Прихватање твојих особина нека буде моја врлина!

Живимо у времену када свугде можемо видети говор мржње и дискриминацију, а да се о

превазилажењу и решењима тог проблема најмање говори.

Свако ко чита ово, може се сетити неког тренутка у животу када је био дискриминисан. У школи,
на послу, или у земљи и месту у ком се налази. Нажалост, са дискриминацијом се многи често
сусрећу јако рано, још у првим разредима школе. Материјално стање, оцене, боја коже,
дружељубивост први наилазе на мерила тих наизглед безазлених глава. Meђутим, ту није крај. То
је тек почетак за обе стране, и дискриминисане, а и дискриминаторе. Дискриминатор ће увек
бити “управу“, док ће дискриминисани увек осећати да га неко гледа очима осуде. Како то
превазићи? Сматрам да се дискриминација превазилази само емпатијом, али не емпатијом коју
ћемо ми показати угроженом, већ емпатијом унутар себе. Међутим, емпатије нема без
идентификације. Морамо пронаћи себе у невољи другога, макар се она свела на оно: ,,Шта би
било кад би било?“. Шта би било када би ми били у групи људи коју нико не воли? Шта би било
када би се нама ругали и понижавали нас? Шта ако мој члан породице, пријатељ трпи
дискриминацију и угрожавање? Тек тад видимо да то није лепо.

Свако, али апсолутно свако има право на свој живот! Право на музику коју слуша, одећу коју носу,
на фазон који живи. Ако неко није урадио корак који ти јеси и због тог твог корака те
дискриминише и угрожава, не мисли он да је тај корак лош, него он нема храбрости да га направи.
Људи који дискриминишу су често јако конзервативни људи, људи који су то понели из својих
домова и ако ниси по њиховом укусу, одмах узимају камен oсуде и без размишљања бацају на
тебе. Сматрам да данас интернет такође може направити конзервативну особу затворену за
дијалог. Користећи друштвене мреже, платформе за видео и сл. те мреже ће нам следећи пут
понудити нешто што је блиско нама на основу претходних претраживања и самим тим ми
добијамо потврду свог става и стварање непробојног круга око нас и уколико се неко појави у
нашем окружењу са другачијим ставовима и моралним уверењима, одмах се активирају
одбрамбени апарати који су много јачи него иначе и који заправо не бране своју страну, већ
нападају туђу. И тако долазимо до тога да је неко са друге стране планете, који је сличан нама,
мени ближи од комшије који је другачији од мене.

Борба против дискриминације мора бити јако опрезна, како не би искористила оно против чега се
бори, већ мора да спроводи оно што она очекује од самих дискриминатора, а то је толеранција и и
покушај разумевања.

Дискриминисани мора имати бунт у себи. Мора да се бори за своја права, јер ако се он не бори,
његов проблем неће бити видљив другом, који има исти проблем и тако му се неће придружити у
његовој борби.

У школи, професори, учитељи, наставници су ти који могу доста да ураде када су у питању рањиве
групе деце. Тако што ће их подстаћи да се не стиде онога што јесу, напомињући да смо сви
различити, али ипак исти.

Реагуј када видиш дискриминацију. Стани у одбрану оштећеног и никада се нећеш покајати.
Прихватање твојих особина нека буде моја врлина, поступи и ти као и ја и живећемо један са
другим, а не један до другог!