Univerzitet u Novom Sadu

Filozofski Fakultet
Smer Pedagogija

Seminarski iz predmeta Dokimologija na temu

“Razlozi za dokimološka istraživanja”

Student: Asistent:
Borka Malčić
2023.
 Dokimologija, nova naučna disciplina, postavlja naizgled jednostavno pitanje: Kako se i
na koji način meri vrednost znanja? Odgovor na to pitanje je trenutno nepotpun, zamršen i
komplikovan ali u svojoj srži duboko usađen u svakodneni život pedagoga, nastavnika,
obazovnog osoblja i najviše učenika. Kroz dokimološka istraživanja mi učimo o samom procesu
sticanja znanja, o prirodi znanja i definišemo ideju pravde kao i vrednosti u obraznom sistemu.
Prema T. Grginu, osnovna uloga školske dokimologije je proučavanje i nuđenje novih, valjanih
načina za ocenjivanje, ona treba da se fokusura na ispitivanje i procenu učeničkih postignuća u
školama. Njena misija je identifikacija faktora koji kvare merne vrednosti školskih ocena, te
pronalaženje objektivnih metoda ispitivanja.
Ocenjivanje i ispitivanje učenika u nastavi imalo je razne oblike, kroz istoriju ono se
znatno menjalo, od očekivanja šablonskog ponavljanja gradiva iz srednjeg veka do
revolucionarnih ideja slobodnog učenja za vreme renesanse, uvek su promene u društvu diktirale
i promenu u učionicama i u očekivanjima za učenike. Pored podsticaja koji su došli sa strane
psihologije psihometrije i drugih disciplina, značajan podstrek za dokimologiju kao nauku i
dokimološka istraživanja dale su ozbiljne kritike tadašnjeg načina ispitivanja učenika u nastavi.
One su upravo otvorile vrata za razvoj bitnih pitanja kojima se dokimokolgija i dan danas bavi.
Konkretno, kritika H. Pierona u delu ,,Examens et docimologie” odnosila se na tradicionaln
način ispitivanja. U kome se ispitivanje neretko svodi na suvoparno proveravanje činjenica,
znanja, podataka, a zapostavljaju se intelektualne sposobnosti kao i osobine ličnosti. U
tradicionalnom načinu ispitivanja takodje dolazi do potpuog zanemarivanje stresa kao faktora u
uspešnosti ostvarivanja uspeha za vreme ispitivanja; ignorisan je i nedostatak jedinstvenog
kriterijuma, odnosno, nivo dubine i razrađenosti podučavanja se znatno menjao u odnosu na
pretpostavljeni karakter odeljenja a samim tim dolazilo je i do neusklađenosti u nivoima zahteva,
te su neke grupe dece morale da pokažu mnogo dublji nivo poznavanja gradiva a neke suprotono,
za “istu ocenu”. Ocene su snažan posticaj za nastavljanje učenja ali tako i za odustajanje od
istog, u slučaju da se ne ostvare željeni rezultat neuspeh jako često podstiče dalji neuspeh.
Za vreme tradicionalnog ispitivanja, učenik koristi svoju socijalnu inteligenicju da proceni
karakter i stav ispitača, kao i njegov stil ocenjivanja te time određuje svoje ponašanje. Sama
priorda nastave ne podstiče kritičko mišljenje, koje se od učenika traži na za vreme ispitivanje, te
postoji neusklađnost nastave i samog ispita.
Visoka subjektivnost u ocenjivanju je komplikovanja tema kritika. Zbog ljudskog elemenata u
ispitivanju, koji je neizbežan (Uprkos tvrdnjama da će najnovija tehnologija zameniti ulogu
nastavnika, ona ostaje kao sredstvo za učenje, pomagalo pri nastavi a ne zamena.) dolazi do
čestih promena u stavovima, normama i zahtevima nastavnika. Njihova finalna ocena može biti
pod uticajem različitih faktora, uključujući lično raspoloženje, zdravstveno stanje i redosled
aktivnosti, kao što je trenutak pregleda radova učenika.
Definisane su slabosti subjektivnog ocenjivanja, uključujući stereotipe nastavnika, halo-efekat i
nedostatak objektivnosti. One do sada još uvek nisu prevaziđene ali postoje mere da se
potencijalna šteta koje mogu doneti.
Obuka za podizanje svesti je koristan način na koji nastavnici mogu postati svesni potencijalnih
pristrasnosti pomaže u objektivnijim procenama. Još jedan metod pri pisanom osenjivanju, koji
je dosta ograničen i nepraktičan jeste anonimno ocenjivanje: gde su identiteti učenika skriveni
tokom procesa evaluacije, može pomoći u smanjenju uticaja unapred stvorenih shvatanja.
Što se tiče nedostatka objektivnosti, razvijte jasnih i detaljnih rubrika i kriterijuma za ocenjivanje
pre nego što se nastavnik prepusti ocenjivanju može biti od koristi jer obezbeđuje standardizovan
okvir ocenjivanja. Peer Reviev, odnosno recenzija kolega kao deo procesa evaluacije. Ako i
ostali nastavnici pregledaju zadatke, to može pružiti dodatne perspektive, te doprinoseti
objektivnijoj proceni.
Još jedna od metoda ublažavanja štete subjektivnog ocenjivanja jeste česta praksa refleksije,
nastavnik bi trebao često da razmišlja o svojim odlukama o ocenjivanju i potencijalnim
pristrasnostima, sterotipima. Ova samosvest može dovesti do pažljivijeg i pravednijeg procesa
evaluacije.
Komisija u Velikoj Britaniji 1911. godine kritikovala je načine ispitivanja u srednjim školama te
kritike takođe služe kao razlozi za dalji razvoj predmeta dokimologije, jer su problemi sa kojima
se ona i danas susreće. Strah od neuspeha je jedan od interesantnijih problema sa kojim se
dokimologija susreće. Podstiče učenike na obmanu, što može postaviti loš primer za druge ali
takođe predstavlja i nivo svesti učenika o kompleksosti ideje ocenjivanja i njene tačnosti,
pravednosti. Samim tim prepisivanje, puškice i ostale forme varanja na ispitvanjima mogu se
gledati, pored toga da su neuspeh školskog sistema da angažuje i zainteresuje učenika da
proaktivno nauči ono što mu se nudi, kao i vrtu bunta o strane učenika. U drušvu koje tvrdi da je
dete centar vaspitanja i učenik centar škole, neverovatno bitna pozicija ocene na budućnost
deteta kontrira tu poruku.
Dosadašnji načini ocenjivanja podstiču učenike na isrpno reprodukovanje tuđih ideja umesto
razvoja stvaralačkog duha ili kritičkog mišljenja. Učenici neretko takođe dobijaju visoke ocene
za kratkoročno prazno pamćenje činenica, istraživanja pokazuju da se veliki deo znanja
zaboravlja u roku od 15 meseci nakon ispita. Tu se postavlja neverovatno kompleksno pitanje
usvajanja znanja, iako pedagogija kao nauka apeluje već decenijama na to da nastavici treba da
postaknu i razviju želju za znanjem kod učenika, to se u praksi teško realizuje koliko zbog
nedostatka: vremena, mogućnosti i znanja nastavnika, finansijske podrške od strane vlade ili
saradnje ostatka vaspitnog osoblja, roditelja.
Tradicionalni pristup obrazovanju možda ne podstiče učenike da zadrže svoje znanje ili
kreativno mišljenje ali često podstiče poslušnost i podređenost autoritetu umesto razvijanja
kritičkog razmišljanja, što je trenutna potreba kapitalističkog, potrošačkog društva. Sa
promenom društvenih vrednosti dolazi i do promene u odnosu prema školstvu, i samom znanju,
ocenjivanju. Da bi došlo do takve promene pedagozi u (ne)saradnji sa ostatkom zajednice moraju
da opreme učenike, buduće generacije, prvenstveno veštinama za snalaženje u ovom
promenljivom vremenu a onda da im pruže okruženje u kojem će moći da razviju tačno one
vrednosti potrebne da izgrade individue sposobne da naprave istinski društveni preokret.
Literatura:
Gojkov, G. (1997). Dokimologija. Beograd: Beograd.
Sockett, H.: 1990, 'Accountability, Trust, and Ethical Codes of Practice', u J.I. Goodlad, R.
Soder & K.A. Sirotnik (eds.), The Moral Dimensions of Teaching, Jossey-Bass, San Francisco,
CA, 224--250.