1.

Грађа типичне биљне ћелије

Биљна ћелија се дефинише као јединица биолошке активности
ограничена ћелијским зидом, способна за саморепродукцију у
средини у којој нема других живих организама. Састоји се од живог
садржаја протопласта опкољеног зидом. Протопласт представља
главни део ћелије и обухвата следеће органеле: цитоплазму, једро,
пластиде, митохондрије, ендоплазматични ретикулум, голџијев
апарат, сферозоме, лизозоме, микрозоме, рибозоме и микротубуле.
У протопласту биљних ћелија налази се једна или више вакуола,
испуњених водом у којој су растворене органске и неорганске
супстанце. Главна разлика између биљне и животињске ћелије је
присуство ћелијског зида, вакуола и пластида.
2. Ћелијски зид
Ћелијски зид је карактеристика биљних ћелија, даје чврстину ћелији и
штити протопласт, наслања се на плазмалему. Образовање ћелијског
зида почиње при деоби ћелије, у телофази, настанком фрагмопласта.
Грађа ћелијског зида: основна маса (матрикс), веома богата водом и
мрежа изграђена од целуларних микрофибрила. Матрикс се састоји
од пектина и хемицелулозе. Молекули целулозе образују мицеле,
које се поново удружују у кончасте микрофибриле. У примарним
зидовима ћелија које још расту микрофибриле образују густ сплет,
при чему су фибриле распоређене без реда. У секундарном зиду оне
се удружују у дебље снопове и углавном се распоређују у
паралелним често густо збијеним низовима.
3. Растење ћелијског зида
У стадијуму издуживања обим ћелије се брзо увећава, нарочито
нараста вакуола тако да је цитоплазма потиснута уз ћелијске зидове.
Тада површина ћелије расте, што значи да се и ћелијски зид мења.
Интусусцепција- растење ћелијског зида у стадијуму издуживања
уметањем фибрила (мицела) целулозе.
4. Дебљање ћелијског зида
Дебљање зида је процес који се врши у ћелији после завршеног
растења. Ћелија тада улази у трећи стадијум диференцирања.
Дебљање ћелијског зида одвија се стварањем наслага са унутрашње
стране ћелијског зида. Дебљање ћелијског зида може да тече
равномерно или неравномерно. Равномерно дебљање ћелијског
зида срећемо код склеренхимских влакана, а неједнако задебљабају
зидови епидермиса, углови ћелија угластог коленихма, зидови
плочастог коленхима. Дебљање ћелијског зида одвија се процесом
слагања нових слојева на већ постојеће, центрифугално или
центрипетално, што се назива апозиција.
5. Плазмодезме и јамице
Плазмодезме су конци цитоплазме важни за контакт са суседним
ћелијама. Пролазе из једне ћелије у другу кроз отворе у зиду, све док
примарни зид не покрију наслаге секундарног зида. Код неких ћелија
чак и у секундарном зиду постоје отвори кроз које пролазе
плазмодезме.
Јамице су отвори између ћелија са задебљалим зидовима за размену
материја. При дебљању (апозицији), у секундарном зиду поједина
места остају незадебљала. У зидовима се у почетку налазе мале
јамице које се дебљањем зида све више издужују, те добијају изглед
канала. У двема суседним ћелијама јамице су постављене једна
према другој. Јамица може бити појединачна, ако се налази на делу
зида окренута ка интерцеулару или ка спољашњој средини. Разликују
се просте и опшанчене јамице. Просте јамице су једноставни отвори у
зиду. Опшанчене јамице су јамице чији се канали према примарном
зиду и средњој ламели левкасто проширују. Налазе се код
четинарских врста. У двема суседним ћелијама опшанчене јамице су
најчешће постављене једна наспрам друге и тада се називају двојно
опшанчене.
6. Лигнификација
Лигнификација или одрвењавање се заснива на уметању дрвене
материје (лигнина) у целулозну мрежу. У хемијском погледу лигнин је
компелксни полимер различитих деривата фенил пропана који се
богато грана и упреда у појединачне велике молекуле. Лигнин
увећава отопност зида, успорава његово разлагање бактеријама и
гљивама и делује дезинфикујуће на организме који изазивају
разграђивање дрвене масе. Издвојен из биљака представља амфорну
материју жућкасте боје, нерастворљиву у води и обичним
растварачима.
7. Суберинификација
Суберинифкација или оплутњавање је формирање посебног облика
секундарног ћелијског зида. На примарном зиду наизменично се
таложе ламеле суберина и воска, непропустљиве за воду и гасове.
Штите ћелију од: губљења воде, сушења, великог колебања
температуре, хлађења за време зиме или загревања током лета. У
случајевима потпуног оплутњавања зидова ћелије изумиру, јер је
свака веза са суседним ткивима изгубљена. На младим,
једногодишњим изданцима, плута се на површини образује већ
током јесени.
8. Кутинизација
Кутинизација је промена ћелијских зидова слична оплутњавању. При
овом процесу спољашњи зидови ћелија површинских ткива луче
супстанцу кутин. Он се најчешће излучује на површинским зидовима
епидермис листова и стабле у облику кутикуле. Мање је еластичан од
целулозе. Код биљака које расту у сувом и топлом климату кутикула
је јаче развијена. Ако је кутикула дебела, листови су са више сјаја и
лакше одбијају светлосне зраке. Врло развијена кутикула среће се на
листовима лимуна, фикуса и неких других биљака.

9. Гелификација
При гелификацији или ослузњавању ћелијских зидова образују се
слузне супстанце и смоле. Обе ове супстанце представљају
високомолекуларне угљене хидрате, који су већим делом пентозани
и хексозани. Ослузњавање зидова код биљака јавља се као природан
и као патолошки процес. При патолошком процесу (гумозис) у смолу
се преобраћају зидови и садржај ћелија, тај процес захвата читава
биљна ткива или делове органа. Може се видети на стаблима
брескве, вишње, трешње, шљиве, кајсије и бадема. У неким
случајевима ослузавање је веома корисна појава. Ослузавели зидови
епидермиса неких ћелија у рано пролеће бубре на рачун воде и
раскидајући кутикулу долазе у додир са партикулама земљишта.
Захваљујући лепљивости слуз причвршћује семе и упијајући воду из
земљишта или спољашње атмосфере побољшава водни режим
клице, предајући јој воду и штитећи је од сушења. Посредством слузи
семена се причвршћују за подлогу, а коренчић клица добија ослонац
за продирање кроз земљиште. На површини семена имеле налазе се
лепљиве слузне супстанце, које омогућавају прилепљивање за кору
грана, јер ове биљке расту као полупаразитски облици. Плодови
имеле једу птице, а лепљива семена избачена из цревног тракта
остају причвршћена на гранама дрвенастих врста. Слузне супстанце у
ћелијских зидовима хранљивог ткива семена (рогач) служе као
резервне супстанце, које клица користи при развијању. У облику
резервних супстанци јавља се и слуз у кртолама орхидеје, корена
неких биљака и сл. Код пустињских и полупустињских биљака често
се у ћелијама епидермиса листова образује слузни покривач који
доприноси заштити ткива од прегревања, доприноси упијање воде,
па чак, како изгледа, врши апсорпцију водене паре из атмосфере.
 Ослузавањем се отварају бесполни и полни органи за размножавање
неких биљака.

10. Минерализација
Врши се у каснијим стадијумима развића ћелијских зидова. Садрже у
већим или мањим количинама минералне супстанце. Настаје
наслагањем минералних материја у унутрашњости ћелијских зидова, на
њиховој површини, у трихомама и другим израштајима ћелијског зида.
У биљном телу се најчешће излучују силицијум и соли калцијума.
Силицијум се налази у кори бреста, код неких жбунова па и многих
зељастих биљака. Силицијум у епидермису стабла и листова зељастих
биљака има заштитну улогу, јер животиње избегавају ове биљке као
храну. Калцијум се среце у зидовима биљних ћелија у облику калцијум-
карбоната, калцијум-пектата и калцијум-оксалата. Понекад се калцијум
среће у ћелијским зидовима заједно са силицијумом, нпр у
цистолитима, зидовима длака итд. У зидовима неких ћелија таложи се
калцијум-оксалат. Знатне количине оксалата констатоване су у
спољашњим зидовима дебелозидних гранатних ћелија велвичије и
неким ћелијама лисних дрски белог локвања.
11. Цитоплазма
Цитоплазма је безбојна прозрачна супстанца која у меристемским и
младим ћелијама испуњава њихову унутрашњост. У старијим,
диференцираним ћелијама, образује се једна или већи број вакуола, те
се цитоплазма најчешће налази уз њихове зидове. Она прелама
светлост јаче од воде. Специфична тежина цитоплазме је између 1,025 и
1,055. Њена конзистенција варира од воденог сол-стања, својственог
многим активним ћелијама до густог гел-стања, својственог цитоплазми
спора или семена. У цитоплазми се морфолошки разликују три дела:
плазмалема, мезоплазма и тонопласт. Плазмалему сачињава узана зона
уз зидове ћелије, односно зона између основне плазме и зидова. И зона
тонопласта је веома узана и налази се између вакуоле и основне
плазме. Обе ове зоне могу се схватити као мембране и оне су светлије
од мезоплазме, прозрачније су и у њима нема органела. Органеле су
смештене у мезоплазми односно у цитоплазми.
12. Хемијски састав цитоплазме
Цитоплазма представља сложен комплекс једињења, са већом или
мањом количином воде. Процеси у живој ћелији су строго усаглашени и
условљавају нормалну животну активност. Цитоплазма није хемијски
једноставна супстанца, већ организована колодина смеса различитих
органских и неорганских једињења, која могу бити растворена или
делимично у чврстом стању. Садржај воде у цитоплазми је веома
велики 60-90%, код водених биљака до чак 89%, а у спорама и семенима
5-15%. Супстанце које изграђују цитоплазму можемо груписати у ове
категорије: конституционе, електролите, физиолошки активне сусптанце
и секундарне супстанце настале у процесима размене.
Од конституционих супстанци у цитоплазми највећи удео имају протеин
40-50%, другу важну групу чине липиди 2-3% суве тежине. Липиди са
протеинима образују липопротеине. Због поларне грађе молекула
липиди могу да ступају у реакције како са хидрофилним тако и
хидрофобним супстанцама, те имају велику улогу и у изградњи
граничних слојева цитоплазме. Трећу групу супстанци чине угљени
хидрати чији удео износи 15-20% суве супстанце.
Електролити доприносе регулисању воденог капацитета у цитоплазми
као и стању у граничним слојевима. Електролити су соли бројних
неорганских киселина.
Физиолошки активне суспстанце служе за регулисање размене
супстанци која се заснива на деловању ензима. Ензими се у ћелији
налазе у великом броју, а њихово дејство је врло уско специјализовано.
Овој групи припадају витамин, хормони и друге материје.
Преносиоци енергије су фосфати, аденозиндифосфатна киселина и
аденозинтитрифосфатна киселина. Ове супстанце врше краткотрајно
магационирање и брзо преношење енергије на друге процесе размене
материје у цитоплазми.
Секундарни, интермедијарни продукти размене материја настају при
процесу размене материја. Нагомилавају се у цитоплазми или у
вакуолама или се излучују из ћелије.
13. Физичка својства цитоплазме
Цитоплазма се не раствара у води. У физичко-хемијском погледу она
показује својства типичних хидрофилних колоида, који имају јак
афинитет према води и прелазе у течно сол-стање. Губљењем воде
цитоплазма прелази у гел-стање. Гел и сол стање су реверзибилни.
Вискозитет цитоплазме је различит код различитих врста. Цитоплазма
прима воду, али се не меша са њом. Вискозитет цитоплазме је 10-12
пута већи од вискозитета воде. Код водених биљака је знатно нижи 5-6
пута већи од воде. У ћелијама вегетативних органа младих биљака
вискозитет цитоплазме је мали, али растењем се постепено увећава. За
време цветања вредност поново пада да би по цветању опет порасла.
Нарочито висок вискозитет има цитоплазма у цветним листићима.
Жива цитоплазма је веома еластична. Одвојена од ћелијског зида
заузима лоптаст облик или облик суда у ком се налази.
14. Кретање цитоплазме
Покрети цитоплазме могу се посматрати захваљујући чињеници да она
својим струјама носи и ћелијске органеле и различите грануле. Са њом
се крећу пластиди, митохондрије, масне капи и др. Струјање цитоплазме
се врши само у њеном основном делу- мезоплазми. На основу
унутрашње грађе ћелија разликујемо два типа кретања: ротационо и
циркулационо.
Ротационо кретање карактерише цитоплазму са крупном централном
вакуолом. У таквим ћелијама цитоплазма је приљубљена уз зидове,
односно налази се између вакуоле и зидова. У том случају цитоплазма
се креће у једном правцу односно кружно. Брзина кретања цитоплазме
на собној температури износи 10-20 нм у секунди.
Циркуалционо кретање карактеристично је за оне ћелије чија се
цитоплазма налази између вакуола и зидова, али њени тањи и дебљи
конци пролазе кроз вакуолу. У оваквим ћелијама цитоплазма се креће
танким струјама у различитим правцима. Врло енергично кретање врши
се у длакама младих изданака ткиве, жарним ћелијама коприве,..
Спољашњи услови који утичу на кретање цитоплазме су темптература,
светлост, количина кисеоника и др.
15. Рибозоми
Рибозоми се у диференцираним ћелијама налазе везани за мембрану
ендоплазматичног ретикулума ка цитоплазматичној страни. Код многих
младих меристемских ћелија рибозоми леже слободни у цитоплазми. У
ћелијама коренске капе црног лука рибозоми се повезују у спиралне
конце. Први означени као монозоми, а други као полирибозоми или
полизоми. По месту постанка се деле на: једрове, цитоплазматичне ,
пластидне и митохондријалне. Не напуштају своју животну средину.
Рибозоми су састављени од 40% протеина и 60% РНК. Рибозоми и
полирибозоми представљају места синтезе протеина. У почетку се
мислило да су рибозоми лоптаста телашца, али је каснијим
истраживањима доказано да се састоје из једног већег лучно повијеног
дела и једног мањег елиптичног телашца које належе на њега градећи
заједно лоптасто телашце.
16. Микротубуле
Микроцевчице су констатоване како у биљним тако и у животињским
ћелијама. Достижу дужину до 25нм, а обично изграђује 13 појединаца
или одвојених делова. Састоје се од протеинских глобларних честица, а
углавном су праве и круте. У активним ћелијама, које нису у стадијуму
деобе, микроцевчице су смештене у периферним деловима
цитоплазме, непосредно уз плазмалему. Микроцевчице учествују у
изградњи деобног вретена за време цитокинезе, учествују у слагању
целулозних микрофибрила у ћелијским зидовима и имају улогу у
транспорту. Глобуларне протеинске подјединице- тубулин- могу да се
разграђују или уграђују у микроцевчицу. У телу голих једноћелијских
организама микроцевчице дају протопласту једну врсту цитоскелета.
Микроцевчице су основни елемент у грађи бичева или циља многих
организама или њихових полних ћелија.
17. Ендоплазматични ретикулум
Систем канала (тубули), везикула и цистерни (ламела) међусобно
повезаних у цитоплазми. У унутрашњости се налази течност или
интерцистернска фаза, континуиран систем шупљина, који повезује
плазмалему ћелије са једровом опном.
Функција у ћелији:
-учествује у низу биохемијских процеса у ћелији
-синтеза, преношење и размена супстанци
-учествује у неким ензиматским процесима
У младим меристемским ћелијама, ретикулум је слабо заступљен, а са
растењем ћелија, долази до повећања количине ретикулума. У старим
ћелијама, са смањеним процесом метаболизма, ретикулум је редак.
У појединим ћелијама на спољашњој страни ендоплазматичног
ретикулума налазе се причвршћени рибозоми, па је такав ЕР назван
храпав (РЕР) и има важну улогу у синтези протеина.
У већини ћелија налази се ЕР без рибозома и он је означен као гладак
(СЕР).
Гладак ендоплазмазатични ретикулум карактеристичан за неактивне
или бар мање активне ћелије.
Код меристемских ћелија, у доба зиме на ретикулуму нема рибозома и
камбијум мирује. Међутим, с пролећа, када почиње активан рад
камбијума и дебљање стабла, рибозоми се удружују у полирибозоме
или се причвршћују за ендоплазматични ретикулум, који прелази из
глатког у храпав.
18. Голџијев апарат
Састоји се од серије концентрично увијених наслагних цистерни (3-15),
вакуола и везикула.
Фунцкија у ћелији:
-у жлезданим ћелијама постоји корелација између секреције и слузи и
Голџијевог апарата.
- полимеризација угљених хидрата
-синтеза супстанци за ћелијски зид: полисахариди, пектини и
хемизелулоза
-синтеза слузи
Број диктиозома зависи од улоге и физиолошког стања ћелије, а може
бити од неколико до неколико стотина. Највећих је размера у ћелијама
или деловима ћелија, у којима је изражена активност синтезе: у
жлезданим ћелијама или у меристемским ћелијама за време деобе.
19. Лизозоми, сферозоми и микрозоми
Лизозоми- састоје се од мембране липопротеинске природе, густе
грануларне строме и велике вакуоле у центру.
У овом стадијуму оне изгледају као кесице и садрже хидролитичке
ензиме, киселу фосфатазу, рибонуклеазу, дезоксирибонуклеазу и
глукороназу.
Функција у ћелији:
-образовање хранљивих вакуола за интерцелуларни дигестију
Сферозоми- грануле величине 0,5ум.
Сматрају се ензиматски активним органелама које садрже цитохром
оксидазу.
Функција у ћелији:
-изграђују аминокиселине и протеине.
Миркозоми (микротелашца)- телашца обавијена простом мембраном,
пречника 0.5-1.5 ум, најчешће сферичног облика.
20. Митохондрије
Налазе се и у биљним и у животињским ћелијама. Назив грчки митос-
конац и хондрио зрнце, гранула.
Облик: елипсаст, тракаст или дисколик. Обавијене двојном мембраном,
унутрашњом и спољашњом.
Грађа: спопљашња мембрана: одваја митохондрију од основне плазме.
Унутрашња мембрана: затвара митохондријалну плазму (матрикс),
хондриоплазму.
Перихондријални простор: простор који две митохондријалне мембране
затварају између себе. Испуњен је једном врстом течности сличне
серуму. Ширина овог простора не прелази 10нм.
Површина унутрашње мембране митохондрије је знатно увећана у
односу на спољашњу. Унутрашња мембрана образује израштаје-
инвагинације. У митохондријама животињских ћелија израштаји су у
облику криста, а у биљним ћелијама у облику тубула или цевчица. Код
гљива се у митохондријама образују кристе и тубуле.
21. Пластиди
Налазе се у типичној биљној ћелији. Одвојени су од цитоплазме
сопственом мембраном. У ембрионалним ћелијама налазе се у облику
пропластида. Носиоци бојених материја, пигмената, називају се
хроматофори- хромос боја и ферро носити.
Сви пластиди су класификовани у три групе:
-леукопласти (леукос-безбојан)
-хлоропласти (хлорос-зелен)
-хромопласти (хромос-боја)
Међусобно сродни, једна врста може под одређеним условима,
нарочито док су у млађим стадијумима, да пређе у другу. Леукопласти
могу прећи у хлоропласте и добити пигмент хлорофил. Хлоропласти
могу прећи у хромопласте, што значи постати жућкасти или црвени.
У пластидима (хлоропластима) развија се велики број паралелно
постављених инвагинација које се називају тилакоиди (грчки
тхилакоидес- сличан врећи, врећаст). Неки тилакоиди се одвајају од
унутрашње мембране пластида, па се по више њих скупља градећи
грану. Споне између појединих грана називају се ламела тилакоиди, а
неодвојени тилакоиди, строма ламеле, остају као инвагинација и
пролазе дуж већег дела пластида.
22. Хлоропласти
Облик: елипсоидан или сочиваст. Величина: 3-10ум и пречника 1-3ум.
Број у ћелији различит од 1 код Селагинелла, до 15, 50, 100..
Грађа: двојна мембрана, течна маса унутар мембране означена као
строма и сложени ламеларни систем. У строми се налазе хлоропластна
ДНК.
Хемијска грађа (главне компоненте): протеини, липиди, пигменти,
незнатних количина РНК и ДНК.
Инвагинација унутрашње мембране, или тилакоиди, граде ламеле, а
одвојени тилакоиди гране. На тилакоидима се налазе овална телашца
квантозоми, димензија 10-20нм. У квантозомима је смештен пигмент
хлорофил. У процесу полног размножавања биљака пластиди се
преносе из генерације у генерацију преко полних ћелија у облику
пропластида. Пластиди садрже специјалан облик или пластидну
дезоксирибонуклеинску киселину (пДНК), која се од јердове ДНК
разликује по количини база и густини. Ова киселина је састављена од
два ланца, а репликује се помоћу специфичне пластидне РНК
полимеразе.
У хлоропластима зелених биљака налазе се 4 врсте пигмената:
хлорофил а и б, каротени и ксантофили. Количниски однос хлорофила
а:б=3:1. Каротени и ксантофил се налазе у нешто мањим количинама.
Атом магнезијума у хлорофилу заузима централно место. Он је повезан
са 4 атома азота, који улазе у састав хетероцикличног једињења групе
пирола, тј. Магнезијум је везан за 4 пиролова језгра.
Хлорофил је по грађи сличан хемоглобину крви, само што у молекулу
хемоглобина централно место уместо магензијума заузео атом гвожђа.
Укупна количина хлорофила у биљкама у просеку износи око 1% од суве
материје биљке.
Однос хлорофила а према хлорофилу б код биљака које садрже оба
пигмента варира од врсте до врсте, а условљен је и еколошким
приликама. Код виших биљака тај однос се креће од 2:1 до 5:1, са
најмањом разликом код биљака засенчених станишта, а великом код
врсте алпских и светлих станишта.
Хлорофил свих врста је потпуно једнак.
Основни хемизам, образовање органских једињења у процесу
фотосинтезе, исти је код свих биљака. Овај процес се одвија у
хлоропластима, захваљујући присуству пигмената хлорофила.
У биљкама се налази 5 врста хлорофила: а, б, ц, д, е.
Хлорофил а се налази код свих алги и виших биљака. Све више биљке и
неке алге имају хлорофил а и б. Код других алги срећу се остале врсте
хлорофила (ц, д и е).
Поред хлорофила у хлоропластима се налазе и други пигменти:
каротени, ксантофили и фикобилни. Каротен и ксантофил не учествују у
процесима фотосинтезе. Они имају улогу филтера светлосних зракова,
штитећи хлорофил од фотооксидације при излагању хлоропласта јакој
светлости. За образовање хлорофила у пластидима потребно је:
Магнезијум-атом Мг налази се у центру молекула хлорофила.
Магнезијума у земљишту има у довољним количинама. Гвожђе има
улогу катализатора. Светлост ако биљке расту у мраку постају
бледожуте, имају јако издужене интернодије стабла и гране, а листови
су им ситни и закржљали. Овакве биљке немају довољно механичких
елемената и врло су крте, а поремећај се назива етиолман (етиолемент).
Изношењем на светлост етиолиране биљке се брзо опорављају.
За образовање хлорофила најпогоднија је дифузна светлост. Директна
светлост убрзава образовање хлорофила, али често изазива и њеогово
разарање. Код алги, маховина и папрати хлорофил може настати и пре
веома слабој светлости.
Хлоропласти мењају свој поожај у цитоплазми ћелије, у зависности од
интезитета осветљења. При јачој светлости хлоропласти се задржавају уз
бочне зидове ћелија и светлости окрећу своју ужу страну. При веома
јакој светлости хлоропласти се прикупљају око једра, награде се
гомилице, те се тако узајамно штите од сувише јаког дејства светлости.
Ноћу се хлоропласти обично налазе уз бочне и унутрашње зидове
ћелија.
При јакој светлости лишће је бледо, а при слабој зелено. Ова појава се
најбоље може пратити на гајеној собној биљци апсидистри.
Температура на ниским и високим температурама хлорофил се не
образује. Најпогодније температуре за његово образовње су између 20
и 30 степени.
На положај хлоропласта у ћелији утичу и други фактори као што су:
повреде, угљен-диоксид, огранске киселине и друго.
23. Хромопласти
Хромопласти- фотосинтетички неактивни пластиди, жуте, наранџасте и
светлоцрвене боје, геронтички облици пластида. Постају на рачун
леукопласта или хлоропласта. Поред каротена и ксантофила у њима се
налазе и неки други каротеноиди. Значајни за обојеност круничних
листића и плодова. Облик: најчешће сочиваст. Код неких врста плочаст,
тракаст, па чак и неправилно режњевит у облику звезде и сл. У
хромопластима може доћи до кристализовања одређених супстанци,
беланчевина или каротена. Код великог броја биљних врста у
хромопластима се образује и скроб, понекад у великим количинама ( у
корену шаргарепе). Понекад се у њима налазе и масне капи.
24. Леукопласти
Грађа: фина ламеларна, слични хлоропластима. Налазе се у жућкастим
листовима и деловима изданака многих панашираних варијетета, као и
у неким подземним органима. Ако се такви органи изложе светлости, на
пример кртоле кромпира, леукопласти прелазе у хлоропласте.
Амилопласти
Фотосинтетички неактивни пластиди
Облик лоптаст, а ако садрже скробна зрна или искристалисане
беланчевине, могу бити и издужени, релативно ситни, преламају
светлост јаче од цитоплазме.
Налазе се у органима за магационирање хране, кртолама и кореновима,
као и у неким ткивима (сржи или ендосперму) где се скроб изграђује из
допремљеног шећера у леукопластима.
25. Једро
Налази се у цитоплазми еукариотских ћелија.
Број једара: живе биљне ћелије су обично једноједарне, мада има
ћелија са два или више једара. Код неких зелених алги налази се у
једној ћелији по неколико стотина једара. У телу виших биљака ретке су
вишеједарне ћелије. Неке млечне ћелије, дугачке и по неколико метара,
садрже велики број једара. Једров сок је гушће конзистенције од
цитоплазме.
Хемијска грађа: смеша материја сличне цитоплазми. Садржи ДНК.
Облик једра: лоптаст, тракаст, кончаст, издужена елипса.
Ако је једро смештено у узаном слоју цитоплазме уз зид ћелије, оно ће
бити издужено и нешто испупчено, а равна страна ће бити окренута ка
зиду. У ћелијама које су издужене у једном правцу, једро има издужен
облик. Облик једра је различит у различитим ткивима исте биљке.
Величина једра: 0,5 и 500ум код лоптастих и елипсоидних облика.
Међу дикотилама релативно крупна једра имају врсте фамилије љутића,
а код монокотила љиљани и орхидеје. Код великог броја четинарских
врста једра си врло крупна. Веома су крупна једра у меристемским
ћелијама епидермиса, као и женским полним ћелијама.
Фактори који утичу на величину једра
Спољашњи услов средине- у неким ћелијама при повећању температуре
од 8,5 до 31 степен дијаметар једра се смањује, а при даљем порасту
температуре до 37 степени поново повећава.
Промене обима једра доводе се у везу са степеном засићености
једровог сока водом. Велике промене настају у једру за време процеса
деобе.
Грађа једра
Унутрашњи део- кариолимфа.
Једрома мембрана: двојна мембрана ламеларно протеинске грађе, а
између се налази перинуклеарни простор.
Главна карактеристика мембране: порозност, много већа од
протоплазме. Преко пора је обезбеђена директна веза између једровог
сока (нуклеоплазме) и околне цитоплазме.
Кариолимфа показује грађу сличну цитоплазми, у њој се налази једно
или више једарца (нуклеус)и кончасти материјал хромозома. Кончасти
материјал хромозома садржи само ДНК.
26. Једарце
Налази се у једру, у кариолимфи као његов најгушћи део.
Облик лоптаст или елипсоидан, ретко када је једарце издуженог или
тракастог изгледа.
Број једарца: унутар кариолимфе варира између 1 и 3, најчешће 1.
Физичке карактеристике:
Јаче прелама светлосне зраке од кариолимфе. Има највећу специфичну
тежину.
Хемијске карактеристике:
Велика количина протеина и РНК, центри синтезе ових супстанци.
До данас није констатована мембрана која би одвајала једарце од
околне једрове супстанце.
За време митотичке деобе, крајем стадијума профазе, једарце нестаје,
да би се поново образовало у стадијуму телофазе.
27. Хромозоми
Организоване структуре које се налазе у једру.
Облик цилиндричних штапића, хроматичних конаца
Функција у ћелији- учествују у преношењу наследних особина и
променама у еволутивном погледу. Узастопним деобама ћелија
способни су да репродукују физичка и хемијска својства, а да у тим
процесима задрже свој изглед и особине.
У профази митозе задебљавају и добијају изглед својствен свакој врсти.
Најпогоднији период за посматрање хромозома је митотичка деоба и то
метафаза и анафаза.
Хромозоми вршие четири основне функције
-чувају по генетичком коду затворене, генетичке информације у ДНК
(банка протеина)
-обављају идентичну ауторепликацију укупног садржаја информација,
значајну за процес ћелијске деобе
-транскрибују (преписују) генетичке информације са ланца ДНА на ланац
рибонуклеинске киселине
-омогућавају ново настајање (рекомбинацију) наследних информација,
приликом полног размножавања, односно сингамије и мејозе.
Грађа: састоје се од два крака. По дужини или изгледу кракова разликују
се три типа хромозома:
-метацентричне- када су оба крака скоро исте дужине
-субметацентричне- када је један крак хромозома дужи
-акоцентричне- ако је само један крај хромозома сасвим кратак
Центромера- сужено место на хромозому где се два крака спајају.
Важно при кретању хроматида или читавих хромозома у редукционој
деоби.
Секундарна сужења на крају једног од два крака, на танком, суженом
делу налази се већи овални део који се назива сателит или трабант.
Такав хромозом назива се САТ- хромозом.
Хромонеме- по две или више кончастих творевина, спирално увијених у
унутрашњости хромозома. Састоје се од ДНК око које се образује
мембрана и матрикс.
Хромомере- местимично задебљала места за које се претпоставља да су
центри наследних особина.
Носилац генетичких особина је спирално увијени дволанчани молекул
ДНК, са шећерно-фосфатном осовином, спојена паровима
комплементарних база. Смештена је у облику кратког конца у
хромомери. Свака хромомера је састављена од више таквих елемената.
Број хромозома је таксономски карактер и сталан за сваку врсту. У свакој
телесној ћелији налази се диплоидни број (2н), док се у зрелим полним
ћелијама, процесом мејозе, смањује на хаплоидни број (н).
28. Митоза
Врши се у соматским ћелијама. Временски траје најдуже. Подељена је
на три периода:
-пресинтетички (г1) (10-20 сати)
-период синтезе (с) (6-8 сати)
-постсинтетички период (г2) (1-4 сата)
Пресинтетички (г1) период- реституциони период: раст ћелије, синтеза
РНК, протеина и угљених хидрата.
Период синтезе (с): синтеза ДНК и дупликација хромозома
Постсинтетички период (г2): врши се синтеза РНК и протеина, као и
велика акумулација енергије (АТП).
Профаза
Први стадијум митотичке деобе.
Процеси: хроматински материјал се скраћује, задебљава и прелази у
хромозоме. Хромозоми се тада уочавају као самостална телашца
величине 1-20ум.
Касније се хромозоми уздужно цепају на две половине хроматиде, које
још увек нису сасвим одвојене. Свака хроматида довија по комплетан
молекул ДНК, тако да се у погледу наследних особина не разликују.
У касној профази једрова мембрана ишчезава (раскида се), а процес
разлагања једра одвија се скоро истовремено са процесом образовања
матрикса хромозома. У то време, у самом једру или око њега, образује
се деобно вретено, у облику биполарне структуре.
Метафаза
Процеси- образовани хромозоми долазе до екваторијалне равни
(плоче). Сваки хромозом се састоји од две хроматиде између којих се
запажа уздужна пукотина.
Распоређивање хромозома у екваторијалној плочи праћено је
образовањем контрактилних влакана која се пружају од хромозома ка
половима вретена. Сваки хромозом је везан са два контрактилна
влакна. Једно влакно се пружа од једне хроматиде ка једном полу, а
друго од друге хроматиде истог хромозома ка другом полу деобног
вретена. Образовање контрактилних влакана почиње са сваке
хроматиде, на месту центромера и пружа се у правцу пола вретена.
Анафаза
Процеси- истовремена деоба свих центромера и раздвајање хроматида
које се крећу ка половима деобног вретена. Кретање хромозома је
синхронизовано, али се сваки хромозом понаша независно. При
кретању центромере су оријентисане ка половима.

Телофаза
Процеси- свака од двеју формираних група хромозома (по једна група
на сваком полу деобног вретена) формира своје једро. Оно је сада
потпуно једнако једру ћелије која је ступила у деобу.
Формира се нова једрова мембрана око двеју група хромозома.
Матрикс око хромозома се разлаже, а хромозоми се одвајају и
трнасформишу у кончасти хроматински материјал, који образује мрежу
унутар једра. Поново се јављају једров сок и једарце.
Цитокинеза
Почиње за време телофазе и митозе и завршава се крајем телофазе. У
већини биљака цитокинеза се врши образовањем ћелијске плоче.
Процес- у зони екваторијалне равни, на влакнима деобног вретена,
образују се ситне капљице, које нарастају све док се не споје, образујући
танку мембрану која се назива ћелијска плоча.
Ширење деобног вретена наставља се све док не додирне зидове
ћелија, а ширење прати и образовње танке плоче, тако да се
цитоплазма мајке ћелије дели на две ћерке ћелије. Када је плоча
додирнула зидове ћелије, она је постала средња ламела будућег зида
између двеју нових ћелија. Плоча је на почетку врло танка и протеинске
природе, али се ускоро импрегнира пектинским материјама, које су
главни састојак средње ламеле.
29. Мејоза
Сасастоји се од две узастопне деобе једра (са или без образвања
ћелијског зида) када се хромозоми деле само једном, а образују се
четири ћелије са хаплоидним бројем хромозома (тетраде).
Стварна редукција броја хромозома одвија се у току прве деобе, док је
друга митотичка деоба.
За време деобе једра, као и код митозе, разликују се четири фазе:
профаза, метафаза, анафаза и телофаза.
Профаза 1 је прва фаза редукционе деобе која најдуже траје и у којој се
разликује неколико подфаза.
-лептотен- матрикс задебљава (бубри), а хромозоми се скраћују, при
чему се хромонема спирално увија. Уздужна пукотина хромозома се још
не запажа.
-зиготен- почиње удруживањем хромозома у парове (хомологи
хромозоми- биваленти). Удружени хромозоми су једнаке дужине и
истог распореда хромомера. Једна гарнитура хромозома је од оца, а
друга од мајке.
-пахитен- хромозоми су сасвим скраћени, а удруживање у парове је
завршено. Сваки пар састоји се од 4 хроматиде. Две хроматиде су
пореклом од оца, а две од мајке.
-диплотен- долази до делимичног изражавања бивалената, или су они
понекад спојени међусобно на једном или више места- хијазме. Тада
настаје размена наследног материјала двеју хроматида различитих
хромозома (очевог и мајчиног). У неким случајевима на месту хијазме
може се одвојити читав део хроматиде и заменити одговарајућим
делом друге хроматиде.
-дијакинезис- разара се једрова опна и једарца ишчезавају. Парови
хромозома су у облику кратких задебљалих телашца, која се налазе на
периферији једра, непосредно испод мембране.
Метафаза 1 и анафаза 1
Процеси- образовање деобног вретена. Биваленти хромозма као и у
метафази митозе распоређују се у екваторијалној равни. На метафазу се
одмах надовезује анафаза 1, за време које се одвајају бивалентни
хромозоми, цели хромозоми. Док се хромозоми крећу ка половима
деобног вретена настаје одвајање хроматиде, односно образовање
бразде између њих.
Телофаза 1
Процеси- око хромозма скупљених на половима вретена образује се
једрова мембрана.
Одмах после тога наставља се друга деоба. Формирају се деобна
вретена, хромозоми се распоређују у екваторијалној равни и почиње
метафаза 2 деобе. Сада се хромозоми деле, као и при митози, на
половине или хроматиде које у анафази одлазе ка половима вретена. У
телофази настају по две односно четири ћелије- тетраде или поленова
зрна са упола мањим бројем хромозома. У првој деоби су ка половима
одлазили цели хромозоми и стварно умањење броја хромозома
уследило је за време ове деобе, док су се при другој деоби одвајале
хроматиде.
Ако је на пример, у мајци ћелији било 6 хромозома, 3 од оца и 3 од
мајке, онда су у току прве деобе ка половима одлазила по 3 хромозома
и ту је дошло до стварне редукције броја. Та три хромозома у следећој
деоби дају по једну своју хроматиду свакој ћелији.
30. Скроб
Сложени угљени хидрати- неки угљени хидрати, као скроб и целулоза,
представљају стрктурне творевине. У физиолошком погледу разликују се
4 типа скроба: асимилациони, транзиторни, резервни и штедни.
Асимилациони скроб-веома распрострањен у биљном свету.
Процес- образује се у хлоропластима листова, стабла зељастих биљака
или у младим гранама дрвенастих биљака током процеса фотосинтезе.
Пре него што се транспортује из листова, да би ослободио простор за
образовање нових количина, скроб прелази у шећер. У таквом облику се
преноси у друге делове биљке: корен, стабло, гране и плодове.
Правац кретања шећера одређен је разликом концетрације шећера у
крајњим тачкама пута. Осим прелажења у резервни скроб, на том путу
шећер се, такође у леукопластима, може претворити у транзиторни
скроб. Овај се може поново претворити у шећер или у резервни скроб и
по потреби преносити у друге органе. Зрнца транзиторног скроба су
много ситнија и често граде тела слична плоду малине или дудиње. Од
листова, места образовања скроба, па до кртола и других органа у
којима се формира резервни скроб, шећер може више пута прелазити у
транзиторни скроб.
Резервни скроб- нагомилава се у семенима, подземним изданцима
(кртолама, луковицама, ризомима), кореновима и надземним
двогодишњим и трогодишњим изданцима.
Око 10% биљака са семеном образује скроб као резервну храну,
рачунајући и траве, лептирњаче и др. Стабла и гране као и коренови
многих биљних врста, нарочито дрвенастих родова, у живим ћелијама
нагомилавају знатне количине резервног скорба.
Штедни скроб- овај тип скроба биљка не употребљава као пластичну
материју и не подвргава хидролизи, чак и при гладовању. Нарочито
постојан штедни скроб среће се у старијим индивидуама. У облику
зрнаца налази се у ћелијама коренске капе, скробне саре стабла и
млечном соку млечика.
Величина скробних зрна- варира чак и код једне врсте. У кртолама
кромпира зрна имају величину од 5-145ум. Зрна кромпира и ране (чија
величина достиже и до 140ум) убрајају се у групу крупних скробних
зрна. Најкрупнија скробна зрна су нађена код паразитске биљке
потајнице. Њихова величина износи до 275ум у дужину и око 160ум у
пречнику. Сразмерно ситна скробна зрна срећу се код плодова трава
(кукуруз 10-18ум, а пиринач 4,5-6ум). У погледу величине зрна влада
шароликост чак и у једном плоду. У једном биљном орграну могу се
наћи заједно и крупна и ситна скробна зрна.
Облик скробних зрна- млада скробна зрна су обично округла и ситна.
Крупна зрна имају веома разнолик облик: елипсоидан, сочиваст,
призматичан и др.
Грађа скробних зрна- по грађи скробна зрна се деле на: проста, сложена
и полусложена.
Проста скробна зрна- најчешћа. Настају појединачно у строми пластида.
Ако су зрна густо збијена, она могу да буду и гранатог облика, као на
пример, у рожнатом делу ендосперма многих сорти кукуруза. Скробна
зрна млечика су врло различитог облика.
Сложена скробна зрна- настају у пластидима зближавањем,
приљубљивањем и растењем два или више скробних зрна. У случају да
се у пластиду образују два, при њиховом растењу нестаје. У сложено
скробно скробно зрно укључено је неколико простих зрна (2-3 код
кромпира) до неколико стотина код овса или чак десетина хиљада код
сапуњаче.
Полусложено скробно зрно- настају после исчезавања строме, у
просторима између зрнаца, када се рад опште строме настави, и дође
до образовања слојева скроба који обавијају читаво зрно. У
полусложеном зрну уочавају се слојеви сваког посебног зрна, а такође и
заједнички омотач.
У неким биљакама срећу се само проста зрна, а у другим само сложена.
У кртолама кромпира и ризому кане могу се наћи проста, сложена и
полусложена зрна.
Слојевитост скробних зрна- ситна скорбна зрна а и крупна у почетним
фазама не показују слојевитост. Међутим, у зрелим, крупним зрнима,
слојевитост је јасно изражена.
У средишњем делу скробног зрна уочљив је центар формирања. То је
настарији део зрна, око кога су распоређњене наслаге скроба. Скробно
зрно нараста путем слагања нових слојева на површини растућег зрна
(апозиција).
Скробна зрна имају карактеристичан изглед за сваку врсту.
31. Вакуоле
Вакуоле настају у процесу растења и развића ћелија. То су већи или
мањи простори у ћелијама испуњени водом са раствореним
минералним и органским супстанцама.
Хемијски састав: гликозиди, танини, алкалоиди, органске киселине,
пигменти, пектинске материје, минералне соли, шећери, беланчевине,
ензими и хормони.
Представљају резервне супстанце или крајње продукте метаболизма.
Течност у вакуоли назива се ћелијски сок.
32. Ћелијски сок
Прима различите материје настале у процесу животне делатности. Ако
се у ћелији налази једна вакуола, она је обично крупна и заузима
централни део ћелије.
Функција- магационирања материја, важна улога у физиолигији ћелије
због осмотског својства ћелијског сока.
Материје у ћелијском соку: алкалоиди, гликозиди, органске киселине,
пигменти ћелијског сока, пектинске материје, минералне соли.