УВОД

Као физичко и духовно биће, човек има физичке и духовне потребе. Једино је
породица у стању да у потпуности задовољи ове човекове потребе, и управо из тога
произилазе две најважније особине породице:1
(1) породица задовољава човекове духовне потребе, пошто је у њој човек
окружен добрим људима; једна од главних особина породице је да се број добрих
људи у њој стално повећава, па тиме и духовно богатство свих чланова породице.
(2) породица обезбеђује човеку материјалну сигурност коју нигде и никада не
може добити изван породице; породица функционише као приватно предузеће и у
стању је да буде потпуно материјално независна у односу на остале породице и
друштво.
У концепту савременог поробљавања човека, управо су ове две особине
породице највише нападнуте - јединство породице се напада преко медија,
савременог система образовања и законодавства, тако да је она скоро потпуно
разбијена, а ретки су случајеви породица које дуже време остају на окупу и у којима
владају складни међуљудски односи.
Социологија породице се не интересује за природну, биолошку страну ових
појава, већ готово искључиво за њихову друштвену страну. У том смислу а) она се
не бави појавама које се дешавају у животињском свету, већ само појавама у
људском друштву; предмет њеног интересовања, дакле, нису животиње већ људи
као друштвена бића, и б) социологију породице такође не занимају ни природне
појаве, чак и када се јављају у организованом људском друштву. Њу, на пример, не
занима сам процес полног општења као природна појава, нити процес рађања, већ
друштвене импликације ових природних појава код људи. Још Аристотел је рекао да
је човек друштвена животиња. Следећи ову мисао може се рећи да оно што је
анимално, природно, биолошко у човеку представља предмет природних наука, а
друштвена страна процеса природне репродукције човека поред осталог чини
предмет изучавања социологије породице као науке.
Породица је...институција којој дугујемо човечност. Не познајемо други
начин на који се стварају људска бића осим одгоја у породици.

1. ЕТИМОЛОШКО ПОРЕКЛО И ЗНАЧЕЊЕ

ИЗРАЗА ПОРОДИЦЕ

1
Петровић, М.: Брак и породица, Metaphysica, Београд, 2009.

1
 Реч породица, како у српском, тако и у главним европским језицима, улази у
масовну употребу тек у модерној ери, што је један веома важан индикатор младости
односно модерности самог појма односно појаве коју означава. Први помен о том
изразу у српском језику датира из 14. века, али се потом губи. 2 Реч породица
непостоји у Вуковом речнику. Уместо ње Вук употребљава два израза: у првом
случају реч је о латинизираној варијанати која је усвојена на Балкану и која се у
различитим варијететима среће и у свим главним европским језицима: вамилија или
фамилија. Други израз о коме Вук извештава јесте реч обитељ. Овај израз у новијој
употреби се издвојио као хрватска реч за породицу, али очито да то није и порекло
израза јер обитељ долази од глагола обитавати, становати, дакле означава групу са
перманентним стаништем, припадност једном дому и као таква има заједничко
старословенско порекло. Реч обитељ при том упућује на сасвим различити садржај и
природу односа од речи породица која јасно имплицира групу која настаје рађањем
ПО-РОД и која на темељу такве везе представља, у ствари, сродничку групу.
Оба израза у нашој савременој језичкој употреби (обитељ односно породица)
готово да немају никаве везе са изворним значењем општег језичког деноминатора у
главним европским језицима а која долази од латинске речи фамулус. 3 У Риму се
термин употребљавао за домаћег роба или скупину робова којом је њихов поседник -
господар имао права да тестаментално располаже, тј. да их после смрти додели
неком другом члану породице или пак ослободи. Дакле, како примећују Маркс и
Енгелс „реч није старија од гвожђем оклопљеног породичног система латинских
племена која се појавила после увођења земљорадње и озакоњеног ропства.4
Одавде исти аутори извлаче и фундаментални закључак када је реч о значењу
појма породице: ’’модерна породица у клици садржи не само ропство већ и кметство
јер се она од почетка односи на службе у земљорадњи.
Из свега напред изложеног, могли би да закључимо, да у термину породица
наилазимо на изразито старе слојеве значења и појаве која бар на први, па и на други
поглед, апсолутно одударају од савременог значења и контекста у којој стављамо
реч породица о коме ће касније у излагању бити више речи. Наиме, има ли шта
контрадикторније од асоцијације између ропства и савременог значења породице као
слободне заједнице слободних личности.

2. ФУНКЦИЈЕ ПОРОДИЦЕ

2
Ђорђевић Д.: Социологија за сва времена, Научнакњига, Београд,1997.
3
Куриозитета ради, треба поменути да је у школском жаргону све до 50-их година прошлог века био
у употреби овај израз којим је називан школски послужитељ или савременије домар школске зграде.
4
Шоршевић М.: Социологија, Београд, 1996.

2
 Породица је у садржинском, структурном и формалном погледу историјски
променљива друштвена група која се темељи на биолошким, сродничким,
социјалним и економским основама. Биолошка основа је једно од њених најважнијих
обележја и састоји се од полних и репродуктивних односа. Рађање деце је углавном
и најприродније везано за породицу. У породици се остварују крвни, биолошки
односи који се заснивају на рођењу, што је најдубљи облик сродничких односа. Они
се означавају као биосоцијалне везе које произилазе из саме природе породице и
крвног срдоства. Други облици сродничких односа, сродства су нпр. тазбинско које
се заснива женидбом или удајом, адоптивно (усвојењем), духовно (кумство или
побратимство) и др. Сродство је променљива биолошка и друштвена веза условљена
системом породичних односа који зависе од правних, моралних, обичајних,
религијских и других друштвених чинилаца у одређеној структури друштва. Број
сродника као чланова породице је променљив, кроз време и простор, а савремена
породица у развијеном свету се практично своди на родитеље и децу.
Социјалне функције породице су усмерене на подизање, заштиту, васпитање
и социјализацију деце. Социјализација подразумева не само формирање социјалне
комепоненте личности (психичке и моралне особине) већ и припрему да се члан
породице уклопи у друштвени живот и да, на друштвено прихватљив начин,
извршава друштвене улоге. Економске функције породице су се мењале у
зависности од тога да ли она јесте произвођачка у ужем смислу те речи или
потрошачка заједница. Данас је превасходно потрошачка заједница јер њени чланови
троше оно што је зарађено ван породице, али је почетак везан за привређивање у
породици, када је имала производно-потрошачку функцију. Ипак и у савременом
друштву има све већи број произвођачких породица у малим и средњим
предузећима. С обзиром да је задовољавање материјалних потреба својих чланова
основна обавеза породице, економске функције су њено битно обележје.
Из свега досад изложеног се може закључити да је биолошка функција
породице заједничка за све типове породице. Она се остварује кроз одржавање
полних и љубавних односа (сексуална функција) и радање деце (репродуктивна
функција). Затим, ту је и комплекс осталих функција, које се могу означити
заједничким термином - друштвене функције породице. Оне се остварују кроз
процес стварања друштвено усмерене и прихватљиве личности (социјализација
личности), као и кроз процес подстицања развоја личних особина, индивидуалних
склоности, слободе, самосталности, иницијативности, стваралаштва (персона-
лизација личности).5

3. ПОРОДИЦА У САВРЕМЕНОМ ДРУШТВУ

5
Петковић, В.: Социологија, Висока школа за пословну економију и предузетништво, Ваљево, 2010.

3
 У савременом друштву срећу се разни варијатети породице и породичних
односа, који се могу свести на два основна: патријахалну (ауторитативну) и
савремену (демократску, егалитарну, другарску) породицу.

3.1 Патријархална породица

Патријархална породица је класна породица, породица неједнакости,

хијерархије, надређености-подређености. Настаје када мушкарац постаје глава у
породици и има доминатну улогу. Карактеристика ове породице је да се потомство
рачуна искључиво по очинској линији. Мајка се сматра даљим сродником њеног
властитог детета него што је његов последњи сродник по мушкој линији (даљи
стриц).
У овој врсти велике породице жена и деца су подређени мужу, односно оцу,
зато што је он главни привређивач. Цела породица се бори за одржавање и увећање
имовине. Из те борбе произишао је и низ карактеристика патријархалне породице.
Тако су у овој породици родитељи они који одређују свом детету будућег брачног
друга. При томе се води рачуна да избор брачног друга буде у складу са интересима
породице као целине. Зато се често догађало да се муж и жена нису ни видели пре
склапања брака, па да су чак и њихови родитељи одлучивали о њиховом браку још
док су они били деца, или се нису ни родили. У том договору (преговору) између
родитеља будућих супружника кључан је био економски критеријум (имовина,
радна снага итд.). Врло често је тражен доказ да је жена способна за вршење послова
у породици њеног будућег мужа, као и да је способна да рађа. Зато је брак на пробу
био најчешћа форма предбрачних односа.6
У овој породици одлучујући је економски фактор, где жена није равноправан
субјект, већ као и нека врста услуге. Она мора да се покорава захтевима свих
чланова породице, а у првом реду најстаријем члану породице (старешини
породице), овај елемент патријархалне породице (ако не породица у целини) још
увек је задржан у неким патријархалним срединама Србије. Свекар може све да
нареди снахи, може чак и да је туче. У овој породици обед је својеврсна церемонија.
Сви чланови породице су на обеду. Заједнички обед нарочито учвршћује породицу
као заједницу. На челу софре је наравно старешина породице. За софром седе сви
мушки чланови породице и деца, а жене опслужују. Жене обедују касније када се
сви подигну са софре, а затим сренују софру.
Економски чинилац у овој породици довео је и до подређености деце
родитељима. Деца су радна снага која треба да одржи и повећава породичну
имовину. Деца су и наследници, то јест гаранција родитељима да после њихове
смрти имовина неће прећи у ''туђе руке''. Сви чланови породице, одрасли, здрави

6
Гиденс, Е., Социологија, Београд, 2003.

4
раде на породичном имању. Борба за одржавање и увећање поседа је основ за
разумевање подређеног положаја сестара у односу на браћу (сестре се удају и одлазе,
а браћа остају). Тако треба разумети и весеље родитеља ако је прворођено дете син и
негодовање ако је ћерка.7
У оваквим породицама појављује се многоженство. Нероткиња у неким
случајевима и може да остане у породици, али је муж најчешће поред ње узимао и
другу жену. Дакле, формална моногамија је такође обележје патријархалне
породице. Она је формална јер важи само за жену, а не и за мушкарца.
Код патријархалне породице, такође, спојена је репродуктивна са сексуално-
емотивном функцијом. Поента је у што већем рађању деце. Дешавало се да се у
току фертилног периода жена, рађало и до двадесеторо деце. Међутим, због ниског
медицинског стандарда био је и висок морталитет који је уједно и пратио висок
наталитет, тако да је укупни природни прираштај, ипак био низак. Васпитне и
образовне функције су се такође остваривале у оквиру патријархалне породице, које
су се због високог степена неписмености, вршило углавном усмено и искуствено.

3.2 Савремена породица

Савремена или демократска породица је настала у периоду дезинтеграције

феудализма и настанка капитализма. Насталаје на таласима индустријске револуције
и њених последица: индустријализације, урбанизације и општег техничког прогреса.
Пошто њен настанак коинцидира са настанком радничке класе и интелигенције
(техничке и хуманистичке) многи ову породицу називају још и радничко-
службеничка породица.
У основна обележја демократске породице спада, пре свега, економско
обележје. Породица више није основна ћелија друштва. Поготову није основна
економска ћелија. Остварен је процес друштвене поделе рада. Сва средства за
егзистенцију људи остварују се у оквиру организованих и специјализованих
друштвених институција. Породица се остварује као потрошачка заједница. Та њена
потрошачка компонента развија се до мере да постаје њена опсесија. Купује се и оно
што је неопходно за живот (куће, удобан и леп намештај, бела техника), али и оно
што значи доказивање, престиж, луксуз (луксузна кола, викеднице, скупоцени накит
и др.).
Социолошко обележје се огледа у већој динамичности, мобилности и
отворености породице. Због велике покретљивости ову породицу још и зову
"номадска породица" или "породица на точковима". Испољавају се сви облици
миграција, дневне (посао -радно место), просторне (село - град), као и регионалне, па
и међународне.

7
Мучибабић М., Породица контраверзе и изазови, Београд, 2006.

5
 Дакле, савремена или демократска породица се све више отвара према
друштву, постаје друштвена. Многе своје функције преноси на организоване и
специјализоване друштвене институције (не само производња, већ и заштита -
медицинска, правна, образовање, забава, разонода, рекреација, пружање савета и
др.). То је данас најраспрострањенији тип породице у свету. То је не само
друштвено, него и правно призната друштвена група. Она се конституише актом
венчања.
Индивидуалну породицу чине само муж, жена и њихова деца. Деца остају у
породици до пунолетства, односно док не ступе у брак, и док се економски не
осамостале. Значи, осамостаљењем и одласком деце, индивидуална породица своди
се на мужа и жену, то значи на брак.
Савремена индивидуална брачна група заснива се на односу између брачних
партнера, за разлику од патријархалне породице која се, видели смо, заснивала на
много ширем и сложенијем систему односа. Код индивидуалне брачне групе важно
је истицање индивидуалноги властитог у односу према групном. То значи да се
свако вреднује по својим властитим својствима, а не по својствима групе којој
припада. Одавде произилази право сваког човека да сам бира свог брачног партнера.
Основа на којој се врши избор је љубав, мада у пракси није сасвим тако, јер се људи
жене у одређеним просторним и социјалним оквирима.
Док је у патријархалној породици, сходно патријархалном моралу, од брачног
друга тражена верност и оданост без обзира на субјективно доживљавање односа, у
индивидуалној брачној заједници све се брже и лакше прекидају незадовољавајући
односи. Све је присутније убеђење да је боље на време прекинути неугодан однос
(развести се) него сносити његове лоше последице.8
У патријархалним породицама у брак се улазило рано, често знатно пре
емотивне зрелости, док се данашња индивидуална брачна заједница склапа у знатно
зрелијим годинама. Бројна истраживања показују да је слабије прилагођавање у
браковима склопљеним у млађим годинама (пре емотивне зрелости) него у
браковима склопљеним у зрелим годинама. Много се чешће, на пример, разводе
мушкарци који су се женили у навршеној другој деценији од мушкараца ожењених у
навршеној трећој деценији.
За ову врсту породице карактеристична је и економска самосталност међу
супружницима, која је увелико допринела еманципацији жене уопште. Сувишно је
говорити колико је еманципација жене (успостављање њене равноправности са
мужем) значајна. Рекло би се чак да је она и неопходна, јер, равноправност је
претпоставка и правог емотивног и сексуалног живота, а не само економске
сигурности. Но чини се, међутим, да је еманципација жене код нас била нагла и, што
је још горе, њена најчешћа пратећа појава је ¨женски реваншизам¨. Та појава је код
8
Јовановић П.: Родитељи и дете, Чигоја штампа, Панчево, 1997.

6
нас нарочито наглашена у економски недовољно развијеним крајевима, који су дуго
били под утицајем традиционалног морала, то јест у којима се доскоро живело у
патријархалним породицама.
За брак и породицу, међутим, би много боље било да је пратећа појава,
разложне и неопходне еманципације жене, била повећање њене културе и
образовања, то јест побољшање њеног личног имиџа. Јер, могло би се рећи да су
стварну еманципацију могле да постигну само оне жене које су се до краја предале
подизању личног културног и образовног живота. Све друго личи на Тему из
Стеријине ¨Покондирене тикве¨. Дама се не постаје, то јест, осамостаљење и лични
имиџ се не постиже нити шминком нити гардеробом, већ само властитим бићем.
Мушкарац је увелико допринео овим и многим другим ружним појавама у
данашњем браку и породици на нашим просторима. Ту се, пре свега, мисли на
''мушку сујет''. Наиме, познато нам је да се у патријархалним породицама са
генерације на генерацију преносио ген да мушкарац треба да буде ''глава породице''.
Еманципације жене, наравно, из корена руши ту традицију, што мушкарца ''баца у
лавиринт''- он често не успева нити да се супростави еманципацији жене нити да је
прихвати. Најбоље је, међутим, ако до свега овога о чему говоримо не дође. Најбоље
је када ''женски реваншизам'' и ''мушка сујет'' уступе место обостраном разумевању,
подрици и помоћи. Само се такви бракови данас заиста могу одржати. Само се у
таквим браковима деца данас могу нормално развијати и васпитавати.9
Структурно обележје се испољава у правцу атомизације породице. Због
нараслих потреба чланова породице које треба задовољити, број чланова породице
се све више смањује. То омогућава и одговарајућа организација друштва (друштвене
институције и специјализоване службе) која преузима многе функције породице.
Смањивање породице врши се прво одвајањем од побочних сродника (стричеви,
тетке, браће, сестре итд.), а затим и сродници у правој линији (деде, бабе, родитељи).
Тако се породица своди на двогенерацијску, нуклеарну, малу породицу, коју
сачињавају само родитељи и њихова малолетна, за рад још неспособна деца. У
социологији се тај процес назива структурна атомизација породице.10
Дакле, Модерна породица јесте сажет израз вековних промена које су у
европским друштвима уобличавале заједнички живот појединаца међусобно
сроднички повезаних. Али модерна породица јесте нешто посве ново и особито у
односу на све претходне облике. Отуда предлажемо, да не бисмо стално
производили конфузију када говоримо о породици, да се определимо за два термина
за које резервишемо и различите историјске периоде њиховог важења. Када
говоримо о породици у премодемом добу онда би требало да се трудимо да
употребљавамо термин домаћа или кућна заједница имајући пре свега у виду

9
Бајић М. З.: Социологија, Краљево, 2000.
10
Петковић, В.: Социологија, Висока школа за пословну економију и предузетништво, Ваљево, 2010.

7
облике радног и резиденцијалног уједињења групе људи у чијем оквим се смештају
и породични односи и функције, док би у случају модерне епохе говорили о
породици или прецизније модерној породици.
Данас у Србији доминирају два типа породице: патријахална која је у
процесу нестајања или демократска која је у процесу настајања. Општа обележје
патријахалне српске породице почивају на приватној својини и аграрном начину
производње, са чврстом сродничком структуром (велика породица или породична
задруга која се још задржала у неразвијеним крајевима земље, као рецимо на Косову,
проширена и мала пољопривредна породица, породица приватних занатлија и
слободних професија-таксисти, угоститељи и др.).
У тој породици се доминација мушкарца над женом и старијих над младима
сматра сасвим природном и нормалном. Брак се заснива путем договора старешина
породице. При том избору велики утицај има материјални статус породице. Пошто је
основни циљ брака обезбеђење континуитета породичне лозе, ова породица тражи
велику плодност од жене и рађање у току читавог фертилног периода. Тако у овој
породици влада формална моногамија, верност се обавезно тражи само од жене, а
мушкарцу се оставља већа слобода и толеранција и то како пре брака, тако и у току
његовог трајања. Код овог типа породице нарочито су наглашене репродуктивна и
економска функција. Постоји веома изражен степен солидарности, узајамне помоћи,
разумевања и поштовања.
Процеси индустријализације и урбанизације који су захватили Европу од
краја XVIII века третирају се у социолошкој мисли као вододелница или залеђе на
коме израста модерна породица у свом пуном и правом значењу. Не образлажући
исцрпније делимично неслагање са овом све доскора владајућом парадигмом
социологије породице, склона сам тврђењу да су индустријализација и урбанизација
само допринели омасовљењу модеме породице, тј. омогућили да оно што је била
привилегија малог броја породица виших и средњих слојева европског друштва
постане масовни начин живота становништва ових друштава. Од момента победе
овог облика породице на западно-европском тлу може се пратити процес светског
ширења овог породичног облика, укључујући и њено ширење у Србији.
Та савремена породица је Шта би се, дакле, након свих разматрања, могло
подразумевати под појмом модеме породице? Најчешће се у социологији под
модерном породицом разуме мала друштвена група која настаје на темељу
драштвено признате везе супражника (брак) и њихове рођене или адоптиране деце, а
чија је основна функција социјализација потомства и одржавање психичке
стабилности одраслих чланова породице.11
Изнета дефиниција није нетачна али је недовољна. Она се заснива на
дескриптивном навођењу основних елемената, при чему управо набрајање може
11
Гиденс, Е., Социологија, Београд, 2003.

8
довести до озбиљних погрешака. Наиме, модерна породица се према овим
схватањима првенствено препознаје кроз њену нуклеарну форму. Нуклеарна форма
породице све више уступа место разним, бројним варијантама односно прелазним
облицима домаће савремене породице, која се састоји од родитеља и њихове још
увек неудате и неожењене деце. Чланови ове породице налазе запослење изван круга
породице, ступајући у организовани процес друштвене поделе рада. Ова породица
подразумева висок степен поштовања, љубави, равноправности, демократичности,
слободе у односима између њених чланова у избору будућег занимања и сл. То, пре
свега, важи за однос између мужа и жене, као и родитеља и деце. Међутим, у пракси
се још увек, у доста случајева, не поштује и не остварује на такав начин.
Све основне функције код овог типа породице остварују се на нови начин.
Репродуктивна функција се одваја од сексуалне. Планира се број деце у породици и
рађају се само жељена деца. Број деце се знатно смањује. Васпитна, нарочито
образовна функција се преноси на друштвену заједницу. Економска функција је
претрпела највећу измену, тако да је сада сведена углавном на заједничку
потрошњу.12
Круг сродника се сужава, а сродничке везе све више слабе. Тако се
савремена породица унутар себе демократизује, а у односу на окружење, све више
отуђује. Због захукталог темпа живота и бројних обавеза њених чланова она се све
више окреће себи и затвара у себе.
А то је чињеница да модерна, тј савремена породица представља одвојену,
самосталну и засебну сродничку јединицу од сродничких група којима припадају
оба супружника, тј. да заузима релативан однос еквидистанце према ширем
сродничком залеђу породица оријентације. Модерна породица је при том
оспособљена да задовољава основне потребе својих чланова или самостално, што је
ређи случај или у сарадњи са другим друштвеним установама и јавним службама
које спадају у оквир деловања модерне социјалне државе.
Па ипак, упркос својој редукованости, породица и даље остаје веома
сложена структура и организацијски састав: породицу чини брачна веза супружника,
али без обзира на њену централност она се не своди само на њу; породицу чини
заједнички живот и односи чланова, али се она не исцрпљује у томе; породица је
увек била радање и одгајање деце али није само то; породица је и даље „служење" у
коме је видљива домаћа подела рада између полова и генерација, али није само то.
Оно што чини различитим све ове односе и делатности који су и раније одликовали
заједнички живот и старање о егзистенцији сродника и чланова кућне заједнице јесте
специфична атмосфера интимности и афективне повезаности чланова породице,
било да та атмосфера постоји само у жељама и очекивањима чланова породице или

12
Петковић, В.: Социологија, Висока школа за пословну економију и предузетништво, Ваљево, 2010.

9
се настоји и остварити у њиховим реалним свакодневним односима и
комуникацијама.13

3.3 ПРОЦЕСИ ДЕЗОРГАНИЗАЦИЈЕ У САВРЕМЕНОЈ

ПОРОДИЦИ

Као што смо до сада видели, модерна породица је производ једне дуге
еволуције. Као крајњи продукт тог историјског кретања, она је истовремено и сасвим
нов и специфичан квалитет, али истовремено и стециште бројних остатака
прошлости или њихов чврсти амалгам. Да би се ухватила целовитост и сложеност
модерне породичне појаве можда најбоље резултате даје онај приступ који настоји
да установи трајне противуречне тенденције које се у мањем или већем интензитету
крију испод, на први поглед моногамног и јединственог облика мале породичне
групе. Указујући на основне противуречености тенденције у формирању и
функционисању модерне породице олакшавамо приступ теоријском разумевању и
тумачењу породице у оквиру савремене дисциплине која се њоме бави, али
истовремено стварамо шире полазиште за објашњавање и тумачење промена које у
последњим деценијама овог миленијума погађају породицу изазивајући на страни
социолога породице забринутост за судбину њиховог предмета.
Дакле постоји низ промене, односно процеса дезорганизације који су
карактеристични у савременој породици и то: целибат, анахронични бракови,
непотпуне породице (бракови без деце; породице у којима је један родитељ погинуо,
у болници је у затвору и сл; разведени брачни парови), раздвојени бракови, социо-
патолошке појаве, конфликтне породице.
Целибат било мушки или женски подразумева уздржавање од заснивања
брачних односа, односно породичних односа. Сличан феномен целибату је феномен
чија је суштина у касном заснивању брачних односа, најчешће изазвана систему
дужег школовања и заснивањем све већег броја ванбрачних заједница, паду
стандарда, високом стстепен незапсолености младих и сл.
Истраживања показују, да у Србији, мушкарци ступају у брак, у просеку, са
27,8, а жене са 23,9 година.
Време заснивања брачних односно породичних заједница веома је битно. То
не би требало да буде ни прерано ни прекасно. Веома млади нису довољно
емоционално зрели, а често ни социјално обезбеђени, па су њихови бракови доста
нестабилни. Није добро ни прекасно заснивање брачних заједница, што у пракси
постаје све чешћа појава. Померање почетка заснивања брачних односно
породичних заједница објашњава се савременом организацијом друштва и
друштвеног живота. Све лакше остваривање предбрачних сексуалних веза има
13
Ђорђевић Д.: Социологија за сва времена, Научна књига, Београд, 1996.

10
посебну улогу у томе. Пракса показује да закаснело заснивање брачних односно
породичних односа има за последицу њихово заснивање, ређе на бази емоција и
љубави, а више на бази економских или неких других интереса. Пошто брак и
породица нису само економске, или не пре свега, економске заједнице, то касније
има последице на брачне односно предбрачне односе а некада и на сам опстанак
институција брака и породице.
Анахронични бракови – су бракови који настају на бази старих,
патријахалних односа по којима отац доминира и има ауторитет у породици.
Самосталност деце је неиспољена, отац их храни и облачи, а она су дужна да све
своје обавезе извршавају без поговора. За ову породицу је карактеристична и строга
подела послова на мушке и женске, иако жена самостално привређује, она је и даље
потчињена мужу. Отац породице, муж може да вара жену, и може да има више жена.
Женино безазлено флертовање се сматра тешким грехом који се чак некад од стране
мужа окрутно кажњава. Напред поменути односи доводе до стварања двојног
морала, отежаног процеса социјализације и васпитавања деце и лоших брачних и
породичних односа међу супружницима а и децом.
Непотпуна породица је облик дезорганизације који је карактеристичан за
породице без деце, породице у којима је један родитељ умро, погинуо, и породице у
којима је дошло до развода у браку. Проблем бракова, тј. породица без деце може се
решити усвајањем туђе деце из домова или разбијених породица или породица у
којима су настрадали родитељи. Међутим брачни парови који немају деце теже се
одлучују на усвајање било због комодитета и лагоднијег живота, а такође, се дешава
да се одлуче на то релативно касно, у подмаклим годинама када више биолошки и
психолошки нису у стању да то чине.
Код брачних парова који су разведени, велики проблем може настати ако се
после развода брака не обезбеди адекватне, компензационе мере (алиментације које
би обезбедиле деци разведених родитеља да се школују, да живе, обезбеђење жене
уколико је незапослена, необезбеђена и сл.) Статистички подаци показују да је стопа
развода бракова код нас веома висока у односу на светске просеке, чак у 70%
случајева мушкарци траже развод брака, иако су у већини случајева они криви за то.
После развода мушкарци се много чешће поново жене него што се жене удају.
Дакле, људи који су били у браку па се развели пре ће опет ступити у брак него, на
пример, неудате и неожењене приближно истих година.
У статистичком смислу, нови бракови су мање успешни од првих бракова,
стопа развода новог брака је виша од стопе развода првог брака. Уколико нови брак
дуже потраје од првог, могуће је да ће бити далеко успешнији од претходног.14
Раздвојени бракови су бракови код којих не долази до раставе супружника,
они живе одвојено, муж тражи запослење у другом месту, да би живео одвојено од
14
Гиденс, Е.: Породица и брак, Београд, 2000.

11
жене. У овим браковима деци је најтеже јер се полове између два родитеља, ствара
се подељена личност што има за последицу тешке психо-социјалне послодице деце
за њихов будући развој.
Један од узрока који такође утиче на процес дезорганизације породице су
социо-патолошке појаве: алкохолизам, наркоманија, проституција, коцка, скитња,
проосјачење, различити облици насиља и сексуалног злостављања. Ту спада и
инцест. Он представља полно општење између најближих крвних сродника -
родитеља и деце, браће и сестара. Та појава се ретко среће и то углавном код
несрећних, разбијених породица. Такво недозвољено понашање оштро су осуђивала
сва друштва и сви центри моћи у њима: држава, црква и сл.
Узроци дезорганизационих процеса налазе се и код самих, конфликтних
бракова односно породица. Резултати неких истраживања показују да је велики број
неуспелих, промашених бракова, нарочито са децом, али се вештачки одржавају из
личиних разлога (због деце, због средине, због родбине и сл.). Најчешћи конфликти
су између самих брачних партнера. Узроци су објективне и субјективне природе. У
објективне узроке спадају, пре свега, економски узроци: немање стана и ниска
зарада, а у субјективне узроке неуредан живот једног од брачних партнера,
неслагање карактера, у лошим навикама, у сексуалном погледу и сл. Узроци
дезорганизационих процеса налазе се и код конфликтних породица који често
произилазе из међугенерацијских сукоба - сукоб родитеља и деце. У патријархалној
породици су се ти сукоби потискивали односно пригушивали. Међутим, у
савременој демократској породици ти сукоби много раније и много чешће
ескалирају.

4. ПЕРСПЕКТИВЕ ПОРОДИЦЕ

Промене у породици воде и преображају њених функција. Индустрија-

лизација је текла напоредо са урбанизацијом, што је довело до промена у економској
и васпитној функцији породице. Развојем породичног индивидуализма и слабљењем
веза са сродничком групом, инокосна породица је окренута себи и упућена само на
себе. Укључивањем жена у процес рада бригу о деци преузимају разне институције.
Социјализација деце се формира под утицајем школе, вршњака, масовних медија,
који имају и позитиван и негативан утицај. Важност породице у савременом,
отуђеном друштву постаје још већа. Томе у прилог иду промењени, хуманији,
равноправни односи између супружника који бирају брачног партнера слободном
вољом. Већа демократичност у породици, доводи до раније еманципације деце, и
уколико је заснована на поштовању, а не на наметању ауторитета силом, има веће
шансе да створи позитивну климу у породици. У Србији, породица има посебан

12
проблем – пад наталитета условљен економским чиниоцима, али и егоизмом
родитеља који сматрају да је лакше са једним дететом или без деце.
Породица се руши!" - узвикују заговорници породичних вредности,
анализирајући промене у протеклих неколико деценија - либералнији и отворенији
став према сексуалности, изузетан раст стопе развода и свеопште трагање за личном
срећом, све то мења стара схватања о породичним дужностима и заузимање нових
ставова које треба да има породица у будућности. Морамо обновити морални
смисао породичног живота, кажу они. Исто тако, морамо поново успоставити
традиционалну породицу, која је била много постојанија и уређенија, од замршене
мреже односа у којој се многи од нас данас налазе.
,,Не!" - одговарају њихови критичари. „Ви мислите да се породица руши. У
ствари, она само постаје разноликија. Зато би пре требало да активно подстичемо
цео низ различитих породичних облика и сексуалног живота, него да мислимо да
свако од нас треба да се обликује према истом калупу."15
Ко је у праву? Вероватно би требало да упутимо критике и једном и другом
ставу. Повратак на традиционалну породицу у будућности као што смо видели из
претходног излагања није могућ, и то не само због, као што смо раније објаснили,
става да традиционална породица на коју обично мислимо заправо није никад ни
постојала, или због тога што је постојало много негативног у породицама у про-
шлости да би оне могле сада да служе као узор, већ и зато што су друштвене
промене ранијих облика брака и породице у великој мери неповратне. Жене се
засигурно неће вратити у великом броју оној предашњој ситуацији живота у
породици из које су, с великом муком, успеле да се ослободе. Сексуална партнерства
и брак данас, какви год били, не могу више бити као некад. Емоционална
комуникација - или, тачније, активно стварање и одржавање односа - постала је од
суштинског значаја за наш лични и породични живот.
Какав ће бити резултат? Можда ће стопе развода остати на истом нивоу, али
неће опадати. На основу прошлих тенденција, могуће је претпоставити да ће око 60
процената свих бракова који се данас склопе завршити разводом у року од десет
година.
Развод, као што смо видели, није увек одраз несреће. Људи који су се у
претходним временима осећали принуденим да остану у неуспелом браку сада могу
почети све изнова. Међутим, нема сумње да тенденције које се тичу сексуалности,
брака и породице изазивају дубоко узнемирење код неких људи, док другима
стварају нове могућности за самоиспуњење код других људи.
Они који сматрају да ће велика разноликост породичних облика која данас
постоје бити дочекана као ослобађање од ограничења и патњи из прошлости,
сигурно су донекле у праву. Мушкарац и жена данас могу остати самци ако то желе
15
Гиденс, Е., Социологија, Београд, 2003.

13
и да при том не трпе друштвену осуду као некад нежење или, још више, уседелице.
Невенчани парови не наилазе више на друштвено одбацивање од својих
„угледнијих" ожењених пријатеља. Ублажавање нетрпељивости према
хомосексуалцима види се по томе што данас геј парови могу оснивати породицу и
подизати децу. У неким случајевима, хомосексуални парови стекли су законско
право да буду признати као породица.
Социолози В. Гуд (1964) и Хајди Росенбаум (1982) издвајају само неке, од
многих особина породице у будућности, при чему Гуд више наглашава унутрашње, а
Росенбаум спољашње елементе тог система. За Гуда будућност породице огледа се
у: реткостима проширене породице и нестајању корпоративне сродничке структуре;
релативно слободном избору супружника базиран на љубави и неолокалном
домаћинству; смањењу ауторитета; већој једнакости међу половима и легалан
систем у коме се прихватају принципи правне једнакости чланова. За Росенбаума,
будућност породице се огледа у: раздвајању рада за зараду од дома; породица
постаје приватна и затворена јединица, дневне одсуство оба члана из дома а ретко
једног, егзистенција породице почива на заради оба члна из дома (мужа и жене),
прузимање од стране друштва послове социјализације, изградња независног
породичног система.16
О породици у будућности изречено је много истина и заблуда, написано је
пуно песимистичких и оптимистичких мисли, створено је пуно теорија, од којих јој
једне проричу пропаст, а друге је замишљају као најтрајнију институцију, свету и
узвишену. Једни гледају на њу као на тамницу у којој је човек лишен слободе и
достојанства, а други као на оазу среће и уживања у којој човек стварно може да
воли и да осети да је вољен. Експерти различитих струка су, такође, размишљали о
проблему породице у будућности, мада су то више чинили са становишта онога што
у њој неће бити него што ће бити. У вези с тим општим ставовима створене су и
визије породице и породичних односа у ближој и даљој будућности. Оно што би се
могло узети као заједничка карактеристика породице будућности, према свим тим
схватањима, састоји се у следећем:
а) промена односа између породице и друштва;
б) промена у породичној структури и
ц) трансормације породичних функција.17
У будућности породица ће бити све више окренута друштву. Доћи ће до све
веће социјализације породице, до све већег подруштвљавања породичних функција.
Већ данас је пренет читав низ функција са породице на друштво. У будућности ће се
породица још више приближавати друштву, кроз међусобно преплитање породичних
и друштвених функција. У том смислу, од пресудног значаја ће бити развијање

16
Петровић, М.: Брак и породица, Metaphysica, Београд, 2009.
17
Петковић, В.: Социологија, Висока школа за пословну економију и предузетништво, Ваљево, 2010.

14
мреже различитих сервиса и установа - обданишта, дечје јасле, перионице, мензе
итд. Ове промене у друштвеној нужно ће изазвати и промене у породичној
структури. Сматра се да ће се смањивати величина породице у будућности, да ће
"породичне задруге" сасвим нестати. Такође се сматра да ће доћи до смањења стопе
наталитета, до повећања стопе нупцијалитета (склопљени бракови) и, опет, до
опадања стопе диворцијалитета (разведени бракови). Даље се сматра да ће деца
имати мањи значај за стабилност брака и породице. То се већ данас види кроз однос
разведених бракова са децом према браковима без деце у развијеним и неразвијеним
земљама.
Такође се сматра, да репродуктивне функције у оквиру савремене породице
подразумевају у оба наведена случаја производне функције у редукованом обиму као
што су обезбеђивање и одржавање стамбених услова, набавка и припрема хране,
старање за одевање и хигијену и заштита здравља итд. Са економског становишта се
зато модерна породица третира као претежно или чисто редистрибутивна и
потрошачка заједница, за разлику од премодерних облика који се сматрају као
примарно производне заједнице.
У циљу обављања тих „остатака" производње, у оквиру савремене породице
преживљава и један облик рада који вуче корене из најдавнијих времена античког
ропства - неплаћен, невреднован и непризнат рад који се непосредно односи на
чињење услуга другим особама - служење другима. Носиоци тога рада некада су
били робови, кметови или слуге, а данас су жене. Тај рад се данас назива домаћи рад
будући да се обавља у оквиру домаћинства индивидуалне породице или још
прецизније породични рад јер је његов главни циљ задовољавање потреба чланова
породице а претежно га обављају жене.
Са настанком грађанског друштва, класна димензија диференцијације излази
из породице, али породица као јединица постаје у целини одређена и посредована
класном структуром друштва. Сада конкретне породице заузимају различите класне
позиције што опредељује судбину свих чланова. Али за разлику од прошлих
ситуација, када је судбинска неминовност као природна нужност стајала над главама
индивидуалних чланова или читавих породичних група, у модерном друштву воља
појединца удружена са ’’срећним случајем’’ може да измени наслеђену класну
позицију и да појединца и судбину његове породице усмери ка позитивном исходу
(мобилност навише) али и ка негативном (мобилност наниже).
Могло би се претпоставити да уколико слаби деловање породице као актера
и агенса у производњи стратификацијске неједнакости друштвеног поретка, у тој
мери јача улога породице у репродукцијском одржавању већ произведених подела, и
то мање у економској сфери, а више на плану културне репродукције друштва у
целини и посебно неких култумо-стратификацијских подела. Наиме, све док је
класна подела у друштву доминантна, остале стратификацијске димензије остају

15
потиснуте и маргинализоване у друштву у целини и у његовим посебним деловима.
То су поделе према по-род димензији, старосно-генерацијске, расне, етничке и
националне.
У савременим пост-модерним друштвеним условима, у породици до
највећег интензитета подела долази према родној стратификацији, што за последицу
има интензивно унутрашње сукобљавање између полова које доводи до изразите
нестабилности модерне породице у будућности. У блиској вези са овом поделом у
савременим условима све израженије делује унутар породице као и на друштвеном
плану подела на интергенерацијском плану, а што опет савремену породицу чини
веома несигурном и угроженом.
Напокон, породица је одувек представљала место укрштања и додира али и
сукобљавања расно, етнички и национално подељених културних заједница и група.
У савременој ситуацији друштвених сукоба на расно-етничкој и националној основи,
породице све чешће постају медијатори тих сукобљавања и њихове непосредне
жртве.
Укратко, желим да нагласим следећу тезу када је реч о односу главних
стратификацијских подела у друштву и модерне породице: доминатност класне
поделе на почетку и у ери индустријализације грађанских друштава утицала је да се
породица формира као стабилни однос и група јер је одржавање класне позиције
породице ограничавало и потискивало јављање других супротности унутар
породичне групе. Процеси слабљења класне дихотомије у фази постмодерне
трансформације развијених друштава омогућавају да се унутар породице разиграју
њене унутрашње супротности по линијама родно-полне и генерацијске поделе које
садашњу породицу чине крајње нестабилном и привременом формом.
Однос приватности и јавности у породици није константна величина у
будућности; „приватна породица резултат је модерног развоја" који се темељи на
следећиим процесима: 1. смањивање броја чланова породице, али не у смислу
облика породице на или проширена) већ у смислу измене њеног састава: мање деце
и одсуству страних особа из домаћинства (самаца, послуге и сл). 2. процес
просторног сужавања породице у смислу одсуства породичних активности у јавном
простору (повлачење породице из улице, суседства, паркова и других јавних
површина и са друге стране индивидуализација кућног простора). 3. промена норми
којима се руководи понашање у породици. Од јавне идеолошке и религијске
контроле породице ка унутрашњој контроли од стране породичне идеологије.18
Укратко, процес приватизације породице третира се као процес одвојен од
индустријализације која за последицу има нову коњугалну форму породице.
Приватизација у будућности се, пак, више сагледава као културни процес који даје
физиономију вредностима и осећањима чланова породице. У овоме се огледа
18
Мучибабић М., Породица контраверзе и изазови, Београд, 2006.

16
модерни преокрет у односу на античко схватање приватности које је породицу
поистовећивало са нечим недоличним и нецивилизованим.
У настојању да се одговори на многа конкретна питања: заснивање породице,
њена организација, функционисање, њена стабилност, перспектива - створено је низ
теорија, које мање-више представљају својеврсни вид научних утопија. Научна
теорија гледа на будућност породице оптимистички, хуманистички, док су неке,.
теорије доста песимистичке. Такво је, рецимо, схватање изложио Олдос Хаксли у
делу Врли нови свет. Његове мисли, мрачне и рационалне, дрхте над понором
будуће породице, која ће бити уништена, а са њом и њене емотивне функције.
Такође, у савременим условима приватност породице је премрежена и
загушена нормативима и стандардима које постављају надзорне институције апарата
државне власти са једне стране и „помажуће професије" са друге. И једни и други
кроз „фамилистичку политику" држе јавност под напетошћу дискурса о
„породичним проблемима" и „проблематичности" савремене породице и породице у
будућности.
Дакле, форма породице у будућности је све више ’’опциона и привремена’’.
Уместо да буде обликован породицом, појединац сада обликује породицу према
себи, што појачава његову аутономију али неоспорно води трајној нестабилности
групе.
Модерна породица у амбиваленцији између тежње чланова ка пуној слободи
и индивидуализацији, и са драге стране своје „природне" тежње да се одржи као
ефикасно и чврсто групно јединство, да очува своју интеракцијску кохезију,
насупрот силама које теже њеном лабављењу и распаду стално се налази у раскораку
између тежњи и постигнућа. Чувена Барџесова формула „породица као јединство
личности у интеракцији" управо је парадигма те противуречности са којом је рођена
модерна породица и на којој се одржава у будућности.
У новој грађанској породици васкрсава стари ауторитет господара породице у
лику оца породице који своју власт више не ослања на наслеђе и порекло, већ на
предузетничку радиност и вештину зарађивања. Такав ауторитет је требало,
међутим, оправдати у друштву које прокламује једнакост свих чланова и слободу
делања за све. Оправдање је нађено на терену васпитања и социјализације
потомства. Ауторитет оца у породици не проистиче више из његове мушкости већ из
његове друштвене улоге оца породице. Отац породице постаје носећа фигура
породице, на чијем објашњавању и анализирању почивају бројне социолошке
теорије, али и најзначајније и најснажније међу свима - Фројдова теорија. Фројдова
теорија се мушкарцем у породици не бави ни као мужем, ни као завидником, нити
као љубавником. Она се њиме искључиво бави као оцем (Едипов комплекс). Уз
ауторитет оца породице, који доминира на најважнијем унутрашњем пољу породице

17
-одгајању деце, нема места за било какво посебно место жене, мајке и супруге. У
свим тим ликовима она се појављује само као сенка очевог ауторитета.
Притисак ка уједначавању који долази из стуктуралних оквира постепено али
сигурно доприноси да ауторитарна фигура оца наслеђена из предграђанског доба,
почиње да бледи и нестаје. Уместо ауторитарне хијерахије ране грађанске класе,
породицу све више осваја дијадна симетрија супружника. Други израз за ту
симетрију, који открива њено наличје јесте Парсонсова теорија сегрегираних али
комплементарних улога полова у породици. Другим речима, сваки пол је владалац у
својој сфери делатности и улога, а само заједно омогућавају породицу као
„перпетуум мобиле" грађанског друштва.
Васпитно-морална, емоционална и непосредно социјализаторска функција ће
трајно остати и биће незаменљиве. Топлину мајчиног загрљаја, непосредност и
удобност породичног живота, који чине безбрижни период детињства у животу
сваке људске јединке, па чак и прве погледе на свет, схватање и усвајање одређеног
система вредности, не може адекватно заменити ни једна друштвена институција.
Слабиће и заштитна функција породице - уместо породичних, све више ће
јачати различити облици друштвене заштите, која ће се остваривати кроз развијени
систем социјалних, здравствених, професионалних и других облика заштите човека.
Ипак, неки облици породичне заштите, остаће још доста дуго - имовинско-правна
заштита, сарадња, помоћ, солидарност.
Што се тиче конкретних питања заснивања и постојања породице, предвиђа
се низ новина, односно да оно што је сада изузетно, постане пракса. Сматра се да ће
се веома развити институције и службе за упознавање и зближавање будућих
супружника; за давање брачних и породичних савета; за планирање породице; за
негу и васпитање деце; за давање савета за рекреацију и коришћење слободног
времена итд.
Поводом неких лажних дилема о будућем развоју породице - рецимо, да ли ће
доћи до слободне љубави, тј. да ли ће се она развијати на бази строге моногамије или
на бази лабилних веза, већина аутора сматра да никада неће доћи до некаквог полног
промискуитета, да друштво будућности сигурно неће стварати анархију у полном и
љубавном животу човека, негацију полног морала. Сигурно је да морални и
културни ниво човека будућности неће бити на нижем нивоу него што је то морал
данашњег човека.
И на крају, у судару модерне породичне идеологије детецентричности и
стварности која дете прерано излаже непланским штетним утицајима преко
масовних медија и културе вршњака, све је више одраслих особа, а нарочито
женског пола које своје друштвено потврђивање, али и лично задовољење траже и
налазе изван функција и одговорности рађања, бриге и одгоја потомства. У
савременим друштвима уместо броја деце, расте број бракова који се добровољно

18
одричу деце и родитељских задужења. Од свог настанка, породица се није нашла на
тако склиском терену за своје одржање и постојање као друштвена институција. Јер,
ако су породици и раније одрицане неке функције, увек јој је остајало прибежиште у
функцији рађања, одгајања и васпитања деце. У нови миленијум човечанство улази
са већ веома конкретним изгледима да функција рађања буде претворена у пуку
технологију. Опасно је нагађати шта то носи за други део ове породичне функције -
одгајање потомства! Али, технолошки оптимизам често корача заједно са
друштвеним песимизмом.
Због свега што смо досад рекли, тешко је одупрети се закључку да се ми,
ипак, налазимо на раскршћу. Хоће ли будућност донети даље пропадање дуготрајних
бракова или партнерстава? Хоће ли наш емоционални и сексуални живот бити све
више обележен горчином и насиљем? Нико то не може рећи поуздано. У сваком
случају, анализа брака и породице коју смо овде изложилиснажно указује да нећемо
решити проблеме враћајући се прошлости. Морамо покушати да измиримо слободе
које већина од нас цени у личном животу са потребом да изградимо стабилније и
трајније односе с другима.

19
 ЗАКЉУЧАК

Породица је универзална људска заједница коју чине одрасли репродуктивно

способни партнери и њихово потомство, али и даљи сродници који живе заједно са
њима. Породица, поред репродуктивне, привредне, социјалне има и значајну
психолошку, васпитну и социјализацијску улогу. Она је важна примарна група и
један од најзначајнијих агенаса социјализације. По структури, функцијама и
вредносној оријентацији постоји више типова и облика породица: моногамна,
полигамна; матријархална, патријархална; потпуна, непотпуна; нуклеарна,
проширена; ауторитарна, демократска итд.
Савремена породица је друштвена група која се заснива браком. Њу обично
чине муж, жена и њихова деца. Породица се одликује равноправним односом
супружника и наглашеном бригом о деци. Његова улога се састоји у стварању и
подизању потомства, задовољавању емотивних и биолошких потреба, васпитању
младих, заштити чланова породице, остваривању друштвених контаката и
обезбеђивању материјалних услова за живот.
И данас постоје мимоилажења око тога где треба сврстати породицу: у
друштвену основу или надградњу друштва. Неки теоретичари сматрају да породица
припада економској основи друштва, док је други пак сврставају у друштвену
надградњу и то у правно политички део надградње. По неким теоретичарима опет
породица спада само у биолошке групе. Најприхватљивије је схватање да је
породица део економске основе друштва и исто тако толики део друштвене
надградње. Као посебна социјална група је јединствен друштвено-организовани
оквир у коме се решавају разноврсни процеси: биолошки, економски и едукативно-
културни. Породица служи за одржање врсте али је она истовремено и економска
скупина. У њој се обавља функција набаве и трошење средстава за живот, што значи
да је она произвоначкопотрошачка група. Она је и едукативна скупина или група,
што значи да се у њој одвија одгој подмлатка у: физичком, моралном и материјалном
погледу.
Што се тиче настанка и развоја породице, и око тога питања постоје
различита схватања. По једнима она је прастаница друштва, а то значи да је
најстарије језгро из којег су се развили и род и племе. Такво схватање имамо код
античких филозофа. Друго схватање је да је породица друштвеноекономска
категорија која није постојала на најнижем ступњу развоја људског друштва. Ово
схватање је преовладавало у науци. У свом делу "Древно друштво" Морган сматра
да је породица у свом развоју прошла следеће фазе: промискулитет, породица крвног
сродства, породица пуналуа, породица парова и моногамна породица. Друга подела

20
је Енгелсова који сматра да је породица у свом развоју прошла три фазе: за
дивљаштво групни брак, за варварство брак парова и за цивилизацију моногамија
допуњена браколомством и проституцијом. На овом ступњу из полних односа су
искључни родитељи и деца, а то значи да су браћа и сестре међусобно мужеви и
жене. Породица пуналуа је у ствари форма групног брака. Из брачних односа
искључују се сада браћа и сестре и то је брак који се не заснива на крвном сродству.
Суштина брака је што су сестре једног генса заједничке жене браћи другог генса. Из
овог облика породице временом се развија породица парова. Тако још увиек група
мужева има групу заједничких жена, временом један муж почиње имати једну жену,
као и жена једног главног мужа. Тако се постепено потискује групни брак и ствара
породица парова. Тек овде се јавља клица породице у правом смислу речи што води
ка стварању моногамне породице.
Сваки брачни друг је слободан да развија своје радне, духовне и друге
способности и склоности, те да се самостално укључује у све облике друштвеног
живота. Брачни другови су дужни да развијају осећање међусобне солидарности, као
и солидарности према другим члановима породице, а нарочито према својој рођеној
или усвојеној деци. Брачни другови су равноправни у свим личним и имовинским
односима. Брачни другови су дужни једно другом бити верни и узајамно се помагати
и поштовати. Брачни другови место становања одређују споразумно, као и вођење
заједничког домаћинства. Издржавању породице доприносе брачни другови
сразмерно својим могућностима.
Са аспекта улоге и положаја мајке и оца у историјском развоју облика
разликују се две основне фазе: матријархат и патријархат. У матријархату главну
улогу и највећи углед има мајка, а у патријархату отац. Основни и
најраспрострањенији облик породице данас је тзв. индивидуална моногамна
породица. Међутим, у различитим деловима света и данас егзистирају различити
облици породице што смо и видели у самом излагању семинарског рада.
И на самом крају, без обзира на контрадикторност савремене породице која
погађа готово сваки њен аспект, ипак је неопходно указати на неке основне
описујуће и објашњавајуће особине модерне породице. Оне би се могле наћи у
следећим својствима: 1. Дефиниција породице према најближем појму (genus
proximus) могућа је посредством појма социјалне групе што је исправније од њеног
дефинисања било као заједнице или као институције. Тиме што се породица
сагледава као променљиви групни састав и однос онемогућава се њено неисторијско
хипостазирање али и апстраховање њених својстава које воде идеализацији,
идеологизацији и универзализацији једног историјског облика на рачун мноштва
осталих. 2. Породица се може дефинисати као историјски променљива социјална
група са великим бројем варијација према облику, структури, функцијама и садржају
темељних односа између чланова. 3. Сасвим конкретно, породица би се могла

21
описати као историјски облик кроз који се остварује „веза између сродничке мреже и
организације економског живота која омогућава репродукцију сродничке мреже". У
дефиницији породице два појма се стављају у међусобни однос и посматрају кроз
историјску перспективу: сродство и домаћа (кућна) заједница или домаће функције
породице. 4. У случају модерне породице, овим се аспектима додаје трећи који
битно мења укупан изглед и функционисање породице у савременим друштвима. То
је аспкет интимности породичних односа, што са једне стране произилази из
нагласка на афективноемоционалним везама чланова унутар приватног породичног
дома, а са друге стране, на форсирању индивидуализације и персонализације чланова
у породици и помоћу породице. Обележје породичне интиме значајно је како за
супружничке тако и односе родитеља и деца... Када нестане породичне интиме,
нестаје и породица.
Дакле, Породица је први мали свет детета, сасвим довољан за његову моћ
социјалног комуницирања и прилично дуго дете неће осећатипотребу за ширењем
социјалног миљеа. У породици дете стиче прва социјална искуства, постаје свесно
себе и свога »ја«, ту »испробава« свој статус, ослушкује реакцију на своје понашање,
редовно наилази на разумевање, схваћање, помоћ, заштиту, сигурност и на првом
месту љубав која је природан однос у тој средини и која учвршћује везу измену
детета, родитеља и других чланова породице. Љубав је онај специфичан садржај што
повезује чланове породице, пружа члану породице осећај сигурности, заштићености
и више разумевања и за оно што би у другим срединама довело до сукоба и раскида
веза.

22
 ЛИТЕРАТУРА

1. Бајић М. З.: Социологија, Краљево, 2000.

2. Гиденс, Е., Социологија, Београд, 2003.

3. Ђорђевић Д.: Социологија за сва времена, Научнакњига, Београд,1997.

4. Јовановић П.: Родитељи и дете, Чигоја штампа, Панчево, 1997.

5. Мучибабић М., Породица контраверзе и изазови, Београд, 2006.

6. Петковић, В.: Социологија, Висока школа за пословну економију и

предузетништво, Ваљево, 2010.

7. Петровић, М.: Брак и породица, Metaphysica, Београд, 2009.

8. Шоршевић М.: Социологија, Београд, 1996.

23