Fiziologija stresa

STRES

 Stres - mogu ga uzrokovati razni činioci spoljašnje

sredine koji imaju nepovoljan uticaj na biljke (takodje i
drugi živi organizmi).
 Učinak stresa – preživljavanje, rastenje i akumulacija
biomase.
 Otpornost na stres – prethodno izlaganje stresu može
povećati otpornost na stres, aklimatizacija na nepovoljne
uslove. Adaptacija – genetski uslovljena otpornost koja je
rezultat selekcije tokom vremena.
 Različit vremenski period za efekat različitog stresa
(temperatura: nekoliko minuta, voda: nekoliko dana ili sedmica,
mineralni elementi: nekoliko meseci).
 STRES

 Klonirani su mnogi geni koji su indukovani stresom (i

objašnjena je njihova uloga u odbrani od stresa).
 Identifikovani su geni uključeni u biosintezu malih
molekula vezanih za tolerantnost na stres – regulatori
rastenja, osmoliti i fitohelatini.
 Definisani su mehanizmi kojima biljke detektuju stres, a
koji dovode do adaptacijskih odgovora. Delimično su
objašnjeni putevi prenosa signala i transkripcijskih i
postranskripcijskih regulacionih mehanizama.
 STRES

 Odgovori na različite stresove se često preklapaju –

odgovori na sušu, stres solima, povišenu temperaturu i
hladnoću su povezani sa problemom raspolaganja
vodom.

 Izlaganje jednom tipu stresa može usloviti odredjen

stupanj tolerancije na druge tipove stresa.

 Mnogi geni indukovani stresom su razvojno regulisani –

fiziološke promene u različitim razvojnim stadijumima
imaju sličnosti sa promenama tokom stresa.
 STRES

 Mehanizmi rezistencije se mogu zasnivati na adaptaciji ili

aklimatizaciji.
 Adaptacija – konstitutivne, preformirane, genotipski
determinisane, morfološke i/ili fiziološke karakteristike vrste
(uvučene stome, duboko korenje, transformisani listovi).
 Aklimatizacija – prilagodjavanje individue izmenjenim
uslovima sredine, a zasniva se na pomeranju homeostaze.
Biljke se na niske temperature mogu aklimatizovati ako pre
toga budu izložene umereno niskim temperaturama, što bi
bilo nemoguće ukoliko je promena nagla.
 Biljke odgovaraju na stres na ćelijskom nivou i na nivou
celog organizma transdukcija signala tokom
Ozon
biotičkog i abiotičkog stresa Percepcija
stresa
Ekstremne
Transdukcija
temperature
signala

Voda

Suša
Fiziološki
odgovori
Soli
Promenjen
ćelijski
metabolizam
 Vodni deficit

 Deficit vode se javlja kada su rashodi biljke

(transpiracija) veći od količine primljene vode.
 Efemerne biljke – kratak vegetacijski period.
 Sukulente - zadržavaju dovoljnu hidrataciju i u sušnim
uslovima.
 Biljke sa dobro razvijenim korenovim sistemom.
 Poikilohidrične biljke – desikacija bez štetnih posledica.
 Vodni deficit

 Mehanizmi otpornosti na sušu:

 Odgadjanje isušivanja – sposobnost tkiva da zadrži vlagu;

npr. sukulente;
 Tolerancija isušivanja – tkiva imaju sposobnost da
funkcionišu i u dehidriranom stanju;
 Izbegavanje suše – završavaju svoj životni ciklus tokom
vlažne sezone;
 Vodni deficit
 Vodni stres deluje na brojne fiziološke procese u biljci.
 Najraniji odgovor na stres jeste na biofizičkom nivou, a
ne u promenama hemijskih reakcija usled dehidratacije.
 Smanjen sadržaj vode u biljci - ćelije se “smežuraju”
ćelijski zid se opušta - smanjen turgor u ćeliji -
povećana koncentracija rastvorenih supstanci.
 Gubitak turgora je najraniji biofizički efekat vodnog
stresa.

 Povećanje – rastenje ćelije direktno zavisi od turgora i

jako je osetljivo na vodni deficit. Inhibicija povećanja
ćelija tokom vodnog stresa usporava povećanje listova,
tako da se preko manje površine listova gubi manje
vode, te je to prva linija odbrane protiv suše.
 Smanjena površina listova – adaptivni odgovor na
vodni deficit
GR – stopa rasta
ΨP – turgor
Y – granični pritisak,
iznad kog su promene
na ćelijskom zidu
nereverzibilne
m – ekstenzija ćel.
zida (odgovor ćel. zida
na pritisak)

Zavisnost porasta lisne površine od turgora, kod suncokreta

 Vodni deficit stimuliše abscisiju listova

Opadanje listova kao odgovor na vodni stres kod mladih biljaka pamuka
 Vodni deficit ograničava fotosintezu
Efekat vodnog stresa na fotosintezu i povećanje lisne
površine
 Vodni deficit
 Nasuprot tome, vodni deficit izaziva brže rastenje
korena. Koreni rastu u dublje slojeve zemljišta gde ima
više vlage.
 Smanjena površina i broj listova utiče i na smanjenu
potrošnju asimilata u nadzemnom delu, te koren dobija
više organskih supstanci i raste.
 Bolje rastenje korena je druga zaštitna funkcija biljaka u
sušnim uslovima koja pomaže preživljavanje.
 Kada vodni stres nastupa brzo ili su se listovi razvili do
pune veličine pre nastupanja stresa, mehanizmi koji štite
biljku od isušivanja su drugačiji. U tim uslovima se
gubitak vode smanjuje zatvaranjem stoma. To je treća
linija odbrane od suše.
 Vodni deficit – zatvaranje stoma

 Stome se zatvaraju pasivno usled direktnog gubitka

vode iz ćelija zatvaračica.
 Drugi mehanizam zatvaranja stoma je hidroaktivno
zavaranje – zavisi od metaboličkih procesa u ćelijama
zatvaračicama i dešava se kada je ceo list dehidriran.
Smanjen sadržaj rastvorenih supstanci u ćelijama
zatvaračicama dovodi do gubitka vode i smanjenog
turgora što dovodi do zatvaranja stoma. Proces u
obrnutom smeru dovodi do otvaranja stoma.
 Mehanizam regulacije stoma uključuje dejstvo hormona
ABA.
 Vodni deficit – zatvaranje stoma
 Koren proizvodi ABA, što se
pojačava pri vodnom deficitu i
ABA je jedan od prvih prenosnika
informacija o suši.
 Ćelije lista sadrže uvek izvesnu
količinu ABA koja je akumulirana u
hloroplastima. ABA se zadržava u
hloroplastima u jonizovanom
obliku jer je pH strome veći od pH
citoplazme.
 Pri dehidrataciji se snižava pH
hloroplasta, ABA izlazi u
citoplazmu i u apoplast pa se sa
transpiracionom strujom akumulira
u stominoj komori.
 Ubrzo dolazi do povećane sinteze
ABA u korenu, pa se proces njene
akumulacije u stominom aparatu
održava.
Vodni deficit – osmotska adaptacija

① Vodni deficit može biti indukovan

• Sušom
• Salinitetom
• Niskim temperaturama
② Osmoregulacija je biohemijski
mehanizam koji omogućava biljci
da se aklimatizuje na sušu ili
salinitet.
③ Osmoregilacija je aktivan proces
u kome se povećava broj
rastvorenih čestica u biljnim
ćelijama, što dovodi do redukcije
vodnog i osmotskog potencijala i
omogućava biljci apsorpciju
vode.
Vodni deficit – osmotska adaptacija

 Nedostatak vode u zemljištu

dovodi do toga da vodni
potencijal tla postaje negativniji.
 Biljke mogu nastaviti sa
primanjem vode samo dok je
njihov vodni potencijal niži od
vodnog potencijala tla.
 Odbrambeni mehanizam se
dešava u biljnoj ćeliji
akumulacijom jona u vakuolama,
čime se smanjuje vodni
potencijal, a da pri tom ne dolazi
do smanjenja turgora.
Vodni deficit – osmotska adaptacija

 Nedostatak vode u zemljištu

dovodi do povećane
koncentracije soli u zemljištu, što
je dodatna teškoća u primanju
vode.
 Biljke se prilagodjavaju putem
osmoregulacije. Akumuliraju se
soli, šećeri, organske kiseline i
joni u vakuoli (najveća količina K
jona).
 Time se snižava osmotski
potencijal ćelija, one primaju
dodatne količine vode i tako
održavaju turgor.
Vodni deficit – osmotska adaptacija

 Akumulacija jona se najvećim

delom dešava u vakuoli gde su
oni van dodira sa enzimima iz
citoplazme.
 Citoplazma ne može da primi
veću količinu soli jer bi to bilo
štetno za funkionisanje enzima.
 Za održavanje ravnoteže sa
vakuolom u citoplazmi se
sintetišu i akumuliraju
kompatibilne supstance ili
osmoprotektanti - a.k: prolin,
glicin-betain (sprečava
inaktivaciju Rubisco pod uticajem
soli), polihidroksilini alkoholi:
sorbitol (antioksidativna uloga).
Sinteza ovih supstanci važna je i
u prilagodjavanju biljaka na
povećan salinitet u tlu.
Vodni deficit – osmotska adaptacija
 Osmoadaptacija omogućava
rastenje listova i pri nižem vodnom
potencijalu jer održava turgor u
ćelijama. Takodje je i u meristemu
korena osmoadaptacija značajna
za rastenje ćelija.
 Nije jasno da li je osmoregulacija
nezavisna i direktan odgovor na
manjak vode ili je rezultat nekih
drugih faktora kao što je smanjena
stopa rasta.
 Listovi koji imaju mogućnost
osmoregulacije mogu održavati
turgor pri nižem vodnom
potencijalu nego oni koji takvu
mogućnost nemaju. U tom slučaju
osmoregulacija povećava
toleranciju na isušivanje.
Vodni deficit – jonski stres

 Jonski stres nastaje usled

povećane akumulacije soli Na,
Cl, SO4 u biljci.
 Javljaju se promene u
propustljivosti membrane,
održavanje jonske
homeostaze, promene
metaboličke aktivnosti. Javlja
se sekundarni oksidativni
stres.
 Postoji dvofazni odgovor
biljaka na osmotski i jonski
efekat stresa. Kod tolerantnih i
osetljivih biljaka se javljaju
razlike u brzini dostizanja
toksičnog nivoa soli u
listovima.
Vodni deficit – jonski stres

 U prvoj fazi – brza redukcija

rastenja (prvenstveno kod
mladih listova).
 U drugoj fazi (sporija i odvija
se u dužem periodu) –
toksičan efekat jonskog stresa
(kod starijih listova koji imaju
smanjenu mogućnost
kompartmentacije soli u
vakuoli).
 Vodni deficit – ekspresija gena

 Stresni uslovi utiču na promene u sintezi proteina.

 Negativno regulisani proteini u uslovima stresa –
karakteristični za biljke u normalnim uslovima.
 Pozitivno regulisani proteini u stresu – pojačava se ili se
de novo indukuje sinteza ovih proteina tokom stresa.
 Tokom vodnog deficita aktivira se grupa gena koji
proizvode proteine koji štite ćelijske strukture od gubitka
vode (lea geni).
 LEA proteini – late embryogenesis abundant proteins:
postoje i aktiviraju se i u ostalim tkivima, ne samo u
embrionima.
 Vodni deficit – ekspresija gena

 Većina LEA proteina pripada grupi proteina koji se zovu

hidrofilini.
 Njihove zajedničke fizičkohemijske karakteristike su:
sadržaj glicina veći od 6%, indeks hidrofilnosti veći od 1.
 Ima ih kod velikog broja organizama – od eubakterija do
eukariotskih organizama.
 Hidrofilini učestvuju u adaptivnim odgovorima
organizama na stres.
 LEA proteini
 Grupisani u više familija u
zavisnosti od sličnosti
sekvenci i konzerviranih
proteinskih motiva
(prepoznaju supstance
koje se vezuju za njih).
 Iako se familije veoma
razlikuju medju sobom,
njihova zajednička
sličnost je visoka
hidrofilnost, kao i visok
sadržaj Gly i malih a.k
kao Ala i Ser.
 LEA proteina ima kod
vaskularnih biljaka, ali i
kod mahovina i algi.
 Vodni deficit – ekspresija gena

 Druga grupa u toleranciji na vodni deficit su geni koji

kodiraju enzime potrebne za sintezu kompatibilnih
supstanci u osmoregulaciji.
 Akvaporini – transmembranski proteinski kanali za vodu
koji olakšavaju i ubrzavaju oporavak od stresa. Funkcija
ovih proteina membranskih kanala je transport jona ili
vode izmedju citoplazme ili vakuole.
 Osmotin – alkalni protein u vakuoli izolovan kod duvana;
indukovan u odgovoru na mnoge tipove stresa.
 Transkripcioni faktori – aktiviraju grupe gena, regulone, u
odgovoru na odgovarajući stres. TF su aktivirani tokom
nekog stresa i potom aktiviraju transkripciju brojnih gena
svog regulona.
 Vodni deficit – ekspresija gena

 Transkripcija mnogih gena koji se aktiviraju u odgovoru

na stres vodnim deficitom su pod kontrolom ABA.
Medjutim, na pojedine od ovih gena ABA ne utiče.
 ABA takodje deluje na ekspresiju gena koji povećavaju
toleranciju na niske temperature i salinitet.
 Koncentracija ABA se u ćeliji povećava tokom vodnog
deficita i stresa niskim temperaturama.
 Osim toga, ABA učestvuje i u zatvaranju stoma.
 Neki od gena indukovanih ABA-om imaju u sastavu svog
promotora cis-regulatorne elemente, ABRE (ABA-
responsive elements): indukuju reporter gene po
vezivanju odredjenog transkripcionog faktora.
 Temperaturni stres – niske temperature
 Medju biljkama postoje velike razlike u pogledu
minimalnih temperatura na kojima je moguće rastenje.
Podrazumeva se da je za odredjenu biljnu vrstu niska
ona temperatura na kojoj su metaboličke funkcije i
razviće oštećeni.
 Razlikuju se:
 Oštećenja niskim temperaturama, koje su iznad temperature
mržnjenja (0 - 15ºC): Chilling injury – Stres hladnoće.
 Oštećenja izazvana smrzavanjem (T ≤ 0ºC): Freezing injury –
Stres mraza.
 Mehanizmi - za toleranciju temperaturnog opsega koji je
karakterističan za njihovo stanište.
 Snižene temperature usporavaju metaboličke procese,
fotosintezu, disanje, translokaciju, sintezu proteina jer su
sve enzimske reakcije zavisne od temperature.
 Temperaturni stres – niske temperature

 Otpornost na niske temperature može biti rezultat

genetske adaptacije ili prethodnog izlaganja niskim
temperaturama koje, ako je izlaganje bilo dovoljno sporo
i postepeno, ne oštećuju biljku.
 Listovi biljaka oštećeni hladnoćom pokazuju inhibiciju
fotosinteze, sporije disanje, inhibiciju sinteze proteina i
povećanu razgradnju postojećih proteina.
 Svi ti odgovori zavise od gubitka svojstva plazma
membrane tokom smrzavanja. Inhibicija fotosinteze i
disanja je posledica oštećenja membrana hloroplasta i
mitohondrija.
 Temperaturni stres – niske temperature
 Simptomi oštećenja izazvani hladnim stresom (0-15ºC)
su različiti i zavise od temperature, vremena izlaganja,
vrste i stadijuma razvića. Oni obuhvataju promene
metabolizma, usporen rast, površinske lezije, nakupljanje
vode u tkivima, senescenciju, dekolorizaciju, moguće i
smrt.
 Primarne promene nastaju momentalno i podrazumevaju
konformacione promene membrana, proteina i
citoskeleta i mogu biti reverzibilne ukoliko stres ne traje
dugo. Dolazi do pada turgora i smanjene provodljivosti
stoma.
 U suprotnom, primarne promene mogu dovesti do
sekundarnih koje uključuju metabolički i jonski disbalans
i narušavanje ćelijskog integriteta, zbog čega dolazi do
gubitka tečnosti i vodnog stresa.
 Temperaturni stres – niske temperature

 Jedna od najvažnijih posledica hladnog stresa je

indukcija oksidativnog stresa, zbog lezija u
membranskim sistemima za transport elektrona i
sistemima redoks enzima.
 Aklimatizacija na hladni stres je najviše proučavana kod
klijanaca kukuruza, gde je pokazano da tom prilikom
dolazi do:
 Aktivacije antioksidativnih enzima (SOD, CAT, POD)
 Zadebljavanja klijanaca, lateralnog rastenja
 Mehaničkog učvršćivanja putem lignifikacije.
 Temperaturni stres – niske temperature

 Sa sniženjem temperature, na odredjenoj tački,

membrane gube selektivnu propustljivost, a ne obavljaju
ni druge funkcije. To se naziva termalni fazni prelaz i
njegova tačka zavisi od vrste lipida u membrani.
 Membranski lipidi biljaka otpornih na hladnoću često
imaju veći udeo nezasićenih masnih kiselina. Tokom
aklimatizacije na niske temp. povećana je aktivnost
desaturišućih enzima i udeo nezasićenih lipida, što
omogućava fluidnost membrana i pri nižim temp.
 Osetljive biljke mogu da postanu otpornije ako se
postepeno izlažu niskim temp. Tada se u membranama
povećava udeo nezasićenih masnih kiselina.
 Temperaturni stres – niske
temperature

 Niske temperature smanjuju fluidnost membrana i smanjuju udeo

nezasićenih masnih kiselina.
 Prelazak lipida membrane iz tečno-fluidnog u stanje gela ili
polukristalno stanje pri niskim temperaturama, dovodi do promena
aktivnosti membranskih proteina (ATPaze).
 To dovodi do inhibicije transporta kroz membranu i do gubitka
selektivne propustljivosti membrane, što sve dovodi do plazmolize
ćelije.
Temperaturni stres – temperature ispod tačke
mržnjenja
 Na temperaturama ispod tačke mržnjenja ćelije su
oštećene na sasvim drugačiji način.
 Kristali leda formirani u ćeliji oštećuju membranu i
razaraju ćelijsku strukturu (nema oporavka ćelije).
 Sposobnost da prežive imaju dehidrirana tkiva: semena i
spore. Veliku otpornost na ove temperature ima i drveće
čiji su pupoljci preko zime dormantni.
Temperaturni stres – temperature ispod tačke
mržnjenja
 Efekti mraza:
 Primarni efekti – intra- i ekstracelularni kristali leda:
mehaničke povrede i dehidratacija, promena
permeabilnosti, plazmoliza.
 Sekundarni efekat – opadanje turgora, stres suše. ROS,
oksidativni i osmotski stres.
Temperaturni stres – temperature ispod tačke
mržnjenja
 Pri smrzavanju tkiva, led se prvo formira u ćelijskim
zidovima. Voda postepeno izlazi iz protoplasta i on se ne
smrzava.
 Ćelije neće biti oštećene ukoliko ostane dovoljno
prostora za kristale leda u apoplastu i ukoliko protoplast
može da podnese dehidrataciju.
 Opasnost po oštećenje ćelija postoji i pri otapanju leda:
mora da bude brzo, da se ne bi formirali kristali leda
unutar ćelije. To se u prirodi obično ne dešava.
 Otpornost biljaka prema hladjenju i smrzavanju se
povećava prethodnim izlaganjem biljaka niskoj
temperaturi, kao i tretiranjem hormonom ABA bez
snižavanja temperature.
Temperaturni stres – temperature ispod tačke
mržnjenja
Temperaturni stres – temperature ispod tačke
mržnjenja
 Oba tretmana izazivaju sintezu novih proteina medju
kojima su neki zajednički kao odgovor na nisku
temperaturu i ABA.
 Njihova funkcija, kao i način na koji povećavaju otpornost
na niske temperature nije poznato.
 Stečenu otpornost biljke gube posle izvesnog vremena
na višoj temperaturi.
Temperaturni stres – temperature ispod tačke
mržnjenja
 Kristali leda osim mehaničkih povreda mogu da dovedu i
do vodnog stresa. Na datoj temperaturi je hemijski
potencijal leda niži od hemijskog potencijala tečne vode,
pa tako kristali leda formirani van ćelije “odvlače” vodu iz
ćelija, niz gradijent potencijala.
 Najosetljiviji deo ćelija na dehidrataciju ali i na
mehaničke povrede su membrane, koje dodatno
destabilizuje približavanje plazmamembrane
membranama organela usled smanjenog volumena
ćelija.
Temperaturni stres – temperature ispod tačke
mržnjenja
 Mehanizmi aklimatizacije i otpornosti biljaka:
 Stabilizacija membrana – promenom kompozicije lipida,
desaturacijom masnih kiselina u fosfolipidima.
 Akumulacija šećera i osmoprotektanata – npr. fruktani. Biljke
koje normalno formiraju fruktane, kao rezervne šećere, mogu da
podnesu niske temperature, jer se fruktani vezuju za membrane i
omogućavaju ćeliji da prežive smrzavanje bez oštećenja.
 Promocija formiranja kristala leda u ekstraćelijskim
prostorima – izbegavaju se mehaničke povrede do kojih bi došlo
da se kristali formiraju u citoplazmi.
Temperaturni stres – temperature ispod tačke
mržnjenja
 Mehanizmi aklimatizacije i otpornosti biljaka:
Indukcija gena za:
 Desaturaze masnih kiselina koje povećavaju fluidnost membrane

 Šaperone – omogućavaju renaturaciju proteina

 Dehidrine

 LEA proteine, pojedine klase

 Antifriz proteine – njihova akumulacija u apoplastu usporava

formiranje leda i odlaže dehidrataciju. Oni prave oligomerne

komplekse koji interaguju sa ledom i usporavaju rast kristala.
Moguće je da ovi proteini takodje štite od patogena.
 COR proteine (cold-regulated) – akumuliraju se tokom

aklimatizacije. Veoma su hidrofilni i imaju relativno jednostavnu

primarnu strukturu. Ublažavaju efekte dehidratacije i
povećavaju otpornost na niske T.
 Temperaturni stres – visoke temperature

 Pojedini organi ili tkiva su različito osetljivi na visoke T.

 Dehidrirana tkiva mogu preživeti mnogo više T nego
hidrirane vegetativne ćelije koje rastu. Aktivnorastuće
tkivo veoma retko preživi T iznad 45ºC, ali suva semena
i polen mogu da prežive i 120 ºC, odnosno 70ºC.
 Sukulente podnose T oko 60ºC.
 Visoke temperature brže usporavaju fotosintezu nego
disanje. Temp na kojoj je fotosinteza ravna disanju
naziva se kompezaciona tačka za temperaturu. Iznad
ove tačke rastenje je znatno smanjeno, uglavnom zbog
visoke potrošnje organskih materija u disanju. C3 biljke
su u tome bolje prilagodjene od C4 i CAM biljaka.
 Temperaturni stres – visoke temperature

 U fotosintezi je osetljiv prenos elektrona u fotosistemu II,

smanjena je stabilnost pojedinih enzima: RUBISCO i
PEP-karboksilaza.
 Temperatura pri kojoj se ovi proteini denaturišu je viša
od T pri kojoj se smanjuje stopa fotosinteze. To znači da
su rani stadijumi inhibicije fotosinteze usled visokih T
povezaniji sa promenama svojstava membrane nego sa
denaturacijom proteina.
 Anatomske i fiziološke adaptacije na visoke T slične su
adaptacijama na vodni stres: dlačice i voskovi na
listovima, promena orjentacije lista, rast malih i
razdeljenih listova čime se smanjuje debljina graničnog
sloja vazduha i povećeva odavanje toplote.
 Temperaturni stres – visoke temperature

 Visoke temperature menjaju sastav i strukturu

membrana i uzrokuju gubitak jona. Ovi poremećaji
uzrokuju inhibiciju procesa koji zavise od aktivnosti
enzima vezanih za membranu, npr. onih koji učestvuju u
fotosintezi i disanju.
 Povećana fluidnost membranskih lipida tokom visokih T
je vezana za gubitak fiziološke funkcije. Kod vrsta
adaptiranih na visoke T, u membranskim lipidima je veći
deo zasićenih masnih kiselina što membrane čini manje
fluidnim. Pri visokim T se smanjuje jačina vodonikovih
veza unutar tečne faze membrane.
Temperaturni stres – visoke
temperature
 Temperaturni stres – visoke temperature

 Glavna karakteristika odgovora na toplotni stres je

smanjena sinteza proteina koje biljka inače sintetiše i
ubrzana sinteza proteina toplotnog stresa (HSP heat
shock proteins).
 Kao i kod hladnog stresa, biljke se mogu aklimatizovati
na toplotni stres ukoliko izvesno vreme provedu na
umereno povišenoj T.
 Glavni HSP su konzervisani i kod prokariota i kod
eukariota, a većina ima funkciju molekulskih šaperona –
omogućavaju renaturaciju proteina denaturisanih
toplotom, ponovno zauzimanje njihove konformacije.
 Temperaturni stres – visoke temperature

 Molekularni mehanizmi indukcije HSP su vrlo slični kod

najrazličitijih organizama.
 Postoje i HSP koji se ne indukuju tokom toplotnog stresa
već su konstitutivno eksprimirani tokom celog života
(svrstani su u ovu grupu proteina samo zbog homologije
sa drugim HSP).
 Za većinu biljnih HSP se ne zna tačna funkcija već se o
njoj zaključuje na osnovu homologije sa HSP kvasaca i
drozofile.
 Sinteza HSP je vrlo brza – posle povišenja T, transkripti
nekih gena se jave za par min., a proteini posle 20 min.
Sinteza HSP je prolazna pojava i zaustavlja se posle
nekoliko sati, čak i ako T ostane visoka.
 Temperaturni stres – visoke temperature
 Familija HSP je veoma velika i oni se klasfikuju na
osnovu molekulske mase:
 HSP100 – kod bakterija, kvasaca, sisara i biljaka; neophodni za
termotolenaciju kod kvasaca i biljaka.
 HSP90 – kod bakterija i eukariota; Uspostavljaju dugotrajne
interakcije sa ciljnim proteinima.
 HSP70 – esencijalni za normalno funkcionisanje ćelije; Kod svih
organizama i ima ih u svim ćelijskim kompartmanima; Neki se
eksprimiraju konstitutivno, a drugi kao odgovor na toplotni stres.
 HSP60 – funkcionišu kao molekulski šaperoni; Kod biljaka
šaperonin 60 – hloroplastni protein kodiran u jedru, ali se ne
indukuje toplotnim stresom.
 smHSP – kod biljaka se indukuju toplotnim stresom; U
termotoleranciji i nisu neophodni za normalne životne funkcije.
 Temperaturni stres – visoke temperature

 Funkcija HSP sa malom masom nije potpuno jasna.

Medju njih spada ubikvitin, protein koga ima stalno u
ćeliji i ima ulogu u unutarćelijskoj proteolizi. On se vezuje
za protein koji će biti degradovan, čime ga na neki način
obeleži.
 Molekulski šaperoni omogućavaju renaturaciju proteina
denaturisanih toplotom, tj. ponovno zauzimanje ispravne
konformacije (chaperon – čuvar, zaštitnik, franc.).
 Posebnu grupu molekularnih šaperona čine šaperonini
(cpn), karakteristične prstenaste strukture, kojih ima i
kod biljaka (cpn60 i cpn10).
 Temperaturni stres – visoke temperature

 U stanju kada nema stresa, HSF su monomeri (1) vezani za HSP70.

 Tokom toplotnog stresa (2) dolazi do disocijacije HSP70, a HSF se vezuju u trimere
koji se vezuju za HS elemente (3). Aktivira se transkripcija mRNA i translacija HSP70
(4). HSF trimeri se fosforilišu (5) i vezuju se HSP70 za njih (6). Ovaj kompleks disosuje
od HS elemenata i (7), trimeri se razdvajaju i defosforilišu u monomere, HSF (8).
 Osmotski stres

 Zaslanjenost zemljišta se najčešće javlja blizu morske

obale, a može biti i posledica irigacije.
 Razlikuju se zaslanjena zemljišta koja sadrže:
 Visoke količine NaCl – sodicitet
 Visoke količine svih soli (NaCl, Na2SO4, NaHCO3, Na2CO3,
MgCl2, MgSO4, CaCO3) – salinitet.
Halofite – biljke koje žive na podlozi sa visokom
količinom soli i imaju razvijene mehanizme
preživljavanja na tim zemljištima.
Glikofite – biljke koje ne mogu da žive na zaslanjem
zemljištu.
Osmotski stres
 Osmotski stres
 Visoka koncentracija soli na dva načina ugrožava biljke:
 Pri negativnom osmotskom potencijalu tla biljke ne mogu da
prime vodu i da održe balans izmedju apsorpcije vode i
transpiracije.
 Biljke ne mogu da spreče pasivno primanje soli, naročito

natrijuma. Povećana ukupna količina soli u ćeliji i poremećen

odnos natrijuma i kalijuma inaktivira mnoge enzime i inhibira
pojedine metaboličke procese.
Većina halofita savladjuje negativan osmotski potencijal tla tako što
apsorbuje znatne količine NaCl i to snižava osmotski potencijal
korena i omogućava primanje vode.
Halofite se na razne načine oslobadjaju viška soli – izlučuju Na
putem korena ili ga transportuju do listova gde imaju posebne
sekretorne žlezde u kojima se skuplja NaCl iz ćelija mezofila.
Neke biljke imaju i ćelijske dlake na epidermisu koje se
transformiše u neku vrstu mehura koji se puni NaCl. Sukulente
izlučuju soli u vakuole pa je i primanje vode povećano, što je
glavni uzrok sukulencije.
Osmotski stres

 Mikrografije poprečnog preseka kroz

list biljne vrste Atriplex semilunaris,
izrazito tolerantne na stres soli:
 Gornja slika – mladi list; Donja slika – zreo
list.
 List pokriven trihomima koji u kasnijim
stadijumima razvića izrastaju u tzv.
žlezdane mehure u koje se vrši sekrecija
soli i jona.
 Povremeno dolazi do pucanja ovih struktura
i oslobađanja sadržaja.
 Osmotski stres
 Visoka koncentracija soli u zemljištu ima osmotski
efekat. Zbog niskog osmotskog potencijala u tlu, biljke
nisu u mogućnosti da primaju vodu i posledice su slične
suši – fiziološka suša.
 Osmoregulacija zavisi od akumulacije tzv. kompatibilnih
rastvoraka, kompatibilnih osmolita ili osmoprotektanata.
Obuhvataju različita organska jedinjenja (a.k.,
polihidroksilne alkohole, kvarternerna amonijum
jedinjenja) koja su vrlo rastvorljiva i neutralno
naelektrisana i koja ne interferiraju sa metabolizmom.
 U vakuoli se mogu akumulirati razni neorganski joni,
metaboliti i jedinjenja koja bi uticala na metabolizam, ali
se u citoplazmi akumuliraju samo osmoprotektanti čime
se ostvaruje osmotska ravnoteža sa vakuolom.
 Osmotski stres

④ Osmoprotektanti, zajedničke ⑤ Osim osmoregulacije, ove

biohemijske osobine:
Visoko rastvorljive supstance
• Mala molekulska masa
• Ne utiču na ćelijski
metabolizam
• Neutralno naelektrisane
supstance mogu da imaju i
druge zaštitne funkcije:
• Enzimi sa zaštitnom
funkcijom (glicin betain)
• Skevendžeri ROS (manitol,
sorbitol)
Osmotski stres

 Nepoznat receptor na plazma

membrani koji aktivira ABA-
nezavisne i ABA-zavisne puteve
transdukcije;
 Postoji “cross-talk” između dva
puta transdukcije.
 Sinteza proteina u ABA –
zavisnim ili –nezavisnim
putevima dovodi do promenjene
genske ekspresije i tolerancije
biljne ćelije na osmotski stres.
 To je karakteristika eukariotskih
ćelija.
Osmotski stres

 ABA-zavisni put ima dva različita

signalna puta:
 Kada se NE sintetišu novi
proteini: promotor za sve ABA-
zavisne gene je ABRE (ABA-
responsivni element) koji se
vezuju za b-ZIP transkripcione
faktore.
 Kada je potrebna de novo sinteza
proteina: aktivira se MYC familija
transkripcionih faktora, što dalje
vodi ka aktivaciji gena.
Osmotski stres

 ABA-nezavisni put:
 Ostvaruje se preko MAP kinazne
kaskade, kao i preko
transkripcionog faktora
DREB/CBF (eng. Dehydration
Responsive Element)
 DREB/CBF je ključni promotor u
ekspresiji gena za sintezu proteina
koji su uključeni u toleranciju na
vodni deficit, niske temperature i
soli.
 LEA familija gena.
 Ekspresija gena sa ranim i kasnim
dejstvom.
Osmotski i jonski stres
Osmotski i jonski stres

 Osmotski stres – usled visoke

koncentracije soli u zemljištu u
zoni korena
 Smanjen je vodni potencijal
zemljišta
 Brza redukcija rastenja
 Jonski stres – povećana
akumulacija soli u biljci!
 Promena propustljivosti
membrane, jonska
homeostaza poremećena,
promena metaboličke
aktivnosti, oksidativni stres.
Osmotski stres - SOS signalni put regulacije
jonske homeostaze
 Sastoji se od 5 komponenata (3 su
ključne):
 SOS3 – Ca2+ senzor
 SOS2 - Ca2+ zavisna serin/treonin
protein kinaza (esencijalan za
toleranciju na stres soli)
 SOS1 – Na+/H+ antiporter na
plazma membrani (efluks natrijuma
i mogući senzor)
Osmotski stres - SOS signalni put regulacije
jonske homeostaze
 Percepcija stresa
 Promena u koncentraciji Ca2+ u
citoplazmi
 SOS3 detektuje tu promenu
 Interakcija SOS3 i SOS2
 Aktiviran kompleks SOS3 i SOS2
dovode do aktivacije SOS1
 Dešava se efluks viška Na+ jona.
Osmotski stres - SOS signalni put regulacije
jonske homeostaze
 SOS3/SOS2 kompleks inhibira
aktivnost transportera za natrijum:
AtHKT1 (low-affinity Na+
transporter)
 Ograničen je i smanjen ulaz
natrijuma u ćeliju
 SOS2 aktivira Na+/H+ antiporter na
tonoplastu (AtNHX): odlaganje
viška natrijuma u vakuolu, kao i
H+/Ca+ antiporter (AtCAX1):
transport kalcijuma u vakuolu.
 Dešava se nezavisno od SOS3
 Homeostaza Ca+ u citoplazmi.
Osmotski stres - SOS signalni put regulacije
jonske homeostaze
 Postoje i SOS4 i SOS5
komponente
 SOS4: regulatorna komponenta u
održavanju Na+ i K+ homeostaze
 To se postiže regulacijom jonskih
kanala i transportera
 SOS5 je lokalizovan sa spoljašnje
strane membrane
 SOS5 ima funkciju u ćelijskoj
adheziji i ekspanziji ćelijskog zida
 SOS5 je i kandidat za Na+ senzor,
ali za sada nije još uvek
klasifikovan.
 ROS – uključeni u signalni put
 H2O2, kao signal stresa suše, se
obrazuje dejstvom NADPH-
oksidaze.