— Ti se to sasvim lepo zavaravaš.
— Onako kao Kan. Ili možda ne? Postoje aktivni i pasivni emigranti. Elan
i ja više želimo da budemo aktivni. Mi smo to bili u Francuskoj. Mi smo to
morali biti. Umesto da lijemo suze nad svojom sudbinom, pokušavali smo,
kad god smo mogli, da to krstimo pustolovinom. To je bila prilično očajna
pustolovina.

Kasno uveče još jednom smo izišli. Ja sam neko vreme sedeo na prozoru
i razmišljao. Nebo je bilo puno zvezda, vetar je leteo preko niskih krovova
pod nama u Pedeset petoj i Pedeset šestoj ulici i izgledalo je da podiže oluju
prema oblakoderima koji su među zelenim i crvenim treptavim uličnim
svetlostima stajali kao kule ćutanja. Otvorio sam prozor i pomolio glavu
napolje. — Zahladilo je, Nataša. Prvi put posle toliko nedelja! Može se
disati!
Prišla mi je. — Jesen je — rekla je.
— Hvala bogu!
— Hvala bogu? Nemoj poželeti da vreme prolazi!
Smejao sam se. — Govoriš kao da ti je osamdeset godina.
— Čovek ne treba da želi da vreme prolazi. A ti to činiš. Ja znam da ti to
činiš.
— Sada više ne — odvratio sam, a znao sam da lažem.
— Kuda bi opet hteo? Natrag, to znam.
— Ali Nataša, ja još i nisam upravo tu. Ko onda misli na povratak?
— Ti. Ti ne misliš ni na šta drugo.
Zavrteo sam glavom. — Ne mislim dalje od sutra. Doći će jesen i zima i
leto i opet jesen, a mi ćemo se smejati i dalje biti zajedno.
Nataša se naslonila na mene. — Ne smeš me ostavitil Ne mogu da
budem sama. Ja nisam hrabra žena, i nemam junački karakter.
— Među Tevtoncima sam video na milione žena junačkog karaktera. Kod
njih je to nacionalna osobina. One ga imaju umesto šarma. On često
zamenjuje i erotiku. Da se čoveku smuči. Hajde bez jadikovanja da iziđemo
u prvo veče poznoga leta.
— Dobro.
Spustili smo se. Lift je bio prazan. Roza balet je bio prošao. Takođe i čas
pudlica. Vetar je kao lovački pas vijao za uglom Edvardovog drakstora.
— Leto je prošlo — rekao je Nik iz svog kioska za novine.
— Hvala bogu — odvratila je Nataša.
 — Nemoj se suviše rano radovati — rekao sam. — Opet će doći.
— Ništa se ne vraća — izjavio je Nik. — Samo beda i ona svinja od
pudlice koja se zove Rene i zapišava naslovne slike „Voga” i „Eskvajra” ako
ne pazim. Hoćete li „Njuz"?
— Posle ćemo uzeti, kada pođemo gore.
Ovakvo nevino ćaskanje mi je uvek ponovo davalo povoda za uzbuđenje.
To je bilo uzbuđenje čoveka koji se više nije morao sakrivati. Blaga
građanština večernje šetnje uvek ponovo je postajala pustolovina sigurnosti.
Ja sam već skoro bio čovek, istina samo trpen, ali više ne gonjen. Uz to je
dolazilo da sam u svakom američkom razvitku dostigao oko dve trećine svog
evropskog razvitka. Nisam govorio dobro engleski, ali ipak u izvesnoj meri
tečno, i ograničeno. Moje govorno blago bilo je uistinu još blago jednog
četmaestogodišnjaka, ali sam pomoću toga mogao više da uradim. Mnogi
Amerikanci su izlazili na kraj sa ne tako mnogo više reći. Oni samo nisu
zastajkivali kao ja.
— Hoćeš li da napravimo jednu veliku šetnju? — pitao sam.
Nataša je klimnula glavom. — Onoliko svetlosti koliko je to samo
mogućno u tom poluzamračenom gradu! Dani postaju kraći.
Išli smo Petom avenijom, pored hotela „Seri Nederland”, prema
Centralnom parku. Iz zoološkog vrta se čak i kroz gradsku galamu čula rika
lavova. Zastali smo kod „Vjej Risi" i posmatrali ikone i umetnički izrađena
uskršnja jaja, koja je Faberže bio napravio za carsku porodicu od oniksa i
zlata. Ruski emigranti, ta aristokratija među izbeglicama, još uvek su
prodavali ovde. To nikako nije prestajalo, kao što nikada nisu prestajali ni
Donski Kozaci koji su i dalje davali koncerte, kao da su jarci pokajnici koji
nikada ne stare.
— U prirodi se oseća da počinje jesen — rekla je Nataša i pokazala niz
Centralni park. — Hajde da se vratimo do „Van Klifa i Arpelsa”.
Lutali smo duž izloga u kojima je bila izložena jesenja moda. — To je za
mene već odavno prošlo — rekla je Nataša. — Mi smo je u junu
fotografisali. Uvek sam ispred za jedno godišnje doba. Sutra ćemo
fotografisati krzna. Možda zbog toga imam osećanje da život brže prolazi.
Dok ostali još veličaju leto, ja u krvi već nosim jesen.
Zastao sam i poljubio je. — Kako mi govorimo! — rekao sam. — Kao
lica kod Turgenjeva ili Flobera. Devetnaesti vek. Sada već nosiš zimu u krvi
sa snežnim vejavicama, krznima i kaminima, ti, vesnice godišnjih doba.
— A ti?
— Ja? Ne znam. Uspomenu na razaranja i nasilja, možda. O jeseni i zimi
u Americi ne znam ništa. Tu zemlju poznajem samo u proleće i leto. Ne znam
kako izgledaju oblakoderi u snegu.
Otišli smo do Četrdeset druge ulice, a onda smo se vratili Drugom
avenijom.
— Hoćeš li ostati noćas kod mene? — pitala je Nataša.
— Mogu li?
— Imaš tu četkicu za zube i rublje. Pidžama ti nije potrebna. Možeš se
obrijati mojim aparatom. Ne bih htela da spavam sama noćas. Biće više
vetra. Hoću da ti ležiš kraj mene i da me tešiš kad me on probudi. Hoću
slobodno da budem sentimentalna i da imam utehu i da s tobom ponovo
zaspim i osetim jesen i zaboravim je i da je ponovo osetim.
— Ostaću tu.
— Dobro. Hajdemo u postelju da osetimo jedno drugo. U ogledalu prema
nama videćemo svoja lica i slušati oluju. Oči će nam na mahove biti
uplašene i pomalo tamnije kada je čujemo. Onda ćeš me bliže privući k sebi i
pričati mi o Firenci i Parizu i Veneciji i o svim onim trgovima na kojima
nikada nećemo biti zajedno.
— Nikada nisam bio u Veneciji i Firenci.
— Ti umeš o njima da pričaš; to je kao da si bio tamo. Ja ću možda
plakati i ružno izgledati. U suzama nisam neka lepota. Oprostićeš mi to, a
takođe i moju sentimentalnost.
— Da.
— Onda dođi i reci mi da me zauvek voliš i da nikada nećemo ostareti.
 XXII

— Imam zanimljivu novost za vas — rekao je Silvers. — Otvorićemo se

i osvojiti Holivud. Šta velite na to?
— Kao glumci?
— Kao prodavci slika. Dobio sam razne pozive tamo i odlučio sam se da
taj kraj jednom stručno obradim.
— Sa mnom?
— Sa vama — izjavio je Silvers velikodušno. — Vi ste lepo ušli u posao
i možete mi biti od pomoći.
— Kada?
— Za četrnaest dana otprilike. Imamo, dakle, vremena za pripremu.
— Na koliko dugo? — pitao sam.
— Za sada na četrnaest dana. Možda i duže. Los Engeles je devičansko
tle. Popločano zlatom.
— Zlatom?
— Novčanicama od hiljadu dolara. Nemojte postavljati tako nastrana
pitanja. Svaki drugi bi zaigrao od radosti. Ili ne želite da pođete sa mnom.
Onda bih morao da potražim drugog pratioca.
— A mene da otpustite?
Silvers je postao ljutit. — Šta je s vama? Naravno da bih to morao. Šta
bih inače? Ali zbog čega vi ne biste hteli da pođete?
Silvers me je radoznalo gledao. — Verujete li da nemate dovoljno
garderobe? Mogu vam dati predujam.
— Za garderobu u vašoj službi? U neku ruku poslovna garderoba? Nju
moram da platim vašim predujmom? Beznadna rabota, gospodine Silverse!
On se smejao. Ponovo je bio na sigurnom tlu. — Vi to tako mislite?
Klimnuo sam glavom. Hteo sam da dobijem u vremenu. Nije mi bilo
sasvim svejedno da napustim Njujork. U Kaliforniji nisam poznavao nikoga,
a Silvers kao jedino društvo izgledao mi je i suviše dosadan. O njemu sam
već sve znao. To nije bilo teško ako čovek nije naročiti ljubitelj lukavstva.
Ništa nije dosadnije od nekoga koji stalno nešto priča o sebi. To je značilo
nešto samo za kratko vreme. Sa jezom sam pred sobom video beskrajne
večeri u hotelskom holu, prodan Silversu i bez ličnog života.
— Gde ćemo stanovati? — pitao sam.
— Ja ću stanovati u hotelu „Beverli-Hils”, vi u „Garden ov Alah”.
Pogledao sam ga zainteresovano. — Lepo ime. Podseća na Rudolfa
Valentina. Nećemo stanovati, dakle, u istom hotelu?
— Suviše je skupo. Čuo sam da je „Garden ov Alah” vrlo dobar. On je
blizu hotela „Beverli-Hils”.
— Šta ćemo da uradimo sa obračunom? Hotelski i dnevni troškovi?
— To ćemo zapisivati.
— Vi mislite da ja treba svaki obed da uzimam u hotelu?
Silvers je odmahnuo rukom. — Vi ste baš teški! Možete to raditi kako
hoćete. Imate još nešto da pitate?
— Da — rekao sam. — Potrebna mi je povišica plate da bih kupio
odelo.
— Koliko?
— Sto dolara mesečno. — Silvers je skočio. — Isključeno. Hoćete kod
Najza da poručite odelo? U Americi se kupuju gotova odela. Kakve mane
ima vaše odelo? Sasvim je dobro.
— Nije dovoljno dobro za vašeg službenika! Možda će mi biti potreban
čak i smoking.
— Mi ne idemo u Holivud da igramo i da posećujemo zabave.
— Ko zna! To možda ne bi bila tako rđava ideja. U noćnim klubovima,
milionarima se lakše razmekšaju srca. Mi ćemo ih hvatati proverenim
poslovnim smicalicama: da su sposobni za poslove ako kupuju slike.
Silvers je ljutito podigao pogled. — To su poslovne tajne! O njima se ne
govori. I verujte mi: holivudski milionari kipte od samosvesti. Oni sebe
smatraju nosiocima kulture. No dobro, daću vam dvadeset dolara dodatka.
— Sto — odvratio sam.
— Nemojte zaboraviti da vi ovde na crno radite. Ja rizikujem zbog vas!
— Više ne! — Pogledao sam na jednog Monea koji je bio okačen prema
meni. To je bila poljana makovog cveta po kojoj je šetala žena u belo
obučena; tobož slikana 1889, ali je sa toliko mnogo mira delovala kao da
potiče iz mnogo davnijeg vremena. — Ja sam dobio boravišnu dozvolu. Za tri
iduća meseca, a tada se automatski opet produžava.
Silvers se ugrizao za usnu. — Pa? — rekao je.
— Znači, smem da radim — odvratio sam. To nije bilo tačno, ali zbog
trenutka nije bilo suviše važno.
— Vi mislite da biste mogli promeniti svoj položaj?
— Naravno da ne Zašto bih? Kod Vildenštajna bih verovatno morao da
stojim u galeriji. Kod vas mi se viče dopada.
Primetio sam da Silvers računa. On je proračunavao koliko je bilo vredno
to što ja znam o njemu — za njega i Vildenštajna. Verovatno se pokajao zbog
onog trenutka kada me je posvetio u toliko mnogo smicalica. — Pomislite da
je poslednjih nedelja i moj moral takođe bio angažovan u poslu — rekao
sam. — Morao sam razne stvari da izvodim i izigravam. Ja sam se još koliko
prekjuče pred milionarom iz Teksasa pojavio kao bivši asistent u Luvru.
Moja znanja jezika takođe vrede nešto.
Sporazumeli smo se na sedamdeset pet dolare Ja sam bio računao sa
trideset. Više nisam pomenuo smoking, sada nisam ni pomišljao da ga kupim.
U Kaliforniji bih to mogao iskoristiti da od Silversa izvučem jedan dalji
jednokratan dodatak ako bi on zahtevao da ga pratim kao asistent Luvra.
Otišao sam Frislenderu da mu vratim prvih sto dolara koje mi je bio
pozajmio za advokata. — Sedite — rekao je i nemarno gurnuo novac u
novčanik od crne krokodilske kože. — Jeste li već jeli?
— Nisam — odvratio sam odmah. Jelo je kod Frislendera bilo
izvanredno.
— Onda ostanite — odlučio je. — Doći će samo još četiri, pet gostiju.
Ne znam ko. Pitajte moju ženu. Hoćete li jedan skoč?
Otkad je dobio državljanstvo, Frislender je pio jedino viski. Ja bih
očekivao suprotno — da je viski pio pre toga, da bi pokazao svoju dobru
volju da postane pravi Amerikanac, a da se posle opet vrati baracku i
kimovači. Ali Frislender je bio naročit čovek. On je zato pre dobijanja
državljanstva mucao engleski sa mađarskim naglaskom i nastojao na tome da
njegova porodica takođe u kući govori engleski, a zli jezici su pričali da je
čak i u krevetu nastojao na tome. Razume se, to ipak niko nije mogao
dokazati Nekoliko dana po dobijanju državljanstva, u kući Frislender opet se
govorilo vavilonskom mešavinom: nemački, engleski, jidiš i mađarski
— Moja žena je čuvar baracka — izjavio je Frislender. — Štedimo ga.
Ovde se teško može dobiti. I moramo ga zatvoriti. Inače bi ga kuvarica
polokala. To je njen način nostalgije. Patite li vi takođe od nostalgije?
— Za čim?
— Za Nemačkom.
— Ne. Ja nisam Jevrejin.
Frislender se smejao. — U tome ima nečega.
— I te koliko — rekao sam i pomislio na Beti Stajn. — Jevreji su bili
najsentimentalniji rodoljubi.
— Znate li zašto. Zato što im je do 1933. u Nemačkoj bilo lepo.
Poslednji kajzer im je davao plemstvo. Puštao ih je čak da dolaze na dvor.
Imao je prijatelje među Jevrejima, a рrеstolonaslednik, Jevrejku za
ljubavnicu.
— Pod njegovim veličanstvom vi biste još postali baron — rekao sam.
Frislender se pogladio po glavi. — Prohujala vremena.
Za trenutak se zamišljeno zagledao u prošlost. Postideo sam se svoje
prostačke primedbe, ali on je uopšte nije uzeo u obzir. Konzervativna krv
čoveka koji je imao vilu u ulici Tirgarten nadvladala ga je u jednom
ozarenom trenutku. — Vi ste onda još bili dete — rekao je. — Dobro, dragi
mladi prijatelju! Otiđite damama.
„Dame” su bile Tanenbaum i, na moje zaprepašćenje, Ravik, hirurg. —
Jesu li bliznakinje već otišle? — pitao sam Tanenbauma. — Jeste li greškom
uštinuli za stražnjicu drugu sestru?
— Glupače! Verujete li, uostalom, da su one slične ne samo u licu, već
takođe i u...
— Naravno.
— Vi mislite po temperamentu?
— Postoje dve škole.
— Prokletstvo! Šta vi na to velite, doktore Ravik?
— Ništa.
— Da se ovako odgovori, nije potrebno biti doktor — odvratio je
Tanenbaum razdraženo.
— Dabome — rekao je Ravik mirno.
 Gospođa Frislenđer je ušla u ampir-haljini, sa visokim strukom,
podsećajući na debeljušnu i komotnu madam de Stal. Na ruci joj je zveckala
safirna narukvica sa kamenjem krupnim kao orah. — Koktel, gospodo?
Ravik i ja smo uzeli votku; Tanenbaum, na naš užas, „šartrez”, žuti. — Uz
slane, mlade haringe? — pitao je Ravik začuđeno.
— Uz bliznakinje — odvratio je Tanenbaum još uvek povređen. — Ko ne
zna jedno, neka ne govori o drugome!
— Bravo Tanenbaume — rekao sam. — Nisam znao da ste nadrealista.
Sada se pojavio Frislender, sa njim bliznakinje, Karmen i neki drugi gosti.
Bliznakinje kao živa, Karmen obavijena u tragično tamno, žvačući parče
čokolade sa lešnikom. Bio sam radoznao da li će posle čokolade uzeti mlade
haringe. Tako je uradila. Želudac joj je bio isto tako nepokolebiv kao i
mozak.
— Za četrnaest dana idem u Holivud — objavio je Tanenbaum glasno
dok se delio gulaš. Gledao je oko sebe kao paun — u pravcu bliznakinja.
— Kao šta? — upitao je Frislender.
— Kao glumac, kao šta drugo?
Slušao sam. Nisam mu verovao; on je to isuviše često pominjao.
Međutim, jednom je već bio tamo zbog neke male uloge izbeglice u jednom
antinacističkom filmu.
— Šta igrate? pitao sam. — Bufala Bila?
— Esesovskog grupenfifera.
— Šta?
— Vi kao Jevrejin? — pitala je gospođa Frislender.
— Zašto da ne?
— Sa imenom Tanenbaum?
— Moje umetnčko ime je Gordon T. Krou. Slovo T stoji umesto
Tanenbaum.
Svi su ga sa sumnjom pogledali. Istina, češće se dešavalo da emigranti
igraju naciste zato što su oni po opštem shvatanju Holivuda, i jedni i drugi
bili Evropljani i da su tako, prijatelji ili neprijatelji, za to bili pogodniji nego
rođeni Amerikanci.
— Esesovski grupenfirer? — rekao je Frislender. — To je kod njih
nekako kao generali
Tanenbaum je klimnuo glavom.
 — Ne mislite li vi na šturmbanfirera? — upitao sam.
— Grupenfirer! Zašto ne? U američkoj vojsci ima i generala Jevreja.
Može se čak desiti da se ta uloga uzdigne. Do nekakvog višeg generala.
— Razumete li nešto od toga?
— Šta tu ima da se razume? Ja imam svoju ulogu. Naravno, taj čovek je
gnusoba. Nekog simpatičnog grupenfirera ja bih, naravno odbio.
— Grupenfirer! — rekla je gospođa Frislender. — Pomislila bih da bi
tako visoku zverku trebalo da igra Gari Kuper.
— Amerikanci se klone da igraju takve uloge — izjavio je mali Fezel,
Tanenbaumov suparnik. — To škodi njihovoj reputaciji. Oni moraju da
ostanu simpatični. Takve uloge prepuštaju emigrantima. A ovi ih igraju zato
što bi inače pomrli od gladi.
— Umetnost je umetnost — odvratio je Tanenbaum visokoparno. — Ne
biste li vi igrali Raspućina ili Džingis-kana ili Ivana Groznog?
— Je li to glavna uloga? — pitao sam.
— Razume se da nije — odvratio je Fezel brzo. — Kako to ona može da
bude? Glavnu ulogu igra jedan Amerikanac sa nekom vrlom Amerikankom.
Tako vam je to.
— Nemojte se svađati! — opomenuo je Frislender. — Bolje da se
uzajamno pomažete. Šta ima posle jela?
— Kolači sa šljivama i „zaher” torta.
Kao što to većinom biva, tako su i ovoga puta bile pripremljene činije da
se nosi kući. Ravik je odbio. Tanenbaum i Fezel su tražili još „zaher”-torte.
Meni je kuvarica, kojoj sam krišom bio dao dva dolara, gurnula jednu
kalajisanu bakarnu činiju sa drškama, prikladnu za nošenje i kutiju sa
kolačima koja je bila ukrašena. Bliznakinje su dobile bliznačku činiju.
Karmen je odbila, bila je suviše lena da nosi.
Oprostili smo se kao siromašni rođaci. — Kako bi se te bliznakinje
razdvojile? — tiho me je pitao grupenfirer Tanenbaum. — One zajedno jedu,
zajedno žive i zajedno spavaju!
— To mi ne izgleda mnogo teško — odvratio sam. — Problem bi bio kod
sijamskih bliznakinja.

Te večeri je Nataša morala ići na fotografisanje. Dala mi je ključeve od

stana da bih je mogao sačekati. Doneo sam gore gulaš i kolače. Onda sam
još jednom otišao u Drugu aveniju da donesem piva.
Imao sam čudno osećanje kada sam ključem otvorio vrata i ušao u prazan
stan. Nisam se mogao setiti da sam to bilo kad učinio. Uvek sam ulazio bilo
u hotelsku sobu, bilo u posetu u jedan stan. Sada sam imao osećanje da sam
se vratio u svoj sopstveni stan. Dok sam otvarao vrata, po rukama mi je
prostrujala blaga jeza. Izgledalo mi je da me iz daleke udaljenosti doziva
nešto, nešto što je bilo u vezi s mojom roditeljskom kućom i na šta dugo
nisam mislio. Stan je bio hladan i čuo sam zujanje klimatskog uređaja na
prozoru i hladnjaka u kuhinji. Ti šumovi su bili kao dobri duhovi koji su
čuvali stan. Upalio sam svetlost, pivo metnuo da se hladi, a gulaš na plinski
štednjak malim plamenom, da bi se održao topao. Onda sam ponovo ugasio
svetlost i otvorio prozore. Topao vazduh je kao bujica pokuljao unutra, plaho
i žudno. Mali plavi plamen na štednjaku širio je slabu, magičnu svetlost. Na
radiju sam tražio stanicu koja je davala klasičnu muziku bez reklama. Svirali
su Debisijeve „Prelide”. Seo sam na fotelju kraj prozora i posmatrao grad. To
je bilo prvi put što sam tako čekao Natašu. Bio sam vrlo miran i opušten i u
tome sam veoma uživao. Nataši još ništa nisam rekao o tome da treba sa
Silversom da putujem u Kaliforniju.
Ona je došla otprilike posle jednog sata. Čuo sam ključ u vratima.
Trenutak kasnije pomislio sam da bi se sopstvenik stana mogao neočekivano
vratiti, a onda sam čuo Natašine korake. — Jesi li tu, Roberte? Zašto si bez
svetlosti?
Bacila je kofer sa svojim stvarima u sobu. — Prljava sam i vrlo gladna.
Šta prvo da radim?
— Okupaj se. A dok se kupaš, mogu ti pružiti tanjir segedinskog gulaša.
On je vruć, na plinskom štednjaku. Uz to, ima krastavaca sa mirođijom, a
posle toga „zaher” torta.
— Opet si bio kod te sjajne kuvarice?
— Bio sam tamo i kao vrana za svoje male obilato dovukao za nas. Dva-
tri dana ne moramo ništa kupovati.
Nataša se već svukla. Kupatilo je bilo u pari, mirisalo je na karanfil
„Meri Čes”. Doneo sam joj gulaš. Opet je jednom za trenutak vladao mir u
svetu. — Jesu li te danas slikali kao caricu Evgeniju sa dijademom od „Van
Klifa i Arpelsa”? — pitao sam, dok je ona njušila gulaš.
— Ne. Kao Anu Karenjinu. Krzna do vrata, ona na petrogradskoj ili
moskovskoj stanici čeka na svoju sudbinu u liku Vronskog. Uplašila sam se
kad sam izišla na ulicu, a sneg nije padao.
— Ti izgledaš kao Ana Karenjina.
— Još uvek?
— Uopšte.
Ona se smejala. — Svako ima svoju Anu Karenjinu. Bojim se da je ona
bila znatno deblja od današnjih žena. U ono vreme je to bio ob&čaj. U 19.
veku žene su imale rubensovske oblike, dugačke midere ojačane štapićima
od riblje kosti i haljine do zemlje. Kupatilo je bilo poznato samo po
nagoveštaju. Šta si sve radio? Čitao si novine?
— Naprotiv! Trudio sam se da jednom ne mislim na naslove i uvodne
članke.
— Zašto ne?
— Jer ne mogu ništa da uradim.
— To može samo mali broj. Izuzev vojnika.
— Da — rekao sam. — Izuzev vojnika.
Nataša mi je vratila tanjir. — Da li bi ti želeo da postaneš vojnik?
— Ne. To ne bi ništa izmenilo.
Posmatrala me je neko vreme. — Jediš li se mnogo, Roberte? — pitala je
zatim.
— To nikada ne bih priznao. Osim toga, što to još znači, jediti se? Ostali
gube živote.
Nataša je vrtela glavom. — Šta ti upravo hoćeš, Roberte?
Pogledao sam je iznenađen. — Šta ja hoću? — ponovio sam da bih dobio
u vremenu. — Šta misliš pod tim?
— Kasnije. Šta želiš da radiš? Radi čega živiš?
— Dođi — rekao sam. — To nisu razgovori za kupatilo! Izlazi iz vode.
Ona je ustala. — Stvarno radi čega živiš ti? — pitala je.
— Ko to zna o sebi? Znaš li ti?
— Meni nije potrebno da znam to. Ja sam jedan refleks. Ali ti!
— Ti si refleks?
— Nemoj izbegavati. Šta ti hoćeš? Radi čega živiš?
— Čujem kako teška krila građanštine udaraju oko mojih ušiju. Ko tako
nešto stvarno zna? I ako zna, to onda takođe i nije više istinito. Ja putujem sa
lakšim prtljagom, to je sve, za sada.
 — Ti ne znaš.
— Ne znam — odvratio sam. — Ne znam onako kako to zna jedan
bankar ili jedan sveštenik. Nikada neću tako ni znati.— Poljubio sam je u
mokra ramena. — Ja takođe nisam na to ni naviknuo, Nataša. Preživeti,
toliko dugo vremena bilo sve, a to je bilo tako teško da čovek nije ni dolazio
na to da za nešto živi. Jesi li sad zadovoljna?
— To nije tačno, a ti to takođe znaš. Ali nećeš da mi kažeš. Možda to
nećeš da kažeš ni samom sebi. Čula sam te kako vičeš!
— Šta?
Ona je klimnula glavom. — Dok spavaš.
— A šta sam vikao?
— To više ne znam. Spavala sam i to me je probudilo.
Odahnuo sam. — Svako ima ponekad ružne snove.
Ona nije ništa odgovorila. — Ja stvarno ne znam uopšte ništa o tebi —
rekla je potom zamišljeno.
— Ti znaš već isuviše mnogo! To škodi ljubavi. — Uzeo sam je i izgurao
iz kupatila. — Pregledajmo šta ima u paketu iz kuhinje. Ti imaš najlepša
kolena na svetu.
— Ti želiš da skreneš razgovor.
— Zašto bih? Mi smo čak zaključili jedan pakt. Ti si me još nedavno
podsetila na to.
— Taj pakt! To ti je bilo samo izvrdavanje. Oboje smo hteli nešto da
zaboravimo. Jesi li ti zaboravio?
Bilo mi je kao da sam zadobio hladan udarac u srce. Ne žestok, kao što
sam to očekivao, već hladan, kao da ga je zadala neka avetinjska ruka. To je
bio samo trenutak, ali hladnoća nije nestala. Ona je ostala i tek polako
nestala. — Ja nisam imao šta da zaboravim — rekao sam. — Lagao sam.
— Nije trebalo da te pitam tako lude stvari — rekla je ona. — Ne znam
šta me je spopalo. Možda to dolazi otuda što sam ćele večeri bila Ana
Karenjina sa krznima i osećala da sedim u trojci na snegu sa svom
sentimentalnomu i romantikom jednog vremena koje mi nikada nismo
poznavali. Možda je to jesen koja se meni toliko mnogo približila, meni više
nego tebi. S jeseni se raspadaju svi paktovi i nijedan više ne važi. Čovek
hoće — da, šta hoće?
— Ljubav — rekao sam i pogledao je. Sedela je malo izgubljeno na
krevetu, obuzeta dahom nežnosti i mekanim samosažaljenjem čoveka koji ne
zna šta će s tim.
— Ljubav, koja ostaje.
Klimnuo sam glavom. — Ljubav sa vatrom u kaminu, sjajem svetiljki,
noćnim vetrovima, lišćem koje opada i pouzdanjem da se ništa ne može
izgubiti.
Nataša se protegla. — Već sam opet ogladnela. Ima li još gulaša?
— Za jednu manju četu. Hoćeš li stvarno posle „zaher”-torte još jednom
da jedeš segedinski gulaš?
— Večeras sam u stanju sve da radim. Hoćeš li da ostaneš preko noći
ovde?
— Da.
— Dobro. Onda te neću dalje mučiti svojim neispunjenim jesenjim
iluzijama. One su i inače preuranjene. Verujem da u hladnjaku nemamo više
piva. Ili možda imamo?
— O, da. Doneo sam malo.
— Možemo li da jedemo u krevetu?
— Naravno. Gulaš ne ostavlja mrlje.
Ona se smejala. — Ja ću paziti. Šta bi sada zaželeo da radiš, kada bi
mogao da biraš?
 XXIII

Taj san mi je došao tek posle više od nedelju dana. Očekivao sam ga
ranije i već sam poverovao da više neće doći. Polako i oprezno u meni se
budila nada da bi sa tim moglo čak zauvek da bude svršeno. Učinio sam što
sam mogao da bih ga odagnao. Skoro prenagljeno i žustro ubedio sam sebe
da su to samo još ostaci oluja kada su iznenadno nailazili ti trenuci, plahi i
bez daha, onakvi kakve čovek mora preživljavati za vreme zemljotresa,
osećanja kada izgleda da se sve raspada.
Prevario sam se. To je bio onaj isti lepljivi, žilavi san kao i ranije, ne
slabiji, već gotovo još više preteći i meni je bilo isto onako teško da ga se
oslobodim kao i inače. Tek je postepeno postajala jasnija svest da to nije
stvarnost, nego san. Započeo je sa podrumom u briselskom muzeju, sa
ustajalom pomrčinom u njemu i osećanjem da se zidovi počinju pomerati
odozgo i sa strana na mene, da me zgnječe. Onda, dok sam dahtao za
vazduhom i propinjao se vičući, a da se nisam probudio, došao je lepljivi
glib, a kasnije osećanje da me progone zato što sam se usudio da se vratim
preko granice, pa su mi sada za petama bili esesovci u Švarcvaldu, sa
policijskim psima koje je napujdao onaj čovek čijeg goluždravog lica se
nisam mogao setiti a da ne uzdrhtim do utrobe. Uhvatili su me i opet sam se
našao u onoj prostoriji u kojoj su se nalazile krematorijumske peći, sam,
predan onim licima, bez daha u grlu, jer su me bez svesti upravo bili skinuli
sa kuke na zidu na koju su okačili jednog čoveka, dok su žrtve rukama i
vezanim nogama grebale zidove, a mučitelji se kladili koji će se najduže
održati u životu. Onda sam opet čuo Lehlera koji je mirisao na parfem i rekao
mi da ću još dugo čekati, ali da će možda docnije, ako ga na kolenima budem
molio, živoga spaliti i šta će se pri tom s mojim očima dogoditi. Poslednji san
je, kao i uvek, bio kao da sam nekoga u vrtu, zakopao i da sam to gotovo već
bio zaboravio, sve dok policija nije našla leš u bari, a ja nisam mogao shvatiti
zašto ga nisam bio sakrio na drugo, bolje mesto.
Dugo je trajalo dok sam shvatio da se nalazim u Americi i da sam sanjao.
Bio sam toliko iscrpljen da se neko vreme nisam mogao podići Ostao
sam ležeći i zurio u crvenkastu noć. Najzad sam ustao i obukao se. Nisam
smeo da rizikujem da još jedanput padnem u san i da onda još jednom budem
savladan. To mi se takođe već dešavalo, a drugi san je onda uvek bivao gori
od prvog. Ne samo da su se san i stvarnost na jedan nerazdvojiv način mešali
jedno s drugim, nego su se mešala oba sna, pri čemu je prvi uzimao ulogu
pojačane stvarnosti i potpuno me je bacao u očajanje.
Sišao sam u hotelski hol. Tamo je gorela samo još jedna bedna svetiljka.
U uglu je hrkao čovek koji je tri puta nedeljno zamenjivao Meljikova. Lice
mu je bilo izbrazdano i iz njega ispražnjena duša, otvorena usta su stenjala, a
izgledao je kao jedan od onih mučenika koji je bez svesti upravo bio skinut
sa mesarskih čengela.
„Ја njima pripadam”, mislio sam, „pripadam toj hordi ubica, to je moj
narod, svejedno kakvu sam ja varku po danu stvarao, svejedno da li su me
oni proganjali i odbacili i oduzeli mi državljanstvo, ja sam među njima rođen
i bilo je ludo ako bih hteo da se zavaravam kako su jedan veran, pošten,
naivan narod napale i hipnotisale legije sa Marsa. Te legije su u njima samim
izrasle, one su se razvile iz urličućih kasapskih strvodera i razbesnelih
demagoga. To je bio stari furor teutonikus, njega su obožavali naši nastavnici,
on je procvetao među robovima poslušnosti, obožavaocima uniformi i
životinjskog atavizma; sa jedinim ograničenjem, dabome, da životinja nikada
nije toliko životinjska. To nije bila usamljena pojava! Nedeljne smotre sa
desetinama hiljada razjapljenih, razbesnelih njuški, nisu prikazivale narod koji
je trpeo, nezadovoljan, kome je bilo naređeno, to je klicao sam pranarod, on
je bio probio tanki sloj civilizacije i sada se valjao u svojoj krvavoj kaljuzi.
Furor teutonikus! Sveta reč mog bradatog nastavnika s naočarima! Kako se
time naslađivao! Kako se početkom prvog rata i sam Tomas Man naslađivao
kada je pisao ,Misli o ratu’ i ,Fridrih i Velika koalicija’. Tomas Man, štit i
vođa emigranata. Koliko je duboko moralo biti usađeno varvarstvo kada čak
ni kod tog humanog i humanističkog pesnika nije bilo potpuno iskorenjeno.”
Izišao sam na ulicu. Noć je još spavala među zidinama. Krenuo sam ka
Brodveju, tražeći svetlost. Nekoliko kioska sa hamburgerima, koji su čitavu
noć bili otvoreni prosipali su na ulicu svoju oskudnu svetlost. U nekima su
čučali ljudi na barskim stolicama kao prokleti duhovi. Svetlost bez ljudi bila
je avetinjskija od pomrčine, ona se činila besciljna našem biću uvek okrenuta
ka nekom cilju i delovala je poput meseca, kao da šija u kratere načinjene u
kućama i napuštene.
Zastao sam pred jednom delikatesnom radnjom. U izlogu su tugovale
mortadele i mnogo vrsta sira. Sopstvenik se zvao Irvin Volf. On je Evropu
verovatno blagovremeno napustio. Zagledao sam se u ime. Čak mi ni to nije
mogao biti izgovor. Čak ni tu veštačku razliku nisam mogao da iskoristim!
Nisam mogao reći da sam Jevrejin, na to se nisam mogao pozivati da bih
objasnio da sa Tevtoncima nemam nikakve veze; nisam ih mogao tući
njihovim sopstvenim lažnim oružjem. Ja sam pripadao njima, bio sam jedan
od njihovih i da mi je tog maglovitog jutarnjeg sivila gospodin Irvin Volf
iznenadno preprečio put i počeo me goniti s nožem u ruci, kao jednog od
ubica njegovog naroda, u ovom trenutku to me ne bi iznenadilo.
Išao sam dalje, noćnom Dvadesetom ulicom, malo uz Brodvej, a onda
desno u Treću aveniju. Presekao sam je, vratio se duž Brodveja čije su
svetlosti postale bleđe, a onda opet nagore, dok nisam došao u Petu aveniju
koja se prostirala ćutke i bez žive duše. Samo su saobraćajni svetlosni signali
radili, čitava duga ulica po nekoj besmislenoj, neljudskoj volji postala je
crvena i zelena, onako kao što se narodi bez razloga iznenadno prebacuju iz
miroljubivog zelenog u mračne baklje kilometrima dugačkog crvenog. Nad
tim neprijatnim pejzažem bezglasnosti nebo je počinjalo polako da raste uvis.
Kuće su takođe postajale viče, one su gurale pomrčinu naviše kao žena svoje
haljine kada se svlače, od sprata do sprata, sve dok ivice nisu postale
vidljive i dok se bezoblični haos, nekim gotovo osetnim pokretom, nije
otkinuo od zgrada, rasplinuo i razlio. Išao sam, išao, znao sam da je hodanje i
duboko disanje jedino što mi je uvek pomagalo. Nehotice sam ostao na
širokoj Petoj aveniji. Na danu koji se zabeleo, u njoj su dremale radnje kao
da je rak napao njihove zatvorene svetlosne kocke. Zadržao sam se na ulici
jevtine civilizacije i luksuznih radnji, kao da mi one daju sigurnost i čak
utehu, kao da se spuštam niz tu aveniju nepotrebnih potreba, da na obema
stranama, iza kamenih zidina, već otiče lepljiv, crn haos, još pod zemljom, ali
već sprema da iz kanala izbije i sve preplavi. Noć se gasila, nezadrživ čas
pred zoru maglio se ulicama, a iznad blokova kuća, nežno, devičanski, u
rumenilu, sivom srebru i dok su oblaci-jaganjci leteli letom ptica selica,
odjednom se pojavio mlad dan i spustio svoje prve svetlosne strele na gornje
spratove najviših zgrada, koje su sada u svetlom pastelu lebdele iznad
tamnijih ulica. „Prošlo je”, pomislio sam, i zastao pred ,'Saksovim” izlozima
u kojima su začarane manekenske lutke izgledale kao ukipljene u svom snu
Trnove Ružice. Krzna oko vrata, stole, pelerine, i preko njih okovratnici od
nerca, mnoštvo sleđenih Ana Karenjina u lovu na šljuke u Rusiji. Odjednom
sam bio gladan pa sam upao u najbližu otvorenu gostionicu da doručkujem.

Beti Stajn je sada bila uverena da ima rak. To joj niko nije rekao, svako
ju je umirivao, ali ona je uprkos tome, oštroumnošću, nepoverljivih bolesnika
koja nikada nije malaksavala, iz mnogih sitnih znakova, koje je skupljala i
nije zaboravljala, stvorila sebi potpunu predstavu. U ovo vreme je ličila na
generala koji sakuplja sve pojedinosti o boju i obeležava ih na jednoj velikoj
karti. Ništa nije zaboravljeno, protivrečnosti se upoređuju, ispravljaju i
zapisuju i polako se pojavljuje slika bitke — dok svi ostali upisuju još
pojedine uspehe i naslađuju se optimizmom, on je jedini već saznao da je boj
izgubljen i dok se svuda okolo još slavi pobeda, on već sakuplja svoje trupe
za poslednju bitku.
Beti je iz znakova, pogleda, uzgrednih primedaba i knjiga složila sve što
samo može da pronađe čovek koji se bori za svoj život. Vreme umirivanja
ustupilo je mesto vremenu nepoverenja, a ovo vremenu sumnje. Sada se
odjednom srušila napregnutost svih čula i došla je izvesnost. Ali umesto da
se sada preda i opusti, Beti je počela gotovo junačku borbu za svaki dan.
Nije htela da umre. Smrt, koja je za vreme perioda sumnje izgledalo da stoji
kraj njenog kreveta, bila je nečuvenim naporom njene volje odagnana. Neka
ona i sada kao i ranije bude tu, ali je Beti više nije uzimala u obzir. Ona je
htela da živi i htela je da se vrati u Berlin; nije htela da umre u Njujorku.
Htela je da dođe na Trg Olivaer u Berlinu. Otuda je došla i tamo se htela
vratiti.
Odjednom je počela grozničavo da proučava novine. Kupovala je karte
Nemačke i prikivala ih na zid svoje spavaće sobe da bi pratila napredovanje
saveznika. Nabavila je šarene iglice koje je svakog jutra premeštala posle
čitanja vojnih izveštaja. Njena sopstvena smrt i masovna smrt u Nemačkoj
trčale su trku glavu uz glavu. Beti je bila gvozdeno rešena da duže izdrži.
 Ona je ranije bila žena sa srcem koje se topilo kao maslo na suncu. Za
svoje poznanike ona je i ostala takva žena. Nije mogla videti suze, a da ne bi
pokušala da ih utre. Ali ona se sada očeličila pred propašću jednog naroda,
koja nije bila ljudska, već pre matematička katastrofa. Nije mogla da razume
zašto se taj narod ne predaje. Kan je tvrdio da ona to malo-pomalo shvatao
kao tešku ličnu uvredu. To je bilo nerazumljivo mnogim emigrantima, najviše
onima koji su još uvek verovali u nekakvu zavedenu Nemačku. Oni takođe
nisu shvatali zašto se tamo nisu predavali. Bili su spremni da običnom
čoveku priznaju da on nije mogao drugačije, da je bio priklešten između
poslušnosti i dužnosti. Ali zbog čega je generalštab dalje delovao iako je već
jasno mogao da vidi kako je sve izgubljeno, to nije shvatao niko. Znalo se da
se generalštab koji ne okončava izgubljeni rat, od sumnjivih junaka pretvara u
bandu masovnih ubica pa, su sa puno gnušanja i užasa gledali na Nemačku,
gde su kukavičluk, strah i neshvaćena veličina dopuštali taj preobražaj.
Atentat na Hitlera je to samo jasnije pokazao — malom broju hrabrih, stala je
nasuprot nadmoćna masa sebičnih i ubilačkih generala koji su se parolama da
se izdrži, koje za njih lično nisu mogle biti opasne, spašavali svoga srama.
Za Beti Stajn je sve to bilo postalo lična stvar. A rat je još samo značio
da li će ona otići na Trg Olivaer ili neće. Pojam krvi se pretvorio u podatke o
napredovanju. Beti je takođe marširala napred. Kad bi se posle toga
probudila, razbijala je sebi glavu o tome gde bi Amerikanci u međuvremenu
mogli biti; Nemačka se za nju bila smanjila, ona se sastojala još samo od
Berlina. Posle dugog traženja, našla je jednu specijalnu kartu Berlina. Tu je
rat za nju ponovo postao krv i užas. Ona je takođe patila kada je obeležavala
bombardovanja. Plakala je, besna zato što su tamo čak i deci navukli
uniforme i što su se i ona borila. Kao neka žalosna sova gledala je ukočeno
krupnim, preplašenim očima u nas i više nije shvatala što se njen Berlin i
njeni Berlinci nisu hteli predati i što nisu prognali parazite koji su im sedeli
na glavi i sisali krv.
— Na koje vreme odlazite, Rose? — pitala me je.
— Ne znam tačno. Na dve nedelje. Možda i na duže.
— Nedostajaćete mi.
— Vi meni isto tako, Beti. Vi ste moj anđeo zaštitnik.
— Anđeo zaštitnik koga grize rak u stomaku.
— Vi nemate rak, Beti.
 — Ja ga osećam — prošaputala je. — Osećam kako noću grize. Čujem
ga. Kao kad svilena buba grize dudov list. Ja se protiv toga moram boriti
jelom, inače će me suviše brzo požderati. Jedem pet puta dnevno. Ne smem
da smršam. Moram nešto da dodajem. Kako izgledam?
— Sjajno, Beti. Zdravo.
— Verujete li da ću uspeti?
— Šta, Beti? Da se vratite u Nemačku? Zašto ne?
Beti me je gledala svojim tamnim, podvučenim, gladnim očima. — Hoće
li nas pustiti da uđemo?
— Nemci?
Beti je klimnula glavom. — To mi je noćas palo na pamet. Možda će nas
na granici uhvatiti i strpati u koncentracioni logor.
— To je isključeno. Oni će tada biti pobeđeni i nemaju šta više da
zapovedaju i naređuju. Onda će tamo biti Amerikanci, Englezi i Rusi i oni će
naređivati.
Usne su joj zadrhtale. — Ne bih sada o tome razmišljao, Beti — rekao
sam. — Sačekajte prvo dok se rat svrši. Onda ćemo videti šta će biti. Možda
nešto sasvim drugo od onoga što mi danas mislimo.
— Šta? — pitala je Beti bojažljivo. — Mislite li da će rat i dalje trajati
pošto Berlin bude zauzet, na Alpima? U Berhtesgadenu?
Ona je na rat mislila samo u odnosu na svoj sopstveni život koji je brzo
proticao. Primetio sam kako me je posmatrala, pa sam se pribrao; bolesnici
vide oštrije no zdravi.
— Vi mislite isto što i Kan — rekla je sa žaljenjem. — Da se drugi brinu
o pobedama i porazima, a da ja mislim samo na Trg Olivaer.
— Zašto ne biste, Beti? Vi ste dosta propatili. Vi sada mirno možete
svoje misli da ograničite na Trg Olivaer.
— Znam. Ali...
— Nemojte slušati druge koji vas kritikuju. Emigranti su sada daleko od
pucnjave, stiču psihozu i čine greške zatvorenika. Koliko god zvučalo grubo,
to ima sličnosti sa kafanskim političarima. Svaki zna sve, i to najbolje.
Ostanite takvi kakvi ste, Beti. Mi već imamo generala Tanenbauma sa
njegovim krvavim spiskom. Nisu nam potrebna dvojica te vrste.
Kiša je lupala o prozorska okna. U sobi se zamračilo. Beti se odjednom
zasmejala. — Taj Tanenbaum! Kaže, kad bi ikad morao da igra Hitlera na
filmu, on bi ga igrao kao jednog otrcanog mladoženju-varalicu. On, naime,
tako izgleda sa lažnom Napoleonovom kovrdžom i četkom pod nosem.
Mladoženja-varalica za starije dame!
Klimnuo sam glavom. Bio sam već umoran od tih jevtinih emigrantskih
šala. Nešto što je izazvalo svetsku katastrofu ne može se odstraniti šalama.
— Tanenbaum je besmrtan — rekao sam. — Čovek zlatnog humora.
Ustao sam. — Doviđenja, Beti. Uskoro ću se vratiti. Dotle ćete sve ono
što vam vaša bogata mašta sada priređuje zaboraviti i opet ćete biti kao
ranije. Trebalo je da postanete spisateljica. Voleo bih da imam polovinu vaše
mašte!
Ona je to primila onako kako je i trebalo da bude, kao kompliment.
Jadne, upitne oči su oživele. — To je dobra misao, Rose! Ali o čemu bi
trebalo da pišem? Ta ja nisam ništa doživela.
— O svom životu, Beti. O vašem životu za nas sve.
— Znate li šta, Rose? To bih stvarno mogla jedanput da pokušam.
— Učinite to.
— Ali ko će to čitati? I ko će to štampati? To je ono što se desilo sa
Molerom! On je bio očajan što u Americi niko nije hteo da štampa nešto
njegovo. Zbog toga se obesio.
— Ne verujem to, Beti. Ja mislim pre zbog toga što on ovde nije mogao
da piše — rekao sam brzo. — To je nešto sasvim drukčije no kod vas! Moler
ovde nije mogao pisati, više mu ništa nije padalo na pamet. Prve godine je
još i mogao, tada je još bio pun pobune i protesta. Ali onda se utišao.
Opasnost je bila prošla, pobuna se ponovila bez novog ličnog iskustva, ona je
postala bundžijska dosada, a odatle nemoćna rezignacija. To što je video da
je spasao život, nije mu bilo dovoljno, kao ni većini nas. On je želeo više i na
tome se slomio.
Beti je pažljive slušala. Oči joj se više nisu lepršale. — Onako kao Kan?
— upitala je.
— Kan? Kakve veze ima to sa Kanom.
— Ne znam. To mi je tek onako palo na pamet.
— Kan nije pisac. On je suprotnost, čovek od dela.
— Jeste —odvratila je Beti snebivljivo. — Ali možda se varam.
— Sigurno, Beti.
Nisam bio tako siguran dok sam silazio niz mračne stepenice. U hodniku
sam sreo Grefenhajma. — Kako joj je? — pitao je.
— Teško — rekao sam. — Da li joj dajete lekove?
— Još ne. Oni će joj i te kako biti uskoro potrebni.
Išao sam duž ulice nakvašene kišom. Blizu Kanove radnje sam zavio.
Hteo sam da idem dalje ka Pedeset sedmoj ulici, ali sam sada zaželeo da
vidim šta on radi.
Zatekao sam ga u radnji. — Kad putujete u Holivud?
— Za dva dana.
— Može se desiti da se tamo Karmen pojavi.
— Karmen?
Kan se smejao. — Neki mali asistent joj je dao nekakav početnički
ugovor. Na tri meseca. Sto dolara nedeljno. Uskoro će se vratiti ovamo. Ona
je antitalenat.
— Je li pristala?
— Nije, suviše je komotna. Morao sam je nagovarati.
— Zašto?
— Da ne bi verovala da je nešto propustila. Inače bi mi to večito
prebacivala. Ovako će posle tri meseca to i sama znati. Je li tačno?
Nisam odgovorio. Bio je nervozan. — Zar nije tačno? — još jednom je
pitao.
— Nadam se. Ona je vrlo lepa. Ja to ne bih rizikovao. On se ponovo
smejao, pomalo gorko. — Zašto ne? U Holivudu ih ima na hiljade kao što je
ona. I to sa više talenta. Ona ne zna ni engleski! Povedite malo računa o njoj,
ako dođe.
— Naravno, Kane. Ukoliko se može postarati o jednoj lepoj devojci.
— Kod Karmen to je prosto. Ona većinom spava.
— Rado ću to uraditi! Ali ni sam ne poznajem nikoga. Možda
Tanenbauma, inače nikoga.
— Onda povremeno obedujte s Karmen. I nagovarajte je da se vrati u
Njujork, kad dođe vreme.
— Dobro. Šta ćete vi raditi kad ona bude otišla?
— Isto što i uvek.
— Šta?
— Ništa. Prodajem radio-aparate. Šta bih inače radio? Oduševljenost
životom je kao šampanjac. Pošto se otvori, on uskoro postane ustajao. Dobro
je što gotovo niko o tome dugo ne razmišlja. Neka je sa srećom, Rose!
Nemojte da postanete glumac. Vi to već jeste!

— Kad se budeš vratio, ovo kukavičino gnezdo pod oblakom opet će biti
dom jednog melanholičnog homoseksualca — rekla je Nataša. — On će doći
kroz nedelju dana. Ta vest mi je danas stigla pismom na sivoj, finoj hartiji
koja je mirisala na džokej-klub.
— Odakle?
— Zar te to odjednom zanima?
— Ne. To je bilo idiotsko pitanje, da bih prikrio svoju zabunu.
— Iz Meksika. I tamo se okončala jedna velika ljubav.
— Šta znači i tamo?
— Je li to opet pitanje da bi prikrio svoju zabunu?
— Ne, to je pitanje iz opšteg zanimanja za ljudski razvoj.
Naslonila je ruku i pogledala u ogledalo tako da su nam se oči susrele.
— Otkuda to da nas mnogo više zanima nesreća no sreća? Jesmo li mi
zavidljive životinje?
— To sigurno. Međutim, sreća je, osim toga, dosadna, nesreća nije.
Nataša se smejala. — U tome ima nečega. O sreći se može najduže pet
minuta govoriti. Tu nema šta drugo da se kaže do da je čovek srećan. O
nesreći se može noćima govoriti. Je li tačno?
— To je tačno u pogledu manjih nesreća — rekao sam nesigurno. — Ne
kod pravih.
Još uvek me je posmatrala. Svetlost iz dnevne sobe koso joj je padala na
oči i one su bile čudno svetle i prozirne. — Jesi li ti veoma nesrećan,
Roberte? — pitala je, a njene oči me nisu ispuštale iz vida.
— Ne — odvratio sam posle nekog vremena.
— Dobro je što nisi rekao da si nesrećan. Ja većinom nemam ništa protiv
laži. Ni ja sama ne lažem rđavo. Ali ponekad to ne mogu da podnesem.
— Upravo bih veoma želeo da budem srećan — rekao sam.
— Ti to nisi. Ne onako kao što su srećni drugi ljudi.
Još uvek smo posmatrali jedno drugoga. Izgledalo je lakše odgovarati u
ogledalo no kad se direktno gleda. — Ti si me jednom davno to već pitala —
odvratio sam.
— Onda si lagao. Mislio si da sam htela da ti napravim scenu, pa si to
hteo da izbegneš. A nisam želela da ti pravim scenu.
— Ni onda nisam lagao — rekao sam gotovo automatski i odmah zatim
se pokajao. Na žalost, u životu sam stekao neke osobine koje su bile važne
za moj opstanak, ali ne za moj lični život — a tu je spadalo takođe i to da
nikada ne priznam laž. To je bio dobar princip u borbi sa vlastima, ali ne
uvek u ophođenju sa ljubavnicom, iako je čak i ovde imalo više preimućstva
no štete.
— Nisam lagao — rekao sam. — Samo sam se nevešto izrazio. Mi smo
iz jednog romantičnijeg veka preuzeli mnogo pojmova koji su postali mnogo
diferenciraniji. Tu spada takođe i pojam sreće. Kako su ljudi ranije lako bili
srećni! A pod srećom se podrazumevala čitava sreća! Ne mislim na pisce i
falsifikatore novca koji su svojim veštim lažima ispreturali čitave epohe —
čak su i vrlo veliki ljudi bili kao hipnotisani svetlećom, nestvarnom kuglom
koja je bila prevučena lažnim zlatom: srećom, tom panacejom, tim
univerzalnim lekom za svakoga. Ko je voleo, bio je srećan, a ko je bio
srećan, taj je bio potpuno srećan.
Nataša me je prestala gledati i protegla se. — Da, profesore —
promrmljala je. — To je izvesno vrlo pametno, ali ne veruješ li takođe da je
ono drugo bilo jednostavnije?
— Verovatno je bilo.
— U pitanju je samo još u šta se veruje. Šta je istinito? Ono što se oseća
nema nikakve veze sa istinom.
Smejao sam se. — Naravno da nema.
— Vi sve poremetite. Kako je to ranije bilo lepo kada se za neku neistinu
nije kazalo da je laž nego mašta i kada se osećanje cenilo samo po svojoj
jačini, a ne po moralnim načelima. Radoznala sam kakav ćeš se vratiti iz
gnezda prevara, Holivuda! Tamo će ti pred očima mahati zaglušnim frazama
kao da su one pocepana pernata postelja.
— Otkud znaš? Jesi li bila tamo?
— Da — rekla je Nataša. — Srećom nisam bila fotogenična.
— Ti nisi fotogenična?
— Ne, ma šta to značilo.
— Da li bi inače ostala tamo?
Poljubila me je. — Prirodno, moj nemački Hamlete. Svaka žena koja
kaže nešto drugo, laže. Veruješ li da je moj poziv nešto tako uzvišeno da ga
ne bih mogla ostaviti? Ah, te debele, bogate žene pred kojima moraš da
izvodiš kao da haljine za vitke žene takođe dobro stoje i njima! A tek one
tanke životinje koje se ne usuđuju da imaju ljubavnika, a i ne mogu da ga
nađu i zato svoje besove sručuju na ljude koji se ne mogu braniti.
— Želeo bih da možeš poći sa mnom — rekao sam nepromislivši.
— To ne ide. Dolazi zimska sezona. A mi nemamo para.
— Hoćeš li me varati?
— Prirodno — rekla je.
— Je li to prirodno?
— Ne varam te kada si ovde.
Gledao sam je. Nisam znao da li je mislila onako kao što je govorila.
— Kad neko nije tu, to je kao da više nikada neće doći — rekla je. — Ne
odmah, ali vrlo brzo.
— Koliko brzo?
— Kako mogu da znam to?
— Nemoj me ostaviti samu i onda me nemoj nikada ni pitati.
— To je zgodno — rekao sam.
— To je jednostavnije — odvratila je ona. — Kada je neko tu, onda ne
postoji potreba za drugim. Kada on nije tu, onda je čovek sam, a ko može još
da bude sam? Ja ne mogu.
— Ide li to tako brzo? — pitao sam, sada ipak malo uznemiren. —
Jednostavno se jedan zameni drugim?
Ona se smejala. — Prirodno da ne. Nije tako. To nije jednog drugim —
to je zameniti biti sam, sa ne biti sam. Ljudi možda mogu da budu sami, žene
ne.
— Ti ne možeš da budeš sama?
— Nije dobro, Roberte. Ja sam bršljan. Kada sam sama, puzim po zemlji
i trunem.
— I za dve nedelje već?
— Ko zna koliko ćeš dugo ostati. Ja nikada ne verujem u datume.
Naročito ne u datume povratka.
— To su lepi izgledi!
Bacakala se tamo-amo i ljubila me. — Ti bi više voleo jednu plačljivicu
koja odlazi u manastir?
— Kad ostajem ovde ne, kad odlazim, da.
 — Ne može se sve imati.
— To je najtužnija rečenica koja postoji.
— Ne najtužnija. Najmudrija.
Znao sam da igramo, ali to je bila igra u kojoj strele nisu bile tupe. Reči
su prodirale dublje, a ne samo ispod kože. — Ostao bih ovde kad bih mogao
— rekao sam. — U ovo vreme da idem u Holivud izgleda mi tačno naopako.
Ali ako ne bih otišao sa njim, posle nedelju dana ne bih imao šta da jedem.
Silvers bi angažovao nekog drugog asistenta.
Mrzeo sam sebe zato što sam to rekao. Nisam se hteo upuštati u
objašnjavanja, nisam hteo da padnem u jednu situaciju takve zavisnosti u
kojoj bih morao davati objašnjenja kao neki muž-papučar. „Ona je lukava”,
mislio sam ogorčen. „Ргеmestila je pozornicu.” Nisam se više borio na
njenom tlu, već na svome, a to je značilo opasnost. To sam naučio jednom od
jednog toreadora. — S tim ću se morati pomiriti — rekao sam i smejao se.
To joj se nije dopalo, ali na to nije odgovorila. — Jesen je — rekla je u
brzoj promeni raspoloženja, koja mi je kod nje bila poznata — a u jesen ne bi
trebalo više biti sam. I inače je dovoljno teško da se ona prebrodi.
— Za tebe je već zima, Nataša. Ti si uvek jedno godišnje doba ispred,
pričala si mi da je zimska moda sa zimskim olujama u punom zamahu.
— Ti na sve umeš da odgovoriš — izjavila je neprijateljski.
— Uvek nađeš neki izlaz.
— Za nešto ne znam izlaz — rekao sam. — Za tebe!
Lice joj se izmenilo. — Volela bih da ne lažeš.
— Ne lažem. Ja zaista ne vidim izlaz. A i kako bih?
— Ti si uvek pun planova. Ne dopuštaš da te nešto iznenadi. A ja to
uvek dopuštam. Zašto i ti to ne radiš?
— To mi je uvek škodilo. Samo kod tebe ne. Ti si iznenađenje koje
nikada ne postaje navika.
— Ostaješ li noćas ovde?
— Ostaću ovde sve dok ne budem morao na juriš da otrčim na stanicu.
— To ne moraš. Možeš da uzmeš taksi.
Te noći smo malo spavali. Budili smo se i voleli se i opet spavali,
pripijeni jedno uz drugo i budili se i razgovarali i opet se voleli ili osećali
samo toplinu i tajnu puti koja sjedinjuje pa ipak zauvek razdvaja.
Malaksavali smo u pokušaju da je pobedimo i ispuštali krikove kao što se
konjima dovikuje da bi se podstakli na veći napor, bez smisla, naglo, iz
podsvesnih izvora, mrzeli se i voleli se, vikali kao kočijaši jedno na drugo, da
bismo dublje prodrli jedno u drugo, da bismo svoj mozak ispraznili od svih
veštački podignutih granica, da bismo bliže prišli tajni vetra, mora i životinja,
zasipali smo se žargonom kurvi i nežnostima ljubavnika, zamarali se i bivali
tiši, čekali smo na duboku, mrku i zlatnu tišinu poslednje opuštenosti, kada
su čak reći suviše teške i kada i inače nisu potrebne — kad leže daleko,
rasute kao kamenje posle kiše, čekali smo, i ona je došla i bila je naša i
osetili smo je: tu tišinu u kojoj je čovek jedino još dah, ne žustri dah, već
onaj najtiši, koji još jedva pokreće pluća. Čekali smo je, utonuli u nju, a
Nataša je u međuvremenu utonula u sebe. Ja sam je, međutim, posmatrao, i
mnogo je potrajalo dok sam zaspao. Posmatrao sam je sa potajnom
radoznalošću koju sam oduvek imao prema onima koji spavaju, kao da oni
znaju nešto što je za mene uvek bilo skriveno. Video sam njeno opušteno lice
sa dugim trepavicama koje se avetinjskom mađijom sna bilo udaljilo od mene
i više ništa nije znalo o meni, za koje sve kletve* krici, ushićenja prethodnog
časa nisu više postojali, za koje ni ja više nisam postojao, kraj koga sam
mogao i umreti, a da ono o tome ništa ne zna. Posmatrao sam ga požudno i
ispunjen nekim tihim užasom, tog stranog čoveka kraj mene, koji mi je već
sada bio najbliži, pa sam odjednom shvatio da čovek još samo mrtvace ima
potpuno, jer oni nikada ne mogu da umaknu. Sve ostalo je kiptelo i menjalo
se i odvajalo i pomeralo i više nije bilo isto kao kada se pojavilo. Samo su
mrtvaci verni. To je njihova moć.
Osluškivao sam vetar, koji se na toj visini gotovo uvek šunjao oko kuća.
Bojao sam se da zaspim, gonio sam prošlost i posmatrao Natašino lice koje
je sada pokazivalo jednu usku boru među obrvama. Posmatrao sam ga i
kratko vreme mi je izgledalo da umalo što nisam otkrio nešto što je bilo kao
neki nepoznat i blago obasjan prostor o kome nisam ništa naslućivao. Osetto
sam nekakvo vrlo mirno ushićenje, čije je najsnažnije osećanje bilo daljina.
Približio sam se oprezno i ne dišući, a u trenutku kada sam učinio poslednji
pokret, više nisam bio svestan i zaspao sam.
 XXIV

U hotelu „Garden ov Alah" nalazio se bazen za plivanje i mnoštvo manjih

kućica koje su se mogle uzeti pod zakup. U njima se moglo odsesti
pojedinačno ili udvoje ili više njih zajedno. Ja sam se uselio u jednu kućicu u
kojoj je stanovao neki glumac. Svaki od nas je imao svoju sobu, a imali smo
zajedničko kupatilo. Sve je to imalo nešto od udobnog ciganskog logora. Bio
sam iznenađen i odmah sam se osetio lepo. Glumac me je prve večeri pozvao
k sebi. Bilo je viskija i kalifornijskog vina, a jedan za drugim dolazili su
glumčevi poznanici. Bilo je prilično neusiljeno, a ko je želeo da se kupa
skakao je u bazen za plivanje, osvetljen zelenoplavo, i rashlađivao se. Ja sam
se predstavio u svojoj ulozi bivšeg asistenta u Luvru. Pošto nisam znao šta
sve iz priča može da se isprede, smatrao sam za bolje da i privatno ostanem
pri tome. Na kraju, Silvers me je zbog toga i uzeo.
Prvih dana nisam imao šta da radim. Slike koje je Silvers poslao iz
Njujorka nisu još stigle. Šetao sam po hotelu, vozio se sa Džonom Skotom,
glumcem, na more i on me je poučavao o životu u Holivudu. Ja sam već u
Njujorku stalno imao osećanje nestvarnosti zato što je ta ogromna zemlja
vodila rat od koga ništa nije videla i koji se odigravao čitavu polovinu sveta
daleko od nje — ovde u Holivudu je on potpuno postao literaran. Ovde je
bilo sijaset pukovnika i kapetana koji su se u uniformama šetali i šepurili, ali
o ratu nisu znali ništa. To su bili filmski pukovnici, filmski kapetani, filmski
režiseri i filmski producenti. Oni su iz dana u dan bivali imenovani
pukovnicima za bilo šta što je imalo ma kakve veze sa ratnim filmovima a
koji o vojsci nisu znali mnogo više od toga da se kapa ne skida kada se
pozdravlja. Rat se ovde preobrazio u neku vrstu Divljeg zapada, pa su ljudi
imali utisak da statisti jednoga filma i noću nose svoje uniforme. Stvarnost i
prividnost ovde su se tako savršeno mešale da su postale jedna nova
supstanca — onako kao što bakar i cink daju mesing, koji izgleda kao zlato.
To nije imalo nikakve veze sa tim što je Holivud bio pun velikih muzičara,
pesnika i filozofa, on je isto tako bio pun sanjalica, sektaša i varalica. On je
prihvatao sve, a ko se nije na vreme spašavao, gubio je svoju ličnost,
verovao on to ili ne. Otrcana reč o prodaji duše đavolu, ovde je stvarno
važila. Ali, to su uvek bili bakar i cink, od čega je ovde postajao mesing,
zbog čega su se čule tužne zapevke.

Sedeli smo u pesku na plaži Santa Monike. Pred nama su se valjali

sivozeleni talasi Tihog okeana. Pored nas su vikala deca. Iza, u jednoj
daščari, kuvali su se jastozi. Budući filmski statisti su se tu šepurili u nadi da
će ih otkriti tragač za talentima ili neki budući asistent režije. Sve kelnerice u
lokalima čekale su na svoj veliki trenutak: trošile su šminku, ruževe i nosile
mušке pantalone ili kratke suknje bez broja. Kao u kakvoj lutrijskoj dvorani,
nad svim i svačim lebdelo je očekivanje zgoditka: biti otkriven za film.
— Tanenbaume? — rekao sam sumnjajući i gledao u jedno biće u krupno
kariranom kaputu, preplanulo od sunca i koje mi je zaklonilo vidik.
— Lično — odvratio je dostojanstveno igrač uloge nađete. — Vi
stanujete u hotelu „Garden ov Alah”, je l’te?
— Otkud znate?
— To je obitavalište glumaca emigranata.
— Prokletstvo! Mislio sam da ću najzad jednom da umaknem. Stanujete
li i vi tamo?
— Ja sam se danas u podne uselio.
— Danas u podne! Dakle, pre dva sata. A sada već vitlate pored Tihog
okeana, bez kravate, sa drečavo crvenim svilenim šalom, oranžasto obojenom
kosom i žuto kariranim sportskim kaputom? Svako poštovanje!
— Čovek mora da bude hitar. Vidim, vi ste ovde sa Skotom.
— Vi već poznajete Skota?
— Prirodno. Već dva puta sam bio ovde. Jedanput kao šarfirer, drugi put
kao šturmšarfirer.
— Vaša karijera je u okomitom usponu. Sada ste šturmbanfirer?
— Grupenfirer.
— Snimate li već? — pitao je Skot.
— Još ne. Počinjemo iduće nedelje. Sada imamo probe kostima.
 „Probe kostima”, pomislio sam. Ono na šta se nisam usuđivao misliti i
što sam želeo da odagnam iz svojih snova, ovde je već postalo igra. Zagledao
sam se u Tanenbauma i odjednom za trenutak osetio silno olakšanje. Gledao
sam uzburkan srebrnosivi okean, ljuljanje žive i olova, koje potiskuje
horizont i smešnog čoveka pred sobom za koga se katastrofa sveta već
preobrazila u probu kostima i šminke i u jedan libreto, a meni je bilo kao da
se nada mnom raskida težak pokrivač od oblaka. „Možda”, mislio sam,
„možda se to više ne shvata ozbiljno!” Čak iako nije pogodno za probu
kostima i za film, možda može da postane takvo da više ne lebdi nad
čovekom kao ogroman glečer od koga čovek strahuje da ga ne sahrani u
svom ledu!
— Kad ste otišli odande, Tanenbaume? — pitao sam.
— Trideset četvrte.
Hteo sam još da pitam, ali sam se predomislio. Hteo sam da znam da li je
pretrpeo štetu, da li je imao srodnike koji više nisu mogli da iziđu ili su bili
pobijeni — to je bilo verovatno, ali o tome se nije moglo pitati. Želeo sam da
to čujem samo da bih utvrdio da li je već sve toliko zaboravio da je bez krize
mogao igrati ljude koji su bili ubice. No nije bilo nužno. Činjenica što ih je
on predstavljao bila je dovoljan odgovor.
— Lepo je što sam vas sreo, Tanenbaume — rekao sam. Piljio je u mene
podozrivo. — Naš odnos nije bio baš takav da jedan drugome moramo
praviti komplimente — rekao je.
— Ja stvarno tako mislim — izjavio sam.

Silvers je razvio nekakvu tajanstvenu delatnost, koja nije dovela ni do

čega. Posle nekoliko dana odustao je od toga i krenuo u neposredan napad.
Telefonirao je producentima i režiserima s kojima se nekada bio upoznao i
pozivao ih da vide njegove slike. Ali desilo se ono uobičajeno: ljudi koji su
ga u Njujorku gotovo sa suzama u očima molili da ih poseti kada jedanput
dođe u Los Engeles, odjednom su ga se tek s mukom mogli setiti, a kada ih je
Umolio da pogledaju njegove slike, nisu imali vremena.
— Neka đavo nosi ove varvare — režao je posle prve nedelje. — Ako ne
dođe do promene, vratićemo se u Njujork. Kakvi ljudi stanuju u vašem
hotelu?
— Nisu mušterije — odvratio sam. — U najboljem slučaju za manje
crteže ili fotografije.
— Kada je u nevolji, satana ždere i muve. Ta mi ovde imamo dva manja
Degaova crteža i dva Pikasova crteža ugljenom. Ponesite ih sa sobom i
okačite u svojoj sobi. Priredite jednu koktel-parti.
— Lično ili na račun troškova?
— Prirodno, na račun troškova. Zar u vašoj glavi nema ničeg drugog do
novca?
— Nemam ga u džepu, usled toga ga imam često u glavi.
Silvers je odmahnuo. Nije mu bilo do duhovitih šala. — Pokušajte to
tamo. Možda ćete uhvatiti nekog bakalara, ako već nema štuka.
Pozvao sam Skota, Tanenbuma i nekoliko njihovih poznanika. „Garden ov
Alah" bio je čuven po svojim koktel-partijima. Skot mi je pričao da one
ponekad traju do zore. Iz predostrožnosti i iz ironije pozvao sam Silversa. On
je iznenađeno i visokoparno odbio. Tako nešto je za sitne ljude i ispod
njegovog dostojanstva.
Parti je s početka obećavao mnogo, došlo je deset ljudi više no što je bilo
pozvano, a oko deset sati uveče bilo ih je najmanje dvadeset više. Sve moje
piće je bilo popiveno pa smo se preselili u jedan od bungalova. Jedan čovek
bele kose, rumena lica, zvani Edi, poručio je hleb namazan maslacem,
hamburger i brda viršli. U jedanaest sati raspoloženje je bilo takvo da sam se
sa mnoštvom stranih ljudi oslovljavao po imenu — zato je u stvari bilo već
dosta kasno. Uopšte, to se na partijima događalo mnogo ranije. U ponoć je
nekoliko ljudi popadalo u bazen za plivanje, a neke su gurnuli u bazen. To je
važilo kao neka izvanredna šala. Nekoliko devojaka je plivalo u prslučićima
i pantalonicama po plavozeleno osvetljenom bazenu. Bile su vrlo mlade i
lepe i sve je delovalo dosta nevino. Nad čitavom tom galamom ležala je neka
čudna jalovost. U vreme kad su ljudi u Evropi već odavno u posteljama,
ovde su stajali oko klavira i pevali sentimentalne kaubojske pesme.
Polako sam gubio pregled. Svet oko mene počeo je polako da posrće i ja
sam se tome podao. Nisam hteo da ostanem trezan. Mrzeo sam noći u kojima
se čovek sam probudi i ne zna gde se nalazi; one su bile isuviše blizu onih
snova kojih se ne može otresti. Polako sam tonuo u teško, ne neprijatno
pijanstvo, iz kojega bi na mahove zasjale mrke i zlatne svetlosti. Idućeg jutra
više nisam znao gde sam sve bio, nisam znao kako sam došao u svoju sobu.
Skot mi je objasnio. — Vi ste, Roberte, prodali obe slike koje su ovde
bile okačene — rekao je. — Jesu li one bile vaše?
Osvrnuo sam se okolo. U glavi mi je bučalo. Oba Degaova crteža su
otišla. — Kome sam ih prodao? — pitao sam.
— Holtu, čini mi se. Režiseru Tanenbaumovog filma.
— Holt? Ništa ne znam o tome. Gospode, mora da sam bio pijan!
— Svi smo preterali. Bio je divan parti. Vi ste bili sjajni, Roberte!
S nepoverenjem sam pogledao. — Jesam li se predstavio kao neki glupi
majmun?
— Ne, to je bio Džimi. On uvek kuka kad se napije. Vi ste bili kako
treba. Jeste li već bili nakresani kad ste prodavali slike? Na vama se to nije
primećivalo.
— Mora da sam bio pijan. Više ništa ne znam o tome.
— Takođe ni o čeku?
— Kakav ček?
— Ta Holt vam je odmah dao ček.
Ustao sam i pretražio džepove. Stvarno sam našao zgužvani ček.
Zagledao sam se u njega. — Holt je bio sav van sebe — rekao je Skot. —
Sjajno ste govorili o umetnosti. On je slike odmah poneo, toliko je bio
opčinjen.
Pogledao sam ček prema svetlosti. Onda sam se zasmejao. Te dve slike
sam prodao pet stotina dolara skuplje no što je Silvers bio odredio. — Tako
nešto! — rekao sam Skotu. — Prodao sam slike suviše jevtino.
— Stvarno? To je prokleta stvar. Ne verujem da će ih Holt vratiti.
— Svejedno — rekao sam. — Tako mi i treba.
— Je l’ to za vas neprijatno?
— Ne tako mnogo. Kazna mora da usledi. Jesam li prodao i oba Pikasa?
— Šta?
— One dve druge slike.
— O tome ne znam ništa. Kako bi bilo da odemo i skočimo u bazen za
plivanje? To je vrlo dobro protiv mamurluka.
— Nemam gaćice za kupanje.
Skot je doneo četiri para iz svoje sobe. — Izaberite jedne. Hoćete li da
doručkujete ili da ručate? Jedan sat je.
Ustao sam. Napolju me je dočekao prizor mira. Voda se sijala; nekoliko
devojaka je plivalo po bazenu, lako obučeni muškarci su sedeli u
naslonjačama, čitali novine, pili sok od pomorandže ili viski i mimo
razgovarali. Poznao sam čoveka bele kose kod koga sam bio sinoć. Mahnuo
mi je rukom. Trojica drugih kojih se nisam sećao, takođe su mahali.
Odjednom sam imao jato bezazlenih prijatelja, a da ih nisam poznavao.
Alkohol je jednostavniji posrednik nego duh, a život je izgledalo da nema
teškoća, nebo je bilo bez oblaka, a ovo mesto raj, izvučeno iz zapletenih
odnosa i crne evropske olujne noći. To je bila iluzija prvog utiska. Bez
sumnje i ovde su vladale zmije, a ne leptiri. Ali već i sama iluzija je
predstavljala nešto toliko nečuveno, kao da je čovek odjednom premešten na
Tahiti u neku idilu Južnoga mora, a sve što je trebalo uraditi, bilo je da se
zaboravi prošlost i svoje sopstveno, ukorenjeno, ubilačke Ja i da se vrati
svome prvobitnom Ja, s one strane iskustva i nedaća mnogih godina. Kada
sam skočio u plavozelenu vodu, mislio sam, možda čovek ovog puta stvarno
ide za nečim nepostojećim i da može iznova početi, umesto da sa sobom
dalje vuče obaveze osvete, kao kakvu torbu punu glava.

Silversov jed se rasplinuo kada sam mu predao čekove. — Trebalo je da

tražite hiljadu dolara više — izjavio je.
— Tražio sam pet stotina dolara više no što ste vi naveli. Ako želite, ja
mogu ček da vratim i da vam donesem crteže.
— Jedan Silvers to ne radi. Prodano je prodano! Neka je i sa štetom.
On se protegao u jednoj svetloplavoj kožnoj sofi pod prozorom s koga se
video hotelski bazen za plivanje.
— Imam ponude za Pikasovljeve crteže — odgovorio sam. — Ali izgleda
bolje da ih vi sami prodate. Ne bih hteo da zbog mene bankrotirate što vaše
cifre netačno tumačim.
Odjednom se počeo smeškati. — Nemate smisla za humor, dragi Rose.
Prodajte vi samo te crteže. Zar ne razumete da u tome pomalo igra ulogu i
profesionalna ljubomora? Vi ste ovde već nešto prodali, a ja još ništa.
Posmatrao sam ga. On je već više bio obučen na kalifornijski način no
Tanenbaum, a to je imalo nešto da znači. Prirodno, Silvers je nosio engleski
sportski kaput, dok je Tanenbaum nosio konfekciju. Zato su Silversove
cipele bile suviše žute, a njegov žal suviše bogat u nekoj lažnoj vrsti
cinobercrvenog. Znao sam na šta će razgovor izići — on nije želeo da mi plati
proviziju za prodaju. Ja je nisam ni očekivao. Zato me nije ni začudilo kada
mi je preporučio da mu uskoro predam račun za koktel-parti.
Posle podne je došao Tanenbaum da me povede. — Obećali ste Holtu da
posle podne dođete u studio — rekao je.
— Ništa ne znam o tome — odvratio sam. — Šta sam ja sve to pričao?
— Bili ste sjajnog raspoloženja. Osim toga, prodali ste Holtu dve slike.
Hteli ste da mu kažete kako da ih uokviri.
— Pa one su uokvirene.
— Rekli ste mu da su to okviri iz radnje. Umesto njih, trebalo bi da kupi
stare iz 18. veka, to slikama utrostručuje vrednost. Pođite sa mnom.
Razgledajte takođe i studio.
— Dobro.
U glavi mi je još uvek bila prilična zbrka. Pošao sam ne misleći mnogo.
Tanenbaum je vozio neki stari „ševrolet”. — Gde ste naučili da vozite? —
pitao sam.
— U Kaliforniji. Ovde su čoveku potrebna kola. Rastojanja su isuvše
velika. Upotrebljavana kola možete kupiti za male pare.
— Vi mislite za malo stotina dolara, je l’te?
Tanenbaum je klimnuo glavom. Prošli smo kroz Špansku kapiju, pred
njom su stajali policajci. — Je l’ to tu zatvor? — pitao sam kada je kola
zaustavio.
— Glupost. To je policija studija. Ona je tu da ateljea ne bi bila
preplavljena radoznalcima i onima što traže službu. Prošli smo kraj sela
kopača zlata. Onda pored jedne ulice sa krčmama Divljeg zapada. Posle njih
je dolazila dvorana za igranke. Bilo je neobično sve te kulise videti pod
vedrim nebom. Pošto se većina sastojala od lica kuća, delovale su kao da su
u jednom sasvim pravom i metodičnom ratu bile načisto izrešetane i
izbombardovane.
— To su mesta za snimanje napolju — izjavio je Tanenbaum. — Tu se
snimaju stotine kaubojskih filmova i filmova Divljeg zapada, uvek sa istom
radnjom. Ponekad se čak ni glumci ne menjaju. To niko ne primećuje.
Stali smo kod jedne ogromne dvorane. „Studio 5” je crnim slovima bilo
svuda nažvrljano kičicom. Iznad vrata je gorela crvena svetiljka.
— Moramo da pričekamo za trenutak — rekao je Tanenbaum. — Upravo
se snima. Kako vam se dopada sve ovo?
— Dobro — odvratio sam. — Podseća me na cirkus i Cigane.
 Pred Studijom 4 video sam kako okolo stoji nekoliko kauboja i ljude i
žene u nošnji iz doba puritanaca, sa dugačkim haljinama, redengotima,
bradama i mekanim šeširima. Gotovo svi su bili našminkani, što se pri
dnevnoj svetlosti čudno isticalo. Bilo je takođe konja i jedan šerif koji je pio
koka-kolu.
Crvena svetlost nad Studijom 5 se ugasila i mi smo ušli. Posle spoljne
svetlosti, u prvom trenutku nisam mogao ništa da raspoznam. A onda sam se
ukočio. Dvadeset esesovaca mi je prišlo. Ne razmišljajući, okrenuo sam se
da pobegnem i spotakao se o Tanenbauma koji je išao za mnom. — Film —
rekao je Tanenbaum. — Prilično istinski, je l’te?
— Šta?
— Dobro urađeno, mislim.
— Da — jedva sam odvratio i čitav trenutak nisam znao da treba da ga
ošamarim ili ne. Iznad glava esesovaca video sam u pozadini stražarsku kulu
i pored nje ogradu od bodljikave žice. Primetio sam kako dišem ubrzano i
šišteći.
— Šta je? — pitao je Tanenbaum. — Je li vas to uplašilo? Ali vi ste
znali da ja igram u jednom antinacističkom filmu.
Klimnuo sam glavom i pokušao da se smirim. — Bio sam zaboravio —
rekao sam. — Posle sinoćnice. U glavi mi nije sasvim bistro. Onda se takva
stvar može desiti
— Prirodno, prirodno! Trebalo je da vas podsetim.
— A zašto? — rekao sam još uvek zapinjući. — Ta mi smo u Kaliforniji
To je bio samo prva trenutak.
— Jasno, jasno. I sa mnom bi bilo isto. Meni se to prvi put takođe desilo.
U međuvremenu sam se, prirodno, navikao na to.
— Šta?
— Čovek se navikne na to, mislim — rekao je Tanenbaum.
— Stvarno? — pitao sam.
— Dabome!
Ponovo sam se okrenuo i posmatrao omrznute uniforme. Osetio sam da
sam gotovo morao da povraćam. Obuzeo me je neki besmisleni bes koji je
odlazio u prazno. Nije bilo ničega da bih mu na bilo koji način dao oduška.
Ti esesovci su govorili engleski, primetio sam tek sada. Uprkos tome šok je
ostao. Bes je splasnuo, a strah, koji je bio visoko suknuo, raspršio se, ali sam
se osećao kao da sam preživeo težak grč. Još su me svi mišići boleli.
— Eno Holta — viknuo je Tanenbaum.
— Da — rekao sam i zagledao se u žičanu ogradu koncentracionog
logora.
— Halo, Roberte. — Holt je imao na sebi lovačka kapu i kamašne. Ne
bih se začudio da je na grudima imao kukasti krst. Ili žutu Davidovu zvezdu.
— Nisam znao da ste već počeli snimati — rekao je Tanenbaum.
— Samo dva sata, počeo sam u podne. Sad smo gotovi. Kako bi bilo po
jedan skoč, Roberte?
Podigao sam ruku. — Još ne, posle jučerašnjice.
— Upravo zbog toga. Klin se klinom isteruje, to je najbolje.
— Stvarno? — upitao sam nekako odsutno.
— Stari recept! — Holt me je lupio po ramenu.
— Možda — rekao sam. — Čak dobro!
— To je ono pravo.
Izišli smo prošavši pored nekoliko esesovaca koji su nešto brbljali.
„Kostimirani glumci”, mislio sam, a još uvek nisam sve shvatio. Malo sam
zastao. — Onaj čovek tamo nema pravu kapu — rekao sam i pokazao na
jednog šarfirera.
— Stvarno? — upitao je Holt uzbuđen. — Jeste li sigurni?
— Da, siguran sam. Na žalost.
— To moramo odmah da prekontrolišemo — rekao je Holt jednom
mladiću sa zelenim naočarima. — Gde je savetnik za kostime?
— Potražiću ga.
— Savetnik za kostime — pomislio sam. Tamo još ubijaju, ovde su već
postali statisti. Ali zar to nije uvek, za vreme svih tih jedanaest, dvanaest
krvavih godina bio ustanak statista koji su se na kraju jednom hteli ponašati
kao junaci, a nisu postali ništa više do bande običnih koljača. — Ko vam je
savetnik? — pitao sam. — Neki pravi nacista?
— To ne znam tačno — odvratio je Holt. — U svakom slučaju on je
stručnjak. Do vraga, ako zbog jedne dronjave kape moramo još jednom da
snimamo celu scenu.
Otišli smo u kantinu. Holt je poručio viski i sodu. Nisam se čudio tome
koliko su lepe i negovane kelnerice. Verovatno su sve one očekivale da budu
otkrivene. — Moram vas još nešto pitati povodom Degaovog crteža — rekao
je Holt posle izvesnog vremena. — Oni su pravi, zar ne? Nemojte mi
zameriti, ali sam čuo da ih ima mnoštvo lažnih.
— Tu nema šta da se zameri, Džo. Vi imate pravo da to tačno znate.
Crteži ne nose svojeručni potpis, već crveni pečat sa imenom Degaa. To je
ono što vam smeta, je l’te?
Holt je klimnuo glavom. — Pečat je pečat ateljea. Crteži potiču iz
Degaove zaostavštine, pa im je stavljen pečat posle njegove smrti. O tome
postoje knjige sa crtežima. Gospodin Silvers, koji je ovde sa mnom, ima ih
pri sebi i rado će vam ih pokazati. Zašto ga ne posetite? Jeste li gotovi ovde?
— Kroz jedan sat. Ali ja verujem vama, Roberte.
— Ja često sam sebi ne verujem, Džo. Hoćete li da se u šest sati nađemo
u hotelu „Beverli-Hils”? Onda se možete sami uveriti. Osim toga, Silvers će
vam dati potvrdu o kupovini sa garancijom. To se tako radi.
— Dobro.
Silvers nas je primio na svojoj svetloplavoj sofi. Na njemu se nije moglo
primetiti da je njegova poseta Holivudu bila veliki promašaj. On se pokazao
veoma nadmoćan i naložio mi je da napišem potvrdu o aukciji zaostavštine, a
on je priložio garanciju i fotografiju oba crteža. — Vi ste ta dva crteža dobili
gotovo na poklon — izjavio je važno. — Gospodin Ros, moj asistent iz
Luvra, u stvari se ne bavi prodajom. Tako je dobio od mene moje kupovne
cene. Otuda se desila omaška. On nije znao da to nisu bile prodajne cene,
već vam je slike prodao po ceni koju sam ja sam platio pre godinu dana.
Kada bih sada ponovo hteo da ih kupim, morao bih platiti najmanje pedeset
procenata više.
— Hoćete li da poništite kupovinu? — pitao je Holt.
Silvers je odmahnuo rukom. — Prodato je prodato. Hteo sam samo da
vam čestitam. Kupili ste sjajno.
Silvers je postao ljubazniji i poručio je kafu i konjak. — Hoću nešto da
vam predložim — rekao je. — Otkupiću vam crteže sa dvadeset procenata
zarade, ako hoćete. Odmah. — Mašio se džepa od kaputa, kao da hoće da
izvadi ček.
S napregnutošću sam očekivao kako će se Holt poneti na taj trik kakvom
nasedaju naivčine. On se poneo kako treba. Izjavio je da je slike kupio zato
što mu se dopadaju i da želi da ih zadrži. Naprotiv, hoće moju noćašnju
opciju dvaju Pikasa da ostvari i da ih takođe kupi.
 Pogledao sam ga zapanjen. Nisam se sećao bilo kakve opcije i verovao
sam da u Holtovim očima otkrivam sjaj požude za poslom. Brzo je uključio.
— Opcija? — upitao me je Silvers. — Jeste li je dali?
Ja sam takođe brzo uključio. O njoj nisam znao ništa. Holt je verovatno
izvodio. Ako nije, nadao sam se da cene više nije znao sasvim tačno. —
Tačno je — rekao sam. — Opcija, do večeras.
— Za koliko?
— Šest hiljada dolara.
— Za jednu? — pitao je Silvers.
— Za obe — odgovorio je Holt.
— Je li to tačno? — pitao je Silvers oštro.
Oborio sam glavu. To je bilo dve hiljade dolara više no što je Silvers bio
odredio za oba crteža. — Tačno je — rekao sam.
— Vi ćete me upropastiti, gospodine Rose — rekao je Silvers
iznenađujuće blago.
— Pili smo mnogo — izjavio sam. — Ja nisam baš naviknuo na to.
Holt se smejao. — Ja sam jedanput pri piću na bekgemenu izgubio
dvanaest hiljada dolara — izjavio je. — To je bila dobra pouka.
Silversove oči su pri pomenu reći „dvanaest hiljada dolara” onako isto za
tren zasjale kao malo pre Holtove. — Neka ovo vama takođe bude pouka,
Rose — rekao je. — Vi ste ovde samo učenik, a ne poslovan čovek. Vaše
carstvo su muzeji!
Za trenutak sam uzdrhtao. — Mogućno — rekao sam potom i pogledao u
veće, u čijem dalekom plavetnilu su trčkarali poslednji teniseri u belom.
Bazen za plivanje je bio prazan, ali su zato za malim okruglim stolovima ljudi
pili osvežavajuća pića, a iz susednog bara dopirala je prigušena muzika.
Odjednom mi se pojavila tako razorna čežnja za Natašom, za mojim
detinjstvom, za davno zaboravljenim mladalačkim snovima i za mojim
izgubljenim životom, da mi se činilo kako to više ne mogu da izdržim. Sa
očajanjem sam saznao da se više nikada neću moći osloboditi i da sam
mračan ostatak života i dalje morao razbijati po mračnim zakonima
besmislenosti. Osetio sam da spasa nema, a da je sve čemu sam se nadao
bila ta oaza zavetrine koja mi se ukazala, dok su se van nje i dalje obrušavale
lavine katastrofe. Ja sam hteo da u njoj uživam, bolno i svim čulima da je
osetim, jer je bila kratkotrajan dar, a ona će se okončati, užasne li ironije, ako
svet otpočne da slobodno diše i da se priprema za pobedničko slavlje mira.
Onda bi imao da otpočne moj sopstveni usamljenički pohod, koji je mogao
da odvede samo u propast, kojoj nisam mogao da umaknem.
— Dakle, dobro, gospodine Holte — rekao je Silvers i nemamo stavio u
džep drugi ček. — Dopustite da vam još jednom čestitam! Napravili ste lep
početak za jednu finu zbirku. Četiri crteža od dva velika majstora. Jednom
prilikom ću vam pokazati nekoliko Pikasovljevih pastela. Sada nemam više
vremena. Pozvan sam na obed. Već se počelo okolo pričati da sam došao. Ili
ako to ne stignem ovde, onda možda jednom u Njujorku.
Zapljeskao sam mu bezglasno ne mičući ruke. Znao sam da nema nikakav
dogovor za obed. Ali sam znao i to da je Holt očekivao da će Silvers sada
pokušati da ga navede na kupovinu neke veće slike. Silvers je to takođe
znao, pa je iz tog razloga i odustao od pokušaja. To je s druge strane ubedilo
Holta da je napravio dobar posao. Kako bi to Silvers obično rekao, on je
sada bio pečen.
— Gore glavu, Roberte — tešio me je Džo. — Sutra uveče ću uzeti
slike.
— Dobro, Džo.
 XXV

Nedelju dana kasnije, posetio me je Tanenbaum. — Proveravali smo

savetnika koga smo angažovali za naš film. Nije vredan poverenja. On
ponešto zna, ali mu Holt više ne veruje. Više ne veruje ni piscu scenarija; taj
čovek nikada nije bio u Nemačkoj. Divna govnarija. I sve to zbog vas —
ogorčeno je jadikovao Tanenbaum. — Ta vi ste ovo priredili! Vi sa svojom
primedbom o šarfirerovoj kapi. Bez vas Holt ne bi bio nepoverljiv!
— Lepo. Zaboravite ono što sam rekao.
— Otkud ja mogu to? Naš savetnik je izbačen napolje.
— Uzmite drugoga.
— Zbog toga sam i došao ovamo! Poslao me je Holt. Hoće da govori sa
vama.
— Glupost Ja nisam savetnik za antifašističke filmove.
— Vi to jeste! Ko bi inače bio? Koga ima inače ovde ko je bio u
koncentracionom logoru?
Pogledao sam ga. — Šta to treba da znači?
— Ne više od onoga što zna svako. Svako u Njujorku, mislim.
— I?
— Roberte, Holtu je potrebna pomoć. On bi hteo da mu vi budete
savetnik.
Smejao sam se. — Vi ste poludeli, Tanenbaume.
— On plaća pristojno. A na kraju, radi jedan antinacistički film. Za to ste
vi takođe zainteresovani.
Uvideo sam da bih Tanenbaumu tek onda mogao da učinim svoju ličnost
bar upola razumljivom ako bih pokušao da mu nešto objasnim o sebi. Za to
nisam imao ni najmanju želju. On to ne bi shvatio. Njegove su ideje bile
drugačije od mojih. On je očekivao da će mir doći da bi on u miru opet
mogao živeti u Nemačkoj ili Americi. Ja sam očekivao da mir dođe radi
osvete. — Sa filmovima o nacistima ne želim da imam nikakve veze —
rekao sam grubo. — Za mene to nisu ljudi o kojima se pišu libreta. Za mene,
to su ljudi koje valja pobiti. A sada me ostavite na miru. Jeste U već videli
Karmen?
— Karmen? Vi mislite Kanovu prijateljicu?
— Ja mislim Karmen.
— Šta me se tiče Karmen? Ja mislim na naš film! Hoćete li bar da se
nađete s Holtom?
— Ne — rekao sam.

Uveče sam dobio pismo od Kana. „Dragi Roberte”, pisao je. „Prvo nešto
nepovoljno: Grefenhajm više nije u životu. Vrlo velika doza tableta za
spavanje. Preko Švajcarske je saznao da mu je žena izgubila život u Berlinu.
Američki napad iz vazduha. To ga je srušilo. To što je bio američki napad
bombama, on nije više mogao shvatiti kao nužan slučaj, već samo još kao
smrtnu ironiju. Okončao je svoj život skromno i ćutke. Sećate se, možda,
našeg poslednjeg razgovora o dobrovoljnoj smrti. Grefenhajm je zastupao
gledište da nijedna životinja ne poznaje samoubistvo zato što nije sposobna
za potpuno očajanje. On je isto tako smatrao da je mogućnost dobrovoljne
smrti jedan od najvećih darova zato što ona može da okonča pakao, to
hrišćansko oruđe za mučenje duha. On je to i učinio. O tome nema šta više
da se kaže. Za njega to je već prošlo. Mi još živimo, to je još pred nama,
svejedno da li to nazivamo starenje, umiranje ili samoubistvo.
Ništa ne čujem o Karmen. Ona je isuviše lena da piše. Šaljem vam njenu
adresu. Objasnite joj da je najbolje da se vrati.
Ajde, Roberte. Vratite se uskoro. Naša teška vremena tek dolaze! Onda
kada budemo buljili u ništa i kada se čak i iluzije o osveti sruše. Polako se
pripremite na to, da šok ne bi bio isuviše velik. Više nismo vrlo otporni na
šokove. Naročito ne na one koji dolaze iz sasvim drugog pravca, a ne iz
onoga iz koga smo ih očekivali. Nije samo sreća stvar skale, već i umiranje.
Ponekad se setim Tanenbauma, grupenfirera na platnu. Možda je taj magarac
najmudriji među nama svima. Salute, Roberte."
Odvezao sam se na adresu koju mi je dao Kan. To je bio jedan mali,
jadan bungalov u Vestvudu. Pred vratima je bilo nekoliko pomoranđži, iza
kuće u vrtu kakotale su kokoške. Karmen je spavala u stolici za ležanje.
Imala je na sebi tesan kostim za kupanje i nisam shvatao zašto je Kan
verovao da ona u Holivudu neće imati uspeha. Ona je bila najlepša devojka
koju sam poznavao. Nije bila nekakva dosadna plavuša, već tragična pojava
pred kojom čoveku srce uzdrhti.
— Gle, Robert — rekla je pošto sam je oprezno probudio, a da se nije
začudila. — Šta ćete vi ovde?
— Prodajem slike. A vi?
— Neki idiot je sa mnom zaključio ugovor. Ne radim ništa. Vrlo udobno.
Predložio sam joj da obeđuje sa mnom. Nije želela; tvrdila je da njena
gazdarica dobro kuva. Sa sumnjom sam posmatrao malo neurednu riđokosu
gazdaricu. Izgledala je kao hamburgeri, krenviršle i povrće iz kutija. — Jaja
su sveža — izjavila je Karmen i pokazala na kokoške. — Divni omleti!
Uspelo mi je da je nagovorim da sa mnom jede kod „Braun Derbija”. —
Tamo mora da vri od filmskih zvezda — rekao sam da bih je pokrenuo.
— Oni takođe ne mogu u isto vreme da pojedu više od jednog obeda.
Čekao sam dok se Karmen obukla. Imala je hod kao da je čitavog svog
života nosila korpe na glavi, biblijski i smireno. Nisam shvatao Kana, nisam
shvatao što se odavno njome nije oženio i što sa njom nije krenuo među
Eskime kao trgovački putnik za radio-aparate. — Eskimi, čitao sam, vole
jedan drugi tip.
Kad se taksi zaustavio pred „Braun Derbijem”, dobio sami grižu savesti.
Video sam da su ljudi u odelima od sirove svile bili kao ukopani kad su
ugledali Karmen. — Trenutak — rekao sam. — Hoću da pogledam da li ima
mesta.
Karmen je ostala napolju. „Braun Derbi” je bio pun zavodnika, ali je bilo
još nekoliko praznih stolova. — Sve je zauzeto — rekao sam kada sam
izišao. — Na žalost. Imate li nešto protiv ako potražimo neki manji lokal?
— Ni najmanje. To čak više volim.
Ušli smo u jedan restoran, malen, mračan i prazan. — Kako vam se
dopada u Holivudu, Karmen? — pitao sam. — Nije li ovde mnogo dosadnije
no u Njujorku.
Ona je podigla divne oči. — O tome još nisam razmišljala.
— Ja nalazim da je odvratan i dosadan — lagao sam. — Radujem se
povratku.
 — To zavisi od toga kako se čovek oseća. U Njujorku nisam imala
nikoga ko mi je bio baš prijatelj. Ovde imam gazdaricu. Nas dve se sjajno
razumemo. Pričamo o svemu. A onda, ja volim kokoške. One nikako nisu
tako glupe, kako većina ljudi veruje. U Njujorku nikada nisam videla živu
kokošku. Ovde ih već poznajem poimence, a kada ih zovem, one dolaze. A
pomorandže! Nije li to divno što ih jednostavno kidate sa drveta i što ih
stvarno možete jesti?
Odjednom sam razumeo šta je Kana vezivalo za nju. To nije bila samo
njena jednostavnost i draž koju su nezamislivi putevi čiste gluposti
proizvodili kod jednog tako živog intelektualca kao što je Kan, kod koga su
radnja i um bili nerazdvojno povezani — jedna od najređih mešavina koju
sam ikada zapazio. To je bila, osim toga — kod njega verovatno ne svesno
— divlja čednost i divlji mir Karmeninog bezazlenog sveta koji, dabome,
zbog toga nije mogao biti tako bezazlen što u jednom takvom telu
jednostavno nije bio zamisliv kao bezazlen. Mogla se zamisliti jedna idilična
poljana sa krasuljcima i jagorčevinom na padini nekog ugašenog vulkana, ali
ne čisti mir među Saksoncima koji u kafani pevaju himne u nekom selu kod
Kecšenbroda.
— Kako ste našli moju adresu? — pitala je Karmen dok je glodala pileću
kost.
— Kan mi je pisao. Zar vama nije?
— Oh, da — rekla je Karmen žvaćući. — Nikada ne znam šta da mu
pišem. On je tako složen.
— Pišite mu nešto o svojim kokoškama.
— On to ne razume.
— Ja bih to mirno pokušao jednom. Ili mu pišite nešto drugo: on se
izvesno raduje kada čuje nešto o vama.
Vrtela je glavom. — Sa mojom gazdaricom bi to išlo mnogo bolje. Kan je
tako težak. Ja ga nikad ne razumem.
— Kako ide sa filmom ovde, Karmen?
— Divno. Primam platu, a ne moram ništa da radim. Što dolara nedeljno!
Gde ima toga? Kod Frislendera sam primala šezdeset i morala sam po ceo
dan da radim. Osim toga, grdio me je kad nešto zaboravim, taj nervozni
satana. A gospođa Frislender me je mrzela. Ne, meni se ovde dopada.
— A Kan? — rekao sam posle kraćeg razmišljanja, iako sam unapred
znao da je to uzaludno.
— Kan? Njemu nisam potrebna.
— Možda ipak.
— Čemu? Da jedemo sladoled i zurimo na ulicu. Nikad se ne zna o čemu
sa njim treba govoriti.
— Uprkos tome vi biste mu mogli biti potrebni, Karmen. Nećete li da se
vratite?
Posmatrala me je svojim tragičnim očima. — Da se vratim Frislenderu?
Ta on i inače ima novu sekretaricu koju može da gnjavi. Bila bih luda! Ne,
ne, ostaću ovde dokle god je studio toliko glup da plaća ni za šta.
Posmatrao sam je. — Kako se zove vaš režiser upravo? — pitao sam
oprezno.
— Taj? Silvio Koleman. Videla sam ga samo jednom, na pet minuta.
Smešno, je l’te?
— Čujem da toga često ima — rekao sam umiren. — Čak po pravilu.
Razmišljao sam o Kanovom pismu. Ono me je uznemirilo. Rđavo sam
spavao i očekivao neki gadan san. Nadao sam mu se već one noći, posle
susreta sa filmskim esesovcima, ali, na moje čuđenje, san je izostao, a ja sam
te noći mimo spavao. A sada sam razbijao glavu o tome kako se žestoki šok
koji sam u početku osetio rasplinuo u smešnu filmsku probu kostima, od koje
je na kraju ostala još sramota što sam se onako histerično ponašao.
Razmišljao sam o šoku o kome je pisao Kan. Meni se te noći činilo da sam to
morao primiti mirnije da bih sačuvao snagu koja mi je bila potrebna kada
stvarnost navali na mene. Možda je ovde u Holivudu trebalo da se naviknem
na to. Mogućno da bih se i mogao da naviknem, kad manji, lažni šokovi, koji
bi još mogli naići, ne bi proizvodili suprotno dejstvo time što bi se odmah
razlepršali u smešno. Morao sam se čuvati da ne postanem histerična olupina
koja dobija drhtavicu čim ugleda uniformu. Dok sam se rano izjutra u
pidžami šetao oko bazena za plivanje, pod palmama koje su šumele pod
visokim tuđim nebom, to mi se činilo kao jedno posebno i čudno, ali možda
efikasno rešenje.

Tanenbaum je došao u podne. — Šta ste upravo osetili kada ste prvi put
snimali film u kome su se pojavljivali nacisti? — pitao sam.
— Noću nisam mogao spavati. Ali posle sam se na to navikao. To je
najjednostavnije.
— Da — rekao sam. — To je ono.
— Nešto drugo bi bilo kad bih snimao neki pronacistički film. To je,
dabome, isključeno. Verujem da tako nešto više ne može ni da bude. Posle
onoga što se o tim svinjama zna. — Tanenbaum je na svom sportskom kaputu
udešavao maramicu koja je imala crvene ivice. — Holt je jutros razgovarao
sa Silversom. Silvers nema ništa protiv ako vi pre podne radite kod nas kao
savetnik. Rekao je da ste mu vi uglavnom potrebni posle podne i uveče.
— Da li me je Holt od njega već otkupio? — pitao sam. — Nešto tome
slično treba da se događa sa zvezdama u Holivudu.
— Naravno da nije. On je samo pitao, jer ste mu hitno potrebni. Nemamo
u Holivudu nijednog čoveka koji je bio u koncentracionom logoru, sem vas.
Uzdrhtao sam. — Da li mu je Silvers za tu dozvolu prodao neku uljanu
sliku?
— To ne znam. Holt je juče razgledao Silversove slike. Veoma su mu se
dopale.
U podnevnom sjaju video sam Holta u zelenim radnim pantalonama kako
kruži oko bazena za plivanje. Na sebi je još imao šarenu havajsku košulju na
kojoj se video pejzaž Južnog mora. Već izdaleka je mahao obema šapama.
— Halo, Roberte.
— Halo, gospodine Holte.
Potapšao me je po ramenu. Gest od kojeg mi se gadilo.
— Jeste li još uvek ljuti zbog dva mala crteža? To ćemo već urediti.
Pustio sam ga da priča neko vreme. A onda je najzad prešao na stvar.
Želeo je da ispravim greške u rukopisu i da osim toga radim kao nekakav
savetnik za kostime i radnje, da ne bi nešto bilo pogrešno. — To su dva
različita zadatka — rekao sam. — A šta će biti ako je rukopis nemoguć.
— Onda ćemo ga preraditi. Ali prvo ga pogledajte. — Holt se malo
preznojavao. Samo, to mora da bude brzo. Hoćemo sutra da počnemo sa
snimanjem važnijih scena. Možete li danas letimice da pregledate rukopis?
Nisam odgovorio. Holt je izvukao jedan paket iz svoje torbe.
— Što trideset stranica — rekao je. — Dva, tri sata rada. Bacio sam
pogled za žutu knjigu. Zaista sam bio neodlučan,
ali sam se tada trgnuo. — Pet stotina dolara — rekao je Holt.
— Za jedno mišljenje od nekoliko stranica.
 — To je vrlo fer — pritisnuo je Tanenbaum.
— Dve hiljade — odvratio sam. Ako sam se već prodavao, želeo sam da
time mogu otplatiti sve svoje dugove i da nešto ostavim na stranu.
Holt je skoro briznuo u plač. — Isključeno — izjavio je.
— Dobro — rekao sam. — Meni je tako milije. Ja se prokleto nerado
sećam tog vremena, to mi možete verovati.
— Hiljadu — odvratio je Holt. — Zato što ste to vi.
— Dve hiljade. Šta je to za čoveka koji ima zbirku impresionista!
— To nije fer — rekao je Holt. — Ne plaćam ja, plaća studio.
— Tim bolje.
— Hiljadu pet stotina — izjavio je Holt škrgućući zubima.
— I trista dolara nedeljno kao savetnik.
— Dobro — rekao sam. — I auto dok radim kao savetnik. Uslov je osim
toga da posle podne budem slobodan.
— Kakav ugovor! — uzviknuo je Tanenbaum. — Kao za zvezdu.
Holt je prešao preko toga. Znao je da sam ja u međuvremenu došao do
saznanja koliko zvezde zarađuju. — Dobro, Roberte — rekao je odlučno. —
Ostaviću rukopis ovde. Počnite odmah: hitno je.
— Počeću, Džo, kada primim predujam od hiljadu dolara — odvratio
sam srdačno.

— Ako ste mi pola dana na raspolaganju, moram vam naravno smanjiti

platu — rekao je Silvers. — Recimo na polovinu. To je fer, ne nalazite li i
vi?
— Izraz „fer” čuo sam danas nekoliko puta — odvratio sam. — Uvek
kada mu nije bilo mesto.
Silvers je povukao noge na svetloplavu sofu. —Ja svoju ponudu smatram
ne samo fer, već velikodušnom. Dajem vam mogućnost da u jednom drugom
pozivu zaradite mnogo novca. Umesto da vas otpustim, zadovoljavam se time
da samo još povremeno radite kod mene. Trebalo bi da mi budete zahvalni.
— To, na žalost, nisam — izjavio sam. — Bolje da me otpustite. Ako
želite, možemo da zaključimo i jedan klizav ugovor na ovoj osnovi: niža
plata, ali zato učešće.
Silvers me je posmatrao kao neku retku bubu. — Vi nemate nikakve
predstave o prodaji! — izjavio je s potcenjivanjem. — Vi biste umrli od gladi
na bazi učešća u dobiti.
Njega bi uvek razljutilo kada čovek ne bi verovao da prodavanje slika
zahteva božansku genijalnost. — Ja se zauzimam za vas da bi vas bilo gde
primili na film, a vi...
— Gospodine Silverse — mirno sam ga prekinuo. — Okanimo se toga.
Ta vi nećete da prodajete meni, već mojoj mušteriji Holtu. Ja sam za to da vi
Holtu stvar predstavite kao veliku predusretljivost, a siguran sam da će on
zahvalno dalje kupovati. Ne bih želeo samo da lično budem prinuđen na
zahvalnost tamo gde bi pre bilo na vama da budete zahvalni. Lepo je što ste
me podučili da se najlepši cilj valjanog trgovca sastoji iz toga da se mušteriji
ne samo koža odere, već da on za to još oseća i zahvalnost. Vi ste u tome
veliki majstor, ali mene toga poštedite.
Silversovo lice je odjednom delovalo malo naborano. Iz trenutka u
trenutak delovalo je dvadeset godina starije. — Tako, treba da vas poštedim
— rekao je tiho. — A šta ja imam od života? Vi priređujete koktel-partije za
moj novac, dvadeset pet godina ste mlađi od mene, ja čučim u ovom hotelu i
čekam mušterije kao neki stari pauk. Vaspitavam vas kao sina, a vi se ljutite
kada ja svoje umorne kandže oštrim na vama! Zar ja više ne treba da imam
nikakvo zadovoljstvo?
Pogledao sam ga oštro. Znao sam njegovu smicalicu sa umiranjem,
bolešću i činjenicom da niko ne može na onaj svet da ponese ni najmanju
sliku. Zato je ipak bolje prodavati ovde na zemlji simpatičnim mušterijama,
čak i sa gubitkom, dok je čovek još ovde — a neće još dugo biti. Lično sam
ređao bočice s lekovima kada je Silversa njegova verna supruga pažljivo
šminkala da izgleda umoran i bled, a on u plavoj domaćoj haljini legao u
postelju da bi jednom petrolejskom milionaru iz Teksasa „sa gubitkom”
prodao, kao odvratnu Šunku, sliku jednog ogromnog poginulog džokeja s
konjem. Ja sam bio došao na to da Silversovu uobičajenu crvenu domaću
haljinu zamenim plavom, jer je bolesničko bledilo još više dolazilo do
izražaja u plavom. Ja sam pogađanja dva puta prekidao lekom koji je Silvers
morao uzeti, a koji se sastojao od votke. I to je bila moja nijansa, da mu
umesto viskija, kao što je Silvers bio nameravao, pružim votku — votka nije
mirisala, dok dobar nos Teksašanima nanjuši viski već na dvadeset metara
rastojanja. Na kraju mi je Silvers samrtničkim glasom izdiktirao ugovor o
prodaji, kojim je zaradio dvadeset hiljada dolara. Kada sam bio čuo taj iznos,
oči su mi se razrogačile usled nemog protesta, a tada odano lako zavrteo
glavom. Poznavao sam sve te Silversove smicalice, u kojima je on bio
neiscrpan i koje je nazivao „umetničko puštanje pare”, ali ovu novu
mrzovoljnu notu još nisam poznavao, kao ni ovaj pravi znak iscrpljenosti na
njegovom licu.
— Je l’ vama ne prija ova klima? — pitao sam.
— Klima? Umreću od dosade! Zamislite — rekao je — pozovem ja iz
dosade jednu devojku s kojom sam se upoznao kod bazena za kupanje —
plavu, lepu, stvorenje od devetnaest godina koje ništa nije kazivalo, ovde
čovek mora da bude vrlo oprezan kad su u pitanju godine, pilići tvrde da više
nisu maloletni, a pred vratima već vreba majka radi ucene. Dakle, pozvao
sam je da sa mnom pođe na obed i ona pristane. Uzeli smo malo šampanjca,
račiće sa sosom, goveđi bubrežnjak, sve to posluženo u lepoj kuhinji sa
trpezarijom, tu gore. Stvorilo se raspoloženje, ja sam zaboravio svoj beznadni
život, otišli smo u sobu za spavanje i šta se desilo?
— Ona kroz prozor viče da je siluju. Policija, policija!
Silvers se za trenutak zamislio, zgranut. — Događa li se to?
— Moj sused Skot mi je pričao da je to ovde jedna od najprostijih
smicalica da se dođe do novca.
— Tako, tako! Ne, ovde nije bilo to. Na žalost ne. Upravo je bilo gore.
— Ona je izvesno tražila novac. To uvek deprimira ljude naviknute da
budu voljeni zbog sebe samih — rekao sam zlobno. — Sto dolara.
— Gore.
— Hiljadu. To je svakako drskost.
Silvers je odmahnuo rukom. — Ona je tražila nešto, ali to nije bilo to. —
Ustao je sa svoje svetloplave sofe i podražavao, kezeći zube, nakostrešene
brade, visoki dečiji glas: „Šta ćeš mi pokloniti, ako se popnem u krevet”... —
a tada u eksploziji: — „tatice!”
Ja sam njegovo kazivanje slušao sa divljenjem; ono je izgledalo
akrobatski usled istovremenog keženja zuba. — Tatice
— rekao sam. — Dakle, kao što mi u Evropi kažemo tata. To je težak
udar kada se pređe pedeseta. Ali ovde ne znači mnogo. Tu i
tridesetogodišnjacima iz milošte kažu tatice, kao što se i staricama od
devedeset godina kaže darling i gerl. Kao mlada zemlja, Amerika, obožava
mladost.
 Silvers me je slušao kao čovek pogođen u trbuh koji vapije za vodom.
Sada je vrteo glavom. — Na žalost, bilo je drukčije. Mogao bih sebe
ošamariti što nisam držao jezik za zube, ali može li jedan trgovac da ćuti? U
svojoj pometenosti, upitao sam šta misli. Razumete li, ja sam, prirodno, hteo
da platim, čak bogato, ja sam po tome poznat, samo sam bio pometen rečju
tatica. Meni je to zvučalo kao deda. A ona je verovala da sam hteo da pravim
teškoće oko novca, pa mi je limenim glasom lutke objasnila da kada ide već
sa jednim tako starim čovekom da lala — to je bio njen izraz — odatle
naravno ipak mora da izvuče neku korist. Kod „Baloks Vilšajera” je videla
kaput od prave kamilje dlake, pa bi bilo...
Silversu se oduzeo glas.
— I šta ste uradili? — upitao sam zainteresovano. Dopao mi se izraz
„limeni glas lutke”.
— Šta može da uradi džentlmen u takvoj situaciji! Platio i izbacio je
napolje.
— Punu cenu?
— Koliko sam zahvatio rukom.
— Bolno, ali prirodno.
— Vi me uopšte ne razumete — rekao je Silvers razdraženo. — To je
psihološki šok, ne finansijski. Šok što me je jedna mala kurva nazvala starim
jarcem. Ali otkud biste vi to mogli da razumete? Vi ste jedna od
najbezosećajnijih grdoba koje poznajem.
— To je tačno. Osim toga, ima stvari koje razumeju samo vršnjaci — na
primer starost. I što se više stari, razlike bivaju tim veće.
Osamdesetogodišnjaci smatraju one od sedamdeset osam godina
žutokljuncima i vašljivcima. Čudnovata pojava!
— Čudnovata pojava! Je li to sve što na to imate da kažete.
— Prirodno — rekao sam obazrivo. — Ne očekujete valjda da tu glupost
shvatim ozbiljno, gospodine Silverse.
Hteo je da plane, ali je tada u njegovim očima trgovca umetničkim
predmetima sinula iskra nade, baš kao kad bi profesor Maks Frislender
proglasio jednog njegovog sumnjivog Pitera de Hoha za pravog.
— To je smešno za jednog čoveka kao što ste vi — nastavio sam.
On se zamislio nad tim. — Ali šta će biti kada mi to idući put ponovo
padne na pamet? Impotencija bi bila prirodna posledica. Već ovog puta mi je
bilo kao da mi je neko vedro ledene vode... — zapeo je — ... prosuo na
glavu — završio je postiđen. — Šta može čovek da uradi kad mu se taj strah
uvrti u glavu?
— Za ovo postoje dve škole — rekao sam posle kraćeg vremena. — Po
jednoj, napiti se i onda navaliti kao husar — ona ima samo tu manu, što
mnogi ljudi usled samog pića već postaju impotentni sve dok se ne otrezne,
znači dvostruki rizik. Druga škola kaže da treba primeniti taktiku vozača na
trkama posle udesa — odmah preći na druga kola i terati dalje, tako da ne
naiđe šok.
— Ja sam već imao šok!
— To vi uobražavate, gospodine Silverse. Vaša mašta se možda samo
poigrala mišlju o jednom mogućem šoku, to je sve.
Oko njegovih usta je zaigralo nešto kao zahvalnost. — Mislite?
— Sasvim sigurno.
On se vidno oporavio. — Čudnovato — rekao je posle kratkog vremena
— kako odjednom sve može da postane bespredmetno: uspeh, položaj,
novac, pred jednom tako jednostavnom, glupom rečju jedne male devojke!
Kao da je čitav svet u potaji komunistički.
— Šta?
— Mislim kao da su svi ljudi u poslednjem smislu jednaki — niko ne
može umaći.
— A, vi to tako mislite! — rekao sam. — Vreme jest komunističko; ono
ne pita za novac i položaj, već jednostavno svakog dana dodaje jedan dan i
svake godine jednu godinu, svejedno da li je neko svetac ili pokvarenjak.
Lepa misao, gospodine Silverse, iako više nije sasvim nova.
— Jednom antikvaru nije dopušteno da ima sasvim nove misli. — Silvers
se smejao. Ponovo je bio zdrav. — Ja pretpostavljam da nijedan čovek ne
veruje da stari. On to zna, ali ne veruje.
— Verujete li vi to sada? Šta je sa mojim otpuštanjem?
— Možemo da ostavimo kao što je bilo. S tim što treba samo uveče da
mi budete na raspolaganju.
— Po tarifi za prekovremeni rad posle sedam sati.
— Za vašu normalnu platu. Ne za prekovremeni radi Vi trenutno
zarađujete više od mene.
— Šok vam je prošao, gospodine Silverse! Potpuno!
 XXVI

Nekoliko časova sam proučavao rukopis. Jedna trećina situacija bila je

nemogućna; od ostatka se mogla upotrebiti polovina. Ispravke sam vršio do
jedan sat noću. Jedan deo scena je bio izrađen po proverenoj shemi
kaubojskih filmova i filmova o Divljem zapadu, i to po najvulgarnijoj i
najužasnijoj shemi, u to sam bio siguran. Ali one su, u poređenju sa onim što
se u Nemačkoj događalo, delovale kao šećerlema i bezazleni vatromet prema
bacačima plamena i birokratskom ubistvu. Tradicionalne situacije iz filmova
o Divljem zapadu, u kojima se oba protivnika smeju latiti oružja samo
istovremeno da bi opalili, ovde su bile modernizovane u neku vrstu
gangsterskog morala. Video sam da čak i najupućeniji pisci filmova užasa
nisu imali dovoljno mašte za stvarna zbivanja u Trećem Rajhu. Čudnovato, to
me nije deprimiralo onoliko koliko sam se bojao. Jednostavnost je, naprotiv,
u meni probudila iskru usiljenog humora.
Srećom, kod Skota je bila jedna od onih koktel-partija koje nisu imale
kraja. Sišao sam do bazena za plivanje, gde se održavala parti. — Je l’
gotovo, Roberte? — pitao je Skot.
— Da, za danas. A sad bih želeo nešto da popijem.
— Imamo pravu rusku votku i sve vrste viskija.
— Viski — rekao sam. — Ne bih hteo da se napijem, niti još da idem da
legnem.
Opružio sam se u stolici za ležanje i čašu spustio kraj sebe na zemlju.
Sklopio sam oči i slušao muziku sa malog radija koji je neko bio doneo. Bila
je neka lepa melodija, zvala se „Serenada sunčevog izlaska”. Opet sam
otvorio oči i gledao u kalifornijsko nebo. Jednog trenutka sam imao osećaj da
plivam po nekom mekanom, staklenom moru bez vidika, bez ičega odozgo i
odozdo. A onda sam začuo Holtov glas pored sebe. — Je li već osam sati
izjutra? — pitao sam.
— Još ne. Došao sam ovamo samo da vidim šta radite — rekao je.
— Pijem viski. Još neko pitanje? Naš ugovor počinje tek sutra.
— Jeste li pročitali rukopis?
Okrenuo sam se i posmatrao njegovo zabrinuto, naborano lice. Nisam
želeo da govorim o tome; želeo sam da zaboravim ono što sam bio čitao. —
Sutra — rekao sam. — Sutra ćete dobiti sve. Takođe i moje primedbe.
— A zašto ne sada? Onda mogu za sutra već da pripremim sve što nam je
potrebno. Na taj način ćemo uštedeti pola dana. Hitno je, Roberte.
Primetio sam da ga se ne mogu otarasiti — Stvarno, zašto ne sada? —
pomislio sam najzad. — Zašto ne ovde, između rakije, vode i devojaka, pod
spokojnim noćnim nebom ovog izokrenutog sveta? Zašto da to ovde ne
prežvaćem, umesto da sa stomakom punim uspomena uzmem tablete za
spavanje? — Dobro, Džo. Hajdemo da sednemo malo u stranu.

Za jedan sat objasnio sam Holtu greške njegovog rukopisa.

— Sitnice, kao što su pogrešne kape, čizme, uniforme i znaci činova
mogu se brzo odstraniti — rekao sam. — Bitnija je atmosfera. Ona ne bi
trebalo da bude melodramatična kao film o Divljem zapadu, čija je
melodrama suviše bezazlena prema onome što se tamo zaista dešavalo.
Skanjerajući se, Holt je počeo da okoliši. — Film mora da ostane posao
— rekao je najzad.
— Šta?
— Studio ulaže gotovo milion dolara. To znači da mi moramo da
uberemo više od dva miliona da bismo zaradili prvi dolar. Ljudi moraju da
uđu u to.
— Pa?
— To što vi predlažete, Roberte, neće poverovati nijedan čovek! Je l’ to
stvarno tako?
— Gore. Mnogo gore.
Holt je pljunuo u vodu. — Niko nam neće poverovati.
Ustao sam. Bolela me je glava. Sad mi je zaista prekipelo.
— Onda pustite to, Džo. Zar prokleta ironija nikada ne prestaje? Amerika
vodi rat s Nemačkom, a vi mi objašnjavate da niko neće verovati kako se
Nemci ponašaju.
 Holt je kršio ruke. — Ja vam verujem, Roberte. Studio neće verovati, a ni
publika. Niko neće hteti da uđe u posao sa ovim filmom kakav vi predlažete!
Tema je i inače već dovoljno rizična. Ja to hoću, Roberte. Ali moram da
ubedim svece iz studija! Najviše bih voleo da napravim dokumentaran film;
ali on bi bio promašaj. Studio hoće da dobije jedan melodramski film.
— Sa otetim devojkama, mučenim zvezdama i na kraju brakom?
— To baš ne. Ali s bekstvom, borbom i uzbuđenjem.
Skot je švrljajući naišao ovamo. — Priča se da ovde nema alkohola.
Spustio je bocu viskija, bocu vode i dve čaše na ivicu bazena za kupanje.
— Sada preseljavamo društvo u moju krčmu, ako hoćete da se najedete,
dođite. Ima hleba s maslacem i hladne piletine.
Holt se mašio mog kaputa. — Još deset minuta, Roberte. Samo deset
minuta o praktičnoj strani. O ostalome ćemo razgovarati sutra.
Deset minuta je postalo jedan sat. Holt je odavao sliku tipičnu za
Holivud: čoveka koji želi da napravi nešto dobro, ali je spreman da se
zadovolji i nečim gorim i on to smatra dubokim umetničkim problemom, a ne
bednim коmpromisom.
— Vi mi morate pomoći, Roberte — izjavio je. — Mi moramo svoje
ideje da ostvarujemo korak po korak. Ne jednim udarcem. Pti a pti!
Samo mi je još nedostajala ta pogrešna francuska fraza. Žustro sam
napustio Holta i otišao u svoju sobu. Neko vreme sam ležao na krevetu i
prepirao se sa samim sobom. Zatim sam odlučio da idućeg dana telefoniram
Kanu, ta sada imam para. Odlučio sam takođe da telefoniram Nataši; do sada
sam joj napisao samo dva kratka pisma, pa su mi i ona teško pala. Ona nije
bila od onih osoba kojima se pišu dugačka pisma, smatrao sam. Za nju su bili
telefonski pozivi i telegrami. Kad je nema ovde, imalo je malo da se kaže.
Bilo je osećanja, ali je bilo malo reči. Kad je tu, sve je bilo ispravno i
potpuno i uzbudljivo; kad je nije bilo, sve je visilo kao polama svetlost na
nebu, sjajna, ali toliko daleka, kao da ne pripada čoveku. Kod nje je uopšte
najjače osećanje ovo: biti tu, koje se gotovo gasilo kada je odsutna. To mi je
već u Njujorku palo u oči i čudno me je umirivalo. Sve je bilo tu čim bi
ulazila na vrata ili kada bih samo čuo njen glas.
Dok sam razmišljao o tome, palo mi je na pamet da bih joj mogao
telefonirati Postojala je vremenska razlika od tri sata u odnosu na Njujorku
Prijavio sam razgovor, a odjednom sam osetio da sam bio pun očekivanja.
 Javila se. Glas joj je bio veoma dalek. — Nataša — rekao sam — ovde
je Robert.
— Ko?
— Robert.
— Robert? Gde si? U Njujorku?
— U Holivudu.
— U Holivudu?
— Da, Nataša. Jesi li zaboravila? Šta se desilo?
— Spavala sam.
— Spavala? Sada već?
— Ali ponoć je. Probudio si me. Šta ima? Dolaziš li?
„Prokletstvo”, pomislio sam. Stara greška. Bio sam pobrkao pravac
vremenske razlike. — Nastavi da spavaš, Nataša. Sutra ću ponovo
telefonirati.
— Dobro. Dolaziš li?
— Još ne. To ću ti sutra objasniti. Idi spavaj.
— Dobro.
„Rđav mi je dan”, mislio sam. Nije trebalo da telefoniram.
Mnogo šta nije trebalo da uradim. Ljutio sam se na samog sebe. U šta
sam se upustio? Šta se mene tiče Holt? Ali šta mi se јоš moglo desiti? Čekao
sam još neko vreme, a onda sam telefonirao Kanu. Ovog puta nisam napravio
nikakvu grešku. Kan je imao lak san.
Javio se odmah. — Šta je, Roberte? Zašto telefonirate?
Mi se još nismo svi bili navikli na to kao Amerikanci da telefoniramo;
telefoniranje na daljinu još uvek je značilo neku krizu ili nesrećan slučaj. —
Da se nije nešto desilo Karmen? — pitao je.
— Ne. Video sam je. Izgleda kao da bi htela ovde da ostane.
Za trenutak je zastao. — Možda će se još predomisliti. Ona još nije dugo
tamo. Ima li nekoga?
— Verujem da nema. U najboljem slučaju gazdaricu kod koje stanuje.
Inače, verujem da ne poznaje nikoga.
On se smejao.
— A vi? Kada se vraćate?
— Može još malo da potraje.
Ispričao sam mu stvar sa Holtom. — Šta mislite o tome? — pitao sam.
 — Uradite to. Ta vi nemate neke moralne skrupule? To bi bilo smešno. Ili
možda čak i one iz ljubavi prema otadžbini.
— Ne. — Odjednom više nisam znao zbog čega sam mu telefonirao. —
Mislio sam na vaše pismo.
— Provući se, to je sve — rekao je. — Kako ćete to izvesti, samo je
vaša stvar. Ne smatram da je rđavo što se bavite tim kompleksom — u neku
ruku bez mnogo opasnosti — svi ćemo to jednom morati, ali onda ozbiljno.
To je ona velika opasnost koja još stoji pred nama. Ovo sada shvatite kao
trening. Možete uvek prestati, ako vas isuviše muči. Ovde to još ide —
kasnije, tamo, nećete moći. Smatrajte to kao neku vrstu prvog čeličenja, ako
hoćete. Je li tačno?
— To je bilo upravo ono što sam hteo da čujem.
— Dobro. — On se smejao. — Nemojte dopustiti da vas Holivud
pomete, Roberte. U Njujorku me to ne biste pitali. Ovde bi se to samo po
sebi razumelo. Holivud iznalazi glupa etička merila, zato što je sam
pokvaren. Nemojte da nasednete tome* Već u Njujorku je dovoljno teško
ostati stvaran. Vi ste to vi« deli kod Grefenhajma. Njegovo samoubistvo je
bilo suvišno, neka slabost. On više nikada ne bi mogao živeti sa svojom
ženom.
— Kako je Beti?
— Beti se bori. Hoće da nadživi rat. Nema lekara koji bi joj mogao nešto
bolje propisati. Jeste li postali milionar pa vodite međukontinentalne
telefonske razgovore?
— Još nisam.

Neko vreme sam čekao u svojoj sobi. Vrata su bila otvorena pa sam
video komad noći, komad osvetljenog bazena i gornji deo jedne palme koja je
na noćnom vetru usamljeno šumela i sa sobom ćaskala. Razmišljao sam o
Nataši i Kanu, i o onome što je Kan bio rekao: da najteži deo nomadskog
bitisanja tek dolazi, ako smo naučili da u stvarnosti ne pripadamo nigde.
Samo nas još drži iluzija da će se sve promeniti kad rat bude prošao, kao
neko magnetno polje u jednom jedinom pravcu. Ono bi se raspršio kada tek
stvarno bude dotle došlo. Tek tada će nastati pravo lutanje.
To je bila čudnovata noć. Skot je još došao i hteo je da vidi Renoarov
crveni crtež koji sam bio doneo od Silversa. Kada mnogo popije, na njemu se
to primećivalo samo po tome što je tvrdoglavo nastojao da sprovede svoju
volju.
— Nikada ne bih pomislio na to da imam nekog Renoara — priznao je.
— Do рrе dve godine imao sam suviše malo para. A sada mi se ta misao vrti
u glavi kao mušica. Moj sopstveni Renoar! Moram ga imati. Još noćas!
Skinuo sam crtež sa zida i predao mu ga. — Evo, tu je, Skote.
Uzeo je sliku kao svetinju. — To je on lično crtao — rekao je. —
Sopstvenom rukom. A sada je imam ja! Bedan mladić iz Ajova Sitija, iz
siromaške četvrti. Da ispijemo jednu u to ime. Kod mene, Roberte. Sa slikom
na zidu. Odmah ću je okačiti.
Soba mu je ličila na bojno polje; puna čaša, boca i tanjira, sa izvijenim
sendvičima i osuđenim, zgrčenim kriškama šunke. Skot je skinuo sa zida
fotografiju koja je predstavljala Rudolfa Valentina kao šeika. — Kako
izgleda Renoar tamo? Kao reklama za viski?
— Tu izgleda bolje nego kod nekog milionara. Kod njih je on samo
reklama njihove sujete.
Ostao sam jedan sat i slušao Skotovu biografiju sve dok nije zadremao.
Smatrao je da je imao strašnu mladost zato što je bio siromašan i što se
morao uzdići prodavanjem novina, pranjem tanjira i sitnijim ponižavanjima.
Slušao sam ga bez sarkazma, a njegov život nisam upoređivao sa svojim.
Najzad je zadremao i napisao mi ček. — Da ja jednom mogu da napišem ček
za jednog Renoara! — promrmljao je. — Čoveka to direktno zastraši, je l’te?
Vratio sam se u svoju sobu. Jedna leptirica providnih zelenih krila letela
je oko električne svetiljke. Posmatrao sam je neko vreme; bila je kao
filigranski rad kakvog zlatara, neshvatljivo umetničko delo, sazdano od
tananosti i uzdrhtalog života; izgledalo je kao da će se poput indijske
udovice, spaliti. Uhvatio sam je i izneo u hladnu noć da bih je spasao. Posle
jednog minuta opet je bila tu. Uvideo sam da moram ili da zaspim ili da
razorim jedan sićušan život. Bez uspeha sam pokušao da zaspim. Kada sam
ponovo otvorio oči, video sam neku priliku da stoji u vratima. Mašio sam se
svetiljke da bih se njome branio. U vratima je stajala mlada devojka u malo
izgužvanoj haljini. — Oh, izvinite — rekla je nekim tvrdim naglaskom. —
Mogu li da uđem?
Stupila je jedan korak u sobu. — Jeste li sigurni da se nalazite u pravoj
sobi? — pitao sam.
 Smejala se. — U ovo vreme je to gotovo svejedno, je l’tе? Zaspala sam
napolju. Bila sam vrlo umorna.
— Jeste li bili na Skotovoj parti?
— Ne znam ime. Neko me je poveo. Ali sada su svi otišli. Moram da
čekam dok svane jutro. Kod vas sam videla da još gori svetlost. Možda
mogu da odsedim tu na jednoj stolici. Napolju je vlažno od rose.
— Vi niste Amerikanka? — pitao sam kao idiot.
— Meksikanka. Iz Gvadalahare. Ako bih mogla ovde da ostanem, dok ne
počnu autobusi da rade.
— Mogu vam dati jednu moju pidžamu — rekao sam. — I pokrivač. Sofa
je za vas dovoljno velika. Eno kupatila, tamo se možete presvući. Haljina
vam je mokra. Okačite je na stolicu da se osuši.
Dobacila mi je jedan pogled. — Vi poznajete žene, je l’te?
— Ne. Ja sam samo praktičan. Možete se i okupati u toploj vodi, ako
vam je hladno. Ovde nikome ne smetate.
— Mnogo vam hvala. Biću vrlo tiha.
Prošla je kroz sobu. Bila je vrlo tanana, crne kose, uskih stopala i
nehotice me je podsetila na leptiriću sa prozračnim krilima. Pogledao sam da
li se vratila, ali to nisam mogao da otkrijem. Zato mi je doletela jedna druga,
bez mnogo reči, kao da je to nešto po sebi najrazumljivije na svetu. Možda je
to zaista tako i bilo. čuo sam šum vode sa čudnim uzbuđenjem. Sve što je
bilo obično, izazivalo je u meni 'to osećanje. Ja sam se veoma i strašno bio
navikao na neobično, pa je tišina onoga što je samo po sebi razumljivo
postala pustolovina. Uprkos tome, ili baš usled toga, sakrio sam između dve
knjige barirani ček koji mi je dao Skot i koji sam mislio posle podne da
predam Silversu. Sudbinu ne treba suviše izazivati.

Probudio sam se prilično kasno. Devojke više nije bilo tu. Na jednoj
servijeti našao sam otisak ruža s njenih usana. Verovatno ga je ostavila kao
nemi pozdrav. Potražio sam ček. Još je bio tu. Ništa nije nestalo. Čak nisam
tačno znao ni da li sam spavao s devojkom. Sećao sam se da je ona u jednom
trenutku stajala kraj moje postelje, a ja sam verovao da sam njeno nago telo
osetio sveže i glatko; ali nisam bio siguran da li je došlo do nečega više.
Odvezao sam se u studio. Već je bilo deset sati, ali ja sam smatrao da
sam sinoć sa Holtom već proveo dva sata koja sam mogao da odbijem. Holt
je odmah počeo da diskutuje sa mnom o sceni koju je upravo snimao. Još
spolja sam bio čuo pesmu „Horst-Vesel”. Holt je hteo da zna da li ona treba
da se peva na engleskom ili na nemačkom. Ja sam predložio nemački. On je
izrazio mišljenje da će onda sledeći engleski tekst čudno delovati. Probali
smo i jedno i drugo. Konstatovao sam da su esesovci koji su govorili
engleski na mene ostavljali neki poseban utisak. Oni su otklanjali šok koji se
javljao. To u ovom trenutku više nije bila podražavana stvarnost već
pozorište kome se još pridružio i strani jezik.

Posle podne sam odneo Silversu Skotove čekove. — Drugi crtež niste
prodali? — pitao je.
— Pa to vidite — odvratio sam Ijutito. — Inače bi ček glasio na
dvostruki iznos.
— Bolje da ste prodali onaj drugi. Crveni crtež je skuplji i predstavlja
mamac da se oba zajedno prodaju.
Nisam odgovorio. Samo sam ga posmatrao. Pitao sam se da li je ikada u
svom životu bar mogao da misli, a da ne upotrebi neku smicalicu. Verovatno
će čak i pred smrt još napraviti neku zakačku, pa i kad bi znao da mu to više
ne bi bilo ni od kakve koristi.
— Večeras smo pozvani — rekao je na kraju. — Oko deset sati.
— Na večeru?
— Posle večere. Večeru sam odbio. Idemo u vilu Veler.
— Kao šta? — pitao sam. — Kao asistent Luvra ili kao belgijski istoričar
umetnosti?
— Kao asistent Luvra. Prethodno morate da odnesete tamo Gogena.
Najbolje odmah. Okačite ga već, ako možete. On tako bolje deluje. Nadam
se pouzdano da ćete to svršiti. Slike na zidu se dva puta lakše prodaju no
kada stoje na podu Ili na stolici Možete uzeti taksi
— To mi nije potrebno — izjavio sam širokogrudo. — Imam kola.
— Šta?
— Studio mi je dao. — Prećutao sam da je to bio stari „ford”. Ovo mi je
privremeno dalo izvesno preimućstvo nad Silversom. Međutim, oko pola
deset je predložio da koristimo moja kola da se odvezemo u vilu Veler, a
kada ih je video, odustao je i hteo je da telefonira po „kadilak”. Nagovorio
sam ga da se odveze „fordom”, za prvu prodaju to je bolje. On deluje'
ozbiljnije. Ovde i inače vrvi od „kadilaka” i „rols-rojseva”. Svaka mala
filmska zvezda ga ima: „ford” će u ovoj državi, u kojoj se svako pravi važan,
biti senzacija u povoljnom smislu. — Upravo to i hoću — izjavio je Silvers
koji je imao potrebu svih nesigurnih ljudi da uvek moraju da imaju pravo. —
Hteo sam da uzmem pod najam jedan vrlo star, upotrebljavan „kadilak”, ali
„ford” je na kraju gotovo isto.
Došli smo na jedno privatno prikazivanje filma. U Holivudu tako
uobičajeno. Prikazivali su se filmovi na kojima je domaćin radio. Zabavljao
sam se Silversom. On je predstavljao lepu sliku nestrpljenja i zahvalnosti.
Imao je svileni smoking i baoše, a ja svoje plavo odelo. Bilo je više plavih
odela no smokinga. Silvers se osećao nakinđureno i neprikladno. On bi se
najradije vratio i presvukao. Prirodno, on je mene krivio zato što ga nisam
obavestio: ja sam, međutim, posle podne video samo jednog slugu i Velerovu
staru majku. Potrajalo je gotovo dva sata dok svetlosti nisu ponovo sinule.
Na svoje iznenađenje, među gostima sam otkrio Holta i Tanenbauma. —
Otuda to da se mi svi nađemo na istoj parti? — upitao sam. — Je l’ to u
Holivudu uvek tako?
— Ama Roberte — rekao je Holt sa prekorom. — Ta Veler je naš šef!
Njegov studio pravi naš film. Zar to niste znali?
— Ne. A otkuda bih?
— Vi, srećni čoveče. Odmah ću mu reći da ste ovde. On će izvesno
zaželeti da porazgovara sa vama!
— Ja sam ovde sa Silversom. Radi drugih stvari.
— To mogu da zamislim. Već sam video tog doteranog majmuna. Zašto
niste došli na večeru? Bio je punjeni ćuran. Delikates. To se ovde jede u
poznu jesen. Božična guska, po evropskim pojmovima.
— Moj šef nije imao vremena da dođe na večeru.
— Vaš šef nije ni bio pozvan na večeru. Da je Veler znao da ćete doći sa
njim, on bi vas sigurno pozvao. On zna ko ste. Ja sam mu ispričao.
Za trenutak sam uživao u toj misli da je Silvers ušao kod Velera preko
mene, pa sam razmišljao kako će se uvijati da mi uprkos tome pokaže svoju
nadmoć. Posle sam zaboravio na to i samo sam posmatrao goste. Odmah mi
je palo u oči mnogo mladih ljudi dobra izgleda. Video sam pola tuceta
filmskih junaka koje sam poznavao iz filmova o Divljem zapadu i iz
avanturističkih.
 — Znam šta hoćete da pitate — rekao je Holt. — Zašto oni nisu u ratu?
Neki nisu zdravi jer su imali udese igrajući fudbal ili tenis, drugi na radu, a
neki smatraju da su ovde neophodni. Ali ima ih mnogo koji su stvarno u ratu,
često i takvih za koje se to ne bi poverovalo. Vi ste to hteli da pitate, zar ne?
— Ne. Hteo sam da pitam da li je ovde priređen sastanak pukovnika.
Vrvi od njih!
Holt se smejao. — To su naši holivudski pukovnici. Svi su oni odmah
postali majori, potpukovnici, viceadmirali, kapetani i pukovnici, a da nisu ni
služili vojsku. Kapetan koga vidite tamo, nije nikada plivao dalje od Santa
Monike, admiral je u Vašingtonu sopstvenik jedne divne postavljene fotelje.
Pukovnici su filmski producenti, režiseri i agenti koji su u vojsci potpali pod
odeljenje „film”. Ovde niko nije ispod čina majora.
— Jeste li vi major?
— Ja imam manu srca i snimam antinacističke filmove. Da se čovek
smeje, je l’te?
— Uopšte ne. Svuda u svetu je isto. Pretpostavljam kao i u Nemačkoj.
Borci se ne vide. Vide se neborci i pozadinski pastuvi. To se ne odnosi na
vas, Holte. Koliko lepih ljudi ima ovde! Uvek se veruje da bi tako morala da
izgleda svečanost.
On se smejao. — Vi ste u Holivudu. Gde biste inače našli lepe ljude?
Tamo gde svako može skupo da proda svoj izgled. Naravno, izuzimajući
režisere i proizvođače. Eto našeg šefa Velera!
Prišao nam je omalen čovek u uniformi pukovnika. Imao je bore od
smeha i delovao je potpuno nevojnički Odmah me je povukao u stranu kada
je čuo da sam zaposlen kod Holta. Silvers je razrogačio oči; on je sedeo
prilično usamljen u jednoj fotelji s koje je mogao videti Gogena, kome, inače,
niko nije poklanjao pažnju. Gogen je sijao kao mrlja južnog sunca nad
klavirom, oko koga će se, bojao sam se, uskoro sakupiti uobičajeni hor
pevača.
S mukom sam se oslobodio. Odjednom sam postao nešto što nikada ne
bih očekivao, neka vrsta salonskog lava užasa. Veler me je ponosno i sa
osmehom predstavio kao čoveka koji je bio u koncentracionom logoru, a
nekoliko filmskih junaka i više devojaka sa puti zrele breskve počeli su se
zanimati za mene. Mene je od nelagodnosti probio znoj, pa sam ljutitim
pogledom streljao Holta, iako je on bio prilično nedužan za ovu situaciju.
Posle izvesnog vremena, spasao me je Tanenbaum. On je ćele večeri obilazio
oko mene kao mačka oko tanjira kaše, pa je iskoristio prvu priliku da sa
mnom popije viski, jer mi je hteo poveriti jednu tajnu. — Bliznakinje su
prispele — šapnuo mi je.
Znao sam da je on bliznakinjama pribavio dve male uloge u Holtovom
filmu. — Hvala bogu! — rekao sam. — Onda ste obezbedili svoju potrebu
za uobraženim mukama.
On je zavrteo glavom. — Naprotiv, pun uspeh.
— Šta? Kod obeju? Čestitam.
— Ne kod obeju. To je nemogućno. Bliznakinje su katolikinje. Kod
jedne!
— Bravo! Nikada ne bih poverovao. Sa vašom nežnom i složenom
prirodom!
— Ni ja! — izjavio je Tanenbaum srećno. — To je učinio film.
— Razumem. Zato što ste vi obema obezbeđili uloge.
— Nije. To sam već dva puta učinio. Bliznakinje se uvek mogu upotrebiti
u sporednim filmskim ulogama. To mi nikada ranije nije bilo od koristi. Ali
sada!
— Još jednom čestitam.
— Moja uloga grupenfirera. Kao što, možda, znate, ja sam učenik škole
Stanislavskog. Svoju ulogu moram potpuno da osetim da bih bio dobar. Ako
treba da predstavljam ubicu, moram se osećati kao ubica. Znači i kao
grupenfirer...
— Razumem. Ali bliznakinje se nikada ne mogu naći odvojeno. U tome
je njihova moć.
Tanenbaum se smejao. — Za Tanenbauma — da, ali za jednog
grupenfirera — ne! Bio sam u uniformi kada su one stigle. U mom bungalovu
sam ih odmah izgrdio da su se pušile. Jednu od njih sam zastrašenu poslao u
odeljenje za odeću da proba kostime, drugu zadržao tu, pa sam je — još uvek
u uniformi — bacio na kauč, zaključao vrata, a onda sam kao grupenfirer
navalio na nju. I zamislite, umesto da mi izgrebe lice, bila je mirna kao
bubica. Toliko je velika moć uniforme. To nikada ne bih poverovao. A vi?
Ja sam mislio na prvo popodne u studiju. — O, da — rekao sam. — Ali
šta će biti kada više ne budete u uniformi, već u vašem uzbudljivom
sportskom kaputu.
 — Već sam isprobao — rekao je Tanenbaum. — Aura ostaje. Možda i
zbog toga što se to već jednom desilo. U svakom slučaju: aura je tu.
Poklonio sam se grupenfireru u plavom odelu. — Mala naknada za veliku
nesreću — rekao sam. — U svakom slučaju priča se da su ljudi posle
poslednjeg strahovitog izbijanja lave iz Vezuva pekli jaja u vrelom pesku.
— Takav je život — izjavio je Tanenbaum. — Ovde je samo nešto
nejasno. Ne znam da U sam zgrabio pravu bliznakinju.
— Kako? Ta one se ne mogu razlikovali.
— U postelji da. Fezel mi je objasnio da je jedna vulkan. Moja je više
mazna.
— Možda to zavisi od vaše aure.
Tanenbaumu se lice razvedrilo. — To je mogućno. Na to još nisam
pomislio. Ali šta čovek tu da čini?
— Sačekajte do idućeg filma. Možda ćete u njemu igrati gusara ili šeika.
— Šeika — rekao je Tanenbaum. — Šeika sa haremom. Po školi
Stanislavskog.

Kada sam stigao u hotel „Garden ov Alah” noć je bila tiha. Još nije bilo
tako dockan, ali sve je izgledalo da spava. Seo sam kraj bazena za plivanje i
odjednom se nada mnom kao kakav oblak nadvila bezdana seta. Ostao sam
mimo da sedim i čekao na prilike koje će se pojaviti, senke uspomena, od
kojih bi mogao saznati otkuda dolazi ta potištenost, za koju sam odmah znao
da nije od onih kao ranije. U tome nije bilo ničeg što tišti, čak ni mučenja.
Poznavao sam strah od smrti, koji je drukčiji od svih ostalih strahova, pa ipak
nije uvek najstrašniji od svih. Ovo čudnovato raspoloženje je bilo slično
njemu, ali je bilo mnogo mirnije. Ono je bilo nešto najmirnije što sam do sada
osetio, bilo je kao bez bola, neka smrtna žalost, koja je gotovo svetlela,
prozračna, ali tako kao da je sve iza nje neizvesno. Shvatio sam da se
prorokova reč, da se Bog ne pojavljuje u oluji, već u tišini, može takođe
primeniti i na smrt i da onda postoji neko bezvoljno, blago gašenje, bez imena
i bez straha. Dugo sam ostao tako sedeći dok nisam osetio da se život gotovo
neprimetno vraća kao plima koja posle bezglasne oseke ponovo oživljava.
Najzad sam listao, vratio se u sobu i ispružio se po postelji. Čuo sam samo
Puštanje palmovog lišća i imao osećanje da je ovaj čas bio najveća
suprotnost vremenu mojih snova, a da je on u moj život doneo nešto kao
kakvu metafizičku ravnotežu o kojoj sam znao da je prolazna i bez nade, ali
ipak puna neke osobite utehe. To me nije čudilo kada sam na svojoj svetiljci
otkrio prozračnu leptiriću sa zelenim krilima.
 XXVII

Posle dve nedelje Silvers se vratio u Njujork. To je bilo nešto osobito:

ovde gde je izgledalo da mu je upravo mesto, mogao je da proda mnogo
manje no u Njujorku. Ovde niko nije davao mnogo na slike kao na simbol
statusa; ovde nikako više nije vladao samo novac. To se po sebi toliko
razumevalo da ga čovek ima, a istovremeno takođe još i ono što se naziva
slavom, da se jedno bez drugoga gotovo nije moglo ni zamisliti. Čovek je bio
slavan i otuda je imao para, u Njujorku je čovek bio poznat kao milionar
samo u svojim sopstvenim krugovima, pa je morao učiniti nešto osobito da bi
postao poznat i u drugim krugovima. A Silvers je, sa svojim smicalicama,
naročito onom da on u stvari ne želi da prodaje, već da je i sam skupljač,
izazivao tek znatiželjnu pažnju među ajkulama. One su mu, u svojoj želji da
postanu čuveni skupljači, ipak više verovale, no što su želele da priznaju.
Najzad je s mukom prodao Gogena Veleru, ali zato mu je, uz škrgut zuba,
bila potrebna moja pomoć. Ja sam za Velera bio mnogo važniji od njega.
Veleru sam bio potreban zbog njegovog filma; Silvers mu nije bio potreban.
Silvers se vratio u Njujork povređen; njegova sujeta je bila još veća od
njegove požude za poslom. — Ostanite tu kao neka vrsta mostobrana moje
firme — izjavio je. — Vi bolje odgovarate tim lakovanim varvarima. —
Pokušavao je da moje prodaje, ako bih neke ostvario, obračuna kao moju
platu. Ja sam to odbio; mogao sam da živim od Velerovog honorara kao
savetnik. Silvers je popustio tek na dan odlaska. Dobio sam mali procenat od
onoga što sam prodao, ali mi je zato platu prepolovio. — S vama postupam
kao sa sinom — frktao je. — Na drugom mestu morali biste plaćati za ono
što učite kod mene! Dovodim vas na univerzitet trgovine! Sve što želite to je
novac, novac! Kakvo je ovo pokolenje!
 Sutra sam оtišао Holtu u studio. Moj posao je bio prilično jednostavan.
Ono što je pisac scenarija pomalo zaodenuo u kitnjasti engleski jezik
gangstera i kauboja, ja sam imao da prevedem u primitivnu ubilačku mašinu
XX veka, umereno, bez ikakvog traga prkosa, šizofrenije ili izvitoperene
mašte. U jednu ubilačku mašinu sitnih građana sa mirnom savešću. Holtov
argument je bio uvek isti: — Niko nam neće verovati! To nema psihološke
osnove!
On je imao staru romantičnu predstavu o ubicama i mučiteljima, pa je
težio da ih takve i ostvari da bi na taj način dela učinio verovatnim. Njegova
romantika se zasnivala na tome da gnusna dela zahtevaju isto tako gnusne
karaktere. On je bio spreman da prizna da oni ne moraju stalno biti gnusni, ali
da je spontana gnusnost imala uvek ponovo da izbije, inače likovi psihološki
ne bi bili verovatni. Kao starog filmskog pacova, njega je već dražila
suprotnost — bio je spreman da jednom komandantu koncentracionog logora
prizna naročitu ljubav prema životinjama, najradije prema belim angorskim
kunićima, ne dopuštajući da ikada ijednoga ubiju, ali to samo da bi grozotu
na drugoj strani prikazao u punom efektnom kontrastu. To je smatrao
realističnim i ljutio se kada sam ja to nazvao romantičnim. Stvarni užas —
malograđanin, svestan dužnosti i lukav i mirne savesti pri krvavom poslu, ne
drukčije no pri struganju drva ili pri izradi dečije igračke — to mu nisam
mogao učiniti shvatljivim. On je tu odustajao, to mu nije bilo dovoljno
privlačno, a osim toga to nije bilo saglasno sa onim što je naučio da radi u
petnaest filmova užasa i ubistava. Nije mi hteo verovati da su bili sasvim
normalni ljudi oni koji su ubijali Jevreje, revnosni isto onako kao što bi bili
da su knjigovođe; oni, koji bi, kad sve jednom bude prošlo, ponovo postali
bolničari, gostioničari i činovnici ministarstava, bez ikakvog traga pokajanja
ili svesti o nepravdi i koji bi se isto tako ponovo trudili da postanu dobri
bolničari i gostioničari, kao da ono drugo ranije nikada nije postojalo i da je
potpuno pokriveno čarobnim rečima: dužnost i naredba. To su bili pravi
automati jednog automatskog doba. Oni koji se ovde pojavljuju izokrenuli su
zakone psihologije što su još pomalo bili srodni sa moralnim zakonima. Tu se
ubijalo bez krivice, bez nemirne savesti, bez odgovornosti, a ubice su bile
valjani građani, dobijali su vanredna sledovanja rakije i kobasica i vanredna
odlikovanja za zasluge, ne zato što su bili ubice, već zato što su vršili malo
naporniju službu no obični vojnici Jedino humano što su imali i što ih je
činilo pomalo ljudskim bilo je to što su svoje sitne koristi dobijali a da nisu
izgledali zabušanti — jer niko od njih nije morao da ide u rat, a u doba
bombardovanja, kada su čak i mala mesta bila u opasnosti, zabačeni
koncentracioni logori su iz dva razloga bili apsolutno sigurni: prvo, zato što
su zabačeni, a drugo, zato što neprijatelj nije želeo da uništi protivnike
režima, pa je tako štedeo i njihove ubice.
Odgovor izmučenog Holta ostaje uvek isti: — To nam niko neće verovati,
niko. Mi to moramo ljudski da načinimo! Takođe i ono neljudsko mora da
bude zasnovano na ljudskim shvatanjima!
Pokušao da u rukopis unesem jednu scenu da bih dokazao nečovečnost
bez čovečnosti: logore robova nemačke industrije. Holt o tome nije znao
ništa. On je ostajao pri svom starom konceptu da je ubica uvek rđav čovek, a
ja sam mu stalno objašnjavao da događaje u Nemačkoj nisu izazvali ni
izvršavali ljudi koji su sišli s Meseca pa potčinili Zemlju, već valjani Nemci,
koji su sasvim sigurno sebe takvima smatrali. Objasnio sam mu da je smešno
pretpostaviti da su svi nemački generali toliko slepi i toliko zaboravni da nisu
ništa znali o mučenjima i ubijanjima koja su svakog dana vršena. Takođe sam
mu objasnio da su najveća industrijska preduzeća u zemlji zaključivala
ugovore sa koncentracionim logorima na osnovu kojih su otuda dobijali
radnike za vrlo jevtine nadnice koje su plaćali koncentracionim logorima, s
tim da im ljudi rade sve dok ne postanu nesposobni za rad, a onda su bivali
proterani kroz dimnjake krematorijuma.
Holt je bio bled. — To ne može biti istina!
— To je istina. Mnogobrojna džinovska preduzeća su imala koristi od
nesrećnih, unakaženih robova. Ona su čak gradila ogranke svojih fabrika u
blizini koncentracionih logora da bi uštedela i na prevozu. Pravo je ono što
koristi nemačkom narodu.
— To ne možemo da donesemo! — rekao je Holt očajno. — Niko nam ne
bi verovao!
— Iako je vaša zemlja u ratu s Nemačkom?
— Uprkos tome ne. Psihologija je međunarodna. To bi bilo ocenjeno kao
najlošiji, najlažljiviji film mržnje, i to najniže vrste. To je još bilo mogućno sa
filmovima iz 1914. o nemačkim užasnim delima nad ženama i decom u
Belgiji Sada više ne.
— To nije bila istina 1914, ali je bilo snimano za film. Sada je istina, ali
se ne može snimati zato što niko ne bi verovao.
— Upravo tako, Roberte.
Klimnuo sam glavom i predao se potučen.

Za četiri nedelje prodao sam četiri crteža i jednu uljanu sliku Degaa. Ulje,
„Repetision de dans” uzeo je Veler. Silvers je odmah tvrdio da sam sliku
prodao jednom od njegovih mušterija, pa mi je zato smanjio proviziju.
Pošlo mi je za rukom da prodam još jedan pastel od Renoara. To mi je
uzeo Holt, a nedelju dana kasnije ga je prodao sa hiljadu dolara zarade. To ga
je ohrabrilo. Kupio je još jednu malu sliku i na njoj je opet zaradio dve
hiljade dolara. — Kako bi bilo kad bismo mi zajednički ušli u trgovinu
slikama? — pitao me je.
— Za to je potrebno mnogo novca. Slike su skupe.
— Počnimo sa malim. Ja imam para u banci.
Zavrteo sam glavom. Nisam imao neki naročiti odnos lojalnosti prema
Silversu, ali mi je postalo jasno da nisam želeo da ostanem u Kaliforniji.
Život ovde je ostao, uprkos svim potresima, život u nekom čudnom
vakuumu. Ja sam ovde visio u vazduhu negde između Japana i Evrope, i što
sam bio sigurniji da ne mogu ostati u Americi, tim više sam želeo da se
vratim u Njujork. Tih nedelja sam čak otkrio grozničavu ljubav prema
Njujorku, koja je verovatno poticala otuda što sam sve više i više saznavao
da će to ostati samo jedan intermeco na mom putu u neizvesnost. Mnogo sam
se trudio da zaradim novac, znao sam da će mi biti potreban pa nisam hteo da
ne uspem zato što ga nemam. Zbog toga sam ostao duže no što se film
snimao.
To je bilo vreme kada sam bio samostalan. Nisam imao šta drugo da
radim do da čekam na to da neka riba zagrize. Poslednjih nedelja rada na
snimanju osetio sam da su me Holt i Veler doduše dovodili radi nevažnih
sitnica, ali da su me inače držali dalje od rukopisa. Za njih ja vaše nisam bio
verodostojan, bili su ubeđeni da to bolje znaju. Čudno je u tome bilo Što su
oni obojica bili Jevreji, a ja ne, iako to na kraju nije više ništa značilo. Meni
su verovali samo do izvesnog stepena — onda su počinjali da sumnjaju, jer
su me smatrala arijevskom prebeglicom koji traži osvetu i opravdanje za svoj
postupak, pa zato preteruje i izmišlja.
 — U Njujorku pada sneg — pisao je Kan. — Kada ćete se vratiti? Našao
sam Nataču. Htela je samo malo da priča o vama i veruje da se nećete vratiti
u Njujork. Odlazila je u pozorište sa jednim čovekom koji ima ,rols-rojs’. Šta
radi Karmen? Više ništa ne čujem o njoj.
Sedeo sam kraj bazena za plivanje kada sam dobio to pismo. „Zemlja je i
zbog toga morala da bude okrugla”, mislio sam, „što se horizont pomera." Pre
mnogo godina Nemačka je bila moja domovina, zatim Austrija, pa Francuska,
onda Evropa, potom Afrika i uvek je mojom domovinom postajala ona zemlja
koju sam napuštao, ne kada sam tamo živeo. Ona se tek posle pojavljivala na
horizontu kao domovina. Sada je to odjednom bio Njujork, on je stajao na
horizontu i verovatno bi se na horizontu pojavila Kalifornija, ako bih se
ponovo obreo u Njujorku. To je bilo gotovo kao u onoj Šubertovoj pesmi o
lutalici: „Tamo gde ti nisi, tamo je sreća”.
Potražio sam Karmen. Još je stanovala u onom bungalovu gde sam je prvi
put nažao. Izgledalo je da se ništa nije izmenilo. — Kroz dve nedelje se
vraćam u Njujork — rekao sam. — Hoćete li da pođete sa mnom?
— Ali Roberte! Moj ugovor traje još pet nedelja. Moram da ostanem
ovde.
— Da li su vam u međuvremenu dali posao?
— Probala sam haljine. A u idućem filmu treba da dobijem jednu malu
ulogu.
— To se uvek tako kaže. Verujete li da ste vi glumica, Karmen?
Smejala se — Naravno da ne. Ali koja je glumica? — Posmatrala me je.
— Vi ste se prolepšali, Roberte.
— Kupio sam novo odelo.
— To nije sve. Jeste li omršaveli? Ili to dolazi otuda što ste pocrneli?
— Ne znam. Hoćete da pođete sa mnom da jedemo? Imam para i mogu
vas odvesti „Romanovu”.
— Dobro — rekla je na moje iznenađenje.
Nisu je zanimali glumci koji su sedeli kod „Romanova”. Nije čak
promenila ni haljinu. Bilo je podne. Imala je bele pantalone. Na taj način sam
prvi put video da ima divnu i stražnjicu. Bilo je suviše: to tragično lice, kod
koga bi čovek prihvatio čak i kratke noge, a onda odjednom to visoko, divno
dupe.
— Jeste li čuli što o Kanu? — pitao sam.
 — Javlja se telefonom ponekad. Ali vi ste čuli o njemu, je l’te? Inače me
ipak ne biste posetili.
— Ne — lagao sam. — Posetio sam vas zato što uskoro odlazim.
— Zašto? Zar ne nalazite da je ovde divno.
— Ne.
Proučavala me je kao kakva ledi Magbet. — Zbog vaše prijateljice? Ta
ima toliko mnogo žena. Naročito ovde. A jedna žena je na kraju ipak kao
druga.
— Ali Karmen! — rekao sam. — Kakva glupost!
— Samo muškarci veruju da je to glupost.
Pogledao sam je. Malo se bila promenila. — Je li jedan muškarac takođe
kao i drugi? — upitao sam. — Onda to ne bi smele opet žene da veruju.
— Muškarci su različiti. Na primer Kan. On je mora
— Šta?
— Мorа — rekla je Karmen smeškajući se i mirno. — Prvo hoće da
otputujem u Holivud, a sada hoće da se vratim. Ne idem. Ovde je toplo. U
Njujorku je sneg.
— Je l’ to ceo razlog?
— Zar nije dovoljan?
— Neka vas bog blagoslovi, Karmen. Nećete li uprkos tome da pođete sa
mnom.
Vrtela je glavom. — Kan me samo zaluđuje. Ja sam obična devojka,
Roberte. Dobijam glavobolju od njegove priče.
— On nije uvek samo pričao, Karmen. On je ono što se naziva junakom.
— Od toga se ne može živeti. Junaci bi trebalo da umru. Ako ostanu živi,
postaju najveće dosade.
— Šta? Ko vam je to pričao?
— Zar neko mora da mi ispriča. Vi me takođe smatrate bezdano glupom,
je l’te? Tačno kao i Kan.
— Naprotiv! Kan vas ne smatra glupom. On vas obožava.
— On me obožava tako da dobijam glavobolju. To je još dosadnije.
Zašto vi svi niste više prirodni?
— Šta?
— Prirodni, kao drugi ljudi. Na primer kao moja gazdarica. Kod vas je
uvek i sve odmah teško.
 Kelner je doneo „Macedoan de frii”. — Upravo kao to tu — rekla je
Karmen. — Kakav pompezan naziv! Pri tome to je samo iseckano voće sa
malo likera.
Dopratio sam je natrag kokoškama, riđokosoj uzornoj gazdarici i njenom
bungalovu. — Vi imate već i kola — reklo je tragično lice. — Vi se
probijate, Roberte.
— Kan sada takođe ima kola — slagao sam. — Bolja od mojih. To mi je
Tanenbaum ispričao. Ima „ševrolet”.
— „Ševrolet” sa glavoboljom — odvratila je Karmen i okrenula mi svoju
divnu stražnjicu. — Šta radi vaša prijateljica, Roberte? — pitala je preko
ramena.
— Ne znam. Ima neko vreme kako ništa nisam čuo o njoj.
— Zar se ne dopisujete povremeno?
— Mi imamo oboje stalni grč od pisanja u desnoj ruci; a nijedno od nas
ne ume da piše na mašini.
Karmen se smejala. — Tako to ide, je l’te? Daleko od očiju, daleko od
srca! To čini sve razumnijim.
— Neka mudrija reč je retko izrečena. Treba li nešto da poručim Kanu?
Ona je porazmislila. — Čemu?
Nekoliko kokošiju je dotrčalo iz vrta mlatarajući krilima. Karmen je
odjednom oživela. — Pobogu, moje bele pantalone! Tek ispeglane! — S
mukom je oterala živinu.
— Iš, Patrik! Beži, Emilija! Gle, već jedna mrlja!
— Dobro je kada se nesreća poznaje po imenu, je l’te? — pitao sam. —
To je odmah čini poznatijom.
Vratio sam se svome „fordu” i odjednom zastao. Šta li sam upravo bio
rekao? Za jedan tren mi je bilo kao da me je neko s leđa ubo. Okrenuo sam
se upola. — Nije tako loše — čuo sam kako Karmen dovikuje iz vrta. —
Može se oprati!
„Da”, mislio sam. „Ali da li se to može oprati?”
Oprostio sam se od Skota. — Želeo bih da uz svoj crveni crtež imam još
jedan — rekao je. — Ja volim sofe i pandane. Ko zna kada ćete opet doći!
Imate li još jedan.
— Jedan crtež ugljenom. Nemam u crvenom. Vrlo je lep; takođe Renoar.
— Dobro. Onda ću imati dva Renoara. Ko bi to ikada poverovao?
 Izvadio sam crtež iz kofera i predao mu ga. — Najradije ga dajem vama,
Skote.
— Zašto? Ta ja se u to ništa ne razumem.
— Vi imate poštovanje, to je gotovo još bolje. Zbogom, Skote! Meni se
čini kao da se već mnogo godina poznajemo.
Često sam je doživeo, tu spontanu srdačnost, koja je nadmašivala moju
evropsku predostrožnost. Posle nekoliko časova oslovljavali smo se po
imenu i time bismo se na jedan možda površan, ali ipak srdačan način
sprijateljili. Prijateljstvo je u Americi nešto najlakše i najjednostavnije što
postoji — u Evropi najsporije i najteže. Jedan kontinent je bio mlad, drugi
star. Mogućno da je to zbog toga. „Trebalo bi uvek živeti tako kao da ljudi
hoće da se rastanu”, mislio sam.
Tanenbaum je pronašao jednu drugu sitnu ulogu. Bio je zadovoljan i hteo
je da kupi moj „ford”. Objasnio sam mu da ga moram vratiti studiju.
— Šta ćete igrati u idućem filmu?
— Engleskog kuvara koji služi na brodu koji je torpedovala nemačka
podmornica.
— Hoćete li se udaviti? — pitao sam pun nade.
— Ne. On je komična ličnost koju spašavaju, a onda kuva za posadu
nemačke podmornice.
— Da li će ih otrovati?
— Ne. On im za Božić kuva puding od šljiva. Na pučini svi se bratime i
pevaju engleske i nemačke narodne pesme. Osim toga, oni otkrivaju da ranija
nemačka i engleska nacionalna himna imaju iste melodije „Zdravo budi sa
pobedničkdm vencem” i „Bože čuvaj kralja”. To otkrivaju pod malom jelkom
sa električnim svetiljčicama i rešavaju da posle ovoga rata više ne ratuju
jedni protiv drugih. Nalaze dsuviše zajedničkog.
— Crno bi vam se moglo pisati za budućnost. Ali će vaša ličnost u
međuvremenu naći neku protivtežu.
Popeo sam se u voz, sa njegovim crnačkim portirima, širokim udobnim
posteljama od penaste gume i ugrađenim ličnim toaletima. Tanenbaum i
bliznakinje su mahali Posle mnogo godina sada sam prvi put otplatio sve
svoje dugove, imao sam para u džepu, boravišnu dozvolu produženu za tri
meseca i izgled na trodnevno putovanje kroz Ameriku pored jednog velikog
prozora, udaljen pedeset koraka od kola za ručavanje.
 XXVIII

— Roberte — rekao je Meljikov — već sam pomislio da ćeš ostati u

Holivudu!
— Izgleda da je gotovo svako to pomislio.
Meljikov je kilmnuo glavom. Izgledao je sed. — Jesi li bolestan? —
upitao sam.
— Zašto? — Smejao se. — Tačno, ti dolaziš iz Kalifornije. Onda svaki
Njujorčanin izgleda kao da dolazi iz bolnice. Zašto si se vratio?
— Ja sam mazohista.
— Nataša takođe nije verovala da ćeš se vratiti.
— Šta je ona verovala?
— Da ćeš naći sklonište u filmu.
Dalje nisam pitao. Moj doček nije bio veseo. Stara krčma je izgledala
prašnjavija i bednija no ikada. Odjednom ni sam nisam razumeo zašto sam se
vratio. Ulice su bile prljave i padala je kiša. — Moram da kupim kaput —
rekao sam.
— Hoćeš li opet ovde da stanuješ? — pitao je Meljikov.
— Da. Ovog puta to može da bude veća soba. Imaš li neku slobodnu?
— Ona Raulova je slobodna. On se konačno odselio. Pošle jedne velike
svađe juče. Ne znam da li si poznavao njegovog poslednjeg prijatelja.
— Imaš li tu još koju drugu sobu?
— Onu Lise Teruel. Ona je umrla pre nedelju dana. Suviše tableta za
spavanje. Inače ništa drugo slobodno, Roberte. Trebalo je da pišeš. Zimi su
svi hoteli zauzeti.
— Između neobuzdanog homoseksualca i tihe samoubice nije jednostavno
izabrati. Dobro, uzeću sobu Lise Teruel.
— To sam i mislio.
 — Zašto?
Meljikov se smejao. — Ne znam zašto. Leti bi svakako uzeo Raulovu
sobu.
— Misliš da se sada manje plašim smrti?
Meljikov se opet smejao. — Ne strah od smrti. Ali od aveti. Ko se već
plaši smrti? Ona je neshvatljiva. Strah od umiranja, to je nešto drugo. No,
Lisa je dobro umrla. Izgledala je deset godina mlađa kad smo je našli.
— Koliko je imala godina?
— Četrdeset i dve. Dođi, pokazaću ti sobu. Čistija je od svih ostalih.
Morali smo je sumporisati. Osim toga, sunčana je. Zimi to nije za preziranje.
Raulova soba nema sunca.
Popeli smo se gore. Soba se nalazila na prvom spratu. Moglo se popeti a
da čovek ne bude primećen iz hola. Raspakovao sam se. Nekoliko velikih
školjki, koje sam kupio u jednoj radnji u Los Engelesu, rasporedio sam po
sobi. Delovale su napušteno i izgubile su svoj uzbudljiv sjaj dubine.
— Soba je znatno prijatnija kad ne pada kiša — rekao je Meljikov. —
Hoćemo li da popijemo malo votke da bismo se oraspoložili
— Neću ni to. Odspavaću nekoliko sati.
— I ja ću isto tako. Stari se. Imao sam noćnu službu. Sa zimom dolazi
reumatizam. Večeras će biti sve bolje, Roberte!

Posle podne sam otišao Silversu. Primio me je ljubaznije no što sam

očekivao. — Jeste li doneli porudžbine? —pitao je.
— Prodao sam jedan crtež ugljenom. Za pet hiljada dolara. Malog
Renoara.
Silvers je klimnuo glavom. — Dobro — rekao je na moje čuđenje.
— Šta znači to? — upitao sam. — Obično mi kažete da ćemo izgubiti
glavu i sve što imamo zbog toga što prodajemo.
— Mi to i činimo. Bilo bi najbolje da se sve zadrži. Ali rat se završava,
Rose.
— Još ne.
— Bliža se kraju. Mesec dana ranije ili kasnije ne igra ulogu. Nemačka je
gotova. To što se nemački nacisti dalje bore do poslednjeg nenaciste,
razumljivo je — oni se bore za svoj život. To što se nemački generalštab
dalje bori, takođe je razumljivo. — Svako se bori do poslednjeg vojnika za
svoju karijeru. Uprkos tome, Nemačka je gotova. Za koji mesec sve će se
svršiti. Vi znate šta to znači
— Da — rekao sam posle nekog vremena.
— To znači da ćemo uskoro opet moći u Evropu — rekao je Silvers. —
A Evropa je sada siromašna. Slike će se moći jevtino kupovati kada se ima
dolara. Razumete li sada?
— Da — rekao sam po drugi put, ali ovog puta iznenađen.
— Biće pametnije kupovati u Evropi, no ovde. Usled toga je dobro da se
zalihe smanje. Mora se paziti, u takvim situacijama mogu se imati gubici i
zarade.
— To čak i ja razumem.
— Bilo je dično posle prvog rata. U ono vreme nisam se ništa razumevao
u to. Pravio sam velike greške. To se ne sme desiti još jednom. Zbog toga
ako još imate pregovore u toku, koji nisu uspeli zbog cena, sada možete
popustiti. To obrazložite time što mušterije, kada plaćaju u gotovu, dobijaju
popust. Mi upravo nameravamo da kupimo jednu veliku zbirku, pa nam je
zbog toga potreban gotov novac.
Odjednom sam se oraspoložio. Čist poslovni smisao, nepomućen
moralnim frazama, imao je ponekad to dejstvo na mene, naročito kada je
katastrofe hladnokrvno pretvarao u dugovanja i potraživanja. To je bilo kao
kad bi hrabri patuljci zapovedali bogu. — Prirodno, mi u ovom slučaju
moramo srazmerno da snizimo vašu proviziju — još je dodao Silvers.
Ja sam ovo upravo i očekivao. To je dalo začin. Kao beli luk ovnujskom
paprikašu. — Prirodno — odvratio sam veselo.
Oklevao sam da telefoniram Nataši. To sam odlagao iz časa u čas. Naš
odnos je poslednjih nedelja bio postao apstraktan, prividan. Ona se ograničila
na nekoliko pozdrava i poštanskih karata, a ja sam čak i u njima našao
lažljivost. Jednostavno nema šta da se kaže kada nismo bili zajedno, a to
mora da je kod nas oboje bilo slično. Nisam znao šta bi se desilo ako bih
telefonirao. Bio sam toliko nesiguran da joj nisam javio da se vraćam. Imao
sam nameru da to učinim, ali sam onda odustao. Nedelje i meseci su skliznuli
u jednoj čudnoj nestvarnosti — kao da se naš odnos slučajno i bez mnogo
bola okončao.
Odvezao sam se Beti i uplašio kada sam je video. Mora da je izgubila
dvadeset funti. Iz zbrčkanog lica gledale su ogromne oči. One su bile jedino
što je još živelo. Ostatak lica je visio opušten, postao preterano veliki za
kosti i malaksale mišiće.
— Dobro izgledate, Beti.
— Suviše tanka, je l’te?
— Danas se ne može biti suviše tanak. To je velika moda.
— Beti će nas sve nadživeti — rekao je Ravik. On se pojavio iz tamnog
salona.
— Rosa neću — izjavila je Beti uz avetinjski smeh. — On cveta. Opaljen
je i kipti od života
— To će proći za dve nedelje, Beti. U Njujorku je zima.
— Ja bih takođe rado pošla u Kaliforniju — rekla je. — Sada, zimi, tamo
mora da bude zdravo. Ali ona je još mnogo više udaljena od Evrope!
Pogledao sam okolo. Osećao sam miris smrti u borama. Miris još nije bio
onoliko jak kao od gomile mrtvaca u krematorijumu. Tamo je bilo drugačije,
krv se već usirila, a sladunjav miris koji dolazi pre jakog raspadanja bio je
oštriji, pomalo ljući usled gasa koji se bio zadržao u plućima. Ovde se
osećao mlak, ustajao, ali takođe sladunjav miris, koji se već bio nataložio i
mogao je iščeznuti samo za vreme onih kratkih minuta kada su se otvarali
prozori i posle posipanja lavandom. Pojavio se opet. Poznavao sam ga. Smrt
nije više čučala napolju pred prozorom, ona je već bila u sobi — još po
uglovima, ali je čekala.
— Ovde se sada tako rano smrkava — rekla je Beti. — Pa su noći duge.
— Morate da ostavite svetlost noću — izjavio je Ravik.
— Čovek može da zanemari doba dana kad ne radi ništa.
— Ja to i činim. Bojim se pomrčine. U Berlinu se nikada nisam bojala.
— To je bilo davno, Beti, čovek se menja. Bilo je vremena kada sam se i
ja plašio da se probudim u pomrčini.
Svoje sjajne, krupne oči je uperila u mene. — Još uvek?
— Ovde u Njujorku još uvek. U Kaliforniji manje.
— Zašto ne? Šta ste radili? Sigurno niste bili sami, je l’te?
— Ne. Zaboravio sam na to, Beti. Sasvim jednostavno.
— To je najbolje — rekao je Ravik.
Beti mi je pretila mrtvačkim prstom i smeškala se užasnim osmejkom;
isuviše široka koža njenog lica se pomerala, kao da pod njom rade nevidljive
pesnice. — Dovoljno je da ga čovek samo pogleda — rekla je i gledala je
ukočenim, okruglim očima. — On je srećan.
— Ko je srećan, Beti? — rekao sam.
— To sam ja otkrila. Svako ko je zdrav. Samo što čovek ne zna dok se ne
razboli. A onda opet zaboravi, kada više nije bolestan. Sve se razume tek kad
se umire.
Uspravila se. Ispod noćne jaknice od veštačke svile sa cvetićima visile
su joj grudi kao prazne kese. — Sve ostalo je glupost — dahćući je
izgovarala svojim glasom bez daha, malo promuklim.
— To ne mogu da verujem, Beti — rekao sam. Ta vi imate toliko lepih
uspomena. Mnogo ljudi kojima ste pomogli! Mnogobrojne prijateljice koje
imate!
Beti je ućutala za trenutak. A onda me je rukom pozvala da priđem bliže.
Nerado sam prišao. Ona je mirisala na mentol i raspadanje.
— Svejedno — šaputala je. — Odjednom sve postaje svejedno! Verujte
mi to.
Njujorška bliznakinja se pojavila iz sive dnevne sobe. — Beti ima danas
svoj bezimeni dan — rekao je Ravik i ustao. — Rđavo raspoloženje. Svako
to ima s vremena na vreme. Kod mene to nekad traje nedeljama. Večeras ću
još jednom doći. Daćemo jednu bezazlenu injekciju.
— Rđavo raspoloženje — promrmljala je Beti. — Licemerje. Kad god
izgovorimo tu reč, mislimo da smo u Francuskoj. Kako je strašna ta
predstava. Čovek uvek može da bude još nesrećniji no što veruje. Nije li
tako, Ravik?
— Da, Beti. Ali uvek i malo srećniji. Ovde iza vas ne stoji gestapovac.
— O, da. Stoji jedan.
Ravik se smeškao. — Taj stoji iza svakoga od nas, ali on je spor i često
nas gubi iz vida.
Otišao je. Bliznakinja je razastrla nekoliko fotografija po Betinom
posteljnom pokrivaču. — Trg Olivaer, Beti. Iz vremena рге nacista! — Beti
je odjednom oživela. — Stvarno? Odakle ti? Moje naočari! Tako nešto! Može
li se videti i moja kuća?
Bliznakinja je donela naočari. — Moje kuće nema ovde — rekla je Beti.
— Snimano je s druge strane. Ovde je kuća doktora Šlezingera. Može se čak
i ime pročitati. Razume se, to je bilo pre nacističkog vremena. Inače taj znak
ne bi bio više tu.
 Bilo je krajnje vreme da se pođe. — Do viđenja, Beti — rekao sam. —
Moram da idem.
— Nećete da ostanete?
— Tek danas sam došao. Moram se raspakovati.
— Kako je moja sestra? — pitala je bliznakinja. — Sada je sama u
Holivudu. Ja sam se, naime, odmah vratila.
— Verujem da joj je sasvim dobro.
— Ona toliko laže — rekla je bliznakinja. — To je već jednom uradila.
Ništa nije bilo istina. Morale smo pozajmiti novac od Frislendera da bismo se
vratile.
— Zašto ne ostanete kao sekretarica kod Frislendera dok vam sestra ne
pošalje novac za odlazak i povratak?
— Na to mogu da čekam dok mi brada ne izraste. A u međuvremenu bi
mi se možda ipak ukazala prilika.
Beti je sva preplašena pratila razgovor. — Ti nećeš ići, Lisi, je li? —
preklinjala je. — Ja ne mogu ostati sama! Šta ću onda da radim?
— Neću ići.
Bliznakinja, za koju sam prvi put čuo da se zove Lisi, otpratila me je u
hodnik. — To je mučenje sa njom — prošaputala je. — Ona umire i ne
umire. A neće u bolnicu. I sama ću se razboleti. Ravik hoće da je smesti u
bolnicu, ali ona više voli da umre, kaže. Međutim, ne umire.

Predomišljao sam se da li da odem Kanu, ali ne bih mu mogao saopštiti

ništa radosno, a ne bih mu hteo reći takođe ništa što ne bi bilo tačno. Bilo je
čudnovato kako sam pokušavao da odložim telefonski razgovor s Natašom.
Gotovo za sve vreme u Kaliforniji malo sam mislio na to. Tamo sam imao
osećanje da je to bio odnos onakav kakvog smo nas dvoje zamislili, odnos
bez sentimentalnosti i bez bolova. Usled toga je trebalo da bude vrlo
jednostavno telefonirati Nataši i ustanoviti šta je među nama. Nijedno od nas
nije imalo šta drugome da prebaci i nijedno nije imalo obaveza. Uprkos tome,
odluka da se javim stajala je kao kakav tmuran oblak na nebu, kao oblak koji
je bivao sve crnji. Činilo mi se kao da sam propustio nešto što se ne može
naknaditi, nešto što se nikada ne može popraviti i što sam usled svoje
nerazumnosti i svoje nemarnosti zauvek izgubio. To je išlo gotovo dotle da
sam mislio kako je Nataša mogla i umreti, toliko se zgušnjavao neodređeni
strah kada se smrklo. Znao sam da je sa tom neosnovanom i glupom
zabrinutošću imala neke veze i moja poseta Beti, ali uprkos tome ona nije
uzmicala.
Najzad sam telefonirao, kao da je u pitanju život. Čuo sam kako telefon
zvoni i odmah sam znao da je prostorija prazna. Telefonirao sam ponovo
svakih deset minuta. Bilo mi je jasno da je Nataša mogla izići ili da je morala
da snima. To je malo koristilo, iako se panika stišavala otkad sam se odlučio
da telefoniram. Mislio sam na Kana i Karmen, na Silversa i njegovu neuspelu
pustolovinu, mislio sam na Beti i na to da sve naše krupne reči o sreći blede
pred jednom drugom rečju, pred bolešću. Pokušavao sam da se setim male
Meksikanke u Holivudu i toga da ima bezbroj lepših žena od Nataše. Sve je
koristilo samo tome da dobijem novu hrabrost za idući telefonski poziv. Onda
je dolazila stara igra brojevima, još dva poziva i onda kraj. Ali dva su se
pretvarala u tri i četiri.
Najzad sam je dobio. Više nisam ni dizao slušalicu do uva, već sam je
ostavljao na krilo. — Roberte — rekla je. — Odakle telefoniraš?
— Iz Njujorka. Danas sam prispeo.
Za trenutak je ućutala. — Je li to sve? — pitala je zatim.
— Ne, Nataša. Kada te mogu videti? Već dvadeset puta sam telefonirao i
očajan sam. Tvoj telefon zvoni praznije no svi ostali kada tebe nema tu.
Ona se tiho smejala. — Ja sam se upravo tek sada vratila.
— Hajde negde da jedemo — rekao sam. — Mogu te povesti u
„Paviljon”. Nemoj reći ne. Možemo takođe u nekom drakstoru da jedemo
hamburger. Možemo da radimo sve što hoćeš.
Bojao sam se onoga što bi ona mogla odgovoriti. Bojao sam se nekog
mučnog raspravljanja, zašto toliko dugo nismo ništa čuli jedno o drugome. O
nepotrebnoj, ali razumljivoj uvređenosti. Strahovao sam od sveg onog loma i
zbrke koji su već na početku mogli da uguše jedan susret.
— Dobro — rekla je. — Dođi po mene kroz jedan sat.
— Obožavam te, Nataša! To su najlepše reči koje sam čuo otkako sam
napustio Njujork.
Načuljio sam uši. Onog trenutka kada sam ih izgovorio, znao sam šta bi
ona na to mogla odgovoriti. Bio sam nezaštićen od bilo kakvog udarca. Ali
ona nije odgovorila ništa. Čuo sam kako je okačila slušalicu. Nije ništa
rekla. Bilo mi je lakše i bio sam razočaran. Sada bih gotovo više voleo
prepirku sa grdnjama. Njen mir je bio sumnjiv.
Stajao sam u sobi Lise Teruel i oblačio se. Uveče je soba više mirisala na
sumpor i lizol no izjutra. Predomišljao sam se da li da je ipak promenim.
Atmosfera koju je ostavio Raul bolje bi me prekalila za oružani pohod koji
mi je, kako sam pretpostavljao, predstojao. Ono što mi je bilo potrebno, bio
je ravnodušan mir koji nije smeo da bude glumljen, inače bih bio izgubljen.
Raul, sa svojom odvratnošću prema ženama, bio je u tome bolji štit no Lisa,
za koju sam verovao da je umrla od razočaranja. Čak sam razmišljao da li da
prethodno spavam sa nekom ženom da ne bih počeo drhtati kad ugle« dam
Natašu. Poznavao sam u Parizu jednog čoveka koji je odlazio u javnu kuću
pre no što bi se našao sa jednom ženom s kojom više nije želeo da bude
zajedno, ali je na nju stalno naletao. Ali tu misao sam odmah odbacio. Osim
toga, nisam poznavao javne kuće u Njujorku.
— Da ne ideš na neki pogreb? — pitao je Meljikov. — Kako bi bilo sa
jednom votkom?
— Čak ni to — odvratio sam. — Stvar je toliko ozbiljna. Međutim, ona
nije nimalo ozbiljna. Samo ne smem da napravim grešku. Kako izgleda
Nataša?
— Bolje no ikada! Ja ti ne mogu pomoći, to je tako!
— Jesi li večeras dežuran?
— Čitavu noć, do sedam sati izjutra.
— Hvala bogu. Adje, Vladimire, ti ne možeš ni da zamisliš koliki sam ja
idiot. Zašto nisam češće pisao i telefonirao! A ja sam još bio ponosit na to!
Izišao sam u hladnu noć, odenut strahom, nadom, dobrim namerama,
pokajanjem i jednim novim kaputom, iz konfekcije. Osim toga, pun laži i
strateških planova.
Video sam kako je svetlost sinula i čuo zujanje lifta. — Nataša — rekao
sam brzo. — Ovamo sam došao pun zabune, pokajanja, nade, laži i strateških
planova. Sve sam zaboravio onoga trenutka, kada si ti naišla. Ostalo je samo
jedno: moje puno nerazumevanje zašto sam ikada mogao da odem od tebe.
Uzeo sam je u ruke i poljubio. Osetio sam kako mi se izvlačila i držao sam je
čvršće. Popustila je, a u onom trenutku kada sam je pustio, ona se
oslobodila. — Ti izgledaš tako zbunjen — rekla je — i omršaveo si.
— Živeo sam na travi i dijeti. Ponekad od velike porcije salate nedeljom
i praznicima.
 — Mene su pozvali na gala-ručak u „Tuenti-Uan” i u „Paviljon”. Jesam li
suviše debela?
— Želeo bih da jesi. Onda bi bilo više tebe. Ali ti to nisi.
Ja sam namemo prečuo tu rečenicu sa gala-ručkovima koja je na mene
trebalo da deluje kao udar. Sada sam zaista zbunjen, u kovitlacu od radosti,
predostrožnosti i iznenadnog drhtanja otkad sam je bio zagrlio. Ona nikad nije
oblačila mnogo ispod haljina, pa kada je čovek uhvati, delovala je uvek kao
da je naga i bila glatka i topla i uzbudljiva. Bio sam prestao da mislim na to;
sada sam još samo na to mislio.
— Nije li ti hladno? — pitao sam idiotsku
— Kaput mi je topao. Kuda idemo?
Čuvao sam se da ne pomenem „Tuenti-Uan” ili „Paviljon”. Nije bilo
nužno da još jedanput čujem da je tamo bivala svakog dana i da više ne želi.
— Šta misliš o „Bistrou”?
„Bistro” je bio mali francuski restoran u Trećoj aveniji. Bio je upola
jevtiniji od drugih lokala. — „Bistro” je zatvoren — rekla je Nataša. —
Vlasnik ga je prodao. Otputovao je u Francusku da bi prisustvovao de
Golovom ulasku u Pariz.
— Stvarno? Je li mogao da otputuje.
— Tako izgleda. Među francuskim emigrantima je izbila groznica
povratka. Oni se plaše da ne stignu suviše dockan kući pa da ih onda
smatraju dezerterima. Hajdemo u „Кок d’or”. To je nešto slično „Bistrou”.
— Dobro. Nadam se da je sopstvenik još tu. On je takođe Francuz.
Lokal je bio prijatan.
— Imamo odličan anžu roze, ako želite vina — rekao je sopstvenik.
— Dobro.
Pogledao sam ga sa zavišću. On je bio drugačiji emigrant od nas. Mogao
se vratiti. Njegova zemlja je bila okupirana i biće oslobođena. Moja nije.
— Ti si pocrneo — rekla je Nataša. — Šta si radio? Ništa ili još manje?
Znala je da sam radio kod Holta, ali mnogo viče nije znala. Objasnio sam
joj šta sam radio da bih prvih četvrt sata izbegao njena nepotrebna pitanja.
— Moraš li opet tamo? — pitala je.
— Ne, Nataša.
— Ja mrzim zimu u Njujorku.
— Ja je mrzim svuda, samo u Švajcarskoj ne.
 — Jesi li bio tamo u planinama?
— Ne, u zatvoru, nisam imao isprave. Ali zatvor se dobro grejao. Tamo
sam proveo lepe nedelje. Mogao sam da vidim sneg, a da ne moram da
hodam po njemu. To je jedini zagrevan zatvor u kome sam bio.
Ona se odjednom zasmejala. — Nikad se ne zna da li izvodiš ili ne.
— To je jedini način da bi se pričalo o stvarima koje se još uvek
smatraju nepravdama. Vrlo staromodno načelo. Nepravde ne postoje. Samo
rđave prilike.
— Veruješ li ti to?
— Ne, Nataša. Ne verujem kad sedim kraj tebe.
— Jesi li sa mnogim ženama spavao u Kaliforniji?
— Ni sa jednom.
— Razume se da nisi. Jadni Roberte.
Pogledao sam je. Mrzeo sam to kad me je tako nazivala. Razgovor je
tekao sasvim drukčije no što sam želeo. Trebalo je da pokušam da što je brže
mogućno spavam sa njom. Ovo su bile prethodne čarke, koje smetaju.
Trebalo je da se nađem s njom u hotelu, pa da je odmah odvedem u sobu
Lise Teruel.
Ovo ovde je bilo opasno. Bili smo prepuni bodlji i ljubaznih reči u
kojima su bili skriveni tempirani upaljači. Znao sam da je čekala na to da ja
njoj postavim isto pitanje.
— Klima u Holivudu nije pogodna za to. Od nje čovek postaje umoran 1
ravnodušan.
— Da li si se zbog toga tako malo javljao? — pitala je.
— Ne, nije zbog toga. Ja ne umem da pišem pisma. Život mi je bio takav
da nikada nisam znao kome bih mogao pisati. Naše adrese su bile adrese za
dane i one su se stalno menjale. Mogao sam da živim samo u sadašnjosti i za
taj trenutak. Nikada nisam imao budućnost, niti sam takođe mogao da
zamislim nekakvu. Mislio sam da si ti slična.
— Otkud znaš da ja to nisam?
Ućutao sam. A onda sam rekao: — Naći ćemo se ponovo i sve će biti
kao pre.
— Pa to i hoćemo.
Sve više sam upadao u klopku. Morao sam se brzo izvući. — Ne —
rekao sam. — Ja ne.
 Ona me je brzo pogledala. — Ti ne? Ta ti si to upravo rekao.
— To je drugo. To nisam znao pre toga. Sada to znam.
— Šta je drugo?
To je bilo saslušanje. Nisam mogao povezati misli. One bi odlutale.
Pomislio sam na čoveka koji je odlazio u javnu kuću pre no što se sastajao
sa jednom ženom. Trebalo je i ja da uradim to isto, tako bih sada bio jasniji.
Bio sam zaboravio ili nikada nisam mislio o tome koliko je Nataša mene
dražila. U početku našeg odnosa to nije bilo tako, a taj početak je, čudnovato,
bio ono što mi je u maglovitim sećanjima u Holivudu najčešće padalo na
pamet. U trenutku kada sam je ponovo video, sve se povratilo. Sada sam se
gotovo plašio da je pogledam, iz straha da ću se odati. Pri tome nisam čak ni
znao šta je to što se Imalo odati. Samo sam imao osećanje da ću zauvek biti
podređen ako bi ona to otkrila. Ona još uvek nije izbacila sve svoje adute.
Još je čekala na to da mi oblasni da ima odnos sa jednim drugim čovekom ili
bar da je spavala s nekim. Želeo sam da sprečim da mi to kaže. Odjednom se
nisam osećao dovoljno snažnim da to čujem, iako sam se već naoružao
pretpostavkom da ako neko takvu stvar priznaje, to verovatno nije učinio.
— Sve je drugačije, Nataša. Ja to ne umem da objasnim. Nešto što je
važno i što se nije tako očekivalo, ne može se odmah objasniti. Srećan sam
što smo zajedno. Vreme od rastanka je iščezlo kao dim.
— Veruješ?
— Ja verujem.
Ona se smejala. — To je ugodno, je li? Sada moram kući. Vrlo sam
umorna. Pripremamo prolećnu zbirku.
— Znam. Ti si uvek jedno godišnje doba ispred.
„Proleće”, mislio sam. „Šta će tada biti?” Pogledao sam gazdu s crnim
brkovima. „Da li će se on tada u Parizu morati braniti kao dezerter? A šta će
se sa mnom desiti?” Na mene se sa svih strana sručivalo nešto sa pretnjom.
Bilo mi je kao da ću se ugušiti. Ono što sam toliko dugo očekivao, odjednom
se pojavilo kao kratak rok za vešanje. Pogledao sam u Natašu. Bila je
beskrajno daleko. Hladno i mirno je navukla rukavice. Hteo sam da kažem
nešto što bi trebalo da razveje sve nesporazume, ali mi ništa nije padalo na
pamet. Skoro nemo sam išao pored nje. Bilo je vrlo hladno, a vejavica je
brisala oko uglova. Našao sam taksi. Nismo govorili gotovo ništa. — Laku
noć, Roberte — rekla je Nataša.
 — Laku noć, Nataša.
Bilo je dobro što sam znao da Meljikov noćas neće spavati. Nije mi
votka bila potrebna, bio mi je potreban neko ko neće ništa da pita, a ipak je
bio tu.
 XXIX

Za trenutak sam zastao pred Lovijevim izlogom. Što iz ranog XVIII veka
još je bio tu. Pozdravio sam, dirnut, opravljena mesta na nogama. Oko njega
je bilo nekoliko fotelja sa starim drvetom i novim bojenjem, pored toga je
stajalo nekoliko egipatskih malih bronzi, među kojima jedna prilično dobra
mačka i jedna figura boginje Neit, ljupka, prava i sa dobrom patinom.
Video sam Lovija Starijeg kako dolazi iz podruma; izgledao je kao Lazar
koji je ustao iz svog groba u steni. Činilo se da je ostareo, ali su tako,
čudnovato, na mene delovali svi poznanici sa kojima sam se ponovo našao
— izuzev Nataše. Ona nije ostarela, samo se promenila. Bila je samostalnija
i privlačni ja no ranije. Nisam hteo da mislim na nju. I sama pomisao me je
bolela, slično kao da sam za vreme slepila neku divnu Ku-bronzu smatrao
kopijom, pa sam je poklonio.
Lovi se trgnuo kada me je ugledao pred izlogom. Nije me poznao odmah,
sjaj mog zimskog kaputa i mrka boja mog lica verovatno su me činili stranim.
Osim toga, pretpostavio sam da sam i ja imao isti tužan izraz lica kao i on.
Usledila je brza pantomima. Lovi je mahnuo rukom, ja sam uzvratio
mahanjem. Skočio je ka vratima. — Ta uđite, Rose, šta se vrzmate tu po toj
hladnoći. Ovde je toplo.
Ušao sam. Mirisalo je na starinu, prašinu i firnajs. — Vi ste se probili —
rekao je Lovi — Idu li poslovi dobro? Jeste li bili u Floridi? Čestitam!
Objasnio sam mu šta sam radio. Izostavio sam da mu bilo šta kažem o
mom radu kod Holta. Upravo nisam imao razloga da od toga pravim neku
tajnu. Samo nisam imao volje da ovoga jutra objašnjavam više no što je
bezuslovno nužno. Objašnjavanjima pred Natašom dovoljno sam sebi
naškodio.
— Kako je kod vas? — pitao sam.
 Lovi je odmahnuo rukama. — Ono se desilo — rekao je muklo.
— Šta?
— On se oženio! Đaurkom!
Pogledao sam ga. — To još ništa ne znači! — odvratio sam, da bih ga
utešio. — Danas se lako može razvesti.
— Ja sam to takođe mislio! Ali, šta da vam kažem, đaurka je katolikinja.
— Je li se vaš brat pokatoličio? — pitao sam.
— To još nije. Ali ono što nije, može da bude. Ona radi i danju i noću na
tome
— Otkud znate?
— Vidi se. On već govori o religiji. Ona mu kljuca da je proklet i da će
se večito peći u paklu ako ne postane katolik. Tako nešto nije prijatno.
— Izvesno da nije. Jesu li njih dvoje venčani po katoličkom obredu?
— Jasno! To je uspela. Venčani u crkvi; moj brat sa lastinim repom, u
žaketu koji je uzeo na poslugu, razume se šta da radi sa žaketom, on ima
isuviše kratke noge
— Kakav udar u kući Izrailja.
Lovi me je oštro pogledao. — Tačno! Vi niste od naših! I ne shvatate
tako. Vi ste evangelista?
— Ja sam jednostavan ateista. Roden kao katolik.
— Šta? Je li to mogućno?
— Istupio sam iz Crkve kad je ona zaključila konkordat sa Hitlerom. To
je bilo isuviše za moju besmrtnu dušu.
Lovija je to za trenutak zainteresovalo. — U tome imate pravo — rekao
je mirno. — Tako nešto može samo đavo da shvati. Crkva sa svojim stavom:
Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe — a onda ruku podruku sa tim
ubicama. Postoji li konkordat još uvek?
— Koliko ja znam, postoji. Ne verujem da je otkazan.
Lovi se oporavio. — A moj brat? — dahtao je. — Treći u savezu!
— No, no, gospodine Lovi! To i nije baš tako! Vaš brat nema nikakve
veze sa tim. On je nevina žrtva ljubavi.
— Nevin? Pazi sada to! — Lovi je teatralnim gestom pokazao oko sebe.
— Pogledajte vi ovo, gospodine Rose! Jeste li to ikada očekivali u našem
umetničkom institutu?
— Šta?
 — Šta? Figure svetaca! Vladike! Statue bogorodice! Zar vi ne vidite?
Ranije mi tu nismo imali nijednu od tih bradatih i obojenih skulptura! Sada
kipti od toga.
Pogledao sam okolo. U uglovima su stajale neke dobre figure.
— Zašto te stvari stavljate tako da se jedva vide? One su dobre. Dve
imaju čak stare boje i staro zlato. To su najbolji komadi koje trenutno imate
tu u radnji, gospodine Lovi. Šta tu ima da se kuka? Umetnost je umetnost!
— Ne pod tim okolnostima!
— Gospodine Lovi, to je široko polje. Da nije bilo religiozne umetnosti,
tri četvrtine jevrejskih trgovaca umetničkim predmetima bi propalo. U tome
morate biti tolerantni.
— Ja to ne mogu. Čak ni kada na tome zarađujem. To mi para srce. Moj
nevaljali brat dovlači taj lom. Stvari su dobre, priznajem. Ali to čini stvar još
gorom. Kad bi boje bile nove, pozlata napravljena od bronzanog praha, ako bi
samo jedna noga bila stara, a ostatak izbušen sačmom kao da je crvotočan, za
mene bi bilo bolje. S pravom bih mogao da vičem i da grdim! Ovako, moram
da ćutim i da sagorevam iznutra. Jedva još mogu da jedem. Seckana pileća
džigerica, ranije delikates, sada mi izaziva gorušicu. Ni pomena više o
guščijem bataku sa sosom i žutim graškom. Ja nestajem. Strašno je što ta
osoba takođe razume nešto od posla. Ona me preseče kada zakukam kao na
vavilonskim vodama i naziva me antihristom. To treba da bude odgovarajući
suprotan izraz antisemiti. A njen smeh! Ceo dan se smeje! Smeje se da se
tresu svih sto osamdeset funti na njoj. To se ne može izdržati! — Lovi je
digao ruke. — Gospodine Rose, vratite se! Zajedno s vama biće mi lakše.
Vratite se u našu radnju, povisiću vam platu!
— Ja sam još kod Silversa. To ne ide, gospodine Lovi. Mnogo vam
hvala.
Na licu mu se videlo razočaranje. — Čak ne ni tada ako bismo se više
orijentisali na bronze? Ima takođe bronzanih svetaca.
— Ali vrlo malo. To ne ide, gospodine Lovi. Sada sam samostalan kod
Silversa i zarađujem vrlo dobro.
— Prirodno! Taj čovek nema nikakvih rashoda, čak i kada ide da piša, i
to još može da odbije od poreza!
— Do viđenja, gospodine Lovi. Nikada neću zaboraviti da ste mi vi dali
prvi džob.
 — Šta je? Vi govorite tako kao da hoćete da se oprostite. Hoćete li
možda natrag u Evropu?
— Otkud vam to pada na pamet?
— Tako čudno govorite. Nemojte to činiti, gospodine Rose. Nijedna
strvina se tamo nije promenila, svejedno da li rat gube ili ne. Verujte Raulu
Loviju!
— Vaše je ime Raul?
— Da. Moja majka je čitala romane. Raul! Glupo, je l’te?
— Ne. To me usrećuje. Zašto, ne znam. Možda zato što poznajem nekoga
koji se takođe zove Raul. On svakako ima drugačije teškoće od vas.
— Raul — mrmljao je Lovi natmureno. — Možda se zbog toga nikada
nisam ženio. Tako nešto čini nesigurnim.
— To još možete nadoknaditi. Muškarac kao što ste vi.
— Gde?
— Tu u Njujorku. Ta ovde ima više jevrejskih vernika no bilo na kom
drugom mestu.
Raulove oči su oživele. — Ideja upravo nije loša! Nikada nisam mislio na
to. Ali sada, sa tim dezerterom od brata! — Utonuo je u razmišljanje.
Odjednom se zasmejao. — To je prvi put ovih nedelja da se smejem —
rekao je. — Zamisao je dobra, čak sjajna. Pa i ako je ne ostvarim. To je kao
kad se nekome bez zaštite da korbač u ruke. — Plahovito se okrenuo prema
meni. — Ima li bilo šta, gospodine Rose, što mogu da učinim za vas? Hoćete
li jednog sveca po nabavnoj ceni? Jednog Sebastijana sa Rajne?
— Ne. Koliko staje mačka?
— Mačka? To je jedno od najređih i najfinijih...
— Gospodine Lovi — prekinuo sam ga. — Ja sam kod vas učio.
Ornamenti nisu potrebni. Koliko staje mačka?
— Za vas lično ili za prodaju?
Za trenutak sam oklevao. Palo mi je na pamet jedno moje sujeverje: ako
sada budem pošten, neki nepoznati bog će me nagraditi, a Nataša će mi
telefonirati. — Prodaje radi — rekao sam.
— Bravo! Vi ste pošteni. Da ste rekli lično, ne bih vam to poverovao.
Dakle: pet stotina dolara! Kupovna cena, kunem se.
— Trista pedeset. Moja mušterija ne ide iznad.
Sporazumeli smo se na četiri stotine dvadeset i pet. — Ako već toliko
mnogo gubim, onda ću sasvim da propadnem — rekao sam. — Koliko staje
mala figura Neit? Šezdeset dolara! Hoću da je poklonim.
— Što dvadeset. Zato što hoćete da je poklonite.
Dobio sam je za devedeset. Raul je upakovao ljupku boginju. Napisao
sam mu Natašinu adresu. Obećao je da će je u podne lično predati. Mačku
sam poneo sa sobom. Znao sam nekoga u Holivudu, koji je ludovao za
jednom takvom životinjom. Mogao sam mu je prodati za šest stotina pedeset
dolara. Tako sam besplatno došao do statue za Natašu i uz to još dovoljno
zarade da kupim sebi nov šešir, zimske cipele i šal i da je zasenim tom
elegancijom i pozovem u neki bolji restoran.

Uveče me je pozvala telefonom. — Poslao si mi jednu malu boginju —

rekla je. — Kako se zove?
— Ona je egipatska, zove se Neit i ima preko dve hiljade godina.
— Ko bi mogao da bude toliko star! Donosi li ona sreću?
— Sa egipatskim figurama stvar stoji ovako. Ako nekoga ne podnose, ne
donose mu sreću. Ova bi trebalo da ti je donese. Liči na tebe.
— Svuda ću je nositi sa sobom kao maskoticu. Može se staviti i u tašnu.
Lepa je i uzbuđuje dušu. Mnogo ti hvala, Roberte. Kako ti je u Njujorku?
— Oblačim se za zimu. Čuo sam da su ovde jake snežne mećave.
— Stvarno ih ima. Hoću sutra da večeraš sa mnom. Mogu da dođem po
tebe.
Mislio sam brzo. Iznenađujuće je čemu se sve u jednoj sekundi može
domisliti. Bio sam razočaran što je tek sutra htela da dođe. — To je lepo,
Nataša — rekao sam. — Biću posle sedam sati u hotelu. Dođi kad ti je
zgodno.
— Šteta što danas nemam vremena. Ali nisam znala da ćeš se opet javiti,
pa sam zakazala još nekoliko sastanaka. Uveče je teško biti sam.
— To je istina — rekao sam. — Ja sam takođe dobio jedan poziv. Od
onih ljudi što prave onako dobar gulaš. Ne bih ga morao prihvatiti. Tamo je
uvek mnogo ljudi, pa da li će biti jedan više ili manje, svejedno je.
— Dobro, Roberte. Ja ću doći sutra, tako oko osam.
Okačio sam slušalicu i razmišljao da li mi je moje sujeverje pomoglo ili
nije. Zaključio sam da mi je donelo sreću, iako sam bio razočaran time što
Natašu neću videti večeras. Noć se pružala preda mnom kao kakva mračna
jama. Nedeljama sam bio bez Nataše i nisam mnogo razmišljao o tome. Sada
mi je već izgledalo da je jedna jedina noć već beskrajna. Nije bilo u pitanju
vreme, u pitanju je bila noć. Ona je bila smrt, koja je razdvajala dan od dana.
Nisam lagao. Gospođa Frislender me je stvarno bila pozvala. Rešio sam
da odem. To je bilo prvi put da sam se tamo pojavio kao slobodan čovek, u
sjaju mog novog odela, zimskog kaputa i bez dugova. U potpunosti sam
platio Frislenderu pozajmicu i čak potpuno isplatio advokata sa satom-
kukavicom. Mogao sam jesti gulaš bez poniženja. Da bih svojoj pojavi dao
bonvivansku uglađenost i da bih istovremeno izrazio zahvalnost za
pozajmicu, doneo sam gospođi Frislender buket tamnocrvenih gladiola koje
sam od prodavca cveća na drugom uglu, Italijana, dobio po sniženoj ceni zato
što su se prilično rascvetale.
— Pričajte nam o Holivudu — rekla je gospođa Frislender.
Baš ono što sam želeo da izbegnem. — To vam je kao kad bi nekome
natakli na glavu providnu plastičnu kesu — izjavio sam. — Vidi sve, ne
razume ništa, ne veruje ništa, čuje samo potmule šumove, živi kao u
želatinskom snu, budi se i biva mnogo stariji.
— Je li to sve?
— Otprilike tako.
Pojavila se bliznakinja Lisi. Pomislio sam na Tanenbauma i njegove
sumnje. — Šta radi Beti? — pitao sam. — Kako joj je?
— Nema suviše bolova. Ravik se stara o tome. Daje joj injekcije. Sada
mnogo spava. Ipak se uveče budi, uprkos injekcijama. Onda se bori za idući
dan.
— Ima li koga kod nje?
— Ravik. On me je oterao, da bih jedanput izišla. — Prevukla je ruku
preko šarene haljine. — Već sam sasvim luda. Ne mogu da pomirim dve
stvari; da Beti umire, a da se ovde ždere gulaš. Ne mislite li i vi tako?
Gledala me je svojim lepim, malo praznim licem, u kome je Tanenbaum
pretpostavljao vulkansku strast. — Ne — rekao sam. — To je sasvim
prirodno. Smrt je nešto što se nikada ne može razumeti i usled toga o njoj ne
treba razmišljati. Uprkos tome, trebalo bi da jedete nešto. Kod Beti je samo
bolesnička hrana.
— Ne mogu.
— Možda malo segedinskog gulaša. Sa kupusom.
 — Ne mogu. Pre podne sam pomagala ovde u kuvanju gulaša.
— To je nešto drugo. Da li biste hteli rakije od kima ili piva?
— Ponekad bih htela da se obesim — rekla je Lisi. — Ili bih htela u
manastir. Ali bih ponekad htela takođe da sve polupam i da besnim. Ludački,
je l’te?
— Normalno, Lisi. Zdravo i normalno. Imate li nekog prijatelja?
— Čemu? Da bih dobila vanbračno dete? Onda su i moji poslednji
izgledi propali — rekla je Lisi očajno.
„Mora biti da je Tanenbaum ugrabio pravu bliznakinju”, pomislio sam.
„Ili mu je možda Fezel nešto ispričao, a on nije ni sa jednom ništa imao.”
Ušao je Frislender. — Ah, naš mladi kapitalista! Jeste li probali tortu od
badema, Lisi? Niste? Ali to morate. Isuviše mršavite! — Uštinuo je Lisi za
stražnjicu. Izgledalo je da je to bilo uobičajeno pa se nije ni bunila. A i nije
bilo neko strašno štipanje, pre očinska kontrola poslodavca koji se hteo
uveriti da li je još sve kao što je bilo. — Dragi moj Rose — rekao je
Frislender, a on se i prema meni držao očinski. — Ako napravite malo para,
uskoro će se pružiti velika prilika da se one ulože. Kad rat bude prošao,
nemačke akcije će pasti skoro na nulu, a marka neće vredeti ništa. To je
poslednja prilika, ukrcati se i kupovati. Taj narod neće ostati na dnu. On će
raditi i podići se. I opet će doterati visoko. Znate li ko će mu pomoći? Mi,
Amerikanci. Sasvim prosta računica. Nemačka nam je potrebna protiv
Rusije. Naš savez sa Rusijom je kao kad bi dva homoseksualca htela da rode
dete. Protivprirodan. To sam saznao sa visokog mesta u vladi. Kad nacisti
budu gotovi, mi ćemo Nemačku podupreti. — Udario me je po ramenu. — O
ovome nemojte pričati dalje! To je milionski tip, Rose. Vas upoznajem s njim
zato što ste jedan od malog broja ljudi koji su mi vratili dug. Nikada nisam
nikoga pritiskivao. Ali znate, time što je neko emigrant, ne postaje još
automatski anđeo, je l’te?
— Hvala vam na tipu, ali ja nemam novaca za to.
Frislender me je posmatrao blagonaklono. — Imate još vremena da ga
napravite. Čujem da ste postali dobar prodavac. Ako hoćete jednom da
budete samostalni, možemo o tome razgovarati. Ja finansiram, vi prodajete, a
delimo pedeset prema pedeset.
— To nije tako jednostavno. Ja bih morao slike kupovati od trgovaca.
Oni bi od mene tražili cene po kojima sami prodaju.
 Frislender se smejao. — Vi ste još žutokljunac, Rose. Pokušajte samo,
biće već rabata. Inače bi svetsko tržište krahiralo. Jedan kupuje od drugoga i
zarađuje na trećem. Javite se kad budete došli dotle.
Ustao je, a i ja takođe. Za trenutak sam se pobojao da će i mene, odsutan
i očinski raspoložen, uštinuti za stražnjicu, ali me je samo lupio po ramenu i
otišao dalje.
Gospođa Frislender mi je prišla, smeškajući se ljubazno i sva u zlatu. —
Kuvarica pita da li više volite da ponesete segedinski ili običan gulaš.
Hteo sam da kažem da ne želim ništa, ali to ne bi izmenilo moj jad, a
samo bi povredilo gospođu Frislender i kuvaricu. — Segedinski — rekao
sam. — I bio je divan. Mnogo vam hvala.
— Ja imam da se zahvalim, za cveće — izjavila je gospođa Frislender
smejući se. — Moj muž mi ga nikada ne pokloni, taj berzanski jog. Tako ga
nazivaju njegove kolege. On proučava jogu. Kad meditira, niko ga ne sme
uznemiravati — osim, prirodno, kada dođe telefonski poziv sa berze. To ima
prvenstvo.
Frislender se oprostio. — Moram da telefoniram — rekao je. — Nemojte
zaboraviti tip.
Pogledao sam berzanskog joga. — Nešto u meni se buni protiv toga —
odvratio sam.
— A šta to? — Frislender je odjednom počeo da guče od uzdržanog
smeha. — Imate možda moralne sumnje? Ali, dragi Rose! Želite li možda da
nacisti sami zarade onaj silan novac koji će onda ležati na ulici? To ipak pre
pripada nama, koje su oni opljačkali! Mora se misliti logički i pragmatički.
Neko će taj novac zaraditi. Ali neka ne budu ti neljudi! — Poslednjl put me
je potapšao po ramenu, još jednom je očinski uštinuo bliznakinju Lisi za
stražnjicu i iščezao da meditira ili telefonira.
Otpratio sam Lisi kući vetrovitim ulicama, a inače sam zbog gulaša
morao da uzmem taksi. — Vi mora da ste zeleni i plavi od debelih klešta za
štipanje — rekao sam. — Juri li vas on takođe oko važe mašine za pisanje?
— Nikada. Štipa me samo kada drugi to vide. Hoće da ga bije glas. On je
impotentan.
Lisi je među visokim kućama stajala malena, izgubljena i hladna.
— Nećete li da dođete gore sa mnom? — pitala je.
— To ne ide, Lisi.
 — Razume se da ne — odvratila je očajna.
— Bolestan sam — rekao sam, a nisam znao zašto. — Holivud — dodao
sam.
— Ja neću da spavam s vama. Želim jedino da ne uđem sama u svoju
mrtvu sobu.
Platio sam taksi i popeo se. Stanovala je u jednoj tmurnoj sobi sa
nekoliko lutaka i jednim plišanim medom. Po zidu su visile poštanske karte
sa slikama filmskih glumica.
— Hoćete li da skuvam kafu? — pitala je.
— Rado, Lisi.
Živahnula je. Voda je zujala, mi smo popili kafu. Ispričala mi je ponešto
iz svog života što sam ja odmah zaboravio. — Spavajte lepo, Lisi — rekao
sam i ustao. — I ne pravite nikakve gluposti. Vi ste vrlo lepi, a sutra je
takođe dan.

Sutradan je padao sneg. Uveče su ulice bile bele, a oblakoderi su

izgledali kao ogromne košnice pune snega i svetlosti. Saobraćaj je bio
prigušeniji, a sneg je neprekidno dalje padao. Igrao sam šah sa Meljikovom
kada je ušla Nataša. Njena kosa i kapuljača bile su okićene snegom.
— Jesi li došla „rols-rojsom”? — pitao sam.
Za trenutak je ćutala. — Došla sam taksijem — rekla je zatim. — Da li
te to umiruje?
— Veoma.
— Kuda ćemo? — pitao sam predostrožno i zbog toga idiotski.
— Kuda hoćeš.
Tako nisam ništa napredovao. Otišao sam do hotelskog izlaza. — Sneg
pada u krupnim pahuljicama — rekao sam. — Ako pođemo da tražimo taksi,
upropastiće ti se krzneni kaput. Moramo da ostanemo u hotelu dok to ne
prestane.
— Ne moraš da iznalaziš razloge za to da ostanemo ovde — rekla je
sarkastično. — Ali moraš da imaš nešto za jelo!
Odjednom mi je pao na pamet gulaš od Frislendera. To sam bio
zaboravio. Naš odnos je bio toliko zategnut da na to nisam ni mislio.
— Moj gulaš! — rekao sam. — Sa kupusom, a siguran sam da uz to ima
i krastavaca sa mirođijom. Naš problem je rešen. Ješćemo kod kuće.
 — Možemo li to? U sobici tog gangstera? Neće li nas policija izbaciti? Ili
možda imaš apartman sa dnevnom sobom i sobom za spavanje?
— To nam nije potrebno. Sada stanujem tako da nas niko ne može
primetiti kad iziđemo. Skoro bezbedno od napada. Hajde!
Lisa Teruel je imala lepe abažure na svetiljkama. To mi je sada
dobrodošlo. Zahvaljujući abažurima, soba je uveče izgledala bolje no po
danu. Na stolu je stajala Lovijeva mačka. Kuvarica Rozi dala mi je gulaš u
jednom emajliranom loncu, mogao sam ga, dakle, podgrejati. Imao sam
električni rešo, nekoliko tanjira, nož, viljuške i kašike. Izvadio sam
krastavčiče iz lonca i doneo hleb iz ormana. — Sve je spremno — rekao sam
i na sto stavio jedan ubrus. — Moramo samo da čekamo dok se gulaš
podgreje.
Nataša se bila naslonila na zid pored vrata. — Daj mi kaput, — rekao
sam — ovde nema mnogo prostora, ali imamo krevet.
— Tako?
Bio sam rešen da se pazim. Ja nisam bio siguran u sebe. Ali sa mnom je
bilo kao prve večeri, kad sam je pipnuo, osetio sam da je bila gotovo naga
pod tankom haljinom, pa sam zaboravio na svoje namere. Nisam rekao ništa.
Nataša je takođe ćutala. Dugo nisam spavao sa nekom ženom, pa sam
shvatio da je čoveku sve moglo da bude svejedno: skandal i čak zločin kada
ono malo ličnosti u čoveku bude potisnuto u stranu od onog drugog i jačeg
Ja, bez lica, koje je bilo samo ruke i uzavrela put i ud koji se uspravljao i
rastao. Hteo sam u nju unutra, u vrelu tminu, u crvena krila pluća da me ona
obuhvate kao krila buljine, u drhtaje srca, unutra i naviše do iza očiju, da se i
one umire i više ne pitaju i da se zatvore, i dublje unutra i više gore, dok od
naših Ja ne ostane više ništa osim udaranja krvi i dahtanja koje više nije bilo
naše.
Ležali smo na krevetu, iscrpeni i odjednom blizu sna koji se leteći spustio
i bio kao laka nesvestica. Dok se mišljenje vraćalo sa ivica, odmah ga je
ponovo oterao divan mir, koji predstavlja ono najbliže bogu, onaj kratak
trenutak kada se duboko osećanje čovekovog Ja već povratilo, ali samo Ja
još nije; stanje koje liči onom neposredno pred rođenje, kad je biće još u
majčinom telu, ali već okrenuto sopstvenom životu, na granici, poslednji put
pripijeno uz animalni život, pred rastankom od njega ka intelektu, zabludi i
kolebljivoj individualnosti, pred rastankom sa stanjem kome se ono vraća tek
posle poslednjeg daha.
Osećao sam Natašu kraj sebe, njenu kosu i blage pokrete njenih rebara i
slabo kucanje njenog srca. To još nije bila potpuno ona, to je bila neka žena
bez imena, pa čak ni to. To je bio dah i kucanje srca i put, a svest se tek
polako vraćala i postajala ime, odanost i osećanje, lena, umorna ruka koja je
tražila neko rame i usta koja su pokušavala da iskažu besmislene reći.
Ponovo sam skliznuo u to stanje ponovnog nalaženja sebe 1 drugoga, u to
ćutanje zbog iscrpenosti, u kome se ne zna šta se više oseća, ćutanje ili
prethodna obeznanjenost; u tom stanju sam verovao da sam naglo osetio slab
miris požara. Jednog trenutka sam mislio da je to halucinacija, uporedno
vitlanje između tela i uobrazilje, a onda sam na rešou ugledao emajlirani
lonac koji je ključao.
— Prokletstvo, gulaš! — Brzo sam se digao.
Nataša je otvorila oči. — Baci ga kroz prozor.
— Ne daj bože! Verujem da ga još možemo spasti!
Zavrnuo sam rešo i promešao po loncu. Onda sam pažljivo izručio
sadržinu emajliranog lonca dok nisam došao do nataloženih zagorelih
ostataka. Ostavio sam ih u loncu i sve sam okačio ispred prozora. — Za
jedan minut će miris nestati — rekao sam. — Gulašu ništa ne fali.
— Gulašu ne fali ništa — ponovila je Nataša ne mičući se. — Šta bi
sada hteo, ti prokleti malograđanine, sa spašenim gulašom? Da ustanem?
— Ne bih hteo ništa, osim da ti dam cigaretu i čašu votke. Ti ih ne moraš
uzeti.
— Uzeću ih — odvratila je Nataša posle izvesnog predomišljanja.
— Odakle su ti ovi abažuri? Jesi li ih doneo iz Holivuda?
— Zatekao sam ih ovde.
— To su ženski abažuri. Mekšički.
— Možda. Ta žena se zvala Lisa Teruel. Ona se odselila.
— Jedna žena se neće odseliti, a da ostavi tako lepe abažure — izjavila
je Nataša još u polusnu.
— Ponekad se ostavi još i više, Nataša.
— Da. Kada policija nekoga goni. — Ona se uspravila. — Ne znam
zašto, ali sam odjednom strašno gladna.
— To sam i mislio. Ja sam takođe.
— Kako je to čudno! Ne volim kada nešto unapred znaš.
 Punio sam tanjire. — Znaš li, Roberte — rekla je Nataša — kad si mi
pričao da ćeš ići u posetu toj gulaš-porodici, nisam ti verovala. Ali ti si
stvarno bio tamo.
— Lažem najmanje mogućno. Tako je mnogo ugodnije.
— To jest. Nikada ti ne bih lagala da te nisam prevarila.
— Prevarila? Kakva čudna reč!
— Zašto?
— Ona pretpostavlja dva lažna činjenična stanja. Čudnovato da se ona
tako dugo održala u svetu. Ta to je samo jedna stvar između dva ogledala.
— Je li tako?
— Prirodno. Ništa ne biva osim što oba ogledala lažu. Ko to još ima
pravo na reč „prevariti”? Ako sa nekim drugim spavaš, ti varaš samu sebe —
ne mene.
Nataša je prestala da jede. — To je jednostavno, je li?
— Da. Da je to bila prevara, ti me ne bi mogla prevariti. Prevara
automatski isključuje prevaru. Sa dva ključa u isto vreme se brava ne može
otvoriti.
Bacila se na mene jednim krastavčićem. Ja sam ga uhvatio. — Mirođija
je u ovoj zemlji vrlo retka — rekao sam. — Njome se ne treba bacati.
— Ne treba takođe pokušavati njome otvarati brave!
— Verujem da smo prilično glupi, je li?
— To ne znam. Zar se za sve mora imati neka oznaka, ti najureni Nemče?
Smejao sam se. — Imam užasno osećanje, Nataša, da te volim. A mi smo
se toliko mučili da to ne bude!
— Jesmo li? — Odjednom me je čudno pogledala. — To ništa ne menja,
Roberte. Ja sam te prevarila!
— To ništa ne menja, Nataša — odvratio sam. — Bojim se da te uprkos
tome volim. Kakve veze to ima jedno s drugim? To je kao vetar i voda. Oni
pokreću jedno drugo, ali svako ostaje isto.
— Ja te ne razumem.
— Ni ja. Zar se uvek sve mora razumeti, ti nenajurena državljanko
mnogih zemalja?
Ja, međutim, nisam verovao ono što mi je pričala. Čak i kad bi nešto od
toga bilo tačno, u ovom trenutku mi je bilo ravnodušno. Ona je ponovo bila
tu, bila je kod mene, a sve ostalo je bilo nešto za ljude sa obezbeđenom
budućnošću.
 XXX

Egipatsku mačku sam prodao jednom Holanđaninu. Onoga dana kada sam
dobio ček, pozvao sam Kana u restoran „Voazen”. — Zar vi imate toliko
para? — pitao je.
— U tome se držim antičkih uzora — odvratio sam. — Stari su prosipali
malo vina na zemlju pre no što bi počeli piti, kao žrtvu bogovima. Iz istog
razloga idem u jedan dobar restoran. Da bismo ostali pri vinu, popićemo
bocu „Šval blan”. Njega ima još u „Voazenu”. Slažete li se?
— Slažem se. Poslednji ostatak možemo onda da izručimo u tanjir, da
bismo bogove održali u dobrom raspoloženju.
„Voazen” je bio pun. U ratnim vremenima restorani su često puni. Svako
želi da još nešto ima od života, čak i kada sam nije u opasnosti. Novac se
lakše troši nego kada se u doba mira budućnost čini sigurnija.
Kan je vrteo glavom. — Danas nisam ni za šta, Rose. Pisala mi je
Karmen. Najzad! Nalazi da je bolje ako se rastanemo. U prijateljstvu. Među
nama nema razumevanja. Više ne treba da joj pišem. Ima li ona nekog
drugog?
Posmatrao sam ga dirnut. Izgledalo je da ga je to teško pogađalo. —
Ništa od toga nisam primetio — rekao sam. — Ona živi prilično jednostavno
u Uestvudu, kod jedne gazdarice, među kokoškama i psima. Nekoliko puta
sam je video. Bila je zadovoljna što ništa ne radi. Ne verujem da ima nekog
prijatelja.
— Šta biste vi uradili? Otputovali tamo? Doveli je ovamo? Da li bi
došla?
— Ne verujem.
— Ni ja. Šta da radim?
— Da čekate. I više da ne pišete. Možda će se sama vratiti.
 — Verujete li u to?
— Ne — rekao sam. — Je li vam do toga toliko stalo?
Malo je ćutao. — Neće biti da mi je do toga i najmanje stalo, takođe mi
to nije ni ranije bilo, bile su to samo moje bubice u glavi. Odjednom nije više
ni to. Znate li zašto?
— Zato što hoće da ode. Zbog čega inače?
On se melanholično smejao. — Prosto, je l’tе? I kako se uprkos tome to
ne shvata kada se desi!
Mislio sam na Natašu. Zar se meni sa njom to takođe zamalo nije desilo?
I zar mi se još uvek to ne dešava? Otresao sam tu misao od sebe i razmišljao
šta bi trebalo da kažem Kanu. To sve uopšte ne odgovara njemu. Ni Karmen,
ni njegova situacija, ni njegova melanholija. Bilo je smešno; nije išlo jedno s
drugim i otuda je bilo opasno. Da se to desilo nekom pesniku sa maštom,
bilo bi i smešno i razumljivo. Za Kana je to bilo nerazumljivo. Izgledalo je da
je pribegao nečem što je u svom kontrastu tragične lepote i flegmatične duše
bilo zabavno kao intelektualna igračka. To što je on odjednom primio kao
ozbiljno, bio je neizlečivi znak njegovog sopstvenog propadanja.
Podigao je čašu. — Koliko malo čovek ima da kaže o ženama kada je
srećan, je l’te? A koliko, kada to nije.
— Istina je. Verujete li da biste vi sa Karmen bili srećni?
— Vi mislite da mi nismo jedno za drugo? Tačno. Ali ljudi koji jedno
drugom odgovaraju mogu se lako odvojiti. To je kao lonac i poklopac koji se
podudaraju. Oni se bez teškoća rastavljaju. Ali kada se ne podudaraju i kada
je potreban čekić da bi se poklopac podesio prema loncu lako se nešto
polomi kada čovek hoće ponovo da ih odvoji.
— Reči — rekao sam. — Ništa od toga nije istina. Sve poslovice se
mogu izokrenuti u suprotno.
On se brzo pribrao. — Tako isto i sve situacije. Zaboravimo Karmen. Ja
sam verovatno malo načet. Rat se približava kraju, Roberte.
— Jeste li zbog toga načeti?
— Ne. Ali šta onda? Da li znate šta ćete onda da radite?
— Ko to zna tačno? Ne može se zamisliti da se rat može okončati. Isto
tako se ne može zamisliti ni to šta će se posle raditi
— Hoćete li da ostanete ovde?
— Danas ne bih želeo da odgovorim.
 — Vidite? Ja uvek razmišljam o tome. Za emigrante će doći veliko
otrežnjenje. Poslednji oslonac je bila nepravda koja im je naneta. Odjednom
nje više nema. Oni se mogu vratiti. Čemu? Kuda? I ko još želi da ih primi?
Natrag se ne može.
— Mnogi će ostati ovde.
Napravio je gest kao da se brani. — Mislim na one koji se mogu
povrediti. Ne na one koji prave poslove.
— Ja mislim na sve — rekao sam. — I na poslovne ljude.
Kan se smeškao. — Na zdravlje, Roberte. Danas govorim samo gluposti.
Dobro je što ste tu. Radio-aparati su dobri govornici, ali rđavi slušaoci.
Možete li zamisliti da ja svoj život završim kao predstavnik firme koja
prodaje radio-aparate?
— Zašto ne? — rekao sam. — Ali zašto završiti? Završite kao sopstvenik
fabrike.
Pogledao me je. — Smatrate li da je to mogućno?
— U stvari ne baš — rekao sam.
— Dobro, Roberte.
On se smejao. — Ispili smo „šval blan” — rekao sam. — Zaboravili smo
da poslednje kapi žrtvujemo bogovima. Možda smo zato nepotrebno postali
melanholični, šta mislite o porciji sladoleda za vas? Vi ga tako rado jedete!
Zavrteo je glavom. — Sve je varka, Roberte. Iluzija lakog života. Varka
samoga sebe. Ja sam to nametnuo sebi: da glumim veseljaka, gurmana,
varalicu. Sada postajem stari Jevrejin.
— Stari Jevrejin — od trideset i pet?
— Jevreji su uvek stari. Oni se rađaju stari. Na svakome leži dve hiljade
godina progona, počev od onog trenutka kada pusti svoj prvi krik.
— Hoćemo li da ponesemo bocu votke i da ispijemo u razgovoru o
životu.
— Jevreji takođe ne piju. Otići ću kući u svoju sobu iznad dućana i sutra
ću se smejati sebi. Laku noć, Roberte.
Bio sam duboko uznemiren. — Otpratiću vas kući — rekao sam.
Posle toplote u lokalu dočekao nas je mraz koji je škripao. Drakstori i
radnje s hamburgerima sa svojom nemilosrdnom, zamrznutom neonskom
svetlošću zurili su u vetrovitu noć. — Ima situacija u kojima je smešno da
čovek zaželi da junački bude sam — rekao sam. — Vaša hladna soba.
 — Ona je pregrejana — prekinuo me je Kan. — Kao i sve u Njujorku.
— Pregrejana i hladna kao prokleta neonska svetlost, koja je sušto
očajanje kada čovek sam trči ulicama i cvokoće zubima. Zašto ne dođete u
plišanu sobu hotela „Rojben”? Među homoseksualcima, makroima,
samoubicama i mesečarima čovek je sklonjeniji no bilo gde. Budite razumni i
pođite sa mnom!
— Sutra — rekao je Kan. — Danas imam sastanak.
— Glupost.
— O, da — rekao je. — Sa Lisi Koler. Verujete li sada?
„Bliznakinja”, mislio sam. Zašto ne? Čudnovato, ali izgledalo mi je da
bliznakinja još manje odgovara Kanu no Karmen. Bliznakinja je bila lepa,
kućevna, željna ljubavi kao zalutala mačka i mnogo manje glupa od Karmen,
ali mi je u ledenoj noći odjednom sinulo, zašto je Kan mogao imati samo
Karmen — to je bila blizina, koja je u svojoj apsolutnoj besmislenosti
ukidala besmislenost života bez korena.
Kan je pogledao niz ulicu punu crvenih zadnjih svetlosti automobila koje
su kao rasut zažareni ugljen uzaludno pokušavale da zagreju pomrčinu. — A
na drugoj strani Zemlje završava se rat senki, rat sa za sve nas nevidljivim
ranjenicima i nevidljivim mrtvacima, sa nečujnim bombama i neznanim
grobljima. Šta će preostati? Senke, senke — mi takođe!
Došli smo pred radnju sa radio-aparatima. Aparati su sijali na mesečini,
kao automatski vojnici jednog budućeg rata. Pogledao sam gore. Prozor
Kanove sobe bio je osvetljen. — Nemojte gledati oko sebe kao brižna
kvočka — rekao je Kan. — Vidite, ostavio sam svetlost da gori. Neću ući u
mračnu sobu.
Pomislio sam na bliznakinju, koja se takođe plašila svoje sobe. Možda je
ona stvarno sedela gore i češljala se. Sve to nije bilo tačno i činilo je
situaciju samo očajnijom. — Hoće li u Njujorku stvarno biti još hladnije? —
pitao sam.
— Mnogo hladnije — rekao je Kan.

Nataša je imala minđuše sa velikim rubinima, lanac sa rubinima i

dijamantima, jedan divan prsten. — Prsten ima četrdeset dva karata —
šapnuo mi je fotograf Horst. — Želeli smo u stvari jedan veliki rubin u
obliku zvezde, ali u trgovini ih nema. Nema čak ni kod „Van Klifa i Arpelsa”.
Hoćemo da snimimo i njene ruke. U boji. No, zvezda se može retušem
napraviti, čak i lepša no što postoji u stvarnosti — dodao je sa
zadovoljstvom. — Danas je sve montaža!
— Zaista? — upitao sam i posmatrao Natašu. Mirno je sedela na belo
osvetljenoj platformi, u beloj satenskoj haljini, posuta rubinima. Ništa nije
podsećalo na to da je ona prethodne večeri ležala na mome krevetu i izvijena
kao nagi luk promuklo vikala: Dublje, dublje! Skrši me svu! Dublje! Raskini
me!
— Prirodno — rekao je Horst. — Žene i političari. Sve više i više
montaža. Lažne grudi, stražnjice od penaste gume, šminka, lažne trepavice,
perike, lažni zubi — sve jedna zaluđujuća slika. Onda dolazim ja sa mekanim
podešavanjem, ne oštrim sočivom, tananim svetlosnim efektima, godine se
tope kao šećer u kafi, voala. A političari? Većina jedva ume da čita i piše.
Oni imaju sitne, pametne Jevreje koji im pišu govore, agencije koje ih
snabdevaju duhovitostima, pisce svojih knjiga: savetnike za leđima, glumce
koji ih upućuju kako da se drže i, eventualno, gramofone koji umesto njih
govore. — Ustao je i skočio do svog aparata.
— To je dobro, Nataša. Ostani tako jedan trenutak!
Nataša je sišla sa platforme i iz bele svetlosti i preobrazila se od carice u
ženu milionara, trgovca oružjem, koja se sija od nakita. — Brzo ću se
presvući — rekla je. — Imamo li јоš onoga gulaša?
Zavrteo sam glavom. — Bilo je dovoljno za tri dana. Sinoć smo izgrebli
činiju. Moraš li da poneseš nakit?
— Ne. Onaj plavi mladić tamo je od „Van Klifa”. On će ga poneti.
— Dobro. Onda možemo da idemo kud hoćemo.
— Moram još jedan snimak da napravim. Jedan prolećni kostim. Bože,
ala sam gladna.
Mašio sam se džepa. Znao sam za te napade gladi kod nje. Ona je imala
ono suprotno dijabetesu, što ima odvratno ime hipoglikemija i nije bilo ništa
drugo do da sadržaj šećera u njenoj krvi brže pada nego kod normalnih ljudi.
Tako je ona naglo postajala vrlo gladna. U ono vreme kada je stanovala u
Pedeset sedmoj ulici, noću, ako bih se probudio i činilo mi se da čujem
lopove, često bih je zaticao pred hladnjakom: nagu, čarobno osvetljenu
svetlošću iz hladnjaka, kako predano glođe hladan kotlet s komadom sira u
drugoj ruci.
 Izvukao sam paketić, uvijen u pergamentnu hartiju.
— Malo biftek-tartara — rekao sam. — Do obroka.
— Sa lukom?
— Sa lukom i crnim hlebom.
— Ti si anđeo — izjavila je, sklonila ogrlicu u stranu i počela da jede.
Bio sam se naviknuo da uvek gurnem te paketiće u džep kada idemo negde
gde se nekoliko sati neće jesti, a naročito sam ih uzimao onda kada je to
padalo u vreme u koje se obično jelo, na primer kada idemo u bioskop ili u
pozorište. Oni su mi prišteđivali mnoge neugodnosti. Nataša je mogla biti
prilično jetka kada je odjednom zahvati ta ludačka glad, a nadaleko i
naširoko se nije mogao naći komadić hleba. Ona protiv toga nije mogla ništa,
to je bila kao neka vrsta duhovne poremećenosti. Ona je glad jednostavno
osećala jače no drugi ljudi, onako, kao da je celog dana postila. U džepu od
kaputa najčešće sam nosio i malu bočicu votke, koja je sadržavala otprilike
dva velika gutljaja. Sa zalogajem biftek-tartara to je bio gotovo kraljevski
ručak, čak i ako votka, prirodno, nije bila hladna. To je bila mera
predostrožnosti na koju mi je ukazao onaj čovek od koga sam dobio pasoš.
Telesna ugodnost ubija iskru duha, on mi je objasnio. S jedne strane, čovek
treba manje da se napreže, a s druge, onaj drugi je srećan. Čekao sam da
Nataša godišnje doba ponovo pomeri za jednu sezonu unapred. U ateljeu se
više nije moglo videti mnogo krznenih kaputa, ali zato nekoliko lakih jakni od
astragana, koje su učenice takođe već spakovale. Kod Horsta je bio maj.
Vuneni kostimi i svetle boje: kobalt-plavo, nil-zeleno, kukuruz-žuto, pustinja-
mrko i još razni drugi zavodljivi nazivi. „Maj”, mislio sam. „U maju treba rat
da se završi. A šta onda? rekao je Kan. Šta onda?” mislio sam i posmatrao
Natašu koja se iz pozadine pojavljivala u kratkoj haljini iz dva dela sa
lepršavim svilenim šalom, tanka i malo se njišući, kao da su joj noge suviše
duge. „Gde li ću ja biti u maju?” Vreme mi se odjednom raspalo kao
paradajz iz rasprsle kese, a besmisleni kaleidoskop se počeo okretati. „Mi
smo pokvareni za normalan život”, rekao je Kan, „možete li vi da zamislite
mene kao prodavca radio-aparata, sa porodicom, koji demokratski bira,
ostavlja novac na stranu, i pokušava da postane predsednik crkvene opštine u
svojoj parohiji? Mi smo pokvareni, mnogi su ponešto dobili kao žrtve
eksplozije. Jedan deo je prošao bez teških povreda, neki su čak imali koristi,
drugi su postali bogalji, a povređeni, kojih ima najviše, nikada se više neće
snaći i na kraju će propasti.” Maj 1945! ili juni ili juli! Vreme koje se kroza
sve te godine tako mučno primicalo, izgledalo je da je odjednom grabilo.
Posmatrao sam Natašu, ona je sada bila sa svih strana osvetljena i stajala na
platformi, malo nagnuta napred, s licem u profilu i verovatno je lako mirisala
na luk, kao galionov lik nevidljivog broda koji je u moru svetlosti jurio za
opkladu u trci sa vremenom.
Reflektori su se odjednom ugasili. Obične svetiljke studija probijale su
se kroz prividnu maglu difuzno i sivo. — Svršetak! — uzviknuo je Horst. —
Pakujte se! Za danas je dosta.
Nataša je dolazila kroz šuškanje svilene hartije i lupkanje kartona. Na
sebi je imala pozajmljeni krzneni kaput i rubinske minđuše. — Nisam mogla
drugačije — rekla je. — Zadržala sam ih za večeras. Sutra ću ih vratiti. To
sam već češće radila. Plavi mladić zna to. Divni su.
— Ako ih izgubiš?
Pogledala me je kao da sam u nezgodno vreme napravio kakvu
nepristojnu primedbu. — Osigurano je — odvratila je. — „Van Klif i Arpels”
su osigurali sve što nama pozajmljuju.
— Dobro — rekao sam brzo da ne bih, kao što se u takvim okolnostima
često dešava, dobio malograđanštinu po nosu. — To odlučuje o strategiji
večeri. Večeraćemo u „Paviljonu”.
— Ne moramo mnogo da jedemo, Roberte! Ja sam pojela biftek-tartar.
— Ješćemo onako kako to sleduje varalicama i falsifikatorima novca —
bolje no malograđanski prinčevi.
Pošli smo ka vratima. — Dobri bože — rekla je Nataša. — Pa tamo je
„rols”, sasvim sam ga zaboravila!
Stao sam kao ukopan. — I Frejzer u njemu? — upitao sam nepoverljivo.
— Razume se da ne. On je danas otputovao. Rekao mi je da će večeras
poslati kola ovamo, jer će verovatno biti kasno kad završim. Ja sam to
potpuno zaboravila.
— Otpusti ga.
— Ali, Roberte. Pa on je već tu. Mi smo se već češće njime vozili. U
tome nema ničega!
— To moja malograđanska krv sada uzavire — odvratio sam. — Ranije
je to bilo drukčije. Sada te imam i mali kapitalista sam. U mogućnosti sam da
platim taksi.
 — Zar ne sleduje varalicama i falsifikatorima novca da uzmu „rols”?
— Vrlo primamljivo, o tome ne mogu odmah da odlučim. Uzmimo taksi
da bismo već unapred izbegli svako kajanje. Prijatno je veče, pucketa od
mraza. Red šoferu da hoćemo da pešačimo kroz šumu ili da šetamo.
— Kako ti hoćeš — rekla je oklevajući i pošla jedan korak.
— Stani — odvratio sam. — Predomislio sam se. Oprosti mi, Nataša.
Ono što tebi čini zadovoljstvo, važnije je od morala natopljenog sonom
kiselinom ljubomore. Uđimo!
Sedela je pored mene kao neka čudna ptica. — Nisam skinula šminku —
izjavila je. — Isuviše dugo bi trajalo, a ja bih isuviše ogladnela. Osim toga,
kod Horsta u studiju čovek nema mira za to. Sve se razmaže, zatim se obriše
kremom i napolje iziđeš kao očerupana kokoška.
— Ti ne izgledaš kao očerupana kokoška — rekao sam. — Izgledaš kao
gladna rajska ptica koja je leteći zalutala. Ili kao za žrtvu ukrašena devica
nepoznatog plemena u Timbuktu ili na Haitima. Žene nikako ne mogu da se
dovoljno izmene. Ja sam staromodni obožavatelj žene kao nečega što je
doletelo iz džungle ili prašume i neprijatelj sam žene kao ravnopravne
drugarice i poslovne partnerke.
— Dakle, varvarin!
— Beznadan romantičar.
— Jesam li ti ja dovoljno varvarka? Lažne, veštačke trepavice, filmska
šminka, ukraden nakit, nova frizura i pozajmljen krzneni kaput? Je li to
dovoljno za tvoj karakter falsifikatora novca?
Smejao sam se. Ona ništa nije znala o mom lažnom imenu i mom lažnom
pasošu i sve je smatrala za šalu. — Horst mi je održao predavanje, koje ide
mnogo dalje. O ženama i političarima. Tu se pojavljuju čak lažne grudi, zubi,
kosa I stražnjica.
— Takođe kod političara?
— Kod političara čak lažna ubeđenja. Takođe lažne grudi, po kojima se
mogu prolivati krokodilske suze. Još nismo došli do kraja. Sačekaj dok
počnem da plaćam lažnim novcem!
— Zar ne činimo to uvek?
Uhvatio sam je za ruku. — Verovatno. Ali trebalo bi poslovne smicalice
uvek smatrati za najvažnije. U antičko doba laž nije predstavljala ništa manje
vredno, već je značila isto što i mudrost. Seti se lukavoga Odiseja. Kako je
to lepo sedeti ovde s tobom, među mnogim lusterima, okružen kelnerima
ravnih tabana i gledati kako ti gutaš biftek. Obožavam te, Nataša, iz više
razloga. Vrlo važan je taj što tako rado jedeš, u doba u kome je dijeta adut, i
to na sitom džinovskom ostrvu između dva okeana i gladi celoga sveta. Tu se
žene plaše već od jednog lista salate, jedu kao pitomi zečevi, dok čitavi
kontinenti gladuju. Ti, međutim, imaš hrabrosti da za ljubav jednog valjanog
„šatobrijana” uzmeš u ruke naoštren nož za biftek. Zadovoljstvo je da te
čovek vidi kad jedeš. Kod drugih žena čovek potroši gomile novca, one
čeprkaju nešto po svom tanjiru i ostave sve. Čovek bi ih posle u nekoj
mračnoj aleji zadavio od besa. Ti međutim...
— Koje druge žene? — prekinula je Nataša.
— Bilo koje! Pogledaj okolo! Ovaj divni restoran je pun takvih. One jedu
salatu i piju kafu, a muškarcima prave scene sasvim jednostavno zbog toga
što od gladi postaju besne. To je jedini bes za koji su one sposobne. U
krevetu su bića prema kojima je drvena letva zmija-otrovnica. Dok ti...
Ona se smejala. — Dosta!
— Nisam imao nameru da idem u pojedinosti, Nataša. Još sam pri odi
tvom sjajnom apetitu.
— Znam, Roberte. Ni ovo nisam očekivala. Ali ja takođe znam da ti rado
udaraš u ode i himne kada misliš na nešto sasvim drugo.
— Na šta? — pitao sam iznenađeno.
— Jest — rekla je. — Ti, falsifikatore novca, ti koji odjednom misliš na
dve stvari, ti, varalice! Ne pitam te šta ti je u želucu i šta želiš da zaboraviš,
ali znam. — Nežno me je pogladila po ruci. — Mi živimo u jedno egzaltirano
doba, je li? Zato moramo da nešto uveličamo ili umanjimo, da bismo se
provukli. Nije li tako?
— Možda — odvratio sam predostrožno. — Ali to ne moramo sami da
činimo, ovo prokleto vreme to čini sa nama.
Smejala se. — Ne veruješ li da to mi činimo da bismo ovo malo ličnosti
održali visoko, što bi vreme inače valjkom pregazilo?
— Postaješ mi neprijatna! Kuda smo odjednom stigli? Odjednom si
postala sfinga i amazonski papagaj koji govori. I uz to još sa svojim sjajnim
nakitom i ratničkom šminkom. Delfinsko proročište u prašumi Sumatre. Oh,
Nataša!
— Oh, Roberte! Ti, slatkorečivi čoveče! Ne verujem tvojim rečima, ali ih
rado slušam. Zar ne znaš koliko su one nepotrebne? Žene vole bespomoćne
muškarce. To je njihova dobro čuvana tajna.
— Klopka da bi se drugi učinili bespomoćni.
Nije odvratila ništa. To je bilo osobito kako je ona uvek čudno delovala
sa nekoliko veštačkih pomoćnih sredstava, o kojima sam znao. „Koliko se
lako može prevariti i koliko rado se veruje”, mislio sam i gledao je i želeo da
budemo sami. — Mnogo govorim koješta, a ne razumem ništa o ženama —
rekao sam najzad. — Ali ja sam srećan s tobom. Mogućno je takođe da nešto
skrivam, a mogućno je da iz sve te bede iz koje se čovek ne može iščupati i
od koje ovde osećam samo jedan avetinjski eho, hoću da za sebe zadržim
neki dronjak od sreće, za sebe, kojim nikome ništa ne oduzimam, kojim ni na
koga ne pucam i nikoga ne kradem — sve je to mogućno Nataša, ali uprkos
tome to nema nikakve veze sa tim, jer nije posledica toga, već postoji za
sebe, kao što ni kameni na tvojim ušima nemaju više nikakve veze sa
krijumčarenjem i sa pritiskom zemlje iz koje proističu i koja ih je stvorila.
Oni su tu, a ja sam srećan s tobom. To je bilo teško objašnjenje za jednu
jednostavnu rečenicu, a ti mi moraš oprostiti, jer ja sam na kraju, iako samo
bivši novinar, ipak čovek reći, koji je rečima čak novac zarađivao. Tako
nešto ne zaboravlja se tako lako.
— Zar ti više nisi to?
— Postao sam nem. Engleski znam upravo dosta da bih govorio,
francuski takođe dosta da bih pisao, iz nemačkih listova sam prognan. Je li
onda čudo ako mašta kao korov buja i zameće romantično cveće? U
redovnim vremenima ja ne bih bio tako nesavremen, lažan romantičar.
— Veruješ li to?
— Ne, ali u tome ima nečega.
— Nema lažnih romantičara, Roberte — rekla je Nataša.
— O, da. U politici Međutim, oni tu nanose strašne nedaće. U Nemačkoj
jedan je upravo zatvoren u berlinskom bunkeru.
Otpratio sam je kući „Rols-rojs” srećom nije bio više tu otpustila ga je.
Ne bih bio iznenađen da ga je zadržala. — Ne čudiš li se što je otišao? —
pitala je.
— Ne, rekao sam.
— Jesi li očekivao?
— Ni to ne.
 — Šta si očekivao?
— Da ćeš poći sa mnom u hotel „Rojben".
Stajali smo na ulazu njene kuće. Bilo je mračno 1 vrlo hladno. — Šteta
što više nemamo apartman, je li?
— Da — odvratio sam i pogledao na čudno lice sa dugim trepavicama.
— Pođi sa mnom gore — prošaputala je. — Ali se moramo voleti nemo.
— Ne — rekao sam. — Pođi sa mnom u hotel. Tamo ne moramo da
budemo nemi.
— Zašto me nisi odmah iz „Paviljona" poveo?
— Ne znam.
— Da li me nisi hteo?
— Ne znam. Ponekad se hoće i neće.
— Šta je to bilo?
— Možda zato što si bila tako čudna. Ne znam. Sada hoću, zato što si
tako čudna.
— Samo zbog toga?
— Ne.
— Potraži taksi. Čekaću ovde.
Brzo sam оtišао na ugao ulice. Bilo je vrlo hladno i vrlo uzbudljivo što
sam znao da Nataša čeka u mraku u kapiji. Osećao sam da mi sitni mišići u
grudima drhte. Otrčao sam do sledećeg ugla, našao taksi i vratio se njime.
Nataša je brzo izišla iz kuće. Nismo razgovarali. Osećao sam da je Nataša
takođe drhtala. Držali smo se za rake i pripili ih jednu uz drugu, ali su one i
dalje drhtale. Gotovo smo ispali iz taksija. Niko nas nije video. Izgledalo je
kao da ćemo prvi put biti zajedno.
 XXXI

Beti Stajn je umrla u januaru. Poslednja nemačka ofanziva joj je zadala

poslednji udarac. Ona je napredovanja saveznika požudno pratila. Soba joj je
bila puna novina. Kada je onda iznenadno započela nemačka protivofanziva,
njena očajnička hrabrost je opala, čak i slom te ofanzive nije joj mogao
povratiti hrabrost. Ona je kopnila i verovala da će se rat još godinama
otegnuti. Potonula je njena velika nada da će se Nemci osloboditi nacista. —
Oni će braniti svaki grad — izjavljivala je umorna. — To će trajati još
godinama. Oni i nacisti su jedno. Neće ih ostaviti na cedilu. — Ona se
gasila. Jednog jutra Lisi ju je našla mrtvu u postelji. Odjednom je postala
mala i laka, bilo je teško poznati je ako je čovek nije bio video nedelju dana,
toliko su je posljednji dani izmenili.
Nije želela da je spale. Tvrdila je da je ta čista smrt, usled neprekidno
rasplamsanih krematorija Nemačke, koji su svetleli iz stotina odžaka kao
dimnjaci jedne ogromne topionice u paklu, za dugo vreme postala
neprihvatljiva. Beti je čak odbijala i lekove nemačkih hemijskih fabrika, koji
su poticali još iz starih zaliha u Americi. Tako je apstraktna želja da ponovo
vidi Berlin, ostala netaknuta. U njenoj glavi se stvorila slika jednog Berlina,
kojeg više nije bilo i od kojeg je nisu mogle odvratiti novinske vesti — jedan
odavno nestali Berlin uspomena koji je jedino još tvrdoglavo živeo u glavama
mnogih emigranata i koji je u njima bio nerazoriv.
Beti je sahranjena jednog dana kada su ulice bile pokrivene visokim
snegom. Snežna oluja se bila spustila prethodnog dana i grad su iskopavali iz
bele mase. Stotine teretnih vozila su je odnosile u Hadson i Ist River. Nebo je
bilo vrlo plavo, a sunce zubato.
Kapela pogrebnog zavoda nije mogla da primi sve ljude koji su došli.
Beti je pomogla mnogima koji su je odavno zaboravili. Oni su sada, međutim,
ispunili redove pseudocrkve u kojoj su stajale orgulje koje to nisu bile, već
gramofonski uređaj, koji je svirao ploče sa glasovima preminulih pevača i
pevačica i tako dočaravao ostatke jedne Nemačke koja više nije postojala.
Rihard Tauber, Jevrejin, pevao je nemačke narodne pesme. Pevač sa jednim
od najlirskijih glasova na svetu, izbačen od varvara, umro je u Engleskoj od
raka pluća. On je pevao: „Ah, kako je onda mogućno da te mogu ostaviti, od
srca te volim, tebe jedino”. Ovo je bilo teško podneti, ali bila je to Betina
želja. Nije htela da je isprate na engleskom. Iza sebe sam čuo jecaj i video da
je to bio Tanenbaum. Oči su mu upale, bio je sed i nije bio obrijan.Verovatno
je došao iz Kalifornije i nije spavao. Za svoju karijeru imao je da zablagodari
Betinoj neumornosti.
Još jednom smo se okupili u Betinom stanu. Ona je i to zahtevala.
Naredila je da bude veselo, našlo se nekoliko boca vina, a Lisi, bliznakinja, i
Fezel postarali su se za nekoliko čaša i malo kolača iz mađarske pekare.
Veselo nije bilo. Stajali smo okolo i imali osećanje da sada, kad Beti više
nema, nedostaje ne jedan, već mnogi.
— Šta će biti sa stanom? — pitao je Majer II. — Ko će ga dobiti?
— Stan je ostavljen Lisi — rekao je Ravik.
— Stan i sve ostalo u njemu.
Majer II se okrenuo Lisi. — Vi ćete izvesno želeti da ga ustupite. On je
isuviše veliki za vas samu. Nužno nam je potreban stan za tri osobe.
— Zakupnina je plaćena do kraja meseca — rekla je Lisi isplakanih očiju
i stavila pred Majera II čašu.
Majer II ju je ispio. — Vi sigurno hoćete da ga ustupite, je l’te? Betinim
prijateljima, ne bilo kojim ljudima!
— Gospodine Majeru — izjavio je Tanenbaum jetko. — Zar o tome mora
bezuslovno sada da se govori.
— Zašto ne? Stanovi se teško nalaze, osobito stari, sa niskim
zakupninama. Tu se mora brzo raditi. Mi već odavno čekamo!
— Onda čekajte još nekoliko dana.
— Zašto? — rekao je Majer II bez razumevanja. — Sutra moram ponovo
na put i u Njujork se vraćam tek iduće nedelje.
— Onda čekajte do iduće nedelje. Postoji nešto kao poštovanje.
— Ja baš o tome govorim — rekao je Majer II. — Рге no što neki
nepoznati zgrabi stan, više poštovanja će se odati ako ga dobiju Betini
poznanici.
U Tanenbaumu se kuvalo od besa. On je, zbog druge bliznakinje, sebe
smatrao Lisinim zaštitnikom. — Vi hoćete, prirodno, stan da dobijete onako,
je l’te?
— Onako, ko govori o onako? Moglo bi se možda nešto dati za
preseljenje ili kupiti neke stvari. Ne želite valjda da od jedne tako žalosne
stvari pravite posao?
— O, da — izjavio je Tanenbaum, sav pocrveneo. — Lisi je mesecima
onako negovala Beti, zato joj je ona ostavila stan. On se ne poklanja
prepredenjacima.
— Moram da vas molim da pazite, tu pred licem smrti...
— Budite smireni, gospodine Majeru — rekao je Ravik.
— Šta?
— Budite mirni. Podnesite gospođici Koler pismenu ponudu, a sada
budite mirni.
— Pismenu ponudu? Jesmo li mi nacisti? Ja mislim, moja reč...
— Taj lešinar — rekao je Tanenbaum gorko. — On nikada nije posetio
Beti, ali bi jednoj Lisi hteo da oduzme stan pre no što se ona obavesti koliko
vredi!
— Ostajete li ovde? — pitao sam. — Ili još imate posla u Holivudu?
— Moram se vratiti. Imam malu ulogu u jednom kaubojskom filmu. Vrlo
interesantnu. Znate li da se Karmen udala.
— Šta?
— Рге nedelju dana. Za vlasnika jednog povrtarstva u dolini San
Fernando. Nije li ona nekad bilа sa Kanom?
— Ne znam. Verujem, ne u pravom smislu. Znate li to sigurno?
— Bio sam na svadbi. Njen svedok. Taj čovek je visok; bezazlen i
osrednji. Ranije je bio dobar igrač bezbola, kažu. Gaje salatu i cveće i imaju
farmu kokošaka.
— Kokoške? — rekao sam — onda razumem.
— Taj čovek je brat gazdarice kod koje je stanovala.
Čudio sam se što Kan nije došao na pogreb. Sada sam znao zašto je
izostao. Hteo je da izbegne idiotska pitanja. Rešio sam da ga potražim. Bilo
je podne i on je bio slobodan u to vreme.
Zatekao sam ga sa Holcerom i Frankom. Holcer je bio glumac, a Frank
ranije u Nemačkoj vrlo poznat pisac.
— Kako je bilo kod Beti? — pitao je Kan. — Mrzim te pogrebe u
Americi, zbog toga nisam došao. Da li je neizbežni Rozenbaum govorio nad
kovčegom?
— Nisi ga mogao zaustaviti. Na nemačkom i čak na saksonsko
engleskom. Na engleskom, srećom, bio je kratak. Nedostajala mu je bujica
reči.
— Taj čovek je emigrantska Nemezis — rekao je Kan Franku. — Ranije
je bio advokat, a ovde ne sme da vodi praksu, pa zato govori svuda gde mu
se pruži prilika. Najradije na skupovima. Nijedan emigrant ne ode u
krematorijum bez Rozenbaumovih reči miropomazanja. Nameće se svuda, a
da ga niko ne traži. Nikada ne sumnja u to da je neophodno potreban. Kad
jednog dana treba da umrem, pokuša ću da to bude na pučini da bih ga
izbegao, ali on će se pojaviti bilo kao slepi putnik ili će održati govor sa
helikoptera. Ne možeš ga izbeći.
Gledao sam Kana. Bio je vrlo pribran. — Na mom grobu može da drži
govor — rekao je Holcer mračno. — U Beču, kada ovaj bude slobodan. Na
grobu jednog ometenog postarijeg mladalačkog ljubavnika sa ćelom.
— Što se tiče ćela, postoje perike — rekao sam.
Holcer je 1932. bio ono što se zove idol šiparica. Prirodan, svež,
talentovan mladalački ljubavnik, koji je sjedinio retka svojstva talenta i
sjajnog izgleda. Sada je bio petnaest funti teži, dobio ćelu, iako izvanredan,
engleska pozorišta su ga odbila, a ovi neuspesi ga učinili namćorastim
mizantropom.
— Više se ne mogu pokazati svojoj publici — objasnio je.
— Vaša publika je takođe dvanaest godina starija — rekao sam.
On je to opovrgao: — Ali ona nije videla kako starim. Ona nije starila
zajedno sa mnom. Ona me se seća samo kao Holcera iz 1932.
— Vi ste smešni, Holceru — rekao je Frank. — Tu nema teškoća. Vi ćete
tamo preći na karakterne uloge i gotovo.
— Ja nisam karakterni glumac. Ja sam izraziti mladalački ljubavnik.
— Lepo — odvratio je Frank nestrpljivo. — Onda postanite junak ili
kako se to već u pozorišnom žargonu naziva. Po meni, ako hoćete stariji
junak. Cezar je takođe imao ćelu. Igrajte kralja Lira!
— Za to ipak nisam dovoljno star, gospodine Frank.
 — Čoveče! — rekao je Frank. — Bar u tome nema teškoća. Ja sam imao
šezdeset četiri godine, u punoj stvaralačkoj snazi, kako se to kaže, kada su
mi spaljivali knjige. Sada mi je sedamdeset sedma. Starac sam, koji više ne
može raditi. Moja imovina iznosi osamdeset sedam dolara. Pogledajte me.
Frank je u tolikoj meri bio zadojen nemačkim duhom da inostrani
izdavači, koji su ponekad donosili neki njegov рrеvod, to nisu po drugi put
pokušavali — izdanja su ostajala neprodata. Frank nije mogao naučiti
engleski, i za to je bio suviše Nemac. Živeo je mučno od povremenih
pozajmica i pomoći.
— Vaše knjige će se posle rata ponovo izdavati — rekao sam.
Pogledao me je sa sumnjom. — U Nemačkoj? Posle dvanaest godina
nacionalsocijalističkog vaspitanja?
— Upravo zbog toga — rekao sam, a to nisam verovao.
Frank je vrteo glavom. — Ja sam zaboravljen — rekao je.
— Onima tamo su potrebni drugi pisci. Mi više nismo.
— Upravo vi!
— Ja? Još 1933. imao sam mnogo planova — rekao je Frank tiho. —
Sada ih više nemam. Star sam. To je strašno. Čovek u to ne veruje sve dotle
dok to ne postane. Sada to znam. Znate li otkada? Otkada sam prvi put osetio
da je rat za naciste izgubljen i da se možda možemo vratiti natrag.
Niko nije odgovorio. Ja sam gledao kroz prozor. Napolju se sijalo zimsko
nebo, a od tutnjave teretnih vozila soba se tiho tresla. Posle toga sam čuo
kako su se Frank i Holcer oprostili.
— Kakvo jutro — rekao sam Kanu. — Kakav ozaren dan!
On je klimnuo glavom. — Vi ste, naravno, čuli da se Karmen udala?
— Od Tanenbauma. Ali u Americi se lako razvodi.
Kan se smejao. — Dragi moj Roberte! Još jedna uteha?
— Ne — rekao sam. — Isto onako kao i za Holcera.
— Isto onako kao i za Franka?
— To je prokleta razlika! Vi nemate sedamdeset pet godina.
— Jeste li čuli šta je Frank rekao?
— Da. On je gotov. I ne zna kuda će. Ostareo je, a da to nije ni primetio.
Mi to nismo. — Zapazio sam upadljivo disciplinovano, a ipak rastrojeno biće
Kanovo. Pripisivao sam to Beti i Karmen. To će za kratko vreme proći. —
Budite zadovoljni što niste bili na Betinom pogrebu — rekao sam. — Bilo je
užasno.
— Imala je sreću — odvratio je Kan zamišljeno. — Ona je umrla u pravo
vreme.
— Mislite?
— Da. Zamislite da se mogla vratiti Ona bi presvisnula od očajanja.
Ovako je umrla u očekivanju. Znam, ona je pri kraju bila očajna, ali jedna
mala iskra očekivanja još je tinjala. Očekivanje ima vrlo žilav život.
— Kao nada.
— Nada je već manje otporna. To je onako kao kada srce još kuca dok je
mozak već izumro.
— Ne otežavate li vi sebi život više no što je potrebno?
On se smejao. — Nekad kontrola prestaje čak i za automate. Oni ne
eksplodiraju, traju i dalje.
Osetio sam da se sa njim malo može učiniti. Vrteo se ukrug kao pas kad
se zadavi. Svaki, pa i najskriveniji znak utehe osećao je svojim napregnutim i
živim intelektom još pre no što se izrazi i odbijao ga. Čovek ga mora ostaviti
samog. Osećao sam da i sam postajem umoran. Malo šta zamara toliko kao
kada čovek trči ukrug, a samo jedno je još zamornije: pri tome goniti nekoga.
— Zbogom, Kane — rekao sam. — Moram u radnju sa slikama. Zašto ste
doveli upravo ljude kao što su Holcer i Frank. Vi bar niste mazohista.
— Obojica su bili na Betinoj pratnji. Zar ih niste videli?
— Ne. Bilo je mnogo ljudi.
— Bili su tamo, a onda su došli k meni da se oraspolože. Bojim se da
sam ih ostavio na cedilu.
Otišao sam. Bilo je gotovo neko spasenje doći u Silversovu poslovnu
atmosferu, iako malo nastranu, ono bar jasnu.

— Hoće li tvoj poznanik iz Pedeset sedme ulice uskoro na zimski odmor?

— pitao sam Natašu. — U Floridu, Majami ili Palm Bič? Nije li on bolestan
na plućima, ili imao srčani napad, astmu ili neku bolest za koju je njujorška
klima suviše surova?
— On ne podnosi vrućinu. Onu atmosferu perionice u leto.
— To nam sada ništa ne pomaže. Kako je teško da kao siromašan čovek
u Americi gajiš ljubav! Bez sopstvenog stana to je gotovo nemogućno. Ova
zemlja mora da je prepuna očajnih onanista. U ovim jalovim širinama nisam
video ni kurve. Ovi gorostasni policajci, koji su zbog svog stasa oslobođeni
vojne dužnosti, hvataju po ulicama jadne veštačke sadnice erotike — kao što
šinteri hvataju mopsove bez gospodara — odvode ih pred sudije koji nemaju
razumevanja i osuđuju ih na strahovito visoke kazne. Gde se uživa u seksu?
— U automobilima.
— A kad čovek nema auto — rekao sam i izbegao da mislim na prostrani
„rols-rojs” sa ugrađenim barom; možda Frejzer nije umeo sam da vozi, i šofer
je bio moj anđeo čuvar. — Šta rade ti snažni mladi ljudi kad nema javnih
kuća? U Evropi se po ulicama roje kurve svih cena kao ptice selice. Ovde
još nisam video ni jednu. Takođe ni javni pisoar. Veruješ li da tu postoji neka
veza? U Parizu te prisne kućice stoje na svakih nekoliko stotina metara kao
bastioni od lima po ulicama i štedro se koriste. Noćne dame izleću već u
jedanaest sati pre podne, a zemlja ne zna za psihijatre ni za nervne slomove.
Ovde gotovo svako ima psihijatra, a nema pisoara, a kurvi ima samo preko
tajnih telefonskih brojeva za imućne. Šta rade siromašni ljudi između
policijskih zabrana, gazdarica koje kevću, pobožnih prezviterijanaca i
žandarma zimi, šta rade bez auta, tog poslednjeg pribežišta zgrčene ljubavi?
— Uzimaju ga na poslugu.
Sedeo sam u rasklimatanoj fotelji prevučenoj plišem iste boje kao i
nameštaj u holu. Tajanstveni sopstvenik hotela mora biti da je pre trideset
godina napao i opljačkao vagon sa plišem, u kome je osim toga morao da
bude i zabranjeni viski, jer se drukčije ne može objasniti što je čitav hotel
odzdo do krova bio presvučen tom grdnom bojom i u isto vreme poprskan
tamnim mrljama viskija.

Nataša je ležala na krevetu. Na stolu pred nama stajali su ostaci naše

večere koju smo doneli od hranioca svih ljudi bez porodice i kuhinje: iz
američke delikatesne radnje, te divne ustanove u kojoj su se mogli kupiti
vrući pilići s roštilja, kolači od čokolade, izrezana kobasica, sve konzerve,
luksuzna toaletna hartija, krastavci u mirođiji, crveni kavijar, hleb, maslo i
flaster, ukratko sve, osim prezervativa. Prezervativi su se dobijali u drugoj
američkoj ustanovi, kombinaciji apoteke i restorana, u drakstoru. Tu ih je
zaverenički prodavao u belo obučen vlasnik, kao da je on raščinjeni katolički
sveštenik, koji, eto, vrši ritualno čedomorstvo.
— Da li bi htela komad kolača od čokolade uz kafu? — upitao sam.
 — Jedan veliki komad. I to pre kafe. Zimi čovek postaje proždrljiv. Kad
sneg pokrije ulice, kolač od čokolade je kao lek.
Ustao sam, doneo električni rešo iz njegovog skloništa u koferu i stavio
aluminijumski sud sa vodom. Pripalio sam jednu „Uajt Ol” cigaru da suviše
jak miris kafe ne bi prodro u hodnik. Iako je kuvanje u sobi bilo zabranjeno,
nije postojala nikakva opasnost jer se niko o tome nije brinuo. Ali kad je
Nataša bila tu, bio sam predostrožan. Bilo je mogućno da se nevidljivi
vlasnik hotela šunja hodnicima. On to nikada nije činio, ali baš to me je činilo
predostrožnim. U životu su mi se suviše često dešavale stvari koje se nikada
nisu mogle desiti; to je bio jedan od nepisanih zakona emigracije.
Kada sam nalio kafe, neko je zakucao na vrata, tiho i uporno. — Sakrij se
ispod mog kaputa — rekao sam. — I noge i glavu. Hoću da pogledam šta je.
Otključao sam i odškrinuo vrata. Napolju je stajala Portorikanka. Stavila je
prst na usne. — Policija — prošaputala je.
— Šta?
— Dole. Trojica. Pazite. Možda će doći gore. Pretres hotela. Čuvajte se!
— Šta se desilo?
— Jeste li sami? Nije li neka žena tu?
— Ne — rekao sam. — Je li policija zbog toga tu?
— Ne znam. Verujem zbog Meljikova. Ali se ne zna. Mogu da
pregledaju. Odvešće ženu ako je nađu.
„Kupatilo”, mislio sam brzo. Ali ako policija vrši raciju i Natašu nađe u
kupatilu, to bi bilo još nezgodnije. U hol dole nije mogla, kad su ti buldozi
tamo. „Prokletstvo”, mislio sam, „Šta da radim?”
Nataša se odjednom stvorila pored mene. Bilo je čudo kako se mogla
obući tako brzo. čak je imala svoju malu kapu na kosi i bila je hladna i
mirna. — Meljikov — rekla je. — Ukebali su ga.
Portorikanka je davala znak. — Brzo! Vi kod mene u sobu, a Pedro
ovamo. Razumete?
— Da.
Nataša se brzo obazrela. — Do viđenja. — Pošla je za ženom.
Iz senke hodnika pojavio se Pedro, Meksikanac. Zakopčavao je
naramenice za pantalone i vezivao kravatu. — Buenas Tardes, Senjor. Bolje
tako!
Razumeo sam. Ako bi došla policija, Pedro je bio moj gost, Nataša
Portorikankin. Mnogo jednostavnije rešenje no ono dramatično
anglosaksonsko, bežati kroz manastirski prozor ili preko zaleđenih krovova.
Latinsko rešenje.
— Sedite, Pedro — rekao sam. — Hoćete li cigaru?
— Hvala. Radije cigaretu. Mnogo hvala, Senjor Roberto. Imam svoje.
Bio je nervozan. — Isprave — mrmljao je. — Teško. Možda neće doći.
— Nemate ih? Mogli ste ih zaboraviti.
— Teško. Imate li vi dobre?
— Da, sasvim dobre. Ali ko se rado sreće sa policijom? I sam sam vrlo
nervozan. Hoćete li jednu votku, Pedro?
— Suviše jaka u ovoj situaciji. Bolje, biti trezan. Ali kafu, vrlo rado,
Senjor.
Nasuo sam mu kafe. Pedro je brzo pio. — Šta je s Meljikovom? — pitao
sam. — Znate li nešto o tome?
Pedro je žestoko zavrteo glavom, onda ju je spustio na jednu stranu,
zatvorio jedno oko, podigao ruku i držao je na nosu, kao da je nešto
ušmrkavao. Shvatio sam. — Verujete li to?
Podigao je ramena i otvorio ruke. Setio sam se Natašinih nagoveštaja. —
Šta da radim? — Ništa — odgovorio je Pedro čije su me oči pratile. —
Ćutati — rekao je Pedro dok su mu ruke mlatarale. — Inače će biti samo
gore po Meljikova.
Spakovao sam rešo u kofer i pogledao okolo da li je Nataša ostavila neki
trag. Pepeljaru sa dva crveno obojena opuška ispraznio sam kroz prozor koji
sam bez šuma otvorio. Onda sam se prišunjao vratima, otvorio ih i
osluškivao šta se dole zbiva.
Hotel je bio tih kao grob. Iz hola sam čuo žagor. A onda su se čuli koraci
uza stepenice. Odmah sam prepoznao policijske. U tome sam se snalazio, u
Nemačkoj, Belgiji, Francuskoj dovoljno često sam ih čuo. Brzo sam zatvorio
vrata. — Dolaze.
Pedro je ispustio cigaretu. — Penju se — rekao sam.
Pedro je podigao svoju cigaretu. — U Meljikovljevu sobu?
— To ćemo videti. Zbog čega verujete da bi policija mogla da izvrši
pretres kuće?
— Da bi našla nešto.
— Bez naredbe za pretres kuće?
 Pedro je podigao ramena. — Naredba? Kod siromašnih ljudi?
— Prirodno. — Tako sam mislio. Zašto bi u Njujorku bilo drukčije no
drugde na svetu? A trebalo bi da to stvarno znam. Isprave su mi bile dobre,
ali ne vrlo dobre. Pedrove verovatno slično. Takođe nisam bio siguran ni za
Portorikanku. Siguran sam bio samo za Natašu. Nju bi pustili. Kod nas
ostalih to bi moglo malo da potraje. Odsekao sam veliki komad od našeg
kolača od čokolade i pojeo ga. Ishrana u svim policijskim stanicama na svetu
užasna je.
Pogledao sam kroz prozor. Preko puta je bilo nekoliko prozora
osvetljeno. — Gde je soba vaše prijateljice? — pitao sam Pedra. — Da li se
može videti odavde?
Prišao je. Njegova kovrdžava kosa je mirisala na neko sladunjavo ulje.
Na potiljku je imao ožiljak od čira. Gledao je nagore. — Nad nama. Jedan
sprat više. Odavde se ne može videti.
Morali smo prilično dugo čekati. S vremena na vreme smo osluškivali
Šumove iz hodnika. Ništa se nije micalo. Izgleda da je svako ko je bio u
hotelu znao da se nešto događa. Niko nije silazio. Najzad sam čuo kako
odozgo dolaze teški energični koraci. Gubili su se nadole. Zaključao sam
vrata. — Verujem da policija odlazi. Nema pretresa kuće.
Pedro je oživeo. — Zašto ne puste ljude na miru? Šta je to ako čovek
malo šmrče, ako to nekoga čini srećnim? U ratu milione raskomadaju
granatama. Ovde jure za belim prahom kao da je dinamit.
Posmatrao sam ga pažljivo, njegove vlažne oči sa plavičastom beonjačom
i pomislio da bi on i sam mogao da ušmrkava. — Poznajete li odavno
Meljikova? — pitao sam.
— Ne tako dugo. Neko vreme.
Ućutao sam; Šta me se to tiče? Razmišljao sam o tome da li se može
nešto učiniti za Meljikova. Tu se ne može ništa učiniti, najmanje od strane
inostranaca sa malo sumnjivim ispravama.
Vrata su se otvorila. Bila je Nataša. — Otišli su — rekla je. — Sa
Meljikovom.
Pedro je bio ustao. Portorikanka je ušla. — Dođi, Pedro.
— Mnogo vam hvala — rekao sam joj. — Mnogo vam hvala za vašu
ljubaznost.
Smeškala se. — Sirotinja se uvek rado uzajamno pomaže.
 — Ne uvek.
Nataša ju je poljubila u obraz. — Mnogo vam hvala, Rakela, za adresu.
— Kakva adresa? — upitao sam kad smo ostali sami.
— Za čarape. Najduže koje sam videla. Teško se nalaze. Većinom su
suviše kratke. Rakela mi je pokazala svoje. Divne.
Morao sam se smejati. — Pedro je bio manje zabavan.
— Prirodno. On se plašio. On ušmrkava. A sada ima jednu teškoću: mora
da traži drugog snabdevača.
— Je li Meljikov bio to?
— Pomalo, verujem. Na to ga je gonio gangster čiji je hotel. Inače bi
izleteo. Neku novu službu ne bi nikada dobio, suviše je star.
— Može li se nešto uraditi za njega?
— Ništa. To može samo gangster. Možda će ga on osloboditi. Ima vrlo
veštog advokata. On mora da učini nešto za njega, da ga Meljikov ne bi
teretio.
— Otkud znaš sve to?
— Od Rakele. — Nataša se obazrela okolo. — A gde je kolač?
— Ovde, a ono što nedostaje pojeo sam ja.
Smejala se. — Glad od straha, je li?
— Ne. Glad iz predostrožnosti. Kafu je popio Pedro. Hoćeš li jednu?
— Verujem da je bolje da odem. Dva puta nema spasenja. Ne zna se,
neće li policija još jednom doći.
— Dobro. Otpratiću te kući.
— Nemoj, ostani tu. Može biti da su dole ostavili jednog posmatrača.
Kad siđem sama, mogu da kažem da sam bila u poseti kod Rakele. Prilično
pustolovno, je li?
— Isuviše mnogo za mene. Mrzim pustolovine.
Smejala se. — Ja ne.
Otpratio sam je do stepeništa. Odjednom su joj oči zasuzile. — Jadan
Vladimir — promrmljala je. — Jadna duša, gurana od nemila do nedraga.
Sišla je niza stepenice, brzo i vrlo uspravno. Vratio sam se u sobu i
posmatrao nered. Onda sam raspremio sto. To je bilo nešto što me je uvek
činilo malo melanholičnim. Verovatno zato što u životu ništa nije bilo trajno,
čak ni prokleti kolač od čokolade. Kad me je spopao iznenadan bes, otvorio
sam prozor i ostatak kolača bacio u dvorište. Neka mačke naprave gozbu kad
je moja već prošla. Hotel je bez Meljikova odjednom izgledao prazan. Sišao
sam dole. Nije bilo nikoga. Ovde se izbegavaju mesta gde je bila policija,
kao da je donela kugu. Čekao sam neko vreme i čак sam počeo da čitam
neku staru svesku „Tajma” koju je ostavio neki gost, ali sveznalaštvo toga
časopisa me je ljutilo, on je znao više od samog boga i to sve liferovao u
gotovim malim paketima, kaćiperski udešenim. Išao sam kroz hol koji je
odjednom bio napušten i mislio sam na to da se čovek ceni tek kada više nije
tu; to je svakidašnja istina koja zbog toga još više tišti. Mislio sam na Natašu
i na to da će sada biti teže da je krijumčarim u svoju sobu. Postajao sam sve
melanholičniji i punio se samosažaljenjem, kao bure kišnice pri provali
oblaka. Ovo je bio siv dan, bio sam preplavljen sećanjima na ranije rastanke,
onda sam mislio na one koji dolaze i to me je učinilo sasvim jadnim, jer
nisam znao izlaz. Plašio sam se noći i svoje postelje i toga da bi me lepljivi
snovi mogli sahraniti. Uzeo sam kaput i da bih se zamorio, išao kroz beli grad
koji je škripao. Istraživao sam po ulicama, išao sam duž čitave Pete avenije,
koja je bila mrtvački tiha, sve do Centralnog parka. Izlozi levo i desno u
pustoj ulici svetleli su kao stakleni kovčezi, kao da se pred njima smrznuo
pljusak ledene kiše. Odjednom sam čuo svoje korake i pomislio na policiju u
hotelu, a onda na Meljikova u nekakvom kavezu. Osetio sam veliki umor i
okrenuo se. Išao sam sve brže, jer sam znao da to ponekad smanjuje žalost,
ali sam bio isuviše umoran da bih osetio da li je to tako ili nije.
 XXXII

Odjednom je sve išlо vrlo brzo. Nedelje su se topile kao sneg na ulicama.
Neko vreme nisam ništа čuo o Meljikovu. A onda se jednog jutra opet
pojavio. — Ti si slobodan — rekao sam. — Je li sve prošlo?
Vrtio je glavom. — Slobodan sam uz kauciju. Sudski pretres tek dolazi.
— Može li se nešto dokazati protiv tebe?
— Bolje je ako o tome ne govorimo. I bolje je ako ne pitaš, Roberte.
Čovek je najsigurniji ako u Njujorku ništa ne zna i ništa ne pita.
— Dobro, Vladimire. Omršaveo si. Zašto su te toliko zadržali?
— To neka ti bude poslednje pitanje. Veruj mi, Roberte, to je bolje. I
izbegavaj me.
— Ne — rekao sam.
— Ipak. A sada ćemo da popijemo jednu votku. Proteklo je izvesno
vreme otkad sam poslednji put popio.
— Ne izgledaš dobro. Mršaviji si i žalostan. Nadajmo se da će se to
uskoro promeniti.
— U zatvoru sam navršio sedamdeset. A moj prokleti krvni pritisak je
suviše visok.
— Za to ima lekova.
— Roberte — rekao je Meljikov tiho. — Protiv briga nema mnogo
sredstava. Neću da umrem u zatvoru.
Ućutao sam. Napolju je s krova kapala voda od snega koji se otapao. —
Ne možeš li... — rekao sam tiho — ne možeš li ti učiniti ono što sam učinio
ja kad sam bio u opasnosti? Amerika je velika, a obaveza prijavljivanja ne
postoji. Osim toga, države su vrlo samostalne i imaju sopstvene zakone. To
nije nikakav predlog, ja to govorim tek onako.
— Neću da budem progonjen i tražen. Ne, Roberte, to moram pokušati da
režim srećom. Uz to da mi pomognu ljudi koji su me već jednom izvukli.
Zaboravimo sve ostalo. — On se smeškao sa grčem. — Popijmo još jednu
votku i nadajmo se srčanom infarktu dok smo još slobodni.

Frislenderova kći se u martu verila sa jednim Amerikancem. Venčala se u

aprilu. Frislender je rešio da priredi dva prijema — jedan kao Amerikanac,
drugi kao bivši emigrant. On je, doduše, bio čvrsto odlučio da svakog dana
sve više postaje Amerikanac i udaju svoje kćeri za jednog pravog, rođenog
Amerikanca, smatrao je kao značajan korak dalje u tom pravcu. Ali je
istovremeno želeo da nama, bez državljanstva, pokaže da je svoje poreklo,
doduše, hteo da prećuti, ali ne da porekne. S tog razloga bila je jedna prava
svadbena svečanost, sa članovima porodice mladoženje, originalnim
„Mejflauer”-ljudima i nekim odabranim emigrantima, koji su već imali
državljanstvo ili su bili profesori, a docnije druga svečanost, za obična lica
bez državljanstva i siromašniji narod. Nisam imao želju da idem tamo, ali je
Nataša, koja je postajala slepa kada bi pomislila na segedinski gulaš
Frislenderove kuvarice, nastojala na tome, jer je verovala da ću ponovo
doneti kući pun lonac.
To je bilo, kako se Frislenđer izrazio, neka vrsta oproštajne večeri i jedan
novi početak. — Lutanje kroz pustinju bliži se kraju — izjavio je.
— Gde je obetovana zemlja? — pitao je Kan ironično.
— Ovde? — odvratio je Frislenđer začuđen. — Gde bi inače bila.
— Onda je to ovde slavlje pobede, je l’te?
— Jevreji ne slave pobede, gospodine Kane. Jevreji slave što su se
izvukli — izjavio je Frislenđer.
— Hoće li mladi par danas takođe doći? — pitao sam gospođu
Frislenđer.
— Ne. Oni su odmah posle svadbe otputovali u Floridu.
— U Majami?
— U Palm Bič. Majami nije tako otmen.
Setio sam se zeta; on je bio bankar, preci su mu pre više vekova došli
ovamo iz Engleske na „Mejflaueru”, malom brodu oko kojeg su satkane
bajke. Nojevim kovčegom američke aristokratije. On je morao biti deset puta
veći od „Kuin Meri” da bi mogao dati utočište svim osuđenicima i gusarima,
čiji bi praunuci docnije tvrdili da su njihovi preci došli na njemu.
 Pogledao sam okolo. Odmah u početku sam osetio da je raspoloženje
drugačije no inače. Frislender je svoje veče za izbeglice priređivao svakih
nekoliko meseci. S početka je to činio da bi razbijenoj gomili pružio kao
nekakvo središte. Pokazalo se da je asimilacija sa Amerikancima uzela
normalan tok, kao kod svih manjina — ona se obavljala tek u drugoj
generaciji. Prva je sedela šćućurena, među sobom, druga je izletala kao roj.
Razlozi za to su bili nedovoljno vladanje jezikom, tradicionalne navike i
teškoće prilagođavanja u poodmaklim godinama. Deca, koja su išla u
američke škole, bez mnogo trenja su skliznula u navike zemlje. Roditelji nisu.
Otuda je dolazilo — pri svoj zahvalnosti za prijem — tiho osećanje da je
čovek zatvoren u prijatnom zatvoru bez zidina, a pojedinac nije bio svestan
toga da je samo on lično bio taj koji je pregrade podigao i osećao. Strancima
je ova zemlja bila najnaklonjenija na svetu!
— Ja ću ostati ovde — rekao je Tanenbaum, koji se ponovo vratio iz
Holivuda da bi u pozorištu igrao jednog esesovca. — To je jedino mesto gde
sa nama neće postupati kao sa nametljivcima i stranim telom. Inače, na
svakom drugom mestu je to drugačije. Ja ostajem ovde.
Fezel ga je gledao. — Iako ne nađete više posla? Vi imate jak naglasak, a
kada se rat ubrzo završi, vaše uloge će prestati.
— Naprotiv, tek tada će početi.
— Vi niste bog, ni sveznajući — rekao je Fezel oštro.
— Isto toliko koliko ni vi, Fezele. Ali ja imam posao.
— No gospodo, — uzviknula je gospođa Frislender — bez prepirke!
Sada, kada smo sve pregrmeli?
— Jesmo li? — pitao je Kan.
— Ne, ako se vratite — rekao je Tanenbaum. — Šta mislite kako to tamo
sada izgleda?
— Domovina je domovina — izjavio je Fezel.
— A sranje je sranje.
— Ja se moram vratiti — rekao je Frank tužno. — Šta drugo da radim?
To je bilo pitanje tog tmurnog večera, koje su svi započeli ispunjeni
mislima o budućnosti. Odjednom se dogodilo ono što je Kan bio predskazao.
Oni, koji su hteli da ostanu, baš zato što su se uskoro mogli vratiti, imali su
neizvesno osećanje da su time nešto izgubili. Ostajanje nije bilo više onako
potpuno ozareno kao ranije, iako se ono ni u čemu nije izmenilo. A oni koji
su se želeli vratiti i koji su Evropu uvek pred sobom videli kako šija kao
stara domovina, odjednom su osetili da je to bila jedna opustošena zemlja,
puna teškoća, a ne raj. To je bilo kao kućica sa barometrom: kad iziđe jedna
figura, druga se povlači. Rasprštale su se milosrdne iluzije od kojih su svi
živeli. I jedni i drugi, i povratnici i oni koji su ostajali, imali su osećanje
dezerterstva. To je bila poslednja iluzija. Ovog puta su dezertirali od sebe
samih.
— Lisi hoće da se vrati — rekao je Kan. — Luci, druga bliznakinja, hoće
da ostane. One gotovo nikada nisu bile rastavljene. Obe misle da je ona
druga egoista, a celina je tragedija.
Gledao sam ga. Nisam znao kako je stajao sa Lisi. — Nećete li vi da
nagovorite Lisi? — pitao sam.
— Ne. Veliki pokret — rekao je sarkastično. — I veliko otrežnjenje.
— Takođe za vas?
— Za mene? — rekao je smejući se. — Ja ću se raspući kao balon. Neću
ići ni tamo ni ovamo. A vi?
— Ja? Ne znam. Ima još dovoljno vremena da se o tome razmisli.
— Pa vi ste to radili otkad ste ovde, Roberte.
— Ima stvari koje razmišljanjem ne postaju jasnije. O njima i ne treba
suviše razmišljati. Tako samo postaju gore i teže. Njih činimo iznenada.
— Da — rekao je. — Njih činimo iznenada, to je ono.
Frislender me je povukao u stranu. — Nemojte zaboraviti ono što sam
vam rekao o nemačkim akcijama. Posle primirja one će se moći dobiti za
komad hleba s maslacem. A one će rasti, rasti, rasti. Ta se zemlja može
mrzeti politički, ali u njenu privredu se može imati poverenje. To je šizofren
narod. Valjani privrednici, naučnici i masovne ubice.
— Da — rekao sam gorko. — I često sve to u istoj ličnosti.
— Kao što sam rekao: šizofren. Budite isto tako šizofreni: stvorite
bogatstvo i mrzite naciste.
— Ne zvuči li to vrlo praktično?
— Nazovite ga kako hoćete. Zašto da poslovni koncerni, koji su radnike-
robove gulili do smrti, posle toga još zarade bogatstvo?
— On će ga zaraditi — rekao sam. — Bogatstvo i sve časti, ordene,
priznanje i sve milione. Ja nisam tek onako rođen tamo. Mi smo to videli
posle prvog rata. Hoćete li se vratiti, gospodine Frislenderu?
 — Ni maknuti neću! Poslove mogu i telefonom da svršavam. Ako vam je
novac potreban, rado ću vam dati hiljadu dolara na zajam. Sa tim se tamo u
miru može štošta početi.
— Hvala. Možda ću prihvatiti vašu ponudu.
U jednom trenutku mi se učinilo kao da je u svetlosti salona bio kratak
spoj od jednog stotog dela sekunde, kao da se svetlost nije prekinula, već se
zaljuljala tamo-amo, pa je odmah zatim zasvetlela sjajno i mirno. To je bio
trenutak u kome je neka preteća, mračna želja, koja je u sebi nosila strah i
nemoć, nevidljivim trzajem postala realnost. Ono što mi je Frislender
ponudio, za mene nije bilo nešto da bih pravio poslove. To je bila mogućnost
da se vratim, novac koji mi je bio potreban za to, čak mnogo više, obilato, da
stignem u zemlju koja se kao neki crni zid od oblaka u mojim snovima sve
više, mileći približavala meni. Stajao sam pod lusterima i zasenjen gledao
preda se, nisam video ništa više osim neke neodređene, pliva« juće svetlosti
pred očima. Još mi je bilo potrebno vremena da se priberem. To je bilo kao
da sam zapao u kovitlac. Oko mene je sada sve vitlalo, svetlost i senke, a uz
to sam čuo Kanov glas. — Kuvarica vam sprema gulaš. Možete ga uzeti u
kuhinji, onda možemo da bežimo. Hoćemo li?
— Šta? Da bežimo? Kuda?
— Kad vam je želja, odmah, ako hoćete.
— Ah, tako! — Ponovo sam razumeo Kana. — Još ne mogu — rekao
sam. — Imam da svršim još nekoliko stvari. Još moram da ostanem, Kane.
— Hteo sam da se priberem, a to je najbolje išlo u gužvi, među ljudima.
Takođe nisam hteo da govorim s Kanom, upravo sada ne. Sve je još bilo
suviše neodređeno, novo i kao senka veliko.
— Dobro — izjavio je Kan. — Ja idem. Ne mogu više da izdržim u ovoj
papazjaniji od uzbuđenja, sentimentalnosti i neizvesnosti. Stotinu zasenjenih
ptica odjednom leprša prema prečagama kaveza i iznenada otkriva da ovi
više nisu od čelika, već od kuvanih špageta. Sada ne znaju da li da pevaju ili
da plaču. Nekoliko njih već peva — dodao je gnevno. — Uskoro će znati da
tu nema šta da se peva i da im je sada oduzeto još njihovo poslednje:
romantična nostalgija i romantična mržnja. Ruševina se više ne može mrzeti.
Laku noć, Roberte.
Bio je vrlo bled. — Kasnije ću možda navratiti — rekao sam uplašeno.
— Nemojte. Idem da spavam. Pomoću dve tablete za spavanje. Nemojte
se ničega plašiti — rekao je kada je opazio moje lice. — Neću ništa da
uradim sa sobom. Uživajte radosno još neko vreme u tom brlogu od slavlja
pobede koja je tačno suprotnost.
— Laku noć, Kane. Sutra u podne ću svratiti k vama.
— Svratite.
Imao sam neprijatno osećanje i hteo da pođem za njim, ali sam bio suviše
zauzet samim sobom, Čitavom apsurdnom, očajnom svečanošću i onim što je
Kan na kraju rekao. Ostao sam, sedeo i bez pažnje slušao Lahmana, koji mi
je objašnjavao da će izvesno opet biti zdrav, kako je on to nazvao; od pre
četiri nedelje on ima sa nekom udovicom, istina malo sa smetnjom, ali ipak
normalan odnos. — Sve će to proći kao ružan san — izjavio je razrogačenih
očiju.
— Takođe tvoj katolički poziv? — pitao sam. — Brojanice i svetiteljski
likovi?
— To ću videti kasnije. Za sada se ne žurim. Ja sam najbolji putnik koga
imaju. Sa nekom drugom verom imaš sasvim drugo rastojanje i veću slobodu.
To je od velike koristi za posao. Ljudi više veruju jednom takvom zato što
nije i sam zainteresovan.
— Ti se, dakle, ne vraćaš, je li?
— Posle nekoliko godina, možda. U posetu. Ali za to ima vremena,
mnogo vremena.
Pogledao sam ga sa zavišću. — Šta si bio ranije? — pitao sam. — Pre
nacista?
— Student i sin imućnih roditelja. Nisam učio ništa.
Nisam ga mogao pitati šta je bilo s njegovim roditeljima, ali bih voleo da
znam šta se u njegovoj glavi zbiva. Kan je jednom rekao da Jevreji nisu
osvetnički narod, možda ima nečega u tome. Oni su neurastenični, kao i
njihova mržnja. Ona se brzo pretvori u rezignaciju i, da bi pred sobom
sačuvali obraz, i razumevanje za neprijatelja. To je bilo, kao i svako
ekstremno i opšte tvrđenje, samo delimično tačno. Uprkos tome, ja sam to
zapazio. Oni nisu bili narod osvete, bili su suviše kultivisani i uzvišeni „Ја
sve to nisam bio”, mislio sam. Bio sam sšm i izgledao sebi kao pećinski
čovek. Ali u tome je bilo nečega što nisam mogao savladati i toga je bilo
toliko da su me svi pokušaji da ga zaobiđem ili odgurnem ispunjavali
naglom, nestrpljivom vrućinom koja je brzo postajala nesnosna. To je bila
stvar krvi, meni sasvim neshvatljiva, za koju sam znao da će me odvesti u
propast. Borio sam se protiv nje, pokušavao sam da joj umaknem, a ponekad
mi je izgledalo da sam gotovo uspevao. Ali onda se pojavljivalo bilo šta,
neka uspomena, jedan težak san, ili, kao sada, mogućnost da toj sudbini, koja
je bezglasno čekala, priđem bliže — pa su sve iluzije o tome da sam umakao
bivale potisnute, kao što ledena kiša uništava oblak leptira. Ponovo sam znao
da je ono tu i da mu se moram odupreti. To je bilo u mojoj krvi i zahtevalo
krv. Mogao sam pokušati da od toga napravim ironiju i da napravim šalu i da
mu se u svetlosti jasnoga dana porugam: ostajalo je, a noću je ćuteći ponovo
nadoknađivalo sve što sam verovao da sam na suncu potisnuo.
— Razveselite se malo, gospodine Roberte — rekla je gospođa
Frislender. — Na kraju, to je naš poslednji sastanak kao emigranata.
— Poslednji?
— Uskoro se sve rastura. Vreme Ahasvera je prošlo.
Pometeno sam posmatrao valjanu, debelu ženu. Otkuda joj samo to?
Odjednom sam bez ikakvog razloga postao vedar. Zaboravio sam Kana i
svoje sopstvene misli. Gledao sam u rumeno lice čiste, dobrodušne gluposti i
odjednom sam shvatio koliko su upravo bile besmislene i žalost i pobeda u
poređenju sa njenom bezazlenom, sjajnom i dirljivom zbrkom. — Imate
pravo, gospođo Frislender — rekao sam. — Trebalo bi da se još malo
radujemo jedni drugima pre no što se raziđemo. Naša zajednička sudbina je
kao ona vojnika posle rata. Oni će uskoro opet postati prijatelji, više neće
biti drugovi, opet će biti onako kao što je nekada bilo. Zbog toga bi trebalo
da se na rastanku još jednom poradujemo zbog svega onoga što smo jedni
drugima bili i nismo bili.
— Tako mislim i ja! Eto, baš to mislim! Rozi vam je spremila vaš
poslednji gulaš. Sa suzama. I obilato.
— To je lepo. Veoma će mi nedostajati.
Postajao sam sve veseliji. Mogućno da je u tome bilo očajanja, ali kada
njega nije bilo. Učinilo mi se da se ništa rđavo ne bi moglo desiti ni Kanu,
baš zato što je sve bilo tako očigledno, toliko puno kuka i šiljaka i
nagoveštaja da je jednostavno izgledalo da nije mogućno da se još i ostvari.
Uzeo sam lonac sa gulašem i otišao kući sa osećanjem koje se ponekad
ima kada čovek može da skine ono što je na njemu ležalo kao olovno nebo i
kada sa iznenađenjem oseti kako u njemu struji izvorni život, s one strane
svega što još može da naiđe i što će naići.
 XXXIII

Idućeg dana u podne našao sam Kana. Ubio se iz pištolja. Nije ležao u
krevetu, nego je sedeo na stolici s koje je skliznuo dole. Bio je vrlo vedar
dan, vedrina je gotovo sekla. Zavese nisu bile navučene. Svetlost je strujala u
sobu, a Kan je ležao pred stolicom. U prvom trenutku je to delovalo tako
nestvarno, kao da nije moglo biti istina. Onda sam čuo radio koji je jednako
svirao i posle njegove smrti i video razmrskanu glavu. Lice je na jednoj strani
bilo čitavo, kako sam ga video s vrata. Tek kada sam se približio, mogao sam
videti da je razbijalo. Kan je ležao na strani koja se bila rasprsla.
Nisam znao šta da radim. Slušao sam da se u takvim slučajevima mora
pozvati policija i da se ništa ne sme dirati dok ona ne dođe. Neko vreme sam
gledao u ono što je bio Kan i imao sam samo gluho osećanje da to nije istina.
To što je ležalo na podu sa Kanom je imalo tako malo veze kao što voštani
likovi u muzeju imaju sa likovima koje predstavljaju. Ja sam se osećao kao
voštani lik koji je još živeo. Tek tada sam se probudio i došao k sebi u
užasnom metežu od bola i kajanja. Čvrsto sam verovao, a to je bilo nesnosno,
da sam ja kriv za Kanovu smrt. On mi je to prethodne večeri tako strahovito
jasno pokazao da je već delovalo gotovo melodramatično —i tako tuđe
Kanovom karakteru da se nisam bio smeo umiriti.
A bilo mi je užasno jasno koliko je Kan bio usamljen i koliko mnogo sam
mu bio potreban kada sam prevideo sve znake — zato što sam ih hteo
prevideti.
To nije bilo prvi put da vidim mrtvaca, a takođe ni prvi put da je to bio
mrtav prijatelj; video sam mnoge i pod jezivim okolnostima, ali ovo je bilo
nešto drugo. Kan je za mene i mnoge druge bio neki spomenik, izgledalo je
da ima više gvožđa i rude no ma ko drugi on je bio kondotjer i Don Kihot,
Robin Hud i Sinderhanes, spasilac iz bajke, osvetnik i dete sreće, čelični
igrač, ubitačan i elegantan kao neki duhoviti sveti Đorđe koji je nadmudrivao
aždaje svoga vremena i otimao im njihove žrtve.
Odjednom sam ponovo čuo radio i isključio ga. Očima sam tražio neko
pismo ili bilo šta što bi ostavio za sobom; ali istog trenutka mi je bilo jasno
da neću ništa naći. On je isto tako usamljen umro kao što je i živeo. Odmah
sam znao zbog čega tražim saopštenje. Bilo je to da bih sebe rasteretio, da
bih našao bilo kakvo izvinjenje, neku reč od njega, nešto što bi me
oslobodilo. Nisam video ništa. Umesto toga video sam razmrskanu glavu,
sada u njenoj groznoj stvarnosti, pa ipak tako kao da je vidim udaljenu, kao
kroz debelo stakleno okno. Čudio sam se, zbunjen malo, zašto se ubio, čak
mi je prošlo kroz glavu da Jevreji ne umiru na taj način, ali dok sam to
mislio, setio sam se da bi Kan to mogao reći na svoj sarkastičan način da to
nije istina i da bih se ja pokajao što sam to uopšte pomislio. Ponovo me je
mučno spopao bol i najgore osećanje koje postoji: da se zauvek ugasilo nešto
kao da nikada nije ni postojalo i da se to dogodilo, možda, mojom
nemarnošću.
Najzad sam se pribrao. Morao sam učiniti nešto. Nije mi palo na pamet
ništa drugo do da telefoniram Raviku. On je bio jedini lekar koga sam još
poznavao. Oprezno sam podigao telefonsku slušalicu kao da je ona isto tako
mrtva i da se više ne sme upotrebljavati. Ravik je bio u svojoj sobi. Bilo je
podne.
— Zatekao sam Kana mrtvog — rekao sam. — Ubio se iz pištolja. Ne
znam šta da radim. Možete li da dođete?
— Ravik je ćutao jedan trenutak. — On je sigurno mrtav?
— Sigurno. Glava je razmrskana.
Imao sam histerično osećanje da Ravik razmišlja da li to onda može da
sačeka dok prođe podnevni odmor ili ručak; u jednom takvom trenutku
pomišlja se mnogo i vrlo brzo.
— Nemojte raditi ništa — rekao je Ravik. — Ostavite sve kao što jeste. I
nemojte ništa dodirivati. Odmah ću doći.
Spustio sam slušalicu. Palo mi je na pamet da je obrišem da ne bi
pokazivala otiske prstiju. Tu sam misao odbacio odmah, neko je morao naći
Kana i izvestiti lekara. „Koliko je bioskop mnogo iskvario naš način
mišljenja”, pomislio sam i odmah mrzeo sebe što mi je palo na pamet. Seo
sam na jednu stolicu pored vrata i čekao. A onda mi se učinilo kukavički što
toliko udaljeno sedim od Kana, pa sam seo za sto u sobi. Svuda sam otkrivao
tragove Kanovih poslednjih radnji — pomerena stolica, knjiga koja je ležala
zatvorena na stolu. Otvorio sam je nadajući se da ću dobiti objašnjenje, ali to
nije bila ni antologija nemačkih pesnika, ni neka knjiga od Franca Verfela, već
jedan beznačajan američki roman.
Tišina, koja to nije bila, jer ju je prigušena buka spolja činila tako
osobitom da je ona bila tu i nije, postala je mučna. Izgledalo je da se sve
povuklo u uzani mračni ugao pod stolom pored mrtvaca i tamo šćućurilo, kao
da čeka da živa buka najzad umakne i mrtvacu pruži priliku da se iz svog
skljokanog, neudobnog položaja opruiži, da bi stvarno umro, a ne samo da od
neke hitre smrti bude prostrt dole kao krvav plen. Čak je i žuta svetlost
izgledalo da miruje, paralisana i zaustavljena u letu nečim neopipljivim no što
je ona sama, i jačim, kao što je svaka tišina odjednom jača od najkrilatijeg
života. U jednom trenutku sam poverovao da čujem kako krv kaplje na pod;
ali nije bilo potrebno da proveravam da li je to tačno. Kan je bio mrtav, a to
je bilo neshvatljivo, kao što je neshvatljiva čak i smrt pitomog zečića, što
čovek nikada nije uspevao da razume jer je isuviše blizu sopstvene smrti i
dotiče je.
Ravik je ušao tiho, ali ja sam se uplašio kao da je parni valjak. Odmah je
otišao Kanu i pogledao ga. Nije se sagnuo, niti je dodirnuo Kana. — Moramo
izvestiti policiju — rekao je. — Hoćete li da budete prisutni kada ona dođe?
— Je l’ ne moram?
— Mogu da kažem da sam ga ja našao. Kad policija dođe onda se
postavljaju mnoga pitanja. Hoćete li da ih izbegnete?
— Sada više ne — rekao sam.
— Jesu li vam isprave uredne?
— To više ne znači ništa.
— Ipak, to znači nešto — rekao je Ravik. — A Kanu to više ne koristi
ništa.
— Ostaću — odvratio sam. — Svejedno mi je da li će policajci misliti da
sam ga ja ubio.
Ravik me je pogledao. — Ne mislite li vi to i sami?
Piljio sam u njega. — Zašto mislite to?
— Nije teško pogoditi. Nemojte se zbog toga brinuti, Rose. Kada bi se
sve slučajnosti smatrale kao sudbina, više se ne bi mogao učiniti ni jedan
korak. — Gledao je u ukočeno lice koje nijedan od nas više nije poznavao.
— Meni se uvek činilo da on nije znao šta bi počeo u miru.
— A znate li vi?
— Za lekara je to prosto. Ponovo ljude krpiti da bi u idućem ratu mogli
biti ubijani. — Podignuo je telefonsku slušalicu i pozvao policiju. Broj i
adresu morao je reći više puta. — Da, on je mrtav — izjavio je. — Da,
dobro! Kada? Dobro. — Spustio je slušalicu. — Doći će čim budu mogli.
Narednik je rekao da imaju mnogo posla. Ubistva imaju prvenstvo. Ovo neće
biti da je jedini samoubica u Njujorku.
Sedeli smo i čekali. Opet je izgledalo kao da među nama lebdi mrtvo
vreme. Opazio sam električni sat na Kanovom radio-aparatu. Bilo je
neobično što sam mislio: Kanov radio-aparat i Kanov sat. To je već bio
anahronizam i nije mi se činilo sasvim tačno. Svojina je vezana za život. Te
stvari nisu više pripadale Kanu, jer ni on više nije pripadao njima. On ih je
vratio jednoj velikoj anonimnosti. One su postale stvari bez gospodara i
bezimeno su lutale kao predmeti u vasioni bez teže.
— Ostajete li u Americi? — pitao sam Ravika.
On je klimnuo glavom. — Dva puta sam morao da ponovim svoje ispite
kao lekar, u Parizu, a onda ovde. Kad bih se vratio, ne bi me iznenadilo ako
bi zahtevali još jednom da ih polažem.
— Pa to nije mogućno.
Ravik me je ironično pogledao. — Mislite? — Pokazao je na Kana koji je
na podu izgledao kao da nema ni dvadeset godina.
— Taj nije imao iluzija. Mrzeće nas kao i ranije! Verujete li јоš uvek u
bajku o jadnim, podjarmljenim Nemcima? Pogledajte novine! Oni brane
svaku kuću, iako su već deset puta izgubili rat. Svoje naciste brane s većim
besom no majka svoju decu i još umiru za njih. — Zavrteo je glavom, gnevno
i tužno.
— Taj tamo je znao šta je uradio. On nije bio očajan. Samo je jasnije
video. — Ravik se pribrao. — Tužan sam — rekao je. — Tugujem za
Kanom. On me je spasao 1940. Bio sam u logoru. U francuskom
koncentracionom logoru. Zahvaćen opštim strahom. Nemci su dolazili.
Komandant nas nije hteo pustiti da idemo. Znao sam da me traže. Obesili bi
me da su me našli. Kan je prokljuvio gde sam. Pojavio se u logoru u
esesovskoj uniformi sa dva pratioca, izgrdio francuskog komandanta i
zahtevao da me predaju njemu.
— Je l’ to išlo glatko?
— Ne potpuno — odvratio je Ravik suvo. — Komandant se odjednom
prisetio svoje proklete vojničke časti. Tvrdio je da nisam u logoru i da sam
već otpušten. Nije imao ništa protiv da nas preda in korpore, međutim, kad je
bio u pitanju pojedinac, pokušavao je da ga spase. Kan je uzbunio ceo logor
dok me nije pronašao. To je bila komedija nesporazuma. Bio sam se sakrio,
jer sam stvarno verovao da je to Gestapo. Kan mi je napolju dao konjak i
objasnio mi šta se desilo. Bio je tako preobučen da ga nisam bio poznao.
Firerovi brčići i obojena kosa. Njegov konjak je bio bolji od svih koje sam
ikada ispio. Bio ga je digao nedelju dana ranije. — Ravik je podigao pogled.
— U teškim situacijama bio je najsnalažljiviji čovek koga sam poznavao.
Ovde je postajao sve tromiji i tromiji. Nije mu bilo spasa. Razumete li zbog
čega sam vam ovo rekao?
— Da.
— Ja imam više razloga no vi da sebe optužujem. Ali se ne optužujem.
Kuda bismo onda stigli? — rekao je Ravik polako.
A tada se čula lupnjava na stepenicama. — Koraci policije — rekao je
Ravik. — Njih čovek takođe nikada ne zaboravlja.
— Kuda će ga odneti? — pitao sam brzo.
— U mrtvačnicu na obdukciju. A možda i ne. Uzrok smrti je jasan. —
Vrata su odskočila. Sirov, primitivan život je ispunio prostoriju. Zdravlje koje
puca profesionalno se razmahalo svojim glupim pitanjima, suviše kratkim
olovkama, nosilima i bukom. Poveli su nas u policiju. Morali smo dati svoje
adrese i najzad smo mogli ići. Kan je ostao.

— Vlasnik pogrebnog zavoda već nas je pozdravio kao da smo stari

poznanici — rekla je Lisi Koler gorko.
Pogledao sam je. Bila je pribranija no što sam očekivao. Bilo je čudno
što Kan nije pravio trajan utisak na žene. Ravik je obavestio Tanenbauma, a
ovaj je rekao Karmen. Ona je odgovorila da nije iznenađena i opet se
okrenula svojim kokoškama. Odnos sa Lisi je kraći i labaviji, i ona je bila
manje ojađena no prilikom sahrane Beti Štajn. Lice joj je bilo rumeno i sveže,
kao da se njena potištenost nalazi daleko za njom. „Verovatno je našla nekog
ljubavnika”, pomislio sam. Nekoga koji je bezazlen i sebičan i koga ona
razume. Kan nju takođe nije shvatio, a nikada ga nisu ni zanimale žene koje
bi ga razumele.
Bio je vetrovit dan sa oblacima kao belim planinama. Sa krovova je
kapalo. Ja sam zapretio Rozenbaumu da ću ga istući ako bude držao govor
nad Kanovim kovčegom i on je obećao da će ćutati. U poslednjem trenutku
mi je pošlo za rukom da vlasnika „doma tuge” odvratim od toga da na
gramofonu svira nemačke narodne pesme. Bio je prilično uvređen i objasnio
mi je da druge mušterije ne bi imale šta da prigovore, naprotiv, veoma bi im
se dopalo: „Ah, kako je onda mogućno”.
— Otkud to znate?
— Više se plakalo no obično.
„Zavisi od toga kako se shvati”, mislio sam. Taj čovek je zadržao ploče
od Betine sahrane i s njima napravio posao. On je od Molerove smrti postao
specijalista za pogrebe emigranata. — Malo muzike ipak treba — izjavio mi
je. — Inače je suviše hladno.
Troškovi pogreba sa muzikom povisili su se za pet dolara. Pošto sam
lovorovo drveće na ulazu već bio izbrisao, sada me je ovaj čovek gledao kao
da mu čupam poslednji komad hleba iz zlatnih zuba. Pregledao sam njegovu
zalihu ploča i našao Mocartov „Ave verum”. — Svirajte tu ploču — rekao
sam. — I ostavite, ako hoćete, te čabrove sa lovorom.
Kapela je bila samo do pola ispunjena. Bili su prisutni jedan noćni čuvar,
tri kelnera, dva masera, jedna maserka koja je imala samo devet prstiju i
jedna rasplakana starica koju nisam poznavao. Staricu, jednog kelnera, koji je
ranije u Minhenu imao trgovinu midera i jednog masera koji je u Rotenburg
ob der Tauberu imao trgovinu ugljem, Kan je u Francuskoj bio izvukao iz
Gestapoa. Nisu mogli shvatiti da je on mrtav. Osim toga, bio je tu još
izvestan broj ljudi koji su ga površno poznavali.
Odjednom sam pogledao Rozenbauma. On se iza bednog, malog kovčega
provukao napred kao kakva crna žaba. Pošto je bio pogrebni tigar, nosio je
žaket od marenga i prugaste pantalone. On je bio jedini obučen kao za
pogreb; bio je u takozvanom „malom odelu za posete” iz prošlih vremena.
Stao je pred kovčeg, iskosa me pogledao i otvorio usta. Ravik me je gurnuo.
Primetio je da sam uzdrhtao. Klimnuo sam glavom. Rozenbaum je pobedio;
znao je da neću da rizikujem tuču pred Kanovim kovčegom. Hteo sam da
iziđem, ali me je Ravik ponovo gurnuo. — Vi ne verujete da bi se Kan
smejao? — šapnuo mi je.
— Ne. On je štaviše govorio da bi više voleo da se udavi nego da pusti
Rozenbauma da govori.
— Upravo zato — rekao je Ravik. — Kan je znao da kad nešto ne može
da otkloni — da stvar izokrene. Ovo se ne može otkloniti.

Nisam morao da donosim odluku. To je bilo kao da se ređalo jedno povrh

drugog, kao što se listovi slažu jedan na drugi pa odjednom postanu knjiga.
Meseci odugavlačenja, nade, rezignacije, pobune i teških snova slagali su se
jedan na drugi, i postali izvesnost, a da ja nisam ništa uradio. Znao sam da ću
se vratiti. U tome nije bilo više ničeg melodramatičnog; to je bilo kao krajnji
zbir nekog knjigovođe. Drugačije nisam mogao. Nisam se vraćao zato da bih
se svetio. Čak je i to prošlo. Bilo je mnogo jednostavnije. Vraćao sam se da
bih uredio svoj slučaj. Dok to ne budem učinio, nigde se ne bih smirio.
Samoubistvo, gađenje od svog kukavičluka i najodvratnije kajanje bili bi
inače moji najbliži pratioci, dok bih ja i dalje vukao svoj život. Morao sam
otići. Još nisam znao šta ću uraditi, ali sam bio prilično siguran da neću imati
mnogo posla sa sudovima, parnicama i zakonskim poravnanjima. Poznavao
sam sudove i poznavao sudije u zemlji u koju sam se hteo vratiti. Oni su bili
poslušni pomagači vlade i nisam mogao zamisliti da će odjednom naći u sebi
nekakvu savest koja bi ih sprečila da prihvate oportunističku priliku da priđu
onoj strani koja je sada na vlasti. Mogao sam se pouzdati samo u sebe
samog.
Kad je primirje bilo objavljeno, оtišао sam Frislenderu. Pozdravio me je
ozaren. — Najzad je sa svinjarijom svršeno! Sada se može početi sa
obnovom!
— Sa obnovom?
— Prirodno. Mi Amerikanci. Mi ćemo investirati milijarde.
— Izgleda čoveku čudnovato da se nešto razara, da bi se zatim ponovo
obnavljalo. Ili ja pogrešno mislim?
— Ne pogrešno, samo nerealno. Mi smo razorili sistem, a sada
obnavljamo zemlju. Tu su ogromne mogućnosti. Pomislite samo na
građevinarstvo.
Delovalo je kao osveženje susresti se sa čovekom činjenica.
— Verujete li da je sistem razoren? — pitao sam.
 — Po sebi se razume! Posle takvog poraza.
— Ratni položaj 1918. bio je takođe katastrofalan. Uprkos tome je
Hindenburg postao predsednik Rajha, iako je i on bio odgovoran.
— Hitler je mrtav — izjavio je Fridender mladalačkim zamahom. —
Saveznici će ostale povešati ili pozatvarati. Sada se mora ići sa vremenom.
— Namignuo mi je. — Vi ste zbog toga i došli k meni, je l’te?
— Da.
— Nisam zaboravio ono što sam vam ponudio.
— Možda će potrajati neko vreme dok budem u mogućnosti da to vratim
— rekao sam i osetio kako se u meni podiže neka slaba nada. Ako bi
Frislender sada odbio, morao bih čekati dok nakupim dovoljno novca da
platim kartu za put preko okeana. To je bio kratak rok koji sam još imao; rok
u jednoj zemlji, koja je sada, kada sam je hteo napustiti, ponovo dobila sjaj
nekog tuđeg raja.
— Ja održavam ono što obećam — rekao je Fridender. — Kako želite
novac? U gotovu ili u čeku?
— U gotovu — rekao sam.
— Tako sam i mislio. Toliko nemam ovde. Dođite opet sutra i imaćete
ga. A što se tiče vraćanja, za to ima vremena. Vi to hoćete da investirate, je
l’te?
— Da — rekao sam posle jednog trenutka oklevanja.
— Dobro. Recimo, platićete mi šest procenta interesa. Vi ćete zaraditi
sto. To je fer, je l’te?
— Vrlo fer.
Fer — to je bila jedna od njegovih omiljenih red, a on je to stvarno bio.
Inače su omiljene reči obično red kojima treba nešto da se prikrije. Ustao
sam poluolakšan, a polubeznadan. — Mnogo vam hvala, gospodine
Frislenderu.
Jedan trenutak sam ga posmatrao sa zavišću koja me je ždrala. Tada je
ustao, cvetajući, okružen porodicom i zdravim poslom, jedan od stubova u
jednom jasnom svetu. A tada sam se setio onoga što mi je pričala Lisi: da je
on impotentan. Rešio sam da to za trenutak verujem kako bih savladao svoju
zavist.
— Vi sigurno ostajete u Americi? — pitao sam.
On je kilmnuo glavom. — Za moj posao je pronađen telefon. I telegram.
A vi?
— Ja se vraćam tamo čim za to bude brodova.
— Sve će to sad brzo biti sređeno. Rat u Japanu ne može više dugo
trajati. Mi sada samo raščišćavamo. Saobraćaj u Evropi neće usled toga
trpeti. Jesu li vaše isprave sada u redu?
— Još imam dozvolu boravka za nekoliko meseci.
— Sa tim ćete sigurno moći putovati. Takođe i u Evropi, pretpostavljam.
Znao sam da to nije tako jednostavno. Ali Frislender je bio čovek velikih
poteza. Pojedinosti ga nisu zanimale. — Javite se još jedanput pre no što
otputujete — rekao je kao da je već uveliko mir.
— Sigurno! I mnogo vam hvala!
 XXXIV

To nije bilo tako jednostavno kao što je Frislender zamišljao. Trajalo je

više od dva meseca dok se završilo i bilo je teško. Uprkos tome, za mene je
ovo bilo najlakše vreme za poslednjih mnogo godina. Sve što me je mučilo
još je bilo tu, pa se čak 1 uvišestručilo; ali to je bilo podnošljivo, jer sam
sada imao jedan cilj i nisam bespomoćan u odnosu na njega. Doneo sam
odluku i svakog dana mi je bilo jasnije da za mene ne postoji nijedna druga.
Takođe nisam pokušavao da razmišljam o drugim mogućnostima. Ja sam se
morao vratiti, sve ostalo će se tamo rešiti. Moji snovi me nisu napuštali.
Dolazili su čak češće no inače i bili su gotovo još jači. Video sam sebe u
Briselu kako milim u jednom oknu koje se sve više sužavalo, dok se nisam
probudio uz krik. Video sam pred sobom lice čoveka koji me je sakrivao i
zbog toga bio odveden. Godinama je ono u mojim snovima bilo nejasno i
prikriveno koprenama, kao da ga je od mene skrivala nekakva teška bojazan
da to ne bih mogao izdržati. Sada sam ga odjednom video jasno: umorne oči,
naborano čelo, isuviše meke ruke. Probudio sam se, duboko pometen, ali ne
više toliko zbunjen i blizu samoubistva kao inače. Probudio sam se pun
gorčine 1 željan osvete, ali više ne prebijen i kao pregažen kamionom, već
pognuti sabran i u strahovitom nestrpljenju i sa mračnom svešću da sam još u
životu i da svoj život mogu upotrebiti To više nije bilo osećanje jednog
beznadnog kraja — bilo je to osećanje beznadnog početka. Beznadan zato što
se ništa nije moglo oživeti. Mučenja, ubistva, spaljivanja, to se desilo i više
se nije moglo popraviti niti se moglo promeniti. Mogla se promeniti,
međutim, druga strana zbivanja. To nije trebalo brkati sa osvetom, iako je
bilo ravno njoj i poticalo iz istih primitivnih korena kao i ona. To je bilo
osećanje svojstveno samo čoveku: da zločin ne bi trebalo da ostane bez
ispaštanja, jer bi inate došlo do sloma svih moralnih osnova i zavladao bi
haos.

Bilo je čudno što su ti poslednji meseci uprkos svemu imali nečeg

bestežinskog. Slika se pomerila, ono što je bilo nalik na senku, nestvarno, i
što je bilo karakteristično za čitav boravak u Americi, odjednom je ustupilo
mesto jednom tihom, začaranom pejzažu. Bilo je kao da se magla podigla, da
su boje bilе tu, idila rane večeri u zlatnoj svetlosti, tiha fatamorgana nad
jednim gradom bez počinka. To je bila svest o rastanku koji je sve obasjavao
i idealizovao. „Uvek samo rastanci” mislio sam i život pun rastanaka
izgledao mi je za trenutak dug kao stvaran pandan snu o večnom životu, samo
što je umesto nepodnošljive monotonije večnog lutanja, nastupio pun život
obasjanih mrtvaca. Svako veče je bilo poslednje.
Bio sam odlučio da Nataši tek u poslednjem trenutku kažem da se
vraćam. Osećao sam da je ona to naslućivala, ali nije rekla ništa i više sam
voleo da na sebe primim to da budem dezerter i izdajnik, no da budem
izložen mučenju dugotrajnog rastanka sa prebacivanjima, uvređenostima,
kratkotrajnim izmirenjima i ostalim teškoćama. A takođe to nisam ni mogao.
Ono snage što sam imao bilo je usmereno ka jednom drugom cilju. Nje se
nisam smeo lišavati i rasipati je u jalovoj žalosti, svađi i objašnjavanjima.
To su bile svetle nedelje, pune ljubavi, kao košnica sa saćem punim
meda. Maj je prelazio u leto i počele su stizati prve vesti iz Evrope. Bilo je
kao da se otvara grob koji je dugo bio zazidan. Dok sam se ranije često
klonio vesti ili ih samo gornjim slojem svoje svesti registrovao da me ne bi
uništile, dotle sam sada jurišao na njih. One su bile u vezi sa ciljem koji je u
meni bio kao kolac poboden u mesto: otputovati. Za sve ostalo bio sam slep i
gluv.
— Kada putuješ? — pitala me je Nataša neočekivano.
Za trenutak sam ćutao. — Početkom jula — rekao sam zatim. — Otkud
to znaš?
— Od tebe ne. Zašto mi nisi rekao?
— Tek juče sam saznao.
— Lažeš.
— Da, — odvratio sam — lažem. Nisam ti hteo reći.
— To si mi mirno mogao reći. Zašto ne?
Ćutao sam. — Teško mi pada — promrmljao sam najzad.
 Ona se smejala. — Zašto? Neko vreme smo bili zajedno i jedno drugo
nismo ničim zavaravali. Jedno je iskorišćavalo drugo. Sada se rastajemo. Šta
ima u tome?
— Ja tebe nisam iskorišćavao.
— Ali ja tebe. Ti mene takođe. Nemoj lagati. Nije potrebno.
— Znam.
— Bilo je dobro kad jednom ne bi lagao. Bar na kraju.
— Pokušaću.
Brzo me je pogledala. — Ti, dakle, priznaješ?
— Kako to mogu? Ali kako mogu takođe i da osporavam? Ti možeš da
veruješ šta hoćeš.
— To je prosto, je li?
— Ne, nije nikako prosto. Ja odlazim, to je istina. Ne umem ti čak ni
objasniti zbog čega. Sve što mogu da kažem jest da je to tako, kao kad neko
mora u rat.
— Mora? — pitala je.
Ućutao sam izmučen. Morao sam da izdržim. — Na to ne mogu ništa da
kažem — odvratio sam najzad. — U pravu si. Ako pravo ima bilo kakve
veze s tim. Ja sam sve ono što si rekla. Lažov, varalica, sebičnjak. A takođe i
nisam to. Ko sve to može da razlikuje u situaciji u kojoj je istina ono
najnetačnije?
— A šta je važnije?
— Da te volim — rekao sam sa naporom. — Ovo nije vreme da se to
kaže.
— Nije — rekla je, odjednom blago. — Nije vreme, Roberte.
— Ipak — odvratio sam. — Uvek je vreme.
Gledajući je kako pati, bolelo me je, kao da sam škrbavim nožem
posekao ruku. Više bih voleo da je drugačije, ali sam takođe znao da je to
bilo bedno, udobno sebičnjaštvo.
— Ne mari ništa — rekla je. — Bili smo jedno drugom manje no što smo
misliti. Oboje smo bili lažovi.
— Da — odvratio sam poslušno.
— Dok smo bili zajedno, ja sam takođe išla i sa drugim ljudima. Ti nisi
bio jedini.
— Znam, Nataša?
 — Ti to znaš?
— Ne — rekao sam brzo. — To nisam znao. Nikad ne bih verovao.
— Možeš verovati. Istina je.
Video sam u tome očajnički izlaz za njen ponos. Nisam joj verovao ni u
ovom trenutku. — Verujem ti. — rekao sam. — To nikada ne bih očekivao.
Isturila je bradu naviše. Veoma sam je voleo kad je vidim takvu. Bio sam
očajan kao i ona, samo ona je bila još više. Onaj koji ostaje uvek je očajniji,
čak i kad mu se ostavlja oružje da rani nekoga. — Volim te, Nataša. Hteo bih
da budeš u stanju da to razumeš. Ne mene radi. Tebe radi.
— Ne tebe radi?
Osetio sam da sam opet napravio grešku? — Bespomoćan sam — izjavio
sam. — Zar ne vidiš?
— Razilazimo se kao ravnodušni ljudi koji su slučajno zajedno išli
komad puta i koji se nikada nisu razumeli. Kako bismo i mogli?
Očekivao sam da će moj karakter kao Nemca sada biti na nišanu, ali sam
takođe video da je znala kako ja to očekujem. Ono što ona nije znala, bilo je
da ja ne bih protivrečio. Tako je to izostavila. — Dobro je što je ovako —
rekla je. — Htela sam te napustiti. Nisam samo znala kako da ti to objasnim.
Znao sam šta treba da odgovorim. Nisam mogao. — Htela si da odeš? —
ipak sam na kraju pitao.
— Da. Već odavno. Već smo suviše dugo bili zajdno. Stvari kao naša
trebalo bi da budu kratke.
— Da — rekao sam. — Hvala ti što si čekala. Inače bih propao.
Ona se okrenula. — Zašto opet lažeš?
— Ne lažem.
— Reči! Ti uvek imaš toliko mnogo reči. Uvek one pogodne.
— Sada ne.
— Sada ne?
— Ne, Nataša. Nijedne. Tužan sam i bespomoćan.
— Ponovo reči!
Ustala je i mašila se svoje haljine. — Nemoj me gledati, — rekla je —
neću više da me tako posmatraš.
Obukla je čarape i cipele. Ja sam gledao kroz prozor. Krila su još stajala
otvorena i bilo je toplo. Neko je na violini vežbao „La Palomu”. Uvek je
pravio iste greške i neumorno ponavljao prvih osam taktova. Osećao sam se
vrlo bednim i ništa nisam shvatao. Osećao sam samo da bi sve bilo svršeno,
čak i kad bih ostao, čuo sam kako Nataša iza mene oblači suknju.
Okrenuo sam se kad sam čuo vrata i ustao. — Nemoj me pratiti — rekla
je. — Ostani tu. Otići ću sama. I nemoj više dolaziti. Nikada. Nemoj više
nikada doći.
Ostao sam u sobi stojeći Posmatrao sam je, njeno bledo, bezizražajno
lice, oči koje su gledale preko mene, njena usta i njene ruke. Nije mahnula
rukom; otišla je pre no što je zatvorila vrata za sobom.
Nisam pojurio za njom. Nisam znao šta treba da uradim. Stajao sam i
zurio.

Mislio sam na to da bih Natašu još mogao stići ako bih uzeo taksi. Već
sam bio na vratima, ali sam onda pomislio na ono što bi se desilo, pa sam se
vratio. Znao sam da bi to bilo bez svrhe. Još malo sam stajao u sobi. Nisam
hteo da sednem. Najzad sam sišao dole. Meljikov je bio tamo. — Nisi
otpratio Natašu kući? — pitao je začuđeno.
— Ne. Htela Je da ide sama.
On me je gledao. — Popraviće se. Sutra je sve zaboravljeno.
Uhvatila me je luda nada. — Misliš?
— Prirodno. Hoće! li da spavaš? Ili da popijemo još jednu votku?
Nada me je dalje držala. Imao sam još dve nedelje do polaska. Sve se
odjednom pretvorilo u neku rasplinutu radost. Imao sam osećanje da će
Nataša sutra telefonirati ili doći ako bih večeras pio sa Meljikovom. Nije
bilo mogućno da se tako rastanemo. — Dobro, — rekao sam — da popijemo
jednu. Kako tvoja rasprava pred sudom?
— Biće za nedelju dana. Imam, dakle, još toliko da živim.
— Zašto?
— Ako dugo budem u zatvoru, neću preživeti. Imam sedamdeset godina,
a već sam imao dva srčana infarkta.
— Poznavao sam jednog čoveka koji je u zatvoru ozdravio — rekao sam
predostrožno. — Nema alkohola, lak rad napolju, uredan život. I spavanje
noću, ne danju.
Meljikov je zavrteo glavom. — Sve sam otrov za mene. Ali videćemo.
Ne treba razmišljati, ako nije neophodno.
— Ne — rekao sam. — To ne treba. Kad bi se samo moglo.
 Nismo pili mnogo. Obojica smo imali osećanje kao da bismo jedan
drugome imali mnogo šta da kažemo, pa smo seli kao da je noć duga. Ali
odjednom je bilo vrlo malo za kazivanje, ostali smo gotovo nemi. Svako je
utonuo u svoje sopstvene misli, a onda nije bilo više ničeg za saopštavanje.
„Nije trebalo da pitam Meljikova o suđenju”, mislio sam, ali to nije bilo ono.
Najzad sam ustao. — Uznemiren sam, Vladimire. Idem da pešačim okolo dok
se ne umorim.
On je zevao. — A ja ću odspavati — iako ću za to docnije sigurno imati
još dovoljno vremena.
— Veruješ li da te mogu osuditi?
— Svaki čovek može da bude osuđen.
— Bez dokaza?
— Za sve se takođe mogu nad dokazi. Laku noć, Roberte. Čovek treba
da se čuva uspomena, to znaš, zar ne?
— Da, znam. To sam ipak naučio. Inaće ne bih više bio živ.
— Uspomene su prokleto težak prtljag. Naročito kad je čovek u zatvoru.
— To takođe znam, Vladimire. Pa i ti isto tako?
On je slegnuo ramenima. — Mislim da je tako. Ali kada se ostari, često
se potpuno zaborave. Ili se naglo opet pojave. Kod mene se ponovo javljaju
stvari o kojima više nisam mislio četrdeset godina. Vrlo čudno.
— Jesu li to dobre uspomene?
— Delimično ovakve, delimično onakve. To je upravo оnо čudnovato.
Dobre su rđave zato što su prošle, a rđave su dobre, takođe zato što su
prošle. Veruješ li da se u zatvoru na nečim takvim može živeti?
— Da — rekao sam. — Skraćuje vreme. Dok misliš o tome, kao sada.

Išao sam kroz grad dok nisam pao s nogu. Prošao sam pored Natašine
kuće, stajao pred javnim telefonima, ali nisam telefonirao. „Imam još
četrnaest dana vremena", mislio sam. Najteže je uvek da se prva noć
prebrodi, jer čoveku u takvim situacijama izgleda da je blizu smrt. A šta sam
ja hteo? Jedan građanski dirljiv oproštaj, sa poljupcem na pokretnom mostu
nekog prljavog broda i sa obećanjem da ćemo pisati? Nije li ovako bilo
bolje? Kako je rekao Meljikov? Čovek ne treba da vuče uspomene sa
sobom. One su težak prtljag kada čovek nije toliko star da bi bile jedino što
mu preostaje. Kako sam ja uvek mislio? Čovek ne treba da gaji uspomene,
već da se drži od njih toliko daleko da ga ne uguše kao lijane u prašumi
Nataša je učinila ono pravo. Zašto ja nisam? Zašto tumaram okolo kao
sentimentalan đačić odeven u bedne dronjke ridajuće čežnje i kukavičluka.
Nesposoban i za jedno i za drugo. Osećao sam meku noć, osećao ogroman
grad i umesto da se opušteno podam životu i sledim njegov tok, ja sam lutao
okolo kao u dvorani sa ogledalima, tražeći tajni izlaz, a stalno sam sretao
samo sebe samog. Prošao sam pored „Van Klifa” i nisam želeo da pogledam
unutra, pa sam sebe prinudio da stanem. Video sam nakit mrtve carice u
junskoj noći i mislio na to kako ga je Nataša nosila — pozajmljen nakit sa
pozajmljenom ženom u jednom životu falsifikatom. U ono vreme sam sa
lažnom ugodnošću uživao u ironiji. Sada sam pogledao na taj sjaj i odjednom
nisam znao da li baš sada ne pravim tešku grešku i da ostatak lepršave sreće
ne zamenjujem za svežanj prašnjavih i smešnih predrasuda koje nisu mogle
odvesti ni do čega dalje od kihotskog juriša na vetrenjače kojih više nije bilo.
Piljio sam u nakit i nisam znao šta treba da radim. Znao sam samo da moram
umaći ovoj noći, pa sam se uhvatio grčevito za to što imam još dve nedelje u
Njujorku, uhvatio sam se grčevito za sutra i prekosutra kao za pojaseve za
spašavanje. Moram sam da prebrodim ovu noć. Ali kako, kada sam samo još
ove noći mogao doći do Nataše. Ako je čekala na to da joj se javim
telefonom? Stajao sam i šaputao: — Ne, ne — neprekidno stvarno sam
šaputao, tako da sam to jasno mogao čuti, to je bilo nešto što sam nekada bio
naučio, i ranije mi je već ponekad pomoglo kad sam sam sebi govorio uporno
kao kakvom detetu: Ne, ne, ne i: Sutra, sutra, sutra, i sada sam to ponavljao,
monotono, kao da se moram opčiniti i hipnotisati. Ne, ne! Sutra, sutra, sve
dok nisam osetio da je otupelo moje uzbuđenje i da sam mogao poći dalje,
prvo lagano, a onda gotovo dahćući, dok nisam stigao u hotel.

Natašu više nisam video. Može biti da smo oboje očekivali da će se ono
drugo javiti. Ja sam to često hteo, ali sam svaki put sebi govorio da to ničem
ne vodi. Ne mogu da preskočim senku koja je pratila moj život, pa sam sebi
stalno objašnjavao da je bolje ostaviti nešto pokopano, onako kao što je bilo,
no sebe još dalje ranjavati, jer se to nije moglo svršiti ničim drugim. Ponekad
sam mislio da me je Nataša više volela no što je ikada to priznala. Ova
pomisao mi je oduzimala dah i uznemiravala me, ali bi to onda utonulo u
opšti nemir koji je svakoga dana sve više i više rastao na horizontu. Natašu
sam očekivao da sretnem kada sam bio na ulici, ali je nikada nisam sreo.
Umirivao sam se najluđim sredstvima, među kojima je ideja o povratku u
Ameriku bila još najmanje. Meljikov je bio osuđen na godinu dana zatvora.
Poslednjih dana sam bio sam. Silvers mi je poklonio pet stotina dolara kao
naročitu nagradu. — Možda ću vas videti u Parizu — rekao je. — Na jesen
ću tamo, ponešto da kupim. Pišite mi — Uhvatio sam se za to i obećao da ću
mu pisati. Теšilо me je što će u Evropu doći sa tako prijatnim ciljem. Ovo je
činilo Evropu manje ubilačkom no što je meni izgledala.

Kada sam se vratio u Evropu, zatekao sam svet koji više nisam
poznavao. Potražio sam muzej u Briselu, ali mi niko nije mogao dati
obaveštenja o tome šta se u međuvremenu desilo. Još su znali za ime čoveka
koji me je spasao; a niko nije znao šta se sa njim desilo. Tražio sam nekoliko
godina, tražio sam takođe u Nemačkoj. Tragao sam za ubicama i za mojim
ocem. Često sam sa velikim bolom mislio na Kanove reči. Bio je u pravu.
Najteže razočaranje je bio povratak, bio je to povratak u tuđinu, povratak u
ravnodušnost, skrivenu mržnju i kukavičluk. Niko se više nije sećao da je bio
član partije varvara. Niko nije preuzimao odgovornost za ono što je radio. Ja
više nisam bio jedini sa lažnim imenom. Sada ima mnogo stotina koji su
blagovremeno zamenili svoje pasoše i obrazovali emigraciju ubica.
Okupacione vlasti su bile dobronameme, ali prilično bespomoćne. Pri
pribavljanju obaveštenja bile su upućene na nemačke saradnike, koji su se
morali plašiti kasnijih osveta ili su stalno mislili na kodeks časti: ne prljati
sopstveno gnezdo. Lice iz krematorijuma nisam pronašao; niko mu se nije
mogao setiti imena; niko njegovih dela; niko čak ni toga da su postojali
koncentracioni logori. Nailazio sam na ćutanje, na zidine straha i odbijanja.
To su pokušavali da objasne time što je narod postao suviše umoran. I sam je
imao toliko ratnih žrtava i mrtvih. Svako je i sam dovoljno propatio; nije se
mogao brinuti još i o drugima. Nemci nisu bili narod revolucija. Oni su bili
narod primalaca zapovesti. Zapovest je zamenila savest. Ona je bila
najomiljeniji izgovor. Ko je postupao po zapovesti, nije bio odgovoran.
Više ne znam šta sam tih godina sve radio. To i ne spada u ove zabeleške.
Bilo je čudnovato što je uspomena na Natašu polako bivala sve jača. U tome
nije bilo nikakvog žaljenja i nikakvog kajanja, ali tek sada sam znao šta je
ona meni bila. Onda to nisam shvatao, ali sada, kad je od mene sve ostalo
otpalo ili se sabilo u razočaranja, otrežnjenje i stranputice, to mi je postajalo
sve jasnije i jasnije. Bilo je to kao da se iz sirove zlatne rude otapao čist
metal. Nije stajalo ni u kakvoj vezi sa mojim razočaranjem, ali sam počeo
jasnije da gledam i da shvatam na ovom rastojanju. Što je vreme dalje
odmicalo, tim veće zaprepašćenje je izazivalo saznanje da je Nataša bila
najvažniji događaj moga života, a da to nisam ni znao. S tim se nije mešala
nikakva sentimentalnost, takođe ni žaljenje što sam ovo suviše kasno saznao.
Pre verujem da bi me Nataša verovatno napustila da sam to već onda
shvatio. Moja nezavisnost, koja je poticala otuda što sam je olako uzimao,
bila je upravo ono što je nju dtiže zadržalo uz mene. Ponekada sam
razmišljao i o tome da sam mogao i u Americi ostati, da sam znao šta me je u
Evropi očekivalo. Međutim, to su bile misli kao vetar, one nisu postajale ni
suze ni očajanje, jer sam znao da jedno nije bilo mogućno bez drugoga, a
posle toga ni ono drugo nije više bilo mogućno. Natrag se vratiti ne može,
ništa ne miruje, ni sam čovek, ni drugi. Sve što je preostalo bilo je ponekad
neko veče puno sete, seta, koju svaki čovek oseća, jer sve prolazi, a on je
jedina životinja koja ovo zna i koja isto tako zna da je to uteha, iako je ne
razume.

Sken: Cyrano
obrada: BABAC