Biološke adaptacije jedne biljne vrste

Svaka vrsta se svojim izgledom, načinom života i građom prilagođava

na uslove u sredini( biotopu) u kojoj živi. Jedna od upravo takvih, biljnih
vrsta, je lotos(Nelumbo Nucifera) . Poznatiji kao Indijski lotos ili Sveti
lotos, ova vrsta raste u blatu laguna, bara,močvara i poljima
natopljenim vodom i nije pristalica hladnog vremena. Pripada porodici
Nelumbonaceae. Danas je veoma
rasprostranjena vrsta, ima je na
prostoru Azije, istočne Evrope, severne
Afrike kao i na prostoru Australije. Ovo
je višegodišnja vodena biljka.
Lotos ima koren koji je duboko zariven u
mulju na dnu vodene površine u kojoj se
nalazi. Listovi plutaju na površini vode ili
su iznad nje dok se cvetovi nalaze na
debelim stabljikama iznad listova.
Upravo ovakva gradja lotosu pomaže da se prilagodi sredini u kojoj živi.
Jedna od adaptacija lotosa je vezana za gradju listova. Listovi lotusa su
široki i u obliku diska tako da lotosi veoma lako plutaju na vodi. Njihova
izdašna površina im takođe omogućava i da apsorbuju veliku količinu
sunčeve svetlosti, omogućavajući biljci da stvara svoje velike i
upečatljive cvetove. Listovi lotosa mogu biti različite veličine što
naravno utiče i na veličinu cveta. Listovi patuljastih lotosa mogu ići
samo nekoliko centimetara u širinu, dok listovi nekih većih lotosa idu i
do 1 metar prečnika.
Cvetovi Svetog lotosa , neverovatne ružičaste ili beličaste boje, svojim
izgledom privlače ptice i insekte koji se hrane polenom a uzgred mogu i
oprašivati drugo cveće. Cvetovi su pristupačniji i vidljiviji jer se nalaze
na stablima iznad vode koji su visoki od 2 do 4 metra.
Cvetovi lotosa takođe koriste vodu oko sebe za razmnožavanje. Nakon
što cvetovi lotosa procvetaju, na njima se formiraju plodovi koji
nalikuju na orah i u kojima se nalaze semena lotosa. Ovi plodovi se
osuše i upadnu u vodu, gde ih dalje strujanja vode prenose dok iz njih
ispadaju semena na dno vodene površine iz kojih će kasnije izrasti novi
lotosi.
Cvetovi, stabljike,listovi i korenje lotosa proizvode toplotu koja pomaže
i utiče na regulisanje temperature vode u okolini bijke. Ovako nastaje
mikroklima koja je pogodna za lotos. Ovakva mikroklima utiče na rast
lotosa ali takođe i privlači insekte koji je oprašuju, gde veliku ulogu
imaju listovi o čemu je već bila reč. Ovakav fenomen, da biljka formira
svoju mikroklimu tj. da reguliše temperaturu oko sebe naziva se
termoregulacioni.
Jedna od najpoznatijih adaptacija lotosa je “ efekat lotosa “ . Visoka
površinska napetost vode uzrokuje da kapljice poprimaju gotovo sferan
oblik, s obzirom da sfera ima minimalnu površinu, pa je za ovaj oblik
potrebna i najmanja površinska energija čvrsto-tečno. U dodiru sa
površinom, sile adhezije dovode do vlaženja površine. I u zavisnosti od
strukture površine i napetosti kapljica u vodi, može doći do potpunog ili
nepotpunog vlaženja. Ovo dovodi do samočišćenja listova lotosa. Na
listu se nalazi hidrofobni dvostruki sloj koji odbija
vodu. Taj dvostruki sloj nastao je od karakteristčnog
epidermisa( kutikule ) i voskova. Dvostruki sloj se
konstantno regeneriše. Ovaj, takođe hidrofobni sloj
omogućava da se površina kontakta i sila adhezija
između površine i kapljica vode znatno smanje.
Ukratko, kapljice vode koje dođu u dodir sa neočišćenim listom
prikupljaju te materije sa njegove površine i ujedno je prečišćavaju.
Ovako lotos obavlja proces samočišćenja. Ovaj proces jako je značajan
za okolinu lotosa kao i njega samog, s obzirom u kakvoj sredini živi.