Beleške uz ,,Tri gvineje’’ V.V.

Prvo poglavlje

-Počinje sa objašnjenjem zašto nije odgovorila na pismo koje se tiče rata i kako je mogao biti
sprečen, i opisuje muškarca kome na pismo odgovara, sredovečnog laureatisanog advokata.
-Iako oboje pripadaju klasi obrazovanih ljudi, pa i vrlo po klasi uglednih, ona između njih vidi
ponor koji ispunjava svedočenjima Meri Kingsli. U njima, na obrazovanje ćerke se troši jedino
na časove nemačkog, dok se na obrazovanje sina troši preko 2000 funti; ona to naziva zbirnim
amblemom F. O. A. (Fond za Arturovo obrazovanje).
-Obrazovanje nije samo učenje iz knjiga, već i sport, društveni milje, prijateljstva, putovanja,
sticanje znanja o spoljnoj politici, izdržavanje u toku studija. Iznosi koliko ćerke moraju da
odustanu da bi se sinovi obrazovali, i objašnjava kako obične stvari imaju hladan i bezvoljan
ukus; kako je onima koji ostaju na peronu dok prate putnike.
-U pitanju kako da se spreči rat jedno je sigurno, da je obrazovanje izuzetno značajno.
-Brak kao profesija za žene; a rat kao muška odlika i ovo argumentuje isečcima iz biografija,
novina, i članaka gde se prikazuje muška perspektiva koja izlaže rat kao mušku profesiju.
-Tri razloga:
● Rat je profesija
● Rat je izvor sreće i uzbuđenja
● U ratu se ispoljavaju mnoge muške osobine bez kojih bi muškarci bili degradirani

-Ipak, ovo se ne odnosi na sve muškarce i ističe i druge perspektive koje se protive nasilju i
toksičnom maskulinitetu, mada ipak želja za ratom preovladava i ona je preispituje kao pojavu
patriotizma, a onda se pita da li je patriotizam isti za žene i za muškarce.
-Muškarci i žene su podjednako zgroženo reagovali na ,,činjenice rata’’ odnosno na slike
španske vlade.
-Muškarci u društvu imaju mnogo više uticaja na dešavanja unutar njega; oni mogu da štrajkuju,
nalaze se na pozicijama moći itd., dok žene tu vrstu pritiska ne mogu da ostvare (kada je reč o
pacifizmu)
-Izgleda da je uticaj, kad se stavi na probu, u potpunosti efikasan samo u kombinaciji sa
rangom, bogatstvom i značajnim porodičnim lozama. Uticajne su kćeri aristokrata, a ne kćeri
obrazovanih muškaraca.
-Ernest Vajld izlagao da uticaj žena uvek treba da bude indirektan, da muškarac misli da obavlja
po svome dok zapravo čini ono što žena želi. V. V. se podsmeva ovome jer kaže da je većina
žena previše ružna, stara i siromašna da bi uspela da briljira u kategoriji vitez-dama.
-Zavisnost od profesija, umesto zavisnosti od oca, ipak je manje ropstvo.
-Reč ,,uticaj’’ se menja; ženski uticaj nije više šarm sirene i ona ne mora da šarmira (oca ili
brata) da bi dobila novac, i ima slobodu da izrazi svoje mišljenje jer ne može više biti finansijski
kažnjena, i ne mora biti pristrasna.
-Prozivka da se ,,rasa’’ muškaraca obrazuje 600 godina, a ,,rasa’’ žena tek 60.
-Vrlo anglosaksonski momenat oko ritualne odeće; kako muškarci u svojim profesijama odevno
ističu status, dok je za žene to nemoguće i odeća služi samo da bude lepa i da istakne njihove
draže u lovu na muža. Najlepša odeća u tom trenutku i kulturnom miljeu je vojnička (lol malo se
izmenilo).
-Ćerke obrazovanih muškaraca od 1919. mogu da zarađuju i za njih je najprirodnije da se
okrenu ka samom obrazovanju, pa novac koji su same zaradile mogu da ulože u školstvo. Sa
tim novcem mogu da se dogovaraju i pregovaraju, pa po mom utisku i da ucenjuju blagajnike
koledža.
-Pitanje toga šta je to ,,univerzitetsko obrazovanje’’ koje traje tri godine, košta veliku sumu
novca i za to vreme od sirove mase napravi obrazovanog muškarca ili ženu. Dve stvari
potvrđuju njegovu vrednost; prva, činjenica da univerzitetsko obrazovani ljudi u proteklih 500
godina vladaju Engleskom, i druga, koliko sve to košta.
-Koledž Meri Estel i kraljice Ane koji zbog biskupa nikada nije osnovan. Govori se o velikim
sumama i žrtvama koje podnose oba pola da bi do obrazovanja došlo. Razlog je bio što bi
obrazovanje žena poljuljalo englesku veru i gurnulo, navodno, ka rimokatoličkoj crkvi, a onda se
pride i smatralo da jedina profesija za žene, brak, ne zahteva specijalnu edukaciju. Navodno bi
obrazovanje ženama čak i škodilo na tom putu.
Prema tome, obrazovanje nije moglo biti univerzalno dobro, za oba pola, u svim prilikama i
profesijama.
-Umesto konsultovanja samo biografija, koje su subjektivne i pružaju ostrašćene i lične poglede
na svet, sada se može konsultovati istorija, državni anali, koji su daleko objektivniji nego lični
dokumenti.
-Istorija ženskih koledža u Engleskoj; muški koledži su bili bogati, dobijali su basnoslovne sume,
poklanjano im je štošta, dok je za prvi ženski koledž 10 hiljada funti moralo biti lično sakupljeno,
zemljište plaćeno, itd.
-Problem oko veze nasilje i vaspitanje se vidi u sledećem: žene jesu dobile koledž, lepo. Ali nisu
smele da imaju akreditaciju, odnosno to B. A. ispred imena: kada je bilo glasanje, tri puta više
ljudi je glasalo protiv nego za, a mladi ljudi su napravili nerede, oštetili kapiju ženskog koledža i
tako neke još nasilne stvari. Ovo povlači pitanje da li obrazovanje zaista pravi ljude boljim? Jer
ovde imamo situaciju mladih i obrazovanih ljudi koji ne prežu od sile, već se čak uče kako
suptilnije da je koriste. V. V. meša obrazovanje i plemenitnost, odnosno učenje i krucijalne
vrednosti. Veličina i moć samo ohrabruju na silu, a obrazovanje ne uči velikodušnosti i
plemenitosti.
-Vraća se na diskrepancu i jaz u vrednostima. Iako su dobile akreditaciju, nisu bile smatrane
delom Univerziteta, a onda postoji drastičan raskorak između stipendija za muške i ženske
koledže.
-Zašto uložiti prilog blagajnici koja ga traži za obnovu svog koledža kada je očito da obrazovanje
nema veze sa antiratnim? Plus ako one zvanično nisu deo Univerziteta, nemaju da se pohvale
konkretnim uspesima u kapitalizmu, ne garantuju ništa…priložila bi gvineju ,, samo ako mi
obećate da ćete je upotrebiti za stvaranje takvog društva i takvih ljudi koji će pomoći da se
spreči rat.’’
-Pošto je uspostavila vezu između kurikuluma i ne tako antiratnih vrednosti, ona predlaže
obnovu siromašnog koledža na kome nema tradicije, kapela, prvih izdanja u staklenim
vitrinama, već je sve mlado, jeftino, knjige i slike su nove i uvek se menjaju. Vidi neku razliku u
sticanju kapitala, ubijanju, platama i uniformama, naspram književnosti, umetnosti, medicine i
matematike.Zalaže se za ne za segregaciju i selekciju, već za kombinaciju, male stvari i
umetnost međuljudskih odnosa.,,On bi trebalo da istraži načine na koje duša i telo mogu da
sarađuju; da otkrije koje nove kombinacije stvaraju dobre celine u ljudskom životu.’’ Ideja je da
selekcija podstiče borbu i da jasna i stroga hijerarhija koče - a ovde ako ne bi bilo borbe za
prevlast i titulu, jer nema novca, nastao bi mir.
-Izlazi iz fiktivnog pisma i vraća se na pomisao da žene moraju da zarade, a da bi dobile
odgovarajuću akreditaciju moraju da pruže rezultate koji su realni, opipljivi, koji donose dobit.
*Zaključak posle svega ovoga: žene protiv rata mogu da se bore samo ako mogu samostalno
da zarađuju za život, a za to im treba obrazovanje sa akreditacijom. Zapravo ne mogu ništa
veliko da urade, jedino mogu da traže više podrške, mahom novčane, da se žene školuju da bi
u nekom trenutku mogle više i značajnije da doprinesu. Poošto je brak bio jedini posao za ženu,
ona je morala da upotrebi svo svoje znanje i umeće da bi održala sistem koji postoji, a vidimo
da taj sistem podrazumeva rat.

Drugo poglavlje

-Počinje imaginarnim pismom drugoj imaginarnoj blagajnici i otvara novo pitanje: odnosno
pitanje zaposlenja u sopstvenoj profesiji. Čak iako su se te žene obrazovale, izborile za
akreditaciju, gde one mogu da rade i da li mogu sa tom diplomom ili svedočanstvom da se
ostvare u datoj profesiji?
-H. DŽ. Vels na primer je isticao da žene već imaju dovoljno novca i mogućnosti za zaradu ali
da se ništa nije promenilo na bolje, već da su letargične i dokone i da ničime dobrim ne utiču na
društvo, daje određene cifre i sume da podrži svoj iskaz. Problem je što ta suma od42 hiljade
franaka, iako izvedena u tekstu, zapravo mala u odnosu na sume raznih stranaka, društava, pa i
prosečnog trošenja na lov i oružije i druge u tom trenutku ekskluzivno muške zabave.
-Izvlači platne spiskove i analizira kako se žene nalaze na samom kraju, onda baca svetlo na
činjenicu da je državni ispit jako teško položiti, da više kćeri ostaje da neguje zanemoćale majke
nego što sinovi neguju zanemoćale očeve.
-,,Ono što je muškarcima kod kuće ljupko i utešno, u državnim kancelarijama može da im
skreće pažnju i da ih ogorči.’’
-Izvod iz novina gde se ističe da žene zauzimaju mesto muškarcima i da treba više da se
okrneu kućnim poslovima, a banke i činovništvo prepuste muškarcima.
-Povezuje potiranje žena u ,,status koji im je priroda poverila’’ sa diktatorskim, fašističkim i
nacističkim, bilo da ga zovemo diktator, Priroda ili Bog, dakle sa silom koja je viša od nas i
govori nam kako treba da uredimo svoj život. Taj iskaz naziva prirodnim skokom zavisti i
ljubomore.
-Ako je sfera poslova podeljena na državnu i privatnu, zašto žene niko ne plaća za rad u kući?
U dobu pisanja ovog eseja žene su imale duhovno pravo na polovinu plate svog muža.
Navodno. Po statistici, taj deo odlazi u klubove u koje ona nema pristup, na hipodrome na
kojima ne sme da jaše, na univerziteta na kojima ne sme da se školuje, cigare koje ne puši, vino
koje ne pije.
-Tri činjenice:
 ● Kćeri obrazovanih muškaraca su malo plaćene iz fondova za poslove koje obavljaju u
državnoj službi
● Kćeri obrazovanih muškaraca nisu plaćene za posao koji obavljaju kod kuće
● Udeo u prihodu njihovih muževa njima nije garantovan

-Pitanje da li, kada se žene uključe u tu povorku, to ima smisla? Da li obrazovanje i položaj
zapravo samo izvlače iz ljudske prirode ono univerzalno i životinjsko, glad za moći i
vlasništvom? Kao uslov za svoju drugu gvineju, ona postavlja zahtev da žene kojima se
omogući da radi u skladu sa njihovim obrazovanjem, ne sme biti otvorena mogućnost da ga
zlouoptrebljavaju i zauzimaju tuđa mesta, ako su kvalifikovani da se nečim bave, nezavisno od
rase ili pola.
-Iako ima mnogo svedočenja da je rad težak i mučan, ipak se zalaže za to da vidimo šta i kako i
da se okušamo same u tome.
-Veliko pitanje kako da obavljamo svoje profesije a da i dalje ostanemo ljudi u humanom smislu,
civilizovana bića koja neće rat?
-Četiri brane:
● Siromaštvo
● Čednost
● Podsmeh
● Sloboda od lažnih lojalnosti

-Objašnjenje
● Siromaštvo kao imati samo za osnovno
● Čednost podrazumeva da se um ne prostituiše
● Podsmeh kao otvorenost kiritici i manjak jurenja za pohvalama
● Sloboda od lažnih lojalnosti npr staroj školi, koledžu, instituciji

Treće poglavlje

-Žene se pozivaju da pomognu kulturološki i finansijski u sprečavanju rata, ali zar to ne rade već
godinama omogućavajući braći da se školuju? I još, ako se priznaje da taj sistem nije pomogao
da se sačuvaju kulturna i intelektualna sloboda, odakle pravo da se traži još finansija od strane
žena, i još priloga, kada je sve to do sada već proćerdano? Mora se odgovoriti na pitanje zašto
su univerziteti i škole izneverili. Vitaker iznosi da žensko mišljenje nije važno, ako se ona ne pita
npr o kupovini mumije za Britanski muzej (lol, kUpoVInE), ili slike, kako onda može da se pita da
pomogne protiv rata? Ako se od žena traži da brane kulturnu i intelektualnu slobodu, onda one
prvo moraju da brane sopstvenu kulturnu i intelektualnu slobodu. Obrazovanje je plaćeno,
dostupno je malobrojnima, pa žene moraju kulturom da se bave van tih prilično ekskluzivnih
prostora, a odbranu kulture i slobode čine kroz čitanje i pisanje na maternjem jeziku, i tu nastaje
problem. Čitanje i pisanje su toliko rasprostranjeni i jeftini, da skoro svaka žena može da se bavi
njima, i ako izabere muško ime da objavljuje pod njim nikako neće odati svoj pol.
Drugi problem nastaje u nepristrasnosti, u primeru gospođe Olifant koja je morala intelektualno
da se prostituiše da bi platila osnovne potrepštine sebi i svojoj deci. Pomoć žena spisateljica
onda ne bi imala smisla kao što ne bi bilo smisleno da krčmar potpiše manifest u prilog
trezvenjaštvu; on od prodaje pića živi i tako verovatno izdržava svoju ženu i decu. Tako ni
spisateljice ne mogu da se priključe zaista borbi za nepristrasnu kulturu i slobodu, jer su
prisiljene da zarađuju upravo intelektualnom prostitucijom. Preduslov da žene pomognu u
spašavanju kulture i mira, kroz pisanje i čitanje na sopstvenom jeziku, van elitnih institucija, je
da one imaju dovoljno novca za život i da ne zavise od pisanje da bi živele. Opet dovodi do
izuzetno malih brojki, poziva se na tadašnje engleske zakone o svojini, tesatmentima i slično,
ukratko maltene je za ženu njenog doba i kulturnog miljea bilo nemoguće da išta poseduje.
Prostitucija uma je gora od telesne jer se telesna završava na davanju zadovoljstva koje se tu i
okončava, dok proizvod umne prostitucije šeta pušten u svet i korumpira.

*adulterere-korumpirati dodavanjem sastojka nižeg reda

Ukoliko bi se pokazao pravi zanos umetnosti, od strane tih žena koje nekorumpirano izlažu
svoje mišljenje, došlo bi i do prestanka ratova, jer bi ljudi uperili svoju strast prema umetnosti.
Šala da žene mogu da budu mnogo nepristrasnije npr o kulturi je što ne mogu uopšte iz nje da
profitiraju; ne mogu biti direktorke muzeja npr. Poredi se fašistička tiranija sa patrijarhalnom.
Jako fina prozivka i analogija, kako muškarci njenog vremena konačno mogu da osete kako je
ženama jer se pojavio neko da ih klasifikuje po rasi, političkom opredeljenju i slično. Opet malo
lepih engleskih opskurnih zakona gde se vidi razlika između odnosa braće i sestara u kućnom i
društvenom smislu, oni nemaju isto ophođenje. Odnos privatno versus javno. I pošto to društvo
tako čudovišno deli, one odbijaju da sarađuju unutar njega na jednom zajedničkom cilju.
Utopistički prikaz tog nekog novog društva koje V. V. predlaže, ,,Društvo autsajderki’’. Njima čak
ni domovina ne znači ništa, opet lepi engleski zakon, jer njoj ništa iz te domovine ne pripada
zaista. Analogija povećanih plate koja je privukla nove regrute sa hipotetičkim dobrim plaćanjem
,,zanimanje za žene’’ odnosno brakom i rađanjem dece; svet je i posao sveštenika, pa je lepo
plaćen. Ovom promenom, muškarcima bi se dalo više slobode da žive, a ne samo da rade i
zarađuju, i tom slobodnom bi se i kultura pospešila. Mala greška u njenom rasuđivanju; tvrdi da
muškarci treba da deluju javno, a društvo autsajderki pritavno, što opet potvrđuje raskol između
braće i sestara na nivou privatnog i javnog odnosa.
Primeri kojima dokazuje da Društvo autsajderki postoji.
Primer kako pasivnost paradoksalno znači aktivnost, npr odsustvovanje iz crkve je po njoj
dovelo do revidiranja verskih načela u praksi. Tema eseja se okreće ka crkvi koja je tada
najjača institucija, a i najplaćenija, najpoštovanija, sa vrlo jasnim i prostim načelima, i da je čak i
u njenim svetim spisima istaknuto da nema razlike između muškaraca i žena. ,,Jer kad je Crkva
postala profesija njeni su profesori postali plaćeni’’.Zanimanje proroštva, odnosno svešteno
zanimanje, je na početku bilo otvoreno za sve, da bi postalo vremenom polno ekskluzivno, kada
je postalo plaćeno.
Dalje navodi primere kako se Hristovo sveštenstvo razlikuje od paganskog. Neki psiholog se
javio da objasni kako uključivanje žena u, pa maltene svaku profesiju, izaziva snažna osećanja,
koja su po njemu znak da ima tu nešto podvesno što se buni. Lepo primećuje da su to npr
finansijski podsvesni motiv (ako žena zarađuje više muškarac će da zarađuje manje) i
primamljiva ideja da se brige oko dece, porodice i kućne ekonomije natovare nekom nedužnom
na leđa bez da se pita. Ona grupiše niz oboljenja i anomalija poput Edipovog kompleksa i
naziva ih ,,infantilnom fiksacijom’’ gde prvo daje primere očeva koji ćerkama i sinovima nisu
dozvoljavaju da zasnuju bračne zajednice, a onda se okreće na primer oca koji ćerci nije
dozovljavao da zarađuje za život iz takvog nekakvog ,,snažnog osećanja’’. U supštini elegantno
proziva da su bolesnici koji decu zadržavaju za sebe identični ovima što neće deci (ćerkama) da
dozvole da zarađuju. Primer Džeks-Bleka koji se protivio tome da drugi muškarac plaća njegovu
ćerku; jer nije problem u plati nego u tome što bi ona onda izmakla njegovoj kontroli. Tiranija i
servilnost u jednom svetu su tiranija i servilnost i u drugom; firer, duče, diktator, može biti otac,
muž ili brat.