Priručnik Za Održavanje VNO

PRIRUČNIK ZA ODRŽAVANJE
VISOKONAPONSKE OPREME
Dr Radojle Radetić
Dr Radojle Radetić
- Za internu upotrebu -
BOR, 2017. GODINE

Dr Radojle Radetić, dipl. inž. el.
Recenzenti:
Dr Miloš Milanković, dipl. inž. el.
Slavica Rebrić, dipl. inž. el.
Milorad Colić, dipl. inž. el.
Kompjuterska obrada teksta

Dr Radojle Radetić
Tiraž: 500
Važne napomene
1. Autor je nastojao da materija u ovoj knjizi bude izložena tačno i jasno. I pored velikih
napora da izbegne greške, on ne može garantovati da ih još uvek nema. Autor na to
upozorava čitaoce i ne snosi nikakvu odgovornost za eventualne posledice.
2. Praktičan rad u VN postrojenjima, može biti opasan po život. Zato je neophodno
pridržavati se odgovarajućih mera zaštite propisanih za ovakav rad.
3. Autor zadržava sva prava eventualnih izmena, bez obaveze prethodnog obaveštenja.
4. Bilo kakvo umnožavanje, preštampavanje i kopiranje celine ili pojedinih delova ove
knjige, nije dozvoljeno bez prethodne dozvole autora.
5. Ovaj priručnik je namenjen za internu primenu u EMS.
Priručnik za održavanje VNO Predgovor
PREDGOVOR
Održavanje visokonaponskih postrojenja je stručan, odgovoran, naporan i opasan
posao. Od radnika održavanja se očekuje odlično poznavanje posla koji rade,
postrojenja u celini, kao i opasnosti koje u njemu postoje. Samo tako se može raditi u
okruženju u kome je na udaljenosti od svega nekoliko metara visoki napon – stotine
kilovolti. To je napon koji se oseća na koži, a indukcija “udara“ pri svakom dodiru
metala. Uslovi za rad su još teži kada dođe do kvara, jer se oni češće događaju pri
ekstremnim vremenskim uslovima. Tada se radi praznikom, vikendom, danju i noću, u
surovim uslovima, jakom suncu, hladnoći, vetru, kiši, snegu ...
Održavanje postrojenja je struka koja se razvija decenijama. Temelj struke čine
znanje stečeno u školi, a zakoni i tehnički normativi, standardi, tehnička regulativa itd.
definišu okvire u kojima se radi. Kada se ovome doda i dugogodišnji rad, govori se o
iskustvu. Tehnička regulativa, iskusni inženjeri, tehničari i monteri su temeljna
vrednost firme, i deo su njenog bogatstva. Predmet ovog priručnika je samo jedan deo
tog znanja i iskustva, koji se odnosi na održavanje visokonaponske opreme.
Materija u ovom priručniku prikazana je kroz 14 tematskih celina i dodatak.
Prvo poglavlje posvećeno je opštim pitanjima održavanja počev od osnovnih
elemenata pokazatelja pouzdanosti, preko svrhe i vrsta održavanja, do planiranja i
drugih tema vezanih za ovaj proces, kao i kvarovima i njihovim najčešćim uzrocima.
Poglavlja 2 do 4 obrađuju teme počev od tehničke regulative, pojma, uloge i
strukture elektroenergetskog sistema, koje se dalje sužavaju do nivoa visokonaponskih
postrojenja, njegovih delova, razmatranje pojedinih konfiguracija postrojenja, kao i
sistema uzemljenja u postrojenju.
Poglavlja 5 do 10 bave se visokonaponskom opremom (VNO) i čine težište ovog
priručnika. VNO je obrađena sa aspekta principa rada, funkcije u visokonaponskom
postrojenju (VNP) sa posebnim naglaskom na dijagnostici i njenom održavanju. U
ovim poglavljima pojedinačno su obrađeni svi najvažniji elementi VNO.
Poglavlje 11 posvećeno je sopstvenoj potrošnji jer je ona sastavni deo svakog
postrojenja. Time je zaokružena jedna logična celina koja se odnosi na održavanje
visokonaponskih objekata (trafostanica i razvodnih postrojenja) u celini.
Poglavlje 12 bavi se organizacijom izvođenja radova i uslovima za bezbedan rad u
postrojenjima. Obavljanje radova u visokonaponskom postrojenju sa sobom nosi
određene opasnosti i neophodno je odlično poznavanje rada i sa aspekta bezbednosti i
zdravlja na radu. Svakako važan aspekt rada je i zaštita životne sredine i svaka od ovih
tema je bar dotaknuta.
Poglavlja 13 i 14 su opšta i bave se požarom i povredama u postrojenju.
U dodatku (15) je dat prikaz elementarnih pojmova iz osnova elektrotehnike,
podaci o materijalima, kratak pregled energetskih provodnika i kablova, opteretivost
faznih provodnika i pregled načešće korišćenih skraćenica.
Materija u priručniku je obrađena na sažet i razumljiv način kako bi se približila
radnicima u oblasti održavanja visokonaponske opreme (VNO).
Ovaj priručnik je nastavak rada započetog kroz Priručnik za rukovaoce TS/RP.
Poslovi montera TS/RP i rukovaoca TS/RP slični su samo u tome što se radi u istom
okruženju. Rukovaoci nadgledaju TS/RP i rukuju opremom, a monteri je održavaju i
Dr Radojle Radetić 3 Elektromreža Srbije

Priručnik za održavanje VNO Predgovor
popravljaju. Zbog toga postoje delovi teksta i fotografije koji se ponavljaju. Razlika
ipak postoji i sastoji se u pristupu pojedinim temama prema ciljnoj grupi kojoj je
namenjeno – rukovaocima postrojenja ili monterima održavanja TS. Posao rukovaoca
je više statičan, zahteva smirenost, strpljivost i prisebnost – karakteristike za koje treba
veliko životno i radno iskustvo. Posao montera je fizički naporniji i primereniji je
mlađim ljudima. Dobra kombinacija je kada monter posle desetak ili dvadeset godina
postane rukovalac. Idealna kombinacija je ako je pre toga radnik prošao i održavanje
dalekovoda i tako upoznao sve najvažnije segmente prenosne mreže.
Sa ova dva priručnika zaokružuje se celina koja obuhvata nadzor, rukovanje
opremom i njeno održavanje. Na taj način oni postaju osnovna literatura za obuku
radnika koji se bave ovim poslovima u visokonaponskim postrojenjima.
Priručnik za održavanje VNO može da bude korisna knjiga i drugima koji imaju
bilo kakvog dodira sa VNO. On će sigurno biti korisna literatura za sve inženjere i
tehničare elektro-energetike.
Ovom prilikom želim da se zahvalim svima koji su pomogli u izradi ovog
priručnika. Već u početnoj fazi, rad na priručniku je podržan od strane Radne grupe za
visokonaponsku opremu u EMS i na tome sam zahvalan svojim kolegama.
Zahvalnost dugujem radnicima službe koju vodim, Službe za trafostanice u Pogonu
prenosa Bor. Deo ovog posla naučio sam od svojih najiskusnijih radnika, inženjera
Branislava Vukića, tehničara Miodraga Mitrovića, Toška Apostolovića i drugih.
Zahvaljujem se i ostalim kolegama koji su mi pomogli u radu. Tu ističem kolegu
Zorana Nikolića na pažljivom čitanju celog teksta i velikom broju uočenih i
otklonjenih štamparskih i drugih grešaka, kao i kolegu Ivana Milićevića za informacije
oko projekta EMS EAM.
Zahvalnost upućujem i recenzentima na konstruktivnim predlozima, primedbama i
sugestijama kojima je poboljšan kvalitet Priručnika. Njihovo pozitivno mišljenje o
Priručniku pomoglo je u njegovom štampanju.
Zahvaljujem se i svojoj firmi Elektromreži Srbije koja je svojim sredstvima
omogućila štampanje ove knjige.
Ovaj priručnik posvećujem svojim kolegama inženjerima koji su u dugom nizu
godina uspostavljali i gradili sistem održavanja visokonaponske opreme u EMS i koji
su mi u ovom poslu bili uzori, kao što su: Aca Samardžić, Milan Bizumić, Čedomir
Ponoćko, Goran Raletić, Branislav Prodanović, Aleksandar Popović i drugi. Takođe
posvećujem je i onim vrednim inženjerima, tehničarima i monterima koji su na terenu
odrađivali najveći deo poslova održavanja visokonaponske opreme. Bila mi je čast što
sam u jednom periodu svoga rada bio deo tog tima.
Bor, aprila 2017. godine Dr Radojle Radetić, dipl. inž. el.

Priručnik za održavanje VNO Sadržaj
SADRŽAJ
PREDGOVOR ................................................................................................... 3
SADRŽAJ ........................................................................................................... 5
1. ODRŽAVANJE ............................................................................................ 9
1.1. Uvod .................................................................................................... 9
1.2. Pouzdanost tehničkog sistema ........................................................... 10
1.3. Rad tehničkog sistema ....................................................................... 14
1.4. Svrha održavanja tehničkog sistema .................................................. 15
1.5. Vrste održavanja (korektivno, preventivno) ...................................... 16
1.6. Proces održavanja tehničkog sistema ................................................ 18
1.7. Proces održavanja u EMS .................................................................. 22
1.8. Planiranja održavanja u EMS ............................................................ 24
1.9. Upravljanje imovinom - asset management ...................................... 25
1.10. Softverska aplikacija SAP EAM u EMS ........................................... 27
1.11. Uzroci i vrste kvarova u prenosnoj mreži .......................................... 28
2. TEHNIČKA REGULATIVA .................................................................... 32
2.1. Pravilnik o tehničkim normativima za elektro-energetska postrojenja
nazivnog napona iznad 1000 V.......................................................... 33
2.2. Pravilnik o tehničkim normativima za pogon i održavanje
elektroenergetskih postrojenja i vodova ............................................ 36
2.3. Interna tehnička regulativa EMS ....................................................... 37
2.4. Ostala tehnička regulativa.................................................................. 39
3. ELEKTROENERGETSKI SISTEM ....................................................... 40
3.1. Potrebe za električnom energijom ..................................................... 40
3.2. Potrošnja električne energije.............................................................. 40
3.3. Proizvodnja električne energije ......................................................... 40
3.4. Regulacija frekvencije i napona......................................................... 41
3.5. Elektroenergetski sistem – osnovni pojmovi ..................................... 42
3.6. Osnovni podaci o proizvodnji električne energije u Srbiji ................ 43
3.7. Osnovni podaci o prenosu električne energije u Srbiji ...................... 43
3.8. Osnovni podaci o potrošnji električne energije u Srbiji .................... 43
4. VISOKONAPONSKA POSTROJENJA ................................................. 44
4.1. Elektroenergetski objekti ................................................................... 44
4.2. Naponi u postrojenjima...................................................................... 45
4.3. Struje u postrojenjima ........................................................................ 47
4.4. Koncepcije i konfiguracije postrojenja .............................................. 49
4.5. Uzemljenje u postrojenjima ............................................................... 52
5. VNO – SABIRNICE I IZOLATORI ........................................................ 59
5.1. Sabirnice ............................................................................................ 59
5.2. Izolatori .............................................................................................. 61

6. VNO – RASTAVLJAČI ............................................................................ 63

6.1. Namena rastavljača ............................................................................ 63
6.2. Prekidanje struje ................................................................................ 64
6.3. Vrste i konstrukcija rastavljača .......................................................... 65
6.4. Pogon rastavljača ............................................................................... 66
6.5. Osnovne karakteristike rastavljača .................................................... 67
6.6. Noževi za uzemljenje - zemljospojnik............................................... 69
6.7. Blokade .............................................................................................. 69
6.8. Nadzor i održavanje rastavljača ........................................................ 69
7. VNO – PREKIDAČI .................................................................................. 72
7.1. Namena i vrste prekidača................................................................... 72
7.2. Osnovne karakteristike i normalni radni uslovi prekidača ................ 75
7.3. Malouljni prekidači ............................................................................ 76
7.4. Prekidači tipa SF6 .............................................................................. 78
7.5. Nadzor i održavanje prekidača ......................................................... 83
7.6. Dijagnostičke metode za praćenje stanja prekidača .......................... 85
7.7. Rukovanje gasom SF6 ........................................................................ 94
8. VNO – MERNI TRANSFORMATORI ................................................... 95
8.1. Opšte .................................................................................................. 95
8.2. Strujni transformatori......................................................................... 97
8.3. Naponski transformatori .................................................................. 100
8.4. Kapacitivni naponski transformatori ............................................... 101
8.5. Kombinovani merni transformatori i nove tendencije ..................... 103
8.6. Nadzor i održavanje MT .................................................................. 104
8.7. Dijagnostičke metode za praćenje stanja mernih transformatora .... 105
9. VNO – ENERGETSKI TRANSFORMATORI .................................... 107
9.1. Vrste transformatora ........................................................................ 107
9.2. Konstrukcija transformatora ............................................................ 108
9.3. Karakteristike energetskih transformatora ....................................... 110
9.4. Oprema energetskih transformatora ................................................ 113
9.5. Praćenje stanja – monitoring energetskih transformatora ............... 121
9.6. Održavanje energetskih transformatora ........................................... 123
9.7. Dijagnostika stanja energetskih transformatora............................... 127
10. VNO – ODVODNICI PRENAPONA ..................................................... 145
10.1. Vrsta prenapona ............................................................................... 145
10.2. Elementi za zaštitu od prenapona: varničari i odvodnici ................. 146
10.3. Izbor odvodnika ............................................................................... 150
10.4. Nadzor i održavanje odvodnika prenapona ..................................... 151
11. SOPSTVENA POTROŠNJA .................................................................. 153
11.1. Koncepcija sopstvene potrošnje ...................................................... 153
11.2. Nadzor i održavanje elemenata sopstvene potrošnje ....................... 165

12. IZVOĐENJE RADOVA U TS/RP EMS ................................................ 168

12.1. PR-300: 2016, Pravilnik o održavanju elektroenergetskih objekata JP
“Elektromreža Srbije“ ...................................................................... 168
12.2. TU-EX-04 Uputstvo za organizaciju izvođenja radova na EE
objektima Elektromreže Srbije ........................................................ 168
12.3. Pravilnik o bezbednosti i zdravlju na radu (BZR) ........................... 171
12.4. Ostali aspekti rada na elektroenergetskim objektima ...................... 174
13. POŽAR U POSTROJENJU I GAŠENJE .............................................. 175
13.1. Nastanak požara i akcije na njegovom gašenju ............................... 175
13.2. Aparati za gašenje požara ................................................................ 175
14. POVREDE U POSTROJENJU I PRUŽANJE PRVE POMOĆI ........ 177
14.1. Dejstvo električne struje na čoveka ................................................. 177
14.2. Pružanje prve pomoći ...................................................................... 178
14.3. Postupci u slučaju smrtnih ishoda.................................................... 178
15. DODATAK ............................................................................................... 179
15.1. Osnovni pojmovi elektrotehnike...................................................... 179
15.2. Podaci o materijalima ...................................................................... 188
15.3. Izolovani provodnici i kablovi ......................................................... 191
15.4. Dozvoljene struje faznih provodnika dalekovoda ........................... 193
15.5. Skraćenice ........................................................................................ 195
LITERATURA ............................................................................................... 196


Priručnik za održavanje VNO 1. Održavanje
1. ODRŽAVANJE
1.1. Uvod
Svaki element (objekat, uređaj, oprema, ...) može da se pokvari i time izazove
poremećaj ili zastoj u radu sistema. Uzroci kvarova su različiti: starenje (zamor
materijala, habanje, slabljenje izolacije, korozija, ...), povećana naprezanja (mehanička,
električna, termička, ...), nestručno rukovanje, itd. Neki kvarovi se mogu popraviti a
neki ne, pa se u tom slučaju mora vršiti zamena kompletnog elementa. Svaki
poremećaj ili zastoj u radu sistema izaziva neplanirane troškove zbog neobavljanja
njegove funkcije, kao i zbog nabavke novog i zamene neispravnog elementa.
Što je neki sistem složeniji (što ima više elemenata) to je verovatnoća nastanka
kvara veća. Ona je približno jednaka zbiru verovatnoća kvara njegovih sastavnih
delova. Ako se verovatnoća nastanka događaja pomnoži sa merom za moguće
posledice govori se o riziku. Rizik uvek postoji i sa njim se mora živeti i raditi. Kad
god je moguće treba ga učiniti što manjim ili bar prihvatljivim.
Na početku treba definisati značenja pojedinih pojmova koji se odnose na elemente
u zavisnosti od njihove složenosti. Svakako moguće su i drugačijae podele i definicije.
Element – opšti pojam za sastavni deo koja pripada nekom tehničkom sistemu
(komponenta, objekat, itd).
Komponenta – osnovna jedinica u čiju se strukturu ne zalazi (provodnik, izolator,
stezaljka, odvodnik prenapona, rele, sklopka itd.). Za službu održavanja rastavljač
bi mogao biti komponenta, ako bi opredeljenje bilo takvo da se ne vrši njegova
popravka već kompletna zamena.
Objekat – je samostalna celina sastavljena od više elemenata, a koja ima određenu
funkciju (dalekovod, postrojenje, trafostanica, polje, ...).
Tehnički sistem – je tehnička celina sastavljena od odgovarajućih elemenata,
namenjena za obavljanje nekog procesa (napr. prenosni sistem).
Kvar nekog elementa može nepovoljno da se odrazi na rad susednih elemenata,
objekta u kome se element nalazi ili na ceo sistem, zavisno od pozicije ili značaja
neispravnog elementa u sistemu. Na primer, kvar prekidača u dalekovodnom polju
trafostanice ima posledice na rad dalekovoda. Međutim ako postoji dvostrano
napajanje potrošači su napojeni sa druge strane i taj kvar nema posledice na sistem.
Ovaj primer ukazuje da kvar nekog elementa, može ali ne mora uvek da se odrazi
na rad sistema. Svakako sistem treba napraviti tako da se što manje kvari. Ako ipak
dođe do kvara nekog elementa u sistemu, njegove posledice treba da budu što manje, i
on treba da traje što kraće.
Načini na koje se to postiže su:
– nabavkom odgovarajuće, kvalitetne i pouzdane opreme,
– procesom održavanja,
– odgovarajućom konfiguracijom elemenata u sistemu tako da ispadom jednog,
bez zastoja, funkciju preuzima neki drugi (na primer dvostrano napajanje).

1.2. Pouzdanost tehničkog sistema

Svakodnevno se koriste pojmovi koji se odnose na pouzdanost elemenata, objekta,
sistema, itd. Njihovo značenje se obično podrazumeva, ali često se ne zna tačno šta je
to u stvari. Pouzdanost sistema je posebna nauka koja je prvo nastala za vojne potrebe,
a kasnije je prihvaćena i kod civilnih primena.
Pouzdanost je sposobnost elementa, objekta ili tehničkog sistema u celini da
uspešno obavlja zadatu funkciju, pod definisanim uslovima, tokom svog radnog veka.
Pouzdanost nekog elementa zavisi od kvaliteta njegove proizvodnje, uslova
eksploatacije i od kvaliteta održavanja tokom njegovog rada. Svaka ozbiljna firma prati
pokazatelje pouzdanosti i prema njima formira strategiju održavanja.
Za lica koja se bave održavanjem potrebno bar elementarno poznavanje osnovnih
pojmova pouzdanosti i osećaj njihovog reda veličine. Dalja razmatranja imaju za cilj
samo da u toj meri dotaknu ovu oblast, bez dubljeg upuštanja u ovu problematiku.
U praksi se pokazatelji pouzdanosti dobijaju praćenjem rada velikog broja
elemenata kroz vreme i statističkom obradom dobijenih podataka. Može se očekivati
da će se elementi u narednom periodu ponašati na sličan način kao i u prethodnom. To
znači da za prethodni period postoje precizni podaci o ponašanju elementa, a za
naredni period postoji samo očekivanje (verovatnoća) koje ne mora da se i ostvari.
Pokazatelj pouzdanosti je učestanost kvarova (), koji predstavlja verovatnoću
nastanka otkaza (kvara) za broj elemenata u kvaru (n) u odnosu na ukupan broj
elemenata (N) za određeno vreme (t). Pored ovog koristi se i naziv – intenzitet otkaza.
Učestanost kvarova () dobija se kao:
n

N t
Izraz važi i za dalekovode s tim što se kod njih umesto broja elemenata uzima
dužina u kilometrima. Statistika važi samo za velike brojeve i što su brojevi n, N i t
veći, to učestanost kvarova () ima pouzdaniju vrednost.
Primer: Ako se posmatra skup od 100 transformatora (N=100), i za dvadeset godina
(t=20) pokvarilo se njih deset (n=10), učestanost kvarova na godišnjem nivou bila je:
n 10
   0,005 kvarova/god.
N  t 100 20
Ili na satnom nivou:
n 10
   0,57 106 kvarova/sat.
N  t 100 20  8760
Za posmatrani (prošli) period ovo je tačan podatak a za naredni period samo
očekivanje da će se isti trend kvarova nastaviti i dalje.
Recipročna vrednost učestanosti kvarova predstavlja prosečno vreme između dva
kvara (MTBF - Mean Time Betwen Failures) posmatranog elementa:
1
MTBF 

Za transformatore iz našeg primera MTBF bi bilo:

1 1
MTBF    200 godina  200 8760  1,75 106 sati
 0,005
Elementi pojedinačno mogu biti veoma pouzdani. Međutim sa povećanjem broja
elemenata u sistemu i verovatnoća otkaza raste – srazmerno broju elemenata (N). Tako,
verovatnoća da se jedan transformator pokvari je jako mala, jedan kvar na dvesta
godina. Međutim u prenosnom sistemu u kome postoji 100 transformatora može se
očekivati jedan kvar na svake dve godine.
Transformator ne može da radi 200 godina, jer je njegov radni vek oko 35 do 45
godina. Ovakva učestanost kvarova (jedan kvar na dve stotine godina) podrazumeva
normalno održavanje transformatora i njegovu zamenu zbog starosti. I pored toga
postoji verovatnoća da u toku njegovog radnog veka dođe do kvara i o njoj se ovde
govori. Na primer, sa prethodnim pokazateljima pouzdanosti kvar se može očekivati
približno na svakom petom transformatoru tokom radnog veka.
Orijentacioni podaci učestanosti kvarova elemenata VNO (nivoi prenosa EE) i
dalekovoda su (lit. 1 i u zagradi lit. 3) su:
– transformatori =0,005 kvarova/god (0,05-0,15)
– prekidači =0,015 kvarova/god (0,05-0,15)
– rastavljači =0,0001 kvarova/god (0,0001-0,025)
– dalekovodi =1 kvarova/100 kmgod
Iz ovih vrednosti (lit. 1) vidi se da je verovatnoća nastanka kvara na prekidačima
znatno veća nego kod transformatora, dok je kod rastavljača ona daleko manja.
Preciznih podataka nema, ali utisak autora je da su za transformatore, slične
vrednosti i u prenosnoj mreži Srbije. Takođe utisak je i da je verovatnoća kvarova
prekidača u prenosnoj mreži Srbije manja, a rastavljača veća od navedenih vrednosti.
Prenosna mreža Srbije ima oko 10000 km dalekovoda. Za navedenu učestanost
kvarova, može se očekivati da se po jedan kvar pojavljuje prosečno na četiri dana.
Slična računica mogla bi se sprovesti i za ostale elemente.
Posledice kvara nekog elementa u prenosnom sistemu mogu da se manifestuju kroz
prekide u napajanju pojedinih delova prenosne mreže. Ako ne postoji redundansa,
verovatnoća da se to dogodi jednaka je zbiru verovatnoća (učestanosti kvarova) svih
elemenata zbog kojih može doći do prekida u napajanju.
Na primer, verovatnoća ispada dalekovoda jednaka je zbiru verovatnoća otkaza
pojedinih njegovih elemenata (rastavljača, prekidača, dalekovoda, ...). Ovo podseća na
rednu vezu otpornika kod kojih je ekvivalentna otpornost jednaka njihovom zbiru.
Ako postoje paralelni dalekovodi prekid u napajanju nastaje samo ako ispadnu oba
istovremeno i manje je verovatan. Ovo, sada podseća na paralelnu vezu otpornika čija
je ekvivalentna otpornost manja od pojedinačnih otpornosti.
Dakle sa verovatnoćama otkaza se može raditi kao sa otpornicima vezanim na
odgovarajući način (redno ili paralelno), a ekvivalentna otpornost odgovara
verovatnoći da dođe do prekida u napajanju nekog dela prenosnog sistema.
Umesto otpornosti ovde se unose vrednosti verovatnoća otkaza pojedinih
elemenata. Na ovaj način moguće je napraviti analizu pouzdanosti neke konfiguracije

(uklopnog stanja razvodnog postrojenja, napajanja nekog objekta, dela, pa i čitavog

prenosnog sistema, itd.).
Kada dođe do kvara nekog elementa nastupa zastoj u njegovom radu. Trajanje
zastoja zavisi od vremena potrebnog za otklanjanje kvara (vreme popravke). Za ovo
vreme element je neraspoloživ.
Raspoloživost (r) se definiše kao odnos vremena rada elementa prema vremenu rada
plus vremenu zastoja.
t rada
r
t rada  t zastoja
Neraspoloživost je koplement (dopuna do 100%) raspoloživosti:
t zastoja
p 1 r 
t rada  t zastoja
Neraspoloživost elementa (p) može da se izrazi kao broj sati zastoja elementa
sveden na godišnji nivo (t’) u odnosu na broj sati u godini (8760 sati).
t'
p  remonta
8760
Osim kvara, element može da bude neraspoloživ i zbog provere, remonta, i slično.
Ostatak vremena (8760 – t’zastoja) element je raspoloživ.
Na primer, ako se remont transformatora sa pripadajućim poljima vrši svake godine
i traje prosečno 3 dana (24 sata). Neraspoloživost transformatora zbog remonata je:
t' 24
premonta  remonta   0,0027 ili 0,27%
8760 8760
Ostatak vremena element je raspoloživ (0,9973 ili 99,73%).
Neraspoloživost zbog kvara mora da uzme još i verovatnoću nastanka kvara, pa je:
t
pk var a  god k var a
8760
Pretpostavimo da popravka transformatora traje tri meseca (720 sati). Za sistem od
100 transformatora neraspoloživost zbog kvara bi bila:
t 720
pk var a  god k var a  0,005  0,00041 ili 0,041%
8760 8760
Ovo iznosi prosečno oko 3,6 sati godišnje po transformatoru.
Ostatak vremena transformator je raspoloživ (0,9996 ili 99,96%). U mobilnoj
telefoniji, recimo, ciljana raspoloživosti je 99,999% (pet devetki).
Navedene vrednosti odnose se samo na kvarove aktivnog dela. Slična računica
mogla bi da se izvede i za prateće elemente transformatora (ventilatore, pumpe,
provodne izolatore, itd). Ovi kvarovi su češći, ali je i njihovo otklanjanje daleko
jednostavnije i brže.
Prema prethodnim podacima kvarovi dalekovoda se otklanjaju daleko brže u
proseku za oko dva sata (tkvara,dv2 sata). Neraspoloživost dalekovoda zbog kvara je:

tkvara
pkvara  god  sat tkvara  2 106 /km ili 0,0002% /km
8760
Za dalekovod dužine 100 km verovatnoća da će biti neraspoloživ je oko 0,02% što
na godišnjem nivou iznosi oko 1,7 sati.
Za sve dalekovode u prenosnoj mreži (oko 10000 km) može se očekivati
neraspoloživost zbog kvara od oko 170 sati godišnje.
Objekat se sastoji od više elemenata koji mogu na različite načine uticati na njegovu
raspoloživost. Dalekovod može biti neraspoloživ zbog kvara na: dalekovodu,
sabirničkim rastavljačima, izlaznim rastavljačima, prekidačima, mernim
transformatorima, izolatorima, itd. Posledice neraspoloživosti dalekovoda u prenosnom
sistemu mogu da se manifestuju kroz prekide u napajanju pojedinih delova (naselja,
industrija, ...). I ova vrednost je još uvek mala i iznosi tek nekoliko sati godišnje. Pošto
se radi o prosečnim vrednostima, znači da neki delovi mogu raditi i više godina bez
prekida napajanja a da se na drugom mestu pojavi prekid i više dana. To je realno,
pogotovu, ako se imaju u vidu i pojave elementarnih nepogoda i drugih vanrednih
situacija (npr, rušenje dalekovoda zbog zaleđivanja – područje Majdanpeka decembra
2014. godine).
Kao pokazatelji pouzdanosti rada postrojenja i dalekovoda u prenosnoj mreži Srbije
(EMS) prate se KPI parametri (KPI – Key Performance Indicator). Za 2015. godinu
njihove vrednosti su bile:
– učestanost prolaznih kvarova dalekovoda 6,04 (kvarova /100 kmgod),
– učestanost trajnih kvarova dalekovoda 0,61 (kvarova /100 kmgod),
– trajanje isključenja dalekovoda zbog ispada 1,97 (h/DVgod),
– učestanost kvarova polja u postrojenjima 3,82 (kvarova/100 poljagod),
– trajanje isključenja polja zbog kvara 0,16 (h/poljugod).
U odnosu na ranije navedene (lit. 1 - H. Požar – SSSR) ovde je učestanost kvarova
na dalekovodima znatno veća (šest puta), dok su kod polja vrednosti približne. EMS je
mali sistem, pa je i rasipanje ovih vrednosti po godinama znatno.
Prema ovoj statistici (EMS 2015. godine), kod dalekovoda učestanost prolaznih
kvarova je povećana u periodu maj-avgust a glavni razlog su prolazni kvarovi od
atmosferskih pražnjenja. Trajni kvarovi su najviše izraženi u mreži 110 kV u zimskim
mesecima zbog dodatnog tereta na provodnicima. Na dalekovodima 400 kV u ovoj
godini nije bilo trajnih kvarova.
Ova statistika ne vidi odvojeno energetske transformatore, već posmatra kompletna
polja. Time se obuhvataju svi elementi u polju, a kod trafo polja i odgovarajuće strane
transformatora. Zbog toga je učestanost kvarova u polju brojno veća od ostalih vrednosti.
Po naponskim nivoima najveći broj kvarova je u poljima 400 kV, a na 220 i 110 kV je
znatno manji. U 2015. godini najmanja učestanost kvarova bila je u periodu januar-april.
Trajanje isključenja polja postrojenja zbog kvarova bila su najduža u pojedinačnim
slučajevima u 220 kV (avgust-septembar) i 400 kV (decembar).
Ovo su bili samo neki primeri koji treba da pomognu da se bolje razume smisao
osnovnih pojmova pouzdanosti i stekne osećaj za red njihove veličine.

1.3. Rad tehničkog sistema

Svrha postojanja svakog tehničkih sistema je obavljanje nekog radnog procesa.
Tokom rada na rad sistema delujuje veliki broj faktora koji mogu da izazovu
poremećaje u odvijanju procesa. Zbog toga nijedan sistem ne radi autonomno već se
njime mora upravljati, mora se opsluživati, nadzirati njegov rad i pratiti stanje njegovih
elemenata. Na taj način postiže se kvalitetno obavljanje procesa (na primer
snabdevanje potrošača električnom energijom) i održavanje radnih parametara u
dozvoljenim granicama (na primer struja, napona, temperature, itd.) rad bez udara,
preopterećenja ili drugih prekomernih naprezanja. Ukoliko dođe do poremećaja u radu
sistema, odgovarajućim upravljačkim akcijama on se vraća u normalno stanje. Ove
aktivnosti sprovode rukovaoci tehničkog sistema.
Upravljanje sistemom je vođenje sistema u skladu sa zahtevima radnog procesa.
Kod upravljanja EES i njegovim elementima precizno je definisana nadležnost a
sprovodi se preko nacionalnog i regionalnih dispečerskih centara (NDC i RDC).
Opsluživanje tehničkog sistema je stvaranje uslova za normalan rad sistema od
strane čoveka (rukovaoca). Ovde spada i izvršenje upravljačkih akcija po nalozima
nadležnih dispečera. Neki elementi opsluživanja su deo procesa održavanja (osnovno
održavanje).
Nadzor se vrši u toku sistema rada (on line) kroz praćenje različitih pokazatelja
stanja (ispravnost opreme, merenja, signala, alarma itd.). Idealno bi bilo pratiti sve
parametre važne za rad sistema. To je nemoguće a i nepotrebno, i prate se samo
najvažniji parametri. Njihov broj zavisi od opremljenosti sistema senzorima i mernim
instrumentima. Ostalo je prepušteno čulima čoveka (gledaj, slušaj). Nadzor se vrši u
svrhu upravljanja sistemom ali pojedini njegovi elementi mogu da budu važni sa
aspekta održavanja (na primer uočen je kvar ventilatora na transformatoru).
Nadzor u TS/RP vrše rukovaoci kroz aktivnosti stalnih pregleda, periodične ili
povremene provere rada sistema kao što su:
– funkcionalni nadzor (praćenje rada sistema),
– vizuelni nadzor (gledanje),
– akustični nadzor (slušanje).
Rukovalac može, na osnovu neregularnog ponašanja i rada sistema (pregrevanje,
povećana buka, vibracije itd), da predvidi eventualnu pojavu kvara, da reaguje na
vreme pa čak i da ga spreči.
Čovek je subjektivan i teži se da se ljudski rad u nadzoru što više smanji i proces
rada automatizuje. Zbog toga je za najvažnije elemente sistema razvijena i posebna
oprema koja u realnom vremenu prati najvažnije parametre sistema (monitoring),
signalizira ili sama preduzima izvršne akcije (dodatno hlađenje, rasterećenje,
isključenje elementa).
Monitoring (nadgledanje) je sistematsko i neprekidno (u radu – on line) praćenje
rada nekog elementa u smislu, nadgledanja i prikupljanja podataka važnih za njegov
pravilan rad, stanje, procena preostalog životnog veka opreme ili mogućem otkazu.
Prikupljeni podaci se prikazuju i arhiviraju a može postojati i veza sa sistemom
SCADA. Tipičan primer monitoringa su uređaji tipa, Hydran M2 (General Electric),

Calisto (Morgan Schaffer), Transfix (Kelman) itd, za on-line praćenje stanja

rastvorenih gasova i vlage u ulju energetskih transformatora.
I pored svih preduzetih mera za pravilan rad nekog sistema ne može se garantovati
da će on raditi bez kvara. Da bi neki tehnički sistem pouzdano radio u dužem
vremenskom periodu neophodno je i njegovo održavanje.
Zato tokom rada sistema postoje dve paralelne aktivnosti, rukovanje i održavanje.
Između njih ne postoji uvek jasno definisana granica. Neki elementi rada rukovaoca su
već polazni elementi procesa održavanja. Takođe i podaci dobijeni monitoringom
takođe mogu da budu važni za održavanje.
Predmet daljnjih razmatranja biće samo deo koji se odnosi na održavanje.
1.4. Svrha održavanja tehničkog sistema
Verovatnoća nastanka kvara zavisi od vrste elementa koji se posmatra. U opštem
slučaju oblik funkcije učestanosti otkaza izgleda kao na sl. 1.3-1. Zbog svog oblika ova
funkcija se naziva i “kriva kade“. Postoji veliki broj uticajnih faktora na ovu krivu kao
što su; godišnje doba, doba dana, vremenski uslovi, kvarovi u mreži, preopterećenja, itd.
Na ovoj krivoj karakteristične su tri faze.
Troškovi - I faza: Posle puštanja u rad novog
Ukupni troškovi objekta pojavljuju se “dečje bolesti“ zbog:
skrivenih nedostataka, neobučenosti
osoblja, uhodavanja rada, i dr. U ovom
Troškovi održavanja periodu pouzdanost rada objekta može biti
Troškovi zastoja veoma mala (broj otkaza za kratko vreme je
relativno veliki).
Optimalno
održavanje - II faza: Kada se prevaziđu dečje
Intenzitet održavanja
bolesti nastupa period normalnog rada, koji
Sl. 1.3-1. Troškovi održavanja karakteriše velika pouzdanost, odnosno
mala verovatnoća nastanka otkaza. Poželjno je da ova faza traje što duže, po
mogućnosti do tehnološke zastarelosti.
- III faza: Vremenom dolazi do starenja opreme i raznih povratnih i nepovratnih
procesa na njenim elementima. Tu spadaju na primer; habanje, korozija, zamor i
promena karakteristika materijala, mehanička i električna oštećenja, itd. Zbog ovoga se
povećava broj otkaza, što je znak da se približava kraj životnog veka.
Neke od ovih promena moguće je usporiti i tako produžiti radni vek objekta. To se
postiže procesom održavanja.
Koliko intenzivno treba da bude održavanje?
Sa povećanjem intenziteta održavanja (sl. 1.3-1) povećava se pouzdanost rada objekta,
smanjuje se broj otkaza a samim tim i troškovi zbog zastoja. Sa druge strane sa povećanjem
intenziteta održavanja rastu i njegovi troškovi. Ukupni troškovi do nekog intenziteta
održavanja opadaju, a iznad toga rastu.
Kriterijum za intenzitet održavanja su ukupni troškovi i oni treba da budu što manji.
Održavanje pri kome su ukupni troškovi minimalni je optimalno (sl. 1.3-1). Težnji ka
optimalnom održavanju najviše je doprinela velika konkurencija na svetskom tržištu i

težnja za sve većim profitom. Za firmu je bolje da što više novca ide u profit, a što
manje u troškove. Firma je konkurentnija ako ima manje troškove, jer na tržište može
izaći sa nižom cenom proizvoda.
Optimiziranje održavanja je stvar strategije organizacije procesa održavanja i to
neće biti predmet razmatranja ovog priručnika.
U širem smislu ovim pitanjima se bavi i terotehnologija. Ona se bavi upravljanjem
materijalnim sredstvima tokom njihovog životnog veka trajanja (od projektovanja,
nabavke, montaže, puštanja u rad, održavanja, rekonstrukcije, do isključenja iz procesa
rada), u cilju dobijanja što većeg iskorišćenja sa što manjim troškovima.
Nikakvim održavanjem ne može se postići nulti nivo otkaza. Verovatnoća da nešto
otkaže uvek postoji, samo može biti manja ili veća. Zato se definiše prihvatljiv nivo
otkaza. On je na sl. 1.3-2 prikazan pravom linijom. Taj nivo može da bude nivo otkaza
koji odgovara onom u prethodnom periodu, ili umanjen za određeni procenat zbog
napretka u održavanju. Ciljana vrednost mogu da budu i iskustva razvijenih zemalja u
toj oblasti. Orijentacione vrednosti mogu biti one iz poglavlja 1.2.
Intenzitet otkaza tokom najvećeg dela života
Učestanost
otkaza
održavanog elementa treba da bude ispod
prihvatljivog nivoa otkaza. Kada intenzitet otkaza
postane veći od prihvatljivog nivoa bolje je
III faza posmatrani element zameniti novim. Time se
Sa održavanjem
I faza
Bez održavanja
završava njegov radni vek. Sa dijagrama na sl. 1.3-
2 vidi se da se održavanjem produžava i radni vek
Prihvatljiv nivo otkaza
elementa. Pored produžetka radnog veka, svrha
II faza
održavanja je da se tokom radnog veka obezbedi i
t t tehnička ispravnost elementa. Održavanje zavisi od
mnogih drugih elemenata kao što su, planiranje,
Sl. 1.3-2 Verovatnoća nastanka kvara nabavka, magacin, otpis, itd.
tokom vremena (Kriva kade) Zbog svoje važnosti, oblast održavanja
važnih objekata je uređena zakonima, normativima, standardima, preporukama
proizvođača opreme, internom tehničkom regulativom firmi koje se bave održavanjem, itd.
Zadovoljenjem traženih uslova iz ove regulative može se pojednostaviti proces
održavanja, ali se ne garantuje optimalnost troškova.
Na nivou Republike Srbije osnovni elementi održavanja, definisani su Pravilnikom
o tehničkim merama za pogon i održavanje elektroenergetskih postrojenja.
Pored zakonske regulative, preporuka proizvođača opreme, iskustava iz prakse itd, pojedine
firme donose svoje interne dokumente za održavanje (interna tehnička regulativa).
1.5. Vrste održavanja (korektivno, preventivno)
Sa aspekta ekonomičnosti idealno bi bilo kada bi se mogao predvideti trenutak
kvara (otkaz) nekog elementa, da bi se na vreme eliminisao uzrok njegovog nastanka.
U opštem slučaju ovo nije izvodljivo pa se može intervenisati suviše rano, ili kasno,
kada je do otkaza već došlo. Kada je već došlo do kvara on se mora otkloniti i tada se
vrši popravka ili zamena elementa. Umesto da se čeka otkaz može se intervenisati i
ranije tako da do njega ne dođe, pa tako postoje dva tipa održavanja.

Korektivno (naknadno) održavanje je održavanje kod kojeg se interveniše na

elementu tek posle njegovog otkaza (kvara). Za procese gde troškovi zastoja nisu veliki
ovo može da bude deo strategije održavanja i popularno se naziva “ne diraj dok radi”.
Sa aspekta troškova održavanja, ovo je najprihvatljiviji način održavanja. Za najveći
broj procesa, pogotovu onih gde su troškovi zastoja visoki, ovakvo održavanje se vrši
samo interventno – kad se već desio otkaz (i pored svih preduzetih mera planiranog
održavanja). Glavni nedostaci korektivnog održavanja su visoki troškovi zastoja u
procesu, rad ekipa na otklanjanju kvara u bilo koje vreme (interventni rad), itd.
Preventivno održavanje podrazumeva da se elementi održavaju pre nego što dođe
do njihovog otkaza sa ciljem da se on predupredi. Ovde se radi na ispravnim
elementima i ova vrsta održavanja primenjuje se kod važnih elemenata od kojih se
očekuje visoka pouzdanost u radu. I pored toga opet može doći do otkaza, ali u mnogo
manjoj meri nego kad nema preventivnog održavanja. Ovo održavanje zahteva plansko
isključenje iz pogona, što je nepovoljno ali je povoljnije nego kada dođe do kvara i
kada je potrebna je popravka ili zamena kompletnog elementa. Za preventivno
održavanje potrebna su sredstva (rezervni delovi, potrošni materijal, sredstva za rad) i
obučeno osoblje. Ovo je danas najzastupljeniji pristup održavanju.
Preventivno održavanje se ne vrši nasumično, već se u tome primenjuju različite
strategije, kao što su:
– planirano održavanje koje se vrši u unapred zadatim vremenskim intervalima
(na primer, jednom godišnje), na osnovu broja radnih sati, broja izvršenih
radnih operacija, uslova pod kojima su te operacije izvršene, odnosno po
ukazanoj potrebi. Jedan od kriterijuma su i preporuke proizvođača.
– Održavanje po stanju objekta (starost, izhabanost, loši rezultati ispitivanja). U
početku ova strategija zasnivala se na ljudskim čulima i subjektivnoj proceni
stanja. Novija strategija se zasniva na primeni elektronike, monitoringa, novih
dijagnostičkih metoda i mernih instrumenata za merenje raznih parametara
potrebnih za procenu stanja. Na osnovu dobijenih rezultata planiraju se
aktivnosti održavanja. Ovakvo održavanje zahteva savremeniju opremu ali se
interveniše ređe i samo tamo gde je to potrebno.
Pored ovih primenjuju se i druge strategije (terotehnološko održavanje, logističko
održavanje, po ukazanoj potrebi, zasnovano na pouzdanosti ili na riziku, itd.).
Primena kompjutera znatno je olakšala rad u planiranju i dovela je do pojave
ekspertnih sistema održavanja. Oni se zasnivaju na primeni baza podataka i drugih
softvera u donošenju odluka u vezi sa održavanjem. Na bazi ulaznih dijagnostičkih
podataka, prepoznaju se potencijalni kvarovi i predlažu se aktivnosti održavanja.
Permanentni razvoj sve boljih dijagnostičkih metoda i instrumenata kao, softverskih
alata i robotike vodi ka novom pristupu održavanja – samoodržavanju.
Preventivni pristup u održavanju daje pouzdaniji rad, ali je praćen većim
troškovima održavanja, jer se radi mnogo češće, a često vrši i zamena još ispravnih
komponenata. S obzirom na važnost objekata u EES, prednost se daje preventivnom
održavanju. Korektivno održavanje prihvatljivo je za manje važne elemente kao što su
neki građevinski, infrastrukturni (ograda, kanali, staze itd.) itd.

Postoji i takozvano investiciono održavanje koje podrazumeva zahvate većeg

obima (zamena opreme, izvođenje građevinsko-zanatskih, odnosno drugih radova) u
cilju povećanja pouzdanosti i poboljšanja uslova korišćenja objekta u toku
eksploatacije.
Funkcija održavanja može biti organizovana unutar same firme (centralizovana,
decentralizovana i mešovita) ili poverena specijalizovanim firmama za određene vrste
održavanja. Noviji pristupi organizacije održavanja napuštaju principe stroge podele
rada, nema stroge hijerarhije, manji je broj organizacionih nivoa i preovladava
procesna organizacija.
1.6. Proces održavanja tehničkog sistema
Održavanje tehničkog sistema je složen proces koji se sprovodi kroz dijagnostiku i
konkretan rad, uz obavezno planiranje održavanja.
Dijagnostika
Dijagnostika je utvrđivanje stanja nekog elementa ili opreme i vrši se periodično ili
po ukazanoj potrebi, radi procene pouzdanosti u daljem radu i blagovremeno planiranje
budućih aktivnosti održavanja ili čak zamene nekog elementa ili opreme.
Najednostavniji oblik dijagnostike je vizuelni pregled koji se vrši se još dok je
element ili opema u radu. Njime se utvrđuju pojave koji su vidljive za ljudska čula
(vida, sluha, mirisa, dodira itd).
U praksi postoji veliki broj pojava koje čovek nije u stanju da primeti. Tada se u
koriste posebni dijagnostički uređaji koji omogućavaju čoveku da prati i druge pojave
od kojih zavisi stanje nekog elementa ili opreme. Za praćenje stanja visokonaponske
opreme danas postoje brojni dijagnostički uređaji i metode (termovizija, merenje
probojnosti ulja, detekcija parcijalnih pražnjenja, hemijske i G-H analize ulja, kvalitet
gasa kod SF6 prekidača, itd.).
Dijagnostika se najčešće vrši na opremi u isključenom (beznaponskom) stanju.
Zahvaljujući razvoju dijagnostičkih metoda i elektronike danas postoje uređaji koji
omogućavaju praćenje nekih pojava još dok je oprema pod naponom (u radu – on line)
i tada se govori o monitoringu. Sa ovim napretkom sve veći broj dijagnostičkih metoda
postaju sastavni deo monitoringa.
Konkretan rad
Drugi element održavanja (pored dijagnostike) je konkretan rad. On zavisi između
ostalog i iz rezultata dijagnostike. U zavisnosti od složenosti zahvata postoje brojne
aktivnosti kroz koje se on vrši.
Osnovno održavanje je deo preventivnog održavanja koji se sprovodi planiranjem
i redovnim aktivnostima kroz opsluživanje, i provere stanja. Opsluživanjem se
stvaraju uslovi za normalan rad sistema (održavanje radnog prostora, čišćenje opreme,
podmazivanje, itd.). Proverom stanja utvrđuje se funkcionalno stanje sistema u
pogledu ispunjenosti tehničkih uslova za njegov normalan rad. Neki od ovih elemenata
su deo redovnog posla rukovaoca tehničkog sistema.

Provere i kontrole funkcija mogu da budu zbog poštovanja zakonskih odredbi

(provere uzemljenja, zaštitnih uređaja, PPZ, itd) ili povremene provere radi utvrđivanja
fizičkog stanja (na primer, profilaktička ispitivanja).
Kontrole u suštinskom smislu obuhvataju utvrđivanje radnih karakteristika sistema i
njihova dozvoljena odstupanja.
Najskuplje je otklanjane iznenadnog kvara i zato se uvode različite vrste kontrole sa
ciljem što boljeg uvida u stanje tehničkog sistema. U ovome posebnu važnost ima
dijagnostika.
I pored svih mera preduzetih da ne dođe do otkaza on je ipak moguć, tako da se
održavanjem on ne eliminiše već se samo smanjuje verovatnoća njegovog nastanka.
Podešavanje, koje obuhvata zahvate održavanja nižeg stepena složenosti i kraćeg
vremena trajanja. Element je u funkciji, ali njegovi radni parametri odstupaju od
zadatih i potrebno ih je dovesti na odgovarajuće vrednosti.
Popravke imaju za cilj vraćanje nekog elementa iz stanja otkaza u radno stanje i
sastavni su deo korektivnog održavanja.
Opšte je prihvaćen stav da je najskuplje održavanje elementa koji je otkazao. Kada
je do kvara već došlo njegovo daljnje otklanjanje je iznuđeno. Troškovi popravke su
sada manje važni i najčešće je najvažnija brzina otklanjanja kvara. U zavisnosti od
stepena složenosti otkaza (kvara) postupci u njegovom otklanjanju mogu biti:
Zamena neispravnih komponenata na elementu najčešće nabavljenih kao
rezervni delovi od isporučioca opreme tehničkog sistema.
Zamena elemenata vrši se po isteku njegovog radnog veka, trajnog oštećenja ili
tehnološke zastarelosti. Ukoliko nema očiglednih (vidljivih) znakova neispravnosti pre
zamene obično se vrši kompletna dijagnostika.
Dalji logičan sled i najviši nivo održavanja je da se na osnovu stečenih iskustava
vrši poboljšanje karakteristika objekta održavanja kroz inovacije. Smatra se da su
najbolji poznavaoci elemenata nekog sistema lica koja sa njim rade. Njihova iskustva
su dragocena i mogu da doprinesu poboljšanju postojećih elemenata, opreme sa kojom
se radi, dijagnostičkih metoda itd.
Planiranje održavanja
Da bi proces održavanja bio efikasan neophodno je njegovo dobro planiranje u
pogledu planiranja aktivnosti održavanja (konkretnog rada), zaliha potrebnih rezervnih
delova, njihove blagovremene nabavke, itd.
Planiranje aktivnosti održavanja
Najstarija i danas najpopularnija metoda planiranja aktivnosti je preko linijskih
dijagrama (Gantov dijagram – gantograma). Ovde se radi o tabeli (matrici) u kojoj se
sa jedne strane upisuju aktivnosti, a na drugoj vremenski intervali njihovog izvršenja.
Ova metoda je jednostavna i pregledna, ali ne ukazuje na moguće poteškoće u
izvršenju pojedinih aktivnosti. Veoma je pogodna za planiranje sa unapred zadatim
vremenima pojedinih aktivnosti u procesu održavanja.
Novija je metoda mrežnog planiranja kojom se analiziraju različite varijante
ostvarenja pojedinih aktivnosti i pronalaze kritični putevi realizacije. Mrežni dijagram
je grafički prikaz toka procesa u obliku mreže sastavljene od grana i čvorova. Grane u

mreži predstavljaju pojedine aktivnosti, a čvorovi predstavljaju određene trenutke u

kojima počinju ili se završavaju pojedine aktivnosti. Aktivnosti su jednoznačno
određene svojim početnim i završnim čvorom. Ova metoda nastala je prvenstveno za
potrebe planiranja složenih projekata, ali je primenljiva i kod planiranja održavanja.
Pomoću mrežnog dijagrama projekt se prikazuje kao uređeni skup aktivnosti i
događaja.
Zahvaljujući velikim mogućnostima računara u svim oblastima rada, razvijeni su
brojni softverski paketi i za organizaciju i planiranje održavanja.
Planiranje rezervnih delova
Važan preduslov dobrog održavanja je postojanje rezervnih delova. Idealno bi bilo
da za svaki pokvareni deo postoji rezerva kojom bi se on odmah zamenio. Da bi ovo
uvek funkcionisalo trebalo bi za sve ugrađene delove imati rezervu. To je
neekonomično, ponekad i nemoguće, a za firmu bi to bio i preveliki trošak. Ovi zahtevi
su suprotni i potrebno je pronaći kompromis – optimalnu količinu.
Prva poteškoća nastaje što treba u sadašnjosti odrediti rezervne delove koji će biti
potrebni u nekom trenutku u budućnosti. Velika je verovatnoća da neki od njih nikad
neće biti upotrebljeni. Za rad firme to je sa jedne strane dobro, jer nije došlo do kvara,
a sa druge strane loše, jer je za njihovu nabavku potrošen novac.
Nisu svi delovi podložni kvarenju. Na primer trafo sud, nosači aparata u
postrojenju, uzemljenje itd. Kod nekih kvar nije tako kritičan i njegova popravka može
da se prolongira (pokazivač položaja nivoa ulja, pregorela sijalica, početna korozija
ormana u polju, poneka polomljena utičnica itd.). Kvarovi na njima su takvi da mogu
da sačekaju odgovarajuću nabavku.
Međutim, kvar aktivnog dela transformatora, kvar mehanizma prekidača, lom izolatora
i slični su takvi da zahtevaju postojanje kompletnih rezervnih uređaja ili delova uređaja. To
ukazuje na potrebu prepoznavanja najvažnijih rezervnih delova i njihove minimalne
količine. Do ovih podataka može se doći praćenjem njihove potrošnje u prethodnom
periodu. Uz nepromenjene uslove eksploatacije može se očekivati da će se sličan trend
kvarova i potrebe za rezervnim delovima nastaviti i u budućnosti. I pored toga uvek postoje
iznenađenja i ne mogu se predvideti svi rezervni delovi.
U praksi je postoji pravilo (Paretovo pravilo – 80/20) koje kaže da 80 % kvarova nastaje
na 20 % elemenata. To znači da se sa 20 % rezervnih delova može otkloniti 80 % kvarova.
Dalje prema ovom pravilu sa narednih 30 % rezervnih delova može da se otkloni 15 %
kvarova, a sa preostalih 50 % otklanja se samo 5% kvarova. Odavde se vidi da nisu svi
rezervni delovi jednako važni. Ponekad se oni dele na grupe (A, B i C).
ABC analiza (Always Better Control)
Najvažnije je prepoznati one delove koji spadaju u prvu grupu – grupu A. Ona čini
20 %, i to su vitalni rezervni delovi. Očigledno, treća grupa je je najmanje važna iako
nosi 50 % rezervnih delova. Najveći broj delova iz grupe C će biti neupotrebljen i
završiće kao rashod. Predviđanje potrebnih rezervnih delova i grupa kojima pripadaju
je stvar iskustva, praćenja i analize kvarova kroz vreme. Svako predviđanje je
nezahvalno, ali opet sve je bolje od stihijske nabavke rezervnih delova.
ABC analiza se može raditi po različitim kriterijumima:

– po vrednosti – ceni,
– po značaju ili važnostu dela u sistemu,
– po prosečnoj godišnjoj potrošnji,
– po potrebnom vremenu nabavke
– po intenzitetu otkaza, itd.
U grupu A spadaju elementi najviše važnosti (80 %) po posmatranom kriterijumu.
Sledećih 15 % važnosti čine elementi grupe B i ostatak od 5 % važnosti elementi
grupe C. Svakako se ne može dozvoliti da artikli koji čine 80% važnosti tretiraju isto
kao one koji čine 5% i manje.
Bilo bi dobro kada bi se poklopilo da 20 % elemenata najviše važnosti (80 %) imaju
i cenu od 20 % od ukupne cene svih rezervnih delova, ali ove katergorije se ne
poklapaju. Isto važi i za ostale navedene kriterijume.
U praksi, procenti: 80-15-5 % mogu da variraju u opsegu 80-10-10 do 90-5-5.
U EMS u prvu grupu (A) možda bi se mogli svrstati transformatori (energetski,
merni, rasklopna oprema (rastavljači, prekidači), odvodnici prenapona, izolatori i sl.
Grupu B bi mogli da čine elementi kao što su (regulatori napona transformatora,
pogonski mehanizmi prekidača i rastavljača, membrane mernih transformatora, itd).
Grupa C je najbrojnija i u njoj bi mogli da budu: razni elektromotori, ležajevi,
poluge, osovine, zupčanici, šrafovska roba, itd.).
Poslednja grupa izgleda najmanje važna, ali efikasnot održavanja je utoliko veća
koliko u magacinu ima više rezervnih delova.
Za svaku pojedinačnu stavku potrebno je odrediti i količinu. Ona se određuje na
osnovu trenutnog stanja u magacinu i brzine potrošnje u prethodnom periodu.
Pored opisane (ABC) primenjuju se i druge metode analize rezervnih delova.
Skladištenje rezrvnih delova ima svoju cenu i predstavlja trošak za firmu. Kod
velikih i dobro organizovanih proizvodnih sistema veliki deo skladišta može biti na
točkovima. Ovde se radi o prilivu repromaterijala tačno na vreme kada on treba da
bude ugrađen ("Just-in-time" proizvodnja).
I kod rezervnih delova bi na izgled moglo da se radi bez skladišta kada bi svaki
rezervni deo dolazio baš kada je potreban i u potrebnoj količini.
U realnim uslovima ipak se ide na uspostavljanje i organizaciju skladišta, jer:
– dobavljači nisu uvek sigurni da će imati traženi deo na lageru.
– troškovi pojedinačnog naručivanja su veći nego kada se to radi na veću količinu.
Posle predviđanja, obezbeđenje potrebnih rezervnih delova prolazi kroz sledeće
faze: definisanje količina, procena troškova, planiranje nabavke, obezbeđenje sredstava
i, na kraju samu nabavku i skladištenje.
Minimalne zalihe rezervnih delova
Ne sme se dozvoliti da stanje zaliha nekog vitalnog rezervnog dela siđe ispod
minimuma koji može da ugrozi radni proces. Ni prerano naručivanje nije dobro jer
dolazi do nepotrebnog gomilanja rezervnih delova i povećanja troškova.
Jedan kriterijum je da na svakih, na primer, 10 do 20 ugrađenih delova istog tipa
postoji po jedan rezervni.

Preciznija analiza, pored ukupnog broja ugrađenih delova (N), uzima u obzir vreme
nabavke (tn) i eksploatacioni vek (te) pojedinih rezervnih delova. Veličina zaliha se
menja i karakteristična je njena minimalna vrednost – minimalna zaliha (Qmin) ispod
koje se ne sme ići, da se ne bi ugrozio proces rada.
Tu su mogući različiti modeli. Jedan od njih je:
tn N
Qmin  0,4
te
Primer: ako je broj prekidača jednog tipa u sistemu N=100, vreme nabavke tn=1
godina i vremena eksploatacije te =20 godina, minimalna zaliha je:
tn N 1  100
Qmin  0,4  0,4  2 kom
te 20
Ovo je manje od ranije pomenutog kriterijuma.
Trenutak kada treba naručiti rezervni deo zavisi od stanja zaliha u magacinu,
očekivanog trenda njegove potrošnje i vremena koje je potrebno za nabavku. Trenutak
treba odabrati tako da se za postojeću zalihu nekog rezervnog dela, brzinu njegove
potrošnje za vreme nabavke ne siđe ispod minimalne količine (Qmin).
Trenutak kada treba naručiti neki rezervni deo određen je njegovom količinom na
zalihama koja se naziva signalna zaliha (QS) i ona iznosi:
dQ
QS  Qmin  tn  Qmin  qtn
dt
q - brzina potrošnje rezervnog dela
Primer: ako je broj prekidača iz prethodnog primera, koji se u toku godine zamene q=10,
onda novu količinu prekidača treba naručiti kada njihov broj u magacinu padne na:
QS  Qmin  qtn  2  10 1  12
Do skoro je postojao princip unifikacije opreme. Oprema se nabavljala prema
specifikacijama projektanta i vodilo se računa da u jednom postrojenju oprema istih
karakteristika bude i od istog proizvođača. To je smanjivalo i količine rezervnih delova.
Zakonom o javnim nabavkama u ovu oblast je uneta mala pometnja. Po ovom
zakonu nabavka se vrši po zahtevima investitora i svi ponuđači se smatraju
ravnopravnim. Sada je teško prekidač jednog proizvođača zameniti istim što je dovelo
do pojave raznovrsne opreme u postrojenjima. Tako se događa da se jednom
postrojenju može naći pet i više vrsta prekidača. Nepostojanje principa unifikacije
opreme otežava nabavku rezervnih delova i poskupljuje održavanje.
1.7. Proces održavanja u EMS
U EMS za praćenje rada i opšteg stanja elemenata TS/RP i objekta u celini zaduženi
su njihovi rukovaoci. To praćenje stanja odvija se kroz vizuelne preglede na smenskom
(dnevnom), nedeljnom mesečnom i godišnjem nivou. Ovako dobijeni podaci se u obliku
ček listi unose u odgovarajuću bazu i dostupni su svima sa pristupom ovoj bazi.

O važnim zapažanjima, a posebno onima koje mogu da izazovu; zastoje, otkaze, ili
druge posledice obaveštavaju se nadležni dispečer, nadležna tehnička služba i
rukovodilac Pogona.
Posebne stručne ili specifične detalje praćenja stanja vrše stručne službe Pogona
prenosa, Tehnike ili trećih lica po ugovorima o tim poslovima.
Stručne službe Pogona prenosa i Tehnika prate stanje elemenata iz svog domena
kroz periodične preglede, provere, ispitivanja i remonte.
Treća lica po ugovorima prate stanja gromobranskih instalacija, uzemljenja,
protivpožarnih uređaja PTT, itd.
Poslovi rukovalaca TS/RP opisani su u Priručniku za rukovaoce TS/RP oni se neće
dalje razmatrati. Detaljnije će se razmatrati samo poslovi održavanja TS/RP, u
ukupnom sistemu održavanja (dalekovodi, automatika, upravljanje itd.).
Proces održavanja u EMS definisan je Pravilnikom o održavanju EEO EMS koji
predstavlja bazu na kojoj se ono zasniva. Proces održavanja pojedinih elementa
detaljno su razrađeni kroz uputstva proizvođača, interne standarde, procedure,
pravilnike i drugom tehničkom regulativom EMS. Važni elementi koji utiču na
održavanje su i magacin, BZR, ZŽS, postupanje sa demontiranom opremom, itd.
Rad na nekom EEO podrazumeva njegovo opsluživanje u smislu njegovog
normalnog rada. Već u toj fazi mogu da se uoče neki trenutni problemi, nepravilnosti
ili samo najave zbog kojih može doći do problema u narednom periodu. Na taj način
ljudi koji opslužuju objekat (rukovaoci) su prvi koji mogu da uoče potencijalne
probleme. Zbog toga se može reći da su rukovaoci, kroz nadzor objekta, prvi u lancu
procesa održavanja. Slede ostale tehničke službe gde svaka u svojoj oblasti prati stanje,
proverava funkcionalnost i otklanja nedostatke.
Sa inženjerskog aspekta cilj održavanja tehničkih sistema je očuvanje njegove
stalne tehničke ispravnosti. Na osnovu cilja i načina na koji se ostvaruje, definicija
održavanja tehničkog sistema bi bila sledeća:
Održavanje tehničkog sistema je skup aktivnosti kojima se smanjuje verovatnoća
nastanka otkaza u sistemu (preventivno), odnosno vraćanje elemenata sistema iz stanja
otkaza u radno stanje (korektivno). Sastoji se od dijagnostike i konkretnog rada.
Prema „Pravilnik o održavanju EEO JP EMS“ održavanje u EMS se sprovodi kroz
preglede, provere i remonte. Prema tom previlniku značenje ovih termina je sledeće:
Pregled EEO je utvrđivanje stanja pogonske spremnosti (funkcionalnost,
ispravnost, ...), a u rokovima definisanim Pravilnikom. Pregled služi i za eventualno
određivanje vanrednih provera i remonata odnosno potreba za proširenjem obima
poslova predviđenim redovnim proverama i remontima objekata. Pregled se obavlja
pod naponom, odnosno pri normalnom radu objekta.
Provera se vrši kod pregleda ili remonta i predstavlja utvrđivanje stanja, ispitivanje
i merenje određene veličine, odnosno stanja elemenata elektroenergetskog objekta
korišćenjem mernih instrumenata, alata, ili oruđa.
Remont je rad koji ima za cilj da se većim popravkama i zamenama dotrajalih
delova održi elektroenergetski objekat u tehnički ispravnom stanju, a koji se vrši u
rokovima određenim ovim Pravilnikom. Remonti se vrše u beznaponskom stanju

objekta ili dela objekta na kome se radi. Pri remontu se obavlja i detaljan pregled, kao i
sve potrebne provere.
Vanredni pregledi, provere i remonti. Pored redovnih postoje i vanredni pregledi,
provere i remonti, koji se obavljaju u slučaju čestih ispada, kvarova, vremenskih i
elementarnih nepogoda ili predstojećih važnih eksploatacionih perioda
elektroenergetskih objekata. Ovako obavljeni radovi održavanja evidentiraju se kao i
redovni radovi održavanja u smislu ovog Pravilnika.
Interventni radovi – radovi čije izvođenje nije predviđeno planovima održavanja (ovi
radovi se uglavnom sprovode u slučaju kvara ili potencijalnog kvara na elementu EES).
Kvar - slučajni događaj unutrašnjeg ili spoljašnjeg porekla koji nastaje na opremi i
dovodi do prestanka izvršavanja funkcije opreme i ispada te opreme iz pogona, kao i
pridružene opreme.
Otkaz – prestanak sposobnosti elementa da obavlja zahtevanu funkciju.
Greška – nesavršenost stanja elementa (ili skrivena mana) koja može prouzrokovati
jedan, ili više otkaza.
1.8. Planiranja održavanja u EMS
U EMS planiranje vezano za održavanje sastoji se od:
– Godišnji program poslovanja (GPP)
– planiranja isključenja elemenata EES (godišnji, kvartalni),
– plana rada pogona (rad na konkretnim elementima u objektima EES)
Za uspešno održavanje neophodna su odgovarajuća finansijska sredstva za dobra
(rezervni delovi, materijali, alati, instrumenti), radove i usluge. Godišnjim
programom poslovanja (GPP) EMS, kojeg usvaja Vlada Republike Srbije, planiraju
se finansijska sredstva za obavljanje delatnosti u narednoj godini. Plan održavanja je
segment godišnjeg programa poslovanja i dobija se objedinjavanjem planova pojedinih
pogona i direkcija u okviru prenosa električne energije. Na osnovu tehničkog stanja
prenosne mreže i izveštaja iz remonata tekuće godine definiše se detaljan plan
redovnog održavanja za narednu godinu. U planu održavanja se definišu direktni
troškovi sezonskih remonata, tehničkih kontrola, servisiranja opreme, kao i izrade
tehničkih internih standarda radi unapređenja procesa održavanja. Planiraju se i
troškovi uvođenja novih tehnologija preventivnog održavanja, troškovi zaštite životne
sredine u objektima prenosa, nabavke mernih instrumenata, alata i opreme za efikasan,
i pre svega, bezbedan rad. Planiraju se i minimalne količine rezervnih delova za
interventno održavanje. Na taj način GPP je okvirni dokument celokupnog poslovanja
pa i održavanja. U skladu sa nim rade se svi ostali planovi.
Planiranje isključenja najvažnijih elemenata EES Republike Srbije vrši se u
Direkciji za upravljanje EMS. Pri tome, prvo se definiše godišnji plan isključenja
dalekovoda i transformatora važnih za normalan rad interkonekcije u regionu
Jugoistočne Evrope. U njima se na nivou Republike Srbije (EPS, EMS i korisnici
prenosnog sistema) i zemalja regiona Jugoistočne Evrope definišu termini isključenja
ovih elemenata. Ovi planovi, za narednu godinu se prave najkasnije do polovine

meseca decembra prethodne godine. Termini isključenja u godišnjem planu isključenja

su reperne tačke koje se mogu menjati samo ako postoje za to izuzetno ozbiljni i
opravdani razlozi.
Ovako napravljen godišnji plan isključenja je osnova na kojoj se detaljnije razrađuju
isključenja ostalih elemenata EES republike Srbije na kvartalnom nivou. Planovi se rade u
dogovoru sa predstavnicima EPS i ostalih korisnika prenosnog sistema.
Na osnovu usvojenih kvartalnih planova Pogoni prenosa prave svoje mesečne i
nedeljne planove isključenja. Ovim planom se na osnovu stanja u objektima i
Pravilnikom o održavanju EEO JP EMS definišu poslovi službi na nivou Pogona.
Ovim planovima se obuhvataju i poslovi proširenja, dogradnje ili rekonstrukcije,
koji ne spadaju u domen održavanja, već investicionih radova.
Poslovi planiranja na nivou pogona prenosa rade se u službama za tehničku
koordinaciju uz učešće stručnih službi. Pored isključenja pojedinih elemenata
prenosnog sistema u ovim planovima se unose i drugi radovi iz domena pojedinih
tehničkih službi pogona prenosa.
Po pravilu plan isključenja za narednu nedelju pravi se do srede u prethodnoj
nedelju, kako bi se imalo vremena za podnošenje zahteva za isključenje i njihovu
daljnju obradu. Daljnja hronologija ide ka podnošenju zahteva nadležnom RDC-u. RDC
obrađuje zahteve iz svoje nadležnosti, analizira stanje prenosne mreže i daje ili ne daje
odobrenje za radove. Zahteve iz nadležnosti NDC ili KPS prosleđuje njima i od njih dobija
odobrenje za izvođenje radova.
Odobrenje za radove za narednu sedmicu treba da se dobije najkasnije do petka. To
odobrenje se daje rukovodiocu radova i o tome se obaveštava i objekat (TS/RP) na
kome treba da se izvode radovi. Posle ovoga preostaje da se u određeno vreme dođe na
objekat gde treba da se izvode radovi.
I posle svega ovoga može se doći u situaciju da se radovi ne mogu izvoditi. To
može biti iz razloga kada stanje u mreži (energetska situacija) to ne dozvoljava,
vremenskih uslova ili nekog drugog opravdanog razloga.
1.9. Upravljanje imovinom - asset management
Složene strukture velikih preduzeća: veliki broj objekata, razruđenost na velikoj
teritoriji, složeni tehnološki i poslovni procesi otežavaju efikasno praćenje poslovanja i
rada. Sa druge strane velika konkurencija u svim oblastima rada nameće potrebu za sve
boljom efikasnošću rada preduzeća i za nalaženjem novih načina upravljanja.
Jedan od tih procesa je i upravljanje imovinom preduzeća (asset management –
AM). Velike svetske firme su zbog toga razvijale svoje modele za rešavanje ovih
problema. Jedan od tih modela ušao je u seriju Brtanskih standarda PAS 55:2008, koji
su bili osnova za donošenje serije standarda ISO 55000.
ISO 55000 definiše upravljanje za: osnovna sredstva (OS), ljudski resursi, finansijska,
informaciona i nematerijalna sredstva. Standard je primenljiv na sva preduzeća, kako po
veličini tako i po delatnosti kojom se bave. Neki od zahteva ISO 55000 su da postoji
politika upravljanja OS, da se definišu strategije, ciljevi, planovi, kao i rezervni planovi i
da se odredi predstavnik rukovodstva sa stanovišta upravljanja OS.

Proces upravljanja OS zasniva se na usvojenoj politici preduzeća prema OS, stanju

OS, rizicima i troškovima, a obuhvata procese počev od nabavke, korišćenja,
održavanja do otpisa (i obnavljanja OS).
Prvi u nizu koraka uspostavljanja sistema upravljanja imovinom je postojanje
detaljne evidencije osnovnih sredstava preduzeća. Osnovna sredstva mogu da budu
materijalna (zemljište, zgrade, mašine i slično) ili nematerijalna (patent, licenca,
žigovi, softver, know-how, dozvole, ...). OS imaju svoj fizički oblik, svoj životni vek,
vreme trajanja i vrednost. Svako OS pri nabavci definiše se sa nekoliko osnovnih
parametara, kao što su lokacija, šifra sredstva, datum nabavke (aktiviranja), inventarski
broj, broj fakture, jedinica mere, količina osnovnog sredstva, vrednost itd.
Pri kupovini osnovno sredstvo ima svoju nabavnu vrednost. Osnovna sredstva se
koriste u radnom procesu i tokom vremena se postepeno habaju, stare i vrednosno troše
tako što svoju vrednost prenose na rezultate rada preduzeća. Zbog toga, se sa
vremenom njihova vrednost smanjuje. Proces smanjenja vrednosti naziva se
amortizacijom osnovnog sredstva. Pri određivanju trenutne vrednosti osnovnog
sredstva polazi se od nabavne vrednosti i vrši umanjenje u skladu sa amortizacijom.
Kada osnovno sredstvo potpuno izgubi svoju vrednost vrši se njegova zamena a
amortizovano sredstvo se otpisuje.
Softverska rešenja
Savremena velika preduzeća sve više koriste softvere koji im olakšavaju
poslovanje. Za potrebe osnovne evidencije osnovnih sredstava u preduzeću mogu se
koristiti tabele u Excel-u ili nekom sličnom programu opšte namene.
U svetu postoji rešenja koja su za ove svrhe razvile velike kompanije. Jedno od
najpoznatijih softverskih rešenja ove vrste u svetu je i SAP Enterprise Asset
Management (EAM) koje ra razvila kompanija SAP AG (Systems, Applications and
Products in data processing).
SAP rešenje ima dobru organizaciju osnovnih sredstava, dovoljno je fleksibilno,
prilagodljivo različitim organizacijama i primenljiva su u različitim oblastima
poslovanja. Takođe, podržane su sigurnosne provere, postoji mogućnost evidentiranja i
izveštavanja preko mobilnih aplikacija. SAP EAM doprinosi umanjenju organizacionih
rizika, troškova, a poboljšava performanse izveštavanja s mogućnošću centralizovanog
praćenja i kontrole.
Prednosti softverskog rešenja u upravljanju imovinom preduzeća
– Bolja kontrola troškova,
– fleksibilnije upravljanje i bolja iskorišćenost osnovnih sredstava,
– smanjenje troškova poslovanja,
– primena međunarodnih standarda o upravljanju imovinom preduzeća,
– lakša evidencija otpisa osnovnih sredstava,
– olakšana analiza i izveštavanje za potrebe ulaganja u postojeća ili nabavke
novih osnovnih sredstava.

1.10. Softverska aplikacija SAP EAM u EMS

U EMS, toku je projekat implementacije softverskog rešenja za upravljanje
imovinom i održavanjem (EMS EAM). U pitanju je integrisan sistem koji je realizovan
kroz dve osnovne komponente IPS-Energy i SAP PM (Plant Maintenance). Osnovni
ciljevi koji su postavljeni pred projektni tim su:
– formiranje jedinstvene baze podataka koja pored osnovnih informacija o
elementima prenosnog sistema (dalekovodi, postrojenja), opremi (VNO,
oprema sopstvene potrošnje, relejna zaštita, TK oprema...) i delovima opreme
treba da sadrži i istoriju održavanja kao i rezultate merenja i ispitivanja,
– definisanje strategije održavanja i stvaranje uslova da proces održavanja od
planiranja do realizacije bude identičan u svim delovima preduzeća,
– obezbeđivanje podloga za detaljnu analizu stanja opreme i elemenata EES u
cilju povećanja pouzdanosti i raspoloživosti, ali i kao pomoć pri donošenju
odluka o svrsishodnosti i načinu daljeg održavanja odnosno potrebi za
zamenom elemenata EES,
– povezivanje tehničkog i poslovnog sistema, praćenje troškova održavanja i
obezbeđivanje upotrebljivih izveštaja.
U okviru IPS-Energy komponente formirana je baza u koju su migrirani podaci iz
postojeće Tehničke dokumentacije i prošireni podacima o elementima EES i opremi
koja se nije nalazila u TIS-u, a važni su za sam proces. Osim toga kao važeći koncept
održavanja prepoznat je Pravilnik o održavanju (PR-300:1016) koji je u potpunosti
implementiran uvažavajući dinamiku ponavljanja pojedinačnih aktivnosti u zavisnosti
od vrste opreme i prirode posla (remont, pregled, provera).
Na osnovu definisane strategije održavanja SAP PM formira planove održavanja za
svu opremu koja postoji u bazi. Pozivom plana kreiraju se radni nalozi koji u sebi
sadrže podatke o mestu i terminu rada, odgovornom radnom centru, neophodnim
resursima (izvršioci, rezervni delovi, materijal, specijalna vozila) i planiranim
troškovima. Da bi bili obezbeđeni svi potrebni podaci PM modul se povezuje sa
ostalim SAP modulima (MM, HR, CO). Ukoliko je za realizaciju radova iz radnog
naloga nophodno isključenje elemenata EES aktivira se postupak obezbeđivanja
dozvole za rad. Kada su svi uslovi ispunjeni radni nalog se pušta na realizaciju, a
nakon potvrde svih operacija iz naloga moguće je obračunati stvarne troškove na bazi
realno utrošenog vremena, materijala i ostalih resursa. Svi podaci uneti na nalog se
čuvaju i koriste za sprovođenje raznih tipova analiza i kreiranje izveštaja kako o stanju
same opreme, tako i o ekonomskim pokatzateljima efekata održavanja.
U ovom slučaju se ne radi o klasičnom Asset Management-u koji predstavlja
upravljanje osnovnim sredstvima iz ekonomsko-finansijske perspektive, već o rešenju
koje se prvenstveno bavi upravljanjem održavanjem i tehničkim aspektima
upravljanjem imovinom, a kao rezultat se dobijaju pokazatelji koji omogućavaju i lakše
donošenje poslovnih odluka.
U vreme pisanja ovog priručnika, projekat je još bio u fazi uvođenja tako da još ne
postoje praktičnim iskustvima u radu sa njim.

1.11. Uzroci i vrste kvarova u prenosnoj mreži

Uzroci i vrste kvarova u prenosnoj električnoj mreži su veoma raznovrsni. Već i
samo prisustvo visokog napona na nekom elementu izaziva njegovo naprezanje. Ako
se tome doda još i neko nepredviđeno dejstvo, sve zajedno veoma lako može dovesti
do kvara.
Kvarovi na prenosnoj mreži mogu se podeliti na različite načine:
– prema mestu nastanka – objektu, uređajima ili opremi gde je nastao,
– prema uzroku – starost, preopterećenje, prenapon, ambijentni uslovi, životinje,
ptice, itd.
– prema prekidu napajanja ili proizvodnje EE – sa prekidom ili bez prekida
napajanja ili proizvodnje EE,
– prema dužini trajanja – prolazni i trajni itd.
Pojedini kvarovi su prepoznatljivi po vremenu nastanka. Tako se zemljospojevi u
kolima jss po pravilu pojavljuju tokom obilnih kiša ili topljenja snega. Dalekovodi
ispadaju zbog ptica u vreme setve ili žetve. Jutarnji ispad DV ukazuje na kondenzaciju
rose na izolatorima, za ispad DV leti najčešće je uzrok udar groma, zimi dodatno
opterećenje, itd. Iskusni radnici stručnih službi obično znaju slabe tačke elemenata koje
održavaju i pri nastanku kvara unapred znaju gde da ga očekuju.
Najbezazleniji su prolazni kvarovi i oni su karakteristični za vazdušne vodove –
dalekovode. Njihovi najčešći uzroci su: ljuljanje provodnika zbog vetra ili otpadanja
leda, dodir grane, ptice, požar ispod DV, i sl. Prolazni kvarovi mogu da se pojave i na
provodnicima u postrojenjima (sabirnice, poprečne veze, spustovi, mostovi itd.).
Kod prolaznih kvarova radi se o pojavi luka u vazduhu koji se gasi isključenjem
struje. Ako je prestao uzrok nastanka luka i prošlo dovoljno vremena da se vazduh
dejonizuje, ponovnim uspostavljanjem napona nastavlja se normalan rad. To je
moguće, jer je vazduh obnovljiva izolacija.
Prolazni kvarovi uspešno se eliminišu isključenjem i automatskim ponovnim
uključenjem (APU). Vreme zatezanja APU može biti do 1s (brzi) ili do 180 s (spori).
Delimično obnovljive izolacije su i tečni izolatori (ulja). Strujanjem ulja ono se
meša i posle gašenja luka njegova dielektrična čvrstoća se vraća. Pri tome produkti
sagorevanja ostaju u ulju što dovodi do povećanja sadržaja različitih gasova. Tako ulje
postepeno gubi izolaciona svojstva i ono postaje sve slabiji izolator. Takva je situacija
kod prekidača sa uljem, regulacionih sklopki transformatora itd.
Trajni kvarovi su mnogo nezgodniji i svojiom pojavom mogu da nanesu štetu na
opremi, ali i prekide u napajanju potrošača ili proizvodnji električne energije.
Najčešći uzroci ovih kvarova su:
– preopterećenja i kvarovi u mreži
– uslovi ambijenta - ekstremne temperature, jaki vetrovi, obilne kiše ...,
– elementarne nepogode - poplave, zemljotresi, klizanje terena, ...,
– starost opreme,
– životinje, ptice, gmizavci, insekti, ...,
– neadekvatno održavanje,
– nepravilno rukovanje i sl.

Opterećenja opreme se prate i kad god je to moguće izbegavaju. Na kvarove u

mreži se može uticati odgovarajućim održavanjem elemenata te mreže.
Na ambijentne uslove, elementarne nepogode se ne može uticati ali se o njima
može voditi računa pri izboru opreme.
Potencijalni kvarovi zbog starosti opreme se u najvećem broju slučajeva sprečavaju
njenom blagovremenom zamenom. Jedan od načina za to je uvođenje kriterijuma
starosti za pojedinačne elemente ili opremu.
Orijentacione vrednosti za radni vek najvažnijih elemenata VNO su:
– energetski transformatori 35 do 45 godina
– rasklopna oprema 25 do 35 godina,
– za merne transformatore 30 do 40 godina
– odvodnici prenapona 20 do 30 godina
– izolatori oko 40 godina
– akumulatorske baterije oko 15 godina
– invertori i ispravljači oko 20 godina
– SCADA i računarska oprema oko 10 godina
Zaštita od životinja se donekle postiže dobrim ograđivanjem objekta, ali uvek
postoje i drugi prolazi kao što su kablovski kanali, kišna kanalizacija i slično, kojima je
moguć ulazak životinja (mačke, psi, lisice, kune, miševi, zmije itd.). Kod krupnih ptica
postoje rešenja sa izmeštanjem gnezda na bezbedne lokacije.
Za kvarove zbog neadekvatnog održavanja i nepravilnog rukovanja odgovoran je
ljudski faktor. Ova grupa uzroka smanjuje se redovnim obučavanjem osoblja koje
održava i rukuje opremom, pogotovu kada se uvodi nova oprema.
Kroz dugogodišnju praksu rada sa VNO u prenosnoj mreži Srbije mogu se izdvojiti
neki češći kvarovi i problemi čija lista je u nastavku.
Najčešći kvarovi i problemi na opremi u TS/RP
Energetski transformatori
– vlaženje ili curenje ulja na pojedinim spojevima na sudu transformatora,
– gubitak ulja u prolaznim izolatorima,
– kvar motora ventilatora za hlađenje transformatora,
– kvar uljnih pumpi za hlađenje transformatora,
– kvar pokazivača nivoa ulja na konzervatoru transformatora,
– kvarovi merača temperature, kontaktnih termometara, ili termoslike,
– kvar regulacione sklopke,
– kvar tercijara
– prorada odvodnika prenapona
– kvar u ormanu hlađenja transformatora,
– kvar u ormanu regulacije,
– smanjene izolacione otpornosti,
– smanjene probojnosti ulja,
– povećane koncentracije gasova u ulju,
– vlaga u ulju, PCB, korozivnost, i dr.

Merni transformatori
– curenje ulja (obično na membrani, primarnim i sekundarnim priključcima,
spoju izolatora i kazana),
– pojava toplih mesta na priključnim klemama,
– oštećenje kablova sekundarnih veza (prilikom radova ili košenja trave),
– grejanje MT,
– eksplozije MT.
Prekidači
– curenje medijuma za gašenje luka (ulja, gasa SF6),
– zaglave u polužju aktivnog dela prekidača, pogonskog mehanizma i zaporima
za uključenje i isključenje,
– niska probojnost ulja kod malouljnih prekidača,
– lom opruga za uključenje i isključenje,
– pregorevanje namotaja za uključenje i isključenje,
– pregorevanje elektromotora za navijanje opruge
– smanjena brzina uključenja ili isključenja uzrokovana različitim mehaničkim
problemima.
Rastavljači
– kvar pogona,
– kvar signalnih sklopki,
– kvar motornog pogona rastavljača,
– nepodešenost polužja rastavljača,
– veliki prelazni otpori u glavi rastavljača i glavnim kontaktima,
– zaribavanje obrtnih bolcnova i upredanje spustova,
– naprsline na izolatorima i prirubnicama rastavljača,
– lom potpornog izolatora rastavljača
Odvodnici prenapona
– grejanje odvodnika,
– naprsline na spoju sa prirubnicom,
– naprsline metalne prirubnice,
– eksplozije odvodnika.
Izolatori
– preskok na izolatorskom lancu zbog zaprljanosti ili prenapona,
– proboj članaka u izolatorskom lancu,
– oštećenja od luka zaštitnih rogova na izolatorskom lancu,
– lom pojedinih članaka u lancu,
– prekid izolatorskog lanca,
– mimoilaženje varničara zbog upredanja članaka u lancu,
– lom potpornih izolatora (najčešće na mestu spajanja sa prirubnicom).

Uzemljenje
– prekidi zemljovoda na mestu ulaska u zemlju,
– prekidi spustova sa uzemljivačem,
– korozija i raspadanje uzemljivača tokom vremena,
– prekidi na uzemljivačima i razdvajanje pojedinih delova – ostrva,
– iznošenje potencijala i oštećenje ptt uređaja.
Akumulatorska baterija
– prskanje suda članka baterije i curenje elektrolita,
– gubitak kapaciteta pojedinih članaka baterije,
– slabljenje spojeva članaka baterije,
– sulfatizacija spojeva članaka baterije
– zemljospoj u kolima jss, itd.
Ispravljači i invertori
– kvarovi u upravljačkoj elektronici,
– problemi sa ventilacijom i hlađenjem,
– kvarovi prigušnica za filtriranje napona i struje (tiristorski pretvarači),
– proboj poluprovodničkih prekidačkih elemenata (tiristora i tranzistora),
– kvarovi filterskih kondenzatora.
Dizel-električni agregat (DEA)
– curenja i vlaženja ulja, goriva sredstva za hlađenje,
– problemi oko startovanja zbog akumulatora ili startera,
– problemi sa pobuđivanjem generatora i dostizanjem napona,
– pregrevanje DEA,
– problemi sa automatikom DEA.

Priručnik za održavanje VNO 2. Tehnička regulativa
2. TEHNIČKA REGULATIVA
U najkraćim crtama, tehnička regulativa obuhvata:
– Tehniče propise
– Standarde
– Granske standarde (internu tehničku regulativu)
Tehnički propisi sadrže tehničke i druge zahteve za procese, proizvode i usluge
neposredno ili pozivanjem na standard, i imaju obaveznost primene. Tehnički propisi
se objavljuju u Službenom glasniku RS pod nazivima: pravilnik, pravila ili pravilnik o
tehničkim normativima. Osnovni tehnički propisi iz oblasti elektroenergetike su:
– Pravilnik o tehničkim normativima za elektro-energetska postrojenja nazivnog
napona iznad 1000 V ("Službeni list SFRJ", br. 4/74, 13/78,"Službeni list
SRJ", br. 61/95)
– Pravilnik o tehničkim normativima za izgradnju nadzemnih elektroenergetskih
vodova nazivnog napona od 1 kV do 400 kV ("Službeni list SFRJ", br.
65/88,"Službeni list SRJ", br. 18/92)
– Pravilnik o tehničkim normativima za pogon i održavanje elektroenergetskih
postrojenja i vodova ("Službeni list SRJ", br. 41/93)
– Pravilnik o tehničkim normativima za uzemljenja elektroenergetskih
postrojenja nazivnog napona iznad 1000 V ("Službeni list SRJ", br. 61/95)
– Pravilnik o tehničkim normativima za zaštitu elektroenergetskih postrojenja i
uređaja od požara ("Službeni list SFRJ", br. 74/90)
U ovom priručniku, detaljnije će biti razmatrani samo propisi koji se odnose na
elektro-energetska postrojenja.
Standardi su javno dostupna dokumenta doneta od priznatog tela u kojima se za
opštu upotrebu utvrđuju pravila, smernice ili karakteristike za određene aktivnosti ili
njihove rezultate radi ostvarivanja optimalnog reda u određenoj oblasti.
Pojedine države imaju svoje standarde (BS, DIN, VDE, ANSI, GOST, ...).
Postoje i međunarodni standardi (ISO, IEC, CEN, ...).
Bivša država Jugoslavija je imala svoje standarde (JUS) od kojih se neki i danas
koriste. RS danas ima svoje standarde (SRPS) koje donosi Institut za standardizaciju
Srbije. Srpski standardi se objavljuju na srpskom jeziku. Osnova za donošenje srpskih
standarda su po pravilu međunarodni standardi pa se oni mogu objaviti i na nekom od
zvaničnih jezika evropskih organizacija za standardizaciju (engleski, nemački,
francuski i ruski).
Međunarodna saradnja i povezivanje država zahteva i međusobno usaglašavanje
njihovih standarda. Na nivou EU usaglašavanje se vrši preko odgovarajućih direktiva
Evropskog parlamenta i Evropskog saveta. Ovim dokumentima se predviđa postojanje
nacionalnih komiteta za usaglašavanje nacionalnih standarda i srodnih dokumenata sa
evropskim i međunarodnim standarima i srodnim dokumentima. U tu svrhu Srbija ima
nacionalnu organizaciju za standardizaciju (ISS).

Interna tehnička regulativa

Preduzeća i druga pravna lica mogu za svoje potrebe da donose i svoje tehničke
preporuke, uputstva, interne standarde, itd. kojima se daju konkretne smernice za
projektantska rešenja, izbor opreme, način ugradnje, ispitivanja itd. Ova dokumenta se
nazivaju internom tehničkom regulativom.
Tako na primer EPS ima svoje Tehničke preporuke (TP).
EMS ima Pravilnike, Tehnička uputstva, Interne standarde, Procedure, itd.
U daljnjim razmatranjima biće pomenuta neka od najvažnijih dokumenata koja se
odnose na prenos električne energije i problematiku kojom se bavi ova knjiga.
Osnovu na kojoj se zasniva projektovanje i izvođenje elektroenergetskih postrojenja
predstavlja:
2.1. Pravilnik o tehničkim normativima za elektro-energetska postrojenja
nazivnog napona iznad 1000 V
Tehnički normativi za elektroenergetska postrojenja nazivnog napona iznad 1000V
definišu načine na koje se moraju projektovati i izvoditi elektroenergetska postrojenja
tako da se obezbedi ispravan rad postrojenja i sigurnost lica koja u njemu rade kao i
održavanju okoline. To su opšti uslovi koje treba poznavati i zato ćemo se malo
detaljnije zadržati na njegovim osnovnim elementima.
Sigurnosni razmaci – (minimalni razmak u zavisnosti od napona – N - tabela 2.1-1)
Ovi razmaci zavise prvenstveno od naponskog nivoa postrojenja i njegovog
maksimalnog pogonskog napona. Prema ovom naponu definisani su stepeni izolacije.
Kod distributivnih mreža neutralna tačka je izolovana ili uzemljena preko
impedanse tako da se kod njih primenjuju samo puni stepeni izolacije.
Kod prenosne mreže (110 kV, 220 kV i 400 kV) neutralna tačka je uzemljena
direktno. To donekle smanjuje napone koji se mogu pojaviti pri kvarovima, tako da su
za ove mreže predviđeni sniženi stepeni izolacije.
U zavisnosti od ovih elemenata bira se potrebna visokonaponska oprema (primarna
oprema postrojenja), ali i definišu minimalni dozvoljeni razmaci.
Najmanji dozvoljeni razmaci između golih provodnika i drugih izolacijom
nepokrivenih delova postrojenja pod naponom prema zemlji i susednim delovima
postrojenja dati su u tabeli 2.1-1.
Dalje će biti dati samo najvažniji elementi ovog pravilnika u delu koji se odnosi na
elektro-energetska postrojenja.
Slobodna širina hodnika u razvodnim postrojenjima visokog napona u zgradama
Hodnici za prilaženje RP u zgradama treba da su dovoljno široki i visoki. Treba da
budu izvedeni tako da se u njima ne smeju nalaziti predmeti koji ometaju prolaženje.
Slobodna širina hodnika u postrojenju VN u zgradama treba da bude:
Za jednoredni raspored: za kontrolu 800 mm, za manipulacije 1000 mm.
Za dvoredni raspored: za kontrolu 1000 mm, za manipulacije 1200 mm.
Za duže hodnike i one sa prečagama preporučuje se i veća širina.

Visina od poda do nezaštićenih delova uređaja pod naponom

U hodnicima i prostorijama za prilaženje treba da iznosi 2,2 m + N, s tim da ne
može biti manji od 2,5 m.
Rastojanje od zaštitnih prečaga do delova pod naponom
Rastojanje treba da bude 100 mm + N ali najmanje 500 mm.
Za zaštitne pregrade visina treba da bude najmanje 1,8 m.
Hodnici u zgradama sa razvodnim postrojenjima
Hodnici u kojima može da dođe do zadimljenosti ili
požara, kao i hodnici duži od 30 m treba da imaju izlaze
na oba kraja. Vrata moraju da se otvaraju iznutra i to bez
ključa.
Rastojanje od spoljašnje ograde postrojenja do delova
pod naponom
Uz unutrašnju stranu spoljne ograde u pojasu visine 6
m i širine 1,5 m + N ne sme biti nikakav deo pod
naponom.
Unutrašnja ograda u razvodnom postrojenju
Postavlja se ako su delovi pod naponom u postrojenju
udaljeni od tla manje od 2,5 m, odnosno 2,2 m + N (sl.
Sl. 2.1-1. Određivanje visine 2.1-1, H=h+h2). Ako delovi postrojenja nisu ograđeni
nosača aparata onda gornja ivica noseće konstrukcije izolatora VN od tla
mora biti udaljena od tla najmanje 2,3 m (sl. 2.1, h+h1).
Upotreba prečaga, lanaca i užadi za sprečavanje slučajnog dodira delova pod
naponom
Ako se za unutrašnju ogradu upotrebljavaju prečage lanci ili užad, zaštitno
rastojanje mora biti najmanje 0,3 m + N, ali ne manje od 0,6 m.
Širina prolaza za kontrolu i rukovanje kod postrojenja na otvorenom
Treba da bude najmanje 1,2 m mereno između uzemljenih delova aparata, zaštitnih
zidova ili noseće konstrukcije. Visina do uzemljenih delova iznad prolaza mora da
iznosi najmanje 2,5 m a ako se zahteva i prevoz opreme mora biti i veća.
Transportna rastojanja
Iznad prolaza koji se koriste za prevoz opreme mora da je najmanje rastojanje do
dela pod naponom jednako minimalnom rastojanju za transport (T), ali ne manje od 0,5
m. Ove vrednosti prikazane su u narednoj tabeli 2.1-1.
Strujna opteretivost provodnika dalekovoda
Prema Priručniku (G. Dotlić 2013) za užad od bakra, aluminijuma i aldreja,
preporučuju se vrednosti iz tabele 2.1-2. Karakteristike i strujnu opteretivost definiše i
TU-DV-04 i ti podaci dati su u prilogu ovog priručnika (15.4).

Tabela 2.1-1. Minimalni razmaci, visine i transportna rastojanja

Oznaka Najviši Minimalni Minimalna
Minimalno
stepena pogonsk razmak prema visina od
transportno
izolacije i napon uzemljenim delova pod
rastojanje od
mreže delovima naponom
delova pod
(kV) N (mm) H (mm)
naponom
T (mm)
Si 3,6 3,5 60 2500 500
Si 7,2 7,2 90 2500 500
Si 12 12 120 2500 500
Si 24 24 220 2500 500
Si 38 38 320 2500 500
Si 72,5 72,5 630 2830 730
Si 123 123 1150 3350 1250
Si 123 s 123 920 3120 1020
Si 245 245 2300 4500 2400
Si 245 s1 245 1960 4260 2060
Si 420 s2 420 3300 5500 3400
Transportna rastojanja Si 420 s3 420 3050 5250 3150
NAPOMENA: H=2200+N≥2500 mm;, T=100+N≥500 mm
Tabela 2.1-2, Podužne otpornosti i maksimalno dozvoljene struje opterećenja užadi od

bakra (Cu), aluminijuma (Al) i aldreja (AlMgSi)
Nazivni Računsk Br. žila Spoljni Bakar (Cu) Aluminijum (Al) Aldrej (AlMgSi)
presek i presek x polu- Podužna Dozv. Podužna Dozv. Podužna Dozv.
(mm2) (mm2) prečnik prečnik otpornost struja otpornost struja otpornost struja
žile (mm) r Imax r Imax r Imax
(mm) /km (A) /km (A) /km (A)
16 15,89 7x1,70 2,55 1,135 125 1,802 110 2,091 105
25 24,25 7x2,10 3,15 0,735 160 1,163 145 1,351 135
35 34,36 7x2,50 3,75 0,519 200 0,822 180 0,954 170
50 49,48 7x3,00 4,50 0,360 250 0,571 225 0,663 210
50 48,36 19x1,80 4,50 0,369 250 0,584 225 0,678 210
70 65,82 19x2,10 5,25 0,271 310 0,428 270 0,498 255
95 93,27 19x2,50 6,25 0,191 380 0,303 340 0,352 320
120 117,00 19x2,80 7,00 0,152 440 0,242 390 0,280 365
150 147,10 37x2,25 7,85 0,121 510 0,192 455 0,223 425
185 181,60 37x2,50 8,75 0,098 585 0,156 520 0,181 490
240 242,50 61x2,25 10,10 0,074 700 0,166 625 0,135 585
300 299,40 61x2,50 11,25 0,060 800 0,094 710 0,110 670
400 400,10 61x2,89 13,00 0,045 960 0,071 855 0,082 810
500 499,80 61x3,23 14,55 0,036 1110 0,057 990 0,066 930
625 626,20 91x2,96 16,30 - - 0,045 1140 0,052 1075
800 802,10 91x3,35 18,40 - - 0,035 1340 0,041 1255
1000 999,70 91x3,74 20,55 - - 0,028 1540 0,033 1450
NAPOMENE:
Otpornost užadi su za temperaturu od 200C.
Maksimalna dozvoljena struja odnosi se za brzinu vetra od 0,6 m/s i temperaturu ambijenta od 35 0C,
temperaturu provodnika od 700C za Cu provodnike, 800C za Al i AlMgSi provodnike. Ako nema vetra
vrednosti iz tabele se umanjuju za 30 %.

Poluprečnik savijanja kablova

Zavisno od konstrukcije od 15 do 30 d (d – prečnik kabla). U izuzetnim slučajevima
može i manje (ako je spoljna temperatura preko 30 0C, stručna radna snaga, postojanje
kalupa za savijanje itd.).
Konstrukcija i izgled nekoliko često korišćenih tipova kablova prikazani su i
prilogu (15.3) ovog priručnika.
Priključne stezaljke, spajanje različitih materijala
Bimetalne stezaljke se koriste da se izbegne elektrohemijski efekat različitih metala
u uslovima vlage.
2.2. Pravilnik o tehničkim normativima za pogon i održavanje
elektroenergetskih postrojenja i vodova
Ovim pravilnikom propisuju se tehnički normativi za pogon i održavanje
elektroenergetskih postrojenja i vodova, uz ograničenje da se ne odnose se na
elektroenergetske objekte za električnu vuču i za posebne namene u rudnicima, u
elektrohemijskoj industriji i na sličnim mestima ugroženim od eksplozivnih smeša.
U članu 2 definišu se pojmovi: elektroenergetsko postrojenje, elektroenergetski
objekat, električne pogonske prostorije, elektroenergetski (nadzemni) vod, itd, definiše
održavanje objekata i u okviru njega otklanjanje kvarova, revizija, remont,
rekonstrukcija i pogonska ispitivanja.
Član 3, prema značaju i vrsti objekta predviđa postojanje određene tehničke
dokumentacije (osnovni podaci, karakteristike, šeme, građevinski podaci, podaci o
revizijama, remontima, zapisnike o ispitivanjima zaštitnih i regulacionih uređaja itd.).
Održavanje objekata vrši se prema odgovarajućim standardima i propisima o tehničkim
normativima, prema uputstvima proizvođača i prema internim tehničkim propisima i
godišnjim planovima korisnika, zasnovanim na pogonskom iskustvu i praćenju razvoja
tehnologije održavanja.
Član 4 definiše uslove održavanja prostorija i pomoćnih uređaja. Prostorije moraju
biti čiste i uredne, definišu se uslovi zaključavanja, putevi i komunikacije u postrojenju
ne smeju biti zakrčeni, morju se održavati uređaji za klimatizaciju vazduha,
provetravanje, instalacije za rezervno osvetljenje, itd. Pomoćni izolovani alat,
izolaciona oprema i druga sredstva koja služe za rad u elektroenergetskom postrojenju
moraju biti ispravna
Drugo poglavlje ovog pravilnika odnosi se na:
- Energetske transformatore (članovi 5 do 14)
- Razvod i komanda (članovi 15 do 20)
- Relejna zaštita, elektroautomatika i telemehanika (članovi 212 i 22)
- Pomoćni pogoni (sopstvena potrošnja) (članovi 23 i 24)
Ove oblasti detaljno su razrađene internom tehničkom regulativom EMS i na njih će
se pozivati tokom razmatranja pojedinih tema u okviru ovog priručnika.
Ostali delovi ovog pravilnika odnose se na vodove (dalekovode i kablove) i nisu
predmet ovog priručnika.

Ovaj pravilnik čini osnovu na kojoj je urađen interni pravilnik EMS-a Pravilnik o
održavanju elektroenergetskih objekata javnog preduzeća “Elektromreža Srbije“ i
druga interna tehnička regulativa u kojoj se detaljno razrađuje održavanje pojedinih
najvažnijih elemenata postrojenja.
2.3. Interna tehnička regulativa EMS
Za pojedine oblasti, situacije, poslove i postupke napravljena je interna tehnička
regulativa na nivou EMS (pravilnici, tehnička uputstva, procedure, interni standardi
itd.). Dalje će u najkraćim crtama biti prikazana najvažnija uputstva EMS sa aspekta
održavanja VNO.
Pravilnici
Na osnovu odgovarajućih zakona i podzakonskih akata donetih na nivou države,
EMS je doneo svoja tehnička akta kojima je detaljnije razradio pojedine elemente
održavanja. Za proces održavanja u EMS osnovni dokument je:
– PR-300:1016, Pravilnik o održavanju elektroenergetskih objekata javnog
preduzeća “Elektromreža Srbije“
Rad u objektima i elementima EES praćen je opasnošću, prvenstveno od visokog
napona. Ništa manju opasnost ne predstavlja ni rad na visini. Zbog toga se ovi radovi
moraju veoma pažljivo isplanirati. Posebna pažnja se mora posvetiti stvaranju uslova
za bezbedan rad. Zato je ova oblast detaljno razrađena kroz Zakon o bezbednosti i
zdravlju na radu. Na osnovu ovog zakona u EMS je donet:
– PR-901:2005 Pravilnik o bezbednosti i zdravlju na radu (dopuna 2009. g.).
Ovaj pravilnik prati i:
– PR-904:2016 Pravilnik o sredstvima i opremi za ličnu zaštitu na radu.
Za bezbedan rad u TS/RP moraju se poštovati pravila definisana ovim aktima.
Tehnička uputstva
Tehnička uputstva EMS klasifikovana su na opšta uputstva (TU-OU), uputstva za
dalekovode (TU-DV), zaštitu (TU-ZA) i eksploataciju (TU-EX). Za poslove
održavanja VNO u TS/RP u EMS od posebnog značaja su Tehnička uputstva iz grupe
TU-TS i interni standardi za pojedine oblasti.
U grupi za TS trenutno ima 9 uputstava. Neka možda i ne pripadaju ovoj grupi, pa
ovde neće biti pomenuta. Većina tehničkih uputstava iz ove grupe datira iz
osamdesetih godina i potrebno je njihovo inoviranje. Krenulo se u izradu novih i taj
proces je u toku. Nedostatak inoviranih uputstava donekle je ublažen postojanjem
novog pravilnika o održavanju EEO EMS, kao i procedura iz pojedinih oblasti
održavanja VNO.
Najvažnija tehnička uputstva iz grupe TU-TS, iz ugla održavanja VNO, su:
– TU-TS-01: 2015 Tehničko uputstvo za izvođenje uzemljenja elektro-
energetskih postrojenja

– TU-TS-03: 2015 Tehničko uputstvo za pogon i održavanje visokonaponske

opreme – prekidači.
– TU-TS-06: 2013 Tehničko uputstvo za održavanje stacionarnih olovnih
akumulatorskih baterija
– TU-TS-08:2014 Tehničko uputstvo za održavanje visokonaponske opreme -
odvodnici prenapona
– TU-TS-13:2005 Tehničko uputstvo za rukovanje SF6 gasom
– TU-TS-14: 2014 Tehničko uputstvo za pogon i održavanje visokonaponske
opreme – odvodnici prenapona
– TU-TS-24:2016 Tehničko uputstvo za održavanje energetskih transformatora
Na pojedina uputstva će se pozivati u delovima kada se bude govorilo o
odgovarajućoj problematici.
Organizacija i izvođenje radova uređeni su tehničkim uputstvom:
– TU-EX-04 Uputstvo za organizaciju izvođenja radova na EE objektima
Elektromreže Srbije
U okviru interne tehničke regulative postoji i kategorija opšta uputstva kao i ostale
tehničke regulative (OU, OT). U procesu održavanja poseban značaj imaju:
– TU-OU-04 Uputstvo za angažovanje interventnih ekipa sa normiranim
standardima putovanja,
– TU-OU-05 Uputstvo o postupanju sa demontiranom opremom sa
objekata prenosnog sistema JP EMS,
– OT-601 Kategorizacija elemenata 400, 220 i 110 kV u EES RS.
Procedure
Namena procedura je da detaljno razradi način obavljanja neke aktivnosti ili
procesa. U EMS procedure su novijeg datuma i njima još nisu obuhvaćene sve oblasti
rada. Ipak urađen je veliki broj njih i na njima se permanentno radi kako u izradi novih,
tako i u korigovanju već postojećih.
Osnovne procedure za održavanje VNO su:
– PR.PPP.03-v2.0 Procedura održavanja VNO postrojenja prenosnog sistema,
– PR.VNP.01-v2.0 Procedura profilaktičkih ispitivanja VNO,
– PR.TEH.02-v2.0 Procedura upravljanja ispitnom i mernom opremom i
uređajima,
– PR.TEH.03-v2.0 Procedura za ažuriranje TIS baze sa izradom OTD za EEP i
DV,
– PR.PPP.02-v3.0 Procedura planiranja i koordinacije poslova održavanja
objekata i opreme.

Interni standardi
Interni standardi su dokumenta kojima se prvenstveno uređuje koncepcija,
projektovanje, izgradnja i eksploatacija opreme, sistema i objekata prenosnog sistema
radi primene optimalnih tehničko – ekonomskih rešenja, a mogu se uređivati i druga
pitanja. Najvažnija tehnički interni standardi, iz ugla održavanja VNO, su:
– IS-ЕМS 123 Uzemljenje elektroenergetskih postrojenja,
– IS EMS 125 Koordinacija izolacije u mrežama visokog napona ,
– IS-ЕМS 133 Sopstvena potrošnja u TS, RP i DC,
– IS-EMS 401 Energetski transformatori - prijemna ispitivanja,
– IS-EMS 402 Energetski transformatori - ispitivanja i kontrole u pogonu,
– IS-EMS 411 Merni transformatori,
– IS-EMS 412 Ispitivanje strujnih mernih transformatora,
– IS-EMS 413 Ispitivanje naponskih mernih transformatora,
– IS-EMS 421 Mineralna izolaciona ulja za primenu u visokonaponskoj
opremi,
– IS-EMS 422 Obrada uljno/papirne izolacije energetskih transformatora,
– IS EMS 467 Zaštita visokonaponskih postrojenja (110, 220 i 400 kV) –
izbor odvodnika prenapona,
– IS-EMS 314 Osvetljenje elektroenergetskih postrojenja,
– IS-EMS 304 Uzemljenje neutralnih tačaka mreža 400, 220, 110 i 35 kV,
– IS-EMS 314 Osvetljenje elektroenergetskih postrojenja.
Krajem 2016. godine preduzeće EMS promenilo je pravnu formu prelaskom iz
javnog preduzeća (JP) u akcionarsko društvo (AD). Jedna od posledica ove promene
biće i prilagođenje svih dokumanata interne tehnićke regulative novoj pravnoj formi
preduzeća.
Kada se budu obrađivale pojedine teme pomenuće se i relevantna dokumenta
interne tehničke regulative, koja se na njih odnose.
2.4. Ostala tehnička regulativa
Združena elektroprivreda Srbije (ZEP) je svojevremeno napravila odličnu zbirku
tehničkih preporuka (TP) kojima je obuhvatila veliki broj oblasti VNO. U nedostatku
drugih (savremenih) oblika tehničke regulative koriste se tehničke preporuke ZEP.
Postoje i preporuke Železnica Srbije.
Ovde treba pomenuti i strukovno udruženje Savet za velike električne mreže –
CIGRE, i njegove publikacije.

Priručnik za održavanje VNO 4. Visokonaponska postrojenja
3. ELEKTROENERGETSKI SISTEM
3.1. Potrebe za električnom energijom
Električna energija se zbog svojih mogućnosti prenošenja i pretvaranja u sve druge
oblike energije može smatrati gotovo savršenom energijom. Proizvodi se u
elektranama i do potrošača prenosi prenosnom mrežom. S obzirom da prenosna mreža
ne može da akumulira električnu energiju, proizilazi da proizvodnja električne energije
treba da bude jednaka potrošnji uvećanoj za gubitke u prenosu.
3.2. Potrošnja električne energije
Snaga potrošnje je promenljiva veličina koja zavisi od ukupne snage trenutno
priključenih uređaja. Broj uređaja na nivou jedne zemlje meri se milionima i većina
njih se uključuju nezavisno jedni od drugih. Ovde se onda radi o statističkom, a ne o
nekom čvrstom fizičkom zakonu kojim se potrošnja može predvideti. Dugogodišnjim
praćenjem ustanovljeno je da ona zavisi od doba godine, spoljne temperature, dana u
sedmici, doba dana itd.
U Republici Srbiji je u velikoj meri zastupljeno korišćenje električne energije za
grejanje (grejalice, termoakumulacione peći ...). Zbog toga je u zimskom periodu,
potrošnja značajno veća u odnosu na letnji. U poslednje vreme (zbog sve veće primene
uređaja za klimatizaciju) povećava se potrošnja i u letnjem periodu. Pogotovu raste
potreba za reaktivnom snagom.
Unutar jedne sedmice potrošnja je veća radnim danima nego neradnim. Na
dnevnom nivou karakteristična su dva maksimuma. Jedan je u prepodnevnim satima, a
drugi u večernjim. Primer dnevnog dijagrama opterećenja prikazan je na sl. 3.2-1.
U tački 3.8., ovog poglavlja će biti dati i neki konkretni pokazatelji potrošnje
električne energije u Srbiji.
3.3. Proizvodnja električne energije
Na osnovu svega rečenog, vidi se da potrošnja diktira proizvodnju. Sa aspekta
proizvodnje bilo bi idealno kad bi snaga na strani potrošnje bila konstantna i približno
jednaka snazi instalisanih proizvodnih kapaciteta. Tada bi se postiglo njihovo najbolje
iskorišćenje. Pošto to nije slučaj, snaga instalisanih proizvodnih kapaciteta mora biti
veća od najveće potrošnje. U
suprotnom mora se ići na ograničenja
potrošnje ili uvoz električne energije
iz susednih zemalja. U tom pogledu
posebno su kritični zimski meseci.
Da bi se to izbeglo, preduzimaju se
mere za “peglanje“ dnevnog
dijagrama.
Prva mera je ekonomska i
sprovodi se kroz tarifnu politiku.
Radi se o uvođenju dvojne tarife,
tako što je cena utrošene električne
Sl. 3.2-1. Dnevni dijagram opterećenja EES energije u periodima male potrošnje

(noć) niža od one u periodu velike potrošnje (dan). Time se potrošači električne
energije stimulišu na veću potrošnju u vreme niže tarife.
Na ovome se zasniva i druga mera a to je rad reverzibilnih elektrana. One u noćnim
satima mogu da uzimaju energiju iz sistema i pumpaju vodu u gornje jezero. Kada je
manjak energije u sistemu one tom istom vodom sada proizvode električnu energiju i
tako “peglaju“ dnevni dijagram. Ekonomija njihovog rada zasnovana je na kupovini
električne energije po nižoj ceni kada pumpaju vodu, a kasnije je proizvode i prodaju
sistemu po znatno višoj ceni.
Ostale promene snage u dnevnom dijagramu pokrivaju se elektranama koje mogu
da menjaju svoju snagu u određenim granicama (regulacione elektrane). Jedna od mera
je i uvoze električne energije.
Ako ne može da se obezbedi dovoljno energije u sistemu pribegava se smanjenju
potrošnje kroz naponske redukcije i ograničenje isporuke električne energije
automatskim potfrekventnim isključenjem pojedinih grupa potrošača. Ako ništa od
ovih mera ne uspe onda može doći do raspada elektroenergetskog sistema.
3.4. Regulacija frekvencije i napona
Veličina koja ukazuje na odnos aktivnih snaga proizvodnje i potrošnje je
frekvencija. Sa porastom potrošnje aktivne snage, frekvencija napona u sistemu opada.
Da bi se uspostavila ravnoteža turbinski regulator u nekoj od regulacionih elektrana
mora da otvori turbinski zatvarač i poveća dovod radnog fluida (na primer vode). Na
taj način generator povećava aktivnu snagu i frekvencija raste. To znači da svi
generatori u sistemu ne rade punom snagom već im se snaga menja u zavisnosti od
potreba za energojom (obrtna rezerva). Promene frekvencije u normalnom radu su
veoma male (stoti delovi Hz) i ona je najstabilnija veličina u sistemu. Što je sistem veći
i frekvencija je sve stabilnija. Ovakva regulacija frekvencije naziva se i primarnom
regulacijom. Postoje i druge vrste regulacije frekvencije (sekundarna i tercijarna), ali
one izlaze iz okvira ovakvog priručnika. Za pokrivanje promena snage u sistemu
moraju da postoje i odgovarajući rezervni generatori spremni da (nakon nekog
vremena ili odmah) uđu u rad (tkzv. hladne i tople rezerve).
Za održavanje napona u sistemu zaduženi su regulatori pobude. Obično se radi o
tiristorskim regulisanim ispravljačima, ali postoje i generatori sa sopstvenim
budilicama. Povećanjem struje pobude u rotorskom namotaju povećava se proizvodnja
reaktivne snage i podiže napon u sistemu.
U Republici Srbiji električna energija se proizvodi najvećim delom u termo i hidro
elektranama. U tački 2.6. ovog poglavlja će biti dati osnovni podaci o proizvodnnji
električne energije u Srbije.
Zbog visoke potencijalne opasnosti i nekoliko velikih akcidenata u nuklearnim
elektranama, u svetu postoji veliki pritisak u pravcu proizvodnje električne energije iz
takozvanih obnovljivih izvora. U prvom redu misli se na korišćenje energije vetra,
sunca, geotermalne energije, energije biomasa, energije malih vodotokova itd. Takve
tendencije osećaju se i u našoj zemlji i u budućnosti se očekuje njihova sve veća
primena.

Ovde treba napomenuti da rezerve postoje i na strani potrošnje. Tu se u prvom redu

misli na smanjenje korišćenja električne energije za grejanje, bolja termička izolacija
zgrada, korišćenje fluo-cevi i sijalica sa svetlosnim diodama (LED osvetljenje) itd.
3.5. Elektroenergetski sistem – osnovni pojmovi
Mesto proizvodnje električne energije je elektrana. U zavisnosti od vrste energije iz
koje se u njoj proizvodi električna energija, elektrane mogu biti hidroelektrane,
termoelektrane, nuklearne itd. U novije vreme električna energija se dobija iz drugih
oblika kao što su sunce (solarne), vetar, bio-masa, itd. Ovde se radi o obnovljivim i
ekološki vrlo prihvatljivim (zelenim) izvorima električne energije. Iako su osnovni
principi odavno poznati, težnja ka sve većem učešću zelene energije i državne
subvencije čine da se ova oblast veoma intenzivno razvija.
Od elektrana prema potrošačima električna energija se prenosi električnim
vodovima koji mogu biti nadzemni (dalekovodi) i podzemni (kablovi). Ako se ovome
dodaju trafostanice i razvodna postrojenja govori se o električnoj mreži. U Republici
Srbiji ova mreža podeljena je na dva dela - prenosnu i distributivnu. Prenos obuhvata
objekte (TS, RP i DV) naponskih nivoa 400 kV, 220 i 110 kV. Naponski nivo 110 kV
postoji i u distributivnim trafostanicama. Zakonom o energetici iz 2012. godine
urađeno je razgraničenje na ovom naponskom nivou tako što TS i RP napona 110/x kV
pripadaju distribuciji, a dalekovodi 110 kV prenosu. Ostali dalekovodi i objekti nižih
naponskih nivoa (TS ili RP) pripadaju distribuciji.
U Republici Srbiji prenosom se bavi AD Elektromreža Srbije (EMS). Proizvodnja i
distribucija električne energije su u domenu Elektroprivrede Srbije (EPS).
Prema direktivama Evropske unije i u Srbiji se radi na ukidanju monopola u
distibuciji električne energije (deregulacije) formiranjem tržišta električne energije.
Elektroenergetski sistem (EES) Tehnički sistem za proizvodnju, prenos i
distribuciju električne energije. Sastoji se od elektrana, dalekovoda, kablova i TS/RP.
Sastavni delovi EES su nadzor, upravljanje, merenje, planiranje itd., sa svim svojim
segmentima.
Ovde treba dodati i nadležnost nad upravljanjem sistemom u celini, kao i svim
ovim elementima pojedinačno. Svi ovi elementi zajedno predstavljaju složenu celinu
za čiji rad su neophodni sistemi za nadzor, upravljanje, merenje, itd. To se danas
ostvaruje savremenim računarskim sistemima tipa SCADA, međusobno povezanim
električnim i optičkim komunikacionim linijama.
EES naše zemlje povezan je dalekovodima sa elektroenergetskim sistemima
susednih zemalja, tako da svi zajedno, čine jedan veliki i jedinstven elektroenergetski
sistem. Ovakva veza naziva se interkonekcijom. Sistemi u interkonekciji imaju
zajedničku frekvenciju, pa se nazivaju i sinhronom zonom. Do 2004. godine u Evropi
su postojale dve sinhrone zone. Oktobra 2004. godine izvršeno je njihovo povezivanje i
ovaj sistem danas radi kao jedinstven EES.
Prednost ovakvog rada je višestruka, počev od daleko veće stabilnosti sistema (i
frekvencije), boljih naponskih prilika, veće raspoložive snage, a omogućen je i
međudržavni tranzit električne energije.

3.6. Osnovni podaci o proizvodnji električne energije u Srbiji

Električna energija u našoj zemlji dobija se najvećim delom iz uglja u
termoelektranama (oko 60 %), i vode u hidroelektranama oko 34 %. Svi ostali izvori su
znatno manjih kapaciteta (oko 5 %).
Prema godišnjem izveštaju EMS za 2015. godinu instalisana snaga proizvodnih
kapaciteta električne energije priključenih na prenosni sistem je 7290 MW (bez KIM)
+ 1267 MW (KIM). Od toga je u:
– termoelektranama (bez KIM) 4003 MW
– termoelektranama-toplanama 311 MW
– hidroelektranama 2976 MW
– KIM 1267 MW
3.7. Osnovni podaci o prenosu električne energije u Srbiji
Prema godišnjem izveštaju EMS za 2015. godinu prenosni sistem, bez KIM, čine
36 postrojenja 400/h kV/kV, 220/h kV/kV, 110/h kV/kV instalisane snage 14028 MVA
i vodovi napona 400, 220, 110 kV i manje od 110 kV, 9374,63 km dalekovoda u
vlasništvu EMS.
Prenosni sistem JP EMS je sa susednim elektroenergetskim sistemima povezan
preko 22 interkonektivna dalekovoda napona 400, 220 i 110 kV.
Ukupna prenesena električna energija u toku 2015. godine je 40959 GWh. od čega
je tranzit električne energije interkonektivnim dalekovodima iznosio 5677 GWh.
Gubici snage u prenosu za 2015 godine bili su oko 2,22 %.
3.8. Osnovni podaci o potrošnji električne energije u Srbiji
Prema godišnjem izveštaju EMS za 2015. godinu podaci o potrošnji su sledeći:
– maksimalna srednje satna snaga 6.879 MW
– minimalna srednje satna snaga 2.486 MW
– maksimalna dnevna potrošnja 141.303 MWh
– minimalna dnevna potrošnja 82.179 MWh
– prosečna dnevna potrošnja 110.000 MWh
Potrošnja električne energije 2015. godine bila je 6.782 GWh.
Struktura potrošnje električne energije je sledeća (izvor EPS):
– domaćinstva 52 %,
– industrija 23 %,
– javne i komercijalne delatnosti 23 %
– saobraćaj 1 %,
– poljoprivreda 1 %.
Kao što se vidi najveći deo potrošnje električne energije čine domaćinstva, a u
njihovoj potrošnji najveći deo se odnosi na termičke potrošače.

4. VISOKONAPONSKA POSTROJENJA
4.1. Elektroenergetski objekti
Elektroenergetski objekti (EEO) su delovi elektroenergetskog sistema. Pod njima
se podrazumevaju građevinsko-elektromontažne celine koje služe za proizvodnju,
prenos, distribuciju ili potrošnju električne energije (elektrana, DV, TS, RP, itd.).
Prenosnu mrežu Srbije čine objekti naponskih nivoa 400 kV, 220 kV i 110 kV.
Objekti pokrivaju teritoriju cele Republika Srbije i organizovani su teritorijalno u
obliku pogona prenosa. Prilikom ove organizacije vodilo se računa o instalisanim
kapacitetima, dužinama dalekovoda, težini terena, vremenu dolaska do objekta itd.
Razvodno postrojenje (RP) je elektroenergetski objekat bez transformacije sa
rasklopnom opremom istog naponskog nivoa.
Prenošenje energije između postrojenja istog naponskog nivoa, ostvaruje
nadzemnim vodovima – dalekovodima (DV) ili putem kablova. Ovde se obično radi o
međusobno udaljenim objektima od nekoliko stotina metara do preko 100 km.
Prenošenje energije između postrojenja različitih naponskih nivoa ostvaruje se preko
energetskih transformatora (TR). Ovde se radi o relativno bliskim postrojenjima najčešće
smeštenim unutar iste ograde, tako da predstavljaju jedan elektroenergetski objekat.
Objekti u kojima se vrši prenošenje energije između postrojenja različitih naponskih
nivoa (transformacija električne energije) nazivaju se transformatorskim stanicama
(TS). TS sadrži dva ili više RP različitih naponskih nivoa.
U praksi se često razvodno postrojenje naziva skraćeno postrojenje, ali se
ponekad i za objekte TS i RP koristi zajednički naziv postrojenje.
RP najviših naponskih nivoa zahtevaju velike izolacione i sigurnosne razmake pa
se najčešće izvode na otvorenom prostoru. Izuzetak su postrojenja u takozvanoj GIS
izvedbi (SF6). Ovakva postrojenja su veoma kompaktna, pouzdana, ali i veoma skupa.
Prihvatljiva su, na primer, za jako zagađene sredine, gradska jezgra itd.
RP nižih naponskih nivoa su zatvorena, dok RP za srednje napone mogu biti kako
na otvorenom, tako i u zatvorenom prostoru. Ovde ne postoji stroga granica, a izvedba
dosta zavisi od raspoloživog prostora, zagađenosti sredine i drugih faktora.
Deo RP u kome se priključuje dalekovod (DV) ili transformator (TR) na sabirnice,
na otvorenom, naziva se polje, a u zatvorenom prostoru ćelija. Osim pomenutih
postoje još i spojna i merna polja, odnosno ćelije.
Sastavni deo svake TS/RP je i oprema za merenje električne energije, za zaštitu
elemenata EES, za nadzor i upravljanje, sopstvenu potrošnju itd.
Unutar jednog objekta svi ovi sistemi kao i ostali potrošači (osvetljenje, grejanje, i
ostali električni potrošači) zahtevaju svoje napajanje koje ovde nazivamo sopstvenom
(ili kućnom) potrošnjom. Sve ovo su onda posebne oblasti koje su zastupljene u okviru
jednog objekta (TS i RP).
Naravno osnova svega je visokonaponska oprema (VNO) u objektima (TS/RP) na
kojoj se zasniva prenos i upravljanje tokovima električne energije. Ona se naziva još i
primarnom opremom.

Zajedničko za svu primarnu opremu je izloženost raznim vrstama naprezanja, kao

što su električna, mehanička, termička, ambijentni uslovi itd. Veoma važan faktor u
ovome je i vreme korišćenja (ili skladištenja), odnosno starost opreme.
4.2. Naponi u postrojenjima
Radni naponi
Naponsko naprezanje nekog elementa definisano je nazivnim naponom
postrojenja za koji je element namenjen. Prema najnovijim standardima umesto nazivni
koristi se reč naznačeni. Radi se o standardnim naponima kao što su: 400 kV, 220 kV,
110 kV, 35 kV, 20 kV, 10 kV itd. Naponi 35 kV i niži, u okviru objekata EMS
primenjuju se kod napajanja sopstvene potrošnje.
Nazivni napon DV ili RP (i VNO) prepoznatljiv je prema veličini izolatora.
Stvarni (radni) naponi u postrojenju se menjaju u zavisnosti od njegovog položaja u
EES i opterećenja EES. Tako ovi naponi mogu biti manji ili veći od nazivnih. U
normalnom radu ove promene su reda  5% (mreža 400 kV, do 10% (mreže 110 i 220
kV). Po opremu u postrojenju opasnija je gornja granica pa se govori o maksimalnom
radnom naponu. Pri projektovanju i proizvodnji oprema se dimenzioniše tako da
nesmetano radi i pri ovom naponu.
Posebna pažnja posvećuje se energetskim transformatorima, kako zbog njihove
važnosti, tako i zbog visoke cene. Kad se govori o naprezanju izolacije transformatora
može da se govori o međuzavojnoj izolaciji i izolaciji prema masi ili drugom namotu.
Na završenim transformatorima vrše se obe vrste ispitivanja. Ispitivanje međuzavojne
izolacije vrši se naponom povišene frekvencije, a izolacije prema masi ili drugom
namotu vrši se dovedenim naponom frekvencije 50 Hz, u trajanju od 1 minut.
Sa povišenjem radnog napona magnetna jezgra energetskih transformatora idu
dublje u zasićenje što za posledicu ima povećanje gubitaka u gvožđu i povećano
zagrevanje jezgra. Svakako da postoji i nešto jače naprezanje izolacije. Zbog pojava
prenapona, izolacija se bira tako da može da izdrži znatno veće napone, pa se ovo
povećanje ne smatra opasnim.
Prenaponi
Pored radnih napona, oprema je izložena i drugim vrstama napona koji se
superponiraju radnom naponu i mogu postići veoma visoke vrednosti, pa ih nazivamo i
prenaponima. Prema uzroku nastanka govori se o prenaponima spoljašnjeg i
unutrašnjeg porekla. Najčešći uzroci prenapona spoljašnjeg porekla su atmosferska
pražnjenja. Manipulacije rasklopnim uređajima izazivaju unutrašnje prenapone.
Po svojoj veličini i opasnosti koju predstavljaju po opremu, posebno su opasna
atmosferska pražnjenja (udar groma), bilo da se radi o direktnom udaru u element
postrojenja ili u dalekovod, kojim se prenapon u obliku putujućeg talasa prenosi u
postrojenje. Velika energija pražnjenja može da razori izolaciju i moraju se sprovesti
mere za zaštitu, prvenstveno najskupljih elemenata – energetskih transformatora.
Na izolatorima dalekovoda prenaponska zaštita se izvodi pomoću varničara u
obliku rogova ili prstenova. I u postrojenju se koriste varničari, s tim što se za zaštitu
energetskih transformatora prvenstveno koriste odvodnici prenapona. Zbog cene oni se

za sada postavljaju samo na energetskim transformatorima i kablovskim izvodima. S

obzirom na mali toplotni kapacitet odvodnici prenapona štite samo od kratkotrajnih
prenapona – mikrosekundnog trajanja.
Izdržljivost izolacije prema atmosferskim prenaponima proverava se udarnim
naponom tipa 1,2/50 s a prema komutacionim – udarnim sklopnim prenaponom tipa
250/2500 s.
Zaštita od prenapona
Radi efikasnije zaštite od prenapona, definisani su izolacioni i zaštitni naponski
nivoi pojedinih elemenata. U zavisnosti od visine napona i načina kako je uzemljenja
neutralna tačka mreže, postoje puni i sniženi stepeni izolacije. U cilju zaštite, prilikom
izbora VNO, vodi se računa o usklađenosti njihovih izolacionih i zaštitnih nivoa tako
što zaštitni nivoi moraju biti niži od izolacionih. Taj postupak naziva se
koordinacijom izolacije.
U EMS koordinacija izolacije definisana je internim standardom:
– IS-EMS 125:2016 Koordinacija izolacije u mrežama visokog napona
Prema ovom standardu definisani su podnosivi naponi fazne i međufazne izolacije
za prenapone industrijske frekvencije, atmosferske i sklopne udarne napone i to kako
za vodove tako i za postrojenja. Te vrednosti prikazane su u tabeli 4.2.
Tabela 4.2. Podnosivi naponi fazne i međufazne izolacije

Podnosivi kratkotrajni Nazivni podnosivi Nazivni podnosivi
napon 50Hz atmosferski udarni sklopni udarni napon
(kV) napon (kV) (kV)
Fazna Međufazna Fazna Međufazna Fazna Međufazna
Najviši izolacija izolacija izolacija izolacija izolacija izolacija
pogonski (efektivna (temena (temena (temena (temena (temena
napon Objekat vrednost) vrednost) vrednost) vrednost) vrednost) vrednost)
(kV) (kV) (kV) (kV) (kV) (kV) (kV)
12 vod i
28 28 75 75 - -
postrojenje
24 vod i
50 50 125 125 - -
postrojenje
38 vod i
170 170 70 70 - -
postrojenje
123 vod 185 185 450 450 - -
postrojenje 230 230 550 550 - -
245 vod 395 395 950 950 - -
postrojenje 460 460 1050 1050 - -
420 vod - - 1300 - 950 1425
postrojenje - - 1425 - 1050 1550

4.3. Struje u postrojenjima

U normalnom radu struja u nekom delu postrojenja ili elementu zavisi od
opterećenja. Pri izboru pojedinih elementa VN opreme vodi se računa o očekivanoj
radnoj struji. Ona se dobija na bazi prosečne ili maksimalne snage potrošača koji se
napajaju. U radnim uslovima snaga opterećenja varira u nekim granicama, pa samim
tim menja se i struja. Oprema mora da bude dimenzionisana tako da može nesmetano
da radi pri tim uslovima. Oprema se bira tako da pri radnim strujama u trajnom radu,
njena temperatura ostane u dozvoljenim granicama i pri najnepovoljnijim (najvišim)
spoljnim temperaturama.
trofazni Međutim postoje i neregularna stanja kao što
kratki spoj su preopterećenja i kvarovi kada struje izlaze
van dozvoljenih granica trajnog rada.
Ik,3f
Najopasniovi su kratki spojevi i jer tada
nastaju struje koje mogu biti više desetina puta
dvofazni veće od radnih.
kratki spoj Kvarovi (kratki spojevi) u prenosnoj mreži
mogu biti (sl. 4.3-1): trofazni, dvofazni i
Ik,2f
monofazni (spoj faze sa zemljom – zemljospoj).
Dvofazni kvar sa zemljom nije karakterističan
jednofazni
kratki spoj ali se pojavljuje kao evolutivni, kada prvo
(zemljospoj) nastaje dvofazni kvar koji se širi i pravi spoj sa
Ik,1f zemljom). Prema trajanju mogu biti trajni ili
prolazni. Prolazni su karakteristični za
dalekovode (vetar, ptice, drveće itd.).
Sl. 4.3-1. – Vrste kvarova u mreži
Kada dođe do kvara, njega napaja cela
mreža. Povećanje struje je najveće na delu koji direktno napaja kvar. Kako se ide dalje
(dublje) u mrežu udeo struje kvara se sve više smanjuje. Zato pri kvaru treba da se
isključe najbliži prekidači preko kojih se on napaja. Prekidači u susednim
postrojenjima su onda rezerva (na primer drugi stepeni distantnih zaštita).
Veličina kvara zavise od vrste kvara i mesta kvara u mreži (udaljenost od jakih
elektrana i TS/RP), kao i elementa na kome je nastao kvar.
Oblik struje kvara zavisi od vrste, mesta, ali i od trenutka nastanka kvara u odnosu
na trenutnu vrednost napona. Zbog toga se vrednosti struja kratkog spoja Iks na nekom
mestu ne ponavljaju uvek na isti način.
Sl. 4.3-2. - Primer oblika struje kratkog spoja jedne faze

Struja kvara se može razložiti na četiri komponente (subtranzijentnu, tranzijentnu,

jednosmernu i trajnu) i u njoj su karakteristična tri perioda - početni, prelazni i trajni.
Struja Iks najveća neposredno posle nastanka kvara (udarna struja). Ona se brzo
prigušuje i nestaje. Posle toga nastaje prelazni period u kome bi zaštita trebala da
isključi prekidač i odvoji kvar od mreže. Kada kvar ne bi bio isključen, struja kvara bi
došla na svoju stacionarnu vrednost koja je manja od početne – trajna struja kvara.
Što je kvar udaljenjiji od elektrana i TS/RP (dublje u mreži), to su manje
subtranzijentna i jednosmerna komponenta, a struja se sve bliža trajnoj struji kvara.
Na sl. 4.3-2. prikazan je primer oblika struje kratkog spoja jedne faze sa
izraženom jednosmernom komponentom.
Zaštita od kvarova
Iz svega rečenog očigledno je da su kvarovi opasni po opremu i uređaje, pa i sistem
u celini. Zbog toga je razvijena čitava jedna oblast – relejna zaštita, koja se bavi
zaštitom od kvarova. Ona ne može da spreči njihovu pojavu, ali može da
pravovremeno isključi deo zahvaćen kvarom. O naprezanjima koje uzrokuju ove struje
vodi se računa i pri projektovanju i izboru opreme u postrojenjima.
Dinamička naprezanja
Velike struje pri kratkim spojevima izazivaju dinamičke sile koje mehanički
dodatno naprežu opremu u postrojenju. Pokazuje se da najveća vrednost struje kratkog
spoja nastaje posle prve poluperiode (10 ms) od trenutka nastanka kvara. Amplituda
ove struje naziva se udarnom strujom. Prema njoj se biraju i proveravaju elementi
postrojenja u odnosu na mehanička naprezanja.
Kako vreme odmiče, struja kvara se smanjuje i trebalo bi da reaguje zaštita, isključi
prekidač i prestane napajanje kvara. Za to vreme svi elementi se greju.
Termička naprezanja
Struje kvar su velike tako da nastupaju vrlo intenzivna zagrevanja i neophodno je
što brže isključenje elementa u kvaru. U zavisnosti od vrste zaštite, isključenja su
uglavnom unutar jedne sekunde, a najčešće i znatno brže. Za neke vrste kvarova
primenjuje se i ograničavanje struje. Takav je, na primer, slučaj u mrežama 35 kV gde
se indirektnim uzemljenjem neutralne tačke transformatora struja zemljospoja
ograničava na oko 300 A.
Ambijentni uslovi – spoljašnja i unutrašnja montaža
U zavisnosti od ambijentnih uslova za koje je namenjena posmatrana VNO, govori se o
opremi za unutrašnju i spoljašnju montažu. Kod spoljašnje montaže (na otvorenom
prostoru) elementi su u znatno većoj meri izloženi atmosferskim uticajima, prašini i slično.
Težina radnih uslova onda definiše, kako vrstu izolacionog materijala, tako i
veličinu izolatora. Porcelanski, stakleni i kompozitni izolatori primenljivi su
podjednako za spoljašnju i za unutrašnju montažu. Aralditna izolacija prvenstveno je
namenjena unutrašnjoj montaži. Pri istim ostalim uslovima izolatori na opremi za
spoljašnju montažu su većih gabarita i sa većim puznim stazama.
U ambijentne uslove spadaju i prosečna radna temperatura, nadmorska visina, itd.

4.4. Koncepcije i konfiguracije postrojenja

Prilikom izgradnje trafostanice postoji nekoliko koncepcijskih stvari o kojima se
mora voditi računa. Sa aspekta gubitaka najpovoljnije bi bilo locirati TS u centru
potrošnje. Kod distributivnih objekata taj zahtev se u velikoj meri može ispoštovati.
Zbog visine napona (400kV, 220kV i 110kV) postrojenja prenosa se lociraju van
urbanizovanih naselja. Pri tome se vodi računa i o ispunjenju urbanističkih zahteva i
uklapanja u okolinu, ekoloških zahteva, bezbednosnih itd.
Sledeća koncepcijska pitanja su način izvođenja postrojenja (na otvorenom, u
zatvorenom prostoru ili GIS), konfiguracija postrojenja (sabirnica) itd.
Dalje će se razmatrati samo konfiguracije postrojenja sa aspekta sistema sabirnica.
Sa aspekta cene i održavanja, najpovoljnije rešenje bi blo postrojenje sa jednim
sistemom sabirnica. Međutim zahtevi za što pouzdanijim napajanjem potrošača
nameću potrebu za složenijim konfiguracijama postrojenja. Zbog toga izbor
konfiguracije postrojenja zavisi od željene sigurnosti napajanja potrošača, preglednosti,
mogućnosti održavanja, ekonomičnosti (cene) itd.
Konfiguracije postrojenja prikazuju se u jednopolnim šemama postrojenja. Na
njima se vidi funkcionalna povezanost sastavnih elemenata ne vodeći računa o
njihovom prostornom rasporedu.
Prostorni raspored elemenata prikazuje se u dispozicionim šemama postrojenja.
Složenija konfiguracija i više sistema sabirnica omogućava veću sigurnost postrojenja,
ali ima manju preglednost, i višu cenu. Složenija postrojenja imaju veće mogućnosti u
pogledu promene uklopne šeme što se izražava kao njegova fleksibilnost. Karakteristične
konfiguracije postrojenja prikazane su na narednim slikama.
1. Najjednostavnija je direktna veza transformatora na dalekovod (sl. 4.4-1a).
Ovde, u principu, i ne postoji kompletno postrojenje iako mogu da postoje rastavljač,
prekidač i prateća zaštita transformatora. Ova šema ima opravdanje samo za najmanje
TS sa jednim transformatorom, u početnoj fazi izgradnje TS, za privremena napajanja,
slično.
a) b) c)
Sl. 4.4-1.

2. Kod starijih postrojenja sa dva transformatora koristi se takozvana “H” šema (ili
uprošćena “H” šema) koja predstavlja postrojenje bez sabirnica. U odnosu na postrojenje sa
jednim sistemom sabirnica ušteda je u jednom prekidaču, ali je broj rastavljača povećan.
Ovde treba primetiti rastavljač koji povezuje oba transformatora, takozvani poprečni
rastavljač. Njegovim uključenjem oba transformatora rade preko zajedničkog prekidača, dok
je drugi na primer u kvaru ili se remontuje. Ova šema je primenjiva samo za male TS sa dva
transformatora i napajanje sa dva dalekovoda (sl. 4.4-1b).
3. Veća fleksibilnost postrojenja postiže se sa uvođenjem sabirnica. Za male TS
primenjuje se postrojenje sa jednim sistemom glavnih sabirnica (sl. 4.7-1c). Kvar na
bilo kom elementu sabirnica znači prestanak napajanja potrošača do njegovog
otklanjanja. Takođe otežano je remontovanje opreme u sabirnicama zbog prestanka
napajanja potrošača. Da bi se ovaj problem bar delimično ublažio, u TS sa dva
transformatora ponekad se vrši i podužno sekcionisanje (sl. 4.4-2a). Ona omogućava
napajanje potrošača jedne sekcije u slučaju kvara ili radova na nekom od elemenata
druge sekcije.
a) b)
Sl. 4.4-2.
4. Dalje usložnjavanje postrojenja postiže se sistemom pomoćnih sabirnica (sl. 4.4-
2b). Pomoćne sabirnice prekidačem u spojnom polju služe da zamene prekidač bilo
kog izvoda glavnih sabirnica. Tipičan primer primene pomoćnog sistema je remont ili
kvar prekidača u bilo kom izvodu. Pri tome se vrši i prebacivanje zaštite sa prekidača
posmatranog izvoda na prekidač u spojnom polju pomoćnih sabirnica.
5. Kod postrojenja većeg značaja primenjuju se dva glavna sistema sabirnica (sl.
4.4-3a). Povezivanje ova dva sistema sabirnica vrši se pomoću odgovarajućeg spojnog
polja. Dvostruki sistem glavnih sabirnica omogućava podelu po grupama i
raspodeljeno napajanje iz dva transformatora što smanjuje struje kvarova i pri tome se
vrši isključenje samo dela postrojenja (sl. 4.4-3b). Dvostruki sistem pogodan je za
primenu diferencijalne zaštite sabirnica. Pri kvaru ili remontu nekog elementu
sabirnica jednog sistema, svi izvodi se prebacuju na drugi i otklanjanje kvara se vrši
bez prekida u napajanju. Još veća fleksibilnost postrojenja postiže se podužnim
sekcionisanjem sabirnica.

a) b)
Sl. 4.4-3.
6. Dodatkom još po jednog, takozvanog zaobilaznog, rastavljača na jednom od dva
glavna sistema sabirnica, on se može pretvoriti u pomoćni (sl. 4.4-4b). Kvar na
prekidaču bilo kog izvoda i kod dvostrukog sistema znači prestanak napajanja tog
izvoda. Kod ovog sistema problem se prevazilazi dodatnim rastavljačem. Primer
ovakvog sistema sabirnica je RP Đerdap 1.
7. Kod postrojenja od velikog značaja primenjuju se dva sistema glavnih sabirnica i
pomoćne sabirnice (sl. 4.4-4b). Povezivanje ovih sistema sabirnica vrši se pomoću
odgovarajućih spojnih polja.
8. Povećanje broja sistema glavnih sabirnica sa dva na tri, ima smisla samo za
izuzetno značajna postrojenja. U EES Srbije takvo je na primer postrojenje 220 kV u
TS Obrenovac. Ovo je izuzetak i zato nije predstavljeno na slikama.
a) b)
Sl. 4.4-4.

4.5. Uzemljenje u postrojenjima

Opšte o uzemljenju
Pri pojavi zemljospoja u postrojenju (ili prenosnoj mreži), pojedini delovi koji u
normalnom radu nisu pod naponom, mogu doći pod napon. Slično se događa i pri
atmosferskim pražnjenjima (udar groma). U tom slučaju ljudi i oprema mogu biti
ugroženi i potrebno je ove napone svesti na dozvoljene vrednosti. Osim toga pojedina
oprema u postrojenju za svoj normalan rad zahteva uzemljenost nekih njenih delova. Iz
ovoga proizilaze tri vrste uzemljenja.
– zaštitno uzemljenje,
– gromobransko uzemljenje,
– radno (pogonsko) uzemljenje.
Zaštitno uzemljenje je uzemljenje metalnih delova, i sekundarnih električnih kola
(kola SMT i NMT) koji u normalnom pogonu nisu pod naponom, ali prilikom kvarova
mogu da dođu pod napon, u svrhu zaštite ljudi i opreme od opasnog napona koji se
pojavljuju pri kvarovima u mreži. Kod zaštitnog uzemljenja u normalnom radu
postrojenja ne postoji struja.
Zaštitna uzemljenja obuhvataju:
– uzemljenje metalnih kućišta aparata, ormana, konstrukcije itd.
– uzemljenje sekundarnih kola strujnih i naponskih transformatora.
Gromobransko uzemljenje služi za odvođenje struje atmosferskog pražnjenja u tlo
i tako zaštiti ljude i opremu od opasnih napona nastalih pri udaru groma.
Gromobransko uzemljenje obuhvata:
– uzemljenje gromobranske instalacije,
– uzemljenja odvodnika prenapona.
U postrojenjima se sva ova uzemljenja vezuju za zajednički uzemljivač koji
pokriva celu površinu postrojenja i koji se, u principu izgrađuje u obliku mreže.
Pogonsko (radno) uzemljenje je uzemljenje delova primarnih električnih kola
kojim se obezbeđuje željena funkcija i/ili radne karakteristike tog kola. U električnoj
mreži ono podrazumeva uzemljenje dela mreže u normalnom pogonu.
Radno uzemljenje može da bude direktno i indirektno. Direktno uzemljenje se
izvodi neposrednim vezivanjem za sistem uzemljenja. Indirektno uzemljenje se izvodi
vezivanjem za sistem uzemljenja preko neke impedanse (aktivna otpornost,
induktivnost, kapacitet ili njihova kombinacija). Kod radnog uzemljenja može da
postoji struja i u normalnom radu postrojenja.
U prenosnoj mreži (naponi 110 kV, 220 kV i 400 kV), zvezdište je direktno
uzemljeno. Slično je i u distributivnoj mreži ispod 1000 V. U distributivnoj mreži 35
kV zvezdište je uzemljeno indirektno preko niskoomske impedanse (otpornik ili
reaktansa) čime je struja zemljospoja ograničena na oko 300 A. Distributivne mreže 10
kV i 20 kV mogu biti izolovane ili uzemljene preko niskoomske impedanse.
Industrijske mreže 6 kV i 5,25 kV su obično kablovske i izolovane.
Pogonska uzemljenja obuhvataju:

– uzemljenje nulte tačke transformatora (zvezdišta), direktno ili preko

niskoomske impedanse,
– uzemljenje X izvoda (primara) naponskih mernih transformatora,
– uzemljenje VF kondenzatora itd.
Raspodela potencijala prilikom zemljospoja Prilikom zemljospoja u postrojenju,
kroz uzemljivač se pojavljuju struje reda više kA. Uzemljivač objekta dolazi pod napon
koji može biti takođe više kV u odnosu na okolinu. Unutar objekta neophodno je da
sve metalne mase budu međusobno povezane kako bi se nalazile na istom potencijalu.
Tu spadaju i gazišta za manipulacije rukovalaca rasklopnom opremom. I pored toga
zahteva se da se pri manipulacijama obavezno koristi zaštitna izolaciona oprema
(izolacione čizme i rukavice).
Poprečni profil raspodele potencijala uzemljenja na površini zemlje izvan objekta
ima oblik naponskog levka (sl. 4.5-1.). To znači da postoji napon između pojedinih
tačaka na površini zemlje. U svemu tome karakteristična su dva napona.
Napon koraka je deo napona uzemljivača prilikom zemljospoja, koje lice može da
premosti korakom dužine 1 m.
Napon dodira je napon koji se može javiti na rastojanju dodira od približno 1 m. od
uzemljenih metalnih delova, koji obično nisu pod naponom, ali mogu doći pod napon u
slučaju kvara, odnosno kad kroz uzemljivač protiče struja. Na sl. 4.8-1. prikazane su
slikovito definicije napona dodira i koraka.
Sl. 4.5-1. Naponi dodira i koraka

Oblikovanje potencijala je postupak pri izradi uzemljenja kojim se postiže raspored
napona oko uzemljivača takav da smanjuje napone koraka i dodira.
Iznošenje potencijala Pored ovoga postoji problem i sa iznošenjem potencijala van
objekta. Opasnost postoji sa raznim instalacijama kao što su telefon, vodovod, grejanje,
električna instalacija itd. Posebna opasnost je kod telefonske linija tako da se na
određenim mestima u liniji postavljaju prenaponske zaštite.

Sistem uzemljenja elektroenergetskog postrojenja izvodi se kao združeno

uzemljenje sastavljeno od zaštitnog, gromobranskog i pogonskog uzemljenja. Sistem
uzemljenja sastoji se od zemljovoda, uzemljivača i dopunskih horizontalnih
uzemljivača (metalnih cevovoda, spojnih metalnih plašteva energetskih kablova itd).
Za efikasan rad uzemljenje treba da ima malu prelaznu otpornost prema zemlji (tzv.
otpornost uzemljenja). To je ponekad važno i da bi se zadržale dovoljno velike
vrednosti struje kvara radi pravilnog delovanja zaštitnih uređaja.
Zbog svoje važnosti po bezbednost lica i opreme sprovode se periodična ispitivanja
sistema uzemljenja i predmet su kontrole inspekcijskih organa.
Osnovna tehnička regulativa za uzemljenja u postrojenjima
– Pravilnik o tehničkim normativima za uzemljenje elektroenergetskih postrojenja
nazivnog napona iznad 1000 V,
– TU-TS-01:2015, Tehničko uputstvo za izvođenje uzemljenja
elektroenergetskih postrojenja.
Pravilnik o tehničkim normativima za uzemljenje elektroenergetskih postrojenja
nazivnog napona iznad 1000 V
Izvođenje uzemljivača
Uzemljivač se oblikuje tako da se prema raspoloživom prostoru, rasporedu opreme
vrsti tla postigne dovoljna otpornost uzemljenja i dozvoljene vrednosti napona dodira i
koraka. Ako se izvodi u obliku mreže provodnika, sve uzemljene metalne mase na
području uzemljivača moraju da se nalaze unutar spoljnjeg okvira (prstena) i da budu
najmanje 1 m udaljene od njega.
Horizontalni uzemljivači polažu se u tlo na dubini 0,5 do 1 m. Štapni uzemljivači
nabijaju se u tlo vertikalno i koriste se kada je specifična otpornost nižih slojeva manja
nego kod viših slojeva. Ako ih ima više, pobijaju se na rastojanjima većim od njihove
dvostruke dužine.
Uzemljivač treba da bude u dobrom električnom kontaktu sa tlom. Kamenito ili
šljunkovito tlo se može nasuti bolje provodnom zemljom i slično.
Spajanje sa uzemljivačem se vrši zavarivanjem, pomoću stezaljki ili vijčanim
spojevima. Za spajanje samo jednim vijkom on mora biti najmanje M10. Kod užadi se
koriste kompresioni spojevi. Podzemni spojevi moraju biti zaštićeni od vlage i korozije
(zalivanjem u bitumen preko vijaka ili stezaljki).
Najmanji preseci uzemljivača u elektroenergetskim postrojenjima
Zavisno od materijala koristi se:
– pocinkovani čelik: traka – 100 mm2 ali ne tanja od 4 mm, okrugli presek 78 mm2,
– čelik presvučen bakrom; čelik – 50 mm2 i bakar 30 mm2,
– bakar: traka 50 mm2, ali ne tanja od 2 mm, za uže 35 mm2.
Uzemljenje sekundarnih kola strujnih transformatora
Sekundarna kola mernih transformatora uzemljavaju se na jednoj od priključnih
stezaljki bakarnim provodnikom preseka 4 mm2 ili više.

Napon dodira
Ed
Ud 
1  1,5  103 
Ed - potencijalna razlika dodira (naponski levak i udaljenost od 1 m)
Napon koraka
Ek
Uk 
1  6  103 
Ek - potencijalna razlika koraka (naponski levak i udaljenost od 1 m)
Redukcioni faktori kablova
Pri zemljospoju jedan deo struje biva odveden kroz zemlju na mestu kvara, a drugi
deo preko zaštitnog užeta ili plašta kabla. Za redukcioni faktor uzima se samo deo
struje koji ide kroz zemlju i po definiciji je deo trostruke nulte komponente struje voda
koji se odvodi u tlo, izražen relativno u odnosu na ukupnu trostruku nultu komponentu
struje voda. Kod DV bez zaštitnog užeta i kablova sa neprovodnim plaštom redukcioni
Tabela 4.5-1, Najveća dozvoljena strujna opterećenja
faktor je jedinica. U drugim
u sistemu uzemljenja (granična temperatura 150 C)
0 slučajevima je manji od jedinice.
Presek Najveća dozv. Najveća dozv. Dimenzionisanje uzemljivača
provodnika trajna struja (A) struja za 1 sec
(mm2) (kA) Dimenzionisanje uzemljivača se
Če Al Cu Če Al Cu vrši na osnovu veličine struje
16 - - 150 - - 2,5 zemljospoja na tom mestu, pri čemu se
25 - - 200 - - 4,0 uzima u obzir i njeno perspektivno
35 - - 280 - 3,7 5,5 stanje. Na osnovu te struje se iz
50 150 250 480 3,3 5,3 8,0 odgovarajućih tabela bira presek
70 180 320 590 4,7 7,4 11,5
100 240 430 780 6,7 10,5 16,0
provodnika uzemljivača. Jedna takva
200 420 760 1380 13,5 21,0 32,5 tabela (tabela 4.5-1) preuzeta je iz TU-
TS-02.
Struja merodavna za toplotni proračun sistema uzemljenja
Drugi način je dimenzionisanje prema toplotnom opterećenju. Prema ovome
najmanji dozvoljeni presek provodnika u sistemu uzemljenja pri zemljospoju je:
q min  k  I  t
I - struja kroz provodnik (kA)
T - trajanje struje (računamo sa t=1s prema TU-TS-02)
k - koeficijent koji zavisi od materijala provodnika (za bakar k=6,25)
Dimenzionisanje uzemljivača prema dozvoljenim naponima dodira i koraka
Otpornost uzemljenja treba da je takva da naponi koraka i dodira budu u
dozvoljenim granicama i to su:

U doz  1000(V) za t<0,075 s
75
U doz  (V) za 0,075<t<1,153 s
t
U doz  65 (V) za t>1,153 s
Dodatno smanjenje ovih napona postiže se merama za oblikovanje potencijala. U
ovu svrhu dodaje se dodatni prsten oko uzemljivača na dubini 0,5 m i udaljenosti 1 m
od sistema uzemljena. Ovaj prsten može da bude povezan ili odvojen od sistema
uzemljenja postrojenja.
Izvođenje zaštitnog uzemljenja kod električne opreme
U kolo zemljovoda nije dozvoljeno ugrađivanje; prekidača, rastavljača osigurača i
sličnih naprava kojima može da se prekine kolo zemljovoda bez upotrebe alata.
Metalne mase u postrojenju povezuju se sa uzemljivačem direktno preko
provodnika uzemljivača koji se bez prekidanja izvodi iz tla, galvanski spaja za metalnu
masu i ponovo vraća u tlo. Zemljovodi i delovi provodnika koji se koriste kao
zemljovodi polažu se tako da budu vidljivi, pristupačni i zaštićeni od mehaničkih i
hemijskih oštećenja. Dozvoljeno je polaganje zemljovoda i u beton. Metalne mase se
na uzemljivač povezuju neposredno preko zemljovoda ili preko sabirnog zemljovoda.
Čelične konstrukcije se mogu koristiti za uzemljenje delova koji su pričvršćeni za
nju, ako su pravilno uzemljene, i u slučaju demontaže pojedinih delova. Konstrukcije
duže od 10 m treba da budu povezane sa uzemljivačem na bar 2 mesta. Nije dozvoljeno
koristiti plašt kabla kao zemljovod ili sabirni vod.
Odvodnici prenapona moraju da se uzemlje što kraćim zemljovodom s tim da se
kao zemljovod ne može koristiti noseća metalna konstrukcija. Dozvoljava se ugradnja
brojača u zemljovod.
Uzemljenje neutralne tačke energetskog transformatora izvodi se preko
zemljovoda koji se priključuje na uzemljivač na mestu ukrštanja provodnika
uzemljivačke mreže. Za transformatore napona 110 kV i više ovaj priključak se izvodi
u posebnom oknu za vizuelnu kontrolu spoja. Slobodne žile i metalni plaštovi kablova
sekundarnih kola moraju da se uzemlje na oba kraja.
Zemljovodi u relejnim kućicama na više mesta se vežu za metalne mase
konstrukcije kućišta preko sabirnog zemljovoda koji se postavlja duž zidova kućice u
visini polaganja kablova.
Komandna tabla na koju se vezuju kablovi sekundarnih kola mora da se veže za
uzemljivač postrojenja posebnim provodnikom uzemljivača koji prati kablove.
Na sl. 4.5-2, 3 i 4 prikazan je primer izvođenja uzemljenja prekidača 110 kV sa
pojedinim konstrukcionim detaljima.

Sl. 4.5-2. Primeri detalja uzemljenja (polaganja, ukrštanja, grananja i nastavljaja uzemljivača)
Sl. 4.5-3. Primer uzemljenja prekidača 110 kV sa tri pogona
Sl. 4.5-4. Primer detalja izvođenja uzemljenja prekidača

Iznošenje potencijala
Ako je napon uzemljivača više od 1,5 puta veći od vrednosti dozvoljenog napona
dodira, metalne provodne cevi koje ulaze u postrojenje moraju da se razdvoje od
uzemljivača umetanjem cevi od izolacionog materijala. Ovo razdvajanje vrši se na
ulasku cevi u postrojenje. Kada je takvo razdvajanje neizvodljivo (zbog konstrukcije,
prečnika ili namene) vrši se dodatno uzemljavanje cevi na više mesta duž trase,
izolovanjem cevovoda izloženog dodiru ili oblikovanjem potencijala.
Ako je napon uzemljivača više od 1,5 puta veći od vrednosti dozvoljenog napona
dodira, za svetiljke koje se napajaju iz postrojenja, a nalaze se van ograde postrojenja,
koriste se stubovi od izolacionih materijala. Koriste se i druge mere kao:
– napajanje preko izolacionog transformatora, kabl bez provodnog plašta i
neutralni provodnik napojnog kabla se vezuje za masu stuba.
– oko stuba se polaže uzemljivač za oblikovanje potencijala na udaljenosti 1 m i
na dubini od 0,5 m koji se veže na masu stuba.
Ako se pri zemljospoju u postrojenju na koje su vezana postrojenja za neposredno
napajanje javnih (distributivnih) NN mreža, preko plaštova, armatura ili el. zaštita
kablova iznose potencijali koji mogu da izazovu napone veće od dozvoljenog napona
dodira, moraju se preduzeti mere za ograničavanje napona dodira na dozvoljene
vrednosti. Za postrojenja za neposredno napajanje javnih (distributivnih) NN mreža
dozvoljava se da naponi uzemljenja budu do dva puta veći od dozvoljenih napona
dodira. U suprotnom, primenjuje se neka od sledećih mera (ili njihova kombinacija).
– smanjenje napona uzemljivača postrojenja odakle se iznosi potencijal
(smanjenje struje zemljospoja, impedanse uzemljenja, redukcionih faktora
kablova sa kojima se iznosi potencijal),
– skraćenje vremena trajanja zemljospoja u postrojenju odakle se iznosi
potencijal (brže reagovanje zaštite),
– preduzimanje dodatnih zaštitnih mera u NN mreži i instalacijama potrošača
(izjednačavanje potencijala, zaštitno izolovanje, itd.),
– izolovanje jednog kraja električne zaštite kabla koji ima izolovani plašt.
Kontrole nad sistemom uzemljenja
Ovim Pravilnikom objekti su razvrstani u grupe. Prenosu pripada grupa OB.1 sa
ukupno 3 vrste objekata. U njemu je tabelarno dat prikaz obaveznih merenja na sistemu
uzemljenja i vremnski interval u kome se vrši (periodičnost). Predviđaju se vizuelni
pregled, kontrola galvanske povezanosti, provera napona koraka i dodira. Sve ovo
odnosi se, kako na puštanje u pogon, tako i na kasniju eksploataciju. Periodičnost je na
5 godina.

Priručnik za održavanje VNO 5. VNO Sabirnice i izolatori
5. VNO – SABIRNICE I IZOLATORI

Za uspešno održavanje visokonaponske opreme elektroenergetskih postrojenja
potrebno je dobro poznavanje namene, principa rada, načina rukovanja, zahteva
proizvođača, dijagnostike. Zato će i način izlaganja u ovom poglavlju ići od namene
elementa, principa rada do dijagnostičkih metoda i ostalih elemenata održavanja. U
izlaganju ove materije koristiće se delovi iz Priručnika za rukovaoce TS/RP u onoj
meri u kojoj je to važno sa aspekta održavanja.
Pravilnikom o održavanju elektroenergetskih objekata EMS definisan je proces
održavanja koji se odvija kroz preglede, provere i remonte. Podeljen je u 9 oblasti
(poglavlja) tako da su obuhvaćeni svi najvažniji elementi počev od energetskih
transformatora, preko dalekovoda, automatike, građevine do elemenata važnih za
bezbednost i zdravlje na radu. Njime su samo nabrojane vrste posla (aktivnosti) i
rokovi za njihovo sprovođenje (periodika). Ovako definisane aktivnosti i periodika su
minimum koji se mora ispoštovati. To ne predstavlja ograničenje da se uradi nešto i
više od predviđenog i u rokovima kraćim od navedenih, a u zavisnosti od
raspoloživosti i brojnosti radnika u ekipama i potrebe (na primer, neke nepredviđene
okolnosti).
Detalji održavanja pojedinih elemenata VNO opisani su u internom tehničkom
regulativom EMS. Njena izrada je permanentna aktivnost i namera je da se obuhvate
svi najvažniji elementi VNO.
Namena ovog priručnika nije da zameni postojeću tehničku regulativu, već samo da
uputi u način pristupa održavanja elemenata VNO. Za svaki konkretan problem
potrebno je koristiti odgovarajuću tehničku regulativu.
U daljem tekstu prvo će biti opisani tehnički jednostavniji elementi, čije održavanje
se svodi na vizuelne preglede i najelementarnije provere i ispitivanja. Posle toga slede
ostali elementi koji zahtevaju posebnu pažnju pri održavanju i za koje su razvijene
veoma složene dijagnostičke metode ispitivanja.
5.1. Sabirnice
Sabirnice su element postrojenja koji služi za prihvat i razvođenje energije unutar
njega. Na sabirnice su priključeni praktično svi izvodi (dalekovodi, transformatori,
spojna polja), pa se za njih kaže da su kičma ili okosnica postrojenja. Za spoljna
postrojenja obično se izvode od Al–Če užadi ili aluminijumskih cevi, a za unutrašnja
(35 kV i niže) izvode se od bakarnih ili aluminijumskih profila raznih oblika (pljosnati,
okrugli itd.).
Osim tri fazna provodnika u sklopu sabirnica nalaze se viseći ili potporni izolatori,
strujni mostovi, podužni rastavljači itd. tako da se govori o sistemu sabirnica. Na ovom
mestu treba pomenuti i razne vrste veznih elemenata prema sabirnicama, kao što su
poprečne veze, strujni mostovi, polumostovi, spustovi, itd. Njihova uloga u postrojenju
je očigledna.
Za indikaciju napona na sabirnicama postavlja se odgovarajući naponski merni
transformator (u srednjoj fazi) i smešten je obično na jednom od krajeva sabirnica.
Prema ulozi u RP, sabirnice mogu biti glavne i pomoćne.

Glavne sabirnice (GS) Prethodna definicija sabirnica odnosi se samo za glavne

sabirnice. Za manja i jednostavnija postrojenja koriste se jednostruke, a za veća i
važnija postrojenja, dvostruke, pa i trostruke sabirnice. Sabirnice mogu biti podeljene u
delove – podužno sekcionisane. Međusobno povezivanje sistema GS vrši se spojnim
poljima.
Slika 5.1-1. prikazuje izgled postrojenja sa dva sistema glavnih sabirnica u
postrojenju 110 kV.
Sl. 5.1-1. Postrojenje 110 kV, sa dva sistema glavnih sabirnica
Pomoćne sabirnice (PS) ne postoje samostalno, već samo u kombinaciji sa

sistemima glavnih sabirnica. Imaju zadatak da u slučaju kvara na prekidaču bilo kog
izvoda omoguće njegov normalan rad preko prekidača u spojnom polju.
Po svom izgledu (provodnici i izolaciona oprema) se ne razlikuju od glavnih
sabirnica. Razlika postoji u načinu povezivanja dalekovodnih i trafo izvoda. Oni se
povezuju na pomoćni sistem samo pomoću rastavljača pomoćnog sistema – nema
prekidača.
U normalnom pogonu pomoćni sistem sabirnica nije pod naponom. Sabirnice
pomoćnog sistema stavljaju se pod napon pomoću spojnog polja.
Postoje i postrojenja bez sabirnica – takozvana “H” šema.
Održavanje sabirnica svodi se na praćenje stanja njenih elemenata (provodnika,
izolatora, spustova, poprečnih veza, spojeva, itd.) kroz svakodnevne vizuelne preglede
i intervencije na otklanjanju uočenih nedostataka. Jednom godišnje sprovodi se i
termovizijsko snimanje svih elemenata postrojenja, pa i sabirnica (dijagnostika).

5.2. Izolatori
Izolatori električno odvajaju (izoluju) elemente sa različitim naponima, međusobno i
prema okolini. Osim ove električne, imaju i ulogu da mehanički nose odgovarajuće
elemente. Mogu biti kao samostalni elementi koji nose neku opremu (provodnike,
sabirnice, ...), ali mogu biti i u sastavu drugih uređaja (na primer rastavljača, prekidača itd.).
Prema konstrukciji mogu biti potporni, viseći i prolazni. Prema
materijalu mogu biti od poreulana, stakla, araldita i kompozitni. Njihova
veličina zavisi prvenstveno od napona.
Za izolatore je važna i takozvana dužina puzne (strijne) staze. Puzna
staza je najkraći put mereno duž konture izolatora od dela pod naponom
do uzemljenog dela. U zavisnosti od stepena aerozagađenosti sredine ona
iznosi: I zona – 16 mm/kV, II zona 20 – kV/mm, III zona – 25 kV/mm i
IV zona – 31 mm/kV nazivnog napona izolatora.
Potporni izolatori Služe za nošenje provodnika ili delova opreme.
Prave se od porcelana, stakla, araldita i sličnih materijala i mogu biti
namenjeni za unutrašnju i spoljašnju montažu. Biraju se prema radnom
naponu i mehaničkim naprezanjima (naprezanje na pritisak i na
savijanje). Na sl. 5.2-1. prikazan je potporni porcelanski izolator u
Sl. 5.2-1. postrojenju 400 kV.
Viseći (kapasti, masivni i štapni) izolatori Nose provodnike od užeta, za napone 35
kV i više. Mogu biti od porcelana, stakla, kompozitni ... Porcelanski su najstariji i
postepeno ih zamenjuju stakleni. Kompozitni su najnovijeg datuma. Njihovo jezgro
napravljeno je od staklenih vlakana velike zatezne čvrstoće. Preko jezgra je navučena
silikonska guma. Odlikuju se izuzetno malom težinom što je posebno važno prilikom
njihove ugradnje na velikim visinama. Na osnovu dosadašnjih dobrih eksploatacionih
iskustava može se očekivati njihova sve veća primena.
Viseći izolatori se biraju prema naponu i težini tereta koji nose (sili zatezanja). Na
sl. 5.2-2. prikazan je porcelanski članak tipa K170/280. Broj članaka u lancu i njegova
dužina zavisi od radnog napona, ali i od zagađenosti radne sredine. Na primer, za
napon 110 kV koristi se 6 do 9 članaka izolatora tipa K170/280. Za napon 220 kV
koristi se 12 do 14, a za 400 kV 19 do 22 staklenih članaka. Veći broj članaka za jedan
naponski nivo znači povećanu električnu (naponsku) sigurnost. Na mestima prelaza
DV preko puteva, pruga, reka, ulaska u postrojenje itd. koriste se dvostruki pa i
Sl. 5.2-2. Porcelanski, stakleni i kompozitni izolatori

trostruki izolatorski lanci. Ovde se sada govori o povećanoj mehaničkoj sigurnosti.

Na sl. 5.2-2. prikazani su porcelanski, stakleni i kompozitni izolator, a na sl. 5.2-3.
stakleni izolatori u postrojenju 400 kV – dvostruki lanci.
Sl. 5.2-3. Dvostruki izolatorski lanci u postrojenju 400 kV

Prolazni izolatori služe za uvođenje provodnika pod naponom u zgradu, prolaz
kroz zid, trafo sud i slično. Koristi se i naziv provodni izolatori koji je kontradiktoran a
sreće i naziv “uvodni“ izolatori. Grade se za unutrašnju, spoljašnju montažu a mogu
biti i kombinovani. Biraju se prema naponu i struji. Materijali za njihovu izradu su
porcelan, staklo, araldit itd. Prolazni izolatori na energetskim transformatorima za
najviše napone mogu biti ispunjeni uljem čiji se nivo proverava na posebnom
pokazivaču nivoa (uljokaznom staklu). Na sl. 5.2-4. prikazan je presek i izgled,
porculanskih i aralditnog prolaznog izolatora za napone do 35 kV.
Kod najviših napona, posebno važna primena prolaznih izolatora je kod energetskih
transformatora. Zato će u delu o energetskim transformatorima biti razmatrani i
prolazni izolatori kao njegovi elementi, način održavanja i dijagnostičke metode i
ispitivanja.
Sl. 5.2-4. Prolazni izolatori za napon do 35 kV (presek, porcelanski, aralditni)

Održavanje izolatora, svodi se na praćenje stanja (zaprljanost, mehanička
oštećenja, naprsline porculana, itd.) kroz vizuelne preglede i intervencije na otklanjanju
uočenih nedostataka (brisanje, pranje, zamena, itd.).

Priručnik za održavanje VNO 6. VNO Rastavljači
6. VNO – RASTAVLJAČI
6.1. Namena rastavljača
Rastavljači su sklopne naprave koje služe za spajanje i odvajanje posmatranog
polja od sabirnica ili dalekovoda. U isključenom (otvorenom) položaju oni vidno
obezbeđuju sigurnosno rastojanje i time stvaraju jedan od
uslova za bezbedan rad.
Prema poziciji u postrojenju rastavljači mogu biti sabirnički
i izlazni (linijski). Kod H šeme postoji i poprečni rastavljač.
Na sl. 6.1-1 prikazan je položaj rastavljača u dalekovodnom
polju postrojenja sa dva sistema glavnih sabirnica.
Sabirnički rastavljači (jedan ili više) nalaze se između
sabirnica i polja. Jednim svojim krajem povezani su na
sabirnice i sve dok su one pod naponom na sabirničkim
rastavljačima nije moguć nikakav rad. Izlazni rastavljač odvaja
dalekovod od polja. Po pravilu, izlazni rastavljači u svom
sklopu sadrže i noževe za uzemljenje. Noževima za uzemljenje
u postrojenju vrši se kratko spajanje dalekovoda sa zemljom
(sistemsko uzemljenje). Po potrebi i drugi rastavljači u
postrojenju mogu imati noževe za uzemljenje.
Kako bi se izbegle greške prilikom rukovanja izvode se
blokade (mehaničke i električne) između prekidača rastavljača i
noževa za uzemljenje.
Sl. 6.1-1. Rastavljači u Na sl. 6.1-2 prikazan je izgled rastavljača u postrojenjima
DV polju 110 kV i 400 kV.
Sl. 6.1-2. Rastavljač u postrojenju 110 kV (sa dva sistema GS), i u postrojenju 400 kV

6.2. Prekidanje struje

Kod standardnih rasklopnih uređaja prekidanje struje se vrši razdvajanjem
kontakata. Pri razdvajanju kontakata u mirnom vazduhu, luk izazvan strujom reda 1 A
na naponskom nivou 110 kV može da se razvuče i do oko 1 m dužine.
Struja koja može da se prekine rastavljačem zavisi i od karaktera opterećenja. Za
kapacitivna opterećenja (dalekovodi u praznom hodu) na naponskom nivou 110 kV
rastavljačem se mogu prekinuti struja do oko 1 A. Kod induktivnih opterećenja gašenje
luka je teže i mogu se prekidati struje do oko 0,2 A.
U odnosu na radne struje, ovo su male vrednosti i sasvim je opravdano kada se kaže
da se rastavljačima ne mogu prekidati struje. Možda je pravilnije reći da se
rastavljačima može manipulisati samo u slučajevima kada ne postoje uslovi za razvoj
luka. To znači da ne postoji dovoljna struja ili napon za paljenje i održavanje
električnog luka.
U većini slučajeva rastavljačem se manipuliše samo pri isključenom prekidaču,
kada ne postoji struja kroz rastavljač. U izuzetnim slučajevima rastavljačem se mogu
isključivati i neke veoma male struje, kao što su:
- NMT u mernim poljima (ili ćelijama) - NMT imaju veoma male primarne struje
tako da njihovo prekidanje rastavljačem nije sporno.
- Neopterećeni transformatori sopstvene potrošnje - Tako za neopterećene
transformatore sopstvene potrošnje napajane iz mreže 35 kV, mogućnost prekidanja
struje rastavljačem je za snage reda 160 do 250 kVA, zavisno od njihove struje
magnećenja.
Varnice omskog i induktivnog opterećenja imaju nižu temperaturu i slične su
plamenu (crvene boje) a njihov zvuk nalik buktanju.
- Kratki dalekovodi - Ovde se radi o kapacitivnim strujama. Varnice kapacitivnog
opterećenja su svetlije i imaju praskav zvuk. Struja je impulsnog karaktera sa veoma
velikom početnom vrednošću, i kratkim trajanjem tog impulsa.
Tipičan primer kapacitivne varnice je varnica koja se pojavljuje pri otvaranju
sabirničkog rastavljača. Izvod je prethodno isključen ali postoji kapacitivna struja
provodnika i ostalih elemenata sa druge strane rastavljača. Orijentacione maksimalne
(računske) dužine dalekovoda u praznom hodu, za pojedine naponske nivoe prikazane
su u tab. 6-2. Iz tabele se vidi na primer da na 220 kV najviše što bi se smelo isključiti
rastavljačem je malo veći sistem sabirnica ili jedan raspon dalekovoda. Ovi podaci su
veoma nezahvalni za iznošenje i ne mogu se naći u literaturi. Zbog ovoga ne
preporučuje se njihova provera u praksi.
Tab. 6-2. Maksimalne dužine dalekovoda u p.h. čije se struje mogu prekinuti rastavljačem
Napon 400 kV 220 kV 110 kV 35 kV 20 kV 10 kV
Dužina dalekovoda 0,1 km 0,3 km 1 km 4 km 7 km 20 km
Zbog male struje nema elektromagnetnog oduvavanja varnice, pa je manja

verovatnoća prenošenja na masu ili susedne faze i prerastanja u kvar.
Postoje i slučajevi kada se manipuliše rastavljačima, a radi se sa velikim strujama.

Kod sabirničkih rastavljača pri prebacivanju sa jednog na drugi sistem nema

ograničenja. Oba sistema su na istom naponu preko uključenog spojnog polja. Kada su
u pitanju veoma velike struje izvoda koji se prebacuju (više stotina ili hiljadu ampera)
pri odvajanju noževa rastavljača može doći do padanja kapljica rastopljenog metala
kontakta i ako je podloga travnata može dovesti do njenog paljenja.
Rad u petlji - Pri radu u petlji (kratki paralelni DV) napon na rastavljaču može biti
manji od napona luka (oko 25 V), tako da ne postoje uslovi za razvijanje luka, tako da
se mogu prekidati i znatno veće struje. Što su dalekovodi kraći i ova struja je veća.
Da bi se (pri izvođenju radova) izbegla slučajna greška usled neželjene
manipulacije, rastavljači imaju mogućnost mehaničke blokade, a kod rastavljača sa
motornim pogonom i električne blokade (isključenje odgovarajućih automata na
komandi, u polju TS i slično).
6.3. Vrste i konstrukcija rastavljača
Prema složenosti rastavljači spadaju u najednostavnije rasklopne uređaje. Sastoje se
od kontakata, porculanskih ili kompozitnih izolatora, sisteme poluga i pogonskog
mehanizma. Pored ovih elemenata u sastavu rastavljača se mogu nalaziti i noževi za
uzemljavanje. Kontakti su u obliku noževa ili poluga postavljeni na porculanskim ili
kompozitnim izolatorima. Uloga izolatora je izolaciona i noseća. Jedan ili više
izolatora su pokretni i preko njih se vrši otvaranje ili zatvaranje rastavljača.
Način otvaranja i zatvaranja kontakata zavisi od konstrukcije rastavljača.
Konstrukcija zavisi od radnog napona i na sl. 6.3-1 prikazano je nekoliko
karakterističnih oblika. Poslednji crtež odnosi se na noževe za uzemljenje.
Sl. 6.3-1. Konstrukcije visokonaponskih rastavljača

Rastavljači se razlikuju i prema;

– Nazivnom naponu,
– struji,
– konstrukciji, itd
Nazivni naponi i nazivna struja su trajne vrednosti napona i struja za koje je
projektovan rastavljač. Nazivni (naznačeni) napon rastavljača odgovara nazivnom ili
najvišem pogonskom naponu mreže. Ponekad se koristi i maksimalni pogonski napon.
Nazivna (naznačena) struja je neka od standardnih vrednosti za koje se prave i
deklarišu rastavljači – odnosi se na trajnu struju. Ovu struju rastavljač može da
provodi, ali ne može da je prekine.
U prenosnoj mreži 110 kV, 220 kV i 400 kV najčešće se koriste rastavljači sledećih
konstrukcija;
– sa dva obrtna izolatora i centralnim razdvajanjem,
– sa srednjim obrtnim izolatorom i dva mesta razdvajanja,
– pantografski.
Na nižim naponskim nivoima postoje i druge konstrukcije.
Zbog obezbeđivanja sigurnosnog razmaka, rastavljač u polju zauzima veći prostor
od prekidača iako je njegova uloga samo da razdvojenost od napona učini vidnim. Od
klasičnih rastavljača najmanji prostor zauzima pantografski rastavljač. Njegovo
sigurnosno rastojanje je vertikalno.
U težnji za uštedom prostora napravljene su rastavne sklopke koje u sebi
objedinjavaju uloge prekidača i rastavljača. Sa njima nisu postignute toliko velike
prekidne moći kao sa standardnim prekidačima.
6.4. Pogon rastavljača
Otvaranje rastavljača treba da bude u sve tri faze (pola) približno istovremeno. To
se postiže mehaničkom ili električnom vezom pogona pojedinih polova. Kod nižih
napona (110 kV) veza svih polova sa zajedničkim pogonskim mehanizmom je preko
sistema poluga. Kod 220 kV i 400 kV veza je samo električna.
Pogon rastavljača može biti ručni, pneumatski ili elektro-motorni.
Rastavljači starije izvedbe u postrojenjima naponskog nivoa 110 kV i nižih napona
koji nisu u sistemu daljinske komande imaju ručni pogon. Manipulacija njima vrši se
ručno (pomoću poluge ili kurble) i izvodi je rukovalac na licu mesta. Najveći
nedostatak ovog pogona je u tome što pri manipulaciji sa rastavljačem rukovalac mora
biti u njegovoj blizini i u slučaju manipulativne greške izložen je dejstvu električnog
luka. Na mestima gde je potrebno daljinsko uključenje objekta, ovi rastavljači se drže u
uključenom položaju.
U sistemima daljinske komande pogon rastavljača može biti pneumatski ili
elektromotorni. Kod rastavljača za najviše napone svaki pol (faza) ima svoj pogon.
Kod elektromotornog pogona mehanizam je takav da motor preko reduktora direktno
pokreće noževe rastavljača. Motori u postrojenjima EMS se napajaju naizmeničnim
naponom (220 V, 50 Hz). U slučaju otkazivanja motornog pogona manipulacija se vrši
ručno – svaka faza pojedinačno. Manipulaciju rastavljačima sa motornim pogonom,

moguće je izvršiti električno iz kućišta pogona

rastavljača i daljinski, sa komande TS (komandno
potvrdnim prekidačem) ili sa računara (lokalna
SCADA) na komandi TS, zatim iz razvodnog
ormana u polju ili sa upravljačkog panela u
relejnim kućicama, ukoliko one postoje.
Kod rastavljača za spoljnu montažu najteži
režim rada je kada je on okovan ledom (sl. 6.4-1).
Pogonski mehanizam rastavljača treba da ima
mehanički moment dovoljno veliki da polomi led,
Sl. 6.4-1. Rastavljač okovan ledom
pri radu rastavljača.
6.5. Osnovne karakteristike rastavljača
Osnovne karakteristike prema kojima se vrši izbor rastavljača su:
– nazivni napon – najviši pogonski napon postrojenja,
– nazivni podnosivi naponi (udarni i 50 Hz),
– naznačena struja – trajna struja rastavljača,
– naznačena struja kratkog spoja,
– naznačena udarna struja kratkog spoja.
Primera radi u tab. 6-5 prikazane su karakteristike visokonaponskih rastavljača
proizvodnje Končar.
Na sl. 6.5-1 pikazan je primer merne skice izlaznog rastavljača proizvodnje MINEL
(sa noževima za uzemljenje) za napon 110 kV.
Tab. 6.5. Tehničke karakteristike VN rastavljača - Končar

Sl. 6.5-1 Primer merne jednog skice izlaznog rastavljača 110 kV

6.6. Noževi za uzemljenje - zemljospojnik

Zemljospojnik služi za uzemljivanje dela koji je isključen, rastavljen i na kome
treba da se radi. Ovakvo uzemljavanje naziva se sistemskim, i jedan je od elemenata
osnovnih mera obezbeđenja mesta rada. Ovo uzemljavanje prdstavlja dodatnu zaštitu
od pogrešnog uključenja dela postrojenja (ili dalekovoda) na kome se radi. Ukoliko je
u postrojenju potrebno samo isključenje, bez radova, zemljospojnik se ne korisi.
Zemljospojnik može biti u sklopu rastavljača ili kao samostalan uređaj. Tipičan
primer je kod izlaznih rastavljača u dalekovodnim poljima.
Zemljospojnik može da podnese struju kratkog spoja (udarnu i kratkotrajnu
termičku) istu kao rastavljač za vreme trajanja kvara. Pogon zemljospojnika može da
bude ručni i motorni, zajednički ili pojedinačni za svaki pol.
U normalnom pogonu pogonski mehanizmi rastavljača i zemljospojnika moraju biti
blokirani. Blokade se izvode električno ili mehanički. Kod električne blokade uslov za
zatvaranje zemljospojnika ide preko pomoćne sklopke rastavljača. Ukoliko je glavni
kontakt rastavljača zatvoren, ne dozvoljava se uključenje zemljospojnika. Mehanička
blokada, se sastoji od fizičkog sprečavanja da se izvede operacija, pomoću neke
prepreke (poluge, katanca itd).
Zahvaljujući ovim blokadama, rukovaocu se ne dozvoljava da izvede uzemljavanje
ako nisu za to ispunjeni potrebni uslovi.
6.7. Blokade
Blokadama se sprečavaju greške u manipulaciji rastavljačima i one mogu biti
električne, mehaničke, i softverske.
Električne blokade dozvoljavaju manipulaciju rastavljačem samo ako su ispunjeni
odgovarajući električni uslovi. Najednostavnija blokada je vađenje osigurača motora za
pogon rastavljača. Ostale blokade su formirane kao žičani uslovi položaja ostale
rasklopne opreme. Najčešći problemi nastaju na njihovim signalnim kontaktima i treba
ih proveriti. U blokadne uslove mogu da budu uključeni i mikroprekidači na vratima
ormana u polju prekidača.
Mehaničke blokade sastoje se u mehaničkom sprečavanju rastavljača da promeni
stanje, ako nisu ispunjeni odgovarajući uslovi. Deblokada se vrši ili električno ili
ručno, tako što rukovalac ukloni blokadu, (izvadi čiviju, postavi neku ručicu u
odgovarajući položaj i slično). Tek posle toga moguća je manipulacija rastavljačem
bilo lokalno (ručno) bilo daljinski.
Sa mikroprocesorskim zaštitnim uređajima ostvaruju se i softverske blokade, a
njihova provera spada u domen rada službi za automatiku.
6.8. Nadzor i održavanje rastavljača
S obzirom na jednostavnost rastavljača, to su i nadzor, dijagnostika i održavanje
relativno jednostavni. Za dobar i pouzdan rad rastavljača potrebno je pratiti:
– mehaničko stanje izolatora,
– stanje kontakata (prelazna otpornost i termovizija),
– stanje pogonskog mehanizma, polužja, itd.
– blokade

Mehaničko stanje potpornih i obrtnih izolatora utvrđuje se vizuelnim pregledom.

Posebna pažnja u pregledu posvećuje se donjem delu porculanskog izolatora i mestu
spoja sa prirubnicom. I najmanje naprsline mogu biti uzrok njegovog loma.
Od stanja kontakata zavisi njihova prelazna otpornost i pad napona na njima. Oštećeni,
oksidisali ili zaprljani kontakti imaju veću prelaznu otpornost i povećano grejanje. Na
prelaznu otpornost utiče i sila pritiska kontakata i treba proveravati ispravnost opruga
kojima se ona postiže. Povećanje temperature na kontaktu izaziva još veću koroziju, ona
dodatno povećanje otpornosti i tako vrlo brzi dolazi do oštećenje kontakta.
Na rastavljačima postoji više kontaktnih mesta. Prvo je glavni kontakt noževa
rastavljača. U toku remonta jedna od aktivnosti na glavnim kontaktima rastavljača je i
njihova mehanička obrada (ukoliko ima neravnina ili tragova luka), podmazivanje i
čišćenje površina kontakata. Podmazivanje kontakata vrši se zbog boljeg klizanja,
naleganja i zaštite površine kontakata. Podmazivanje se vrši elektro-kontaktnom mašću.
Na sl. 6.8-1 prikazan je kontaktni sistem rastavljača 110 kV sa centralnim
horizontalnim razdvajanjem.
Klizni kontakt postoji i između obrtne stezaljke (bolcni) i ruke rastavljača. Ovaj
kontakt je na mestu gde se sliva voda niz spust Al-Če užeta. Prolaz vode na kontakt
blokiran je odgovarajućim semeringom. Njegovo stanje se proverava.
Povezivanje rastavljača sa ostalim elementima postrojenja vrši se strujnim
stezaljkama izvedenim najčešće vijčanim vezama.
Pogonski mehanizam može da bude zajenički ili da svaki pol ima svoj pogon.
Pogon može da bude elektromotorni ili ručni. Pri održavanju treba proveriti rad svih
elemenata mehanizma, (elektromotora, reduktora, ožičenja itd).
Izlaz pogonskog mehanizma je u obliku vratila sa koga se sistemom poluga
kretanje prenosi na izolatore rastavljača.
Sl. 6.8-1. Kontaktni sistem rastavljača 110 kV sa centralnim horizontalnim razdvajanjem

Za pravilan rad pogonskog mehanizma potrebno je da sve klizne površine, osovine

i ležajevi budu podmazani. Proverava se i kinematička podešenost početka i kraja hoda
noževa rastavljača za svaki pol pojedinačno. Ovde se misli na jednovremenost početka
hoda, ujednačenog kretanja i jednovremenog zatvaranja kontakata, u sva tri pola.
Proverava se i potrebna sila ili moment za pokretanje rastavljača. Veliki otpori ili
zaglavljivanja mogu da dovedu do loma obrtnih izolatora. Ove veličine se ne mere već
se radi prema osećaju i iskustvi montera.
Dijagnostika stanja rastavljača
Pored vizuelnog pregleda kod rastavljača se prati kvalitet kontakata i spojeva. Za tu
svrhu koriste se dve metode:
– Merenje prelaznih otpornosti
– Termovizija
Prelazna otpornost kontakata rastavljača meri se (sl. 6.6-1) jednosmerno strujom od
najmanje 100 A. Vrednosti prelazne otpornosti zavise od robusnosti kontakata i iznose
tipično reda 20 do 50 , a padovi napona pri struji od 100 A od 2 do 5 mV. Ove
vrednosti su skoro univerzalne i odnose se na sve kontakte i spojeve.
Povećanje kontaktne otpornosti detektuje se
100A i termovizijskim snimanjem. U postrojenjima
mV sa dva ili više sistema sabirnica, termovizijsko
snimanje se radi za sve sabirničke rastavljače.
Prvo merenje se vrši sa postojećim uklopnim
stanjem i ponavlja posle prebacivanja sistema
sabirnica. Pri tome se posle prebacivanja mora
sačekati bar pola sata kako bi se postigla
stacionarna temperatura.
Termoviziju treba vršiti u periodima kada
su veća strujna opterećenja. Povišenje
Sl. 6.6-1. Merenje prelaznog otpora temperature do nekoliko stepeni se ne smatraju
kontakata rastavljača opasnim i otklanjaju se tokom narednog
remonta. Povišenja preko 300C moraju se
otkloniti što pre – interventno.
Ove dijagnostičke metode (merenje prelaznih otpornosti i termovizija) detaljnije su
opisane i u narednim poglavljima (7 i 9).
Ispitivanje električnih blokada, signalizacije položaja, itd, rade službe automatike.
Kod rastavljača sa motornim pogonom za daljinski rad potrebno je da izborna
(centralna) preklopka RUČNO/DALJINSKI bude u položaju daljinski. I funkcija ove
preklopke se proverava.

Priručnik za održavanje VNO 7. VNO – Prekidači
7. VNO – PREKIDAČI
7.1. Namena i vrste prekidača
Visokonaponski prekidači su sklopni uređaji koji služe za
uključenje i isključenje elemenata postrojenja ili DV u
normalnom radu i za njihovo automatsko isključenje u slučaju
kvara. Za razliku od rastavljača koji ne mogu da prekidaju
struju, prekidači mogu da prekidaju sve struje, uključujući i
struje kvara. Uloga prekidača da isključi kvar je zaštitna i ima
posebnu važnost za pravilan i pouzdan rad postrojenja, ali i
čitavog EES-a.
Na sl. 7.1-1 prikazan je položaj prekidača u dalekovodnom
polju postrojenja sa dva sistema glavnih sabirnica.
Položaj prekidača u postrojenju je takav da zbog bezbednosti
radova na njemu sa obe strane mora da se obezbediti beznaponsko
stanje i vidno razdvajanje rastavljačima.
Osnovni problem isključenja velikih struja je gašenje
električnog luka. Kod standardnih rasklopnih uređaja
prekidanje struje se vrši razdvajanjem kontakata. Pri
razdvajanju kontakata fizička slika nastanka luka je sledeća.
Dodirna površina kontakta se smanjuje, kontaktni pritisak
Sl. 7.1-1. Rastavljači u
opada, kontaktna otpornost raste, mesto dodira se greje, usijava,
DV polju
metal kontakta isparava. Struja i usijane metalne pare pale
električni luk, prostor je jonizovan i luk se sa razmicanjem kontakata produžava i gori.
Napon na luku i struja razvijaju snagu koja se pretvara u toplotu i zagreva ga.
Sa druge strane zbog visoke temperature luka njegova toplota se odvodi. Do
gašenja će doći kada je snaga odvođenja toplote veća od snage njegovog zagrevanja.
Snaga luka zavisi od struje luka i na nju se ne može uticati. Može se uticati samo na
odvođenje toplote luka.
Odvođenje toplote se povećava odnošenjem usijanog i dovođenjem hladnog gasa
(produvavanjem luka), povećanjem dužine luka (razvlačenjem luka), razbijanjem luka
na više delova itd.
Gašenje luka kod naizmenične struje je olakšano time što struja prolazi kroz nulu.
To je trenutak kada se luk najlakše gasi.
Struja i napon luka nisu uvek u fazi. To stvara novi problem, jer se gašenjem luka
pri prolasku struje kroz nulu na kontaktima pojavljuje napon. Da se luk ne bi ponovo
upalio potrebno je da se dejonizacija prostora obavi što brže i prostor oporavi toliko da
može da izdrži ovaj napon.
Sa ciljem efikasnijeg gašenja luka prekidanje struje kod prekidača vrši se u
odgovarajućim komorama. Sredstvo za gašenje luka može biti: ulje, komprimovani
vazduh, gas (SF6) i vakuum. Zato se prekidači dele na malouljne, pneumatske,
vakumske, i prekidače tipa SF6.
Gledano hronološki, prvo su nastali uljni prekidači. Njihove konstrukcije su
relativno jednostavne, ali su sadržavali velike količine ulja (više tona) što je

predstavljalo potencijalnu opasnost od požara. Jasno je da cela količina ulja ne

učestvuje u gašenju luka. Pažljivom analizom procesa gašenja luka, došlo se do rešenja
sa mnogo manjim količinama ulja. Tako su nastali malouljni prekidači. Uljni prekidači
su zbog toga napušteni, a zamenili su ih su malouljni.
Pri nastanku luka u ulju njegova toplota se troši na zagrevanje, isparavanje i
razgradnju ulja na gasove (vodonik i druge), zbog čega se luk intenzivno hladi i brzo
gasi. Usmeravanjem strujanja ulja kroz luk, gašenje se dodatno ubrzava. To je princip
rada malouljnih prekidača. Zbog svoje široke primene malouljni prekidači će biti
detaljnije razmatrani.
Kod pneumatskih prekidača luk se produvava strujanjem vazduha pod pritiskom,
čime se hladi, razvlači i gasi. U prenosnoj mreži Srbije pneumatski prekidači nisu našli
širu primenu.
Kod vakuumskih prekidača luk se vrlo teško razvija, jer nema naelektrisanih čestica
u prostoru između kontakata koje bi vodile struju. Luk koji se razvije sastoji se od
metalnih para kontakata koje se brzo
hlade, kondenzuju i luk se gasi.
Dodatnim tehnikama kao što je rotacija
luka postiže se još efikasnije gašenje
luka.
Sa vakumskim prekidačima nisu
postignuti najviši radni naponi. U Srbiji
Sl. 7.1-2. Komora vakumskog prekidača se vakumski prekidači primenjuju za
napone do 35 kV.
Na sl. 7.1-2 prikazana je prekidna
jedinica vakumskog prekidača
(vakuum-komora)
Kod prekidača tipa SF6 luk se teže
pali nego kod vazduha, dobro se odvodi
toplota luka i on mnogo brže gasi. Posle
gašenja vrlo brzo se uspostavlja visok
probojni napon između kontakata
(dejonizacija prostora i probojna
Sl. 7.1-3. Hronološki razvoj pojedinih vrsta čvrstoća). Ovim prekidačima danas se
prekidača
postižu odlične karakteristike i ide se ka
tome da oni u potpunosti zamene
malouljne. Zbog velikog značaja i oni
će biti detaljnije razmatrani.
Na sl. 7.1-3 i 7.1-3a prikazan je
hronološki razvoj pojedinih vrsta
prekidača i naponske mogućnosti –
sadašnje stanje i tendencije u razvoju.
Jedan od pravaca razvoja prekidača
je i sinhrono uključenje ili isključenje.
Sl. 7.1-3a. Naponske mogućnosti pojedinih vrsta Ovde se radi o pokušaju da se izabere
prekidača (trenutno stanje i tendencija razvoja) trenutak kada je najpovoljnije uključiti

ili isključiti prekidač. Posebno dobri rezultati postižu se kod uključenja

kondenzatorskih baterija i transformatora gde je moguće znatno smanjiti struju
uključenja (inrush current). U ovom smislu, najbolji rezultati postižu se
poluprovodničkim prekidačima (na bazi tiristora), ali se oni još uvek ne mogu koristiti
za najviše napone.
Od svih navedenih vrsta prekidača u prenosnoj mreži Srbije (za napone 400 kV,
220 kV i 110 kV) najzastupljeniji su malouljni i prekidači tipa SF6.
Na sl. 7.1-4 i 7.1-5 prikazani su prekidači u postrojenjima 110 kV i 400 kV.
Pored vrste sredstva za gašenje električnog luka, prekidači se razlikuju i prema:
– nazivnom naponu,
– nazivnoj struji,
– prekidnoj moći (prekidnoj struji i snazi),
– mestu montaže (unutrašnja ili spoljašnja),
– pogonskom mehanizmu (zajednički ili pojedinačni),
– vrsti pogona, itd.
Nazivni naponi i nazivna struja su trajne vrednosti napona i struja za koje je
prekidač projektovan. Nazivni (naznačeni) napon prekidača odgovara nazivnom ili
najvišem pogonskom naponu mreže. Nazivna (naznačena) struja je neka od
standardnih vrednosti za koje se prave i deklarišu prekidači. Prekidna moć je
maksimalna struja isključenja koju prekidač može da isključi. Ponekad se definiše i
snaga isključenja.
Pogonski mehanizam može biti zajednički za sve tri faze ili pojedinačno za svaku
fazu. Zajednički pogon se uglavnom koristi na mestima gde nije dozvoljen rad na dve
faze (na primer energetski transformatori).
Kad je petlja zatvorena (dvostrano napajanje) kratkotrajni ispad jedne faze
dalekovoda nadoknađuje se vezom sa druge strane, tako da ne predstavlja veliki
problem za mrežu. U normalnom stanju ne praktikuje se rad na dve faze.
Da bi se izbegao rad na dve faze, kod prekidača sa odvojenim mehanizmima,
zahteva se da polovi svih faza budu u istom položaju (uključeni ili isključeni). To se
postiže zaštitom od nesimetrije polova prekidača. Ako posle podešenog vremena (oko
2 s za DV i 0,5 s za ET) postoji razlika u položaju pojedinih polova, rele nesimetrije
šalje impuls svim polovima za isključenje prekidača. Prilikom ispitivanja prekidača po
potrebi može da se blokira rad ovog relea.
Komandovanje (uključenje i isključenje) prekidačem može se vršiti:
– daljinski iz RDC-a ili matične stanice (MS),
– električno sa komandne table TS komandno potvrdim prekidačem – kpp,
– električno sa komande TS sa lokalnog SCADA sistema,
– sa upravljačke jedinice polja u relejnoj kućici,
– sa upravljačkog panela (RUP) u relejnim kućicama,
– električno, tasterima u ormanu prekidača u polju,
– mehanički, na samom prekidaču.
Pored ovoga prekidač mogu da isključe i uređaji zaštite, a da ga ponovo uključi
uređaj za automatsko ponovno uključenje (APU).

a) Malouljni prekidač a) SF6 prekidač

Sl. 7.1-4. Prekidači u postrojenjima 110 kV
Sl. 7.1-5. SF6 prekidači u postrojenju 400 kV

7.2. Osnovne karakteristike i normalni radni uslovi prekidača
U osnovne karakteristike prekidača spadaju:
– nazivni napon mreže (110 kV, 220 kV i 400 kV)
– najviši pogonski napon mreže (123 kV, 245 kV i 420 kV)
– naznačena struja – trajna struja prekidača (na primer 3,15 kA)
– naznačena simetrična struja prekidanja (na primer 40 kA)
– naznačena struja uključenja kratkog spoja (na primer 100 kA)
– trajanje struje kratkog spoja (na primer 3 s)
– radni ciklus (na primer APU, O-3s-CO-3min-CO)
Normalni radni uslovi su:
– maksimalna temperatura ambijenta 40 0C,
– najveća prosečna temperatura ambijenta u toku 24 časa 35 0C,
– najniža temperatura ambijenta na otvorenom -25 0C,

– najniža temperatura ambijenta u zatvorenom -5 0C

– nadmorska visina do: 1000 m
– pritisak vetra do: 70 dN/m2
– količina leda do: 5 kg/m2
– sredina bez zagađenja, prašine, soli, dima, štetnih isparenja, itd.
7.3. Malouljni prekidači
Princip rada i konstrukcija malouljnih prekidača
Poboljšanje efikasnosti gašenja luka, uz smanjenje količine ulja u odnosu na uljne
prekidače, postignuto je njegovim efikasnijim iskorišćenjem. Kod ovih prekidača ulje
se usmerava da struju kroz električni luk i tako se snaga luka troši na zagrevanje,
isparavanje ulja i njegovu razgradnju na gasove. Hlađenje je bolje ako je dodirna
površina luka veća odnosno, ako je on duži – više razvučen. Strujanje ulja može biti
forsirano, ali je bolje ako se za to iskoristi snaga samog luka.
Tako se došlo do nekoliko konstrukcija ovih prekidača. Na sl. 7.3-1 prikazani su
dva principa rada malouljnih prekidača sa; poprečnim i uzdužnim strujanjem ulja (a) i
sa diferencijalnim klipom (b).
Kod prekidača sa uzdužnim
strujanjem ulja (b) strujanje se
postiže pomeranjem diferencijalnog
klipa pod dejstvom toplote luka.
Kod malouljnih prekidača sa
jednim prekidnim mestom postignuti
su zadovoljavajući rezultati do
napona od oko 110 kV. Za više
napone vezuje se više prekidačkih
jedinica na red i pokreću zajedničkim
pogonskim mehanizmom. Da bi se
postigla ujednačena raspodela napona
po prekidnim jedinicama, paralelno
sa kontaktima dodaju se kondenzatori
a) b) kapaciteta oko 1 nF.
Tako na naponskom nivou 110
Sl. 7.3-1. Izvedbe komora za gašenje luka kod
kV mogu biti jedno ili dva prekidna
malouljnih prekidača
mesta, na 220 kV mogu biti četiri
prekidna mesta, a na 400 kV 6 ili 8 prekidnih mesta. Za rad na ovim prekidačima,
posle isključenja i rastavljanja potrebno je izvršiti pražnjenje njihovih kondenzatora i
to svakog pojedinačno, pa tek onda postavljati privremena uzemljenja. To se
najednostavnije radi još jednim uključenjem prekidača posle rastavljanja (ispucavanje
prekidača).
Prekidači sa jednim prekidnim mestom (do 110 kV) prave se u obliku stuba na
nosećem izolatoru, a sa dva prekidna mesta prave se u obliku slova V (sl. 7.3-2).
Na oba kraja komora za gašenje luka izvedene su priključne kleme kojima se
prekidači povezuju u strujno kolo (primarne veze).

Sl. 7.3-2. Izvedbe malouljnih prekidača za napon 110 kV
Na gornjoj strani komore nalazi se uljokazno staklo na kome se može videti nivo i
boja ulja u prekidaču.
Pored komora za gašenje luka, malouljni prekidači se sastoje od nosećeg izolatora,
obrtnog izolatora i pogonskog mehanizma.
Uloga nosećeg izolatora je da nosi komore za gašenje luka i da im obezbedi
sigurnosno rastojanje od noseće metalne konstrukcije.
Obrtni izolator prenosi kretanje sa pogonskog mehanizma na pokretne kontakte u
komorama za gašenje luka.
Pogonski mehanizam u sebi akumulira energiju i obezbeđuje snagu potrebnu za rad
prekidača nezavisno od napona sopstvene potrošnje. U prenosnoj mreži Srbije koriste
se prekidači sa motorno-opružnim pogonskim mehanizmom. U okviru njega nalaze se
opruge i motori za njihovo navijanje. Motori za navijanje opruga standardno se
napajaju naizmeničnim naponom (220 V, 50 Hz), a njihovo navijanje se vrši posle
uključenja prekidača. Navijene opruge moraju imati dovoljno energije da mogu da
isključe (O - open), uključe (C - close) i ponovo isključe prekidač.
Ceo mehanizam je veoma složen i zahteva redovne preglede i pažljivo održavanje.
U zavisnosti od uslova pod kojim je odrađivao prekidač, broj manipulacija je
ograničen. Posle dostignutog broja manipulacija neophodno je izvršiti remont
prekidača (pregled kontakata, ispitivanje ulja, itd).
Najčešći problemi sa malouljnim prekidačima su vlaženje ili curenje ulja,
mehanički problemi pogonskog mehanizma, mehanička oštećenja porculanskog
izolatora, lom obrtnog izolatora, itd.

7.4. Prekidači tipa SF6

U prenosnoj mreži Srbije, počev od 2000. godine, malouljnji prekidači masovno se
zamenjuju prekidačima na bazi sumpor-heksafluorida (SF6). U tom periodu bilo je
sporadičnih problema sa pogonskim mehanizmima, curenjima gasa i sličnih
mehaničkih kvarova koji nisu ugrožavali rad ostale VNO ili postrojenja. Prema
deklaracijama proizvođača očekuje se da im životni vek bude oko 30 godina.
Dodatnu poteškoću čini to što je gas SF6 proglašen opasnom materijom i rad sa
njim zahteva dodatne mere opreza.
Pritisak gasa u komori na temperaturi od 200C je oko 4 do 5 bara (neke
konstrukcije i do 8 bara) i prati se na odgovarajućem instrumentu. Pošto pritisak zavisi
od temperature gasa, vrši se temperaturna kompenzacija i onda se umesto o pritisku
govori o gustini gasa. Pritisak se meri manometrom a gustina densimetrom. Ova
kompenzacija je važna kako se ne bi stekao utisak da gas na nižim temperaturama
izlazi iz komore.
S obzirom na pritisak (ili gustinu) gasa određena su dva nivoa. Prvi je signalni i
upozorava na gubitak (curenje) gasa. Ako pritisak nastavi da pada aktivira se drugi
nivo i prekidač se blokira u zatečenom stanju.
Princip rada i konstrukcija prekidača tipa SF6
Dobre elektroizolacione osobine gasa sumpor-heksafuorida poznate su već stotinu
godina. Prve ozbiljne primene u današnjem smislu kod VN prekidača počinju
osamdesetih godina dvadesetog veka kada su napravljeni prekidači za napone 450 kV,
550 kV i 800 kV.
Osnovni elementi prekidača tipa SF6 su:
– prekidna jedinica koju čine jedna ili dve komore za gašenje luka,
– pogonski mehanizam (motorno opružni),
– upravljačko signalni orman sa elementima za komandovanje, signalizaciju i
druge funkcije potrebne za rad prekidača,
– metalna noseća konstrukcija prekidača.
Prekidna jedinica
Prekidanje struje odvija se u prekidnoj jedinici prekidača koju čine komore za gašenje
luka. Prekidači za napone 110 i 220 kV imaju jednu komoru po fazi, a prekidači za 400 kV
dve komore po fazi (dva prekidna mesta). Po spoljašnjem izgledu prekidač može da bude
sa jednom vertikalnom komorom (110 i 220 kV) ili u obliku slova T sa dve horizontalne
komore montirane na nosećem izolatoru (220 kV i 400 kV).
U unutrašnjosti komore smešteni su pokretni i nepokretni kontakti i komora je
ispunjena gasom SF6 pod pritiskom. Nepokretni kontakt se nalazi sa gornje strane i
sastoji se od glavnog i lučnog kontakta. Uloga glavnih kontakata je da provode struju u
uključenom stanju. Lučni kontakti preuzimaju na sebe luk pri otvaranju, i tako štite
glavne kontakte od oštećenja (nagorevanja).
Pokretni kontakt se nalazi sa donje strane komore i mehanički je povezan sa
pogonskim mehanizmom pomoću pogonskog izolatora (šipka). On prenosi aksijalno

kretanje sa pogonskog mehanizma na pokretni kontakt i tako vrši njihovo spajanje ili
razdvajanje. I na pokretnom postoji lučni kontakt.
Tokom razvoja prekidača tipa SF6, napravljeno je nekoliko generacija.
Kod prve generacije prekidača komora se sastojala od dela sa visokim i dela sa
niskim pritiskom. Pri otvaranju prekidača gas je iz dela s visokim pritiskom strujao
kroz luk i tako ga gasio.
Drugu generaciju čine kompresioni prekidači. Gas u komori je pod pritiskom 5 do 8
bara. Pritisak za strujanje gasa kroz luk tokom otvaranja kontakata dobija se pomoću
kompresionog cilindra i klipa koji je za svoje kretanje koristio snagu pogonskog
mehanizma. Zbog ovoga je ovaj mehanizam morao biti veoma snažan.
Treća generacija za strujanje gasa između kontakata koji se odvajaju koristi toplotu
luka. Visoka temperatura luka zagreva gas i povećava mu pritisak. Kada se njegova
ekspanzija usmeri kroz sam luk, on će da se hladi i dobija se samogaseći efekat. Tako
su napravljene komore sa sopstvenim termičkim udarom (self-bleasing).
Da bi prekidač prekidao luk i kod malih struja morao se kombinovati rad
kompresionog i samokompresionog dejstva. To je postignuto tako što je dodat klip koji
prostor komore deli na dva dela - kompresioni i ekspanzioni. Dodatno poboljšanje
samogašenja postignuto je dodatkom ventila (V sl. 7.4-1) na ovom klipu.
Kada se prekidaju male struje, gas se kreće zbog kompresije nastale kretanjem
klipa. Pri prekidanju velikih struja luk zagreva gas, povećava se pritisak kompresionog
dela, strujanje gasa je jače i luk se još brže hladi i gasi. Efekat samogašenja luka je
ovde znatno pojačan.
Ventilima na klipu podešava se nadpritisak potreban za prekidanje malih struja.
Zato je ovde potrebna znatno manja snaga pogonskog mehanizma jer se najveći deo
energije za gašenje luka dobija iz samog luka.
Sl. 7.4-1. Poprečni presek prekidne jedinice SF6 prekidača autokompresionog tipa (single-
mtion) i prekidanje malih i velikih struja

Ovo je takozvani autokompresioni tip prekidača. Kod ovih prekidača postoje dve
varijante i to sa jednim pokretnim (single-moution) i sa oba pokretna lučna kontakta
(double-moution). Na sl. 7.4-1 prikazan je poprečni presek prekidne komore
autokompresionog prekidača (self-blasing) sa jednim pokretnim lučnim kontaktom i
prekidanje luka pri isključenju malih i velikih struja.
Prekidači najviših napona prave se tako da su im oba kontakta pokretna (double-
motion). Tako se postiže dvostruko brže razmicanje lučnnih kontakata i razvlačenje
luka (sl. 7.4-2). Na taj način prave se prekidači za napon 420 kV čija prekidna moć
dostiže do 50 kA.
Sl. 7.4-2. Poprečni presek prekidne jedinice SF6 prekidača autokompresionog tipa (double-motion)
Međusobno pozicioniranje kontakata (pokretnih i nepokretnih) vrši se preko
prirubnica sa gornje i donje strane porcelanskog izolatora. Ovakva konstrukcija veoma
je osetljiva na paralelnost prirubnica, zahteva vrlo preciznu obradu njihovih površina i
pritezanje zavrtnjeva sa pažljivo kontrolisanim momentima. U suprotnom dolazi do
zaglavljivanja ili sporijeg rada prekidača.
Manja termička inercija gasa u odnosu na ulje omogućavaju brže gašenje luka tako
da se ovde gašenje postiže već pri prvom ili drugom prolasku struje kroz nulu. Kretanje
kontakata traje oko 30 ms posle čega prestaje strujanje gasa i više nema uslova za
gašenje luka. Ukoliko se luk za to vreme ne bi ugasio, moglo bi doći do oštećenja
prekidača.
Ipak prekidne jedinice ovih prekidača su veoma pouzdane i proizvođači ih
deklarišu za životni vek od 25 do 30 godina, pa i više.
Na sl. 7.4-3 pikazan je primer merne skice jednog SF6 prekidača za napon 110 kV
proizvodnje ABB.

Sl. 7.4-3. Primer merne prekidača tipa SF6 za napon 110 kV

Pogonski mehanizam prekidača

Da bi prekidač mogao da funkcioniše i u uslovima nestanka napona sopstvene
potrošnje u njemu mora da postoji akumulisana energija. U tom pogledu postoji više
vrsta ovih pogona: elektrohidraulični, pneumatski, motorno-opružni, elektromotorni,
itd. U prenosnoj mreži Srbije koriste se prekidači sa motorno–opružnim pogonom.
Ovaj pogon se sastoji od opruga (spiralnih ili cilindričnih – helikoidalnih) i
elektromotora. Elektromotor se napaja naizmeničnim naponom 220 V i služi za
navijanje opruga. Akumulirana energija u oprugama treba da bude tolika da može da
obezbedi traženi radni ciklus prekidača (O-2xCO). Radi se o ciklusu koji se sastoji od
otvaranja (O), i dva puta zatvaranje i otvaranje (2xCO), kao na primer posle brzog (0,3
s) i sporog (3 min) APU.
Pored akumulacije energije pogonski mehanizam služi i da tu energiju pretvori u
kretanje kontakata koji treba sa se otvore ili zatvore.
Pogonski mehanizam je smešten u komandnom ormanu prekidača i montiran na
čeličnoj nosećoj konstrukciji prekidača. Na sl. 9.4-4 prikazan je princip rada motorno
opružnog pogona prekidača sa spiralnom oprugom. Označeni delovi su:
1. Bregasta pogonska osovina
2. Opruga (cilindrična) za isključenje
3. Kalem za isključenje
4. Elektromotor za navijanje opruga
6. Kalem za isključenje
7. Amortizer za isključenje
8. Opruga (spiralna) za uključenje
Elektromotor je univerzalni (redna
pobuda), napajan naizmeničnim naponom
220 V. On navija spiralnu oprugu (8) koja je
Sl. 7.4-4. Motorno-opružni pogonski glavni akumulator mehaničke energije.
mehanizam prekidača tipa SF6 Navijanje opruge vrši se posle uključenja. Pri
uključenju ona pored pokretanja kontakata sabija i oprugu za isključenje (2). Pri
isključenju opruga 2 se oslobađa i brzo razmiče kontakte. Posle jedne odrade glavna
opruga još nije razmotana i treba da ima akumulisanu energiju za još jedno uključenje i
isključenje prekidača.
Oslobađanje (pokretanje) opruga za uključenje i isključenje vrši se električno,
pomoću kalemova za uključenje i isključenje. Kod prekidača 400 kV obično postoje
dva kalema za isključenje. Napajanje kalemova vrši se jednosmernim komandnim
naponom 220 V. Za pravovremeno zaustavljanje kontakata bez udara, u pogonskom
mehanizmu se nalaze odgovarajući amortizeri.
U novije vreme proizvođači nude i druge pogonske mehanizme za prekidače.
Proizvođač ABB za svoje prekidače nudi motorni pogon – motor drive (sl. 7.4-5 )
Radi se o vrlo jednostavnom mehanizmu koji se sastoji od snažnog servo motora
koji preko pogonske šipke pokreće kontakte prekidača. Pogonska energija za rad
motora dobija se iz baterije kondenzatora, a upravljanje se vrši pomoću digitalne
elektronike i senzora položaja.

Osnovna prednost ovakvog pogona je

minimalan broj pokretnih delova pogonskog
mehanizma koji se habaju, jednostavnost,
kompatibilnost sa računarom, stalna
informacija o stanju motora i napunjenosti
kondenzatorske baterije, stanju prekidača itd.
Govori se i o mogućnosti samotestiranja
(micromotion) prekidača u pogonu gde se
njegovi kontakti stalno pomeraju (<1 mm) i
tako proverava funkcionalnost prekidača dok je
u pogonu.
U postrojenjima EMS zastupljeni su
Sl. 7.4-5. Pogonski mehanizam prekidača prekidači proizvođača: ABB, Siemens, Alstom,
tipa - motor drive Areva, Vatec, Minel, itd.
7.5. Nadzor i održavanje prekidača
Po svom značaju za postrojenje (i EES) i po ceni, prekidači su elementi koji se
nalaze odmah iza energetskih transformatora. Zbog svega toga, pravilno održavanje
prekidača je od izuzetne važnosti.
U pogonu, prekidači su izloženi različitim vrstama naprezanja.
– električna (prenaponi, prekidanje velikih struja, ...),
– mehanička (elektrodinamičke sile pri kvarovima, vibracije pri odradi, vetar, ...),
– toplotna (električni luk, zagrevanje od struje, temperatura okoline, ...),
– hemijska (razloženi gasovi, ozon, vlaga, prašina, ...).
Ovim naprezanjima posebno su izloženi prekidači za spoljašnju montažu. Prekidači
su konstruisani tako da mogu da podnesu ova naprezanja.
U EMS pogon i održavanje prekidača definisan je tehničkim uputstvom:
– TU-TS-03: 2015, Tehničko uputstvo za pogon i održavanje visokonaponske
opreme – prekidači.
Ovim uputstvom obuhvaćeni su malouljni i prekidači tipa SF6. Prema ovom
uputstvu, u prenosnoj mreži Srbije koriste se tropolni prekidači, sa jednopolnim ili
tropolnim mehanizmima, koji omogućavaju jedan od sledeća dva redosleda operacija:
– Za prekidače koji nisu namenjeni brzom APU: O – 3 min. – CO 3 min. – CO.
– Za prekidače koji su namenjeni brzom APU: O – 0,3 sek. – CO 3 min. – CO.
Nadzor i održavanje malouljnih prekidača
Nadzor i održavanje malouljnih prekidača ostvaruje se kroz redovne preglede,
provere i remonte. Pregledi i kontrole vrše se dnevno, nedeljno, ili mesečno i pri tome
se prati:
– zaprljanost izolatora,
– mehaničko stanje izolatora prekidača, obrtnih izolatora, ...
– curenje ulja, nivo ulja, boja ulja, ....

– metalne prirubnice za učvršćenje prekidača za postolje,

– stanje primarnih veza i stezaljki,
– veza prema uzemljivaču,
– stanje unutrašnjosti pogonskog mehanizma (zaptivanje vrata, izgled, korozija,
kondenzacija vode, itd.),
– stanje brojača odrada prekidača,
– termovizijsko snimanje itd.
Na osnovu dobijenih rezultata pregleda, kao i drugih potreba (planova isključenja,
uputstva proizvođača, itd.), vrše se provere ili remonti. Prekidač je isključen i na njemu
se izvode sledeće aktivnosti:
– čišćenje spoljnih površina izolatora i obrtnih izolatora,
– provera električnih primarnih veza, provera nivoa, boje ulja, saniranje curenja,
pranje uljokaznog stakla, ...
– provera veze sa uzemljivačem i učvršćenja za metalnu konstrukciju,
– provera rada pogonskog mehanizma,
– provera nivoa ulja u reduktoru, podmazanosti kliznih površina, ležajeva,
zglobova, osovina, poluga, zupčanika, ...
– provera ispravnosti grejača i termostata u pogonima prekidača,
– provera stanja signalnih sklopki, njihovo podešavanje ili zamena,
– merenje probojnosti ulja i eventualna zamena,
– merenje pada napona na kontaktima i stezaljkama,
– merenje vremena uključenja i isključenja i provera jednovremenosti,
– snimanje struje kalemova za uključenje i isključenje,
– snimanje struje motora za namotavanje opruge,
– snimanje krive hoda kontakata prekidača,
– funkcionalna ispitivanja (lokalne i daljinske komande, rad zaštite, itd).
Na šest godina rada predviđa se otvaranje komora za gašenje luka i vrši pregled,
čišćenje i obrada kontakata, provera hoda kontakata i dubina prodiranja kontaktne
šipke, itd.
U slučaju slabih rezultata redovnih provera, čestih ispada, dugotrajnih velikih
opterećenja, elementarnih nepogoda, kvarova ili očekivanih važnijih eksploatacionih
perioda predviđa se mogućnost i vanrednih aktivnosti u održavanju.
Proizvođači daju uslove u zavisnosti od broja isključenja i veličine struja kratkih
spojeva, posle čega treba proveriti stanje prekidača. Takođe mogu da postoje i zahtevi
inspekcijskih organa za nekom proverom ili ispitivanjem.
Ukoliko nema drugih preporuka može da se koristi kriterijum ekvivalentnog broja
(n) isključenja na prazno, gde je n:
1, 5
 I 
n  300 i 
I 
 n ,i 
Ii - efektivna vrednost struje koja se isključuje
In,i - nazivna vrednost simetrične struje isključenja prekidača
Za isključenje u praznom hodu (I=0 A) uzima se da je n=1.

Vanredni remont je potreban kada zbir ekvivalentnih brojeva isključenja dostigne

određenu vrednost D. Na primer, za prekidače proizvodnje Minel ova vrednost je
D=1500.
Najkompleksniji zahvat na prekidaču je generalni remont koji se predviđa na 10 do
12 godina prema uputstvu proizvođača, odnosno posle 5000 pogonskih isključenja.
Generalni remont se vrši prema uputstvima proizvođača i najčešće obuhvata
sledeće operacije:
– detaljnu kontrolu svih mehaničko-pogonskih elemenata (poluge, zglobovi,
osovine, opruge, zupčanici, ...),
– kontrolu komora za gašenje luka, otvaranje, čišćenje, ispiranje čistim uljem za
prekidače ili njihova kompletna zamena,
– zamenu ulja,
– kontrola, obrada ili zamena kontakata i njihovo podešavanje,
– podmazivanje i podešavanje pogonskog mehanizma,
– kontrola ili zamena zaptivača,
– kontrola stanja i čišćenje porculanskih i obrtnih izolatora,
– kontrola stanja VN priključaka prekidača.
Po pravilu posle završenog remonta pre uključenja vrše se funkcionalne probe,
proveravaju se padovi napona, meri jednovremenost odrade a posle uključenja vrši se
termovizijsko snimanje prekidača.
Pri većim zahvatima na mehanizmu prekidača poželjno je raditi sa razmotanim
oprugama, kako bi se izbegla iznenadna pokretanja, izletanja delova, lomovi i povrede
montera. Pre rada treba više puta “ispucati“ prekidač sa isključenim naponom za
navijanje opruge.
7.6. Dijagnostičke metode za praćenje stanja prekidača
Dijagnostika stanja malouljnih prekidača
Dijagnostika stanja malouljnih prekidača obuhvata:
Merenje jednovremenosti rada polova
Kod ovog ispitivanja mere se vremena odrade operacije uključenja i isključenja
svih polova prekidača pojedinačno. Kod prekidača sa više prekidnih mesta po polu
mere se i vremena svake komore pojedinačno.
Pod vremenom uključenja podrazumeva se vreme od trenutka dovođenja napona na
kalem za uključenje do dodira glavnih kontakata. Vreme otvaranja kontakta je vreme
od trenutka davanja napona na kalem za isključenje do trenutka prestanka dodira
kontakata.
Pored merenja vremena odrade mogu se pratiti i struje kalemova za uključenje i
isključenje kao i odgovarajući digitalni signali sa pomoćnih kontakata signalne sklopke.
Merenje se može vršiti i uređajima koji se primenjuju za dijagnostiku prekidača
(Programma electric AB, tip TM 1800). Ovaj uređaj ima daleko veće mogućnosti koje
se ne mogu u potpunosti iskoristiti kod malouljnih prekidača. Rad sa ovim uređajem je
složen i zahteva posebnu obuku operatera. Izmereni podaci se unose u bazu podataka iz
koje se mogu videti promene pojedinih parametara tokom vremena.

Za brze provere vremena odrade

prekidača mogu se primeniti i
odgovarajuće (višekanalne) štoperice.
Ukoliko nema posebnih zahteva za
jednovremenošću (ili preporuka
proizvođača) uzima se da najveća razlika
vremena otvaranja ili zatvaranja ne bude
veća od 3 ms.
Prilikom merenja sa jedne strane
prekidača moraju se skinuti uzemljenja, jer
su u suprotnom kontakti prekidača
Sl. 7.6-1. Programma TM 1800 premošćeni preko uzemljenja. U polju
energetskog transformatora može da smeta
i otpornost namota, pa je u tom slučaju
bolje uzemljiti stranu prema
transformatoru, a skinuti uzemljenja sa
druge strane prekidača.
Programma TM 1800 se deklariše da
meri vremena odrade i bez skidanja
privremenih uzemljenja sa jedne strane.
Važno je naglasiti da merenje ovako
dobijenih vremena nije jednako vremenima
odrade u radnim uslovima prekidača. Kod
ovog merenja nema luka i meri se vreme
do dodira kontakata ili prestanka dodira. U
realnim uslovima kod malouljnih prekidača
postoji još i gorenje luka koje u zavisnosti
od jačine struje može da traje jednu do tri
periode.
Na sl. 7.6-1 i 7.6-2 prikazani su
Sl. 7.6-2. Trokanalna štoperica (Pogon Bor) Programa TM1800 i jedna trokanalna
štoperica.
Kontrola elemenata za uključenje prekidača
Svi elementi prekidača (pomoćni releji, špulne, motori za navijanje opruga itd.)
treba da rade ispravno u određenom opsegu napona napajanja.
Naponi na kalemove (komandni napon) se dovode preko odgovarajućih pomoćnih
relea. Oni se napajaju jednosmernim naponom (110 V ili 220 V). Rad kalemova za
uključenje i isključenje prekidača i relea mora da bude pravilan u opsegu napona od 85
do 110 % od nazivnog komandnog napona.
U EMS je prihvaćena koncepcija da se motori za navijanje opruga po pravilu
napajaju naizmeničnim naponom 220 V. Uređaji za dijagnostiku prekidača imaju i
mogućnost merenja struje motora pri navijanju opruge pogonskog mehanizma. Kako se
opruga više navija njen moment raste, pa raste i struja motora. Ovo je detaljnije
razmatrano kod prekidača tipa SF6.

Provera kvaliteta ulja za prekidače

TU-TS-03: 2015 detaljno daje potrebne karakteristike ulja za prekidače. S obzirom
da se radi o malim količinama ulja (stotinu litara po polu) ne praktikuju se hemijske,
G-H i druge analize već je sumnjivo ulje jednostavnije i jeftinije odmah zameniti.
Služba održavanja na terenu može vizuelno da proveri boju i prozirnost. Takođe
može da se izmeri i dielektrična čvrstoća (probojnost) ulja. Prema standardu IEC
60156 meri probojnost se meri sa razmakom elektroda od 2,5 mm, temperatura ulja
treba da bude od 15 do 25 0C, napon se podiže brzinom od 2 kV/s.
Na sl. 7.6-1 prikazan je poluautomatski uređaj za ispitivanje probojnosti ulja tipa
Meger OTS60SX. Kod njega, napon se automatski povećava od nule do proboja, ili
maksimalno do 60 kV.
IS-EMS-421-2012, prema probojnosti mineralna izolaciona ulja za prekidače deli u
tri kategorije.
Kategorija A – probojnost preko 160 kV/cm. Ulje je dobro.
Kategorija B – probojnost 120 – 160 kV/cm zahteva i druge provere.
Kategorija C – probojnost ispod 120 kV/cm, ulje ne zadovoljava, potrebna je
zamena ulja.
Prema TU-TS-03:2015 uzorci ulja se uzimaju sa najniže tačke uljnog suda
prekidača. Pri dolivanju ulja ne sme se vršiti mešanje različitih vrsta ulja. Po pravilu
doliva se samo novo ulje. Detaljnije o merenju probojnosi ulja videti i u 9.6.3.
Vrstu ulja u prekidaču određije proizvođač prekidača.
Merenje prelaznih otpornosti glavnih (VN) kontakata prekidača
Merenje prelaznih otpornosti kontakata vrši se sa strujom od 100 A ili više.
Kvalitet kontakta može da se izrazi preko
omske otpornosti ili preko pada napona za
odgovarajuću struju.
Prelazna otpornost je mera kvaliteta
površine kontakta i kontaktnog pritiska.
Povećana kontaktna otpornost ukazuje na
istrošenost, nagorelost kontakata kao i na
mali pritisak kojim kontaktni prsti
nepokretnog kontakta pritiskaju kontaktnu
šipku (pokretni kontakt).
Orijentacione vrednosti otpornosti su
oko 20  do 50  po prekidnom mestu
odnosno 2 mV do 5 mV pri struji od 100
A.
Na sl 7.6-3 prikazan je instrument za
merenje prelaznih otpornosti tipa - DV
power RMO 200A.
Sl. 7.6-3. RMO 200A DV power

Termovizijska provera
Termovizijskim snimanjem dobija se
temperaturna slika prekidača. Temperaturna
skala omogućava rezoluciju od oko 0,1 0C.
Najčešći uzrok grejanja su slabi kontakti.
Odlično se otkrivaju spoljna topla mesta a
mogu se nagovestiti i unutrašnja zagrevanja
(unutar porcelanskog izolatora komore za
gašenje luka). Rad sa termovizijskom
Sl. 7.6-4. Termovizijska kamera Flir T335 kamerom zahteva posebnu obuku i dosta
iskustva radnika. To su radnici koji za ovaj rad moraju da imaju odgovarajući sertifikat
i licencu. Na sl 7.6-4 prikazana je termovizijska kamera tipa Flir T335.
Nadzor i održavanje prekidači tipa SF6
Nadzor i održavanje se ostvaruje kroz redovne preglede, provere i remonte.
Pregledi i kontrole vrše se dnevno, nedeljno, mesečno .... i pri tome se prati:
– pritisak (gustina) gasa,
– stanje izolatora (porcelana) prekidača – zaprljanost, meh. oštećenja ...
– stanje metalnih prirubnica,
– stanje primarnih veza,
– stanje veza prema uzemljivaču,
– stanje unutrašnjosti pogona prekidača,
– rad grejača za sprečavanje kondenzacije vlage,
– stanje brojača odrada prekidača.
Na osnovu dobijenih rezultata pregleda, kao i drugih potreba (planova, uputstava
proizvođača, ...) vrše se provere ili remonti tokom kojih se vrši:
– čišćenje spoljnih površina izolatora i izolacionih poluga,
– provera električnih spojeva primarnih veza,
– provera veze uzemljenja za metalnu konstrukciju i ostale metalne mase,
– merenje pada napona na priključcima i kontaktima prekidača,
– funkcionalno ispitivanje – probe,
– po potrebi vrši se i zaštita od korozije,
– termovizijski pregled,
– provera rada zaštite, komandi, signalizacije,
– kontrola rada signalne sklopke,
– kontrola rada manometara (densimetara).
Složenija ispitivanja kao što su provera radnog hoda kontakata prekidača, merenje
vremena uključenja i isključenja, provera njihove jednovremenosti, kao i provera
kvaliteta gasa SF6 rade se znatno ređe (na primer jednom u devet godina).
Na petnaest godina predviđa se otvaranje komora za gašenje luka: pregled, čišćenje
i obrada kontakata, provera hoda kontakata, itd.

U slučaju slabih rezultata redovnih provera, čestih ispada, dugotrajnih velikih

opterećenja, elementarnih nepogoda, kvarova ili očekivanih važnijih eksploatacionih
perioda predviđa se mogućnost i vanrednog održavanja.
Preporuka proizvođača je da posle određenog broja manipulacija i određenog broja
prekidanja Iks prilikom pojave kvara, treba proveriti stanje prekidača.
Životni vek prekidača prvenstveno zavisi od uslova njegovog rada odnosno broja i
veličine kumulativne struje koju je isključio. To se izražava veličinom zbira svih
toplotnih impulsa isključenja kvarova. Neka orijentaciona granica je:
n  I 2
 20000
n - broj isključenja
I - struje kvara (kA)
Ova vrednost može da se primeni ako nema nekih drugih, preciznijih podataka.
Najkompleksniji zahvat na prekidaču je generalni remont koji se predviđa na
petnaest godina, odnosno posle 6000 pogonskih isključenja ili u skladu sa preporukama
proizvođača. U generalnom remontu komora se otvara i eliminišu se svi uočeni
nedostaci prekidača i pogonskog mehanizma.
Dijagnostika stanja prekidača tipa SF6
Dijagnostika stanja prekidača tipa SF6 obuhvata ispitivanja kojima se prate:
– električne karakteristike prekidača,
– mehaničke karakteristike prekidača,
– ispitivanje kvaliteta i detekcija curenja gasa SF6.
Sva navedena ispitivanja vrše se u beznaponskom stanju prekidača.
Kod električnih karakteristika prate se:
– prelazna otpornost glavnih kontakata,
– dinamička otpornost glavnih kontakata,
– struje kalemova za uključenje i isključenje prekidača,
– struje motora za namotavanje opruga pogonskog mehanizma.
Kod mehaničkih karakteristika prate se:
– vremena odrade (uključenja ili isključenja) prekidača,
– jednovremenost odrade prekidača po fazama,
– jednovremenost odrade prekidnih mesta iste faze,
– jednovremenost glavnih i pomoćnih kontakata,
– hodogram glavnih kontakata pri uključenju i isključenju.
Ispitivanje kvaliteta gasa SF6 prati se:
– čistoća gasa i udeo vazduha u njemu,
– vlažnost gasa i tačka rose,
– kiselost gasa i prisustvo produkata razlaganja.
Od nabrojanih ispitivanja zadržaćemo se samo na nekoliko najkarakterističnijih.

Merenje pada napona na priključcima i kontaktima prekidača

Merenje padova napona tj. prelaznih otpornosti kontakata vrši se jednosmernom
strujom od 100 A ili više. Izmerena vrednost može da se izrazi preko otpornosti (u
mikroomima) ili preko pada napona (u milivoltima). Merenje je relativno jednostavno i
obavljaju ga radnici službi za TS po pogonima prenosa.
Sva ispitivanja na prekidaču trebalo bi raditi sa uzemljenim priključcima na obe
strane prekidača. Ovo uzemljenje premošćava glavne kontakte i pri merenju njihove
prelazne otpornosti najčešće je potrebno da se uzemljenja sa jedne strane odspoje.
Pri merenju mora se voditi računa da se strujni i naponski priključci na mernim
mestima dovoljno udalje.
Orijentacione vrednosti prelaznih otpornosti su oko 20 do 50 . Povećane
prelazne otpornosti uzrokuju povećana zagrevanja i mogu se uočiti i termovizijskim
snimanjem prekidača pod opterećenjem. Za nekoliko prekidača ove vrednosti date su u
tabeli 7.6-1.
Tab. 7.6-1. Prelazne otpornosti kontakata nekih prekidača u prenosnoj mreži Srbije
Proizvođač Tip Maksimalna prelazna otpornost ili

pad napona (pri struji)
3AP2FI (4000 A, 420 kV) 2,7±5 mV/5,5±1 mV (100A)
Siemens 3AP1FI (2000 A, 220 kV) 3±0,4 mV (100A)
3AP1FG, 3AP1FI (3150 A, 110 kV) 2,5±0,4 mV (100A)
GL316 (4000 A, 420 kV) 80  (100A)
Alstom GL314 (4000 A, 220 kV) 31  (100A)
GL311 F3, GL311 F1 (110 kV) 30  (100A)
LTB420E2 (420 kV) ≤ 49  (200A)
ABB LTB245E2 (220 kV) ≤ 49  (200A)
LTB170D1/B (110 kV) ≤ 46/40  (200A)
Struje kalemova za uključenje i isključenje prekidača

Kalemovi za uključenje i
isključenje prekidača napajaju se
jednosmernim naponom 110 ili 220
V. Tipičan oblik struje kalema za
uključenje i isključenje prikazan je
na sl. 7.6-5. Iz ove krive mogu se
dobiti mnoge informacije o radu
ovih kalemova.
U trenutku uključenja struja
raste eksponencijalno (1-3). U tački
3 krive sila u kalemu je dostigla
vrednost koja privlači kotvu.
Veličina ove struje govori o
mogućim smetnjama u pokretanju
Sl. 7.6-5. Struja kalemova za uključenje i isključenje kotve (zaglavljivanje). Kada se

kotva pokrenula, magnetni zazor se smanjuje (3 - 5), a struja opada. U tački 4 oslobađa
se okidač i aktivira se rad prekidača. U tački 5 kotva je potpuno privučena i zazor se
više ne menja. Struja nastavlja da raste eksponencijalno (6) dok ne dostigne
stacionarnu vrednost (7) ograničenu naponom i omskim otporom (Ikal.=Udc/Rkal.). U
tački 8 kalem se isključuje pomoćnim kontaktom prekidača i struja opada.
Veličine struja u pojedinim karakterističnim tačkama kao i njihova vremena treba da
budu približno jednaka onima koja daje proizvođač. Svako odstupanje ukazuje ne neku
neispravnost ovih kola. Merenje se može vršiti uređajem tipa Programma TM 1800.
Struja motora za navijanje opruga prekidača
Pravilna navijenost opruga je preduslov za ispravan rad prekidača. Slabije
(nepotpuno) navijena opruga nema dovoljnu energiju za obavljanje ciklusa odrade
prekidača a može da se pojavi i sporiji rad prekidača. Takođe i prenavijena opruga
može da poveća brzinu rada prekidača, ali i izazove veća naprezanja u pogonskom
mehanizmu, oštećenja, pa i lomove u njemu.
Standardno rešenje u EMS je da se motor za navijanje opruga prekidača napaja
naizmeničnim naponom 220 V. Motor je univerzalni (sa četkicama, redna pobuda i rad
na AC i DC). Kod prekidača sa zajedničkim pogonom postoji samo jedan motor, a kod
odvojenih pogona prekida postoje tri motora za navijanje opruga.
Struja motora zavisi od momenta opterećenja, a on od vrste opruga koje se navijaju.
Zato struja motora može da bude pokazatelj stanja pogonskog mehanizma.
Tipičan oblik struje motora za navijanje spiralne opruge prikazan je na sl. 7.6-6.
Kod ove opruge moment se linearno povećava sa navijenošću opruge, pa tako raste
i struja. Kada se opruga potpuno navije
krajnji prekidač isključuje napajanje
motora. Povećanje ove struje u odnosu na
struju koju deklariše proizvođač (ili struje
sa prvog puštanja u rad) ukazuje na
nepodmazanost i moguća zaribavanja,
promenu karakteristika opruga, itd.
Povećanje struje odražava se na sporiji rad
motora i može da se manifestuje kroz
duže vreme navijanja opruge.
Sl. 7.6-6. Struja motora za navijanje opruge Merenje se može vršiti uređajem tipa
Programma TM 1800.
Merenje vremena uključenja i isključenja, provera njihove jednovremenosti
Pod vremenom uključenja podrazumeva se vreme od trenutka davanja komande
(dovođenjem napona na kalem za uključenje) do trenutka dodira glavnih kontakata.
Analogno tome definisano je i vreme isključenja.
Trenuci dodira ili prestanka dodira glavnih kontakata su trenuci kada se uspostavlja
ili prekida jednosmerna struja kojom se vrši merenje. Treba imati u vidu da ovako
dobijena vremena kraća od vremena isključenja prekidača u stvarnim uslovima. Razlog
je gorenje luka kada se struja gasi u trenucima prolaska kroz nulu. Dakle razlika je u
trajanju gorenja luka i može da iznosi do oko 10 ms.

Kod uključenja prekidača situacija je obrnuta. Struja se uspostavlja nešto ranije

nego što se kontakti dodirnu, ali je ovde razlika znatno manja (do nekoliko ms).
Merenja se vrše za svaki pol pojedinačno, a ako postoji više prekidnih mesta, onda za svako
pojedinačno. Orijentacione vrednosti vremena isključenja prekidača na naponskom nivou 110
kV su oko 20 do 35 ms, a uključenja oko 60 do 100 ms. Kod viših napona vrednosti su
nešto veće. Orijentacione vrednosti dozvoljenih odstupanja vremena su oko 10 %.
Za nekoliko karakterističnih prekidača korišćenih u prenosnoj mreži Srbije
vremena odrade prikazana su u tabeli 7.5-2.
Pogoni prenosa opremljeni su složenijim uređajima za dijagnostiku prekidača
(Programma electric AB, tip TM 1800). Njima se mogu istovremeno meriti struje i
naponi kalemova za uključenje i isključenje, brzine kontakata, i vibracije, i to za sve
kombinacije operacija (O, C, O-C, C-O, O-C-O). Posebno je koristan dijagram hoda
pokretnog kontakta tokom vremena (uključenja ili isključenja) – takozvani hodogram.
Na sl. 7.6-7 prikazan je tok uključenja
prekidača. Na prvom dijagramu su
prikazane struja kalema (špulne) za
uključenje i kriva puta glavnih
kontakata. Ispod se vide trenuci
uključenja glavnih i pomoćnih kontakata
(u sve tri faze). Struje kalemova mere se
strujnim kleštima. Položaj pokretnog
kontakta detektuje se ugaonim davačem
položaja (optički enkoder). Kriva puta je
orijentaciona, jer se dobija na osnovu
ugla bregaste pogonske osovine
prekidača (sl. 7.3-3). Linearno
pomeranje kontakata prekidača je
složena funkcija ovog ugla.
Sa sl. 7.6-7 se vidi da su kontakti
krenuli u trenutku kada je struja špulne
opala odnosno kada je kotva privučena i
okidač je oslobođen. Zatvaranje glavnih
Sl. 7.6-7. Snimak vremena uključenja prekidača i pomoćnih kontakata nastupa znatno pre
Tab. 7.6-2. Prelazne otpornosti kontakata nekih prekidača u prenosnoj mreži Srbije
Proizvođač Tip Vreme (ms)

uključenja isključenja
3AP1FI (4000 A, 420 kV) 65±5 28 ± 3
Siemens
3AP1FG (2000 A, 220 kV) 57±6 25 ± 3
GL316 (4000 A, 420 kV) 88 - 98 20 - 26
Alstom GL314 (4000 A, 220 kV) 82 - 92 16 - 21
GL311 F3/F1 (110 kV) ≤ 70 28 ± 10
LTB420E2 (420 kV) ≤ 60 19 ± 2
ABB LTB245E2 (220 kV) ≤ 28 15 - 19
LTB145-170D1/B (110 kV) ≤ 70 28 - 35

zaustavljanja pokretnog kontakta. Posle njihovog dodira pokretni kontakt još neko
vreme ulazi u nepokretni kontakt.
Na hodogramu može da se pojavi i premašaj koji ukazuje na nedovoljno prigušenje
kretanja pokretnog kontakta. Iz nagiba hodograma može da se utvrdi eventualno
zaglavljivanje glavnih kontakata itd.
Takođe može da se snimi i hodogram isključenja prekidača, stim što je kretanje
kontakta tada znatno brže. Izmereni podaci se unose u bazu podataka iz koje se mogu
videti promene pojedinih parametara tokom vremena.
Za brze provere vremena odrade prekidača mogu se primeniti i odgovarajuće
(višekanalne) štoperice čija rezolucija treba da bude bar 0,1 ms.
Ispitivanje kvaliteta i detekcija curenja gasa SF6
Sumpor-heksafluorid je gas bez boje mirisa i ukusa i za čoveka nije lako uočljiv. S
obzirom na malu količinu gasa u prekidaču (nekoliko kilograma) i najmanje
dugotrajno curenje gasa, manifestuje se kroz smanjenje pritiska. Ako se tome doda i
štetnost gasa po okolinu koja se manifestuje efektom staklene bašte, onda je jasan
zahtev za potrebom detekcije njegovog curenja.
Smanjenje pritiska gasa smanjuje prekidnu moć prekidača. Zbog toga u prekidaču
postoje dva karakteristična nivoa pritiska. Prvi je signalni koji upozorava na smanjenje
pritiska. Posle ovog signala treba proveriti stanje sa pritiskom i eventualno curenje
zaustaviti. Ako se nastavi sa padom pritiska na drugom nivou prekidač se blokira u
zatečenom stanju.
Zbog ovoga detekcija curenja ima veliku važnost.
Na tržištu se nude veoma osetljivi detektori čija osetljivost iznosi nekoliko grama
gasa za godinu dana.
Na sl. 7.6-8 prikazan je detektor curenja gasa LEAK-
SEEKER LS790B čija je osetljivost oko 7 gr/god.
Detektor ima baterijsko napajanje i zvučnu i svetlosnu
signalizaciju (bar graf) za prikaz izabrane osetljivosti.
Osetljivost detekcije se povećava ako se deo na koji se
sumnja da ispušta gas umota u celofan za skupljanje gasa i
posle određenog vremena u njega uvuče senzor (vrh)
detektora. U majstorskom žargonu ovi uređaji se još
nazivaju i nos ili njuškalo.
Za detekciju curenja razvijene su i posebne infracrvene
kamere kojima se ujedno otkriva i mesto curenja.
Pod dejstvom električnog luka gas SF6 se razgrađuje i
dobijaju se produkti od kojih neki mogu biti i veoma
opasni. Vremenom se njihova količina povećava i gas
gubi potrebna dielektrična svojstva.
Prema TU-TS-03:215 predviđa se na devetogodišnjem
nivou provera kvaliteta gasa koja se odnosi na vlagu,
Sl. 7.6-8. Detektor curenja tačku rose, kiselost, produkte razlaganja, itd. Ovo su
gasa Leak-Seeker LS790B složenija ispitivanja i zahtevaju specijalnu opremu i
odgovarajuće obučena lica.

7.7. Rukovanje gasom SF6

U EMS rukovanje gasom SF6 definisano je tehničkim uputstvom:
– TU-TS-13 (2005) Tehničko uputstvo za rukovanje SF6 gasom
Sam gas nije opasan po zdravlje čoveka, ali je štetan za okolinu je stvara efekat
staklene bašte. Zbog toga se pri punjenju prekidača gasom vodi računa da ne dođe do
ispuštanja gasa u atmosferu. Još nepovoljnije je ispuštanje gasa iz prekidača, jer se radi
o gasu koji u sebi sadrži i produkte njegove razgradnje. Zbog toga je razrađen postupak
punjenja komore gasom. Za to se koristi i specijalna oprema (sl. 7.7-9).
Pri punjenju gasom komora se prethodno vakuumira a zatim puni. Pri tome se prati
povećanje pritiska i prema definisanim nivoima uključenje kontakta za blokadu
prekidača u zatečenom stanju i signala niskog pritiska gasa. Pri punjenju se vodi računa
o temperaturi gasa na način kako to daje proizvođač prekidača. Pritisci gasa na
temperaturi od 200C su orijentaciono oko 4 do 5 bara (ili šire 3 do 8 bara).
Pri ispuštanju gasa stari gas se ispušta (evakuiše) u bocu za korišćeni (stari) gas,
tako da ne odlazi u atmosferu. Pri svakom dopunjavanju ili ispuštanju gasa meri se
njegova količina, a o količinama starog i novog gasa vodi se precizna evidencija. Stari
gas se čuva u bocama dok ga ne preuzme za to ovlašćena firma.
Pored štetnosti po okolinu i ljude, produkti razlaganja u kombinaciji sa vlagom i
odgovarajućom tačkom rose mogu da stvore sumpornu kiselinu koja može da ošteti
unutrašnje metalne delove komore.
Zbog zastupljenosti opreme različitih proizvođača u objektima EMS, neophodno je
postojanje odgovarajućih priključaka i adaptera za rad sa gasom.
EMS raspolaže mobilnom opremom za evakuaciju i punjenje opreme SF6 gasom
proizvođača Dilo.
Sl. 7.7-9. Oprema za punjenje prekidača gasom

Priručnik za održavanje VNO 8. VNO – Merni transformatori
8. VNO – MERNI TRANSFORMATORI

8.1. Opšte
Namena i položaj u polju
Pogonske vrednosti struja i napona u VN postrojenjima su
suviše velike i opasne i ne mogu se meriti direktno. Da bi se
one učinile merljivim i bezbednim za dalju upotrebu, koriste se
merni transformatori. Za merenje struja koriste se strujni (ST),
a za merenje napona naponski transformatori (NT). Njima se
nazivne vrednosti primarnih struja i napona svode na 1 A (ili 5
A), odnosno 100 V. Nazivaju se mernim transformatorima iako
se pored merenja koriste i za zaštitu (ili indikaciju). Pored
naziva merni, koristi se naziv instrumentacioni transformatori
(instrumentation transformers).
Položaj mernih transformatora u dalekovodnom polju
prikazan je na sl. 8.1-1.
ST se u polju smeštaju uz prekidač i zajedno sa njim
odvajaju se rastavljačima sa obe strane. U trafo poljima uz ST
može da stoji i NT. U dalekovodnim poljima NT se postavljaju
iza izlaznog rastavljača i tako mogu da detektuju prisustvo
Sl. 8.1-2. Položaj SMT napona na DV i kad je izlazni rastavljač isključen. NT se
i NMT u DV polju postavljaju i na sabirnicama (po jedan obično u srednjoj fazi) i
služe za indikaciju napona na sabirnicama.
Konstrukcija
Pod mernim transformatorima podrazumeva se više uređaja koji služe za ove
namene. Najčešće se misli na induktivne transformatore ali pored njih postoje i
konstrukcije koje čak i nemaju strukturu transformatora. To su na primer kapacitivni
delitelji napona, optički transformatori (na bazi Faradejevog efekta), Holovog efekta,
zavojnice Rogovskog itd. Izlaz može biti klasični (strujni ili naponski) ili optički.
Prema mestu montaže mogu biti namenjeni za spoljašnju i unutrašnju montažu.
Postrojenja najviših napona (prenosna mreža) su uglavnom sa spoljašnjom montažom
tako da se naredna razmatranja prvenstveno odnose na njih.
Klasični (induktivni) merni transformatori su jednofazni transformatori i se sastoje
od namotaja (primarnog i sekundarnog) i jezgra. Izolacija između primarnog namota
prema jezgru i sekundarnom namotu mora da bude dovoljno jaka da može da izdrži
radni napon postrojenja, kao i prenapone koji se u njemu pojavljuju. Debljina izolacije
zavisi samo od napona, a ne i od snage uređaja. Zato je debljina izolacije mernih
transformatora za isti napon jednaka kao i kod energetskih transformatora. Kako se kod
mernih transformatora radi o mnogo manjoj snazi, i količina bakra je mnogo manja.
Zbog toga najveći deo zapremine mernih transformatora kod najviših napona čini
izolacija. Tako namot i jezgro umotani u debelu izolaciju podsećaju na lutku, pa se
često tako i naziva. To je aktivni deo mernog transformatora. Aktivni deo se stavlja u
porcelanski izolator i potapa u ulje. Kao i kod energetskih transformatora i ovde je

Sl. 8.1-2. Merni transformatori – spoljni izgled
uloga ulja dvojaka: da bude izolator, ali i da odvodi toplotu sa aktivnog dela na
spoljašnost (porcelanski izolator i metalno kućište) mernog transformatora. Pored ulja
postoje i druga izolaciona sredstva (araldit za napona do 35 kV, SF6 za 110 kV i više).
Najveći broj mernih transformatora u prenosnoj mreži EMS je sa uljem.
Starije konstrukcije mernih transformatora za napone 110 kV i više, imaju aktivni
deo (jezgro i namot) u donjem delu. Prednost ovakve konstrukcije je nisko težište i
dobra stabilnost. Međutim, ovakva konstrukcija pokazala se opasnom, jer je u slučaju
kvara na aktivnom delu dolazi i do eksplozije. Porcelanski izolator može da se razleti, a
njegovi delovi mogu da oštete ostale elemente polja i postrojenja.
Novija konstrukcija ima aktivni deo na vrhu. Kada u slučaju kvara, naraste pritisak
ulja on aktivira odušak na vrhu i deo ulja izađe napolje, ali ne dolazi do eksplozije.
Nedostatak ovakve konstrukcije je visoko težište i smanjena stabilnost uređaja.
Priključci primarnog namota izvode se na odgovarajuće priključne kleme, na glavi
mernog transformatora koje su po gabaritima primerene strujama za koje je
projektovan merni transformator. Oblik glave i priključnih klema kod mernih
transformatora za najviše napone treba da bude bez oštrih ivica i šiljaka kako bi se
izbegla pojava lokalne korone.
Izvodi sekundarnih namotaja izvode se na redne kleme smeštene u odgovarajuću
priključnu kutiju. Na njenom poklopcu sa unutrašnje strane obično se nalazi nacrtan raspored
izvoda sa njihovim oznakama. Tu su smeštene i kleme za uzemljenje sekundarnih namota.
Poklopac kutije je dobro zaptiven kako bi se sprečio ulazak vode.
Na kućištu mernih transformatora nalazi se još i zavrtanj za zaštitno uzemljenje
metalnog kućišta ili postolja (za inverzni tip).
Kod uljnih mernih transformatora zbog termičkih dilatacija ulja na vrhu se nalazi
fleksibilna membrana. Njen položaj je vidljiv preko uljokaznog stakla pri vrhu MT i treba
da bude unutar označenog opsega (min – max). Snižen nivo može da ukaže na gubitak ulja
(curenje), a povišen na visoku temperaturu ili čak i na pojavu gasova u ulju.

Primarni namot (ceo ili samo jedan njegov izvod) je pod faznim naponom
postrojenja prema zemlji. Sekundarni namot je jednim svojim krajem uzemljen.
Konstrukcija i spoljašnji izgled mernih transformatora zavise od nazivnog napona
postrojenja, ali i od mesta ugradnje (za spoljašnju i unutrašnju montažu).
Po svom spoljnom izgledu i naponski i strujni transformatori za najviše napone su
veoma slični i ponekad se ne mogu razlikovati. Razlika može biti u jednom priključku
na primaru naponskog transformatora ali se i oni ponekad rade sa dva priključka
(kleme), kao i strujni. Najsigurniji način raspoznavanja je pozicija u postrojenju tj. u
polju u odnosu na ostalu opremu ili proverom podataka na natpisnoj pločici. Na sl. 8.1-
2. prikazani su merni transformatori za nekoliko naponskih nivoa.
Interni standardi EMS koji se odnose na merne transformatore su:
– IS-EMS 411-2015 Merni transformatori,
– IS-EMS 412-2013 Ispitivanje strujnih mernih transformatora,
– IS-EMS 413-2013 Ispitivanje naponskih mernih transformatora.
Karakteristike MT
Jedna od najvažnijih karakteristika mernih transformatora je za napon koji je
predviđen (nazivni napon mreže). Prema ovom naponu definisana je izolacija aktivnog
dela MT (unutrašnja izolacija). Za napone ispod 35 kV MT može biti zaliven u araldit
ili potopljen u ulje. Za više napone i spoljašnju montažu on je potopljen u ulje i
smešten u porcelanski ili silikonski izolator. Kod ove izvedbe važna je i takozvana
dužina puzne staze. Puzna staza je najkraći put mereno duž konture izolatora od dela
pod naponom do uzemljenog dela. Njena orijentaciona vrednost je oko 20 mm/kV, a za
okolinu sa visokim stepenom zaprljanosti 25 – 31 mm/kV.
Temperaturni opsezi pri kojima merni transformatori treba nesmetano funkcionišu su
od –50C do 400C za unutrašnju montažu, a od –250C do 400C za spoljašnju montažu.
Ako se ne traži drugačije, podrazumeva se nadmorska visina do 1000 m.
Merni transformatori za spoljnu montažu izloženi su i udarima vetra. Za MT iznad
123 kV, standardna otpornost na vetar je do brzina od 34 m/s. Otpornost na zemljotres
je do ubrzanja od 0,3g (oko 3 m/s2).
8.2. Strujni transformatori
Na sl. 8.2-1. prikazan je presek ST 110 kV Končar. Na sl. 8.2-2. prikazani su
poprečni preseci tri tipične konstrukcije ST za napone iznad 110 kV.
Najnovija stručna literatura koristi nazive naponski i strujni transformatori, a reč
merni se izostavlja. Znači umesto skraćenica SMT i NMT koriste se ST i NT.
Karakteristike ST
Opšte karakteristike ST definisane su internim standardom IS-EMS 411-2015
Merni transformatori, a njihova ispitivanja sa IS-EMS 412-2013 Ispitivanje MT.
Naznačene primarne i sekundarne struje i snaga
Strujni transformatori (ST) se u primarno kolo vezuju redno. Primarna nazivna
struja je neka od standardnih vrednosti (... 75 A, 100 A, 150 A, 200 A, 300 A, 400 A,

... 3000 A). Proizvode se i primarno

prevezivi strujni transformatori sa dva
prenosna odnosa. Promena se vrši rednim
ili paralelnim prevezivanjem delova
primarnog namota. Na šemama u
dokumentaciji to se obično naznačava
podvučenom crtom ispod nazivne struje.
Kod označavanja treba još pomenuti i
označavanje krajeva (homolognost).
Krajevi primara označavaju se velikim
slovima K i L a sekundara malim slovima
k i l.
Za postrojenja napona 35 kV i nižih
nazivna sekundarna struja je 5 A.
Postrojenja napona 110 kV i viših napona
su prostorno mnogo veća. Vođenje struje
od 5 A i velike udaljenosti polja u
postrojenju zahtevale bi pored velikih
dužina i velike preseke signalnih kablova,
veće snage strujnih transformatora, samim
tim i veće troškove. Zbog toga se za
naponske nivoe 110 kV i više, koriste
strujni merni transformatori sa nazivnom
Sl. 8.2-1. Presek ST – Končar, tip AGU sekundarnom strujom od 1 A.
Sl. 8.2-2. Unutrašnje strukture strujnih transformatora

Stvarna sekundarna struja zavisi od primarne. Da bi sekundarna struja mogla da prati

primarnu, impedansa sekundarnog kola mora da bude manja od dozvoljene. Sa
povećanjem ove impedanse povećava se napon sekundara, a sa njim i snaga, odnosno
mogućnost opterećenja strujnog transformatora. Povećanje snage povećava zagrevanje
transformatora. Nazivne snage ST za merenje idu do 30 VA, a za zaštitu do 60 VA.
Krajnji i najgori slučaj je kada je sekundarno kolo otvoreno. Kroz primar protiče
primarna pogonska struja, a sekundarna struja ne postoji. Jezgro ide duboko u zasićenje
i veoma intenzivno se zagreva. Na sekundaru se pojavljuje napon u obliku kratkih
impulsa veoma visoke amplitude (reda kV). Ovaj napon je opasan, kako po izolaciju
transformatora, tako i po osoblje koje nezaštićeno radi na strujnim kolima. Ako ovakvo
stanje potraje duže, može doći i do uništenja, pa i eksplozije strujnog transformatora.
Zato je jedna od najvažnijih osobina strujnih transformatora da sekundarno strujno
kolo ne sme biti otvoreno. Iz tog razloga ono ne sme da se osigurava osiguračima.
Greške ST i klasa tačnosti
Kod strujnih transformatora osnovna karakteristika je tačnost prenosnog odnosa
(odnos primarne i sekundarne struje). Greška prenosnog odnosa naziva se strujnom
greškom (i). Ona se definiše kao količnik razlike svedene sekundarne struje na primar
i primarne struje – i primarne struje ili u matematičkom obliku:
I "  N " / N '  I '
i(%)  100
I'
Pored strujne, definiše se i ugaona greška. Ona je jednaka uglu između primarne i
sekundarne struje i manja je od jednog ugaonog stepena (5’ ... 60’).
Veličina strujne i ugaone greške zavisi od klase tačnosti. Propisima su definisane
maksimalne dozvoljene granice greške za određene radne uslove.
Povećanje primarne struje znatno iznad nazivne vrednosti ne prenosi se srazmerno i
na sekundarnu stranu. Razlog je ograničena snaga transformatora i zasićenje jezgra.
Ovaj nedostatak se pokazao korisnim, jer je omogućio da se merni instrumenti
zaštite od oštećenja. S druge strane za pravilan rad zaštitnih uređaja važno je da se na
sekundar prenesu i velike struje. Zbog toga razlikujemo strujne transformatore za
merenje i za zaštitu. Proizvode se i strujni transformatori sa više jezgara u istom
kućištu, od kojih su jedna namenjena za merenje a druga za zaštitu.
Od strujnih transformatora za merenje očekuje se da ostanu u granicama dozvoljene
greške do struja 20 % iznad nazivne. U pogledu greške proizvode se strujni merni
transformatori u klasama od 0,1 do 5. Merna jezgra koja se koriste u mernim kolima
(merenje struje, snage i energije), obično imaju klasu tačnosti 0,5 a za obračunska
merenja se koristi i 0,2.
Za oba tipa mernih transformatora posebno se definišu karakteristike u području
struja iznad nazivne vrednosti.
U tom pogledu, kod strujnih transformatora za merenje definiše se faktor sigurnosti
(FS) kao odnos odgovarajuće primarne i nazivne struje ST, pri kome je prenosni odnos
manji za 10 %. Standardne vrednosti faktora sigurnosti su FS=5 i FS=10. Da bi se
zaštita i ostvarila, potrebno je da strujno kolo ima dovoljno veliku impedansu. Kada je
impedansa priključenih uređaja nedovoljna u kolo se vezuje dodatna impedansa.

Za rad zaštitnih uređaja potrebno je da strujni transformatori dobro rade i u zoni

velikih struja. Kod njih se, umesto strujne, definiše složena greška. Ovde postoje dve
klase tačnosti (5P i 10P) koje odgovaraju složenim greškama od 5 % i 10 %. Odnos
primarne struje sa kojom strujni transformator ima propisanu složenu grešku i nazivne
struje naziva se graničnim faktorom tačnosti (FT), i njegove standardne vrednosti su 5,
10, 15, 20 i 30. Smisao ovog faktora sličan je faktoru sigurnosti (F S) samo se umesto
strujne greške koristi složena greška i umesto greške od 10 % (10P) uvodi i greška od 5
% (5P). Prema preporukama klasa 5P pri nazivnoj struji ima dozvoljenu strujnu grešku
od  1%, a klasa 10P od  3 %. Ovde još treba napomenuti da je za strujne
transformatore obično dozvoljava trajna preopteretivost od 20 %.
Postoje i strujni obuhvatni transformatori kroz koji se provlače sva tri fazna
provodnika (ili ceo kabl bez plašta). Primenjuju se za niže naponske nivoe (10 kV i
niže) i njima se detektuju struje zemljospoja.
Internim standardom IS-EMS 411-2015 predviđeni su SMT sa termičkom strujom
od Ith=40 kA i dinamičkom od Idin=100 kA. Po naponskim nivoima mreže, i pojedinim
poljima se predviđaju se SMT prema tabeli 10-1.
8.3. Naponski transformatori
Naponski transformatori (NT) se u primarno kolo vezuju
paralelno. Prema principu rada identični su jednofaznom
energetskim transformatorima s tim što imaju veoma male
snage. Koriste se u kolima merenja i zaštite, a napajaju
uređaje za merenje napona (voltmetri), merenje snage i
energije i za indikaciju napona, zaštitna relea itd. Mogu biti
jednopolno ili dvopolno izolovani. Na sl. 8.3-1 prikazana je
unutrašnja struktura induktivnog naponskog transformatora.
Primarni nazivni naponi NT su jednaki nazivnim
naponima mreže na koju se priključuju (za jednopolno
izolovane fazni a za dvopolno izolovane međufazni).
Sekundarni naponi za jednopolno izolovane NT su 100/3 V,
a za dvopolno izolovane 100 V. U izolovanim mrežama mogu
da se vežu tri sekundara jednopolno izolovanih NT u otvoreni
trougao radi detekcije zemljospoja.
Prenosni odnos je definisan kao odnos broja navojaka
primarnog i sekundarnog namota i to je karakteristika NT. U
praznom hodu je ovaj odnos veoma približno jednak i odnosu
napona. Merenjem sekundarnog napona i poznavanjem
prenosnog odnosa (N’/N”) može se izračunati primarni
napon. Sa povećanjem opterećenja raste i pad napona na
rednoj impedansi, pa se povećava i razlika između odnosa
navojaka i odnosa napona. Ova razlika naziva se naponskom
greškom NT. U matematičkom obliku naponska greška je:
U "N ' / N "  U '
Sl. 8.3-1. Struktura NT u (%)  100
(ABB) U'

Izlazni napon zavisi od karaktera opterećenja. Pri kapacitivnom opterećenju

sekundarni napon je nešto veći od napona pri omskom ili induktivnom opterećenju.
Osim naponske definiše se i ugaona greška. Ona je jednaka uglu između primarnog
i sekundarnog napona i manja je od jednog ugaonog stepena (tipično oko 5’ .... 40’).
Propisima su definisane maksimalne dozvoljene granice greške za određene radne
uslove. Te granice definisane su klasom tačnosti. Za NT koji se primenjuju u VN
postrojenjima klase tačnosti: 0,1; 0,2; 05; 1,0 i 3,0.
Nazivna snaga naponskog mernog transformatora se određuje tako da naponska greška
ostane u deklarisanim granicama. Standardne nazivne snage NT su 10, 25, 50, 100, 200 i
500 VA. Gledano sa aspekta zagrevanja, snaga NT je znatno veća (reda kVA) od njegove
nazivne snage. Ta snaga naziva se zove termička snaga. Transformator se sme opteretiti sa
ovom snagom, ali je tada tačnost merenja daleko izvan dozvoljenih granica.
Za napone 400, 220 i 110 kV proizvode se isključivo kao jednopolno izolovani. Za
napone 35 kV i niže postoje i jednopolno i dvopolno izolovani.
U TS EMS standardno se koriste jednopolno izolovani (vezani primarno između
faze i mase). Ponegde, na 35 kV se još mogu sresti dvopolno izolovani naponski
transformatori (vezani između dve faze).
U zavisnosti od načina uzemljenja neutralne tačke pri kvarovima (zemljospoj)
primarni napon može biti i znatno viši od maksimalnog pogonskog napona. Pri
zemljospoju napon faze koja je u kvaru pada, ali se povećavaju naponi drugih faza
(pomeranje zvezdišta). Zato se za NT definiše i faktor napona. Najmanje povišenje je u
mreži sa direktno uzemljenom neutralnom tačkom, a najveće u mreži sa izolovanom
neutralnom tačkom. Zato se ovaj faktor kreće u granicama od 1,2 do 1,9.
Za razliku od strujnih, naponski merni transformatori se moraju osigurati od
kratkog spoja na sekundaru i to se radi topljivim osiguračima.
Normalno se NT izvode sa zatvorenim magnetnim jezgrima. Zbog konstrukcionih
pojednostavljenja (izvođenja izolacije) u poslednje vreme se za najviše napone
proizvode i NT sa otvorenim jezgrima (sl. 8.5-1 poz. 9). Jezgro ima oblik stuba od
feromagnetnog lima. Magnetni fluks se izvan jezgra zatvara kroz okolni vazduh što
zahteva znatno veću struju magnećenja. Dodatna greška zbog toga kompenzuje se
različitim kompenzacionim kolima.
Naponski transformatori imaju veoma veliku induktivnost magnećenja pa se u
mrežama sa izolovanim zvezdištem (pogotovu kada ima i kablova), može pojaviti
ferorezonansa. Ona se može prigušiti dodavanjem otpornika na otvorenom trouglu
sekundara NT (oko 30 snaga oko 330 W). Naponski transformatori sa otvorenim
jezgrom imaju znatno manju induktivnost tako da sa njima nema ovih problema.
8.4. Kapacitivni naponski transformatori
U postrojenjima najviših napona (400 kV) koriste se i takozvani kapacitivni NT. Ovde
se u stvari radi o kapacitivnim deliteljima, a ne o stvarnim transformatorima. Sastoje se od
dve grupe kondenzatora prigušnice i međutransformatora (sl. 8.4-1).
Na sl. 8.4-1. prikazan je spoljni izgled i unutrašnja struktura kapacitivnih mernih
transformatora proizvodnje Končar i ABB.
Interni standard IS-EMS 411-2015 predviđa sledeće NMT klase tačnosti 0,2 i 1/3P,
naznačene snage 25 VA i 75 VA i termičke snage 750 VA (tabela 8-1).

Končar ABB
Sl. 8.4-1. Kapacitivni naponski transformatori
Tabela 8-1. ST i NT u prenosnoj mreži prema IS-EMS 411-2015 Merni transformatori
Napon TR - Snaga Nazivna struja ST NT
kV DV - presek (A) Prenosni odnos Prenosni odnos
TR 400/220 400 MVA 456 (500) 800/(1)/1/1/1A 400/√3kV/100/√3V
TR 400/110 300 MVA 608 (500) 800/(1)/1/1/1A 400/√3kV/100/√3V
DVP 400 2x490 mm2 1800 (1000) 1600/(1)1/1/1A 400/√3kV/100/√3V
DVP 400 2x490 mm2 1800 (2000)3200/(1)1/1/1A 400/√3kV/100/√3V
TR 400/220 400 MVA 1000 2x600/1/1/1/1/1A 220/√3kV/100/√3V
TR 220/115 250 MVA 772 2x600/1/1/1/1/1A 220/√3kV/100/√3V
TR 220/115 150 MVA 463 2x600/1/1/1/1/1A 220/√3kV/100/√3V
DVP 220 490 mm2 930 2x600/1/1/1/1/1A 220/√3kV/100/√3V
DVP 220 2x490 mm2 1800 2x800/1/1/1/1/1A 220/√3kV/100/√3V
TR 400/115 300 MVA 1506 2x750/1/1/1/1/1A 110/√3kV/100/√3V
TR 400/115 150 MVA 753 2x750/1/1/1/1/1A 110/√3kV/100/√3V
TR 220/115 250 MVA 1255 2x750/1/1/1/1/1A 110/√3kV/100/√3V
TR 220/115 150 MVA 753 2x750/1/1/1/1/1A 110/√3kV/100/√3V
TR 110/x 100 MVA 617 2x300/1/1/1/1/1A 110/√3kV/100/√3V
TR 110/x 63 MVA 390 2x300/1/1/1/1/1A 110/√3kV/100/√3V
TR 110/x 31,5 MVA 195 2x300/1/1/1/1/1A 110/√3kV/100/√3V
DVP 110 490/65 mm2 1233 2x750/1/1/1/1/1A 110/√3kV/100/√3V
DVP 110 360/57 mm2 1020 2x750/1/1/1/1/1A 110/√3kV/100/√3V
DVP 110 240/40 mm2 790 2x750/1/1/1/1/1A 110/√3kV/100/√3V
DVP 110 150/25 mm2 580 2x300/1/1/1/1/1A 110/√3kV/100/√3V

8.5. Kombinovani merni transformatori i nove tendencije

Kombinovani merni
transformator u istom kućištu
sadrži naponski i strujni
transformator. Prednosti su im
niža cena, ušteda prostora u
postrojenju a nedostatak
ograničene karakteristike.
Na sl. 8.5-1, prikazani su
preseci dva kombinovana
merna transformatora.
Enorman rast količine
izolacije sa povišenjem napona
i ograničen prostor kod
induktivnih mernih
transformatora, doprineli su da
se traže novi načini merenja
napona i struja. Poznato je više
efekata dejstva električnog ili
magnetnog polja na svetlost
Končar ABB (Pokel, Ker, Koton-Muton,
Faradej itd.). Oni su iskorišćeni
Sl. 8.5-1. Preseci kombinovanih mernih transformatora
za razvoj novih uređaja za
merenje napona i struja u
postrojenjima najviših napona. To je
novi pravac i u ovoj oblasti se
intenzivno radi.
NT velike snage
U novije vreme prave se i
naponski transformatori (sl. 8.4-2)
relativno velikih snaga (do reda 100
kVA i više). Mogu da se koriste za
napajanje potrošača direktno sa VN
mreže (na primer za napajanje
sopstvene potrošnje u TS/RP).
Gabaritno su slični standardnim
induktivnim NT.
Radi se o relatino jednostavnim
tehničkim rešenjima koja zauzimaju
veoma mali prostor ali uz skromne
mogućnosti u pogledu snage, i
regulacije napona.
Sl. 8.5-2. Presek NT velike snage (Končar tip VPT)

8.6. Nadzor i održavanje MT

Merni transformatori su u svom radu izloženi različitim vrstama naprezanja počev
od naponskih (atmosferski i komutacioni prenaponi), strujnih (posebno pri bliskim
kvarovima), toplotnih (kvarovi, temperatura okoline), mehaničkih (vetar, dinamička
opterećenja, zemljotres itd). Ako se ovome kod ST za spoljnu montažu dodaju još i
ekstremno niske temperature, kiša, sneg, led, prašina u vazduhu, vidi se da postoje
brojni negativni uticaji na njihov normalan rad. Zbog toga proizilazi potreba da se
tokom radnog veka MT prati njihovo stanje i vrši održavanje. Njihove cene su daleko
niže od cena energetskih transformatora pa je i potreba za dijagnostikom stanja i
obimom održavanja manja. Očekivani radni vek mernih transformatora je orijentaciono
oko 25 do 30 godina.
Kako kod energetskih, tako i kod mernih transformatora, ograničavajući faktor
njihovog radnog veka je čvrsta izolacija (papir). Zato se za utvrđivanje njegovog stanja
mogu koristiti slične dijagnostičke metode (G-H analize, hemijske analize, itd). Zbog:
velikog broja analiza koje bi trebalo uraditi, često uzimanje uzoraka osetno smanjuje
nivo ulja i potrebno je povremeno dolivanje ulja. Kako cene analiza nisu male i s
obzirom na ukupan broj mernih transformatora u mreži, ove analize se ne rade kao
redovne, već samo kada postoji sumnja na kvar MT.
Način i metode ispitivanja mernih transformatora EMS definisani su u internim
standardima:
– IS-EMS 412-2013 Ispitivanje strujnih mernih transformatora,
– IS-EMS 413-2013 Ispitivanje naponskih mernih transformatora.
Redovna ispitivanja MT su ona koja se mogu sprovesti na terenu tokom redovnih
pregleda, provera ili remonata. To su u prvom redu:
– vizuelni pregled,
– detekcija parcijalnih pražnjenja metodom ultrazvuka,
– merenje otpornosti izolacije i određivanje indeksa polarizacije,
– merenje kapacitivnosti i ugla gubitaka (tg),
– termovizijska kontrola,
– provera klase tačnosti (za obračunska merenja).
Ako se ovim ispitivanjima utvrdi da je neki MT sumnjiv, onda se mogu uzeti uzorci
njihovog ulja i na njima izvršiti:
– merenje probojnosti ulja,
– G-H i hemijske analize ulja, itd.
Sva ova ispitivanja detaljno su opisana kod energetskih transformatora tako da se to
ovde neće ponavljati. Ovde će biti date samo neke specifičnosti i razlike u odnosu na
energetske transformatore, kao i karakteristične granične vrednosti.

8.7. Dijagnostičke metode za praćenje stanja mernih transformatora

Vizuelni pregled ST
Vizuelni pregled se vrši pod naponom i obuhvata spoljni izgled MT (spojevi,
porculanski izolator, metalno kućište, uzemljenost, itd), nivo ulja (položaj membrane,
boja ulja, eventualna vlaženja na zaptivačima, itd.), itd. Svaki novi zvuk, pojava
naprslina na porculanu vlaženje ulja, korozija metalnog kućišta, i slično. podrazumeva
preduzimanje odgovarajuće akcije u okviru održavanja.
Detekcija parcijalnih pražnjenja metodom ultrazvuka
Kod ove metode detekcija se vrši dok je MT u radu (pod naponom) na osnovu
akustičnog efekta, tj. registrovanja zvuka. Zvučni talasi koji nastaju pri parcijalnim
pražnjenjima unutar MT sa uljno papirnom izolacijom imaju frekventni spektar od oko
80 kHz do oko 300 kHz. Oni se detektuju piezoelektričnom sondom (mikrofon) koja se
pritiska na uzemljeno metalno kućište MT u radu. U sondi se akustični signali
pretvaraju u električne, pojačavaju i meri se njihova veličina, a ponekad i oblik
pomoću osciloskopa. Odgovarajućom obradom signala dobija se električni naponski
signal čija veličina ukazuje na postojanje i intenzitet
parcijalnih pražnjenja. Intenzitet parcijalnih
pražnjenja ukazuje na potencijalnu neispravnost u
sistemu izolacije.
Ne postoji kriterijum za kritičan nivo parcijalnih
pražnjenja već ako se utvrdi njihovo prisustvo dalje
vrši se ispitivanje uzimanjem uzorka ulja i njegovom
analizom (DGA).
Na sl. 8.7-1 prikazan je detektor parcijalnih
pražnjenja tip AED-2000 koji se koristi u pogonima
prenosa EMS.
Iz razumljivih razloga (metalno kućište pod
naponom) inverzni tip MT se ne može ispitivati
Sl. 8.7-1. Ultrazvučni detektor ultrazvučnom metodom.
parcijalnih pražnjenja tip AED- O detekciji parcijalnih pražnjenja biće govora i u
2000 poglavlju o energetskim transformatorima (9.6).
Električna ispitivanja
Tokom provera ili remonata MT su isključeni sa napona i na njima se mogu vršiti
odgovarajuća električna ispitivanja. Da bi se dobili upotrebljivi rezultati, trebalo bi da
temperatura okoline bude u opsegu od 50C do 400C (ili još bolje od 100C do 300C). Vreme
treba da bude bez padavina, jakog vetra i relativna vlažnost vazduha ne veća od 70%.
Merenje otpornosti izolacije i određivanje indeksa polarizacije
Kod mernih transformatora glavna izolacija je između namota visokog napona,
namota primara i sekundarnih namota i prema kućištu. U mrežama napona 123 kV i
više NT su jednopolno izolovani. Kod njih je početak primarnog namota izveden na
visokonaponskoj klemi. Izolacija naponskog transformatora je projektovana za

pogonski napon. Drugi kraj je izveden na klemi u priključnoj kutiji i uzemljen. Pri
merenju potrebno ga je razvezati i odvojiti na dovoljno rastojanje (zbog napona
merenja).
Kod NT treba paziti na visinu ispitnog napona kako se ne bi oštetila izolacija
donjeg izvoda.
Kod ST debljina izolacije daleko je veća za primarni namot i otpornost njegove
izolacije može se meriti najvišim naponima megaommetra.
Sekundarni namot prema masi ima daleko tanju izolaciju i za merenje njene
otpornosti ne treba koristiti previsoke napone megaommetra (na primer 10 kV).
Pri ovom ispitivanju mere se otpornosti primara prema sekundaru, primara prema
masi i sekundara prema masi. Element koji se ne meri povezuje se na G priključak
megaommetra.
Kod mernih transformatora naponskih nivoa iznad 123 kV otpornost izolacije je
dobra, ako je iznad 40 G, a MT je sumnjiv ako je ispod 30 G.
U pogledu indeksa polarizacije izolacija je dobra, ako je IP>2, a loša ako je IP<1,5.
Ovo merenje detaljno je opisano u poglavlju o energetskim transformatorima (9.6.4.).
Merenje kapacitivnosti i ugla gubitaka (tg)
Merenjem kapacitivnosti i upoređenjem sa istim merenjima u nekom ranijem
periodu mogu se utvrditi promene geometrije unutar MT ili promene stanja izolacije.
Velike razlike mogu da ukažu na promenu geometrije.
Za mrežu 220 kV i 400 kV, u pogledu ugla gubitaka izolacija je dobra ako je tg
<0,5% a loša za tg>0,7%. Za 110 kV granične vrednosti su 0,6% i 1%.
Za detaljne podatke o ovim ispitivanjima i graničnim vrednostima pogledati
pomenute interne standarde EMS.
Termovizijska kontrola
Snaga koju uzimaju MT je veoma mala tako da je i njihovo zagrevanje
zanemarljivo (greju se manje od provodnika). Zbog toga je za njih teže definisati
granične vrednosti zagrevanja. I najmanje uočene razlike u grejanjima mernih
transformatora unutar jednog polja, reda svega par stepeni, mogu da ukažu na
postojanje nekog žarišta u njima i potencijalni kvar.
Kod sumnjivih MT stvarno stanje utvrđuje se analizom ulja.
Provera klase tačnosti (za obračunska merenja)
Za MT koji služe i za obračunska merenja električne energije zahteva se i provera
klase tačnosti i merenje greške. Za ovo je potrebna odgovarajuća oprema, pa se koriste
vrlo precizni, i od strane Direkcije za mere i dragocene metale (DMDM) baždareni
instrumenti. Ovo merenje se vrši periodično na svakih 12 godina.

Priručnik za održavanje VNO 9. VNO – Energetski transformatori
9. VNO – ENERGETSKI TRANSFORMATORI

Energetski transformatori (ET) su najvažniji i najskuplji elementi u TS. Služe za
prenos energije između dva ili više postrojenja različitih naponskih nivoa.
9.1. Vrste transformatora
Prema broju faza mogu biti monofazni ili trofazni. Postoje i tranansformatori za
promenu broja faza (trofazni u dvofazni – Skotova veza).
Prema konstrukciji transformatori mogu biti sa razdvojenim namotima i
autotransformatori. Kod dvonamotajnog transformatora primar i sekundar su zasebni
namoti, dok je kod autotranaformatora namot nižeg napona je zajednički.
Prema broju namota transformatori mogu biti dvonamotni i tronamotni.
Dvonamotni transformatori imaju samo primarni i sekundarni namot, i preko njih
vrši prenos električne energije prema definiciji.
Tercijarni namot je spregnut u zatvoren trougao. Ima više zaštitnu ulogu koja će biti
objašnjena kasnije. Ponekad se koristiti i za napajanje sopstvene potrošnje u TS.
U elektranama se primenjuju takozvani blok transformtori preko kojih se energija
iz generatora šalje u prenosnu mrežu i mogu biti dvo ili tronamotni.
Prema poziciji u sistemu mogu biti blok transformatori (za vezu generatora na
prenosnu mrežu), mrežni (prenos i distribucija električne energije), transformatori
sopstvene potrošnje (kućni), itd.
Crvena linija na transformatoru predstavlja granicu između druge i treće zone
opasnosti.
Sl. 9.1-1. Energetski transformator snage 400/110 kV, 300 MVA (Končar)

9.2. Konstrukcija transformatora

Energetski transformator je složen uređaj
koji spada u grupu statičkih mašina. Sastoji
se od aktivnog dela i velikog broja ostalih
elemenata potrebnih za njegov rad. Osnovni
elementi prikazani su na sl. 9.2-1.
Aktivni deo transfomatora (sl. 9.2-2 i 3)
čine magnetno kolo (jezgro) i namotaji.
Osnovna izolacija namotaja je papir. Aktivni
deo se smešta u trafo sud koji se potom puni
izolacionim uljem. Ulje ima dvostruku
ulogu, kao električna izolacija i da odvodi
Sl. 9.2-1. Osnovni elementi transformatora
toplotu sa aktivnog dela prema radijatorima
za hlađenje. Ulje može biti sintetičko,
silikonsko, mineralno itd. Pored dobrih
elektroizolacionih svojstava poželjna je i
njegova što bolja biorazgradivost. U ET
EMS koriste se mineralna ulja. Papirna
izolacija namota i ulje zajedno čine
takozvani sistem izolacije energetskog
transformatora.
Jezgro služi da obezbedi put za
zatvaranje magnetnog fluksa. Napravljeno je
od trafo lima (Fe+4%Si) koji ima površinski
sloj izolacije od oksida (karlit). Limovi su
Sl. 9.2-2. Aktivni deo transformatora
(petostubni sa papirnom izolacijom) složeni u pakete koji su izolovani prema
masi, a iz njih su izvučeni izvodi koji se
Sl. 9.2-3. Aktivni deo transformatora (sa regulacionom sklopkom)

preko odgovarajućih otpornika vezuju za trafo sud (kazan). Na taj način im se

obezbeđuje uzemljenost. U normalnom pogonu struje kroz ove otpornike su veoma
male tako da nema grejanja. Ako neki deo jezgra dođe u dodir sa kazanom onda kroz
ove otpornike može da se pojavi struja tako da se oni greju.
Namotaji transformatora su primarni, sekundarni, i ponekad tercijarni. Uloga
primarnog i sekundarnog namota je da se preko njih vrši prenos električne energije
između postrojenja različitih naponskih nivoa.
Tercijar je namot spregnut u trougao. Tercijar se izvodi kod transformatora sprege
Yy i njegova snaga je obično oko 30 % snage transformatora. On služi za smanjenje
nulte reaktancije transformatora, simetriranja opterećenja po fazama, smanjenja nultih
komponenti struje uključenja itd. Ponekad se koristiti i za napajanje sopstvene
potrošnje u TS. Kod energetskih transformatora gde je jedan od namota spregnut u
trougao, onda taj namot i ima ulogu tercijara.
Namotaji se prave od bakarnog provodnika u obliku profilne žice, okrugle žice ili
folije. Žica je izolovana lakom ili impregnisanim papirom i ova izolacija obezbeđuje
takozvanu međuzavojnu izolaciju. Ona se mota u slojevima ili u obliku kolutova, tako
da postoje cevni ili kolutni namoti. Kod cevnih namota između slojeva se stavlja
dodatna međuslojna izolacija. Kod kolutnih namota glavna izolacija je ulje a
međusobno rastojanje kolutova održava se odstojnicima (bandaže namota). Počeci i
krajevi namota se izvode na odgovarajuće izolatore preko kojih se vrši povezivanje
transformatora sa ostalim elementima postrojenja.
Za transformatore sa regulacijom izvodi za regulaciju povezuju se na regulator
napona. Broj ovih izvoda iz namota može biti veoma veliki.
Sl. 9 .2-4. Delimični presek velikog energetskogtransformatora (>100MVA)

Aktivni deo je srce transformatora. Za službe održavanja TS on je nepristupačan, a

eventualne kvarove na njemu može da otklanja samo proizvođač ili ovlašćeni servis.
Za ove službe važniji su drugi elementi od čije funkcije zavisi i pravilan rad aktivnog
dela. Zato će njihovom opisu kasnije biti posvećena nešto veća pažnja.
Na sl. 9.2-4 prikazan je delimični presek velikog energetskog transformatora.
9.3. Karakteristike energetskih transformatora
Dalje će biti navedene najvažnije karakteristike transformatora.
Nazivni naponi (Un) su naponi primara, sekundara i tercijara ako postoji, za koje je
projektovan transformator. Ovi naponi jednaki su nazivnim naponima mreža na koje je
priključen. Nazivni naponi su linijski, međufazni i izražavaju se u kV.
Stvarni (radni) naponi su približno jednaki nazivnim, a odstupanja obično ne
prelaze granice od 10% (u mreži 400 kV to je 5 %). Od napona transformatora
zavisi intenzitet magnećenja jezgra a samim tim i njegovi gubici i zagrevanje.
Povišenje napona iznad nazivnog povećava ove gubitke, a ujedno povećava se i
zagrevanje jezgra. Povišenje napona dodatno napreže izolaciju, ubrzava proces njenog
starenja (papira) i skraćuje vek transformatora.
Prenosni odnos je odnos broja navojaka primara i sekundara (N’/N”), (i tercijara
ako postoji). Ovaj odnos (n) je približno jednak i odnosu napona u praznom hodu
transformatora (neopterećen transformator).
N' U'
n 
N" U "
Sa rastom opterećenja napon na sekundaru opada i ova razlika se povećava. Zbog
toga nazivni prenosni odnos ima na sekundarnoj strani nešto viši napon od nazivnog
napona mreže. Kao karakteristika transformatora koristi se nazivni prenosni odnos koji
odgovara srednjoj poziciji regulatora napona. U prenosnoj mreži Republike Srbije
koriste se energetski transformatori sa nazivnim prenosnim odnosima 400/231 kV,
400/115 kV, 220/115 kV i 110/36,75 kV, kao i kombinacije sa nižim naponima.
Naravno ovde dolaze i različite vrednosti napona tercijara.
Zbog izvoda za regulaciju napona, prenosni odnos je promenljiv.
Nazivne struje (In) su struje primara, sekundara i tercijara ako postoji, za koje je
projektovan transformator. Odnos odgovarajućih struja recipročan je odnosu napona.
Gubici snage u namotu (Džulovi gubici) zavise od kvadrata struje a samim tim i
njihovo zagrevanje. Kada je transformator opterećen snagom manjom od nazivne i
njegove struje su manje od nazivnih. Transformatori najčešće rade sa opterećenjima
ispod nazivnog. U slučajevima preopterećenja struja je veća od nazivne.
Nazivna snaga (Sn) Transformator nije potrošač električne energije već njen
prenosnik između postrojenja različitih naponskih nivoa. Snaga koju on može da
prenese ograničena je zagrevanjem, kao posledica napona i struje. Njegovo zagrevanje
ne zavisi od takozvane prividne snage (ne zavisi od faktora snage).
Pri nazivnim vrednostima napona i opterećenju nazivnom strujom, snaga koja se
prenosi naziva se nazivnom snagom. To je prividna snaga za koju je projektovan

transformator uz definisane uslove ambijenta i odgovarajuće hlađenje. Sa ovim,

nazivna snaga koja se prenosi preko transformatora u trofaznom sistemu jednaka je:
S n 3  U n  I n i izražava se u VA (odnosno kVA i MVA)
U prenosnoj mreži EMS koriste se energetski transformatori snaga od nekoliko
desetina MVA do oko 400 MVA. Snage kućnih transformatora su stotine kVA do 10
MVA (RP Đerdap 2).
U radu se ponekad dozvoljavaju i kratkotrajna preopterećenja čija veličina i trajanje
zavisi od trenutne dostignute temperature transformatora, spoljne temperature itd. Zbog
unifikacije i lakše zamenljivosti sa jednog na drugi objekat, EMS-u su preporučene
snage energetskih transformatora za pojedine naponske nivoe i to su:
– za 400/220 kV - 400 MVA
– za 400/110 kV - 300 MVA
– za 220/110 kV - 250 MVA
Napon kratkog spoja (uk) je napon primara pri kome bi struja kratkog spoja na
sekundaru bila jednaka nazivnoj. Ovaj napon se izražava u procentima od nazivnog
napona i za transformatore u EMS kreće se od 7 do 15 %. Manji napon kratkog spoja
podrazumeva veću struju kratkog spoja i obrnuto.
Struja praznog hoda je struja primara pri otvorenom sekundaru. Izražava se u
procentima nazivne struje i orijentaciono iznosi oko 1 %.
Ovde treba razlikovati struju uključenja transformatora u prazni hod. Oblik i
intenzitet ove struje zavisi od trenutne vrednosti napona u trenutku uključenja
transformatora. Ovaj trenutak je slučajna veličina tako da su i oblik i veličina struje pri
uključenju nepredvidivi. U najnepovoljnijem slučaju ova struja može biti čak veća i od
nazivne struje. Jezgro ide duboko u zasićenje, struja je jako izobličena a pri uključenju
se čuje jako brujanje koje nestaje posle par sekundi. Ovo je prelazni proces u kome se
može desiti da diferencijalna zaštita isključi transformator.
Gubici snage i zagrevanje Kod transformatora se razlikuju gubici snage u gvožđu i
u bakru. Gubici u gvožđu su posledica vrtložnih struja i histerezisa materijala jezgra i
grubo iznose oko 1W/kgFe. Nazivaju se još i gubicima praznog hoda transformatora.
Ovi gubici zavise od radnog napona tako što se sa povišenjem napona i oni
povećavaju. Gubici u bakru su posledica električne otpornosti namota i struje u njemu.
Proporcionalni su kvadratu struje tako da sa preopterećenjem transformatora ovi gubici
brzo rastu. Pri nominalnom opterećenju gubici u bakru su oko 3 do 5 puta veći od
gubitaka u gvožđu. Sa povećanjem nazivne snage relativni udeo gubitaka u snazi se
smanjuje i za transformatore u prenosnoj mreži je ispod 1 %. I taj deo procenta nazivne
snage za transformatore reda stotine MVA daje stotine kW aktivne snage koji
zagrevaju transformatore i neophodno je njihovo dodatno hlađenje.
Praćenje temperature zagrevanja vrši se termometrima (kontaktnim, Pt-100 itd.).
U zavisnosti od dostignute temperature uključuje se jedna ili više grupa ventilatora i
tako menja intenzitet hlađenja. Za transformatore snaga iznad 63 MVA primenjuju se i
takozvane “termoslike“. Radi se o uređajima koji na osnovi trenutne temperature na

mernom mestu, struje opterećenja transformatora i odgovarajućeg matematičkog

modela simuliraju temperature na pojedinim mestima unutar transformatora. I
termoslike se koriste za upravljanje intenzitetom hlađenja – odnosno uključienjem i
isključenjem grupa ventilatora.
Osim upravljanja intenzitetom hlađenja kontaktni termometri imaju podešena dva
nivoa temperature (I i II stepen). Dostizanjem prvog, nižeg nivoa temperature šalje se
signal upozorenja (alarm). Ovo je znak da treba preduzeti mere najčešće u pogledu
delimičnog rasterećenja transformatora. Ukoliko se nastavi rast temperature i dostigne i
drugi nivo, transformator se isključuje.
Dozvoljeno zagrevanje transformatora zavisi od kvaliteta izolacije transformatora,
odnosno njene termičke klase – TKI. To je podatak koji daje proizvođač. Iz toga treba
da proistekne i određivanje dva pomenuta nivoa. Za energetske transformatore u TS
EMS ta podešenja su obično prvi stepen na 850C (alarm) i drugi stepen na 950C
(isključenje).
Hlađenje Transformatori u prenosnoj mreži se uglavnom hlade uljem kojim se
toplota razvijena gubicima snage iznosi napolje. Kod jedinica manjih snaga dovoljno je
prirodno strujanje ulja (oznaka ON), dok je za veće snage potrebna prisilna cirkulacija
(oznaka OF) uljnim pumpama. Kod novih transformatora najvećih snaga koristi se i
takozvani dirigovani sistem hlađenja (OD).
Za energetske transformatore snaga desetine i stotine MVA površina trafo suda i
radijatora nije dovoljna da se ova toplota odvede, pa se vrši produvavanje ventilatorima
(oznaka AF). Ventilatori se uključuju automatski u zavisnosti od temperature
transformatora. Za male transformatore malih snaga (sopstvena potrošnja) dovoljna je i
prirodna cirkulacija vazduha (oznaka AN).
U praksi najčešće primenjivane kombinacije hlađenja su tipa:
OFAF/ONAF/ONAN, a za najveće i ODAF.
Ulje u transformatoru, osim kao sredstvo za hlađenje, služi i za izolaciju. Zato se od
njega zahtevaju i dobra izolaciona svojstva. Vremenom zbog kontakta sa vlagom iz
vazduha koronom (tinjavim pražnjenjem) unutar transformatora, pa i pojavom
električnog luka ono gubi svoja izolaciona svojstva. U ulju se pojavljuju voda i različiti
gasovi. Zbog visoke cene transformatora i važnosti po e. e. sistem obavezno je praćenje
stanja ulja. To se vrši redovnim periodičnim merenjem njegove probojnosti, ali i
gasno-hromatografskim i hemijskim analizama.
Sprega Namoti trofazni transformatora mogu biti vezani u zvezdu (Y, y), trougao
(D, d ili ) i izlomljenu zvezdu (z). Sprega zvezda se koristi u sistemima sa
uzemljenom neutralnom tačkom (zvezdištem) a trougao u mrežama sa izolovanim
zvezdištem. U prenosnoj mreži na naponima 110 kV, 220 kV i 400 kV) zvezdište je
direktno uzemljeno.
U mreži 35 kV zvezdište je uzemljeno indirektno (preko otpornika ili reaktanse). U
oba slučaja namoti moraju biti vezani u zvezdu (na primer Yy0).
Kod nas se najčešće koriste tronamotajni transformatori i autotransformatori sa
stabilizacionim namotajem (na primer YNa0+d5). Ovde se N odnosi na izvedenu
neutralnu tačku – zvezdište. Stabilizacioni namot ima ulogu da smanji dinamička
naprezanja ostalih namota pri kratkim spojevima i vezan je u zatvoreni trougao.

Industrijske mreže 6 kV i 5,25 kV su obično kablovske sa izolovanim zvezdištem

tako da sekundari tih transformatora mogu biti vezani u trougao (na primer Yd5).
Prostor u kome je smešten regulator napona može biti zajednički za ceo
transformator ili odvojen od njega. Kod teretnih sklopki zbog čestih promena položaja
dolazi do varničenja i razvijanja gasova što slabi kvalitet ulja. Kod ovakvih
transformatora regulator napona je izveden u odvojenom boksu tako da se njegovo ulje
ne meša sa ostalim uljem transformatora. Ovo ulje po pravilu sadrži mnogo veće
količine gasova od ulja u aktivnom delu.
Kod bezteretnih regulatora prostor ne mora biti odvojen jer se promena položaja
vrši u isključenom stanju tako da nema varničenja, a samim tim ni razvijanja gasova i
zagađenja ulja.
Paralelan rad Koristi se kada jedan transformator nije dovoljan da obezbedi
potrebnu snagu. Paralelno se mogu vezati dva do tri transformatora. Pri tome je
potrebno da imaju isti prenosni odnos, istu grupu sprezanja (redosled faza), približno
jednake napone kratkog spoja, da im se nazivne snage ne razlikuju više od 3 puta.
Svi ovi uslovi su ispunjeni već pri ugradnji transformatora. Promena može samo da
nastupi kod prenosnog odnosa koji zavisi od položaja regulatora napona. Rukovaocu
ostaje samo da pre paralelisanja transformatora dovede pozicije regulacione sklopke na
oba transformatora u isti položaj.
U praksi postoje ograničenja zbog mogućeg preopterećenja rasklopne opreme,
strujnih transformatora, kao i stanja mreže itd. Paralelan rad povećava kako radne, tako
i struje kvara i o tome se mora voditi računa.
9.4. Oprema energetskih transformatora
Kada se formira aktivni deo (jezgro i namot) njemu se pridodaje i regulator napona
i to se sve stavlja u trafo sud sa radijatorima za hlađenje koji se puni uljem, zatvara
poklopcem i snabdeva ostalom opremom u koju spada konzervator, prolazni izolatori,
ormani regulacije i hlađenja, hladnjaci, ventilatori, uljne pumpe, kontaktni termometri,
Buholc rele, sušionik vazduha, kada, uljna kanalizacija, itd.
Regulator napona Regulacija napona se vrši pomoću regulacionih sklopki.
Regulaciona sklopka je uređaj sastavljen od sklopa kontakata kojima se bira
odgovarajući izvod namota. Zbog manjih struja regulacija se vrši na namotu višeg
napona. Izvodi su napravljeni na onom kraju namota koji se veže u zvezdište i
uzemljava, tako da je ceo regulator na relativno niskom potencijalu prema zemlji.
Regulator napona transformatora može biti predviđen za rad pod opterećenjem
(teretni regulator – sl. 9.4-1) ili bez opterećenja (bezteretni regulator). U literaturi se
koriste i skraćenice:
- DETC De-Energized Tap Changer (regulator napona ET bez opterećenja) i
- OLTC On-Load Tap Changers (regulator napona ET pod opterećenjem)
Kod teretnih regulatora način regulacije može biti automatski i ručni, a kod
besteretnih samo ručni. Broj položaja regulacione sklopke zavisi od snage
transformatora i načina regulacije.
Automatska regulacija – Na transformatorima 110/x kV uglavnom se vrši
automatska regulacija napona pod teretom prema zahtevanoj vrednosti napona X kV. U

sklopu ovog regulatora napona je i automatika koja preko

odgovarajućeg elektromotora postavlja regulator na traženu
poziciju. Ako transformatori rade odvojeno, u automatskom
režimu rada svaki regulator podešava položaj sklopke svog
transformatora. Ako transformatori rade paralelno, u
automatskom režimu rada regulator jednog od transformatora se
postavlja kao vodeći, a drugi ga prati. Rad automatskog
regulatora obrađen je u tehničkoj preporuci ZEPA TP – 19.
Regulatori se mogu postaviti i u položaj ručne regulacije i svaki
pojedinačno po želji podešavati. Položaj regulacione sklopke prikazuje
se na posebnom instrumentu ili na SCADA-i. Broj položaja
regulacione sklopke za ove transformatore je obično 21 sa korakom od
po 1,5 %. To znači da, pored srednjeg položaja, ima po 10 položaja za
povišenje i 10 za sniženje napona u skokovima od 10 x 1,5 %, tako da
ukupni opseg regulacije iznosi 15 %.
Na regulacionoj sklopci nalazi se brojač rada. Njegova vrednost se
očitava prvog dana u mesecu i predaje zajedno sa izveštajem o stanju
Sl. 9.4-1. Izgled
brojila. Uobičajen broj je oko 300 do 500 u toku jednog meseca.
regulatora napona Ručna regulacija – Na transformatorima 220/x kV
(pod teretom) regulacija napona se vrši pod teretom i to najčešće po nalogu
dispečera.
Najveći deo transformatora 400/x kV ima regulacione sklopke (regulatore napona)
kod kojih se regulacija vrši u beznaponskom stanju, osim nekih novih transformatora.
Pravilo je da se nakon promene pozicije regulacione sklopke na transformatorima kod
kojih se to radi u beznaponskom stanju vrši merenje omskih otpora namotaja i prenosni
odnos transformatora pre uključenja. Broj položaja regulacione sklopke kod ovih
transformatora je obično 3 ili 5.
Trafo sud (kazan) služi za smeštaj aktivnog dela transformatora zajedno sa sredstvom
za hlađenje i izolaciju – uljem. Kod najvećih transformatora kazan je opremljen pumpama
za prinudnu cirkulaciju ulja i radijatorima sa odgovarajućim ventilatorima. Cirkulacijom
ulja unutar trafo suda odnosi se toplota sa
aktivnog dela na radijatore sa kojih se
onda ventilatorima oduvava u okolinu.
Trafo sud je postavljen na nosače sa
točkovima. Između ovih nosača i suda
nalaze se izolacione ploče, a uzemljenje
suda vrši se preko strujnog transformatora
kojim se ostvaruje kazanska zaštita.
Kazan može biti izveden u obliku
trafo suda sa poklopcem ili osnove sa
zvonom. Između njih se nalazi zaptivač,
a ušvršćenje se vrši zavrtnjima.
Na poklopcu kazana nalazi se
Sl. 9.4-2. Kazan transformatora odušak kao zaštita od nadpritiska ulja.

Konzervator (dilatacioni sud) sa pokazivačem nivoa ulja i sušionikom vazduha

Promenom temperature svi elementi transformatora se šire i skupljaju, pa tako i ulje
u transformatoru. Da bi se obezbedila potpuna potopljenost aktivnog dela u ulje postoji
dodatni, dilatacioni sud – konzervator (sl. 9.4-3.). On se postavlja iznad transformatora
tako da slobodnim padom obezbeđuje napunjenost kazana uljem. Zapremina
konzervatora zavisi od količine ulja u i obično iznosi oko ispod 20 % ulja u
transformatoru. Sa 12 % rezerve moguća je kompenzacija u temperaturnom opsegu
spoljnih temperatura od -250C do +400C i to od neopterećenog stanja do punog
opterećenja. U normalnim temperaturnim uslovima on je napunjen oko 50 %. Postoje i
konzervatori sa gumenim mehom – separatorom koji sprečava dodir ulja i vazduha.
Snižavanjem temperature ili istakanjem nivo se smanjuje, a obrnuto povećava.
Radi praćenja nivoa ulja na konzervatoru postoji ugrađen pokazivač nivoa u obliku
uljokaznog stakla ili kazaljke. Unutar pokazivača nivoa može da se nalazi i merenje
temperature ulja sa mogućnošću njenog lokalnog i daljinskog očitavanja merenja.
Provera rada pokazivača nivoa ulja svodi se na kontrolno merenje nivoa ulja
mernom letvom, ukoliko to dozvoljava konstrukcija kozervatora (ako nema meh).
Ostale provere svode se na zaptivenost, a aktivnosti se svode uglavnom na čišćenje
površina i po potrebi dodatno pritezanje zaptivača.
Zbog promena temperature ulja u različitih koeficijenata širenja ulja i trafo suda
dolazi do razmene vazduha između transformatora i okoline (disanje transformatora).
Da vlažan vazduh iz okoline ne bi došao u doir sa uljem on se propušta kroz sušionik
vazduha (dehidrator). Sušionik je napunjen specijalnom higroskopnom soli (silica-gel)
koja prilikom strujanja vlažnog vazduha kroz sušionik za sebe veže vlagu.
U zavisnosti od hemijskog sastava silkagel ima određenu boju u suvom stanju (svetla ili
plava) i ona se razlikuje od boje u vlažnom stanju (tamna boja). Po veličini dela sa
promenjenom bojom ove aktivne materije vidi se stepen njene vlažnosti. Kada je skoro sav
silkagel promenio boju, uzimanje vlage iz vazduha je smanjeno i potrebna je njegova
zamena. U nedostatku suvog moguće je i sušenje postojećeg silkagela sve dok ne povrati
svoju osnovnu boju. Sušenje silkagela se može vršiti na suncu kada traje više dana ili u
pećnici na temperaturi 1200 C u trajanju od nekoliko sati. Postoje i dehidratori sa već
ugrađenim grejačima za sušenje silkagela.
Sl. 9.4-3. Konzervator pokazivač nivoa ulja i sušionik vazduha

Prolazni (uvodni, provodni) izolatori

(engl. bushing) služe da provedu
provodnik kroz zid zgrade, ćelije,
poklopac transformatora i slično, i da mu
obezbede dobru izolovanost prema masi.
Kada je izolacija oko provodnika
homogena najjače polje je na površini
provodnika, i opada sa povećanjem
Sl. 9.4-4. Ujednačavanje električnog polja oko
udaljenosti od provodnika. Kod napona 35
provodnika kV i nižih ovo ne predstavlja problem.
Međutim za najviše napone debljina
ovakve izolacije bi morala biti veoma
velika. Zbog toga, se kod prolaznih
izolatora za najviše napone pravi struktura
sa kojom se ujednačava raspodela napona
(električno polje) u izolaciji (sl. 9.4-4).
Izolatori za najviše napone se sastoje
od spoljnjeg porcelanskog izolatora unutar
koga se nalazi izolaciona cev sa
kapacitivnim oblogama za oblikovanje
potencijala u obliku cilindričnih papirnih
kondenzatora. Da bi se dobilo ravnomero
električno polje duž prečnika potrebno je
da su kapacitivnosti ovih kondenzatora
jednake. Pošto je kod udaljenijih slojeva
od provodnika obim veći to njihova dužina
mora da se smanjuje (sl. 9.4-4). Ovakvo
oblikovanje potencijala radi se i kod
mernih transformatora za najviše napone.
Porcelanski izolator je napunjen uljem
čiji nivo je vidljiv na uljokaznom staklu na
vrhu izolatora. U slučaju da dođe do
curenja ulja, papir se suši i može doći do
probija pojedinih slojeva pri mnogo nižem
naponu, što može dovesti do oštećenja
Sl. 9.4-5. Prolazni izolator izgled i presek
provodnog izolatora. Zbog toga, prilikom
skladištenja na otvorenom traži se da stoje
vertikalno a u zatvorenom pod
minimalnim nagibom od 7 stepeni.
Na sl. 9.4-5 prikazani su spoljni izgled
i delimični presek provodnog izolatora za
energetski transformator.
Prolazni izolatori na sebi mogu da
imaju i obuhvatne strujne transformatore
Sl. 9.4-6. Obuhvatni ST za prolazne izolatore (sl. 9.4-6).

Radijatori, ventilatori, uljne pumpe, ventili, slavine za ulje, itd

Spoljna površina kazana nije dovoljna da se sa nje odvede sva razvijena toplota.
Zbog toga se na kazan montiraju radijatori sa ventilatorima (AF), a cirkulacija ulja
može se intenzivirati uljnim pumpama (OF). Spadaju u nužnu opremu tehnološkog
procesa u napajaju se sa sabirnica dizela. Pogonski motori su trofazni asinhroni
kavezni. Pored ovih na kazanu se nalaze još i razni ventili za istakanje ulja ili
zatvaranje pojedinih cevnih izvoda u slučaju curenja ili demontaže uljnih pumpi,
radijatora, itd. Tu su jedna ili više slavina za uzimanje uzoraka ulja sa različitih nivoa.
Neki od ovih elemenata prikazani su na sl. 9.4-7.
Sl. 9.4-7. Radijator sa ventilatorima, uljna pumpa i slavina za uzimanje uzoraka ulja
Uljna kanalizacija Transformator je postavljen na železničke šine iznad betonske

kade sa rešetkom iznad koje se nalazi tampon od šljunka. Dno kade je uljnom
kanalizacijom spojeno sa uljnom jamom. U slučaju isticanja ulja ono bi uljnom
kanalizacijom bilo odvedeno do nepropusne uljne jame. Problem sa ovakvom
konstrukcijom je što se u nju sliva i voda od atmosferskih padavina (kišnica). Zbog
toga je potrebno njeno povremeno pražnjenje uz vođenje računa da se nauljena voda ne
ispumpava u okolinu.
U starijim TS nisu postojale uljne jame već je kapacitet kade sa šljunkom bio toliki
da je mogao da prihvati celokupnu količinu ulja transformatora.
U TS sa dva i više energetskih transformatora između njih se postavlja visoki
pregradni zid kao zaštita od prenošenja požara sa jednog na drugi.
Buholc rele Važan element zaštite transformatora od unutrašnjih kvarova je Buholc
rele. On se montira na cevi koja povezuje trafo sud i konzervator.
Poklopac transformatora treba da ima nagib od oko 2 %, a cev na kojoj se montira
oko 5%, tako da gasovi idu prema Buholc releu.

Buholc rele sastoji se od dve komore (sl. 9.4-8). Mehurići gasa razvijenog u ulju
transformatora skupljaju se u gornjoj komori u kojoj se nalazi plovak. Sakupljeni gas
spušta nivo ulja u komori, plovak se spušta i na određenom nivou zatvara kontakt relea
za signalizaciju nivoa ulja. Za ovu signalizaciju količina sakuljenog gasa je oko 100 do
300 cm3. Ovaj plovak ima kumulativno dejstvo i tako može da ukaže na kvarove koji
traju duže vreme. On je takođe osetljiv na smanjenje nivoa ulja na niskim
temperaturama ili istakanje ulja. Ako u dođe do pojave ovog signala, treba proveriti
stvarni nivo ulja u konzervatoru. U slučaju da je nivo dobar, a postoji signal može se
uzeti uzorak gasa iz gornje komore i poslati na analizu kako bi se utvrdio izrok pojave
gasa u Buholc releu. Za ispuštanje gasa iz gornje komore postoji odgovarajući ventil.
Ako se pojavi luk u transformatoru dolazi do naglog strujanja ulja koje pokreće
plovak u donjoj komori pri čemu se zatvara kontakt i daje uslov za trenutno isključenje
transformatora. Ovaj plovak se podešava tako da se njegov kontakt zatvori pri brzini
strujanja ulja od oko 0,6 do 1,5 m/s. Neki detalji montaže Buholc relea prikazani su na
sl. 9.4-9.
Do strujanja ulja može doći i pri zemljotresima tako da može doći do isključenja
transformatora. Za transformatore sa regulacionom sklopkom postoji i Buholc
regulacije (ili gasni rele).
Uloga službe za TS je da proveri zaptivanja i otkloni eventualna vlaženja ulja na
spojevima dotezanja zavrtnjeva i zamenom zaptivača na prirubničkim spojevima relea.
Služba automatike proverava generisanje signala za alarm (gornji plovak) i isključenje
(iz donje komore). Na Buholc releu postoji taster (u obliku iglice - klipa) za simulaciju
rada. Kada se pritisne do pola aktivira se gornji plovak, a do kraja i donji.
Sl. 9.4-8. Buholc rele, mesto postavljanja, princip rada i izgled
Sl. 9.4-9. Buholc rele – detalji postavljanja

Merenje i održavanje temperature transformatora Temperatura transformatora,

prvenstveno njegovih namotaja, je ograničavajući faktor za njegovo korišćenje i
opterećenje i od nje zavisi njegov životni vek.
Za praćenje temperature transformatora koriste se kontaktni termostati (I i II
stepen), termo-slika i kontaktni termometar i termo boks. Koriste se za merenje
temperature u lokalu (na samom transformatoru) i daljinsko merenje temperature,
uključenje grupa ventilatora ili uljnih pumpi za hlađenje, daju alarm o povišenju
temperature, eventualno rasterećuju transformator ili ga čak i isključuju.
Kontaktni termometar i termostat Za praćenje temperature ulja u transformatoru
koristi se kontaktni termometar (sl. 9.4-10.) sa sondom smeštenom u džepu na poklopcu
transforatora. Pored lokalnog merenja na samom transformatoru, on omogućava i
daljinsko merenje temperature. Termostat može da imasa jedan ili više kontakata za
uključenje pojedinih uljnih pumpi i ventilatora, alarm i isključenje transformatora.
Uključenja se vrše preko odgovarajućih kontaktera smeštenih u ormanu hlađenja. Obično
se podešava tako da se alarm dobija pri temperaturi od 850 C a isključenje na 950 C
Sl. 9.4-10. a) Kontaktni termometar – princip rada b) Izgled kontaktnog termometra (OTIWTI)
Termoslika Stvarna temperatura namota može biti značajno viša od temperature

ulja ispod poklopca pogotovu pri naglim povećanjima opterećenja transformatora. To
znači da samo merenje temperature ulja nije dovoljno za efikasnu zaštitu
transformatora. Dobijanje približne temperature namota vrši se pomoću relea
termoslike. Ovaj rele uzima izmerenu temperaturu i na nju dodaje rast po zadatom
Sl. 9.4-11. Spoljni izgled relea termoslike (Minel Automatika)

termičkom modelu uzimajući u obzir struju transformatora (sl. 9.4-12.). Struja može
biti uzeta sa strujnog transfotatora na prolaznim izolatorima transformatora ili sa
strujnih transformatora u polju. Rele termoslike može biti smešten na samom
transformatoru, komandnoj tabli, relejnoj prostoriji ili relejnoj kućici. Izgled relea
termoslike proizvodnje Minel automatika prikazan je na sl. 9.4-11.
Rele termoslike se koristi za uključenje dopunskih grupa ventilatora, signalizaciju
temperature i isključenje niženaponske strane energetskog transformatora. Zbog
nepouzdanog rada nekih tipova relea termoslike blokirana im je funkcija isključenja
niženaponske strane transformatora.
Sl. 9.4-12. Princip rada relea termoslike
Opružni odušak Pri unutrašnjim kvarovima sa pojavom luka, u trafo sudu dolazi do
naglog povećanja pritiska. Ovaj povećani pritisak bi mogao da dovede do prskanja
trafo suda i isticanja kompletnog ulja čija količina može biti i više desetina tona.
Najjednostavniji način zaštite trafo suda od nadpritiska ostvaruje se tako što se na
poklopcu transformatora ostavi namerno oslabljeno mesto od tanjeg lima. Pod velikom
pritiskom lim se na ovom mestu kida, trafo-sud se otvara i pritisak smanjuje. Pri tome
iz suda izađe neka količina ulja ali je sprečeno
prskanje trafo suda i isticanje veće količine ulja.
Odušak može biti i u cevi na poklopcu
transformatora tako da u slučaju prorade ulje
ostaje u cevi.
Umesto oslabljenog lima postoje i odušci u
obliku čepa sa oprugom koja popušta pri
određenom nadpritisku, otvara odušak, oslobađa
isticanje ulja i rasterećuje trafo sud od nadpritiska.
Postavlja se na poklopcu trafo suda. Postoji i
konstrukcija oduška sa kontaktima za signalizaciji
Sl. 9.4-13. Opružni odušak sa prorade.
kontaktima za signalizaciju I prostor regulacione sklopke se štiti oduškom.

9.5. Praćenje stanja – monitoring energetskih transformatora

Energetski transformator je veoma važan i skup element i zato mu se posvećuje
posebna pažnja kako sa aspekta nadzora tako i sa aspekta održavanja. U okviru nadzora,
još dok je transformator u radu, na njemu prati veliki broj uticaknih parametara. U procesu
održavanja vrše se redovni periodični pregledi, remonti i ispitivanja. Obim ovih aktivnosti
ograničen je mogućnostima njegovog isključenja sa mreže.
Jedan od najvažnijij parametara zemperatura. Ona zavisi od opterećenja
transformatora, od spoljašnje temperature, od intenziteta hlađenja (rada ujlnih pumpi i
ventilatora) itd. Posledice visokih temperatura su ubrzano starenje izolacije i
pogoršanje njenih izolacionih svojstava. Za temperature od 80 0C do 140 0C trajno
povišenje od 6 0C skraćuje vek transformatora na polovinu. Pri radu transformatora,
zbog jakih električnih polja, na pojedinim mestima mogu da se pojave i parcijalna
pražnjenja. Ona se manifestuju električnim, akustičnim i elektromegnetnim pojavama.
Starenje izolacije manifestuje se i kroz promenu ugla gubitaka (tg), pojavu gasova,
vlage, rastvorene čvrste izolacije, itd. Zato se rade analize ulja (gasne, hemijske itd.) i
smatraju najpouzdanijim metodama za utvrđivanje stanja transformatora.
Pored ovih prate se i drugi parametri neophodni za pravilan rad transformatora kao
što su nivo ulja u konzervatoru, stanje silkagela, podešenost zaštite, rad ventilatora,
uljnih pumpi, sistema uzemljenja, itd.
Neki od parametara se mere jednostavno i brzo tako da se prate permanentno
(merenje električnih veličina, temperature, nivoa ulja, itd). Međutim neka merenja su
složena i skupa pa se sprovode periodično. Sa duge strane, proces starenja je spor, pa je
nađen kompromis da se u određenim vremenskim intervalima (na primer jednom
godišnje) utvrditi stanje nekih parametara (gasne i hemijske analize ulja).
Zahvaljujući napretku tehnike postoje i elektronski uređaji za sistematsko,
neprekidno (u radu – on line) praćenje pojedninih parametara (monitoring)
energetskih transformatora.
Prvi uređaji ovog tipa sadržavali su samo detekciju vodonika i vlage u ulju. Sa
daljim razvojem, i broj detektovanih gasova se povećavao pa tako danas postoje i
uređaji koji prate devet rastvorenih gasova. Praćenje se smatra kontinualnim iako se
uzorkovanje vrši u diskretnim vremenskim intervalima (reda jednog časa ili kraće). Na
tržištu dostupan veliki broj različitih uređaja.
Hydran (General Electric) omogućava detektovanje smješe rastvorenih gasova u
ulju. Njime se ne mogu odrediti koncentracije pojedinačnih gasova, pa se uglavnom
koristi za upozoravanje na pojačano prisustvo gasova u ulju. Koncentraciju vodonika u
ulju moguće je pratiti uređajem Calisto (Morgan Schaffer). Vodik je gas koji se
generiše pri pojavi parcijalnih pražnjenja i raznih drugih pojava kao što su pregrevanje
jezgra i namota, varničenja u ulju itd. Danas već postoje i senzori koji omogućavaju
merenje koncentracije više različitih gasova pojedinačno. Transfix (Kelman)
korišćenjem metode akustičke spektroskopije meri koncentraciju 8 najvažnijih gasova.
Pored merenja prisustva gasova u ulju pomenuti senzori takođe omogućavaju merenje
vlage rastvorene u ulju. Povećavanjem koncentracije vlage u ulju, dolazi do smanjenja
dielektrične čvrstoće izolacije transformatora.

U sistem mogu da se uključe i senzori parcijalnih pražnjenja, temperature, tg,

kapaciteta kako aktivnog dela, tako i regulacione sklopke, prolaznih izolatora, itd.,
čime se dobija jedan intergisani sistem regulacije i nadzora energetskih transformatora.
Danas najsavremeniji uređaji imaju i softverske modele za procenju stanja i
preostalog životnog veka transformatora i tako postaju ekspertni sistemi (MS3000 –
Alstom). Ovi savremeni uređaji imalu široke mogućnosti prenosa podataka
(komunikacije) i povezivanja sa računarima kao i uvođenje u sistem SCADA.
U okviru monitoringa neke akcije se sprovode automatski (uključenje pumpi i
ventilatora, isključenje prilikom kvara, itd.). Kod manje kritičnih akcija, sistem šalje
signal (alarm) i upozorava lice koje vrši nadzor o tome (npr. preopterećenje,
prekoračenje temperature iznad 85 0C itd.).
Zbog svoje relativno visoke cene primena ovih sofisticiranih uređaja ograničena je
na manji broj najvažnijih transformatora u sistemu prenosa. U ovom trenutku u EMS
ima oko sedamdeset energetskih transformatora od kojih njih 18 imaju monitoring
uređaje. Radi se o već pomenutim monitoring uređajima tipa, Hydran M2 (General
Electric), Calisto (Morgan Schaffer), Transfix (Kelman) itd.
Sa dalnjim razvojem novih metoda, usavršavanjem postojećih uređaja, povećanjem
broja dostupnih modela na tržištu (konkurencija u ponudi) može se očekivati pad
njihovih cena što će dovesti do njihove sve šire primene.
Nedostatak ovih uređaja je njihov radni vek koji se kreće od 5 do 10 godina (kao
što je i kod većine savremenih elektronskih uređaja). On se ogleda kako kroz trajanje
senzora, tako i kroz softversku podršku.
Primer radnog ekrana jednog takvog sistema prikazana je na narednoj slici 9.5-1.
Sl. 9.5-1. Integrisani sistem regulacije i nadzora energetskog transformatora – Končar

9.6. Održavanje energetskih transformatora

Radni vek trajanja energetskih transformatora je oko 40 godina, i on se odnosi na
rad u normalnim uslovima. Radni vek skraćuju: preopterećenja, prenaponi, bliski
kvarovi i drugi udari u mreži, nepovoljni ambijentni uslovi itd. U svemu ovome veliku
pomoć predstavljaju savremeni sistemi za on-line praćenje rada (monitoring) i
sprečavanje pojedinih štetnih uticaja. I pored sve pažnje, opet može doći do kvara.
Prema lit. 2 (poziva se na CIGRE SK 12), najčešći kvarovi na ET su: regulator napona
40,7%, namoti i jezgro 28,8%, prolazni izolatori 12%, kazan i ulje, 7,9%, ostala
oprema 10,6%.
Kada dođe do kvara sledi dugotrajni zastoj zbog njegove popravke ili zamene. Tada
dodatnu poteškoću predstavlja to što se radi o glomaznom i teškom uređaju koji se ne
može odneti u laboratoriju na ispitivanje, već se ono vrši na mestu njegove montaže i to je
najčešće na otvorenom u različitim vremenskim uslovima.
Da bi se takve situacije izbegle razvijene su brojne metode za praćenje stanja
parametara (dijagnostike) i preventivnog održavanja energetskih transformatora.
Tokom starenja u transformatoru se odvijaju različiti procesi. Proces vlaženja ulja
je takav da, ako se uoči na vreme, odgovarajućim metodama (sušenje ili neka druga
obrada ulja) može se popraviti njegovo stanje. Starenje čvrste izolacije transformatora
može samo da se pogoršava. Papir po svom sastavu (celuloza) sadrži oko 1% vlage.
Preterano sušenje ulja crpi vlagu iz papira i ubrzava njegovo raspadanje.
Radni vek transformatora određen je vekom trajanja papirne izolacije njegovih
namota. Kada dođe do proboja papirne izolacije transformator ispada iz rada i završava
se njegov životni i radni vek.
Transformator se može zameniti i pre isteka njegovog životnog veka. Što je
transformator stariji, intenzitet otkaza je sve veći i kada on pređe prihvatljiv nivo dalje
održavanje postaje preskupo, a transformator se smatra nepouzdanim za dalji rad i vrši
njegova zamena. Njegov radni vek se završava iako nije došao do kraja životnog veka.
Praćenjem stanja i akcijama preventivnog održavanja može se produžiti radni vek
transformatora. To je prikazano na sl. 9.6-1, preko krive kade.
U slučaju kvara, relejna zaštita isključuje transformator sa napajanja i tako sprečava
šire posledice (prskanje suda, izlivanje ulja, požar itd).
Kod sumnjivog transformatora uvek postoji dilema pri uključenju, da li sme ili ne
sme da se uključi, iako je ispitan. Ako
Intenzitet
otkaza je transformator ispravan posle
uključenja nastaviće normalno da radi.
Ako je neispravan, isključiće ga
Sa održavanjem zaštita. Prava dilema oko uključenja
Bez održavanja energetskog transformatora je
posledica sumnje u rad njegove zaštite.
Prihvatljiv nivo otkaza
Transformator je zaštićen sa velikom
brojem zaštita i ako dođe do kvara na
t t njegovom aktivnom delu on se
prepoznaje po destvu dve ili više
10 20 30 40 godina
Sl. 9.6-1. Kriva kade za ETR sa i bez održavanja zaštita (diferencijalna, kazanska,

buholc itd). Kada se utvrdi kvar na

aktivnom delu intervencije se vrše
isključivo od strane proizvođača ili
odgovarajućeg servisera.
Postoji veliki broj dokumenata
koji se bave održavanjem
energetskih transformatora. Tako na
primer, Međunarodno savetovanje
za velike mreže CIGRE objavilo je
publikaciju (tehnička brošura)
Guide for Transformer
Maintenance – February 2011 (TB
445). Ona je namenjena održavanju
ET snage preko 25 MVA i napona
viših od 69 kV. Između ostalog u
njoj se nalazi tabela sa
preporučenim dijagnostičkim
metodama energetskih
transformatora u zavisnosti od vrste
Tab. 9.6. Dijagnostika energetskih transformatora problema koji se ima (tab. 9.6). One
prema TB445 CIGRE su ovde podeljene u osnovne i
napredne i metoda analiza rastvorenih gasova (DGA).
U EMS proces održavanja energetskih transformatora opisan je detaljno u sledećoj
internoj tehničkoj regulativi:
– IS-EMS 401-2013 Energetski transformatori - prijemna ispitivanja
– IS-EMS 402-2013 Energetski transformatori - ispitivanja i kontrole u pogonu
– IS-421:2012 Mineralna izolaciona ulja
– TU-TS-24:2016 Tehničko uputstvo za održavanje energetskih transformatora
Ovim dokumentima opisana su ispitivanja na energetskim transformatorima koja se
vrše prilikom njihovog prijema od proizvođača ili posle servisa, kao i tokom
eksploatacije transformatora u okviru njegovog redovnog održavanja. U njima su date i
granične vrednosti svih definisanih parametara.
Ovde će ukratko biti opisane neke od tih metoda u meri u kojoj je to potrebno za
svakodnevni rad na održavanju energetskih transformatora. Za detaljnije informacije
treba koristiti navedene interne standarde.
Kao što se vidi postoji veliki broj dijagnostičkih metoda koji se mogu primeniti kod
energetskih transformatora. Taj broj se i dalje uvećava pronalaženjem novih i
usavršavanjem postojećih. Primena svih metoda je nepotrebna, pa je zato napravljen
izbor koji bi se mogao podeliti na:
– standardne dijagnostičke metode koje se primenjuju na sve transformatore,
– dodatne dijagnostičke metode, koje se primenjuju kod prvog uključenja,
– specijalne metode se koriste kod rešavanja pojedinačnih specifičnih problema.

Standardnim metodama se prati stanje u određenim vremenskim intervalima tokom

radnog veka transformatora od njegovog stavljanja u pogon. Prvenstveno se prate
parametri koji se tiču sistema izolacije, jezgra, provodnika, spojeva i geometrije
namota transformatora. Kod starijih transformatora i onih koji su pretpeli različite vrste
povećanih naprezanja (udare, šokove), učestalost ispitivanja se povećava.
Najčešće primenjivane dijagnostičke metode za energetske transformatore su:
– vizuelni pregled,
– merenje dielektrične čvrstoće (probojnosti) ulja,
– merenje otpornosti izolacije,
– merenje kapacitivnosti (C) i ugla gubitaka (tg),
– merenje struje praznog hoda (struje magnetisanja jezgra),
– merenje omskih otpora namotaja,
– merenje induktivnosti namotaja,
– termovizijski pregled,
– ultrazvučna detekcija parcijalnih pražnjenja.
Pored ovih vrše se i laboratorijska ispitivanja ulja i to:
– gasno-hromatografska ispitivanja sadržaja rastvorenih gasova u ulju,
– hemijske analize sadržaja vode i drugih elemenata,
– furanske analize sadržaja raspadnute čvrste izolacije u ulju.
Dalje će biti opisane najvažnije metode i postupci koje se primenjuju u održavanju i
dijagnostici stanja energetskih transformatora.
Vizuelni pregled, provere stanja i osnovno održavanje ET
Prvi i osnovni korak u održavanju i dijagnostici transformatora je vizuelni pregled.
Njime se dolazi do važnih informacija koje zajedno sa rezultatima drugih ispitivanja
mogu da pomognu u razjašnjenu nastalih pojava, njihovih posledica, kao i sprečavanju
novih nepreviđenih događaja.
Osnovni vizuelni pregled vrši rukovalac tokom obilaska TS a po potrebi može da se
uključi i odgovarajuće stručno lice. Pregled se vrši svakodnevno, nešto detaljniji je na
nedeljnom ili mesečnom nivou, a posebna pažnja posvećuje se posle pretpljenih
povećanih naprezanja koje izazivaju bliski kvarovi. Rezultati pregleda sa svim
zapažanjima unose se u odgovarajuće ček-liste. Pored ovog, pregled se vrši i u toku
remonata.
Osnovni pregled energetskog transformatora obuhvata pregled betonske kade i
šljunčanog tampona, pregled kotla, konzervatora, radijatora, ventilatora, silkagela,
prolaznih izolatora, strujnih klema, spustova, pregled ormana komande, hlađenja,
regulacije, itd. Stručne ekipe pregledaju i stanje buholc relea, odušaka, izvoda za
uzemljenje, funkcionalnost regulacije, pojedinih ormana, ...).
Uočeni nedostaci se evidentiraju, i u zavisnosti od stepena hitnosti, otklanjaju.
Neke najjednostavnije operacije i sitnije intervencije mogu da se izvrše prilikom
pregleda (zamena neispravnih osigurača, vraćanje ispalih automata, itd), dok je
transformator u pogonu.

Veći zahvati kao što su pranje i čišćenje kazana i radijatora, saniranje vlaženja,
dotezanje zaptivača, svi radovi iznad crvene linije i drugi rade se na isključenom
transformatoru tokom remonta.
Pregled kotla, konzervatora i hladnjaka ima za cilj da se uoče njihova mehanička
oštećenja, zaprljanost, pojavu korozije i detektuju eventualna mesta vlaženja ili curenja
ulja, koja se manifestuju kao mrlje na šljunčanom tamponu kade transformatora. Kod
radijatora zaprljanost može da omete produvavanje, smanji hlađenje i poveća
zagrevanje transformatora.
Dalje se proverava nivo ulja u konzervatoru i prolaznim izolatorima kao i stanje
sikagela (boja).
Provera nivoa ulja u prolaznim izolatorima ukazuje na njihovu ispravnost. Promena
nivoa ukazuje na njhovu curenje, nezaptivenost i moguće mešanje sa uljem u
transformatoru. Smanjenje nivoa ulja u prolaznim izolatorima može da dovede do
sušenja papira između prolaznih obloga za oblikovanje potencijala što dalje može da
dovede do njihovog delimičnog probijanja, pa i oštećenja celog provodnog izolatora.
Proverom rada ventilatora i uljnih pumpi utvrđuje se njihova trenutna ispravnost.
Pregled dalje obuhvata pregled zaptivača, zasuna i ventila, cevi za ozračivanje,
povratnog ventila konzervatora, oduška, sušača vazduha, izolacije kotla itd.
Provera stanja ormana (hlađenja, regulacije, komande i signalizacije u polju) sastoji
se od vizuelnog pregleda, probe funkcionalnosti sastavnih elemenata (osigurači, tasteri,
preklopke, grejači, osvetljenje, ...), provere pritegnutosti zavrtnjeva u klemama i
termovizijskog pregleda. Takođe, prati se i stanje uzemljenosti kućišta i vrata na ovim
ormanima.
Provera električnih primarnih veza sastoji se od vizuelnog pregleda i merenja padova
napona (prelaznog otpora) na priključnim stezaljkama između bolcnova prolaznih izolatora
transformatora i spustova od Al-Če užeta. Provera se vrši pri remontu, a meri se
instrumentom za merenje padova napona jednosmernom strujom minimalne jačine 100 A.
Tipična vrednost pada napona pri struji od 100 A je oko 2 mV.
Uzemljenje energetskih transformatora Energetski transformator se uzemljava
dvojako. Neutralna tačka energetskih transformatora u prenosnoj mreži je direktno
uzemljena i vezuje za radno uzemljenje. Zbog žaštite od napona svi metalni delovi u
postrojenju se uzemljavaju za zaštitno uzemljenje. U postrojenju se ova uzemljenja ne
razlikuju, već čine jedinstveno, združeno uzemljenje.
Radi ostvarenja funkcije kazanske zaštite, sud transformatora je najčešće izolovan
od postolja sa točkovima i šina. Konačna uzemljenost ostvarena je preko primara
strujnog transforamtora kazanske zaštite. Ispravnost ove zaštite zavisi od izolovanosti
kazana tako da i ona podleže vizuelnom pregledu. Nije neophodno merenje njene
izolacione otpornosti, već je dovoljna provera ommetrom. Pri tome je neophodno
razvezivanje primara strujnog transformatora za kazansku zaštitu.
Elektroenergetski objekti prema zakonu podležu proveri sistema uzemljenja koja
obuhvata merenje otpornosti uzemljenja, proveru napona koraka i dodira, proveru
galvanske povezanosti metalnih masa u postrojenju i sistema gromobranske zaštite. Te
poslove rade za to ovlašćene firme i o njima dostavljaju svoje izveštaje sa ocenom
ispravnosti, kao i o eventualnim nedostacima. Služba za TS u Pogonima prenosa su
zadužene za otklanjanje nedostataka po tim izveštajima.

Kod transformatora primedbe se uglavnom svode na uzemljenost i međusobnu

povezanost šina, trafo suda, pojedinih ormana (regulacije i hlađenja) itd. Takođe, prati
se i pravilna povezanost neutralne tačke koja se izvodi u odgovarajućem šahtu za
uzemljenje ili kablovskom kanalu gde su svi spojevi pristupačni za kontrolu.
Čišćenje površina transformatora, hladnjaka i prolaznih izolatora
Transformator je izložen atmosferskim uticajima (kiša, sneg, prašina, ...) i tokom
vremena na površini trafo suda se nakupi dosta prljavštine, masnoće, ostataka od
insekata i drugo. Ako postoji i vlaženje ulja, onda površina postaje lepljiva i još više
podložna zadržavanju nečistoća. Poseban problem sa prljavštinom predstavljaju
redijatori za hlađenje transformatora jer može doći do ometanja u cirkulaciji vazduha
za hlađenje. Zbog toga se tokom remonta vrši i čišćenje površina izloženih prljanju.
Ono obuhvata uklanjanje prljavštine sa transformatorskog suda, radijatora za hlađenje,
konzervatora, buholc relea, cevovoda, slavina za ulje, prolaznih izolatora itd. Pri
čišćenju se ne predviđa korišćenje posebnih hemijskih sredstava, a za pranje površina
može se koristiti standardna pumpa sa visokim pritiskom za pranje vozila.
Čišćenje površina prlaznih izolatora vrši se brisanjem suvim krpama a u izuzetnim
slučajevima jake zaprljanosti mogu se koristiti odmasćivači i odgovarajuća hemijska
sredstva. Tu se preporučuju tehnički benzin ili aceton, jer su dobri rastvarači, dobro
čiste, a posle toga brzo isparavaju. Ne preporučuje se primena običnog benzina, jer u
sebi sadrži masnoću.
9.7. Dijagnostika stanja energetskih transformatora
Prvi element održavanja visokonaponske opreme je dijagnostika stanja. Ona ima za
cilj da utvrdi trenutno stanje opreme, da prati njeno stanje kroz vreme i na osnovu toga
omogući predviđanje budućeg ponašanja visokonaponske opreme, kao i procenu
njenog životnog veka. Na osnovu utvrđenog stanja planiraju se i preduzimaju ostale
aktivnosti procesa održavanja ili zamene visokonaponske opreme.
ET se sastoji od jezgra, namotaja i prateće opreme. Tako i kvarovi koji mogu
nastati odnose se prvenstveno na ova dva njegova glavna dela.
Jezgro je napravljeno od međusobno izolovanih trafo limova. Pri slaganju
podeljeno je u pakete koji su preko otpornika male vrednosti povezani sa kazanom.
Limovi jezgra složeni su na odgovarajući način sa što manjim vazgušnim zazorom.
Formirano jezgro je mehanički utegnuto i deluje kao jedna čvrsta celina.
Tokom rada jezgro treperi pod dejstvom magnetnog polja (magnetostrikcija)
frekvencijom od 100 Hz. Zbog toga vremenom može doći do pomeranja limova u
jezgru ili drugih promena. One se ogledaju u povećanju vazdušnih zazora ili pojava
kratkog spajanja među limovima ili prema kazanu. Povećanje zazora izaziva povećanje
struje magnećenja. Kratki spojevi trafo lima izazivaju lokalna zagrevanja i povećanje
gubitaka snage u jezgru. Iz ovih pojava slede i metode njihove detekcije - dijagnostike.
Namot je složeniji od jezgra ET. On se sastoji od bakarnih provodnika izolovanih
papirom. Namoti su i međusobno izolovani u zavisnosti od visine inapona. Pored
papira izolaciju čni i ulje kojim je ispunjen kazan ET. Ulje i papir čine sistem izolacije
ET. Pri motanju namotaja oni se učvšćuju (bandažiraju) tako da i oni predstavljaju
čvrstu šupljikavu strukturu sa prostorma koji se ispunjavaju uljem radi hlađenja.

Namoti imaju svoje tačno definisane dimenzije i oblike kao i tačno definisana
rastojanja među njima, odnosno vrlo precizno definisanu geometriju.
Promene koje mogu nastati su ovde raznovrsnije nego kod jezgra. Promene na
provodniku ili eventualni međuzavojni kratki spojevi menjaju aktivne otpornosti
namotaja. Promene geometrije dovode do promena sopstvenih i međusobnih
induktivnosti namotaja kao i impedancije kratkog spoja.
Kod energetskih transformatora najvažniji element od koga zavisi njegovo stanje je
čvrsta izolacija (papir). Taj deo je neobnovljiv, ali i nepristupačan za praćenje stanja pa
se do njegovog stanja dolazi indirektno kroz praćenje stanja ulja u koje je potopljen
papir. Svi procesi degradacije (raspadanja) papira odvijaju se u ulju u kome ostaju
produkti tog raspada. Analizom ulja prati se stanje sistema izolacije (ulje i papir).
I sva druga lokalna pregrevanja (u namotima ili jezgru) i parcijalna pražnjenja
praćena su degradacijom ulja, i manifestuju se kroz promene njegovog sastava.
Merenje rastvorenih gasova ili drugih sadržaja u ulju je jedna od najpouzdanijih
metoda dijagnostike ET. Pojedini efekti kao što su parcijalna pražnjenja mogu se
detektovati na više načina akustički, električno ili merenjem UHF zračenje. Kod UHF
detekcije moguće je merenjem vremena kašnjenja i triangulacijim približno odrediti i
mesta pojave parcijalnih pražnjenja.
Tokom rada promene mogu da se pojave i na spojevima pogotovu kod regulatora
napona. Takođe osetljiva mesta su i prolazni izolatori za najviše napone itd.
Već i iz ove uvodne priče jasno je da postoj veliki broj dijagnostičkih metoda
kojima se prate najvažniji pokazatelji stanja energetskih transformatora.
Dobrom i pravovremenom dijagnostikom može se na vreme delovati u pravcu
ublažavanja nekih prosesa starenja odnosno u pravcu produženja životnog veka. U
krajnjem slučaju može se na vreme planirati zamena energetskog transformatora.
Dijagnostika stanja sistema izolacije
Sistem izolacije je najosetljiviji deo energetskog transformatora i njemu se mora
posvetiti posebna pažnja. Izolacija je sastavljena od papirne izolacije namota i ulja koje
ima i ulogu odvođenja toplote. Ulje ima osobinu obnovljivosti, a u slučaju slabih
izolacionih karakteristika ono se može odgovarajućim postupcima obrade povratiti u
ispravno stanje. U krajnjem slučaju može se i zameniti.
Papirna izolacija je neobnovljiva i predstavlja najkritičniji deo transformatora. Njen
proboj podrazumeva trajan kvar transformatora posle koga on mora ići na popravku,
tako da je životni vek transformatora određen vekom trajanja njegove čvrste izolacije
(papira).
Zbog svega ovoga razvijeno je dosta metoda za dijagnostiku stanja sistema
izolacije. Nekima od njih utvrđuje se trenutno stanje u smislu da li ono zadovoljava ili
ne. Međutim postoje i metode kojima se može detektovati uzrok i dobiti šira slika
procesa koji se odvijaju u transformatoru. Na osnovu toga moguće je predvideti
njegovo dalje ponašanje pa čak i orijentaciono proceniti životni vek transformatora.
Kada se znaju uzroci može se delovati preventivno, a ulje se može odgovarajućim
postupcima obrade (sušenje, filtriranje, i druge vrste obrade) vratiti u stanje koje
odgovara novom ulju.

Merenja dielektrične čvrstoće (probojnosti) ulja

Najjednostavnija metoda utvrđivanja stanja ulja je merenje njegve dielektrične
čvrstoće (probojnog napona). Ova metoda pokazuje da li je ulje upotrebljivo ili ne, ali
ne daje nikavu informaciju o uzroku njegove neispravnosti. Problematika ulja detaljno
je obrađena u internom standardu:
– IS-EMS-421:2012 Mineralna izolaciona ulja
Prema ovom standardu zahtevi za probojnost ulja zavise od mesta primene i
naponskog nivoa.
Za tek obrađeno trafo ulje očekuje se da probojnost bude preko 280 kV/cm.
Kod novog transformatora probojnost ulja treba da je veća od 240 kV/cm.
Za transformatore u eksplataciji ulje se razvrstava u tri kategorije (A – veoma
dobro, B – zadovoljava i C – loše. Prema navedenom standardu za transformatore 220 i
400 kV ulje je loše kada mu je probojnost manja od 200 kV/cm, a za transformatore
110 kV kada je probojnost ispod 160 kV/cm.
Dielektrična čvrstoća ulja se meri uređajem (sl. 9.7-1.) koji u sebi ima generator
visokog napona. Uzorak ulja sipa se u specijalnu posudu (kalotu) sa sfernim iskrištem.
Zbog rada sa nižim naponima, razmak elektroda u kaloti je 2,5 mm. Napon na
elektrodama se diže postepeno brzinom od oko 2 kV/s. Dielektrična čvrstoća može da
se izrazi u kV/2,5 mm ili u kV/cm.
Dielektrična čvrstoća ulja izražena u kV/cm dobija se kada se probojni napon podeli
sa rastojanjem elektroda izraženim u cm. Za rastojanje elektroda 2,5 mm a probojni
napon 50 kV dielektrična čvrstoća je 50:0,25=200 kV/cm. Ovde se pretpostavlja da je
zavisnost probojnog napona od razmaka elektroda linearna.
Prilikom merenja probojnosti ulja važno je da
sastav uzorka odgovara sastavu ulja unutar
transformatora, odnosno da ne dođe do njegovog
zagađenja vlagom, vazduhom ili drugim
nečistoćama. Zato se uzimanje uzoraka i njegovo
ispitivanje na probojnost vrši po suvom vremenu.
Ako postoji više slavina za uzimanje uzoraka
ulja, ulje za merenje probojnosti uzima se sa donjeg
nivoa transformatora tako što se prethodno istoči
ulje iz cevi od trafo suda do slavine. Po pravilu
trebalo bi izmeriti probojnost više uzoraka i
izračunati srednju vrednost.
Sl. 9.7-1. Meger OTS 60SX Ispitivanje probojnosti ulja se vrši tokom
remonta ili po ukazanoj potrebi.
Merenje otpornosti izolacije
Pokazatelj kvaliteta izolacije je i njegova izolaciona otpornost.
Zbog procesa starenja vremenom dolazi do raspadanja čvrste izolacije i njenog
rastvaranja u ulju. Ovo vodi ka postepenom slabljenju izolacije. Zbog toga se vrši merenje
izolacionih otpornosti (Insulation Resistance IR–mode). Struje kroz izolaciju su veoma
male (reda A i nA), pa se njeno merenje izvodi sa visokim jednosmernim naponima (do

10 kV). Visina napona zavisi od radnog napona uređaja čija se otpornost izolacije meri i
mora se voditi računa da se izolacija ne ošteti ovim ispitivanjem.
Otpornost izolacije sastoji se od zapreminske i površinske otpornosti. Ukupna
otpornost odgovara njihovoj paralelnoj vezi. Ovim merenjem treba odrediti
prvenstveno zapreminsku otpornost.
Površinska otpornost bi trebala biti znatno veća od zapreminske. Međutim, na njenu
vrednost jako utiču kondenzovana vlaga i prljavština na površini. Sa ovim površinska
otpornost može biti znatno smanjena, a samim tim i dobijen pogrešan rezultat
izolacione otpornosti. Zbog toga se obavezno pre merenja svi izolatori moraju dobro
očistiti i osušiti.
Savremeni instrumenti za merenje otpornosti izolacije imaju i takozvani GARD (G)
priključak kojim se može eliminisati uticaj površinske struje (otpornosti). I pored toga
preporučuje se da se merenje izolacione otpornosti vrši po suvom vremenu kada je
ralativna vlažnost vazduha manja od 70%, temperatura vazduha u opsegu od 50C do
400C. U slučajevima veće vlage ili zaprljanosti izolatora može se primeniti zaštitni
pojas (obloga) i priključak na instrumentu sa oznakom G (gard). Na ovaj način struje
po površini izolatora se odvode na masu i ne utiču na merenje izolacione otpornosti.
Za merenje otpornosti izolacije koriste se namenski instrumenti (megeri) koji u sebi
već sadrže izvor visokog napona, mere struju
i daju rezultat merenja direktno u k, M
G ili T. Opseg merenja može da bude do
više stotina G (pa i preko 10 T). Nekad su
se za merenje otpornosti izolacije koristili
takozvani kurbl-induktori. Danas se to radi sa
veoma osetljivim elektronskim instrumentima
sa baterijskim napajanjem. Na sl. 9.7-2
prikazan je izgled instrumenta Megger
Sl.9.7-2. Instrument za merenje MIT520. koji ima maksimalni napon 5 kV i
otpornosti izolacije (max 5 kV) meri otpornosti do 15 T.
U zavisnosti od vrste transformatora i
sprege merenje se vrši između namota
primara i sekundara međusobno ili pojedinih
namota prema masi. Pri tome svi izvodi i
zvezdište transformatora moraju biti
razvezani od ostalih delova postrojenja. Zbog
visokog napona merenja treba da se ostvari i
dovoljan razmak pri razvezivanju.
Struja kroz izolaciju sadrži više
komponenti i njihov vremenski tok prikazan
je na sl. 9.7-2a. Odmah po dovođenju napona
pojavljuje se kapacitivna struja koja je
najveća na početku i vrlo brzo pada na nulu
(vreme je ispod jedne sekunde).
Sl.9.7-2a. Komponente struje kroz Druga komponenta je slična kapacitivnoj
izolaciju struji, ali je posledica apsorpcije dielektrika.

Ona je slična kapacitivnoj, u početku je najveća i nestaje posle nekoliko desetina

sekundi. Apsorpcija dielektrika je pojava koja se manifestuje tako što se posle
pražnjenja kondenzatora na njemu ponovo polako pojavljuje neki napon. Ona je
posledica nehomogenosti dielektrika. Izražava se preko koeficijenta apsorpcije (N) koji
se dobija iz merenja otpornosti na 15 i 60 sekundi, a izračunava se kao:
R60 ''
N
R15''
Neki proizvođači preporučuju merenja na 1 i 2 minuta. Umesto oznake N koristi se i
skraćenica ADR (Apsorption Dielectric Ratio).
Treća komponenta je posledica polarizacije unutar sistema izolacije. Ova struja se
objašnjava prisustvom molekula vode i drugih polarnih čestica koji se pod dejstvom
električnog polja polarizuju i zakreću u pravcu polja. Za to je potrebna energija, pa je
zbog toga njena početna struja nešto veća. Kada se zakrenu svi polarizovani molekuli
ova struja potpuno nestaje (posle nekoliko minuta). Dalje ostaje samo stacionarna
struja koja zavisi samo od otpornosti izolacije.
Intenzitet polarizacije izražava se preko indeksa polarizacije (IP – Polarisation
Index). On se dobija na osnovu merenja struja ili otpornosti izolacije u vremenskim
intervalima od 1 i 10 minuta.
Iz ove dve vrednosti izračunava se indeks polarizacije IP kao:
I1' R10'
IP  
I10' R1'
Indeks polarizacije nije pouzdan pokazatelj stanja vlažnosti izolacije i koristi se
samo ako nema pouzdanijih podataka.
Prema IS-EMS402:2013, za izmerene vrednosti IP orijentacioni kriterijum je:
– IP < 1,1 stanje izolacije je opasno ili loše,
– IP = 1,1 ...1,25 stanje izolacije je sumnjivo,
– IP = 1,25 ...2 stanje izolacije je zadovoljavajuće,
– IP > 2 stanje izolacije je dobro.
Sl. 9.7-3. Izgled prednje ploče i displeja instrumenta za merenje otpornosti izolacije tipa
Megger MIT520

Savremeni instrumenti za merenje otpornosti izolacije imaju i opciju za merenje i

indeksa polarizacije (mod - PI).
Kada se završi proces polarizacije ostaje samo komponenta struje kroz otpornost
izolacije. Ova komponenta je trajna i ne menja se. Otpornost izolacije jako zavisi od
temperature i radi uporedivosti potrebno ju je
preračunati na temperaturu od 200C.
Preračunavanje se vrši prema izrazu:
R20C  RT  e0,0624(t  20)
Eksponencijalni član se može dati u obliku
korekcionog faktora (kR) koji se očitava sa
dijagrama, pa se izraz svodi na:
R20C  RT kR
Dijagram za dobijanje korekcionog člana
prikazan je na sl. 9.7-4.
Približna granična vrednost za otpornost
izolacije je reda 1 M/kV. To znači da bi za
napone 110 kV minimalna vrednost otpornosti
bila reda 110 M. Kod ispravnih
transformatora ona je znatno iznad ove granice.
Sl. 9.7-4. Korekcioni faktor kR u Za razliku od izolacione otpornosti koja je
zavisnosti od temperature jako zavisna od temperature, koeficijenti IP i N
su stabilniji i predstavljaju pouzdanije pokazatelje stanja izolacije.
Pri merenju otpornosti izolacije koristi se napon do više kilovolti (5 – 10 kV).
Posebnu pažnju treba obratiti kada se merenje vrši na uređajima ili elementima koji
imaju veliku kapacitivnost (kablovi, kondenzatori, i slično). Po završenom merenju
treba izvršiti pražnjenje kapacitivnosti kako bi se izbegla opasnost od električnog
udara. Savremeni instrumenti imaju u sebi ugrađenu i opciju pražnjenja.
Kao pokazatelj vlažnosti izolacije može da se koristi i vremenska konstanta
naelektrisanja izolacije (10) koja je definisana kao proizvod otpornosti izolacije (R10’) i
kapacitivnosti transformatora (C) pri 50 Hz.
10  R10'  C
C - kapacitivnost namota transformatora
Merenje kapacitivnosti (C) i ugla gubitaka (tg)
Namot transformatora i trafo sud su međusobno izolovani tako da imaju strukturu
kondenzatora. Veličina ove kapacitivnosti zavisi od dielektrične konstante izolacije i
geometrijskih dimenzija. To znači da se merenjem odgovarajućih kapacitivnosti i
njihovim praćenjem kroz vreme mogu se detektovati promene unutar transformatora.
Veće promene kapacitivnosti ukazuju na promenu geometrije unutar transformatora.
Merenje kapacitivnosti vrši se istim ispitnim naponima i istom opremom koja se
koristi za tg. Pri merenju se moraju primarno razvezati svi spoljni izvodi. Pri merenju

ovih kapacitivnosti moguće je napraviti više kombinacija kao i pri merenju otpornosti
izolacije. Za merenje se koristi Šeringov most napajan naizmeničnom strujom
frekvencije 50 Hz. Dobijene kapacitivnosti su reda nanofarada.
Zagrevanje transformatora pospešuje starenje sistema izolacije što slabi izolacione
karakteristike transformatora. Slabije karakteristike izazivaju još veće zagrevanje
izolacije i proces se sa vremenom ubrzava.
Kvalitet izolacije u pogledu gubitaka izražava se preko faktora dielektričnih
gubitaka (takozvani tg). On predstavlja odnos (količnik) aktivne i kapacitivne struje u
izolaciji pri naponu frekvencije 50 Hz.
Tanges ugla gubitaka je:
IR 1 1 1
tg    
I C RC 2RC 2RC
Radi se o veoma malom uglu tako da je
tanges približno jednak samom uglu. Za ulja u
transformatoru on je oko 0,01 (ili oko 1%).
Veličina faktora dielektričnih gubitaka
zavisi i od temperature. Referentna
temperatura za koju se on izražava je 20
0
C. Kada se tg izmeri na temperaturi T,
njegova vrednost na referentnoj
temperaturi od 20 0C dobija se pomoću
Sl. 9.7-5. Korekcioni faktor k u zavisnosti izraza:
od temperature
tg 20  tgT  e0,0202(T  20)
Eksponencijalni član se može dati u obliku korekcionog faktora (kR) koji se očitava
sa dijagrama, pa se izraz svodi na:
tg 20  tgT  k
Dijagram za dobijanje korekcionog člana prikazan je na sl. 9.7-5.
Povećanje ugla gubitaka može da bude rezultat povećanih parcijalnih pražnjenja ili
slabljenja izolacionih karakteristika ulja i čvrste izolacije namota.
Ne postoje precizne preporuke za vrednosti kapacitivnosti (C) i tg. One se ipak ne
bi trebale razlikovati od vrednosti dobijenih u fabrici za više od 30 %.
Za ugao gubitaka kriterijum zavisi od naponskog nivoa, pa je tako:
– za 110 kV, tg<1% izolacija je dobra, a za tg>1,5% izolacija je sumnjiva,
– za 220 kV, tg<0,65% izolacija je dobra, a za tg>0,85% izolacija je sumnjiva,
– za 400 kV, tg<0,45% izolacija je dobra, a za tg>0,6% izolacija je sumnjiva.
Merenje kapacitivnosti i ugla gubitaka vrši se i kod prolaznih izolatora velikih
energetskih transformatora. Osim starenja, prolazni izolatori su izloženi brojnim
negativnim uticajima okoline (prljavština u vazduhu, sunčevo zračenje, kiša, sneg, led,
vetar, itd). Pored toga izloženi su i električnim, toplotnim i mehaničkim naprezanjima.
Sva ova naprezanja zajedno dopinose njihovom ubzanom starenju. Prolazni izolatori se

sastoje od više slojeva izolacije sa provodnim oblogama tako da imaju strukturu

višestrukog koaksijalnog cilindričnog kondenzatora kojih ima 10 – 20. Ukoliko dođe
do proboja nekog od ovih slojeva kapacitivnost se povećava.
Merenjem kapacitivnosti i faktora dielektričnih gubitaka može se utvrditi stanje
unutrašnje izolacije. Povećanje kapacitivnosti provodnog izolatora u odnosu na početnu
vrednost ukazuje na proboj između pojedinih obloga. Tačnost merenja treba da bude tolika
da se može detektovati proboj jednog sloja. Ukoliko je promena veća od 5–10 % treba
izvršiti G–H analizu ulja iz izolatora radi preciznije dijagnostike stanja njegove
unutrašnjosti. Ako nije poznat broj slojeva, onda se za promenu kapacitivnosti veću od 10
% prolazni izolator smatra nepouzdanim i treba ga što pre zameniti.
U pogledu ugla gubitaka, kod novih prolaznih izolatora je tg<0,7%, a stanje je
sumnjivo ako je tg>0,8 .... 1%.
Hromatografska analiza gasova u ulju
Hromatografska (gasno-hromatografska ili skraćeno G-H) analiza obuhvata analizu
sadržaja rastvorenih gasova u ulju (engl. Dissolved Gas Analysis – DGA). Sadržaji
gasova ukazuju na različite termičke i hemijske procese koji se odvijaju u ulju. U
normalnim pogonskim uslovima gasovi rastvoreni u ulju potiču iz vazduha (kiseonik i
azot) i produkata starenja i raspadanja uljno-papirne izolacije. U nenormalnim
uslovima pored ovih pojavljuju se i gasovi koji su posledica prekomernih termičkih i
električnih naprezanja. U transformatoru mogu postojati žarišta sa visokom
temperaturom (na primer kratkospojeni limovi paketa jezgra), parcijalna pražnjenja,
itd. Kao rezultat degradacije ulja nastaju vodonik, metan, etan, acetilen, a zbog
raspadanja papira (celuloze) nastaju ugljen-monoksid i ugljen-dioksid.
Najveće dozvoljene vrednosti sadržaja ovih gasova su:
– vodonik (H2) 300 ppm
– metan (CH4) 200 ppm
– etan (C2H6) 200 ppm
– etilen (C2H4) 300 ppm
– acetilen (C2H2) 300 ppm
– ugljen monoksid (CO) 1000 ppm
– ugljen dioksid (CO2) 10000 ppm
U prisustvu parcijalnih pražnjenja razvija se vodonik. Prilikom električnih pražnjenja u
ulju nastaju ugljenik i acetilen, a ako je pražnjenjem zahvaćena i papirna izolacija nastaje i
ugljen monoksid. Sadržaji drugih gasova zavise od temperature toplih tačaka u ulju.
Orijentacioni uzroci nastanka pojedinih gasova prikazani su u tab. 9.7-1
Tab. 9.7-1. Pojava gasova u zavisnosti od vrste greške Na osnovu sadržaja pojedinih
gasova može se dobiti slika o
GAS UZROK procesima koji se odvijaju unutar
Vodonik, H2 Parcijalna pražnjenja transformatora i prdvideti
Metan, CH4 Temperatura 200 do 4000C njegovo dalje ponašanje.
Etan, C2H6 Temperatura 300 do 7000C G-H (ili DGA) analiza daje i
Etilen, C2H4 Temperatura 300 do 15000C rezultate sadržaja koseonika i
Acetilen, C2H2 Luk (Temperatura iznad 10000C) azota kao sastavne delove

dobijene iz vazduha disanjem transformatora.

Na osnovi svega rečenog može se zaključiti da je G-H analiza jedna od
najpouzdanijih dijagnostičkih metoda za određivanje stanja sistema izolacije
transformatora.
Kod energetskih transformatora sa regulatorom napona prostor regulatora je
potpuno odvojen od aktivnog dela. Po prirodi stvari, ulje regulatora ima daleko veće
sadržaje gasova. Može se desiti da popusti zaptivač između ova dva dela i da dođe do
delimičnog mešanja ulja. To se manifestuje u povećanim koncentracijama gasova ulja
iz aktivnog dela.
Problematika ulja detaljno je obrađena u internom standardu:
– IS-EMS 421 Mineralna izolaciona ulja za primenu u visokonaponskoj opremi
G-H analiza je složena i vrši se u laboratoriji. Uzorak se obično uzima sa najnižeg
nivoa transformatora u špric, a količina ulja zavisi od opreme sa kojom se vrši
ispitivanje (za INT je oko 150 do 200 ml). Uzimanje uzorka vrši se po suvom vremenu
uz maksimalnu pažnju da ne dođe do zagađenja uzorka. Uzorci se što pre nose u
ovlašćenu laboratoriju kako bi se dobili validni rezultati. Posle analize laboratorija daje
izveštaj o ispitivanju sa jasnim zaključkom o stanju trafo ulja sa predlogom mera za
dalje postupanje. Postoje i savremeni uređaji koji ovo rade u pogonu, on-line (vidi 9-5).
Fizičko-hemijska analiza ulja
Ovom analizom određuje se stanje ulja u pogledu boje, čistoće, prisustva taloga i
drugih nečistoća, sadržaja vode, itd. Takođe se mere i električne karakteristike
(probojnost ulja, specifična električna otpornost itd.). Iz dobijenih rezultata može se
dobiti slika o kvalitetu i stepenu degradacije ulja.
Voda u ulju potiče iz vlažnosti vazduha i disanja transformatora. Povećanje sadržaja
vode ubrzava starenje papirne izolacije i skraćuje vek transformatora. Dozvoljena
granica sadržaja vode je 30 ppm.
Papir ima svoju prirodnu vlažnost i ona treba da je oko 0,5 %. Pri manjoj vlažnosti
papir se brže raspada. Papir sa vlagom do 2 % smatra se dobrim, a već kod 2,5 %
potrebno je sušenje. Preko toga stanje papira je neprihvatljivo.
Boja i čistoća ulja su korisni radi poređenja jer iznenadna promena boje ukazuje na
brže starenje ili neko zagađenje nečistoćama, podizanje taloga i slično. Kod ulja se
proverava i kiselost koja može da bude štetna za unutrašnje metalne delove.
U zavisnosti od dobijenog hemijskog sadržaja zaključkom o ispitivanju predlažu se
potrebne mere. Smanjenje sadržaja vode postiže se sušenjem ulja, propuštanjem kroz
mašine za obradu (vakumiranje, filtriranje, itd).
Uzorak se uzima u bocu a količina ulja je oko 800 ml (prema INT).
Furanska analiza ulja
Ovom analizom utvrđuje se sadržaj čvrste materije u ulju kao što je raspadnuta papirna
izolacija (celuloza). Smanjenje procesa raspadanja može se postići dodavanjem
odgovarajućih inhibitora. Dalji postupak sa uljem definiše se u zaključku ispitivanja.
Uzimanje uzoraka za sve vrste ispitivanja mora se vršiti po suvom vremenu,
pažljivo, kako se ne bi promenio njegov sadržaj (zagadio) i dobili pogrešni rezultati.

Dijagnostika stanja namotaja

Namot transformatora napravljen je od bakarne profilisane žice ili lima koji čine provodnik
namota (primara, sekundara i li tercijara) . Provodnik je izolovan lakom ili najčešće papirom.
Njegova glavna električna karakteristika je električna otpornost i induktivnost. Kod namotaja
transformatora može se meriti i rasipna induktivinost, odnosno napon kratkog spoja.
Upoređenjem ovih podataka sa fabričkim merenjima i njihovim praćenjem kroz vreme može se
doći do zaključka o promeni geometrije namotaja.
Merenje omskih otpora namotaja
Merenjem omskih (aktivnih) otpornosti utvrđuje se stanje provodnika namota,
regulacione sklopke i spojeva unutar transformatora i stanje veza sa prolaznim
izolatorima. Merenje se vrši između izvoda svakog namota pojedinačno i na svakom
položaju regulacione sklopke.
Merenje se vrši U-I metodom tako što se kroz merenu otpornost propušta merna
struja i na odgovarajućim priključcima meri napon. Pri tome se vodi računa da se
eliminišu prelazne otpornosti strujnih kontakata.
Specifičnost ovog merenja je i ta da se radi o kolu sa veoma velikom induktivnošću
čija je vremenska konstanta više minuta. Vreme uspostavljanja stacionarne merne
struje može se smanjiti kratkim spajanjem drugih namotaja koji se ne mere u tom
trenutku ili dodavanjem redne aktivne otpornosti u strujno kolo.
Ako se radi U-I metodom treba voditi računa da se voltmetar uključi tek kada se
uspostavila stacionarna struja, a isključi pre isključenja struje kako ne bi došlo do
njegovog oštećenja zbog indukovanih napona. Kod namenskih uređaja za ovo merenje
ovo se radi automatski.
Posle merenja ostaje remanentni magnetizam u jezgru i poželjno je izvršiti demagnetizaciju.
Savremeni instrumenti u sebi sadrže i opciju demagnetizacije jezgra.
Radi uporedivosti mereni rezultati se
preračunavaju za temperaturu 20 0C.
Kada se otpornost izmeri na
temperaturi T njegova vrednost na
referentnoj temperaturi od 20 0C dobija se
pomoću izraza:
1  20  
R20  RT
1  T 
 - termički koeficijent promene
otpora (1/235 za bakar, 1/225 za
aluminijum)
Drugi član u izrazu se može dati u
obliku korekcionog faktora (kR) koji se
očitava sa dijagrama, pa se izraz svodi na:
Sl. 9.7-6. Korekcioni faktor kR u zavisnosti od
temperature R20  RT  kR

Dijagram za dobijanje korekcionog člana prikazan je na sl. 9.7-6.

Stanje namotaja procenjuje se na bazi izmerenih vrednosti u odnosu na početno
stanje (nov transformator - izmereno prilikom prvog puštanja u rad).
Otpornosti namotaja faza trebale bi biti približno jednake i da se ne menjaju tokom
vremena. Praćenjem ovih otpornosti tokom životnog veka transformatora ovde ne bi
trebalo da bude većih odstupanja.
Rmax  Rmin
R  100%
Rmin
Ako se pojave odstupanja jedne u odnosu na druge faze veća od 3 – 5 % može se
očekivati da u transformatoru postoje slabi spojevi.
Za merenja omskih otpornosti potrebno je primarno razvezivanje transformatora
(skidanje strujnih klema na prolaznim izolatorima). Za autotransformatore kakvi se
koriste u prenosu razvezivanje zvezdišta se ne radi, već se mere aktivne otpornosti
između pristupačnih izvoda pojedinih namotaja. Tako izmerene otpornosti se ne
odnose na pojedinačne namotaje već njihove kombinacije koje zavise od sprege.
Međutim, ako se ove otpornosti uvek mere između istih izvoda onda su važne samo
njihove promene koje mogu da ukažu na loše spojeve u namotu.
Pored otpornosti namota prate se i prelazne otpornosti regulacione sklopke. I njene
otpornosti u odnosu na početno stanje prilikom prvog puštanja u rad trebale bi biti što
približnije. Tokom rada kontakti se polako habaju i prelazna otpornost raste. Normalno
je da se ona tokom vremena menja linearno. Ukoliko se pojave veća odstupanja od
linearne promene to ukazuje na veća oštećenja kontakata ili spojeva unutar regulacione
sklopke ili njenog dela namotaja.
Dijagnostika stanja jezgra
Jezgro transformatora sastavljeno je od silicijumskih limova sa površinskim slojem
izolacije sa ciljem da se što više poveća otpornost putanje kojom se zatvaraju vrtložne
struje i smanje njihovi gubici. Čitavo jezgro je izolovano od kazana izolacionom
podlogom. Limovi su podeljeni u pakete koji su preko odgovarajućih izvoda i
otpornika vezani za kazan. Konstrukcija je relativno jednostavna tako da su i kvarovi
svedeni na minimum. Eventualni kvarovi na jezgru prvenstveno se odnose na probleme
sa pojavom kratkih spojeva u limovima zbog čega može doći do oštećenja otpornika za
uzemljenje paketa. Svakako najteži kvar je proboj namota prema jezgru.
Sve pojave u transformatoru ostavljaju svoje tragove na ulje, pa se njegovim
analizama može sklopiti slika stanja i kod jezgra.
Druga metoda koja može da ukaže probleme u jezgru je merenje struje praznog
hoda. Njena reaktivna komponenta potiče od magnećenja jezgra, a aktivna od gubitaka
u njemu.

Merenje struje praznog hoda

Veličina struje praznog hoda ukazuje na stanje magnetnog kola transformatora.
Povećanje ove struje ukazuje na moguće kratke spojeve u paketima limova jezgra ili
povećane zazore pri slaganju limova.
Merenje se zbog raspoložive opreme i bezbednosti osoblja vrši pri sniženom
naponu i to za monofazno napajanje 230 V, a za trofazno 3x400 V. Tom prilikom mere
se i struje praznog hoda.
Napon za ovo merenje je daleko ispod normalnog radnog napona tako da vrednosti
struja u apsolutnom iznosu ne govore mnogo. Međutim, relativni odnos ovih struja po
fazama, tj. stubovima jezgra su stabilniji i treba da budu u određenim granicama. Tako
za transformatore spregnute u zvezdu struje namota prvog i trećeg stuba ne bi trebalo
međusobno da se razlikuju za više od 5 %. Struja namota srednjeg stuba treba da je
manja od ostale dve za oko 25 do 50 %.
Takođe veličine ovih struja u odnosu na fabričke vrednosti pri istim naponima ne bi
trebalo da se razlikuju za više od merne nesigurnosti primenjene merne metode.
Pored merenja struja moguće je meriti i snagu praznog hoda što zahteva specijalne
vatmetre za mali cos.
Dijagnostika stanja namotaja
Merenje rasipnih induktivnosti namotaja
Slično kapacitivnostima i induktivnosti (L) usled rasipanja fluksa zavise od geometrije
namotaja. Namoti transformatora su tokom vremena izložen dinamičkim silama usled
struja namota. Ova sila je približno konstantna s tim da postoji i superponirana
naizmenična komponenta sile frekvencije 100 Hz kojom vibrira namot. Dejstvo ove sile se
manifestuje i zvučno (brujanje) i primetno je pri promeni opterećenja transformatora. Ova
naizmenična komponenta sile vremenom rastresa namot i njegova učvršćenja (bandaže)
postepeno postaju sve labavije. Posebno su opasne dinamičke sile pri bliskim kvarovima u
mreži (na sabirnicama) kada može doći do veće deformacije namota pa i do oštećenja
transformatora. Promena geometrije može da dovede do smanjenja potrebnih izolacionih
razmaka u namotu. Namot je oslabljen i vremenom ili čak trenutno zbog ovoga može doći
do proboja izolacije i ispada transformatora. Posle ovoga se vrši popravka koja može da
potraje duže vreme ili se transformator zamenjuje novim.
Merenjem rasipnih induktivnosti i njihovim praćenjem tokom vremena mogu se
ustanoviti eventualne promene geometrije namota. Merenje bi bilo najrealnije ako bi se
vršilo nominalnim strujama. Međutim, za to bi bili potrebni veoma visoki i opasni naponi.
Zbog toga se ovo merenje vrši sa mrežnim naponom podešenim tako da struje budu reda
0,5 do 1 A. Podešenje napona se vrši regulacionim transformatorima. Radi uporedivosti,
merenje treba vršiti strujom kojom su vršena prethodna merenja.
Merenja se vrše tako što se sekundar kratko spaja provodnikom minimalnog
preseka 16 mm2, a na primaru se na faze sukcesivno dovodi napon. Pri tome se mere
dovedeni napon i struja tog namotaja. Merenja se sprovode za sve kombinacije
namotaja za koje postoje prethodni podaci o merenju.
Klasa tačnosti mernih instrumenata treba da bude bar 1% ili bolja.
Iz merenja napona i struje može se dobiti impedansa kao:

U
Z KS 
I
Ova impedansa se sastoji od aktivne i induktivne otpornosti kratkog spoja:
Z KS  RKS  L 
2 2
Aktivna otpornost kratkog spoja dobija se kao zbir primarne i preslikane

sekundarne otpornosti.
2
U 
RKS  R1  R2  1 
 U2 
Odavde je rasipna induktivnost:
2
1 U 
L     RKS
2
314  I 
Aktivna otpornost je znatno manja od induktivne i najčešće se može zanemariti. U
tom slučaju dobija se induktivnost rasipanja fluksa kao:
U
L 
314  I
Ovo zanemarenje ima još više smisla ako su i prehodna merenja vršena na isti
način. Iz dobijenih i prethodnih, referentnih rezultata određuje se promena
induktivnosti.
L  R , REF
L  100%
R , REF
Za promene ispod 2 % transformator je ispravan.

Promene veličine 2 do 4 % u odnosu na prethodne (referentne) vrednosti ukazuju da
postoje promene u geometriji – transformator je sumnjiv.
Razlike reda 4 do 6% i veće ukazuju na značajno deformisanje namotaja ili njegovo
oštećenje – transformator je neispravan.
Ispitivanje prenosnog odnosa
Prenosni odnos transformatora se meri kod proizvođača i u normalnim radnim
uslovima se ne menja. Zbog toga se na transformatorima u pogonu vrši samo kada
postoji sumnja da je moglo doći do njegove promene. To su ispitivanja pri defektaži
transformatora posle jakih udara u mreži i bliskih kvarova koji bi mogli da dovedu do
njegove promene. Takođe se vrši na transformatorima posle popravke i pre prvog
puštanja u rad.

Merna nesigurnost treba biti manja od desetog dela napona kratkog spoja izražena u
procentima s tim da ne bude veća od 0,5 %. Da bi se postigla takva merna tačnost,
merenje se mora vršiti veoma preciznim mernim instrumentima (klase tačnosti 0,2 i
boljim). U nedostatku ovako preciznih instrumenata postoje metode kojima se i
slabijim instrumentima mogu dobiti zadovoljavajući rezultati. Savremeni instrumenti
lako postižu traženu tačnost tako da se merenje svodi na merenje primarnog i
sekundarnih napona i izračunavanje njihovog količnika.
Pored ovog ispitivanja vrši se provera povezanosti transformatora (sprege).
Termovizijski pregled
Svako telo na temperaturi iznad apsolutne (-273 ºC) nule toplotno zrači. Ljudsko
oko vidi zračenje koje je u opsegu talasnih dužina od oko 400 nm do oko 700 nm i taj
opseg predstavlja vidljivu svetlost. Toplotno zračenje na niskim temperaturama je u
zoni iznad 700 nm i to je infra crveno zračenje. Sa povišenjem temperature spektar
zračenja se menja tako što ide iz infracrvrnog dela ka crvenom. Tek na temperaturama
iznad 550 ºC (crveno usijanje), toplotno zračenje dostiže talasnu dužinu od 700 nm i
postaje vidljivo za oko.
Za razliku od oka, senzori tipa bolometra mogu da detektuju i zračenja u
infracrvenoj oblasti. Zahvaljujući tome razvijeni su beskontaktni merači temperature.
Njihova rezolucija merenja je oko 0,1 ºC, a opseg merenja ide od oko -50 ºC do više
stotina stepeni. Izmerena vrednost zavisi od vrste materijala preko koeficijenta
emisivnosti. Emisivnost nekih materijala prikazana je u tabeli u dodatku (15.2).
Na bazi bolometra napravljeni su i matrice senzora za dobijanje infracrvene slike.
Signali sa senzora ulaze u mikroprocesor gde se vrši njihova digitalna obrada i
pretvaranje u vidljivu sliku. Tako su napravljene kamere za snimanje toplotne slike
objekta koji se snima - infracrvene kamere. Njihova rezolucija je oko 0,1 ºC.
Termovizijska tehnologija je prvo razvijena za vojne, ali je danas dostupna i za
civilne primene. Njena primenljivost u civilnom sektoru danas je izuzetno široka i
termovizija je danas jedna od najkorisnijih dijagnostičkih metoda.
U visokonaponskim postrojenjima gde postoji opasnost od napona, mogućnost
daljinskog merenja temperature je izuzetno korisna. Korist je tim veća, jer se može
videti slika objekta i na njoj temperaturna raspodela. Da bi rezultati bili kvalitetniji
potrebno je vršiti snimanje pri što većim opterećenjima (bar 40 % od nazivnih). Na
rezultate snimanja mogu da utiču refleksije sunčevog zračenja pa o tome treba voditi
računa. Pored navedenih postoje još mnogi uticaji o kojima se mora voditi računa. Zato
termovizijsko snimanje vrše za to posebno obučena lica.
Termovizijskim snimanjem dobija se temperaturna slika (termogram) objekta koji
se snima. Visoke rezolucije merenja temperature i slike omogućavaju da se veoma
precizno locira mesto povećanog zagrevanja, pa čak i kada je ono zaklonjeno za
vidljivu svetlost. Najčešća mesta grejanja pojavljuju se na spojevima (klemama,
stezaljkama, itd).
Povišenja temperature na kontaktnim mestima ukazuju na slabe spojeve. Trajno
strujno opterećenje preko ovakvih kontakata izaziva njihovu oksidaciju koja dalje slabi
kontakt. Zbog toga vremenom temperatura dalje raste, kontakt se pregreva što može
dovesti do njegovog razaranja pa i požara.

Neujednačena termo slika na kazanu transformatora indikator je rada cirkulacionih

pumpi, ventilatora ali se mogu videti i mesta lošeg zaptivanja, niskog nivoa ulja,
dejstva vrtložnih struja itd. Najčešći problemi javljaju se na klemama prolaznih
izolatora a može da se vidi i nizak nivo ulja u njima. Termovizija radijatora može da
ukaže na brzinu strujanja ulja u njima, zaprljanost, zatvorenost ventila za ulje itd.
U EMS povišenja temperature veća od 300C smatraju se velikim i njihovo
otklanjanje se sprovodi interventno i pre dobijanja pisanog izveštaja. Ostala grejna
mesta otklanjaju se obično pri prvom redovnom remontu.
Sl. 9.7-8a. Termogram transformatora
Sl. 9.7-8b. Termogram naponskih mernih transformatora u polju 110 kV – grejna mesta od 250C
Sl. 9.7-8c. Termogram strujnog mernog transformatora u polju 110 kV – grejno mesto od 140C

Kada se radi o visokonaponskoj opremi koja se u radu vrlo malo zagreva (izolatori,
odvodnici prenapona, merni transformatori, itd.) i razlike u temperaturama od 2 0C
mogu biti znak neispravnosti.
Termovizijsko snimanje vrši se pri trenutnom opterećenju i dobija povišenje
temperature T. Radi uporedivosti dobijeni rezultati se mogu svesti na punu struju
opterećenja (I100). Grejanje nekog kontakta proporcionalno je kvadratu struje.
Povišenje temperature u normalnim uslovima proporcionalno je snazi grejanja odnosno
kvadratu struje. Sa ovim povišenje temperature pri punoj struji opterećenja (T100) bi
bilo:
2
I 
T100   100  T
 I 
Na primer, ako je merenje vršeno pri opterećenju 50 % od nominalne struje
povišenje temperature za puno opterećenje bi bilo T100=4T.
Termovizijsko snimanje se radi periodično u razmacima od jedne godine, ali i posle
remonata i intervencija u kojima u pravljeni novi spojevi ili popravljani stari.
Na slikama (sl. 9.7- 8a, 8b i 8c) prikazani su primeri termograma visokonaponske
opreme u postrojenju.
Termovizijska snimanja vrše se praktično na svim elementima na kojima se može
očekivati zagrevanje. To se podjednako odnosi, kako na visokonaponsku opremu u
postrojenju, tako i na dalekovode i opremu i instalacije sopstvene potrošnje.
Detekcija parcijalnih pražnjenja
Parcijalna pražnjenja se pojavljuju lokalno na mestima velikih gradijenata napona
(jakih električnih polja). Ona se manifestuju akustičkim efektom, u struji generišu
harmonike veoma visoke učestanosti, i zračenjem na veoma visokim frekvencijama (do
više stotina MHz). Na mestima parcijačnih pražnjenja pojavljuju se i tačke u kojima
temperatura prelazi 200 0C, što u ulju ostavlja tragove u obliku rastvorenih gasova.
Akustčki efekat se pojavljuje emisijom ultrazvuka. Postavljanjem ultrazvučnih
detektora (sondi) unutar transformatora ili drugim prenosnim detektorima moguće je
otkriti intenzitet parcijalnih pražnjenja. Službe za TS u pogonima su opremljene
mobilnim ultrazvučnim aparatima za detekciju parcijalnih pražnjenja tipa AED-2000
(vidi 8.6.2). Ne postoji kriterijum za kritičan nivo, ali ako se utvrdi sumnja na
postojanje parcijalnih pražnjenja konačan zaključak o stanju izolacije donosi se posle
odgovarajućih analiza transformatorskog ulja (DGA).
Ova metoda spada u grupu vibro–akustičkih metoda kojima se analizom zvučnog
signala može odrediti njegov uzrok. Pored detekcije parcijalnih pražnjenja analizom
zvučnih signala mogu se detektovati problemi na ležajevima ventilatora, uljnih pumpi,
regulatora napona, itd.
Postojenje parcijalnih pražnjenja može se ustanoviti i merenjem strujnih harmonika
veoma visoke frekvencije.
Oba pomenuta ispitivanja (akustični i električni efekat) samo detektuju postojanje
parcijalnih pražnjenja ali ne ukazuju na njegovu lokaciju.
Lokacija se može odrediti pomoću metode detekcije UHF zračenja (naredna tačka).

Napredne metode dijagnostike energetskih transformatora

Prema tehničkoj brošuri CIGRE – TB 445 (tab. 9.6), naredne metode svrstane su u
napredne metode dijagnostike energetskih transformatora.
Metoda detekcije UHF zračenja
Ako se unutar kazana postave senzori (antene) ovog zračenja i mere vremena
kašnjenja dobijenih signala, može se triangulacijom na poznatoj geometriji
transformatora odrediti mesto odakle dolazi zračenje (parcijalno pražnjenje). Za ovo
merenje potrebno je poznavanje i brzine kretanja elektromagnetnog talasa u ulju. Kod
novih transformatora ove antene mogu biti ugrađene a kod starih se mogu uvući na
primer kroz slavine za istakanje ulja.
Ova metoda može biti i sastavni deo monitoringa energetskog transformatora.
Metoda frekventnog odziva (FRA)
Detekcija promene geometrije aktivnog dela moguća je merenjem pojedinih
induktvnovti, kapacitivnosti, itd. U novije vreme, za ove svrhe sve više se preporučuje
i koristi grupa metoda koje se zasnivaju na frekventnom ponašanju namota
transformatora (FRA – Frequency Response Analysis). Posebno se preporučuju posle
jakih udara kao što su kratki spojevi, preskoci, udari groma, itd. Oštećenja mogu
nastupiti i u transportu, pri montaži transformatora i slično. Svako veće mehaničko
naprezanje ostavlja traga u aktivnom delu i može da bude uzrok kvara transformatora.
Kada transformator izađe iz proizvodnje i dođe na ispitivanje na njemu može da se
snimi i njegova karakteristika frekventnog odziva. To je početna FRA karakteristika
(FRA slika) transformatora i na neki način predstavlja njegovu ličnu kartu. Ona kasnije
može da služi za poređenja i otkrivanje eventualnih razlika. Na osnovu tih razlika
moguće je utvrditi potencijalna ili stvarna oštećenja transformatora. Ovom metodom
mogu se detektovati: deformacije i pomeranja namotaja, parcijalna pražnjenja, kratak
spoj ili prekid provodnika, oštećenja regulatora napona, spojevi limova jezgra, njegova
pomeranja, loša uzemljenost, itd.
Karakteristika frekventnog odziva namota može se dobiti puštanjem naponskog
impulsa (IFRA – Impulse Frequency Response Analysis) u namot ili dovođenjem
napona promenljive frekvencije opsega 10 Hz do oko 2 MHz (SFRA – Sweep
Frequency Response Analysis) i snimanjem odziva. To se može uraditi merenjem:
– odnosa napona na ulazu i izlazu (početak i kraj) namota,
– ulazne admitanse,
– prenosnog odnosa napona.
Pri ovim ispitivanjima mogu se meriti amplitude pojedinih napona i struja ili
njihovi fazni pomeraji. Savremenim instrumentima za ova ispitivanja odmah se
dobijaju željene karakteristike u obliku dijagrama. Dobijene karakteristike su složene
krive linije gde je svaka tačka odraz stanja geometrije u nekoj tački transformatora.
Ostaje samo da se otkrije njihovo značenje – interpretacija. Analizom ovih pojava u
velikoj meri se došlo i do interpretacije pojedinih delova ovih karakteristika.
Savremeni instrumenti u sebi imaju i odgovarajuće softvere kojima se ovo vrši. U
najkraćim crtama odstupanja FRA karakteristika ukazuju na sledeće probleme u

transformatoru. Oštećenja u jezgru odražavaju se u promeni karakteristike u oblati

niskih frekvencija (do 10 kHz). Promene u oblasti srednjih frekvencija (10 kHz do 200
kHz) ukazuju na promene u namotima dok najviše frekvencije (preko 200 kHz)
ukazuju na probleme sa regulatorom, kratkim spojevima u namotu, kontaktima, itd.
Na sl. 9.6-9 prikazani su primeri FRA karakteristika odziva ispravnog i neispravnog
transformatora.
a) Ispravan transformator a) Neispravan transformator

Sl. 9.6-9. SFRA odzivi ispravnog i neispravnog transformatora
Metode merenja struja polarizacije i depolarizacije

Izolacioni sistem transformatora je nehomogen. On se sastoji od različitih vrsta
izolacije (papir, ulje, itd). Ako se ovome dodaju i vlaga u ulju rastvoreni gasovi i druge
nečistoće jasno je da je on veoma složen. Ovi delovi pojedinačno mogu se predstaviti
kao kondenzatori sa svojim nesavršenim dielektricima koji su mođusobno povezani
rednim i paralelnim vezama. Svi oni zajedno predstavljaju ekvivalentni kondenzator
(na primer između primara i sekindara ili namota i jezgra) određenog kapaciteta. Ako
se na taj kondenzator dovede napon pojavljuje se struja punjenja (polarizacije), kojom
se polarni molekuji u izolaciji zaokreću u pravcu električnog polja. Ona je u početku
najveća i smanjuje se do nivoa ograničenog izolacionom otpornošću. Ako se onda
napon isključi i ovaj kondenzator kratko spoji pojavljuje se struja pražnjenja
(depolarizacije). Merenjem ovih struja i poređenjem sa stanjem novog transformatora
moguće je detektovati promene u sistemu izolacije namotaja i prolaznih (provodnih)
izolatora.
Merenje povratnog napona
Ako se u izolacioni sistem energetskog transformatora dovede pod jednosmerni
napon u trajanju od nekoliko minuta do nekoliko desetina minuta, svi njegovi delovi će
biti polarizovani. Ako se posle toga on kratko spaji u trajanju od oko 5 minuta i njegovi
krajevi otvore, na njima će se opet pojaviti napon. Prema veličini i obliku ovog napona
može se doneti zaključak o stanju sistema izolacije. Ovo merenje se vrši osetljivim
instrumentima sa veoma velikom unutrašnjom otpornošću.
U detaljniju analizu ovih metoda se neće ulaziti.

Priručnik za održavanje VNO 10. VNO – Odvodnici prenapona
10. VNO – ODVODNICI PRENAPONA

10.1. Vrsta prenapona
Velika opasnost po opremu u postrojenjima i na dalekovodima postoji od
prenapona. Uzroci prenapona mogu biti unutrašnji (iz mreže) i spoljašnji. Na sl. 10.1.
prikazani su prenaponi, sa i bez odvodnika, u zavisnosti od njihovog trajanja.
Veličina prenapona karakteriše se koeficijentom prenapona (KP) koji predstavlja
količnik amplitude prenapona i amplitude faznog napona. U odnosu na linijski napon
koeficijent prenapona je:
U max U
KP   1,225 max
U U
2
3
Umax - amplituda prenapona
U - linijski napon
Trajni (minuti, sati ili dani)
prenaponi nastaju u normalnom radu i
odražavaju stanje mreže (višak
reaktivne snage). Po veličini trajni
prenaponi su najčešće svega nekoliko
Sl. 10.1. Prenaponi na opremi sa i bez odvodnika
procenata iznad normalnih vrednosti.
Njihova dozvoljena vrednost određena je najvećim pogonskim naponom mreže. Ako
ne traju dugo, ne predstavljaju opasnost po opremu, ali njihovo dugotrajno prisustvo
skraćuje vek VN opreme i povećava rizik od pojave kvara.
Na sekundnom nivou trajanja mogu da se pojave i nekoliko desetina procenata veći
naponi od nazivnih. Njihov uzrok može da bude sporost regulatora napona
(transformatora ili generatora elektrane) pri naglim rasterećenjima, to jest ispadima u
mreži. S obzirom na kratko trajanje, reda nekoliko sekundi, ni oni nisu opasni po VN
opremu, jer je podnosivi napon opreme znatno iznad vrednosti ovih prenapona.
Na milisekundnom nivou mogu da se pojave veoma visoki komutacioni (skolpni)
prenaponi kao posledica dejstva prekidača ili rastavljača u mreži. Ovi prenaponi mogu
biti i veći od podnosivih napona VN opreme i potrebna je zaštita.
Još opasniji su atmosferski prenaponi (udari groma). Njihove vrednosti mogu biti
daleko veće od podnosivih napona što bi sigurno izazvalo oštećenje. Pored veoma
visokih napona koji mogu iznositi i preko milion volti, karakteristično je njihovo
kratko trajanje, reda desetine mikrosekundi. Zbog svoje razruđenosti, posebno podložni
udarima groma su dalekovodi. Pri udaru groma u fazni provodnik dalekovoda,
prenaponski talas putuje od mesta udara prema njegovim krajevima. Zahvaljujući
varničarima i koroni njegova naponska amplituda brzo opada. Ako je udar groma u
dalekovod blizu trafostanice, prenaponski talas koji dolazi u postrojenje može biti
dovoljno veliki da izazove oštećenje VN opreme.
Najskuplji element u TS je energetski transformator i njegova zaštita od prenapona
je od primarne važnosti. Svakako nisu poželjni ni kvarovi na drugoj opremi u
postrojenjima i na dalekovodima.

10.2. Elementi za zaštitu od prenapona: varničari i odvodnici

Zaštita od atmosferskih i komutacionih prenapona u VN postrojenjima i na
dalekovodima sprovodi se primenom varničara i odvodnika prenapona.
Varničari ograničavaju prenapon tako što pri prenaponu dolazi do preskoka čime se
pravi zemljospoj i napon pada skoro na nultu vrednost. Konstrukcija im je u obliku
rogova i prstenova. Montiraju se na oba kraja izolatora. Rogovi se postavljaju tako da
se luk usmeri na stranu gde ne može da se prenese na susedne elemente i da se udalji
od tela izolatora. Nedostatak varničara je što pojavom luka dolazi do zemljospoja. Luk
ne može da se ugasi sam od sebe već tek isključenjem prekidača. Zbog svoje
jednostavnosti varničari se koriste za zaštitu izolatorskih lanaca u postrojenjima i na
dalekovodima.
Najefikasnija prenaponska zaštita postiže se odvodnicima prenapona. Pojavom
prenapona na odvodniku on naglo provede struju i ne dozvoljava njegov rast. Na sl.
10.2-1, prikazan je vremenski dijagram napona na odvodniku u odnosu na napon koji
bi nastao bez odvodnika (isprekidana linija) i izolacioni nivo (podnosivi napon).
Sl. 10.2-1. Napon odvodnika prenapona i spoljni izgled
Po svom obliku oni su najsličniji potpornim izolatorima (sl. 10.2-1). Prema

materijalu od koga su napravljeni odvodnici prenapona mogu biti cink-oksidni i
silicijum-karbidni. Njihov rad zasniva se na nelinearnoj zavisnosti struje od napona
(varistori).
Odvodnici prenapona na bazi silicijum–karbida su stariji i postepeno se zamenjuju
novijim. Napravljeni su od pločica silicijum–karbida između koji se nalaze iskrišta i
sve to zajedno složeno je u potporni porcelanski izolator. Pod normalnim radnim
naponom kroz ovaj odvodnik ne prolazi struja. Pri proradi odvodnika unutar
porculanskog izolatora pojavljuje se električni luk, praćen jakim praskom, plamenom
na otvorima za izduvavanje, a ponekad dolazi i do ispadanja njegovih elemenata
(pločica), pa i eksplozije. Da se porculansko kućište ne bi razletelo (eksplodiralo) zbog
pritiska usijanog vazduha, ostavljeni su otvori za izduvavanje luka. Posle prorade,
odvodnik treba da se vrati u normalan radni režim.

Noviji materijali na bazi cink–oksida imaju bolja varistorska svojstva tako da kod
ovih odvodnika ne postoje iskrišta. U normalnim radnim uslovima postoji struja
odvodnika, ali je zanemariva. Kada napon na odvodniku poraste, odvodnik postaje
provodan i ne dozvoljava daljnji porast napona. Unutrašnjost odvodnika sastoji se od
diskova cink-oksida složenih na red. Njihov broj, samim tim i visina odvodnika, zavisi
od napona, a prečnik od struje odvođenja. Ovi diskovi su smešteni u porcelansko (ili
kompozitno - silikonsko) kućište i sa obe strane zaptiveni elastičnim membranama od
nerđajućeg čelika kako bi se sprečio prodor vlage. Vlaga negativno utiče na cink-oksid,
a ako se nađe na spoljašnjoj površini može da inicira pojavu električnog luka. Ako bi
se u odvodniku razvio luk, elastične membrane se pod pritiskom deformišu i
omogućavaju izduvavanje vrelih gasova napolje da ne bi došlo do njegove eksplozije i
oštećenja susednih elemenata.
Na vrhu odvodnika ce nalazi poklopac sa priključnom klemom i prstenom za
oblikovanje potencijala. Na donjem delu odvodnika je prirubnica za učvršćenje
odvodnika za metalnu konstrukciju. Odvodnik se montira na postolje pomoću
odgovarajućih izolatora, a uzemljenje se izvodi posebnim užetom. Da bi se mogla
meriti struja odvodnika u radu, uže mora da bude udaljeno od noseće konstrukcije
dovoljno da može da se obuhvati amperkleštima.
Zbog praćenja stanja odvodnika uz njih se montiraju detektori i brojači odrada.
Unutrašnjost cink-oksidnog odvodnika i detalj vrha prikazani su na sl. 10.2-2.
a) Delimični presek odvodnika b ) Detalj konstrukcije
Sl. 10.2-2. Cink-oksidni odvodnik prenapona

Na sl. 10.2-3 prikazana je zavisnost struje od napona za odvodnik prenapona od
cink-oksida, nazivnog napona 336 kV (za rad u mreži 400 kV). Maksimalnom
pogonskom naponu od 420 kV odgovara napon prema zemlji (fazni napon) od 242 kV.
Amplituda ovog napona je 343 kV. Pri ovom naponu amplituda struje odvodnika je
oko 0,12 mA.
I za 10 % više napone (268 kV) amplituda struje kroz odvodnik je još uvek
zanemariva (oko 0,15 mA). Ovaj napon proizvođači daju kao maksimalni napon na
koji odvodnik može biti trajno priljkučen (Continuous operating voltage).

Sl. 10.2-3. U-I karakteristika metal-oksidnog odvodnika u mreži 400 kV
Sa daljnjim povišenjem napona amplituda struje raste i vrednost od 1 mA dostiže

pri naponu 336 kV (amplituda 475 kV). Ova vrednost se može smatrati kolenom
karakteristike i ona definiše nazivni (naznačeni) napon odvodnika. Ovaj napon
odvodnik može da izdrži u trajanju oko 10 sekundi. Odnos ova dva napona je 1,25. U
svojim katalozima proizvođači daju oba napona.
Pri naponu od 820 kV struja dostiže vrednost od oko 10 kA. U najvećem broju
slučajeva struja udara groma je ovog reda veličine. Za mrežu 400 kV i stepen izolacije
Si 420s1 podnosivi napon iznosi 1425 kV. U odnosu na napon koji bi se pojavio na
odvodniku pri struji udara groma od 10 kA ovo je 74 % veća vrednost tako da je
koeficijent sigurnosti 1,74. Ovaj koeficijent je potreban, jer se odvodnik ne vezuje
uvek direktno na provodne izolatore. Prenaponski talas ima svoju strminu (na primer
s=1500 kV/ms). Talas putuje brzinom svetlosti (v=300 m/s). Ako prenaponski talas
dođe na transformator potrebno mu je vreme da stigne do odvodnika i da se vrati
nazad. Zato se umesto vremenske strmine može raditi sa prostornom strminom talasa
koja se dobija tako što se jedna mikrosekunda posmatra kao udaljenost od 150 metara.
Tako na primer, vremenskoj strmini talasa od 1500 kV/s, odgovara prostorna strmina
od 10 kV/m. Za opisani slučaj razlike napona odvodnika (sa karakteristike) razlika
napona je: 1425 – 820 = 605 kV. Za talas sa strminom od 10 kV/m maksimalna
udaljenost odvodnika od transformatora bi bila oko 60 m. Ovde se već govori o
zaštitnoj zoni odvodnika. Polazeći od ovoga, Pravilnik o tehničkim normativima za
zaštitu elektroenergetskih postrojenja od prenapona definiše zaštitnu zonu
odvodnika merenu duž linije provodnika kao:
U Uz
L p v (m)
2s
UP - podnosivi udarni napon transformatora (kV),
UZ - zaštitni nivo odvodnika (kV),

s - strmina naponskog talasa (kV/s),

v - brzina kretanja talasa (v =300 m/s).
Nazivni naponi odvodnika, najveći dozvoljeni razmaci odvodnika prenapona za
pojedine naponske nivoe prikazani su u tabeli 10-1.
Talasni oblik struje odvodnika u normalnom nije sinusoidalan, jer se ona pojavljuje
samo u trenucima amplitude napona. Ako se razloži u harmonijski red, dominantan je
treći harmonik struje. U normalnom radu osnovni harmonik struje je veoma mali tako
da je i pored visokog napona na odvodniku njegovo zagrevanje veoma malo.
Starenjem odvodnika struja odvoda se povećava, odvodnik se pojačano greje i
može doći do prorade i pri pogonskom naponu. Zbog toga odvodnike treba povremeno
ispitivati i menjati.
U postrojenjima prenosne mreže odvodnici prenapona obavezni su u zaštiti
energetskih transformatora i ugrađuju se na svim priključcima transformatora – primar,
sekundar i tercijar, ako postoji. Nalaze se unutar zone diferencijalne zaštite
transformatora tako da u slučaju njegove prorade, diferencijalna zaštita isključuje
transformator.
Tabela 10-1. Nazivni naponi odvodnika i najveći dozvoljeni razmaci

Oznaka Najviši Podnosivi Nazivni Zaštitni Pretpostavlj Najveći
stepena pogonski udarni napon nivo ena strmina dozvoljeni
izolacije napon napon odvodnika Uz čela razmak
mreže izolacije Un (kV) (kV) s (kV/s) L (m)
(kV) Ui (kV)
Si 3,6 3,6 45 4,5 17,5 500 8
Si 7,2 7,2 60 7,5 28 500 10
Si 12 12 75 12 43 500 10
Si 24 24 125 24 87 500 11
Si 38 38 170 39 141 500 9
Si 72,5 72,5 325 75 270 750 11
Si 123 123 550 126 420 1000 20
Si 123 s 123 450 102 343 1000 18
Si 245 245 1050 246 800 1500 25
Si 245 s 245 900 198 655 1500 25
Si 420 s 420 1550 336 1100 1500 45
Si 420 s1 420 1425 318 1040 1500 38
Si 420 s2 420 1300 318 1040 1500 26
NAPOMENA: Razmaci odvodnika od opreme su informativni dok se ne utvrdi novi standard
sa smernicama za primenu odvodnika prenapona

10.3. Izbor odvodnika

Odvodnici prenapona se razlikuju prema radnom naponu i struji odvođenja.
Nazivni ili naznačeni napon odvodnika zavisi od napona mreže, vrste uzemljenja
neutralne tačke i mesta ugradnje. Naznačeni napon odvodnika je najviša dozvoljena
efektivna vrednost mrežnog napona na priključcima odvodnika.
Na sl. 10.3-4 prikazan je izgled odvodnika različitih naponskih nivoa počev od 110
kV do 400 kV.
Dalje je prikazana metoda izbora odvodnika koju preporučuje Siemens.
Naznačeni napon odvodnika (UODV) bira se tako da je za 25 % veći od najvećeg pogonskog
napona prema zemlji uvećanog za 5 % zbog eventualnog prisustva harmonika.
Tako se dobija:
U
– za mreže sa efikasno uzemljenim zvezdištem U ODV  1,25 1,05 MAX
3
– za mreže sa izolovanim zvezdištem UODV  1,25  U MAX
gde je:
UMAX - maksimalna vrednost pogonskog napona (linijski napon)
Nazivne struje odvoda su standardne i iznose od 1,5 do 20 kA, a izbor se vrši u
zavisnosti od očekivane vrednosti struje udara groma (prema izokerauničkoj karti).
Udar groma simulira se udarnim talasom struje oblika 4/10 s. Pojedinim nazivnim
strujama odvodnika odgovaraju udarne struje talasa 4/10 s.
– odvodnik 10 kA udarna struja 4/10 s 100 kA,
– odvodnik 5 kA udarna struja 4/10 s 65 kA,
– odvodnik 2,5 kA udarna struja 4/10 s 25 kA,
– odvodnik 1,5 kA udarna struja 4/10 s 10 kA.
Naponsko-strujna karakteristika cink-oksidnih odvodnika je takva da omogućava
paralelno vezivanje više odvodnika istih nazivnih napona. U tom slučaju ukupna struja
odvoda jednaka je zbiru struja odvoda pojedinačnih odvodnika.
Sl. 10.3-4. Izgled odvodnika naponskih nivoa 35 kV – 400 kV

Pri izboru odvodnika vodi se računa i o

veličini puzne staze. Puzna staza je najkraći
put mereno duž konture izolatora od dela
pod naponom do uzemljenog dela. Ona je
posebno važna za područja sa zagađenom
atmosferom. Veličina puzne staze se kreće
od 20 mm/kV za nezagađena područja do 31
kV/mm za veoma zagađena područja.
Karakteristična je veza odvodnika
tercijara transformatora koji je spregnut u
trougao. Tu se nalaze četiri odvodnika od
kojih tri formiraju zvezdu prema svojim
fazama a njihovo zvezdište je preko četvrtog
vezano na uzemljenje. Ova veza odvodnika
Sl. 10.3-1. “Neptun“ spoj odvodnika popularno se naziva “neptun“ (sl. 10.3-1).
Izbor njegovih odvodnika je nešto složeniji.
Osim kod transformatora u prenosnoj mreži, odvodnici prenapona koriste se i za
zaštitu visokonaponskih kablova.
Napomena Posle završetka teksta ovog priručnika donešen je interni standard:
– IS-EMS 467:2017. Prenaponska zastita visokonaponskog postrojenja 110 kV,
220 kV, 400 kV - izbor odvodnika prenapona
Ovaj standard predvđa nešto drugačiji način izbora odvodnika.
10.4. Nadzor i održavanje odvodnika prenapona
Problematika održavanja odvodnika prenapona u EMS definisana je sa:
– TU–TS–15:2014. Tehničko uputstvo za pogon i održavanje visokonaponske
opreme – odvodnici prenapona
U prenosnoj mreži dominiraju metal oksidni (cink-oksid) odvodnici prenapona i
ovo uputstvo se odnosi na njih.
Svaka dijagnostika, pa i dijagnostika odvodnika prenapona počinje vizuelnim
pregledom. Pri pregledu odvodnika prenapona treba obratiti pažnju na ispravnost
primarnih veza i povezanost uzemljenja, položaj prstena za oblikovanje potencijala,
eventualnu zagaravljenost, naprsline i druga oštećenja porculanskog izolatora, stanje
prirubnice potpornih izolatora prema metalnoj konstrukciji, broj odrada, itd. Sve
promene se evidentiraju, a nedostaci u skladu sa stepenom hitnosti otklanjanju.
Pravo stanje odvodnika prenapona može se dobiti jedino snimanjem njegove
naponsko-strujne karakteristike (sl. 10.2-3), koja se dobija laboratorijskim ispitivanjem
(off-line). To je komplikovano i ispitivanje se vrši snimanjem samo nekoliko
karakterističnih tačaka u oblasti malih struja. Za laboratorijsko ispitivanje odvodnika
potrebno je da postoji odgovarajuća rezerva odvodnika sa kojima bi se zamenili oni
koji idu na ispitivanje. Nedostatak ove metode je što zahteva rezervne odvodnike i
isključenje transformatora iz pogona radi njihove demontaže i vraćanja u pogon posle
ispitivanja.

Pojednostavljeno ispitivanje može se sprovesti i na terenu. Za ovo ispitivanje

potreban je odgovarajući induktivni naponski merni transformator, regulacioni
transformator (0 – 200 V), voltmetar, miliampermetar i osciloskop. Napon se podiže na
nazivnu vrednost napona odvodnika i meri njegova struja odvoda koja treba da bude
oko 1 mA (amplituda).
Kada je odvodnik u pogonu (pod naponom) može se odrediti jedna tačka
karakteristike (sl. 10.2-3). Ova tačka je dosta udaljena od područja u kome odvodnik
provodi struju, ali predstavlja bar nekakav pokazatelj njegove ispravnosti. Za ovo je
razvijeno nekoliko metoda ispitivanja odvodnika u pogonu (on-line).
Odvodnik je pod naponom i treba izmeriti njegovu struju odvoda. Struja odvoda
sastoji se od aktivne i kapacitivne komponente. Ukupna struja odvoda odvodnika je
veoma mala, a njena aktivna komponenta je još 5 do 20 puta manja od nje. Aktivna
komponenta struje nije sinusoidalnog oblika već ima dominantan treći harmonik. Upravo
je ovo komponenta koju treba izmeriti. Da bi se izmerila aktivna struja odvodnika iz
ukupne struje treba izdvojiti kapacitivnu komponentu. Za to je potrebna posebna merna
oprema. Osnovu čine strujna klešta veoma visoke osetljivosti, reda A.
TU–TS–15:2014. pominje dve grupe metoda kojima se ovo postiže - direktne i
indirektne. Kod direktnih metoda pored merenja struje prati se i napon i na osnovu toga
izdvaja treći harmonik aktivne komponente struje odvodnika. Kod ove grupe metoda
pored strujnih klešta potreba je dodatna kapacitivna sonda.
Kod indirektnih metoda meri se samo struja odvoda i na osnovu harmonijske
analize dobija treći harmonik. Ova metoda je odabrana i primenjuje se u EMS.
Postupak merenja i analize detaljno je opisan u navedenom tehničkom uputstvu.
Ocena stanja odvodnika vrši se poređenjem sa rezultatima prethodnih merenja,
rezultatima merenja drugih dveju faza ili referentnim vrednostima ukoliko postoje.
Orijentacione vrednosti aktivne komponente struje odvoda (treći harmonik), za
odvodnike nazivnog napona 132 kV su od 4 do 20 A, a granične do oko 100 A.
Ispitivanja se vrše po suvom vremenu uz prethodno prebrisane spoljne površine
izolatora odvodnika. Vodi se računa i o temperaturi i njenom svođenju na referentnu
vrednost.
Ukoliko se dobiju rezultati koji su značajno veći (preko 70%) od uporednih
vrednosti, onda merenje treba ponoviti u što kraćem roku. U ponovljenom ispitivanju
može se proveriti zagrevanje (termovizijom), analizirati talasni oblik struje i slično.
Ako se ne utvrdi povećanje veće od 70%, odvodnik se smatra ispravnim. Ako je, pak,
povećanje od 70% do 300%, odvodnik se smatra ograničeno ispravnim i potrebno je
ponoviti ispitivanje najkasnije za 3 meseca. Ustanovili se povećanje struje veće od
300%, odvodnik treba demontirati i sprovesti laboratorijsko ispitivanje.
TU–TS–15:2014. definiše i prethavarijsko stanje odvodnika. Ono podrazumeva sve
uočene promene na odvodniku takve da on ne sme da nastavi rad pod naponom, mora
se isključiti i zameniti ispravnim. To su u prvom redu neispravnosti na primarnim
vezama, uzemljenju, naprsline ili lomovi izolatora i prirubnica, deformacija prstena za
oblikovanje potencijala, itd.
Pored navedenih ostali uslovi za zamenu odvodnika su starost, promena izolacionih
karakteristika opreme koja se štiti, itd.

Priručnik za održavanje VNO 11. Sopstvena potrošnja
11. SOPSTVENA POTROŠNJA

Sopstvena ili kućna potrošnja ima veliki značaj i predstavlja bitan element
pouzdanosti rada elektroenergetskih objekata i EE sistema u celini. Cela koncepcija
delovanja komande, zaštite i signalizacije zasniva se na sopstvenoj potrošnji. Prema
tehničkoj preporuci TP-33 pojmom sopstvene potrošnje (ovaj termin je uobičajen u
praksi), pored energije sopstvenih potreba obuhvaćeno je i sigurnosno napajanje u
trafostanicama.
U EMS sopstvena potrošnja definisana je internom tehničkom regulativom:
– IS-ЕМS 133-2014, Sopstvena potrošnja u transformatorskim stanicama,
razvodnim postrojenjima i dispečerskim centrima
– TU-TS-06-2013, Tehničko uputstvo za održavanje stacionarnih olovnih
akumulatorskih baterija.
11.1. Koncepcija sopstvene potrošnje
Koncepcija sopstvene potrošnje novih objekata i postojećih koji treba da se
rekonstruišu, definisana je internim standardom IS-ЕМS, 133-2014. Prema ovom
standardu objekti su podeljeni u dve kategorije, prvu i drugu.
U objekte prve kategorije svrstani su:
– TS i RP naponskih nivoa 220 i 400 kV,
– NDC, RDC (dve grupe – A i B),
– priključna postrojenja 110 kV od posebnog značaja (preko 100 MW, dva ili
više SS i više od 6 polja).
Svi ostali objekti svrstani su u drugu kategoriju.
Za objekte prve kategorije predviđa se osnovno ili glavno, rezervno i sigurnosno
napajanje, a za objekte druge kategorije samo osnovno i sigurnosno napajanje.
Osnovno i rezervno napajanje vrši se iz distributivne mreže preko dalekovoda
srednjeg napona (6 kV do 35 kV) po pravilu iz dve odvojene distributivne TS (objekti
prve kategorije). Ponekad se za napajanje sopstvene potrošnje koriste i tercijari
energetskih transformatora ali se to ne predviđa pomenutim IS.
Postrojenje srednjeg napona (x kV)
Sabirnice srednjeg napona sopstvene potrošnje između glavnog i rezervnog
napajanja su sekcionisane i predviđa se mogućnost njihovog spajanja.
U okviru sopstvene potrošnje nalaze se kućni transformatori kojima se srednji
napon transformiše na niski napon (0,4 kV).
Objekti prve kategorije imaju po dva, a objekti druge kategorije jedan kućni
transformator. Ovi transformatori se smeštaju u odgovarajuće boksove unutar zgrade.
U normalnim uslovima niskim naponom 0,4 kV (3x400/231 V) napajaju se
direktno ili indirektno svi potrošači u objektu i njegova raspoloživa snaga izabrana je
prema instalisanoj snazi objekta.

Sl. 11.1-1. Koncepcija napajanja sopstvene potrošnje objekata prve kategorije

Pri isključenju osnovnog, uključuje se rezervno napajanje (ručno uključenje). Ako
nema ni osnovnog ni rezervnog napajanja, uključuju se izvori sigurnosnog napajanja.
Energija sigurnosnog napajanja je veoma skupa tako da se njime obuhvata samo
nužne oprema tehnološkog procesa.
Za sigurnosno napajanje koriste se izvori naizmeničnog i jednosmernog napona.
Sigurnosno napajanje uređaja naizmeničnog napona vrši se iz dizel-električnog
agregat i invertora, a za napajanje uređaja jednosmernog napajanja koristi se olovna
akumulatorska baterija koja se puni preko ispravljača.
Objekti prve kategorije treba da imaju dve akumulatorske baterije, a objekti druge
kategorije po jednu. Isto važi i za ispravljače i invertore.
Na sl. 11.1-1 prikazana je jednopolna šema razvoda sopstvene potrošnje objekata prve
kategorije. Za objekte druge kategorije šema je slična samo nema rezervnog napajanja.
Uređaji koji se napajaju u okviru sopstvene potrošnje podeljeni su na:
Opštu opremu tehnološkog procesa
Ovde spada oprema kod koje prekid u napajanju može trajati više sati ili dana
(grejanje, osvetljenje, obrada ulja, instalacije kancelarija, radionica, garaža, itd.).
Za napajanje ovih potrošača koristi se osnovno ili rezervno napajanje.

Nužnu opremu tehnološkog procesa

Za napajanje nužne opreme koriste se dizel električni agregat, ispravljači,
akumulatorske baterije, invertori, statičke preklopke, UPS uređaji itd.
Nužna oprema podeljena je prema prioritetu na opremu prvog, i opremu drugog
prioriteta.
Nužna oprema prvog prioriteta (zaštita, ZOP, merenje i regulacija, nužno svetlo, itd.)
zahteva napajanje bez prekida ili prekid u trajanju manjem od 2 ms. Ovde se govori o
besprekidnosti napajanja i odnosi se na napajanje jednosmernom i naizmeničnim naponom.
Kod jednosmernog napona neprekidnost se postiže napajanjem iz akumulatorskih baterija.
Kod naizmeničnog napona ona se postiže invertorima i kombinacijama sa statičkim
preklopkama kao i korišćenjem UPS uređaja.
Nužna oprema drugog prioriteta (hlađenje transformatora, navijanje opruga, itd.)
dozvoljava prekide u napajanju u trajanju od nekoliko ms do nekoliko minuta koliko je
potrebno da se automatski ili ručno obezbedi napajanje.
U pomenutom IS detaljno je razvrstana oprema objekata po prioritetima.
Dalje će detaljnije biti opisani pojedini elementi sopstvene potrošnje.
Kućni transformatori
Kućni transformatori se smeštaju u trafo-boksove unutar zgrade TS sa prilaznim
vratima sa spoljne strane zgrade. IS-ЕМS, 133-2014 predviđa mogućnost primene
uljnih i suvih (aralditnih) transformatora.
Kućni transformatori su prenosnog odnosa x/0,4 kV (x=6 kV do 35 kV). Njihova
snaga bira se prema punoj snazi svih potrošača, a ostavlja se mogućnost priključenja i
mašine za obradu ulja (oko 200 kW). Uobičajene snage kućnih transformatora su
nekoliko stotina kVA.
Srednji napon se na kućni transformator dovodi iz postrojenja sopstvene potrošnje
napona x kV koje se sastoji od sabirnica prekidača i rastavljača. Sva preuzeta
električna energija prolazi kroz obračunsko merenje.
Sl. 11.1-2. Kućni transformatori u objektima EMS

Niski napon sa kućnih transformatora vodi se u postrojenje (razvod) napona 0,4 kV

sopstvene potrošnje.
Na sl. 11.1-2, prikazani su uljni i suvi transformator sopstvene potrošnje.
Razvod napona 0,4 kV
Na sekundarnoj strani kućnog transformatora dobija se napon 0,4 kV. Ovaj napon
se dalje vodi kroz razvod koncipiran prema vrstama potrošača. Tim naponom se
napajaju praktično svi uređaji u trafostanici (ispravljač, svetlo, grejanje prostorija,
motori ventilatora i pumpi za hlađenje transformatora, motori za navijanje opruga u
prekidačima ...).
Na sl. 11.1-3, prikazan je prikazan je primer razvoda napona 0,4 kV sopstvene
potrošnje.
Invertorski napon 230 V, 50 Hz
Invertor je element sigurnosnog napajanja i koristi se za napajanje potrošača prvog
prioriteta naizmeničnim naponom.
Invertor pretvara jednosmerni napon baterije u naizmenični 230 V, 50 Hz. Ovaj
napon treba da postoji i u slučaju nestanka trofaznog napona sopstvene potrošnje tj.
isključenja kućnih transformatora. Zbog toga se invertor koristi za napajanje potrošača
koji zahtevaju besprekidnost napajanja naizmeničnim naponom kao što su uređaji za
komandovanje, komunikacioni uređaji (SCADA, telefonska centrala, Atlas, radio
stanica, deo signalizacije, merni pretvarači, itd).
U slučaju nestanka invertorskog napona preklopna automatika prebacuje napajanje
ovih uređaja na mrežu (na jednu fazu mrežnog napona). Vreme beznaponske pauze je
reda 1 s, tako da dolazi do resetovanja pojedinih uređaja (na primer lokalna SCADA,
atlas, itd.). Na nekim objektima ovo je rešeno pomoću uređaja za besprekidno
napajanje (UPS).
Sl. 11.1-3. Razvod napona 0,4 kV, sopstvene potrošnje

Savremenije verzije invertora u sebi imaju i statičku

preklopku. U ovom slučaju invertori su sinhronizovani i
povezani (sa mrežom ili međusobno, ako ih ima dva). Kada
postoje dva invertora, oba su uključena s tim da jedan
napaja potrošače a drugi radi u praznom hodu i spreman je
da u svakom trenutku preuzme opterećenje. Pri prestanku
rada invertora koji napaja potrošače statička preklopka
gotovo trenutno prebacuje napajanje na drugi invertor tako
da ne dolazi do resetovanja ovih uređaja. Umesto drugog
invertora napajanje se može prebaciti i na mrežni napon.
Uslov koji se postavlja za ovaj napon je da je ceo sistem
izolovan od potencijala zemlje. Zbog toga je u slučaju
prebacivanja na mrežni napon potreban monofazni
transformator za galvansko izolovanje.
Starije konstrukcije invertora bile su sa tiristorima u
velikim samostojećim ormanima. Za objekte prve grupe
predviđana su dva modularna invertora koji se napajaju
svaki sa svoje baterije, a za objekte prve grupe samo jedan.
Broj modula u svakoj grupi uvećan je za jedan od potrebnog
broja tako da u slučaju kvara na nekom od modula on se
Sl. 11.1.-4. Invertor
može jednostavno izvaditi i poslati na servisiranje bez
modularnog tipa
posledica po napajanje potrošača.
Sl. 11.1.-5. Šema invertorskog napajanja naizmeničnim naponom 321 V, 50 Hz nužne opreme
prvog prioriteta u objektima prve kategorije

Na invertorima starije generacije za kontrolu napona, frekvencije i struje koristili su

se analogni instrumenti. Noviji tipovi imaju mikroprocesorsku kontrolu rada i sve
vrednosti se prikazuju na displeju. Postoje i odgovarajući tasteri za ulazak i kretanje
kroz “meni“, kao i svetleće diode (LED) za signalizaciju pojedinih stanja uređaja.
Rukovalac treba da poznaje ulazak u meni i da proveri napone baterije i potrošača,
frekvenciju i struju potrošača. Takođe treba da poznaje i značenje signala pojedinih
svetlećih dioda.
Potpuni nestanak invertorskog i mrežnog napona izaziva prestanak komunikacije.
Ako se radi o neposednutom objektu, pravila EMS zahtevaju da se već posle jednog
sata od prestanka komunikacije pređe na zaposedanje objekta.
Na sl. 11.1-4. prikazan je izgled invertora proizvodnje Benning. Sl 11.1-5 prikazuje
šemu invertorskog napajanja invertorskim naponom opreme prvog prioriteta objekata
prve kategorije.
Opisani sistem predstavlja centralizovani sistem sa invertorom priključenim na
sabirnice jednosmernog napona. U najnovijim objektima se koriste i UPS sistemi sa
invertorima manje snage za napajanje pojedinačnih uređaja (na primer: TK uređaja,
staničnog računara ...). Njihovo napajanje vrši se sa sabirnica jednosmernog napona ili
iz posebnih, sopstvenih aku-baterija.
Jednosmerni napon (220 V)
Za napajanje potrošača koji zahtevaju potpunu besprekidnost koristi se
akumulatorska baterija i napajanje jednosmernom strujom (jss). Za prenosne objekte
EMS predviđene su baterije nazivnog napona od 220 V. Ovim naponom napajaju se
uređaji relejne zaštite, invertor, deo signalizacije, komanda, nužno svetlo, itd. U okviru
sistema jednosmernog napona nalazi se olovna akumulatorska baterija i ispravljač. Oni
su međusobno vezani u paralelu i čine takozvani pufer spoj.
Ispravljač
Ispravljač služi za automatsko punjenje i održavanje napona baterije. On se napaja
trofaznim naponom sa sabirnica 0,4 kV transformatora sopstvene potrošnje ili dizel-
električnog agregata. Na izlazu je vezan paralelno sa baterijom tako da istovremeno
održava napon na bateriji i napaja potrošače. Pri nestanku naizmeničnog napajanja
sopstvene potrošnje, baterija preuzima napajanje potrošača u kolima jss. Na sl. 11.1-6
prikazani su vremeski dijagrami napona i struja olovne akumulatorske baterije pri
pražnjenju i punjenju desetočasovnom strujom (IC10). Pri nestanku naizmeničnog
napona sopstvene potrošnje baterija preuzima napajanje svojih potrošača i počinje
njeno pražnjenje. Daljnji tok napona pri desetočasovnoj struji pražnjenje prikazan je na
dijagramu.
Po dolasku naizmeničnog napona sopstvene potrošnje ispravljač kreće sa
punjenjem baterije i njen napon raste. Prilikom punjenja ovde se koristi takozvana IUU
karakteristika. Ispravljač prvo ulazi u režim punjenja baterije konstantnom
desetčasovnom strujom (IC10) do postizanja napona od 2,4 V/č. Posle toga napon ostaje
konstantan, a struja opada. Kada struja opadne na 1/5 od I10 ispravljač prelazi u režim
dopunjavanja i napon mu pada na 2,24 V/č. Ovo se smatra stacionarnim radom
ispravljača i baterije. Navedene vrednosti su optimalne i njima treba težiti. Najniži

Sl. 13.1-6. Karakteristika pražnjenja i punjenja ispravljača za bateriju sa 105 članaka
dozvoljeni napon po članku baterije iznosi oko 1,8 V/čl, a najviši 2,4 V/čl. Izuzetno se
pri gasiranju može ići i do 2,6 V/čl (kratko vreme), pri tome potrošači ne smeju biti
priključeni zbog visokog napona. Gasiranje (ili izjednačavajuće punjenje) je korisno da
bi se izjednačila napunjenost članaka. Bilo bi dobro da se baterija dovede u stanje
gasiranja, bar jednom u nekoliko godina.
Na sl. 11.1-6 prikazan je napon baterije prilikom punjenja
desetočasovnom strujom (I10). Kao što se vidi, ovde se umesto
2,4 V, postiže napon po članku od oko 2,3 V. Ograničenje
nastaje zbog dozvoljenih granica u kojima treba da se kreće
baterijski napon od 220 V  10 % (od 198 V .... 242 V).
Stariji tipovi ispravljača za kontrolu napona i struja
koristili su analogne instrumente. Noviji tipovi imaju
mikroprocesorsku kontrolu rada i sve vrednosti se prikazuju
na displeju. Postoje i odgovarajući tasteri za ulazak i kretanje
kroz “meni“, kao i svetleće diode (LED) za signalizaciju
pojedinih stanja uređaja. Kao i u slučaju invertora i ovde
rukovalac treba da poznaje ulazak u meni i da proveri napon
baterije i potrošača, kao i njihove struje. Takođe treba da
poznaje i značenje signala pojedinih svetlećih dioda.
U slučaju kvara ispravljača baterija napaja sve potrošače
JSS. Nestanak i ovog napona za TS/RP značio bi prestanak
rada zaštite i mora se intervenisati brzo. Dodatno rasterećenje
baterije i produženje trajanja autonomije može se postići
isključenjem invertora. Tada preklopna automatika prebacuje
njegove potrošače na jednu fazu mrežnog napona. U
Sl. 13.1.-7. Ispravljač suprotnom može doći do potpunog pražnjenja baterije i
modularnog tipa
ostanka bez napona kola JSS. U slučaju nestanka ovog
napona, zaštitni uređaji bi prestali sa radom. Zaštita

dalekovoda postoji u susednim postrojenjima. U tom slučaju najugroženiji bi bili

energetski transformatori. O ovom kvaru treba obavestiti nadležnog dispečera i
zatražiti nalog za isključenje energetskih transformatora.
Na sl. 11.1-7 prikazan je izgled ispravljača proizvodnje Benning. Razvod
jednosmernog napona prikazan je na sl. 11.1-8.
U objektima novijeg datuma koriste se modularni ispravljači. Radi se o više modula
koji zajedno napajaju bateriju. Dimenzionisani su tako da prestankom rada jednog od
njih nije ugrožena funkcija ispravljača u celini. Podrazumeva se da se moraju odmah
preduzeti mere za servisiranje neispravnog modula.
Prilikom obilaska postrojenja rukovalac treba da pogleda napon baterije, struje
punjenja baterije i potrošača, kao i da oslušne zvuk ispravljača.
Akumulatorska baterija
Akumulatorska baterija obezbeđuje najpouzdaniji, jednosmerni napon u postrojenju
i njime se napajaju potrošači koji ne bi smeli da ostanu bez napajanja (zaštitni uređaji,
invertor, nužno svetlo, deo signalizacije, komanda, ...). Na taj način ona je deo
sigurnosnog napajanja potrošača. U objektima EMS koriste se olovne akumulatorske
baterije nazivnog napona 220 V, sastavljene od 105 članaka.
Za objekte prve kategorije predviđaju se dve baterije kapaciteta dovoljnog za
tročasovni rad svih potrošača priključenih na sabirnice jednosmernog napona (JSS), a
za objekte druge kategorije jedna baterija kapaciteta za šestočasovno napajanje ovih
potrošača. U objektima EMS ovi kapaciteti se kreću od 200 Ah do 1200 Ah (NDC).
Sl. 11.1-8. Šema sigurnosnog napajanja jednosmernim naponom 220 V nužne opreme prvog
prioriteta u objektima prve kategorije

Olovne akumulatorske baterije mogu da budu nalivene (OPzS) ili hermetizovane

(VRLA). Hermetizovane baterije mogu biti sa apsorbovanim elektrolitom (AGM) ili sa
gelom (OPzV).
Baterije tipa OPzS po pravilu imaju duži vek (preko 15 godina) trajanja od VRLA
baterija (do oko 10 godina). Njeni članci moraju da stoje uspravno i ovaj tip baterija
zahteva bolje održavanje od VRLA baterija.
Osnovne karakteristike baterija tipa OPzS na 200C su:
– nazivni napon po ćeliji 2 V,
– napon dopunjavanja po ćeliji 2,23 V,
– napon punjenja po ćeliji 2,40 V,
– napon forsiranog punjenja po ćeliji 2,6 – 2,7 V (izjednačujuće punjenje),
– najniži napon pražnjenja po ćeliji 1,80 V,
– gustina elektrolita 1,23 – 1,3 g/cm3,
– preporučene struje punjenja i pražnjenja – desetočasovne (IC10).
Osnovne karakteristike VRLA baterija na 200C su:
– nazivni napon po ćeliji 2 V,
– napon dopunjavanja po ćeliji 2,25 – 2,3 V,
– napon punjenja po ćeliji 2,35 – 2,40 V,
– ne postoji režim forsiranog punjenja,
– najniži napon pražnjenja po ćeliji 1,80 V.
U prostorijama sa akumulatorskim baterijama može doći do nagomilavanja
vodonika koji je u prisustvu vazduha eksplozivan (praskavi gas). Zato se zahteva da
prostorije imaju dobro provetravanje. I pored toga, pre bilo kakvih radova u ovim
prostorijama potrebno ih je dobro provetriti. To posebno važi za radove sa otvorenim
plamenom (zavarivanje, nalivanje olovnih veza itd.)
Zbog mogućnosti izlivanja elektrolita (koji se smatra
opasnom materijom) iz članaka baterije, pod prostorije
mora biti obložen kiselootpornim keramičkim pločicama. I
fugne između ovih pločica treba da budu od
kiselootpornog materijala.
Na pogodnom mestu u prostoriji ispod pločica treba da
postoji ukopana posuda koja može da prihvati izliveni
elektrolit. Pod treba da ima odgovarajući nagib prema ovoj
posudi sa slivnikom.
Zbog mogućih isparenja sumporne kiseline i zidovi se
oblažu keramičkim pločicama koje ne moraju biti
kiselootporne.
Za potrebe dolivanja destilisane vode u okviru objekta
predviđeno je postojanje destilatora. On se obično nalazi u
Sl. 11.1-9. Članci olovne predprostoru prostorije akumulatorske baterije i u njemu
akumulatorske baterije se u odgovarajućim posudama (buradima) čuvaju rezerve
destilisane vode.

Sl. 11.1-10. Akumulatorska baterija u TS

Dizel-električni agregat
Dizel-električni agregat (DEA) je deo sigurnosnog napajanja i služi za napajanje
nužne opreme tehnološkog procesa. Nazivni napon mu je 0,4 kV, trofazni je, a snaga se
dimenzioniše prema snazi nužne opreme. Priključuje se na odvojeni deo sabirnica 0,4
kV na kojima se nalaze izvodi ovih potrošača. Pri isključenom DEA ovaj deo sabirnica
je vezan sa sabirnicama napona 0,4 kV.
Dizel agregat treba da bude osposobljen za automatsko startovanje i prihvatanje
opterećenja. Stavlja se u pogon po ispadu mreže, a preklopna automatika vodi računa o
isključenju celokupne opreme osim nužne. Vreme startovanja je toliko da se prethodno
omogući jedno uključenje uređaja za APU (spori) i obično iznosi nekoliko minuta. Pri
startu na svom izlazu treba da ima puni napon u roku od 7-12 sekundi. Start DEA vrši
se pomoću startera napajanog iz sopstvene akumulatorske baterije.
Pri ponovnom uspostavljaju napona osnovnog ili rezervnog napajanja DEA se
isključuje sa zadrškom od nekoliko minuta.
Stariji tipovi DEA bili su otvorenog tipa i montirani u posebnoj prostoriji
komandne zgrade. Ova koncepcija zahtevala je dosta prostora u zgradi a od prostorije
su se zahtevani posebni uslovi u pogledu rasporeda opreme, instalacija, provetravanja,
temelja, itd. Nova koncepcija predviđa DEA kontejnerskog tipa smeštenog u
neposrednoj blizini komandne zgrade.
Na sl. 11.1-11 prikazan je izgled DEA i kontejnera sa DEA.
Za uspešan rad DEA potrebna je određena količina goriva. Na samom DEA se
nalazi sopstveni (dnevni) rezervoar. Pored ovog potrebna je i odgovarajuća rezerva
goriva. Postojeća interna tehnička regulativa EMS-a nije definisala ovo pitanje. Ima
smisla da to bude količina goriva koja omogućava rad DEA u trajanju od 24 časa pod
punim opterećenjem. Time bi se obezbedio rad DEA u slučaju kvara tokom noći i dela
dana do nabavke nove količine goriva. U praksi je rad DEA najčešće daleko kraći od
ovoga.
Sl. 11.1-11. Dizel-električni agregati - otvoreni i kontejnerski tip
Način skladištenja i čuvanja goriva treba da bude bezbedan i to kako sa aspekta

zaštitne životne sredine, tako i zaštite od požara.
Na sl. 11.1-12 prikazana je kompletna šema sopstvene potrošnje jedne TS.

Sl. 11.1-12. Primer kompletne jednopolne šeme sopstvene potrošnje (TS Bor 2)

11.2. Nadzor i održavanje elemenata sopstvene potrošnje

U okviru sopstvene potrošnje nalazi se dosta elemenata čije održavanje je detaljno
obrađeno u ranijim poglavljima. To su u prvom redu transformatori, prekidači,
rastavljači, itd. Ovde se radi o elementima na srednjem i niskom naponu čije
održavanje je jednostavnije nego za elemente na višim naponima. Zbog toga se oni
ovde neće ponovo razmatrati.
Akumulatorska bateija
Akumulatorska baterija je veoma osetljiv deo sopstvene potrošnje od koga se
očekuje da besprekorno radi 15 do 20 godina. Uz dobro održavanje u EMS postizan je i
duži radni vek baterije. Važnost njene uloge u postrojenju nameće potrebu i njenog
pravilnog održavanja.
Održavanje akumulatorskih baterija u EMS definisano je tehničkim uputstvom
– TU-TS-06: 2013 Tehničko uputstvo za održavanje stacionarnih olovnih
akumulatorskih baterija.
Održavanje akumulatorskih baterija ogleda se kroz stalni nadzor, redovne obilaske i
preglede kao i delimična i potpuna, dubinska pražnjenja tokom godine.
Dnevnim pregledom se prati opšte stanje baterije stanje suda članaka, talog, boja
elektrolita, izgled elektroda i separatora, nivo elektrolita, stanje izvoda i međusobnih
veza članaka, čistoća površine, itd. Standardni nedostaci se otklanjaju (brisanje
površine, dolivanje destilisane vode itd.).
Na mesečnom nivou se vrši delimično pražnjenje pri čemu se ide na pražnjenje od
oko 20 do 25 % nazivnog kapaciteta. Pri tome se prate naponi svih članaka i ukupni
napon cele baterije. Svrha ovog pražnjenja je sprečavanje sulfatizacije ćelija, a ako već
ima sulfata onda se vrši njegova razgradnja.
Delimična pražnjenja vrši nadležna tehnička služba ili rukovalac jednom mesečno
tako što se baterija prazni oko 20 – 25 % od njenog nazivnog kapaciteta.
Ako to radi rukovalac, onda se pražnjenje vrši tako što se isključi ispravljač i
baterija preuzima napajanje potrošača. Vreme pražnjenja zavisi od struje opterećenja.
Nadležne tehničke službe su opremljene
pražnjačima i mogu uvek da obezbede
potrebnu struju pražnjenja, a samim tim i
kvalitetnije pražnjenje.
U objektima gde postoje dve baterije
napajanje potrošača se prebacuje na jednu
bateriju a druga se prazni. Kada postoji
samo jedna baterija, onda se potrošači
napajaju iz rezervne mobilne baterije
(zajedničke za više pogona prenosa).
Podaci o delimičnom pražnjenju upisuju
se u knjigu aku-baterije.
Duboko pražnjenje je složenije, radi se
Sl. 11.2-1. Pražnjač za aku-baterije jednom godišnje, a vrši ga nadležna služba
pogona.

Na sl. 11.2-1 prikazan je pražnjač tipa GCT220/110 V, 100 A domaćeg

proizvođača Gaus. Opseg rada ovog pražnjača je, za napon od 110 do 220 V i struju do
100 A. Napaja se iz mreže naponom 230V +/- 10%, 50Hz (snaga 230W). Prema
bateriji koja se testira bira se broj članaka, zadaje minimalni napon po članku, struja
pražnjenja, vreme ili pražnjenja kapacitet do koga da se prazni baterija. Uređaj je
opremljen zaštitama od pogrešnog polariteta, preopterećenja, pregrevanja itd.
Pražnjenje se vrši desetočasovnom strujom u trajanju od 10 sati. Pri tome se na
svaki sat prate naponi svih članaka. Na početku i na kraju pražnjenja mere se i gustine
elektrolita svih članaka. Svi rezultati se upisuju u odgovarajuće tabele izveštaja o
dubinskom pražnjenju.
Pri pražnjenju potrebno je proveriti napone i gustine elektrolita svih članaka. Napon
napunjenog članka je oko 2,24V, a gustina oko 1,24
g/cm3 (na temperaturi 200C). Prvo merenje vrši se još
dok je baterija uključena na ispravljač. Posle toga treba
isključiti ispravljač i ostala merenja vršiti na svaki sat.
Klasični Dozvoljene razlike napona članaka su oko  50 mV a za
gustine elektrolita oko  0,05 g/cm3. U toku pražnjenja
treba izmeriti i temperaturu prostorije.
Zavisnost gustine od temperature je:
g  1,24  0,0007(20  t )
Gustina se meri bometrima. Na sl. 11.2-2
prikazani su po jedan klasični i digitalni bometar.
Akumulatorska baterija se smatra ispravnom ako
pri dubinskom pražnjenju nijedan članak nema
kapacitet manji od 70 %. Članci koji ne ispune ovaj
Digitalni – DMA 35
uslov se privremeno isključuju a njihovo mesto se
premošćava i pražnjenje nastavlja. Preduzimaju se sve
Sl. 11.2-2. Bometar za merenje potrebne mere da se neispravan članak zameni
gustine elektrolita ispravnim.
Ispravljač
Održavanje ispravljača svodi se na provere njegovih parametara - podešenih i
stvarnih vrednosti napona i struja. U praksi su se kao slaba tačka pokazali ventilatori na
modulima koji rade neprekidno. Dešava se da njihovi ležajevi “zaribaju“ zbog čega se
modul pregreva i dolazi do njegovog kvara. Zato jedna od mera može biti
blagovremena zamena ventilatora i njegovo čišćenje (produvavanje).
Služba automatike proverava ispravnost merenja i dignalizacije, kako lokalnog tako
i daljinskog.
Invertor i statička preklopka
Pri obilasku rukovalac proverava izlazni napon i frekvenciju, a može da se vidi
struja opterećenja. Pri remontu proveravaju se parametri podešenja, merenje,
signalizacije (lokalno i dalninski). Takođe proveravaju se mehanička učvršćenja,
pritegnutost spojeva, radi se termovizija itd.

Rad statičke preklopke proverava se rad automatskog i ručnog prebacivanja

potrošača na jedan ili drugi izvor napajanja, podešenost, i izolovanost prema kućištu.
Kod modularnih invertora isključenjem jednog modula opterećenje se automatski
deli na ostale a isključeni modul se može izvaditi iz ormana.
Dizel-električni agregat
Održavanje DEA predviđa dva puta mesečno probu njegovog rada. Ona se vrši
startovanjem DEA i proverom ispravnosti njegovog napona i frekvencije. Ostale
provere odnose se na ispravnost punjenja aku baterije za start DEA, njenog napona,
gustine elektrolita, itd. Takođe, prati se i rad automatike i vremena uključenja
(startovanja) i isključenja DEA, kao i vreme uspostavljanja napona (pobuđivanja).
Ostale provere odnose se na rad dizel motora i obuhvataju:
– provere nivoa ulja i rashladne tečnosti dizel motora,
– provera stanja nivoa ulja u pumpi za ubrizgavanje, provera podmazivanja,
– provera nivoa goriva u rezervoaru, provera rada grejača,
– provera ili zamena klinastog kaiša,
– provera ili zamena filtera za ulje i vazduh,
– provera stanja elektropokretača (četkice), itd.
Potpuna provera DEA bila bi isključenjem kućnog transformatora posle čega bi
trebalo da usledi startovanje DEA prema podešenjima. Tako bi se proverio rad DEA
pod opterećenjem. U praksi ova provera najčešće ide bez opterećenja i to samo do
uspostavljanja potrebnog napona i frekvencije.
U proveri rada učestvuju službe za TS, automatiku. Pri remontu, oko pogonskog
(SUS) motora učestvuju i automehaničari voznog parka.
Tendencija je da se kompletno održavanje DEA ustupi spscijalizovanim firmama,
ovlašćenim servisima – trećim licima.
U slučaju trajnog kvara DEA, EMS raspolaže sa mobilnim DEA koji se za nekoliko
sati može postaviti na bilo koju lokaciju po potrebi.

Priručnik za održavanje VNO 12. Izvođenje radova u TS/RP EMS
12. IZVOĐENJE RADOVA U TS/RP EMS

Kada se govori o izvođenju radova misli se na smernice za planiranje i opis radova,
organizaciju izvođenja radova i bezbednost. Pored ovih, mora se voditi računa i o
zaštiti životne sredine, BZR i drugim aspektima.
Smernice za planiranje i opis radova date je kroz:
– PR-300:1016, Pravilnik o održavanju elektroenergetskih objekata javnog
preduzeća “Elektromreža Srbije“
Organizacija izvođenja radova definisana je kroz:
– TU-EX-04, Uputstvo za organizaciju izvođenja radova na EE objektima
Elektromreže Srbije
Bezbednost rada definisana je kroz:
- Pravilnik o bezbednosti i zdravlju na radu (BZR)
Dalje će se detaljnije razmatrati svaki od navedenih dokumenata.
12.1. PR-300: 2016, Pravilnik o održavanju elektroenergetskih objekata JP
“Elektromreža Srbije“
Ovim pravilnikom detaljno je definisan je periodika održavanja svih elemenata u
EEO EMS. U procesu održavanja predviđaju se pregledi, provere i remonti.
Pravilnik ima 9 poglavlja i to su:
1. Visokonaponska oprema
2. Dalekovodi
3. Zaštita
4. Sistem daljinskog vođenja
5. Merenje
6. Telekomunikacije
7. Sopstvena potrošnja
8. Građevinski objekti
9. Alati i oruđa zaštite na radu i zaštite od požara
Sa aspekta održavanja VNO ovaj pravilnik je značajan u fazi planiranja radova i
službe koje se time bave (službe tehničke koordinacije).
12.2. TU-EX-04 Uputstvo za organizaciju izvođenja radova na EE
objektima Elektromreže Srbije
Organizacija i izvođenje radova definisano je tehničkim uputstvom TU-EX-04
Uputstvo za organizaciju izvođenja radova na EE objektima Elektromreže Srbije.
Ovim uputstvom definisan je kompletan postupak, odnosno procedure za
sprovođenje planiranih i neplaniranih (interventnih) radova u postrojenju.
Posle uvoda i bogatog rečnika pojmova izraza i skraćenica Uputstvo sadrži i sledeća
poglavlja:

– Izvođenje planiranih radova u objektima 400, 220, i 110 kV,

– Izvođenje planiranih radova u blizini elemenata EES 400, 220, i 110 kV,
– Izvođenje planiranih radova na elementima EES 400, 220, i 110 kV za koje nije
potrebno sprovođenje osnovnih mera obezbeđenja mesta rada,
– Izvođenje planiranih radova na elementima EES naponskih nivoa ispod 110 kV
– Izvođenje planiranih radova na poljima tercijara transformatora 400, 220, i 110
kV i transformatorskim poljima x kV transformatora 110/x kV,
– Izvođenje interventnih radova,
– Izvođenje radova u postrojenju bez isključenja elemenata EES,
– Radovi na izgradnji rekonstrukciji i revitalizaciji EE objekata,
– Duži radovi na otklanjanju kvarova,
– Ulazak u objekte JP EMS,
– Rad trećih lica na objektima JP EMS.
U prilogu uputstva nalaze se obrasci koji se koriste prilikom izvođenja radova.
Za planirane radove u trećoj zoni opasnosti u najkraćim crtama taj postupak se
odvija na sledeći način.
Nadležna služba pogona na osnovu plana isključenja RDC-u podnosi zahteve za
isključenja za narednu nedelju. U zahtevu se precizno definiše objekat, element, vrsta
radova, trajanje i određuje ime rukovodioca radova. Ako postoje potrebni uslovi, posle
obrade RDC daje odobrenje za isključenje. Za ovo se koristi obrazac tipa ZO-1.
Sa ovim obrascem rukovodilac radova sa ekipom montera dolazi na objekat obično
pola sata pre predviđenog roka i nadležnom dispečeru najavljuje ili otkazuje radove,
ako ne postoje potrebni uslovi.
Pre početka radova u postrojenju, mora se sprovesti postupak obezbeđenja mesta
rada. U ovom postupku učestvuju rukovalac TS/RP, rukovodilac radova i izvršilac.
Ceo postupak se sprovodi u dva dela.
– Prvi deo obuhvata primenu osnovnih mera obezbeđenja mesta rada. Njih
sprovodi rukovalac TS/RP, po nalozima nadležnog dispečera. On obuhvata
sledeće korake: isključenje, rastavljanje i uzemljenje sistemskim uzemljenjem
uz prethodnu proveru beznaponskog stanja. Posle toga rukovodilac radova sa
dispečerom otvara dozvolu za rad (obrazac DO) i preuzima nadležnost nad
objektom.
– Drugi deo podrazumeva primenu dopunskih mera obezbeđenja mesta rada.
Njih, prema uslovima mesta rada, definiše rukovodilac radova nalogom za rad.
Pod dopunskim merama se podrazumeva blokiranje od ponovnog uključenja,
postavljanje privremenih uzemljenja, ograđivanje mesta rada, određivanje
pristupa mestu rada, postavljanje izolacionih pregrada, postavljanje
opomenskih tablica, itd. Po nalogu rukovodioca radova ove mere sprovode
rukovalac TS/RP uz pomoć izvršioca radova. Smatra se da je verovatnoća za
grešku manja, ako u sprovođenju ovih mera učestvuju sva tri lica.
Skup ovih mera, zajedničkih za sve objekte, naziva se i zlatnim pravilima i u
obliku panoa treba da stoji na vidnom mestu u TS/RP.

Tek nakon sprovođenja ovih mera radovi mogu da se obavljaju. Po jednoj dozvoli
za radove može da se otvori više naloga za rad (remontna ekipa – jedna ili više,
ispitivanje zaštite, ...)
Sledeći korak je izvođenje radova. Način izvođenja radova opisan je u nastavku.
Po završetku radova sprovodi se obrnut postupak. Prvo se uklanjaju dopunske mere
obezbeđenja mesta rada i zatvaraju svi nalozi za rad. Posle toga sledi opoziv dozvole
za rad čime se objekat vraća u nadležnost dispečeru. Dalje, dispečer sa rukovaocem
TS/RP sprovodi postupak stavljanja objekta pod napon. Razemljavanje, zatvaranje
rastavljača i uključenje prekidača.
Uključenje izvodi rukovalac postrojenja po nalogu nadležnog dispečera.
Za radove koji treba da traju duže, pogodno je da objekat pored isključenja i rastavljanja
bude i primarno razvezan. Razvezivanje se radi po dozvoli D-1 koja se zatvara sa
napomenom da objekat ne može pod napon. Radovi se dalje odvijaju po dozvoli D-2, uz
otvaranje odgovarajućih naloga za rad. Posle sprovođenja i dopunskih mera obezbeđenja
rukovodilac radova nema obavezu da bude na mestu rada.
Kod neplaniranih (interventnih) radova, razlika je samo u tome što zahtev za
isključenje popunjavaju direktno rukovodilac radova i nadležni dispečer.
Za izvođenje radova kada se ne isključuju elementi postrojenja (zaštita, sopstvena
potrošnja, TK itd.) na objekat se dolazi sa nalogom za rad.
Za izvođenje jednostavnijih radova (košenje trave, betoniranje, termovizija itd.),
izvođenje radova se vrši po dozvoli D-3 uz pratnju rukovaoca TS/RP.
Izvođenje radova
Radovi na održavanju VNO u TS/RP EMS najčešće se izvode prema:
– dozvola za rad (DO-1/2014 i D-2)
– nalog za rad (N-1/2014).
Kada za izvođenje radova nije potrebno sprovođenje svih osnovnih mera
obezbeđenja mesta rada, ne otvara se dozvola DO-1, pa ni nalog N-1. Tada izvršilac
radova na objekat donosi radni zadatak RZ-1/2014. Saglasnost za ove radove daje i
rukovalac TS/RP svojim potpisom na obrascu RZ-1.
Kod neplaniranih, interventnih radova pre izvođenja radova rukovodilac radova može
doći u situaciju da sam podnosi zahtev za isključenje (ZO-1). Taj zahtev za planirane
radove podnosi služba tehničke koordinacije u prethodnoj, za narednu nedelju.
Opisani dokumenti predstavljaju uslov da bi se uopšte moglo početi sa radovima.
Proces rada definisan je dokumentom koji se zove:
- Radni zadatak (nije isto što i pomenuti radni zadatak RZ-1/2014 iz TU-EX-04)
Tehničke službe EMS imaju svoje forme radnih zadataka. Radni zadatak za rad
na VNO je napravljen u obliku softverske aplikacije i zajednički je za sve pogone
prenosa na nivou EMS. On sadrži:
– podatke o objektu na kome se radi (naziv TS/RP, naziv polja, naponski nivo,
datum rada,
– podatke o: dozvoli i nalogu za rad, vreme isključenja (od – do), trajanje rada
(od – do),

– spisak lica koji učestvuju u poslu – rukovodilac radova, izvršilac radova i drugi
radnici,
– opis poslova u obliku ček liste gde su posebno naznačeni planirani a posebno
izvršeni poslovi,
– izveštaj o izvršenim a neplaniranim radovima, neizvršenim radovima i razlog
neizvršenja kao i o uočenim nedostacima. Pored toga u ovom delu izveštaja
unose se podaci o izvršenim merenjima, utrošenom materijalu, itd.
Radni zadatak izdaje lice zaduženo za rad sa ovom aplikacijom, a overava ga
koordinator odeljenja za održavanje VNO. Po završenom poslu potpisuju ga
rukovodilac i izvršilac radova.
Obezbeđenjem svih pomenutih dokumenata stvaraju se uslovi za rad. Da bi se rad i
odvijao za radove na otvorenom potrebno je još da stanje u mreži i vremenski uslovi to
dozvoljavaju. To se u prvom redu odnosi na vremenske uslove na terenu (kiša, sneg,
vetar, temperatura, itd.).
12.3. Pravilnik o bezbednosti i zdravlju na radu (BZR)
Ovim pravilnikom uređuju se prava, obaveze i odgovornosti poslodavca i
zaposlenih u oblasti BZR. Definišu se nadležnosti i mere kojima se obezbeđuje BZR
kao i druga pitanja iz ove oblasti. Dalje će u najkraćim crtama biti prikazani neki od tih
elemenata.
Zone opasnosti: Prema opasnosti, prostor u postrojenju, podeljen je u tri zone:
I zona - zona slobodnog kretanja obuhvata: administrativne, tehničke, sanitarne
prostorije, radionice, magacine, garaže, garderobe, hodnike, prilazne puteve, stubove
DV do visine od 3 m, sve ostale površine na udaljenosti od napona većoj od 6 m, itd.
Pravo kretanja u ovoj zoni imaju sva lica sa dozvolom preduzeća.
Kretanje u ovoj zoni ne zahteva primenu posebnih mera zaštite.
II zona - zona manipulacije, radova i kontrole obuhvata: komandne, relejne, TK
prostorije, kablovski prostor, staze i prostor u postrojenju ograničen sigurnosnim
razmacima, trafo sud ispod crvene linije, trafo primarno razvezan i obezbeđen za
radove, stubove DV iznad 3 m do visine sa propisanim rastojanjem najbližeg dela poda
naponom.
Pravo kretanja u ovoj zoni imaju zaposleni u preduzeću sa nalogom za rad, radnim
zadatkom, zaposleni drugih firmi i posetioci uz pratnju zaposlenog iz EMS.
Kretanje u ovoj zoni zahteva obaveznu primenu ličnih zaštitnih sredstava.
III zona - zona opasnosti obuhvata prostor ograničen sigurnosnim rastojanjem i tu
spadaju: ćelije visokog napona, deo transformatora iznad crvene linije, DV iznad
područja II zone itd.
Pravo kretanja u ovoj zoni imaju lica navedena u dokumentima za rad i to samo
posle sprovedenih svih potrebnih mera obezbeđenja mesta rada. U izvođenju radova u
ovoj zoni moraju da učestvuju najmanje 2 lica.
Kretanje u ovoj zoni zahteva obaveznu primena svih potrebnih mera zaštite.

U zavisnosti od naponskih uslova pod kojima se izvode radovi, oni mogu biti:
Radovi u beznaponskom stanju (napon ispod 50 V) Ovo je najbezbedniji vid rada,
jer se svi elementi mogu se dodirivati golim rukama i radi se bez posebnih mera zaštite.
Radovi u blizini napona Obuhvataju radove gde je samo jedan deo postrojenja (na
primer: DV polje, prekidač itd.) isključen i odvojen od napona, dok su susedni delovi
pod naponom (ovo je najčešći način rada u našim postrojenjima). Pri ovakvim
radovima mora se voditi računa o obezbeđenju sigurnosnih rastojanja od delova pod
naponom i primeni svih potrebnih mera zaštite.
Radovi pod naponom Izvode se pod precizno definisanim uslovima pravilnika o
bezbednosti i zdravlju na radu. Rad pod naponom se u našim postrojenjima sprovodi
veoma retko (samo kada ne postoji drugi način i na sekundarnim strujnim krugovima).
Mere za bezbedan rad u postrojenju (III - zona)
Za bezbedan rad na primarnoj opremi u postrojenju (u III - zoni) potrebno je
uraditi sledeće:
Isključenje prekidača (provera isključenosti svih polova) i prekid napajanja sa svih
strana.
Rastavljanje (vidljivo odvajanje) od delova pod naponom.
Sprečavanje slučajnog uključenja rastavljača (mehaničke i električne blokade)
Utvrđivanje beznaponskog stanja (indikatorima ili mernim instrumentima)
Uzemljavanja i kratka spajanja, noževima za uzemljenje i/ili postavljanjem
privremenih uzemljenja itd. (sa svih strana odakle bi se mogao pojaviti napon. Pri
postavljanju privremenih uzemljenja prvo uzemlji donji kraj užeta, pa tek onda
izolacionom motkom, drugi kraj polako spaja na fazni provodnik. Pri približavanju
faznom provodniku, osluškivati eventualno pucketanje (koronu) i ako se pojavi, ne
uzemljavati ga, već ponovo proveriti beznaponsko stanje. Za rad na prekidačima sa
kondenzatorima posle isključenja i rastavljanja potrebno je izvršiti pražnjenje njihovih
kondenzatora još jednim uključenjem prekidača posle rastavljanja.
Ograđivanje mesta rada, postavljanje izolacionih pregrada, opomenskih tablica
(zabrana uključenja) na mestima komande i određivanje pristupa mestu rada.
Sigurnosna rastojanja
Za bezbedan rad u blizini delova pod naponom definisani su najmanji razmaci.
Veličine tih razmaka zavise od visine napona i rada sa glomaznim predmetima (recimo
merdevine, rad u korpi ...) ili bez njih. Te vrednosti prikazane su u tab. 12.

Tab. 12. Najmanji razmaci prema delovima pod naponom

Najmanji razmaci prema delovima pod naponom
Bez izolacionih pregrada ili ploča Sa upotrebom glomaznih predmeta
Naponski nivo Najmanji razmak Naponski nivo Najmanji razmak
- - do 1 kV 0,8 m
10 kV 0,40 m 1 - 10 kV 1,2 m
20 i 35 kV 0,70 m 20 i 35 kV 1,5 m
110 kV 1,15 m 110 kV 2,0 m
220 kV 2,30 m 220 kV 3,0 m
400 kV 3,30 m 400 kV 4,0 m
Minimalni uslovi za bezbedan rad u postrojenju

Ako se tokom rada koriste sredstva kao što su platforme, korpe, ili dizalice, one
moraju biti pravilno, stabilno postavljene i uzemljene. Ako to dozvoljavaju prostorne
mogućnosti u postrojenju, mesto i poziciju treba izabrati tako da ni u najudaljenijem
položaju korpe ili ruke dizalice ne mogu dodirnuti delove pod naponom ili ugroziti
sigurnosni razmak.
Minimalan uslov za bezbedan rad je da postoji sigurnosno rastojanje od delova pod
naponom i da je element na kome se radi uzemljen. Sigurnosno rastojanje se
obezbeđuje isključenjem rastavljača, stim da se izvrši blokiranje od ponovnog
uključenja (mehanički i/ili električno). Ovako postavljen uslov dozvoljava rad na
sabirničkom rastavljaču, sistema sabirnica koji nije pod naponom. Sličan je i rad na
prekidaču. Ovo su mesta gde je monter najbliži delovima pod naponom.
Praksa u EMS je da se pri radu na dalekovodu on isključuje i rastavlja, izlaznim i
sabirničkim rastavljačima (sa obe strane). Pri izvođenju radova blokira se rasklopna
oprema i vrše uzemljavanja mesta rada sa svih strana odakle se može očekivati pojava
napona. Da bi dalekovod došao pod napon morali bi da se uključe i dva rastavljača i
prekidač odnosno da se pojavi trostruka manipulativna greška.
Sa aspekta bezbednosti montera na dalekovodu isključenje sabirničkih rastavljača
nije greška ali povećava rizik za rukovaoca.
Sa aspekta čuvanja i održavanja VNO, ovo nema opravdanja, čak je i štetno.
Isključenja sabirničkih rastavljača:
– povećavaju bezbednost rada montera na dalekovodu.
– usložnjavaju manipulaciju i time povećavaju verovatnoću manipulativne greške.
– predstavljaju nepotreban rad rasklopne opreme čime se skraćuje njen radni vek, i
povećava verovatnoća njenog otkaza i nastanka štete. Sabinički rastavljač je po
svojoj poziciji posebno osetljiv elemenat u postrojenju i treba ga čuvati i štedeti
od manipulacija što je moguće više.
Kod dispečera o ovome ne postoji jedinstven stav tako da se najčešće, i za rad na
dalekovodu isključuju sabirnički rastavljači. U ovom slučaju prednost je data
bezbednosti rada montera na DV po svaku cenu, a ostali aspekti su zanemareni.

12.4. Ostali aspekti rada na elektroenergetskim objektima

Početak radova uslovljen je i elektroenergetskom situacijom u sistemu.
Pored ovoga na izvođenje radova mogu da utiču i vremenski uslovi i taj deo
definisan je Pravilnikom o BZR. Po pravilu planirani radovi se ne izvode po kiši,
ekstremno visokim i niskim temperaturama (ispod –180C i iznad 350C), jakom vetru
(iznad 17 m/s), itd. Takođe i nagoveštaj dolaska nevremena, jaka atmosferska
pražnjenja u okolini i slično nisu pogodni za izvođenje radova.
Kada to situacija zahteva i pod ovim uslovima se mogu izvoditi radovi iz posebne
mere opreza, pauze u radu, česte zamene radnika, tople ili hladne napitke, itd.
Proces održavanja neposredno je uslovljen postojanjem, odnosno raspolaganjem
rezervnim delovima, potrebnim materijalom, alatima, instrumenatima, itd. Zato je u
ovom procesu posebno važna uloga magacina. To se odnosi, kako na trebovanje
materijala pre polaska na objekat radi poslova održavanja, tako i kod vraćanja
neutrošenog materijala, ali i demontirane opreme.
Trebovanje materijala se vrši prema zahtevu izvršioca radova, a odobrava ga
nadređeni rukovodilac. Utrošeni materijal se evidentira u radnom zadatku. Ostatak
neutrošenog materijala izvršilac radova vraća u magacin.
Demontirana oprema se takođe evidentira u radnom zadatku, a jedna kopija se
dostavlja službi za tehničku kordinaciju koja pokreće postupak o daljem postupanju sa
demontiranom opremom prema odgovarajućem uputstvu:
- Uputstvo za postupanje sa demontiranom opremom
Neposredno posle demontaže, demontirana oprema se skladišti na privremenoj
lokaciji na objektu. Oprema se evidentira, utvrđuje vrsta i količina opreme, a kasnije
smešta u magacin demontirane opreme.
Odgovarajuća stručna komisija utvrđuje stanje demontirane opreme i predlaže
njenu dalju namenu (kategorizaciju).
Upotrebljiva oprema delimično može da se svrsta u rezervnu opremu ili delove, a
najveći deo ide u rashod i predlaže za otuđenje, tj. prodaju.
Pri ovome se vodi računa i o štetnosti i uticaju demontirane opreme na okolinu.
Posebna pažnja posvećuje se opremi koja sadrži sintetička ulja (transformatori,
kondenzatori, ...), kiseline (akumulatorske baterije), gas SF6 i slično. Ove materije
smatraju se opasnim po okolinu i njima se mora postupati veoma pažljivo i to, kako pri
skladištenju, tako i pri transportu.
Konačnu odluku o otuđenju donose najviši organi EMS.

Priručnik za održavanje VNO 13. Požar u postrojenju i gašenje
13. POŽAR U POSTROJENJU I GAŠENJE

13.1. Nastanak požara i akcije na njegovom gašenju
Viskokonaponsko postrojenje je mesto sa visokim stepenom rizika od nastanka
požara. Veličina požara može biti od onih minimalnih, kada se pojavi dim u
niskonaponskoj instalaciji, u ormanu u polju, ventilatora na energetskom
transformatoru, kabla u zemlji ili kablovskom kanalu, paljenje trave, itd.
Teži slučajevi su požari na VN opremi (prekidači, merni transformatori itd.) pa do
onih najtežih, kada gori na primer energetski transformator. U zavisnosti od veličine
požara zavisi i dalja akcija radnika na njegovom gašenju.
Za detekciju i dojavu požara svi objekti u JP EMS opremljeni su odgovarajućim
javljačima. Zbog tehničkih ograničenja, ovim javljačima nisu pokrivena postrojenja na
otvorenom. Signal sa javljača požara pojavljuje se u lokalu (zvučno i svetlosno) ali se
prenosi i u nadležni dispečerski centar (na primer RDC). Na PP centrali se može videti
zona u kojoj se pojavio požar.
Najveću obavezu oko požara u postrojenju ima rukovalac. Međutim i svi ostali
radnici moraju da se obuče i da znaju da koriste aparate za gašenje požara.
Potencijalni uzrok požara u postrojenju predstavlja i svaki rad otvorenim plamenom
(zavarivanje, tvrdo lemljenje, itd.). Zbog toga se prilikom ovih radova preduzimaju
posebne mere opreza.
Prostorije sa akumulatorskim baterijama, zbog mogućeg prisustva vodonika mogu
biti potencijalno opasne od nastanka požara. Zbog toga se kod njih zahteva dobra
ventilacija a poželjno je da postoje otvori na najvišim tačkama plafona.
Za sve radove sa otvorenim plamenom u postrojenju, neophodna je i dozvola lica
zaduženog za PPZ.
13.2. Aparati za gašenje požara
Za uspešno gašenje požara potrebno je sprečiti kontakt materije koja gori, sa
kiseonikom ili hlađenjem. To se može učiniti prekrivanjem vatre prektivačima ili
peskom, ali za njegovo gašenje postoje i gotovi aparati. Za najednostavnije slučajeve
(na primer gorenje trave) može se koristiti i voda. Zato na svim objektima pored
aparata za gašenje postoje sanduci sa peskom i lopate, kao i hidranti sa vodom i
odgovarajuća oprema (hidrantska creva, spojnice, mlaznice, ključevi itd.).
Aparati za gašenje požara raspoređeni su po objektu prema unapred utvrđenom
planu. Vrsta i veličina aparata, odabrana je prema specifičnim zahtevima-
karakteristikama elementa koji se štiti.
U gašenju požara koriste se sledeći tipovi aparata: “S”, “CO2” i “halonski”. Svi
aparati se izrađuju u više veličina. Manji aparati se nose ručno a veći su na točkovima
(prevozni).
Aparati tipa “S”
Aparati tipa S koriste se za gašenje manjih početnih požara, na mestima sa instalacijama
napona do 1000 V. Boca aparata napunjena je i prahom. Sa spolnje strane ubacuje se
ampula sa gasom – ugljen-dioscidom pod pritiskom. Aparat se aktivira pritiskom ručice

Priručnik za održavanje VNO 13. Požar u postrojenju i gašenje
nadole i odmah vraća. Treba sačekati desetak sekundi da se pritisak u boci stabilizuje, prah
uzburka. Posle toga mlaznicu treba usmeriti na požar i ponovo pritisnuti ručicu. Pored ovog
tipa postoji i aparati sa stalnim pritiskom gasa. Posle aktiviranja aparat se mora ponovo
napuniti u odgovarajućoj vatrogasnoj ustanovi.
Aparati tipa “CO2”
Aparati tipa CO2 koriste se za gašenje manjih početnih požara, na mestima sa
instalacijama napona do 10000 V. Sredstvo za gašenje je suvi led (zamrznuti CO 2 pod
pritiskom od 80 do 90 bara). Aparat na vrhu ima ventil kojim se otvara prolaz sredstvu
za gašenje. Suvi led isparava i u vidu ledene pare izlagi kroz mlaznicu. Temperatura
pare je jako niska i mlaznica se mora držati za plastični deo kako nebi došlo do
promrzlina kože (sličnih opekotinama). Po završetku gašenja ventil se zatvara i aparat
se može primeniti i ponovo sve dok postoji gasa u njemu.
Aparati tipa HL - “halonski”
Halonski aparati koriste gas halon 1211 kao sredstvo za gašenje. Koriste se za
gašenje manjih početnih požara, a posebno su pogodni za gašenje električnih i
elektronskih uređaja.
Gas halon nalazi se pod visokim pritiskom. Aparat na vrhu ima ventil kojim se
otvara prolaz sredstvu za gašenje. Aktiviranje se vrši tako što se oslobodi osigurač
ručice i pritisnuti ručicu ventila. Pritiskom ručise savladava se opruga i oslobađa
sedište ventila. Halon pod pritiskom izlazi iz cevi u gasno – tečnoj fazi i usmerava na
požar koji treba ugasiti.
Za detaljno upoznavanje sa gašenjem požara, postoji odgovarajući dokument pod
nazivom “Zaštita od požara”.
Pozivni telefonski broj interventne jedinice MUP-a je 192.
Pozivni telefonski broj vatrogasne službe MUP-a je 193.

Priručnik za održavanje VNO 14. Povrede u postrojenju i pružanje prve pomoći
14. POVREDE U POSTROJENJU I PRUŽANJE PRVE

POMOĆI
Jedna od najvećih opasnosti koja prati rad u VN postrojenjima je pojava električnog
luka i električni udar. S obzirom da se rad često odvija i na visini, postoji opasnost i od
povreda prilikom pada. Tu su dalje povrede zbog panike, itd.
Povrede od pada sa visine su najčešće nagnječenja, uganuća, prelomi kostiju a u
najtežim slučajevima i smrt. Električni luk svojim toplotnim dejstvom može da izazove
opekotine kože nezaštićenih delova tela (glave, ruku, tela.) pa čak i smrt. Svetlosno
dejstvo luka može da dovede do privremenog ili trajnog oštećenja vida. Povrede pri
radu u VN postrojenju su često kombinovane.
Uzroci nastanka povreda su najčešće: nekorišćenje ličnih zaštitnih sredstava,
ljudska nepažnja, neispravna sredstva za rad, nestručno rukovanje, neznanje, itd.
Radnici EMS su osigurani od povreda tokom 24 časa. Radi ostvarenja prava u vezi
osiguranja (naplata premije osiguranja), neophodno je svaku povredu blagovremeno
prijaviti licu za BZR u pogonu prenosa. Ovo lice o povredi sastavlja povrednu listu
preduzima ostale zakonom predviđene korake u vezi sa tim. U slučaju teških povreda
na poslu i smrti, obavezno se obaveštava i ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP).
14.1. Dejstvo električne struje na čoveka
Subjektivni osećaj i posledice dejstva električne struje zavise od jačine struje, vrste
struje, vremena proticanja, putnje prolaska kroz telo, itd. Zbog široke primene
naizmenične struje (50 Hz), najčešći strujni udar nastaje upravo od nje. Zbog prolaska
kroz srce smatra se najopasnijom putanja struje od ruke prema nogama (na primer: leva
ruka – desna ruka ili leva ruka – desna noga).
U zavisnosti od jačine naizmenične struje dugog trajanja, subjektivni osećaj i
posledice dejstva kod prosečnog čoveka su približno sledeće:
- 1 mA jedva primetno
- 15 mA granica otpuštanja
- 20 mA grč mišića za disanje
- 100 mA treperenje srca (fibrilacija)
- 1A prestanak rada srca i oštećenje unutrašnjih organa
Kratko dejstvo (desetinu milisekundi) struje i više ampera može da dovede do
opekotina na koži ali da ne izazove teže posledice po zdravlje.
Smatra se da je za prosečnog čoveka opasna po život struja od oko 50 mA. Da bi se
ona izbegla potrebno je da napon sa kojim se radi bude dovoljno nizak, tako da se
prilikom izloženosti čoveka njegovom dejstvu ne dostigne ova vrednost struje.
Visina opasnog napona zavisi od otpornosti čovečjeg tela. Ova otpornost zavisi od
mnogo faktora, u prvom redu ona se sastoji od otpornosti samog tela i od prelaznih
otpornosti na mestima dodira. Prihvaćeno je da u najnepovoljnijem slučaju prosečna
vrednost ove otpornosti iznosi oko 1000 . Da bi se na toj otpornosti pojavila struja od
50 mA, potreban je napon od oko 50 V. Zbog toga se trajni naponi iznad ove vrednosti

Priručnik za održavanje VNO 14. Povrede u postrojenju i pružanje prve pomoći
smatraju opasnim u instalacijama za javnu i kućnu upotrebu, dok u elektroenergetskim

postrojenjima iznad 1000 V trajno dozvoljeni napon dodira i koraka iznosi 65 V.
Kratkotrajni naponi su manje opasni po život, i u zavisnosti od njihovog trajanja
mogu biti znatno viši. To znači da se pri brzom isključenju napona mogu dozvoliti
naponi dodira i koraka veći od 65 V (vidi 4.8).
14.2. Pružanje prve pomoći
U zavisnosti od vrste zadobijenih povreda zavisi koje mere će se preduzeti. U
svemu tome važan faktor je i brzina akcije. Svakako pri tome mora se voditi računa da
se ne ugrozi sopstevi život spasioca. Akcije koje treba preduzeti su:
- Oslobađanje povređenog od napona (isključivanje, izvlačenje iz opasne zone).
- Utvrđivanje stanja povređenog (disanje, rad srca, krvarenja, itd.).
- Pozvati službi hitne medicinke pomoći.
- U zavisnosti od stanja, do dolaska službe hitne pomoći preduzeti mere za
reanimaciju.
U slučaju povreda od pada, zbog eventualnih povreda kičme, najbolje je ne
pomerati povređenog do dolaska službe hitne medicinke pomoći.
- Ako ima krvarenja treba treba preduzeti akciju njegovog zaustavljanja.
- Ako nema disanja treba preduzeti akciju davanja veštačkog disanja.
- Ako nema ni rada srca, ozivljavanje se radi spoljašnjom masažom srca u
kombinaciji sa veštačkim disanjem.
Oživljavanje ima izgleda na uspeh samo ako stanje prividne smrti nije trajalo duže
od 15 minuta. Sve ovo je veoma naporno za spasioca i dobro je da u tome učestvuje
više osoba (bar dve).
Za detaljno upoznavanje o pružanju prve pomoći postoji odgovarajući dokument
pod nazivom “Prva pomoć”.
Pozivni telefonski broj službe hitne medicinke pomoći je 194.
14.3. Postupci u slučaju smrtnih ishoda
Situacija u kojoj je došlo do povređivanja, za sve prisutne je stresna i praćena je
zbunjenošću, pometnjom pa i panikom. Kada je očigledno da se radi o povredi sa
smrtnim ishodom sve ovo je još izraženije. U pokušajima da se nešto učini mogu se
napraviti greške koje bi predstavljale smetnju u onome što treba da usledi – istraga.
Zbog toga kada dođe do povređivanja lica sa smrtnim ishodom, treba uraditi sledeće:
- Obezbediti mesto događaja ali ne dirati ništa što bi moglo da promeni sliku
događaja (faktičko stanje).
- Obavestiti MUP (192) i službu hitne medicisnke pomoći (194).
- Obavestiti direktora pogona, lica za BZR, rukovodioca službe, itd.
- Ne napuštati mesto događaja pre dolaska organa MUP-a.
Dalje aktivnosti zavise od organa istrage.

Priručnik za održavanje VNO 15. Dodatak
15. DODATAK
15.1. Osnovni pojmovi elektrotehnike
Pre nego što se krene sa izlaganjem predviđene materije dobro je podsetiti se
najvažnijih pojmova iz osnova elektrotehnike. Lica kojima je namenjena ova materija
su elektrotehničke struke i podrazumeva se da poznaju ove pojmove. Na njima se
zasniva dalje razumevanje kompletne materije.
Elektrostatika
Elektrostatika je oblast elektrotehnike koja proučava električne pojave koje
izazivaju naelektrisanja u mirovanju.
Kulonov zakon
Pojava elektriciteta uočena je tako što je primećena sila između naelektrisanih tela.
Veličina te elektrostatičke sile (F) između dva tačkasta naelektrisanja (q1 i q2) na
međusobnom razmaku r je:
q1q2 1 q1q2
F k  , elektrostatička sila
r 2
4 0 r 2
k - konstanta proporcionalnosti (9109 m/F)
 - dielektrična konstanta vakuma (8,8510-12 F/m)
Sila je vektorska veličina definisana intenzitetom, pravcem i smerom.
Jedinica za količinu elektriciteta (q) je kulon (C). Jedan kulon je količina
elektriciteta koja se sastoji od oko 8,251018 naelektrisanja protona. Naelektrisanje
elektrona jednako je naelektrisanju protona ali je suprotnog znaka (negativno).
Električno polje
Pojava elektrostatičke sile tumači se tako što oko naelektrisanja postoji električno
polje. Linije polja su zrakaste. Za pozitivno naelektrisanje linije polja su usmerene od
njegovog centra prema okolnom prostoru, a za negativno imaju suprotan smer.
Električno polje se detektuje unošenjem probnog naelektrisanja u njegov prostor.
Jačina električnog polja tačkastog naelektrisanja na rastojanju r je:
1 q
E , jedinica za jačinu električnog polja je V/m.
4 0 r 2
Kao i elektrostatička sila i jačina električnog polja je vektorska veličina.
Sa povećanjem rastojanja jačina električnog polja opada jako brzo (sa kvadratom) i
na beskonačno velikoj udaljenosti prestaje da postoji.
Rad električnog polja
Ako se pod dejstvom sile (F) u električnom polju naelektrisanje pomeri za neku
dužinu (l) u pravcu dejstva sile, izvršen je rad koji iznosi:
W  Fl , jedinica za rad je džul (J)

Električni potencijal i napon

Svaka tačka u električnom polju može da se predstavi veličinom električnog
potencijala. Potencijal (V) neke tačke u polju jednak je radu koji je potrebno izvršiti da
bi se jedinično naelektrisanje prenelo iz referentne tačke u tu tačku.
W
V , jedinica za električni potencijal je volt (V)
q
Potencijal je skalarna veličina kojom se karakteriše neka tačka u električnom polju.
U praksi kao referentna tačka obično se koristi zemlja.
Razlika potencijala dve tačke u polju naziva se električni napon (U).
U  V1  V2 , jedinica za napon i potencijal je volt (V)
U praksi se koriste jednosmerni i naizmenični napon.
Električni kapacitet
Električni kapacitet (C) je odnos naelektrisanja i napona koje je ono izazvalo.
q
C  , jedinica za kapacitet je farad (F)
U
Kondenzatori
Elementi kod kojih se koristi ova osobina nazivaju se kondenzatori. Kondenzator se
sastoji od dve metalne ploče međusobno izolovane dielektrikom. Za površine ploča S i
debljinu dielektrika d, kapacitet kondenzatora je:
S
C 
d
r0 dielektrična konstanta dielektrika (r - relativna dielektrična konstanta)
Kondenzatori se mogu vezivati redno i paralelno. Ekvivalentni kapaciteti (CE) redne
i paralelne veze su:
1 1 1 1
- Redna veza:     ...
C E C1 C2 C3
- Paralelna veza: CE  C1  C2  C3  ...

Kondenzatori u sebi akumuliraju električnu energiju koja iznosi:
1
W  CU 2
2
Sva dosadašnja razmatranja su se odnosila na naelektrisanja u mirovanju. Kada se
naelektrisanja kreću nastaje električna struja.

Kolo jednosmerne struje

Električna struja
Kada se naelektrisanje nađe u električnom polju na njega deluje sila. Ako je
naelektrisanje slobodno, nevezano (provodnici) pod dejstvom ove sile dolazi do
njegovog kretanja. Usmereno kretanje naelektrisanja (elektrona) u provodniku naziva
se električnom strujom. Jačina električne struje se definiše kao količina naelektrisanja
(q) koja u jedinici vremena (t) prođe kroz poprečni presek provodnika:
q
I , jedinica za jačinu električne struje je amper (A).
t
Zatvaranjem električnog kola gotovo istovremeno kreću svi slobodni elektroni u
provodniku tako da je brzina dejstva veoma velika i približno je jednaka brzini
svetlosti. Međutim brzina kretanja elektrona u provodnicima je mnogo manja i obično
je ispod 1 mm/s.
Ovde treba naglasiti i to da je jednosmerna struja ravnomerno raspoređena po
čitavoj površini poprečnog preseka provodnika.
Električna otpornost
Električna otpornost fizička pojava koja karakteriše suprotstavljanje nekog
elementa kola električnoj struji. Za provodnik u obliku žice preseka (S) i dužine (l), i
specifične električne otpornosti (, električna otpornost je:
l
R , jedinica za merenje otpornosti je om ().
S
Specifična električna otpornost (, je karakteristika materijala.Prema njenoj
veličinimaterijali se dele na provodnike, poluprovodnike i izolatore.
Ako se u gornjoj relaciji dužina uvrsti u metrima (m), presek u kvadratnim
milimetrima (mm2) i specifična električna otpornost u (mm2/m), rezultat se dobija u
omima (). U tabelama u 1.5. date su vrednosti za , za neke provodne materijale.
Otpornici se mogu vezivati redno i paralelno. Ekvivalentne otpornosti (RE) redne i
paralelne vezivanje otpora su:
- Redna veza: RE  R1  R2  R3 ...
1 1 1 1
- Paralelna veza:     ...
RE R1 R2 R3
Zavisnost električne otpornosti od temperature
Pokazuje se da električna otpornost nije konstantna. Ona prvenstveno zavisi od
temperature, kako zbog promena dimenzija ali i zbog promena specifične električne
otpornosti (Ta zavisnost od temperature je
Rt  R0 1   (t  0 )
 - temperaturni koeficijent promene otpornosti

Rt - otpornost na temperaturi t
R0 - otpornost na temperaturi 0
Element kod koga se koristi osobina električne otpornosti naziva se otpornik.
Omov zakon za jednosmernu struju
Kada se otpornik sa električnom otpornošću R priključi na jednosmerni napon U,
kriz njega će se pojaviti struja I, čija je veličina:
U
I , jedinica za jačinu električne struje je amper (A)
R
Ova relacija predstavlja jedan od osnovnih zakona elektrotehnika – Omov zakon.
Da ne bi bilo zabune treba naglasiti da je električna otpornost karakteristika
potrošača ili nekog drugog elementa. Ona ne zavisi od struje ili napona, ali se njihovim
merenjem može izračunati, kao količnik napona i struje.
Kirhofovi zakoni
Kola sastavljena od otpornika i naponskih (ili strujnih) izvora nazivaju se složenim
električnim kolima. Za rešavanje složenih električnih kola (nalaženje nepoznatih
napona u čvorovima ili struja u granama) koriste se Kirhofovi zakoni.
- Prema prvom zakonu algebarski zbir struja koji ulaze u neki čvor jednak nuli.
I i 0
- Prema drugom zakonu algebarski zbir napona svih izvora duž jedne zatvorene
konture, jednak je zbiru padova napona na njenim otpornicima.
U   R I
i i i
Energija jednosmerne struje i Džulov zakon

Prolaskom struje (I) kroz otpornik (R) na njemu se razvija toplota. Ovu pojavu prvi
je opisao Džul pa se ona naziva Džulovom toplotom.
Iz definicije napona, i jačine električne struje, proizilazi da je ova energija:
Džulov zakon, W U  q U  I t
Instrument kojim se meri električna energija je električno brojilo a jedinica kojom se
izražava je džul (J). U praksi se koriste veće jedinice kao što su Wh, kWh, MWh itd.
Snaga u kolu jednosmerne struje
Po svojoj prirodi snaga (P) je brzina vršenja rada (ili brzina razvijanja energije).
W
P
t
Koristeći Omov zakon ova snaga se može izraziti i na sledeće načine:
U2
P U  I , P  R  I 2 , ili P  , jedinica za snagu je vat (W).
R

Magnetizam
Magnetno polje
Prolazeći kroz provodnik struja oko njega stvara magnetno polje. Jačina magnetnog
polja (H) oko beskonačno dugačkog pravog provodnika kroz koji protiče struja (I), na
rastojanju (r) od ose je:
I
H , smer polja određen je pravilom desnog zavrtnja.
2  r
Linije polja imaju oblik kružnica oko provodnika sa centrom na osi provodnika.
Kada se od provodnika napravi namotaj, polje u nekoj tački prostora jednako je
zbiru polja svakog od od N navojaka. Za namot u obliku tankog valjka dužine (l),
prečnika (D, l>>D) i broja navojaka (N) kroz koji teče struja (I), jačina magnetnog
polja u osi namota je približno:
NI
H , jedinica jačine magnetnog polja je A/m
l
Magnetna indukcija
Kada se ovakav namot nalazi u vazduhu, linije magnetnog polja se zatvaraju kroz
namot i okolni prostor. Kad se u magnetnom polju nađe magnetni materijal on svojim
prisustvom menja magnetno polje. Zato se definiše magnetna indukcija (B), kao:
B  r  0  H , jedinica jačine magnetne indukcije je tesla (T)
r - relativna magnetna permeabilnost materijala
 - magnetna permeabilnost vakuma (12,5610-7 H/m)
U pogledu permeabilnosti magnetni materijali se dele na feromagnetne,
dijamagnetne i paramagnetne. Posebnu važnost imaju feromagnetni materijali, jer im je
r mnogo veće od 1 tako da svojim prisustvom povećavaju magnetni fluks. Odlikuju se
nelinearnošću koja se predstavlja krivom magnećenja. Za magnećenje sa oba smera
struje kriva nije jednoznačna već ima histerezis. On je jedan od uzroka gubitaka snage i
zagrevanja u jezgru transformatora i prigušnica.
Magnetni fluks
Veza između indukcije i magnetnog fluksa je takva da je magnetna indukcija
jednaka gustini fluksa. U homogenom magnetnom polju indukcije B, kroz površinu S
normalnu na pravac linija magnetnog polja, magnetni fluks je:
  BS , jedinica magnetnog fluksa je veber (Wb)
Magnetni fluks je rezultat prolaska struje. Veličina koja daje vezu između fluksa i
struje je koeficijent indukcije ili induktivnost (L).

L , jedinica za induktivnost je henri (H)
I

Prigušnice
Elementi kod kojih se koristi osobina induktivnosti nazivaju se prigušnice. To su
elementi sastavljeni od kalema i magnetnog jezgra. Za velike induktivnosti jezgro se
pravi od feromagnetnih materijala.
Na primer, za prigušnicu sa vazdušnim jezgrom čiji je namot u obliku tankog valjka
dužine (l), prečnika (D, pri čemu je l>>D) i broja navojaka (N) kroz koji teče struja (I),
induktivnost je približno:
( D / 2) 2 
L  0 N 2
l
Kalem induktivnosti (L) pri struji (I) ima akumulisanu energiju:
I2
W L
2
Prigušnice se mogu vezivati redno i paralelno. Ako između njih ne postoji
magnetna sprega (mešanje flukseva), prigušnice se ponašaju slično otpornicma.
Ekvivalentne induktivnosti (LE) pri rednom i paralelnom vezivanju su:
- Redna veza: LE  L1  L2  L3 ...
1 1 1 1
- Paralelna veza:     ...
LE L1 L2 L3
Električno kolo naizmenične struje
U opštem slučaju napon kao i struja može imati proizvoljan vremenski oblik. U
praksi se pored jednosmernog koristi i takozvani prostoperiodični oblik napona, i
struje. Radi se o obliku sinusoide.
Napon u  U m sin t , struja i  I m sin(t   )
Karakteristične veličine ovog oblika su: maksimalna vrednost (Um, Im) i frekvencija
(f). Maksimalna vrednost je amplitudna najviša vrednost posmatrane veličine.
Frekvencija je brzina ponavljanja u sekundi. Izražava se u hercima (Hz).
U praksi se umesto amplitude češće koriste; efektivna i srednja vrednost napona ili
struje. Efektivna vrednost napona (i struje) jednaka je ekvivalentnom jednosmernom
naponu ili struji koji na linearnom otporniku razvija istu snagu kao i posmatrani napon
ili struja. U svim daljim razmatranjima podrazumevaće se ova vrednost.
Za sinusni oblik napona i struje odnos maksimalne i efektivne vrednosti je:
U I
za napon: m  2  1,41 , za struju: m  2  1,41
U I
U nekim slučajevima važna je i srednja vrednost ispravljenog napona (ili struje).
Ona je za oko 10 % manja od efektivne.
napon: U SR  0,9  U , struja: I SR  0,9  I

Otpornosti u električnom kolu naizmenične struje

Kada se u kolo naizmenične struje priključi prethodno definisana električna
otpornost (R), u njoj se pojavljuje električna struja:
U
I
R
Ova struja je istog oblika kao i napon. Za sinusni oblik napona i struja je u fazi sa
njim. To znači da se ova otpornost ponaša na isti način kao i u kolu jednosmerne struje.
U kolu naizmenične struje, pored opisane električne otpornosti, mogu da postoje još
dve vrste otpornosti. Zbog toga je prethodno opisana otpornost dobila ime aktivna
otpornost, a ostale su reaktivne. Postoje dve vrste reaktivnih otpornosti i to su
induktivna i kapacitivna otpornost. Reaktivne otpornosti zavise i od frekvencije.
Za element sa induktivnošću (L), induktivna otpornost pri frekvenciji (f) je:
X L  2  f  L
Za element sa kapacitetom (C), kapacitivna otpornost pri frekvenciji f je:
1
XC 
2  f  C
U opštem slučaju, u kolu mogu da postoje sve tri otpornosti i onda se govori o
impedansi (Z). Za rednu vezu ovih otpornosti impedansa je:
Z  R2  X 2  R2  ( X L  X C )2
Prisustvo reaktivnih otpornosti u kolu unosi fazni stav () između napona i struje.
On je definisan na sledeći način:
R
cos 
Z
Iz ovoga proizilaze i sledeće relacije:
R  Z cos , X  Z sin 
Kad se radi o rednim i paralelnim vezama, ovde je situacija nešto komplikovanija
nego kod jednosmerne struje. Obično sa za ova računanja koristi kompleksni račun
tako da se odvojeno radi sa aktivnim i reaktivnim komponentama impedanse. To
prevazilazi potrebe ovog kursa i neće biti razmatrano.
Za razliku od jednosmerne struje, naizmenična struja ima veću gustinu na površini
provodnika nego u unutrašnjosti. Pojava se naziva skin efektom i izraženija je kod
viših frekvencija i provodnika većih poprečnih preseka.

Omov zakon za naizmeničnu struju

Kada se element sa impedansom (Z) priključi na naizmenični napon (U), u njemu će
se pojaviti struja (I) čija efektivna vrednost iznosi:
U
I
Z
Kod čisto omskog opterećenja struja je u fazi sa naponom ( =0). Kod čisto
induktivnog ona kasni za 900 (=–900), a kod čisto kapacitivnog prednjači za 900
(=900). Kod mešovitog opterećenja ugao je unutar granica od =–900 do =900.
Ovo pokazuje da je u kolu naizmenične struje impedansa slično što i otpornost u
kolu jednosmerne struje. Zato se prethodna relacija često naziva i Omovim zakonom za
naizmeničnu struju.
Snaga i Džulov zakon u kolu naizmenične struje
Kao i u kolu jednosmerne struje, prolaskom struje (I) kroz otpornik (R) na njemu se
razvija toplota. Električna snaga (P), koja stvara ovu toplotu je:
P  RI2
Ovaj izraz važi kako u kolu jednosmerne tako i u kolu naizmenične struje. Ova
snaga se naziva aktivnom.
Izraženo preko impedanse aktivna snaga je:
P  U  I cos  I 2 R  I 2 Z cos , jedinica za aktivnu snagu je vat (W).
Ovo je Džulov zakon u kolu naizmenične struje.
Ovde se pored snage (P) pojavljuju još dve snage: reaktivna i prividna. Radi
razlikovanja snaga “P“ nazvana je aktivnom jer samo ona razvija toplotu ili može da
izvrši koristan rad.
– reaktivna snaga je: Q  U  I sin   I 2 X  I 2 Z cos , jedinica je VAr.
– prividna snaga je: S  U  I  I 2 Z , jedinica je VA.

Međusobna veza između ove tri snage je: S 2  P2  Q2
Energija u kolu naizmenične struje
Prema definiciji snage, energija (W) je proizvod snage i proteklog vremena (t).
W  P t
Instrument kojim se meri je električno brojilo a jedinica kojom se izražava je džul
(J). U praksi se koriste veće jedinice kao što su Wh, kWh, MWh itd.
Trofazni sistem
Trofazni sistem se sastoji od tri jednaka, ali međusobno fazno pomerena napona za
po 1200. Ovi naponi se dobijaju iz trofaznih sinhronih generatora koji na statoru imaju
tri namota međusobno prostorno pomerena za po 1200. Ovaj pomeraj se meri u
električnim stepenima. Polovi rotora su napravljeni od permanentnih magneta ili
najčešće sa električnom pobudom (elektromagnetima). Obrtanjem rotora u namotima

se indukuju naponi prema redosledu u pravcu rotacije. Ako se na ova tri namota
priključe tri potrošača u njima se pojavljuju tri struje. U praksi se najčešće analizira
situacija sa jednakim opterećenjima sve tri faze, takozvano simetrično opterećenje.
Dalje će biti prikazani osnovne relacije koje važe za simetrično opterećen trofazni
sistem. Trenutne vrednosti napona faza a, b i c su:
ua  U m sin t , ub  U m sin(t  1200 ) , uc  U m sin(t  2400 )
Struje u opštem slučaju kasne za ugao  i iznose:
ia  I m sin(t   ) , ib  I m sin(t  1200   ) , ic  I m sin(t  2400   )
Ako se namoti generatora spoje tako da im se počeci vežu u zajedničku tačku,
govori se sprezi zvezda. Zajednička tačka se naziva neutralnom i obično se veže za
uzemljenje i tako dovodi na potencijal zemlje. Ako se početak jednog namota veže za
kraj drugog i tako zatvori krug govori se o sprezi trougao. Sprege zvezda i trougao
mogu se formirati i sa namotima transformatora ali i na strani potrošača.
Umesto trenutnih najčešće se radi sa efektivnim vrednostima napona i struja. U
trofaznom sistemu radi sa o dve grupe napona, to su fazni i međufazni ili linijski. Fazni
naponi su naponi pojedinih faza prema neutralnoj tački (ili zemlji). Međufazni (linijski)
naponi su naponi između pojedinih faza.
Fazni naponi se mogu grafički predstaviti pomoću fazora koji su neka vrsta vektora.
Tri fazna napona (Uf) se predstavljaju kao tri jednaka fazora koja polaze iz iste (nulte)
tačke i međusobno su pomerena za po 1200 tako da podsećaju na zvezdu. Spajanjem
vrhova ovih fazora dobija se trougao čije stranice predstavljaju linijske napone (Ul).
Odnos linijskih i faznih napona je: U l  3  U f
Kod struja je pogodno pratiti struje u provodnicima kojima se napaja potrošač. Bez
obzira kako je potrošač vezan, ove struje su uvek linijske.
Opšte je prihvaćeno da se i naponi izražavaju preko svojih linijskih vrednosti. To se
podrazumeva pa se u oznaci napona ne stavlja indeks “l” (linijski).
Snaga u trofaznom sistemu jednaka je zbiru snaga po fazama. Za simetrično
opterećenje snage u trofaznom sistemu su:
– aktivna snaga: P  3  U f  I l cos  3  U  I cos
– reaktivna snaga: Q  3  U f  I l sin   3  U  I sin 
– prividna snaga: S  3 U f  Il  3 U  I
I ovde važi relacija: S 2  P2  Q2

Napomena: Za označavanje faznih napona u trofaznom sistemu se pored slovnih
oznaka a, b i c koriste i oznake R, S, i T kao i oznake kazaljki (na primer 0, 4 i 8).

15.2. Podaci o materijalima

Provodni materijali – metali i legure
Br. Materijal Hemijska Spec. Tačka Spec. Spec. el. Temp. koef. Zatezna Tvrdoća po
oznaka masa toplj. toplota otpornost otpora čvrstoća Brinelu
kg/dm3 o
C kcal/kg oC mm2/m 1/ oC daN/mm2 daN/mm2
1 Aluminijum čist Al 2,7 658 0,214 0,0241 0,0047 - -
2 Aluminijum za el. teh. meki E,Al 2,7 658 0,214 0,0277 0,0041 7-9 15-25
3 Aluminijum za polu tvrdi E,Al 2,7 658 0,214 0,0290 0,00393 10-14 25-40
4 Aluminijum tvrdi E,Al 2,7 658 0,214 0,0280 0,00407 14-18 40-60
5 Aluminijum liveni E,Al 2,56 658 0,214 0,0284 - 9-12 24-32
6 Aldrej AlMgSi 2,7 650 0,22 0,0328 0,0036 30-50 70-100
7 Bakar za el. teh. meki CuF20 8,89 1083 0,092 0,01754 0,0039 20-25 40-65
8 Bakar za el. teh. polu tvrdi CuF25 8,89 1083 0,092 0,01818 0,0039 25-30 60-80
9 Bakar za el. teh. tvrdi CuF30 8,89 1083 0,092 0,01786 0,0039 30-37 75-115
10 Bakarna žica kalaisana Cu 8,89 1083 0,092 0,0160 0,0036 20 -
11 Bakarni liv Cu 8,89 1083 0,092 0,04-0,05 - 15-18 45
12 Bronza provodna Bc I 8,9 900 0,09 0,0208 0,004 cca 50 -
13 Bronza provodna Bc II 8,05 900 0,09 0,0278 0,004 cca 60 -
14 Bronza provodna Bc III 8,05 900 0,09 0,0555 0,004 cca 70 -
15 Cink Zn 7,14 419 0,09 0,06 0,0037 14-19 30
16 Čelik za konstrukcije Č 0360 7,8 1520 0,115 - 0,0045 37-45 100-130
20 Duraluminijum AlCu5Mg 2,8 650 0,22 0,5 0,0035 - -
21 Grafit l
C 2,25 3800 0,21 22 0,0013 0,4-0,8 -
22 Konstantan CuNi44 8,9 1275 0,1 0,49 0,00003 50 -
23 Kalaj Sn 7,3 232 0,055 0,12 0,0044 2,8 12
24 Hrom Cr 6,92 1920 0,108 0,15 - - 90
25 Mesing za zavrtnjeve Cu58ZnP 8,5 900 0,1 0,083 0,0016 37-51 90-140
26 Mesing kovani b
Cu60Zn 8,5 900 0,1 0,075 0,0016 24-48 80-130
27 Mesing lim Cu63Zn 8,5 900 0,1 0,075 0,0016 30-55 70-160
28 Nikl Ni 8,9 1453 0,109 0,087 0,0067 40-45 80-90
29 Nikelin CuNi30M 8,8 1230 0,095 0,40 0,0002 50 -
30 Novo srebro n
CuNi15Z 8,5 1000 0,094 0,38 0,00007 50-85 160
31 Olovo n35
Pb 11,34 237 0,031 0,208 0,0042 1,5 3
32 Platina Pt 21,45 1773 0,032 0,1 0,0039 18-37 40-110
33 Silicijum Si 2,3 1414 0,17 1000 - 70 -
34 Srebro Ag 10,5 960 0,06 0,0163 0,0041 - 15-90
35 Srebro-nikl AgNi20 10,1 1400 - 0,021 - - 40-78
36 Srebro - tvrdo AgCu5 10,4 930 - 0,19 - - 56-90
37 Srebrna bronza CuAg4 9,1 1080 - 0,024 - - 160
38 Volfram W 19,3 3380 0,03 0,55 0,004 35-42 350
39 Woodova legura BiSnPb 9,7 74 0,03 0, 5 0,002 - -
40 Zlato Au 19,3 1063 0,031 0,023 0,004 10-23 13-75
41 Gvožče - čisto Fe 7,86 1535 0,11 0,096 0,006 18 45-90
42 Gvožče - liveno SL14 7,3 1200 0,129 0,6-1,6 0,0019 14-30 180-250
43 Živa Hg 13,5 -38,5 0,03 0,96 0,0009 - -

Izolacioni materijali
Br. Materijal Spec. masa Relativna Spec. el. Dielektrična Zatezna Toplotna
kg/dm3 dielektrična Otpornost čvrstoća Up čvrstoća stabilnost do
konstanta, r mm2/m kV/mm daN/mm2 o
C
1 Azbest u prahu 2,7 6-10 108-1010 2-3 - 250
2 Azbest – ploče na papiru 0,75 5-8 105 0,3 - 300
3 Beton 1,8-2,5 - 104 1 1,2-2 -
4 Bitumen 1-1,1 3-3,6 10 -1015
13
14-85 - 55-140
5 Celuloid 1,38 7-9 1010-1012 20-30 3,5-7 40
6 Drvo impr. uljem 0,88 3,3-4 - 2,5-14 4,5-7 110
7 Pamučna tkan. impr. uljem 1,2 5-7 - 30-50 3,5-6 120
8 Svilena tkanina 1,1 5-7 - 40-50 2,1-4 180
9 Silikonska tkanina 1,4 3-4 - 13-35 3-20 180
10 Izolacioni lak - 3,5 1012-1016 40-120 - 100-200
11 Guma meka prirodna 1,3 2,1-2,9 1015-1016 10-50 1-2,5 75
12 Guma veštačka 0,92 3,5-5 1014 30 2-2,7 75
13 Melamin 1,45 6,4-,4 1011 14-16 4 120
14 Mokafolijum 1,25 3-4,6 - 20-25 1-3 130
15 Mikanit 1,9-2,5 2,5-5,5 1015 25-35 - 150-300
16 Mermer 2,6-2,8 8,3-10,3 109-1010 20-50 - 250
17 Papir suvi 0,5-0,9 1,4-2,6 1015-1017 8-14 6-8 90
18 Papur u ulju - 3,8-4 - 50-60 - 15
19 Polietilen 0,92 2,1-2,3 1014-1018 20-60 1-1,8 70-90
20 Polistirol 1,05-1,08 2,3-2,8 1014-1017 50-70 3-5 70-85
21 Polivinil meki 1,38 3,3-3,4 1016 50-75 2-7 67
22 Porculan 2,3-2,5 6-6,5 1011-1012 25-38 2,5-5 350
23 Prešpan obični 1-1,3 2-4 - 8-11 6-7 90
24 Prešpan za žlebove 1-1,4 2-4 - 8-13 7-9 90
25 Staklo 2,4 4,5-6,3 1013 10-50 6-8 200
26 Steatit 2,7 5,5-6,5 1012 20-45 6-9,5 800
27 Šelak 1-1,1 3-4 1015-1016 10-23 - 75
28 Liskun 1,7-1,8 6-8 1015-1017 25-200 - 400
29 Epoksidne smole sa pun. 1,7-1,8 5,9 1016-1019 30-35 7,8-8 120-130
30 Poliesterske smole sa pun. 1,77 4-5,2 1014-1015 17-23 1-2 150-180
31 Pleksiglas (klirit) 1,19 3,6 1010-1011 15-20 - 105
32 Pertinaks (bakelit) 1,3-1,4 4-4,5 1011 5-20 10 120
33 Staklolit 1,7-1,9 - 1013 40 22 160
34 Tekstolit 1,3-1,4 - - - 8 120
35 Teflon 2,2 2,1 1016 60 - 330
36 Kapton 1,42 3,5 1015 85-140 1-1,65 400
37 Samolepive trake - - - 5-150 0,6-20 90-220
38 Vazduh suv 0,00129 1 1019 2,1-3 - -
39 Sumpor heksa-fluorid (SF6) 0,0066 1 - 4-5 - -
40 Mineralno ulje 0,93-0,89 2,2 1015 12-20 - 105
41 Silikonsko ulje 0,96 2,6 1016 10-20 - 180
42 Askareli (piralen) 1,6 4 1015 15-25 - 140

Emisivnost materijala – termovizija
Toplotna provodljivost materijala

15.3. Izolovani provodnici i kablovi

Elementarna konstrukcija, provodnik + izolacija naziva se izolovani provodnik.
Kabl ima složeniju konstrukciju koja obezbeđuje zaštitu od spoljnih uticaja (vlaga,
korozija, mehanička oštećenja ...), za primenu u određenim specifičnim uslovima.
Kablovi mogu biti energetski (instalacioni), signalni, telekomunikacioni, itd.
Konstrukcije energetskog i signalnog kabla

1– provodnik, 2 – izolacija, 3 – ispuna, 4 – omotač, 5 – plašt
Strujna opteretivost provodnika i kablova zavisi o materijala provodnika (bakar,
aliminijum), konstrukcije provodnika ili kabla, temperature okoline, načina polaganja
itd. Kod izbora kablova o svim ovim faktorima se mora voditi računa.
Bez ulaženja u sve detalje, sledi tabela za orijentacione vrednosti opteretivosti
bakarnih i aliminijumskih provodnika i nazivne struje osigurača za njihovu zaštitu.
Opteretivost provodnika (A)
Presek provodnika Struja provodnika Struja Struja provodnika Struja
mm2 Cu osigurača Al osigurača
0,75 12 6 - -
1 15 10 - -
1,5 18 10 - -
2,5 26 20 20 16
4 34 25 27 20
6 44 35 35 25
10 61 50 48 35
16 82 63 64 50
25 108 80 85 63
35 135 100 105 80
50 168 125 132 125
70 207 160 163 125
95 250 200 197 160
120 292 250 230 200
150 335 250 263 200
185 382 315 301 250
240 453 400 357 315
U narednoj tabeli prikazane su konstrukcije i osnovne karakteristike nekih često
korišćenih provodnika i energetskih kablova i kablova.

Karakteristika,
Tip Konstrukcija Opis
namena
Provodnik: Bakar, puni presek Jednožilni izolovani
P
Izolacija: PVC provodnik
Provodnik: Bakar, puni presek
Instalacioni
Izolacija: PVC
PP provodnik opšte
Ispuna: sirova guma
namene
Plašt: PVC
Provodnik: Puni presek Instalacioni
PP/R Plašt: PVC provodnik sa
Razmak između žila razmaknutim žilama
Provodnik: Puni presek Instalacioni
PP/U Plašt: PVC provodnik sa
Žile postavljene paralelno uporednim žilama
Provodnik: Licnasto uže
PP/L Izolacija: PVC Za prenosne uređaje
Plašt: PVC
Provodnik: Licnasto uže Za prenosne
PP/J Izolacija: PVC uređaje, pojačana
Plašt: PVC izolacija
Provodnik: Puni presek
Samonosivi
Izolacija: PVC
provodnik za javno
PP/O Ispuna: sirova guma
osvetljenje i kućne
Plašt: PVC
priključke
Noseće čelično uže unutar plašta
Izolacija: PVC Kabl opšte namene
PP00 Ispuna: sirova guma bez posebnih
Plašt: PVC zahteva
Primena u gradskim
Papirna izolacija, olovni plašt,
i industrijskim
armiran dvostrukom čeličnom
IPO13 mrežama za
trakom i omotan impregnisanom
direktno polaganje u
kompaund-masom
zemlju
Izolacija: PVC
Kabl sa
Ispuna: sirova guma
PP40 koncentričnim
Omotač od bakarnih žica
provodnikom
Plašt: PVC
Aluminijumski, sektorski Kabl sa
Izolacija: PVC koncentričnim
PP40-
Ispuna: sirova guma provodnikom,
ASJ
Omotač od bakarnih žica aluminijumski,
Plašt: PVC sektorski
Izolacija: PVC Kabl sa pojačanom
PP41 Omotač: dve čelične trake mehaničkom
Plašt: PVC zaštitom
Izolacija: PVC
Kabl sa pojačanom
Ispuna: sirova guma
PP44 mehaničkom
Omotač od čeličnih žica
zaštitom
Plašt: PVC
Provodnik: okrugli Jednožilni VN kabl
Izolacija: umrežen polietilen sa pojačanom
XHP48
Omotač od bakarne trake električnom
Plašt: PVC zaštitom

15.4. Dozvoljene struje faznih provodnika dalekovoda

(prema TU-DV-04)

Dozvoljene struje faznih provodnika dalekovoda (nastavak)

15.5. Skraćenice
APU Automatsko ponovno uključenje
DETC De-Energized Tap Changer (regulator napona ET bez opterećenja)
DUTS Daljinski upravljana trafostanica
DV Dalekovod
DVP Dalekovodno polje
EES Elektro energetski sistem
ETR Energetski transformator
GIS Gasom (SF6) izolovano postrojenje ili njegov deo
GS Glavne sabirnice
JSS Jednosmerna struja
JP EMS Javno preduzeće Elektromreže Srbije
KJN Kontrolnik jednosmernog napona
KPS Korisnik prenosnog sistema
KS Kratki spoj
KUP Kontrola uključenosti prekidača
NDC Nacionalni dispečerski centar
NN Niski napon
NMT (NT) Naponski merni transformator (naponski transformator)
OLTC On-Load Tap Changers (regulator napona ET pod opterećenjem)
PS Pomoćne sabirnice ili prekidač snage
RDC Regionalni dispečerski centar
RP Razvodno postrojenje
RUP Rezervni upravljački panel
SCADA Sistem za upravljanje i prikupljanje podataka
SF6 Sumpor heksa-fluorid
SMT (ST) Strujni merni transformator (strujni transformator)
SP Spojno polje, sopstvena potrošnja
TR Transformator (energetski)
TRP Transformatorsko polje
TS Trafostanica
TSP Transformator sopstvene potrošnje
TSU Tehnički sistem upravljanja
VN Visoki napon
VNO Visokonaponska oprema
VNP Visokonaponsko postrojenje

Priručnik za održavanje VNO Literatura
LITERATURA
1. Hrvoje Požar, Visokonaponska rasklopna postrojenja, četvrto izdanje, Tehnička
knjiga Zagreb, 1983.
2. J. Nahman, V. Mihajlović, Odabrana poglavlja iz visokonaponskih postrojenja,
Akademska misao, ETF Beograd, 2002.
3. J. Nahman, V. Mihajlović, Razvodna postrojenja, Akademska misao, ETF
Beograd, 2005.
4. Miladin Tanasković, Tomislav Bojković, Dragoslav Perić, Distribucija električne
energije, Akademska misao, Beograd 2007.
5. Gojko Dotlić, Elektroenergetika kroz standarde, zakone, pravilnike i tehničke
preporuke, šesto izdanje, SMEITS, Beograd 2013.
6. Igor Kuzle, Dijagnostika u održavanju elemenata elektroenergetskog sustava,
Skripta, Sveučilište u Zagrebu, FER, Zagreb, 2013.
7. Igor Kuzle, Hrvoje Pandžić; Održavanje elektroenergetskog sustava, Skripta,
Sveučilište u Zagrebu, FER, Zagreb, 2012.
8. Krešimir Meštrović, Dijagnostika i monitoring visokonaponskih prekidačam
Tehničko veleučilište u Zagrebu.
9. Zlatko Maljković, Damir Žarko; Osnovna teorija transformatora, Zagreb, 2014.
10. Predrag Radosavljević, Dijagnostička ispitivanja savremenih SF6 prekidača u
prenosnoj mreži Srbije – Master rad, B,eograd, 2013.
11. Predrag Popović, Tehnička dijagnostika i tehnologije održavanja, (9. Upravljanje
rezervnim delovima i troškovi održavanja), Univerzitet, Singidunum.
12. Dragoš Lazarević, Dijagnostikovanje parcijalnih pražnjenja u energetskim i
mernim transformatorima, Master rad, Čačak 2013.
13. Radojle Radetić, Priručnik za rukovaoce TS/RP, EMS, 2013.
14. MIT520 – 5kV Digital Insulation Tester – user manual
15. Guide for Transformer Maintenance – CIGRE february 2011 (TB 445).
16. Zakonska regulativa kako je navedeno u tekstu.
17. Interna tehnička regulativa EMS i EPS kako je navedeno u tekstu.
18. 3. METALOKSIDNI ODVODNICI PRENAPONA, www.viser.edu.rs/download.
php?id=20320
19. https://www.fer.unizg.hr/download/repository/Sklopni_aparati_-Izvedbe_i_
karakteristike_.pdf
20. https://www.fer.unizg.hr/_download/repository/Odrzavanje8.pdf
21. https://sr.wikipedia.org/sr-el/Automatski_prekidac
22. http://manualzz.com/doc/15521852/postupci-odre%C4%91ivanja-pokazatelja-
pouzdanosti-visokonapons...
23. https://bib.irb.hr/datoteka/323001.Prekidanje_struje.pdf
24. http://www.riteh.uniri.hr/zav_katd_sluz/zee/nastava/svel/ep/download/ELEKTRIC
NA%20POSTROJENJA%206-p.pdf
25. https://www.fer.unizg.hr/_download/repository/SZU2014-01.pdf

IZVODI IZ RECENZIJA
..................................................................................................................................................................
PRIRUČNIK ZA ODRŽAVANJE VISOKONAPONSKE OPREME je sveobuhvatan i kompleksan
dokument koji pokriva vrlo široku delatnost održavanja visokonaponskih postrojenja, sa akcentom
na primarnu opremu i opremu za sopstvenu potrošnju u njima. Sublimira velika stručna iskustva koja
su unešena u tehnička uputstva, pravilnike, procedure, interne standarde i druge oblike interne
tehničke regulative. Svojim sadržajem i obimom prerasta ustaljenu formu priručnika i više liči na
kompletan udžbenik iz koga se može naučiti više nego što je potrebno za obavljanje važne delatnosti
kao što je održavanje.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
PRIRUČNIK ZA ODRŽAVANJE VISOKONAPONSKE OPREME, autora dr Radojla Radetića, je
namenjen svima koji se bave procesom održavanja ove opreme u Elektromreži Srbije a i šire. U
odnosu na postojeću literaturu, ovaj priručnik predstavlja značajan iskorak u smislu kvaliteta,
sistematičnosti, obima i uvođenja novih tema kao što su analiza najčešćih kvarova i planiranje
rezervni delova. Priručnik može da se koristi za indudividualno učenje, kao podsetnik i za
eventualne obuke u ovoj oblasti. Složena i multidisciplinarna građa je izložena pregledno i na
razumljiv način tako da korisnik može jednostavno da iz nje usvaja i utvrđuje znanja.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Recenzenti
..................................................................................................................................................................
O AUTORU
Radojle Radetić je rođen 1957. godine u Buđevu kod Sjenice. Osnovnu i
srednju elektrotehničku školu završio je u Kraljevu. Diplomirao je na
elektro odseku – smer energetika, na Fakultetu tehničkih nauka u Novom
Sadu 1981. godine. Magistrirao na ETF u Beograu iz oblasti energetske
elektronike a doktorsku disertaciju odbranio na FTN u Novom Sadu iz
oblasti električnih merenja. Od 1981 do 1987. godine radio je kako
asistent na katedri za energetske pretvarače i primenu, na elektro odseku
FTN u Novom Sadu. Od 1987. do 1999. godine radio je u Inovacionom
centru Instituta za bakar u Boru, na razvoju uređaja iz oblasti; energetske
elektronike, elektrotermije, elektrohemije, i električnih merenja. Od 1999.
godine radi u Elektromreži Srbije – Pogon prenosa Bor. Za svoj rad dobio je značajna društvena
priznanja kao što su; Zlatna medalja Društva pronalazača grada Bora, Oktobarsta nagrada grada
Bora, itd. Autor je velikog broja uređaja iz pomenutih oblasti. Objavio je preko 60 naučnih i stručnih
radova iz energetske elektronike i električnih merenja, kao i velikog broja članaka za popularizaciju
nauke i tehnike. Do sada je objavio i knjige:
- Tranzistorski pretvarači snage (dva izdanja)
- Tiristorski pretvarači (dva izdanja)
- Prekidačka napajanja
- Tranzistorski pretvarači
- Sistemi automatske regulacije sa tiristorskim pretvaračima
- Priručnik za rukovaoce TS/RP
- Zbirka električnih šema tranzistorskih dc/dc pretvarača
- Kad ima volje ima i načina – biseri mudrosti
- Operacioni pojačavači sa zbirkom šema – odabrana poglavlja
- Električna merenja - otpornost
- Električna otpornost pojava i merenje – sa originalnim rešenjima autora

Priručnik Za Održavanje VNO

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Priručnik Za Održavanje VNO

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

PRIRUČNIK ZA ODRŽAVANJE

BOR, 2017. GODINE

Kompjuterska obrada teksta

Dr Radojle Radetić 3 Elektromreža Srbije

Bor, aprila 2017. godine Dr Radojle Radetić, dipl. inž. el.

Dr Radojle Radetić 4 Elektromreža Srbije

Dr Radojle Radetić 5 Elektromreža Srbije

6. VNO – RASTAVLJAČI ............................................................................ 63

Dr Radojle Radetić 6 Elektromreža Srbije

12. IZVOĐENJE RADOVA U TS/RP EMS ................................................ 168

Dr Radojle Radetić 7 Elektromreža Srbije

Dr Radojle Radetić 8 Elektromreža Srbije

Dr Radojle Radetić 9 Elektromreža Srbije

1.2. Pouzdanost tehničkog sistema

Dr Radojle Radetić 10 Elektromreža Srbije

Dr Radojle Radetić 11 Elektromreža Srbije

(uklopnog stanja razvodnog postrojenja, napajanja nekog objekta, dela, pa i čitavog

Dr Radojle Radetić 12 Elektromreža Srbije

Dr Radojle Radetić 13 Elektromreža Srbije

1.3. Rad tehničkog sistema

Dr Radojle Radetić 14 Elektromreža Srbije

Calisto (Morgan Schaffer), Transfix (Kelman) itd, za on-line praćenje stanja

Dr Radojle Radetić 15 Elektromreža Srbije

Dr Radojle Radetić 16 Elektromreža Srbije

Korektivno (naknadno) održavanje je održavanje kod kojeg se interveniše na

Dr Radojle Radetić 17 Elektromreža Srbije

Postoji i takozvano investiciono održavanje koje podrazumeva zahvate većeg

Dr Radojle Radetić 18 Elektromreža Srbije

Provere i kontrole funkcija mogu da budu zbog poštovanja zakonskih odredbi

Dr Radojle Radetić 19 Elektromreža Srbije

mreži predstavljaju pojedine aktivnosti, a čvorovi predstavljaju određene trenutke u

Dr Radojle Radetić 20 Elektromreža Srbije

Dr Radojle Radetić 21 Elektromreža Srbije

Dr Radojle Radetić 22 Elektromreža Srbije

Dr Radojle Radetić 23 Elektromreža Srbije

Dr Radojle Radetić 24 Elektromreža Srbije

meseca decembra prethodne godine. Termini isključenja u godišnjem planu isključenja

Dr Radojle Radetić 25 Elektromreža Srbije

Proces upravljanja OS zasniva se na usvojenoj politici preduzeća prema OS, stanju

Dr Radojle Radetić 26 Elektromreža Srbije

1.10. Softverska aplikacija SAP EAM u EMS

Dr Radojle Radetić 27 Elektromreža Srbije

1.11. Uzroci i vrste kvarova u prenosnoj mreži

Dr Radojle Radetić 28 Elektromreža Srbije

Opterećenja opreme se prate i kad god je to moguće izbegavaju. Na kvarove u

Dr Radojle Radetić 29 Elektromreža Srbije

Dr Radojle Radetić 30 Elektromreža Srbije

Dr Radojle Radetić 31 Elektromreža Srbije

Dr Radojle Radetić 32 Elektromreža Srbije

Interna tehnička regulativa

Dr Radojle Radetić 33 Elektromreža Srbije

Visina od poda do nezaštićenih delova uređaja pod naponom

Dr Radojle Radetić 34 Elektromreža Srbije

Tabela 2.1-1. Minimalni razmaci, visine i transportna rastojanja

Tabela 2.1-2, Podužne otpornosti i maksimalno dozvoljene struje opterećenja užadi od

Dr Radojle Radetić 35 Elektromreža Srbije

Poluprečnik savijanja kablova

Dr Radojle Radetić 36 Elektromreža Srbije

Dr Radojle Radetić 37 Elektromreža Srbije

– TU-TS-03: 2015 Tehničko uputstvo za pogon i održavanje visokonaponske

Dr Radojle Radetić 38 Elektromreža Srbije

Dr Radojle Radetić 39 Elektromreža Srbije

Dr Radojle Radetić 40 Elektromreža Srbije

Dr Radojle Radetić 41 Elektromreža Srbije