КОВАЊЕ

Ковачница за ручно ковање

О КОВАЊУ УОПШТЕ
Поступак ковања је један од најстаријих
поступака обраде материјала деформисањем
Ковање је поступак обраде материјала, без
скидања струготине, сабијањем у топлом стању,
код које се промјена облика и димензија врши
помоћу удара чекића или притискивања
алатом.
Према начину обраде постоји ручно (за мале
Машинско ковање

откове) и машинско ковање (за веће откове).

Ковање се одвија у специјалним малим
радионицама - ковачницама, док се велики
откови израђују у специјализованим
индустријским ковачницама. Најчешће се кују
гвожђе и челик.
Ручно ковање је поступак
обликовања материјала ударцима
ковачког чекића по откивку који је
положен на наковањ. Откивак се
загријава у ковачкој ватри (950-
1200˚C), до бијелог усијања. Вади се
из ватре и полаже на наковањ.
Откивак полако мијења облик и
димензије под ударцима чекића.
Тачност димензија и облика, као и
квалитет производа и количина
искључиво зависи од прецизности и
искуства ковача.
 АЛАТИ ЗА КОВАЊЕ
Алати за ковање се најчешће израђују од
челика и гвожђа отпорног на удрце и виcоку
темопературу.

Један од основних алата неопходних за

ковање је наковањ (1). Наковањ се најчешће
састоји од репа, тијела и равне површине за
равнање откивка. Ковачка клијешта (2, 4)
користе се за вађење откивка из ватре и
држање истог приликом ковања. Чекић (3) се
користи за обликовање откивка, а чекић са
жлијебом (5) се користе за прављење
испупчења на откивку. Такође ту је и ковачка
ватра. Ковачка ватра може бити на камени
угаљ или на кокс.

У новије вријеме се користи и плин, а за

Ковачки мијех
(може се наћи у убацивање кисеоника некад се користио
Ковачка ватра старим ковачницама) мијех, а сада чешће вентилатор.
 ПОСТУПАК КОВАЊА
Ковач добро разгори ватру у коју ставља комаде метала које жели да обрађује. Потом,
када метал постане довољно мек да може да се обрађује узима га специјалним
клијештима и ставља на наковањ. Једном руком држи клијешта са комадом метала а
другом руком уз помоћ чекића га удара - обрађује - обликује. При томе мора бити
брз, јер се комад брзо хлади и поново постаје чврст. Зато га поново ставља у ватру.
Понекад, када је обрада завршена, комад се онако врућ потапа у уље и тиме кали.
Каљењем гвоздени комад постаје тврђи али и кртији.

Загријавање се може вршити помоћу пропана, природног гаса, угља, ћумура, или
кокса. Савремени ковачи употребљавају за загријавање метала и оксиацеталенске
бакље, као и специјалне електричне пећи. Осим тога што се користи за омекшавање
метала, загревање се може користити и у друге металуршке сврхе.

На видео записима (сљедећи слајд), можете видјети поступак ковања мача, као и
комбиновани поступак ковања (машина и ручно).
 ЗАШТИТА
ПРИ КОВАЊУ
Ковање је веома тежак и опасан
посао, првенствено јер се изводи у
радионицама гдје владају високе
температуре. Радник мора прије
сваког новог ковања да прегледа
алат који ће му бити потребан у току
поступка ковања. Приликом рада да
носи заштитне наочаре, рукавице и
кецељу. Рукавице и кецеља се
углавном израђују од коже.

Откивак нипошто не дирати голим

рукама, ма колико изгледало да се
он охладио.
 МАШИНСКО
КОВАЊЕ
Највећа разлика између ручног и
машинског ковања је у коришћењу
пнеуматског чекића у обради откивка. Он се
најчешће састоји од погонског мотора,
радне површине и стуба који се завршава у
облику правог чекића. У многоме је
олакшао и убрзао поступак ковања.
Моделарност се огледа у промијењивости
облика чекића и радне површине. Машине
могу бити различитих димензија и облика,
од оних које се могу користити у мањим
радионицама, до оних које се користе у
великим индустријским погонима. На
сљедећем слајду приказани су неки од тих
погона који се браве производњом
откивака великих димензија.
ХВАЛА НА
ПАЖЊИ!