Ана ел Ли

Анабел Ли
Писац: Едгар Алан По

Анабел Ли је посљедња пјесма коју је написао амерички писац Едгар Алан По. Иако је написана у мају 1849.
године, није објављена до пар дана након његове смрти, у октобру исте године, као дио посмртног опроштаја и
у два часописа.

Превод I

Пре много и много дугих година,

у краљевству на о али,
живљаше дева коју су звали
по имену Ана ел Ли;
и живљаше она с једном мишљу
да волимо се ми.

Ја ејах дете, и она и дете,

у краљевству на о али;
ал' нас двоје се више нег' волесмо,
ја и Ана ел Ли;
љу ављу на којој нам завидеше
не ески анђели.

И зато једном, пре много година,

у краљевству на о али,
ветар из о лака сручи се, и прели
лепу Ана ел Ли;
тад рођаци су горди њени
од мене њу однели,
да сахране је у гро ницу
у краљевству на о али.

Анђели, несрећни у свом рају,

нама су завидели -
да! аш зато (као што сви знају
у краљевству на о али)
ветар се сручи из о лака ноћу
преливши и прекривши моју Ана ел Ли.

Ал' љу ав нам еше јача од љу ави

оних које старијим смо звали -
оних што су више од нас знали -
те ни анђели у рајској ду рави,
ни демони које крију вали,
не могу ми душу раздвојит од душе
прелепе Ана ел Ли.

Јер кад месец сине, сневам сред тишине

о прелепој Ана ел Ли;
док сјај звезда точи, ја видим тад очи
прелепе Ана ел Ли;
тад, сред ноћи дуге, почивам пун туге
крај моје драге - мог живота и супруге,
у гро ници на о али,
у раци коју плачу вали.

Превод II

У царству на жалу сињега мора -

пре много лета то и -
живљаше једном девојка лепа
по имену Ана ел Ли;
и само јој једно еше на уму:
то да се волимо ми.

У царству на жалу сињега мора

деца смо или ми,
ал' волесмо се више но ико
ја и Ана ел Ли,
љу ављу с које су патили жудно
не ески анђели сви.

И зато, у царству на морскоме жалу,

прадавно ово се з и:
подухну ветар ноћу са не а,
следи ми Ан ел Ли;
и дођоше да је од мене однесу
њезини рођаци сви,
у гро на морскоме је спустише жалу
да вечни санак сни.

Анђеле завист је морила што су

тек упола срећни ко ми:
да! зато само (као што знају
у ономе царству сви)
подухну ветар с не а и следи
и у и ми Ана ел Ли.

Ал' ми надјачасмо љу аvљу оне

што старији еху но ми -
што мудрији еху но ми -
и сла и су анђели све васионе
и сла и су подводни духови зли
да икад ми раздвоје душу од душе
прелепе Ана ел Ли.
Јер вечите снове, док месец сјај точи,
снивам о Ана ел Ли;
кад звезде заплове, свуд виђам ја очи
прелепе Ана ел Ли;
по сву ноћ ја тако уз драгу почивам,
уз невесту своју, уз живот свој снивам,
у гро у на жалу, ту лежимо ми,
а море хучи и ври.

Превод III

У царству једном, пре много лета,

Крај сињег мора све то се з и –
Живела једна девојка лепа,
Име јој еше Ана ел Ли;
Њој само љу ав на срцу цвета,
Љу ав којом се волесмо ми.

Била је дете и млад их и ја,

Ал’ љу ав страсна тада се з и,
Што од свих више љу ави сија –
Мене и моје Ана ел Ли;
Да таква љу ав у њима клија
Жудеше с не а анђели сви.

З ог тога стравно серафим вре а,

Крај сињег мора анђели зли;
И дуну ветар да следи с не а
Прелепу моју Ана ел Ли.
Витеза њених поворка стала,
Да је од мене однесу сви;
У гро је морских спустише жала,
Да вечне снове у њима сни.

Анђеле завист мори у рају,

Јер су упола срећни кô ми.
Да! – само зато (као што знају
Крај сињег мора у царству сви)
Са не а ветар дуну на крају
И следи моју Ана ел Ли.

Ту нашу љу ав пре ајна што је,

Њу желе мудри и стари сви –
Од њих се више волесмо ми –
Ни анђели од зависти своје,
Нити из мора демони зли,
Склонили нису од душе моје
Душу предивне Ана ел Ли.

Док месец зрачи, ја снивам снове,

Снове о мојој Ана ел Ли,
И виђам очи док звезде плове,
Прелепе очи Ана ел Ли.
И док по сињем мору ноћ плива,
Ја лежим где ми драга почива,
Крај њеног гро а где тихо спи,
Где моја драга сад снове сни.

Превод IV

Прије много и много година,

У царству крај мора то и,
Дјева је живјела коју су звали именом,
Ана ел Ли;
С тек једном је живјела мишљу,
Да воли, и да се волимо ми.

Био сам дијете, и ила је дијете,

У царству крај мора то и:
Ал' више него љу ављу ми смо се љу или —
Ја и Ана ел Ли;
И з ог тога не ески крилати серафи
Били су завидни.

И то је разлог што једном, давно,

У царству крај мора то и,
Вјетар се спусти из о лака ноћу, следивши
Моју Ана ел Ли;
И дошли су племенити рођаци њени,
Мени је отели,
Да је затворе у гро ницу тамну,
У том царству што крај мора и.

Завидјели су нам анђели с не а,

Ни упола сретни ко ми —
Да! — то је разлог (као што знају
У том царству крај мора сви)
Што ноћу је вјетар из о лака дош'о,
И следио, у ио Ана ел Ли.

Ал' љу ав нам ила је јача од љу ави

Многих што су старији или нег' ми —
И мудрији много нег' ми —
И нити анђели горе на не у,
Ни подморски демони зли,
Не могу ми раздвојити душу
Од душе лијепе Ана ел Ли.

Јер ми не љесне мјесец, да сне не донесе

О лијепој Ана ел Ли;
Када звијезде се створе, видим како горē
Тек очи Ана ел Ли.
Тако лежим поред своје драге до зоре,
Своје драге — драге — живота и младе,
У њезиној гро ници уз море.
У њеном гро у уз шуморно море.

Преузето из „https://sr.wikisource.org/w/index.php?title=Анабел_Ли&oldid=78769”

Ова страница је последњи пут уређена на датум 12. јануар 2020. у 19:15 ч.

Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и додатни
услови. Погледајте услове коришћења за детаље.