cu s nekoliko sto tin a knjiga).
Uz to je
Božidar PAVLEŠ
Kroz život i djelo
M. P. Miškine
(1887-1942)
Iako potječe iz relativno im ućne selja­
čke obitelji, M iškina je m orao provo­
diti prilično težak život. Doduše, ne u
tolikoj m jeri kao njegov suseljanin, li­
kovni stv aralac M irko V irius (također
završio život u jednom od fašističkih
logora) koji u svojoj autobiografiji ka­
že: »Kad sam se vratio kući (iz I. svj.
ra ta — op. B. P.) našao sam se u veli­
koj bijedi. N ijesam im ao ni poštenih
gaća .. . Oženio sam udovicu sa dvoje
djece, k o jim a je otac p ao na talija n ­
skoj fronti. Kao oženjen čovjek počeo
sam voditi gospodarstvo na jak o m a­
lenom posjedu.« Iako nije m orao vo­
diti gospodarstvo »na jako m alenom
posjedu«, M iškina nam je ostavio do­
voljno uvjerljivih svjedočanstava o
svom napornom rad u i uopće živova-
n ju na podravskom gruntu. Počelo je
to vrlo rano, o čem u on sam priča (u
jednoj od svojih autobiografija, kojih
je napisao nekoliko), naročito kako je
m orao niz godina spavati — u staji:
»Svršivši pučku školu sa dvanaest go­
dina, preselio sam se po staro m selja­
čkom običaju iz sobe u štalu, da bude
više m jesta drugim a, i nastanio se stal­
no u njoj.« T rajalo je to sve do njego­
ve 22-e godine, iako je bio krhkog zd ra ­
vlja i osjetljiv ih očiju. Pa i poslije, kad
više n ije m orao spavati u staji, nalazio
bi on u njoj m irno m jesto za svoje p i­
sanje, n aročito zimi (dok bi ljeti radio
najčešće u kom ori, gdje je im ao, u je ­
dnom staro m orm aru, i svoju knjižni­
išao težak fizički rad, oko stoke i u po­
lju, šted n ja svakog dinara, težnja da
se kupi još koji kom ad grunta. »Radio
sam dnevno kao i svi m oji, kao živina.
Radili i štedjeli.« K njiževni k ritičar
Ivo Ladika u svojoj b ro šu ri o Miškini
kaže na jednom m jestu: »1909. uzet je
u vojsku, ali je odatle brzo pušten zbog
slabog vida. To je većinom posljedica
p isan ja i č ita n ja kod škiljave i slabe
petro lejsk e svjetiljke u staji, kod koje
si je M iškina pokvario oči. E konom ske
prilike u kući bile su m u teške. Radi
do iznem oglosti, a porodica m u je po­
znata kao vrlo m arljiva.« O M iškininom
teškom životu m nogo govore i stihovi
iz njegove poznate »Konjareve pjes­
me«, u kojoj je poželio da um jesto čo­
vjek bude — konj:
O, da sam se rodio kao konjče,
i to konj rođenog mi k ra ja —
u d jetin jstv u barem prvom
naužio bih proljeća i m aja
i d jetin jeg raja.
Kad je M iškinu posjetio Luj Adamič,
am erički pisac našeg po rijek la (bilo je
to 1933. g.) našao ga je vrlo loše obu­
čenog , upravo u posiu čišćenja staje,
te se L. Adamič poslije u svojoj knjizi
»Povratak u rodni kraj« (obj. na engle­
skom jeziku) zgražao nad čitavim ta­
dašnjim poretkom koji nije om ogućio
piscu poput M iškine bolje uvjete "živo­
ta i rada. U istoj knjizi nalazim o vrlo
zanim ljivih podataka o našem selu uop­
će u doba teške ekonom ske krize, kao
npr.: »Seljačka porodica u T uropolju,
u jednom od najbogatijih i -najnapred­
n ijih sela u blizini Zagreba, pozvala
nas je na večeru i jeli sm o purana, ali
— bez soli. Im ali su na tucete purana,
gusaka, pataka, kokošaka i prasića, za
koje nije bilo prođe te tako nije bilo
niti novaca za sol. Skoro u svakom se­
lu ista priča — nem a šećera, nem a so­
li; u m nogim kućam a nem a petroleja,
ni šibica.«
Nikakvo čudo, dakle, što će za M iški­
nu — u takvom životu — knjiga pred ­
stavljati nešto izuzetno vrijedno, nešto
što će ga odvoditi u drugačije svjeto­
ve, ukazivati na drugačije odnose m e­
đu ljudim a. O tom e on sam kaže: »Je­
dina u tjeh a u tom beznadnom stanju
 bila m i je knjiga. Knjigu sam volio vi­
še nego išta n a svijetu. K ad sam gdje
slučajno došao do nje i mogao se sa­
kriti, činilo imi se da sam n ajsre tn iji
čovjek n a svijetu. Zaboravio sam n a go-
lotu i bosotu, n a sve kućne i seoske
razm irice. O sjećao sam kao da se di­
žem iz ovog sela i b lata svakidašnjeg i
letim nekud, nekud daleko u plave ne­
beske m o drine. Al’ n ije to bilo lako
ugrabiti.« Slične zapise o značenju
knjige u svom teškom životu, naročito
u dječaštvu i m ladosti, ostavio n am je
i M. Gorki, s kojim ponekad u sp oređu­
ju našega M iškinu, no sva takva pore-
d en ja m ogu b iti tek strogo uvjetna, da­
kle vrlo ograničena, je r se radi o pis­
cim a sasvim drugačijeg klasnog po ri­
jek la i drugačijih pogleda, dok njihovo
značenje u okvirim a nacionalnih i
sv jetske književnosti uopće ne može
doći u o bzir ni za kakva poređenja.
(Inače, treb a reći da je M iškina volio
Gorkog, te je rom an »Mati« čitao ne­
koliko p u ta uzastopce, a u jednom in­
terv ju u nazvao je Gorkog jed n im od
najvećih sinova ne sam o R usije nego
i diikom i ponosom čovječanstva.)
Za pisca p o p u t M iškine, kojem u k n ji­
ževni ra d (zajedno s političkim ) nije
m ogao osigurati, ni izdaleka, egzisten­
ciju, važan fa k to r p re d sta v lja la je sre­
dina u kojoj je živio, tj. njezino gleda­
n je n a ono što je radio. Već sm o nave­
li gore rečenicu iz koje se vidi d a se
m orao sk riv ati od drugih: »Knjigu
sam volio više nego išta n a svijetu. Kad
sam gdje slučajno došao do nje i m o­
gao se s a k r it i ...« M iškinin otac bio je,
doduše, n ap red an poljoprivrednik, čak
je i volio knjigu, držao je u kući ta d a ­
šn ja tzv. svetojeronim s’ka izdanja i ra-
dićevsku štam pu, ali n a sinovljev k n ji­
ževni i politički ra d n ije gledao n im a­
lo lijepim okom . Sukobi zbog toga tra ­
jali su kroz čitav M iškinin život (otac
ga je čak i nadživio). O tom e nalazim o
k o n k retn ije p o d atk e i u knjizi Z. Ku-
lundžića »Miškina«, kao na p rim jer:
»Sam M iškina svjedoči da je njegov
otac volio knjigu, ali kad se radilo baš
o njegovu o d lasku na školovanje, onda
se up rav o on tom e energično u sp ro ti­
vio, i M iškina je m orao o stati na ze­
m lji. Kod V alenta Pavleka izgradilo se
m išljen je kako škola u p ro p ašću je lju ­
8 P O D R A V S K I Z B O R N IK
de, za što je u stvarnosti tad ašn je H r­
vatske bilo i previše d o k a z a . . . M iški­
na je, pak, gubio vrijem e na pisanje i
zanosio se nekim p ra k tič k i neostvari­
vim planovim a, sve n a čistu šte tu go­
spodarstva. Sukob izm eđu oca i sins.,
u vezi knjige i škole, bio je neizbježan
i laten tn o tra ja o sve do M iškinine sm r­
ti.« Mnogo drugačija bila je M iškinina
m ajka, doduše polupism ena, ali izvan­
redno blage naravi, duboko hum ana,
čak s izvjesnom nadarenošću za p jes­
ničko, te se sm atra da je M iškina u p ra ­
vo od n je naslijedio književni talenat.
Svakako, ona je m nogo to leran tn ije
gledala na M iškinin rad, ali bi m u i
ona znala savjetovati da se »pomoli«,
da bi dobio »lakšu p am et i zadovolno
srce«, što znači zapravo neka se okani
b avljenja književnim i političkim ra ­
dom , je r m u to donosi nem ire i ne m a­
le brige. Što se p ak tiče M iškinine ži­
votne drugarice (supruga M ara, seljan­
ka) s kojom se oženio 1906. g .i s ko­
jom je im ao šestero djece, čini se da
se p otpuno m ože vjerovati onom e što
je M iškina zapisao o njoj nakon n je ­
zine sm rti (u pop ratn o m pism u uz ru ­
kopis zbirke »Mrtvoj drugarici«): »Jer
d a znate — ja ni jesam izgubio tek že­
n u — ja sam izgubio životnog druga,
savjetnika, pom agača, onog koji je na
svojim leđim a pridržavao teret, dok
sam ja radio drugo.« Unatoč tom e, tj.
ženinoj požrtvovnosti i naprezanju, a t­
m osfera u kući znala je biti vrlo teška,
čem u je zacijelo m nogo doprinosio Mi­
škinin otac, te je bilo dana kad je Mi­
škina sasvim gubio v jeru u sm isao
svog književnog rada. »Koliko sam p u ­
ta bio opsovan, — p riča on u jednom
razgovoru sa suradnikom »Podravskih
novina« — ism ijan i proglašen luđa­
kom , dok mi to p isanje nije donijelo
nekoliko dinara.« Jasno, sam M iškina
bio je dovoljno uviđavan i shvaćao je
prave razloge takvog odnosa ukućana
prem a njem u: »Kad jed an u kući m ora
da lom i kosti i nateže m išiće, kako će
gledati na drugoga koji p rebire listo­
ve?« U nekoliko p jesam a zbirke »Mrt­
voj drugarici« M iškina priznaje da je
svojim književnim i političkim radom
nanosio teškoće svojoj ženi, teškoće
koje nisu bile male; npr.:
113
 Kad sam bio — ko pas vezan,
kroz noć vođen, a u tam u,
i kroz selo i kroz polje,
a ostavih tebe sam u.
G orjelo je lice Tvoje,
k rijesilo se suzom oko,
a bol teška i b esk rajn a
grizla te je, znam, duboko.
U itakvim prilikam a, tj. kad bi M iški­
na odlazio od kuće (dobrovoljno ili kao
u gornjim stihovim a: »ko pas vezan«),
o stajale su na leđim a žene i ostalih u-
kućana b ro jn e brige i poslovi: grunt, i
to ne m ali, stoka, m nogo m ale djece . . .
To više dobiva na svojoj ljudskoj vri­
jed n o sti lik M iškinine supruge, koja je
— unatoč tom e što je bila obična, ne-
školovana seljanka — im ala m nogo ra ­
zum ijevanja za njegov književno-poli-
tički rad.
B it će, nadalje, zanim ljivo ovdje citira­
ti jed n o sjećanje M ate K udum ije, na­
prednog đurđevačkog publiciste i knji­
ževnika (iz njegove knjige »Crveni spo­
m enar«), sjećan je k o je prilično rječito
govori o stavu podravskih seljaka, po
trad ic iji i po priro di teško p ristu p ač­
nih i teško povjerljivih, p rem a onom e
što je M iškina radio i naučavao: »Jed­
nom n a sajm u u Đ urđevcu našao se
M iškina. Pozvao sam ga k sebi i on je
odsjeo u kući mog oca, koji je već bio
čitao njegove novele i veom a ga cije­
nio. Bio sam tad a jo š gim nazijalac i s
neprikrivenom radošću vodio seljačkog
pisca — pisca! — ulicam a svog m jesta
u n aš dom, gdje se začas skupilo neko­
liko susjeda . . . I — kako se m oje us­
hićenje gasilo: na licim a susjeda, ma-
lone svih, zapazio sam neku nedoum i­
cu, neugodno iznenađenje. Shvatio
sam : da moj rijetk i gost nije tako si­
tan, m ršav, loše obučen (baš kao i oni),
neo b rijan , jad an i um o ran kako to bi­
vaju seljaci kad obilaze sajm ove u tu­
đim selim a, da nije skrom an, tih, po­
nešto suzdržljiv u pripovijedanju, da
tu na njegovu m jestu «jedi neka lju-
d eskara koja bi bučno politizirala, obe­
ćavala u op ro b an o m narodnjačko-de-
m agoškom tonu, vezla svoje m udrosti
vješto ispričanim anegdotam a, takav bi
govornik svakako bio uvaženiji i privla-
čniji.« D odajm o tom e da je i vrijem e
bilo vrlo teško (u političko-ekonom -
114
skom sm islu), s gotovo nikakvim real­
nim izgledim a za poboljšanje položaja
radnog seljaštva, i zato: »Ono što im
je M iškina govorio činilo im se neos-
tvarljivo, nepraktično, daleko od n ji­
hova p ro sto ra i vrem ena« (M. Kudu-
m ija).
Od različnih nevolja što ih je M iškina
m orao trp je ti zbog svog političkog u-
v jeren ja i djelovanja (što će ga napo­
kon odvesti i u p re ra n u sm rt u logo­
ru) navest ćem o ovdje jed n u od n a j­
d ra stičn ijih — epizodu s izbijenim zu­
bim a, što je kao m otiv isk o ristio pisac
S. K olar u svojoj p ripovijesti »Mi smo
za pravicu«. Bilo je to u svibanjskim
d anim a 1919., dakle uskoro nakon stva­
ra n ja stare Jugoslavije (tada K raljevi­
ne S rba, H rvata i Slovenaca), kada je
M iškina bio već zreo čovjek od 32 go­
dine i seljaci u Đelekovcu sm atrali su
ga već svojim predstavnikom . Budući
da je nova vlast zavela žandarski teror,
zbog čega dolazi i do čitave m ale bune
poznate pod nazivom Đelekovečka b u ­
na, seljaci su zam olili M iškinu da in ter­
venira kod žandarm erijskog narednika
u selu, nekog N ikolića. »Um jesto da se
objasni s n jim kao s predstavnikom
naroda, ta žandarčina navalio je s k u n ­
dakom na M iškinu i izbio m u dva pred­
n ja zuba, govoreći: To ti je pozdrav od
k ra lja Petra!« (Z. K ulundžić u knjizi
»Miškina«).
1941. g., odm ah nakon dolaska ustaša
na vlast, M iškina je uznem iravan, hap-
šen, preslušavan . . . Više nije moglo bi­
ti govora o književnom radu. Neko vri­
jem e bio je zatvoren i u logoru Dani­
ca, kao i neki drugi predstavnici HSS-e,
koji nisu h tjeli o d o b riti ustaški režim .
A kad bi bio p u šten iz zatvora ili logo­
ra, ozbiljno bi bio upozoren da će mu
stra d a ti čitava obitelj ako bude održa­
vao vezu s partizanim a. »Tako je u
stvari čitava porodica Pavlek bila pro­
glašena za taoce — i M iškina, kada je
bio pozvan u partizane, nije im ao h ra­
b ro sti da se odazove tom e pozivu. Kad
su m u rekli da m u je život u opasno­
sti i da će ga u staše kad 4 ad uhapsiti i
likvidirati, on je rezignirano odgovorio:
»Bolje m ene jednoga nego sve druge;
kaj se tu m ore. — I p rep u stio se fatali-
stičkom razvitku događaja.« (Z. K ulun­
džić). Moglo bi se reći: tako se Miški-
S tip e Sikirica: M. P. M iškina (M uzej grada Koprivnice)

115
na, eto, u neku ru k u odužio svojim a za
sve ono što su ran ije m orali trp je ti
zbog n jega i njegovog političkonknji-
ževnog rada.
N agovaran od u sta ša da uđe — kao
p re d ra tn i zastupnik HSS-e — u njihov
»sabor«, p ri tom e n ep restan o pod p ri­
jetn jam a i nadzorom , M iškina je je d ­
nom p rilikom ovako objasnio svoje gle­
d an je (nekom u staškom funkcioneru,
m lađem čovjeku): »Dakle vidite, m ladi
p rija te lju , da mi nem am o na tem elju
čega surađivati. Ja m islim da nam je
R usija m ajka, a vi šaljete vojsku na
n ju . Vi se stid ite da sm o slavenskog
roda, a ja se tim e ponosim . Vi u b ijate
Srbe, a ja m islim da su nam oni braća.
Vi u b ija te kom uniste, S rbe i Židove, a
ja m islim da u pravednom u ređ en ju
im a za sve ljude m jesta. Vi se ponosite
onim čega se ja stidim , a čim e se ja po­
nosim vi ste p rotiv toga, dakle kako vi­
d ite s u ra d n ja m eđu nam a je nem ogu­
ća.«
Početkom svibnja 1942. g. M iškina će
biti pozvan na jo š jed an »razgovor« —
u Đ urđevac, k tad ašn jem velikom žu­
panu bilogorskom V ladim iru Saboliću.
O tom e M. K u d u m ija kaže (u knjizi
»Crveni spom enar«): »Poznato je sam o
da se M iškina, na p ovratku od Saboli-
ća, u su sretu s članom m jesne S elja­
čke sloge B oltom Jendrašicom , silno
lju tio na bezobzirnost i surovost ko­
jom ,je p rim ljen i o tp u šten iz župano­
va dvora.«
U skoro nakon toga (5. V, rano u ju tro )
po M iškinu je došao autom obil, te je
pod oružanom p ra tn jo m odvezen p re­
m a B jelovaru i dalje p rem a strašn im
m jestim a sm rti — S taroj G radiški o d ­
nosno Jasenovcu.
Nije poznat dan kada je likvidiran i
sp aljen u jednoj od jasenovačkih ci­
g larskih peći. N ovija istraživanja, koja
je vršio i M iškinin sin d r inž. Većeslav,
do kazuju da je to n a jv je ro ja tn ije bilo
21. VI. (Z. Kulundžić: »Možemo zaklju­
čiti, kao neosporno, da je M iškinin
m artirij bio završen 21. lipnja 1942. u
ciglarskoj peći u staškog logora sm rti
— Jasenovac.«)
Bio je vrlo sk ro m an i kao čovjek i kao
pisac, ite u tom k o n tek stu njegova je ­
ziva sm rt d jelu je još tragičnije i tužni-
116
je. Ivo Ladika je vrlo lijepo rekao o
Miškini: »Miškina je bio sanjiv, senti­
m entalan, nježan, m u k o trp a n i tih čo­
vjek, jed an od najpozitivnijih ljudi u
bivšoj HSS«. Evo što je sam M iškina
rekao, vrlo skrom no, o svom književ­
nom ra d u (u autobiografiji k oja je ob­
javljena te k posthum no, u »Republici«,
1946. g.): »Napisao sam m alo, je r u ova­
kvim p rilik am a . . . za više n ije bilo vre­
m ena, a sto tin u p u ta n i p ap ira ni olov­
ke. Ono što je nap isan o slabo je, teško
i neizglađeno, je r m i je i život bio go­
rak i ja ra m tv rd i pretvrd«.
A m i bism o ipak mogli reći: uzim aju­
ći u obzir p rilik e u kojim a je živio i
stvarao, te znatno političko djelovanje
(i političko-popularne članke i b ro šu ­
re), M iškina je napisao relativno m no­
go. Još za života objavio je tri knjige
pripovijedne proze: »Za svojom zvije­
zdom«, »Trakavica« i »Krik sela«, dok
je u raznim časopisim a i drugim p u ­
blikacijam a, kao i u književnoj ostav­
štini, ostalo radova za još jed n u k n ji­
gu proze i dvije zbirke pjesam a. Ivo
Ladika kaže sažeto o tom e: »Miškina
je za svoga 55-godišnjeg života napisao
razm jerno m nogo . . . Ako se uzm e u
obzir da je on književnik kod koga je
bila u p ita n ju olovka i pap ir, a pisao
je često n a koljenim a — u staji, a uz
to je završio sam o p e t razreda osnov­
ne škole, onda je pravo čudo da je po­
stigao i to. Uz to treb a uzeti u obzir da
i n ije proživio pun lju d sk i život, je r
je on p rije vrem ena nasilno prekinut«.
»Ono što je napisano slabo je, teško i
neizglađeno«, kaže M iškina. Jest, m no­
go toga u M iškininoj prozi i poeziji
d jelu je upravo tako, ali u isto vrijem e
njegova djela m ogu nas osvojiti svo­
jom velikom iskrenošću, dubokom do­
živi jenošću, neposrednošću i jednostav­
nošću, što nik ad nisu bile nevažne kva­
litete književnih djela. N eosporno je
da je posjedovao znatan književni ta-
lenat, naročito za crticu, ali je taj ta-
lenat bio prem alo kultiviran, a uz to
trošen u svakodnevnim životnim i po­
litičkim borbam a. Ivo Ladika je — u
m nogo većoj m je ri nego Z. K ulundžić
— ukazao n a um jetničke kvalitete Mi-
škinine proze, i očito je da one nisu
bile m ale.
O cjenjujući M iškinu kao pisca, nikad
ne sm ijem o zaboraviti da je bio i poli­
tičar, te da to dvoje čini kod njega cje­
linu. Prvi njegov štam pani ra d nije bio
književni, nego politički: nekrolog An­
tu n u Radiću, p o k retaču seljačke stra n ­
ke. O bjavljen je taj nekrolog u listu
»Dom« od 28. II 1919. Bit će zanim ljivo
navesti ovdje ono što sam M iškina ka­
že o svom doživljaju sm rti A. Radića
(vidjet ćem o da se radi o doživljaju
i insp iraciji koji su vrlo bliski u m jet­
ničkom ): »Pa što god sam pokušavao
raditi, n ep restano mi je zvonilo u uši­
m a: Um ro je, nem a Ga više . .. Uzeo
sam olovku, našao neki duhanski p ap ir
i n ad rljao nešto, a kad je slučajno do­
šao k m eni neki rođak — koji je m no­
go čitao — i našao to u ruci, nazvao je
to nekrolog i nagovorio m e da poša-
ljem za Dom. Tako sam eto počeo pi­
sati«. Mnoga M iškinina književna d je­
la plod su (bar u svom n astanku) tak ­
vih i sličnih političko-socijalnih doživ­
ljaja, dok su prem alo rađena i d o tje ­
rivana u u m jetničkom sm islu, za što
ovaj pisac i n ije m ogao im ati dovolj­
no vrem ena ni m ogućnosti.
Koliko se danas č itaju M iškinina djela
— teško bi bilo reći. No činjenica je
da su se u svoje vrijem e (u vrijem e
nastanka) ne sam o m nogo čitala, nego
je o njim a i m nogo pisano, ra sp rav lja­
no, te su ili hvaljena ili napadana. Kao
jedan od vrlo zanim ljivih p rim je ra m o­
že se navesti slučaj s njegovom prvom
knjigom proze »Za svojom zvijezdom«
(objavljena 1926. g.). Ta a n tira tn a i an­
tim ilitarističk a M iškinina knjiga nim a­
lo se nije svidjela nekim predstavnici­
m a režim a (tobože, negativno djeluje
na narodni vojnički i borb en i duh), te
je p rotiv nje i njenog a u to ra podnese­
na in terp elacija u skupštini u B eogra­
du: In terp elacija o ustavotvornoj p ro ­
pagandi u naro du pro tiv vojske. Kao
podnosilac te o pasne interpelacije, u-
sm jerene in d irektno i protiv S. Radića
i njegove stran k e »proslavio« se poli­
tički prevntljivac i av an tu rist Grga An-
đelinović, tad a zastupnik u skupštini,
tipični režim ski čovjek. 0 sam oj knjizi
kaže se u in terpelaciji, izm eđu ostalog,
ovo: »Knjiga je bez ikakve lite rarn e i
u m jetničke v rijednosti i im a važnost
sam o k ao savršeno propagandističko
djelo p rotiv vojske i postojećeg p o ret­
ka, pod literarn im plaštom . Vidi se da
je knjiga bila sistem atski u tom prav­
cu dotjerivana, po uzoru ruske boljše-
vističke literature«. U skupštini je, na
osnovu svega toga, došlo do vrlo o štrih
m eđustranačkih obračuna, o čem u je
ta d a šn ja štam p a naveliko pisala. Miš­
kina je o sjetio p o tre b u da dade javnu
izjavu, u kojoj je istakao da je u svo­
joj knjizi kritizirao sam o neke nega­
tivne pojave i postupke u vojsci: »Ja
sam u svojoj knjizi, odnosno u onim
crticam a koje su izlazile kroz p ar go­
dina po našim časopisim a, gdje god
sam govorio o m ilitarizm u nastojao
prikazati i upozoriti sam o na one ko­
ji svojim nečovječnim postupkom ruše
ugled ovom uzvišenom staležu, koji
svojim nečovječnim postupkom ruše
ugled države, a trebalo bi da im a
za dužnost ne sam o da pred stav lja
snagu države nego i da b ran i č a st i
ugled državi, kao i svu onu m uku i
znoj kojom seljak završi svaki svoj
dan«. Takva M iškinina o b ran a nim alo
se n ije svidjela M. Krleži, koji je u
svojoj »Književnoj republici« n a čitav
slučaj reagirao vrlo o štro (nije bez
značenja u tom pogledu ono što je S.
Radić napisao p rethodno o Krleži: da
M iškina piše o ra tu »mnogo pam etni­
je i sređenije« nego Krleža). Krleža is­
tiče da je M iškininu knjigu sm atrao
»dokum entom da su podravske i zagor­
ske tikve zdrave i da još živi duh Mati-
je Gupca po našim selima«, ali M iškini­
na o b ra n a pred stav lja za K rležu razo­
čaran je i k apitulaciju: »Sve što je Mi-
škina-Pavlek sam ljeo u Jutar­
n j e m l i s t u jeste isto tako k ap itu ­
lacija. Preglupo je gubiti svaku d aljn ju
riječ na te Stipice i te Pavleke«. (Osta­
v ljajući po stran i političke m om ente
koji su u čitavom ovom slučaju im ali
glavnu ulogu, dok su književni bili sa­
svim p otisnuti, m ožem o sam o požaliti
što se b a r K rleža n ije u p u stio u kon-
k re tn iju i d etaljn iju analizu u m jetn ič­
kih v rijednosti i slabosti M iškinine
knjige.)'
Takve i slične polem ike oko Miškini-
nih djela duboko su pogađale o sjetlji­
vog M iškinu, te on neko vrijem e ne bi
bio u stan ju pisati. »N apadaji su na
m ene djelovali jače. T ri godine iza to­
117
ga nijesam uzeo u ruke olovku da što
napišem « — kaže M iškina o uzbuni ko­
ja se bila podigla u vezi s njegovom
prvom knjigom .
Z avršit ćem o ovaj sum arni, ponešto
slobodniji prikaz M iškininog života i
ra d a (o tako kom pleksnoj pojavi kao
što je M iškina i onako je vrlo teško pi­
sati ovakve kraće prikaze) predgovo­
rom što ga je M iškina sam napisao kao
posvetu u svojoj knjizi »Za svojom zvi­
jezdom «. Naim e, taj predgovor-posveta
(Josip F luksi: šo p a n je)
118
sadrži vrlo lijepo i sažeto izražen čitav
osnovni program M iškininog književ-
no-političkog djelovanja:
»B ratu seljaku, m u čeniku i patniku;
onom u koji žuljavim ru k am a sve živo
hrani; onom u koji uz pom oć b ra ta ra d ­
nika, kad je p o treb a, sve to brani; ono­
m u koji je za sav taj tru d , za svu tu
m uku, jo š prezren, a često i prečesto
(osobito u kakovo iznim no doba) i po­
gažen, posvećuje ove retk e pisac.«