Dušan Baranin

GOLA ĆI
(ZEKA BULJUBAŠA)

By

2
PRVI DEO

3
 I

K ad je doznao šta se sve dešavalo u Domanima od gneva su se

Zeku stezale pesnice. Razdražen hteo je odmah da pojuri tamo.
Nekoliko puta se odlu čivao da uđe kod Adem-bega. Zatim se pribrao.
Napojio je konja i predao ga seizu u konjušnicu. Strpao je kupljene
darove u torbu. Osetivši da se smirio, odlu čno uđe u odžakliju. Adem-
beg je sedeo podvijenih nogu na šiljtetu. Pio je kafu i šarenim
trešnjevakom pušio duvan. Nije se za čudio kad je ugledao Zeka.
Dobroćudnim, skoro očinskim pogledom merio ga je uzduž i popreko.
— Nešto si hteo?
— Da odem do mojih u selo, — odgovori mu Zeko. Adem-beg se
osmehnu, napuni usta duvanskim dimom. Zeka to još više zbuni. Na licu
mu se javila zbrka gneva i stida.
— Biva, nje se nisi uželeo?
— Jesam, — prevali Zeko odebljalim jezikom.
Adem-beg je voleo Zeka više nego ma koga drugog momka. , Voleo
ga je što je pouzdan, smeo i odlu čan. Ponešto i zbog toga što je znao da
se njegov najmla đi sin Jusuf sprijateljio i pobratimio s Vlahom. Nije mu to
u početku bilo po volji, a posle svršenog čina, prema Zeku je osećao
nešto rodbinsko. Kao razuman i iskusan čovek, Adem-beg je znao,
mladost je puna nemira i snova i težnja za podvizima. To mu natera tugu
u srce. Setio se kako su to bili zlatni dani. Pogleda Zeka i re če:
— De, de, ne stidi se! Nije sramota biti mlad i voleti. Pogotovo ne
onakvu lepoticu. Nego da znaš. Dok si ti bio na poslu u Dubrovniku,
Hasan Anadol čević pokušao je da otme Ikoniju. Ona, junak-žena,
zgrabi sekiru. I da se nije desio tu knez Nikola, od njega se ne bi šta
imalo ukopati...
— Psina, — vrisnu Zeko.
— Ne žesti se, mladiću! Baš je dobro što se to desilo. Ubi ga tvoja
Ikonija gluvim barutom. Sad od sramote ni u kavu ne sme da iza đe
među Turke. Džumbus se stvarao s njime ovih dana u čaršiji. Čim
pomoli nos na ulicu, za njime pristanu deca i manitovi pa vi ču: „Hasane,
pozdravila te Ikonija". To je gore, moj sinko, nego poginuti.
— Hvala ti, beže, ali ne dao bog da se sretnemo, — viknu Zeko.
Adem-beg je znao preku i silovitu prirodu svoga momka. Iako ga je
voleo, nije mu bilo po volji da jedan Srbin, makar to bio i Zeko, tako
4
otvoreno ispoljava svoja osećanja. Zato podiže glas i skoro zapovedni čki
reče:
— Pođi iz ovih stopa u selo. I odmah se oženi njome. Ne ću zbog
tebe i te žene da stalno dolazim u sukob s čaršijom. Ostaćeš mesec
dana. Posle ću doći tamo da se s Ljubinkom dogovorim gde da te
smestim da Anadolčevićima za izvesno vreme ne budeš na očima.
Zeko je nastojao da zaguši u sebi srdžbu. Ćutao je. Adem-beg se
maši rukom za kesu. Odbroja nešto novca i pružajući ga Zeku reče:
— Ovo je moj dar da provedeš svadbu. Zaslužio si i više svojim
radom i poštenjem. Pozdravi Ljubinka i put pod noge. Jedno zapamti,
razminjuj se s Turcima. Naše je ovo carstvo.
Uzbuđenom Zeku drhtalo je srce dok je primao od bega dar.
Kad se našao u svojoj moma čkoj sobi, izvadio je iz nedara kesu i
stavio u nju dobijeni novac. Ono mu čno predosećanje nikako ga nije
napuštalo. Ne znajući šta radi, oproba noktom kremen na kuburi, pa je
gurnu s leve strane u silav. Zakop ča gunj. Uze torbu i odmah okrenu put
Domača.
Išao je žurno kao da ga nevidljiva sila vu če što pre da stigne. U toj
naglosti i žurbi zaboravio je da se pozdravi sa pobratimom Jusufom.
Nebo se utapalo u sunčane ponore. Blag vetrić doletao je s Volujaka i
ticao mu smrknuto lice. Bio je ve ć prevalio pola puta kad ču iza leđa
konjski topot. Za njim je galopu jurio Jusuf. Još izdaleka mu doviknu:
— Zar tako pobratime? Okrenuo si kući, a sa mnom sa ne
pozdravi?
— Oprosti mi, pobratime! Bio sam ljut, pa sam zaborav Znaš i sam
da je Hasan ponovo hteo da otme Ikoniju?
Poljubiše se i krenuše zajedno napred. Usput je Jusuf da razvedri
pobratima pričao kako je, dok je Zeko bio u Dubrovniku, provodio vreme.
Zatim ga je ispitivao šta je uzeo svojima za dar. Naposletku re če:
— Babo mi reče da ćeš se ženiti!
— Nije mi baš do toga. Ali bolje i to nego da stalno strepim za nju,
— odgovori mu Zeko. U sebi je mislio: „Zašto me ne ostavi ve ć jednom?
Iako mi je pobratim, kao Tur čin ne može da shvati moju muku. Njemu
sve ide potaman. Ja sam rob i sluga. To više ne mogu da podnesem.
Bolje bi bilo da sam onoga dana nogu slomio nego što sam pošao u
Nevesinje."
— Doći ću ti na svadbu, pobratime, i doneti dar. Vide ćeš. Sada
neću da ti kažem šta, ali ću te iznenaditi!
Jusuf je na sve moguće načine nastojao da odobrovolji Zeka. Znao
je — bora na Zekovu čelu ne sluti na dobro.
Pred selom, i u času kad su hteli da se pozdrave i raziđu, Zeko u
Domane, a Jusuf natrag u Nevesinje, začu se ženski vapaj. Neko je
zvao u pomoć. Zeko oslušnu. Baci torbu i reče Jusufu:
5
 — Sačekaj me, pobratime, da vidim ko to zapomaže!
U nekoliko vu čjih skokova preskoči potok i dolinu. Usko či u leskovo
grmlje. Brzo se probio kroz šumarak prema proplanku gde je bio pašnjak
pokojnog Miloša Radulovi ća. Kad je video Tur čina kako za ruku vodi
Ikoniju i pred sobom tera njenu kravu, nešto ga srdito i zlobno š čepa za
srce. Oseti ozdo od petnih žila i sa vrha glave navirao je bes i cela ga
zahvatao. Gledao je kako Tur čin vuče Ikoniju. Ona se otimala i iz glasa
jaukala. Setio se i nasrtanja Hasana Anadol čevića na njega, svih
poniženja i uvreda koje su Turci izvršavali nad Srbima. Cepteo je u
navreloj groznici srdžbe. Pred o čima mu se mutilo.
Utajio se uz bukvu i pripustio Tur čina da mu pri đe na dohvat ruke.
Prepoznao je u njemu starijeg Hasanovog brata Mujagu. To još više
zapeni u njemu krv. Sada je ose ćao jedino potrebu da se sveti. Sko čio je
i jednim zamahom loža prerezao Mujagi grkljan. Dok je preklani umirao,
prepoznao je Zeka i hteo da izvuče iz silava kuburu. Drugi Zekov udarac
preduhitri ga.
U prvom momentu Ikonija nije mogla da se sna đe. Grlila je Zeka,
plakala i htela nešto da mu kaže. Oblivala ga je suzama. Zatim se naglo
uplašila kad je pogledala mrtvog Mujagu. Zajecala je.
— Ne boj se! Ja sam tu, — reče Zeko.
— Šta učini? Sve će selo Turci poklati. Bolje bi bilo da si mene ubio!
— I bez ovoga nama više ovde nema opstanka. Prihvati kravu! Goni
je kući i kaži ocu šta sam u činio. Bežite prema Volujaku. Odatle ćemo
prema Podrinju i Srbiji. Ja ću vas stići. Tamo me na putu čeka Jusuf
Adem-begov.
— Ne veruj mu. Ubiće te. Turčin je. Ne idi! — vikala je Ikonija.
— Moram ići. Neću da ostanem nečovek u njegovim očima. Idi i
mene ne čekajte. Ja ću vas stići! — reče Zeko i brzo se otkide od Ikonije.

6
 II

Dok se ovo dešavalo, Jusuf je uznemireno čekao pobratima.

Taman se bio odlu čio da pođe i potraži ga, a iz šumarka se pojavi Zeko.
Lice mu je bilo bledo, o či zamućene. Usne su mu od bola podrhtavale. U
desnoj ruci još je držao krvav nož. Kad ugleda pobratima, saže se te nož
obrisa o travu i vrati u korice.
— Šta se tamo dogodilo? — upita Jusuf.
— Ja ubih Turčina, pobratime, — odgovori mu Zeko.
— Koga? — uzdrhtalim glasom pitao je Jusuf.
— Mujagu Anadolca. Bio je ugrabio Ikoniju.
Jusuf je znao koliko Zeko voli Ikoniju. Njemu kao nevinu i čistu
mladići, jasno je bilo šta zna či takva ljubav i da je on na Zekovu mestu,
uradio bi to isto. Ali je u isto vreme znao, da je Zeko kao Srbin
prekoračio nedozvoljenu granicu. Ubio je Tur čina. Njemu brata u veri i
Alahu. Šta da uradi? U njemu se borila ljubav prema drugu i pobratimu i
osećanje Turčina. Izdati Zeka, značilo je izdati u njemu svoju krv,
pobratimstvo i pljunuti na obraz Bašagi ća. Isto tako nije mogao da izda
ni svoje carstvo i veru. Nešto mu čno, gorko kao otrovni jed, ispunilo ga
je cela. Morao je pošto poto da se smiri i pribere. O svemu dobro da
razmisli.
I Zeki je odmah postalo jasno, čim je na Jusufovu licu video zabunu,
ono ranije poverenje između njih Mujaginom smrću je raskinuto. Zato je
odmah promenio svoj raniji plan da ode u selo. Okrenuo je prema
torinama na planini. Jusuf ga je ćutke i sustopice pratio. Ni re či nisu
progovorili ni jedan drugoga pogledali. Seli su i gledali kako se niz doline
lagano prema Domanima privla či suton.
Ćutke su razvršili naviljak sena i legli da se odmore. Jusuf celu no ć
nije mogao da zaspe. Razmišljao je i stalno se prevrtao. Se ćao se priča i
uzdaha svoga pobratima kad mu se poveravao o svojoj ljubavi prema
Ikoniji. Zatim je proklinjao proroka i Alaha, što su me đu ljude uneli
zabunu i stvorili razne vere. „Kako je sve to nezgodno. I zašto da mi je
preči taj napasnik i pijandura, Mujaga Anadolac, od Zeka?" Ništa
pametno nije mogao da smisli. Tek ispred zore, prevaren od sna, zaspa.
Zeko je osećao da mu pobratim ne spava. Pokušavao je da shvati
njegovu muku. Osuđivao je sebe što je bio nagao. Mogao je Mujagu
isprebijati da mu posle život ne valja ni dve pare. Ubio ga je i
7
neprijatnosti izložio sve svoje, me đu koje je spadao Jusuf i njegov otac
Adem-beg. U momentima ga je zahvatala sumnja. „Možda pobratim
neko zlo smišlja." Zato je stalno nastojao da ostane budan i na oprezu.
Odlučio se čim svane, oprostiće se od Jusufa, pozdraviće Adem-bega i
reći mu da odlazi u hajduke. „Oni su prema meni bili ljudi i ja se moram
pošteno s njima rastati", zaklju čio je na kraju.

Kad su ustali, prvi se pribra Jusuf i re če:

— Ja sam noćas stalno razmišljao, pobratime, o onome što si ju če
uradio.
— Ni ja, pobratime, nisam sklopio oka. Mislio sam o tome šta ti
razmišljaš, — odgovori mu Zeko.
— Znaš šta, pobratime?
— Šta? — upita ga Zeko.
— Ti si Srbin i moj pobratim. Neću i ne mogu da te izdam Turcima.
Okaljao bih svoj obraz. Isto tako, ne mogu ni da pre đem preko toga što
si ubio Turčina. To mi moja turska vera ne dozvoljava. Zato sam smislio
šta da radimo!
— Reci, pobratime! Ja pristajem na sve što ti kažeš.
8
 — Ti imaš kuburu. A imam je i ja. Obadvojica smo dobri nišandžije.
Podeli ćemo megdan.
— Pristajem, — odgovori Zeko, ose ćajući da ga već podilazi zebnja
po telu, jer mu se nije htelo pucati na pobratima i Adem-begovog sika.
Prvo su se zagrlili i tri puta poljubili. Zatim odbrojaše pedeset koraka
rastojanja. Stadoše jedan prema drugome. Obojica su izvadili iz silava
kubure. Još su se jednom pogledali.
— Pucaj, pobratime, — viknu Jusuf.
— Tvoje je da prvi pucaš, — reče Zeko, jer se još nadao da Jusuf
neće pucati i da će se rastati u ljubavi.
Jusuf diže kuburu. Nanišani Zeka u glavu. Okide. Puška grmnu.
Kuršum okrznu vrh šubare na Zekovoj glavi.
— E, sada je tvoj red, pobratime, — viknu Jusuf.
Zeko je dugo oklevao. Nije mu se pucalo. Zatim naglo diže kuburu.
Opali je u vis preko Jusufa.
— Zašto oi tamo pucao? — upita Jusuf.
— To je moja stvar, — odgovori mu srdito Zeko.
— Nisi hteo da me ubiješ?
— Odlazi, pobratime! Ja idem u hajduke. Pozdravi Adem-bega. Kaži
mu sve kako je bilo!
Jusuf je dugo petljao dok je zauzdao konja. Zatim se izobli čena
lica od bola okrenu prema Zeku i re če:
— Od sada više nismo pobratimi!
— Nismo, — odgovori mu Zeko.

9
 III

Dok se sve to događalo između Zeka i Jusufa, Ikonija je dotrčala

Gligorijevića kući. Ispričala je šta je Zeko uradio. Ljubinko se odmah
odlučio šta da radi. Naredio je Marku da trkne do ku će kneza Nikole.
Ništa da mu ne kazuje. Ali da ga pozove da odmah do đe. Zatim je
Jovanki, Milanu i Ikoniji naredio sve vrednije stvari da pakuju u vre ću i
kovčege kako bi, čim se smrkne, bili spremni za bežanje.
Knez nije slutio o čemu se radi. Ali je pohitao Ljubinkovoj ku ći.
Zateče nered i odmah mu posta jasno da se nešto krupno moralo
dogoditi. Ljubinko mu sve ispri ča. Knez Nikola malaksalo sede na
cepalo. Časak je oborene glave razmišljao. Zatim se trgao, pogledao
Ljubinka i rekao:
— Beži, kukala ti majka! To sitnog mala ćemo ti razuzeti i isplatiti.
Volove, jednu-dve krave poteraj. Ja ću Turcima reći da si pobegao preko
Somine za Crnu Goru. A savetovao bih te da bežiš Posavini. Tamo u
Semberiji i Mačvi ima mnogo naših ljudi.
Uskoro je celo selo saznalo za nemio doga đaj. Stariji ljudi se
prenevoljiše s Ljubinkom. Žene su šapatom kukale i proklinjale Zeka.
Mladi ljudi, devojke i neveste, izmicali su u šumu i planinu da se uklone,
u slučaju da se Turci odlu če da na selu iskale zbog Zeka svoju osvetu.
Sitnu Ljubinkovu i Ikonijinu stoku seljaci su razuzeli. Dali im. za nju
po nešto novca ili odela. Volove je Ljubinko promenio za konje. Čim je
zvezda sela na nebo, bio je gotov. Natovario je što se moglo di ći i rekao
šapatom knezu:
— Ako slučajno nai đe Zeko, kaži mu da sam krenuo preko Vu čeva i
Čelebi ća za Podrinje.
Jovanka je je čala. Ikonija i Zekove sestre, oblivene suzama, pri
polasku su poljubile rodni prag i zavijaju ći bolno krenule za Markom i
Milanom. Ljubinko je zadugo obilazio oko ku će. Činilo mu se da je nešto
zaboravio. Gde god je bacio oko, svuda ga je nešto blisko i prisno zvalo
sebi. Osećao je strašan bol što ga je zavijao u stomaku i grudima. Kusati
pas Zeljov pušten s lanca, išao je snuždeno za njime. Dizao je glavu i
bolno cvilio.
Ljubinku udariše suze. Pogleda Zeljova i re če:
— Hajdemo, verni prijatelju!

10
 IV

K ad je Zeko zašao u šumu, činilo mj se da još čuje bat kopita

Jusufova konja. Osećao se užasno osamljen. Izgubio je roditelje i
Ikoniju, pobratima i prevario Adem-begovu nadu. Ubio je Tur čina. Znao
je da ga odasvuda vreba opasnost. Imao je da bira da se odmetne u
hajduke ili da traži utočište kod Crnogoraca.
Misli se kao plamene munje ukrstiše u njegovom mozgu. „Sudbina
se zlom okomila na mene. Podla i nemilosrdna. Dala mi je ogromnu
snagu, zdravu pamet, pa se ne mogu pomiriti da budem unižen i rob."
Voleo je kao i svaki normalan čovek svoj zavičaj. Ljuti hercegovački krš i
njegovu bedu. Izrastao je iz njega kao bor čoji odoleva burama. Znao je
da ga tuđina neće ničim boljim dočekati. „Sve što je dobro, lepo i korisno
ugrabili su Turci. Pravo gospodara sastoji se u tome, sva dobra
zemaljska da služe njima. Red i zakone, po kojima se živi i umire, radi,
pati i posrće, gospodar uvek podešava tako da je njemu dobro. Turci su
oni koji su gore. Sve što je dobro i lepo njihovo je. Srbima preostaje
samo robovski lanac, patnja i uniženje."
To sećanje na bedni položaj budi u Zeku tugu i o čajanje. Svako
vrelo nade je ugušeno. U srcu zjapi ledena pustoš. Sve je postalo
besmisleno. Tu više nema njegovog oca, majke, bra će i sestara. Nije tu
više ni Ikonija. Tu gde je osetio prvu radost, video sunce. Uzbu đivao se
trepetom zvezda, sjajem mesečine, sada je pusto i mrtvo! „O, bože,
zašto si tako svirep? Zar je zemlja tesna da ne može primiti na sebe
jednog čoveka, koji ništa drugo ne traži sem da bude poštovan? Da mu
se dozvoli da druge poštuje i svoje voli? Zašto je tako? Čim se čovečje
srce rascveta, odmah se na njega ustremi sve zlo da ga sprži i uništi.
Nepravedan si, o gospode", — jeknu Zeko. Pokušavao je iz sebe da
otera stihiju zlih misli i gorkih ose ćanja.
Išao je. Tamna se šuma dizala od zemlje do neba pred njim. Zalazio
je u zelene dvore čestara. Osećao onaj prohladni, senoviti dah vlage i
tišine. Debele bukve, kilavi hrastovi, vite jasike i ustreptale breze su ga
susretale. Taj čudni svet, koji je jedan drugoga pritešnjavao, izgledao mu
je negostoljubiv i sumoran. Tek gore na vrhu brega kad se našao me đu
starim žbunastim klekovima, po kojima je jutarnje sunce tkalo zlatne
šare, učinilo mu se da je daleko od ljudi i njihovog zla. Odatle je mogao
da posmatra selo. Nije više onakvo kao što je bilo u danima njegove
11
sreće dok je živeo u očevu domu i voleo Ikoniju. Ku će su i dalje svaka na
svom mestu. Iz njih se dizao dim kroz komine i peo pravo u modro,
sunčano nebo. Ali polje oko sela izgledalo je pusto. Ni ka pasištu nije
bilo stoke i čobana. Neki čudni muk lebdeo je kao nevidljivi veo iznad
Domana, što je značilo da su se ljudi bojali odmazde od Turaka. Sklonili
su se u šumu i planinu, računajući s pravom: ko izbegne prvome besu,
jevtinije će posle proći.
Opet su se javile u njemu zle slutnje i crne misli. „Šta li je bilo s
ocem i ukućanima? Da li su pobegli? Je li Ikonija pošla s njima? Šta su
preduzeli Turci kad su saznali za Mujagu Anadol čevića? Kako je sve to
primio Adem-beg?"
A kad se dan razbuktao i planina uplovila u luku sun čanog podneva,
savladao ga je san. Ležao je nepomi čno i spavao kao da je obamro.
Trgao se tek kad je osetio na ramenu dodir ne čije ruke. Skočio je i mašio
se za kuburu u silavu. Još se nije bio razabrao od iznena đenja i bunila,
kad mu oštro i prekorno zabubnja u ušima glas kneza Nikole.
— De, de smiri se! Treba da razgovaramo!
Zeko sumnjičavo osmotri okolinu. Pogleda kneza i upita ga:
— Otkud si doznao da sam ovde?
— Videli su te čobani jutros kad si posle pucanja na Jusufa ušao u
šumu. Pošao sam da te tražim i našao. Ne boj se. Nemam nameru da te
izdam i zlo da ti učinim. Hoću samo da ti kažem očevu poruku i moj
savet, — reče knez Nikola i sede.
— Verujem ti, kneže! I poslušaću te! — odgovori Zeko, jer se zaista
osećao izgubljen i bespomo ćan.
— Prvo i prvo, treba da znaš, Ljubinko je još sinoć umakao nekuda
prema Podrinju. Ići će preko Vučeva. Naumio je da se nastani u
Semberiji ili Ma čvi. Zna te krajeve. Tamo ima dosta naših zemljaka. S
njima je pošla i Ikonija. Tebi su poru čili da ideš za njima.
— Iz ovih ću stopa da krenem, — odgovori Zeko.
— Ostani tu da ti donesem nešto brašnjenika. Još ti i ovo mogu da
kažem. Dolazili su Bašagi ća momci, — reče knez.
— Tražili su me?
— Nisu. Adem-beg je poručio da se seljaci ne plaše. Mislio je da je
tu Ljubinko. Hteo je da ga savetuje da beži. A i tebe nije zaboravio.
Poručio je, bogom nek ti je prosto s njegove strane, čovek si i junak...
Zeku srce uzdrhta od radosti. Bilo mu je istinski drago što je Adem-
beg ostao do kraja čovek.
— Imaš li šta od oružja? — upita knez.
— Imam. Nisam najbolje sa džebanom, — odgovori Zeko.
— Doneću ti ja tuce fišeka i brašnjenik, — re če knez i brzo iščeznu
u šumu.
Zeko se odjedanput uznemiri. Sve što je knez ispri čao izgledalo mu
12
je neverovatno. Bojao se da nije nevolja prisilila kneza i selo da ga
izdaju. Za svaki slu čaj premesti se.
Uskoro se pojavi knez. Nosio je o ramenu torbu i zverao oko sebe.
Zeko mu se javi. Samo su časak ćutali. Uzevši od kneza brašnjenik,
Zeko ga zagrli i reče:
— Zbogom kneže! Po zlu me ne pominji!
— Srećan ti put, sokole! Čuvaj se. Nevesinjski Turci će te i na
zvezdi tražiti.
Zeko je još jednom zagrlio kneza. Brzo se otrgao i zakora čio u
šumu prema Volujaku. Mlad mesec visio je iznad ćutljivog drveća.

13
 V

Negde pozadi u tamnoj noći ostali su Domani. Gore na nebu su

drhtale zvezde. Zeko je ulazio sve dublje u šumu. Zvezde i šumor grana
izgledali su mu jedini glasnici života. Pusta i mukla divlja no ć osamljenu
čoveku u planini je strašna. Puteljak je uzan. Krivuda i noga se stalno
spotiče preko žila i drveća. Pokatkad se skrka suvarak i odjekne u tišini
kao pucanj. Jeziv prizvuk straha ra đa se u grudima. Zeko se osećao
ubog, malen i osamljen, prepušten u ruke tajanstvenoj sili, čije ćudi nije
poznavao.
Tako se kreće možda samo vuk posle uspešnog bega od hajke
Žurilo mu se i činilo, ako zastane, potera će ga stići. Iznova će otpočeti
ono od čega je morao pobeći. Osećao je da se zemljište naglo uzdiže.
Išao je sve uzbrdicom. Sredinom je tekao bu čan planinski potok. Na
proplanku je bilo mnogo izvaljenih bukava a pod nogama je ose ćao
travu. Tišina je bujala kao tuga u njemu. Mese čina se razlivala niz travu
kao mleko.
Srndać, oprezan stražar, stajao je više potoka, a desetak srna pilo
je vodu. Dvoje-troje srnčadi nemirno je skakutalo. Kad se iz šumskog
čestara pomolio Zeko, začuđeno su ga pogledali. Jelen je razdraženo
onjušio nozdrvama vazduh i uznemireno podigao glavu. O či su mu
borbeno sjale. Zviznuo je na nozdrve i sa čekao da srne ugalopiraju u
šumski čestar. Zeku je bilo prijatno od toga susreta, jer sada je znao da
pored njega u šumi i planini ima još živih stvorova.
Zastao je i samo se časak predomišljao. Zatim je nenadno osetio
umor i potrebu da predahne. Nije znao ni gde se nalazi. Desno od njega
uzdizao se Volujak. Pred njime se kao ogromna, crna i tajanstvena
senka ocrtavalo šumovito Vu čevo. Negde dole u kazanu no ći čuo se
šum neobuzdane Planinske reke u koju se bu čno survavao potok. Tek
sad mu je postalo jasno, levo je morala biti Drina.
Seo je uz izvaljenu bukvu. Odmarao se. O čima koje su žmirkale
gledao je u vrhove drveća. Šuma se grlila sa mese činom. Tamne oči
noći već su uzimale bledilo zore, što se oprezno šunjala niz gle čerske
strmine. I tuga u Zeku nije više bila kao ranije oštra i nepodnošljiva. San i
umor su već grlili njegovo telo. Naslonio je glavu na bukvu i osetio da se
brzo gasi u njemu svest.
Iz sna ga je trglo neko brundanje. Čula se cika, lomljava i tutanj.
14
Prenuo se naglo kao čovek nemirne savesti. Protrljao je o či. Ceo je
proplanak plivao u bujici sun čane svetlosti. Na potoku je krdo divljih
svinja pilo vodu. Dva stara vepra, ogromnih o čnjaka i nakostrešenih
čekinja, delili su megdan. Krma če, sprasne ili sa mladuncima, stajale su
okolo njih. Posmatrale su bespoštednu borbu mužjaka.
Kad se Zeko uspravio da posmatra, svinje osetiše prisustvo
neželjena gosta. Ludačkim galopom jurnuše u šumu.
Za potok su znale sve životinje i zveri. Svi živi stvorovi šume tu su
gasili žeđ. Dolazili su tu vuci, smeli i bez straha, jer su znali da se
nemaju koga bojati. Prikradale su se i lije, a skakutavo dotr čavali sivi
zečići, brzo lokali vodu i uzdignutim ušima lovili glasove opasnosti.
Došunjali bi se i jazavci. Sletali tetrebovi. Naposletku se pojavila me čka
sa dvoje mladunčadi. Išla je tromo, gegajući se. Zastajkivala je i samo s
vremena na vreme bacala nehajno pogled i žmirkaju ći osmatrala
proplanak. Mečići su brzo pritrčali potoku. Dugo i žudno su lokali vodu.
Tek kad su se napili mladunci, majka je prišla i zadugo lokala. Jezik joj je
bleštao na suncu kao plamen. Kada je ispunila bokove vodom, okrenu
se i polako krenu pravo prema Zeku.
Njega spopade strah. Bila je golema zverka. U svome krupnom telu
i smirenom pouzdanju nosila je ogromnu snagu i ulivala strah svima
životinjama šume. Ispred nje se sve sklanjalo. Kad Zeko vide da će ne
primećujući nagaziti ga i razlju ćena napasti, trže kuburu i brzo se povu če
ustranu da joj oslobodi put.
Ona ga primeti i stade. Samo časak ga je gledala začuđeno. Zatim
se uspravi va zadnje noge. Mumlaju ći lagano po đe prema njemu. Zeko
oseti kako ga je obujmio užasan strah. Kosa mu se uspravi na glavi. Da
ne dadne povod zveri da Jurne na njega, nije bežao, samo je uzmicao
natraške. Ruka sa kuburom je drhtala. Kad me čka uvide da joj protivnik
uzmiče, zastade žmirkaju ći od sunca. Pažljivo je pratila ovaki Zekov
pokret. Zatim je dugo stajala kao da se predomišljala ho će li navaliti.
Naposletku nešto muklo smumla i naglo po đe u suprotnom pravcu,
odvodeći svoje uplašene mladunce.
Zeko je dugo i oprezno promatrao šumski čestar gde se sklonila
mečka. Zatim je sišao do potoka. Umio se i napio vode. Potom je seo i
uzeo iz torbe sira i hleba da se potkrepi.
Što je dan više osvajao, šuma je postajala sve bu čnija i veselija.
Javljali su se horovi ptica. Negde je kliktao razbojnik kobac. Detli ć je
oštro kljunom dubio stablo. Čuo se i gugut golubova, gakanje vrana. U
potoku se praćakale pastrmke. Po cvetovima su zujali insekti. Sve je
vrilo od nemira mrkoputih, divljih p čela. Jedna dugorepa veverica je brzo
sjurila niz bukvu. Pritr čala je potoku, loknula nekoliko puta vodu i ponovo
se našla na grani bukve. Promatrala je za čuđeno i radoznalo Zeka. Po
travi su užurbano jurili mravi i raznobojne bube. Cvetovi su otvorili svoje
15
krunice i nepoštedno nudili slatki nektar. Sve je bujalo i radovalo se
suncu i životu." Svima je bilo mesta i niko nije mnogo obra ćao pažnju na
suseda. To pokrenu u Zeku nemirne misli. Oseti se sre ćan što sve to
može da gleda i prošaputa: „Život je lep i u društvu zverova".

16
 VI

Na putu Zeko je izbegavao drumove i turska naselja. Obi čno je

noćivao sam u šumi. Ve ć se i u snu navikao da poznaje hod zveri, šapat
trava i šum drveća, dah vetra i glasove životinja.
Hranom se snabdevao kod čobana.
Na Čelebićima je ostao čitavu nedelju dana da se odmori i promeni
obuću, koja mu je usled napornog hoda preko planina ve ć potpuno
propala. Iz priča starca, kod koga je počinuo, doznao je da je tuda pre
nedelju dana prošla jedna srpska porodica. Po opisu, bili su to njegovi.
Bio je to prvi trag i prva srećna vest. Odmah mu je postalo lakše na duši
kad je doznao da su sre ćno dotle prebrodili sve opasnosti. Nešto široko,
svetlo i veliko ga ispuni. Zagrli starca i poveri mu svoju nevolju. Deda je
šmrkao:
— Mnogo našega sveta propada od nekrsta. Samo ja ne mogu
nikako da shvatim koga vraga ljudi traže po župama i dolinama? U
planini je, brate, slobodno. Turci zaziru da dolaze.
— Kad bismo se svi sabili u planine, Turci bi za nama došli ovde da
nas potčine i opogane, — odgovori mu Zeko.
— Od mene su šipak dobili! Sedamdeset mi je godina. Nikad
nikome harač i miriju nisam dao. Jedino kad se namine koji kalu đer da
prosi za manastir, dam mu runo vune ili oku voska. Za mene ne postoji
vezir u Travniku, a ni car u Stambolu. Nahranim hajduka i putnika. To mi
je dužnost.
Zeko je prečao okrominom opanke. Nastojao je da prišije podlogu
na rupe gde su mu prsti propadali. Starac ga je gledao. Nabra
nakostrešene obrve i zovnu sina.
— Sazuj tvoje opanke!
— Zašto, babo?
— Podaj ih njemu. Vidiš da je na muci i obosio.
— Daću mu ih, — reče momak.
Izu svoje nove opanke i dade ih Zeku.
— A mogao bi ostati ovde kod mene. Imam pet stotina ovaca,
tridesetoro goveda i desetoro konja. Trnke ne umem ni izbrojati. Rodi mi
ječam, heljda i proso. Sejem krompir. Dao bih ti i unuku, — predloži mu
deda.
— Hvala ti! Moja me sudbina dalje goni. Još nisam sve ra čune s
17
Turcima svršio, — odgovori Zeko.
— Idi! Imaš pravo! Svaki čovek ide za svojom zvezdom. Ona ga
vuče za sobom. Samo upamti. Bude li ti kad trebalo da se odmoriš i
glavu skloniš, seti se mene. Uvek ćeš naći krov nad glavom i koru hleba,
— reče starac i poljubi ga u čelo.
Na putu po selima, gde je god kod Srba svra ćao, svuda je srdačno
priman. Nikad ga niko nije pitao zbog čega beži i zašto ide sporednim
putevima. Svi su znali da se često mora na silu odgovoriti silom. Srbi ne
beže od dobra, već od ljute nevolje i nasilja turskog. Razumevali su da je
osveta sveta i da tada ne preostaje ništa drugo već menjanje imena i
boravka.
Kod Rudog na Drini Zeko se pridružio karavanu kiridžija, koji su išli
iz Taslidže po robu u Višegrad. Oni su mu takođe ispričali da su pre
deset dana videli jednu srpsku porodicu, koja je otišla prema Semberiji.
Na konaku uz vatru Zeko se poveri vođi karavana. Ispričao mu je sve što
se dogodilo s njime. Zamoli ga da mu pomogne da prona đe svoje. Bio je
to krupan, okošt i medveđe snage čovek. Rodom je Plevljak. Tvrd i
silovit čovek. Nije se bojao ni Turaka ni hajduka. Pesnicom je, kao
sekirom, obaljivao vola. Zvao se Gile. Kiridžije su ga nazivale Galonja.
Kad je doznao sve od Zeka, odmerio ga je i rekao:
— U Višegradu imam prijatelja, koji trguje drvenom gra đom. Njegovi
se splavovi spuštaju Drinom i Savom do Mitrovice, Zemuna i Beograda.
Poznaje unakrst Bosnu i Srbiju. Njegovom pomo ću lako ćeš doznati za
svoje. Mlad si i zdrav. Neko vreme mo ći ćeš da radiš kod njega. Ne će ti
biti na odmet da koju paru metneš u pas.
— Kako ću da radim i živim u Višegradu? Ubio sam Tur čina! — reče
Zeko.
— Ono da ti pravo kažem, ja sam ih svojom rukom desetak poslao
na onaj svet. Rob ima uvek pravo da ubije svog gospodara. Samo te
stvari treba mudro raditi. A gde god ti se pruži prilika, uništavaj prokleti
gad. Njega i onako ima suviše, — re če Galonja, cereći se prijateljski na
Zeka.
— Ima i među Turcima dobrih ljudi, — odgovori mu Zeko.
— Dobrima bog dao upokoj u carstvu nebeskom. Vidi se da te nisu
još dobro ugrizli za srce. Samo, snaći ćeš se. Osećam ti još sada vučji
dah iz usta. Klaćeš ti njih, sokole, kao jaganjce.
U Višegradu je Zeko zajedno s kiridžijama po činuo u hanu. Osećao
se kao u mišolovci. Nije mu prijalo jelo. Jedino je željno pio kafu i pušio.
Tome se uz Jusufa navikao još u Nevesinju. Kad se umio, zamolio je
Galonju da mu podreže kosu. Doterao je malo i odelo. Ni čim više nije
podsećao na onoga Zeka iz Nevesinja. Preplanuo od sunca, o čvrsnuo
od puta i izmršao, podsećao je na splavara. Sada je bio mom čina za
čitavu glavu veći i od najkrupnijeg čoveka, širokih ramena, jaka žilava

18
vrata, s okoštim licem, na kome su se ve ć osećali tragovi patnje i
umnosti. Jedino su mu i sada o či ostale vedre i modre kao nebo iznad
Hercegovine.
Sve do podne je o čekivao da će se nešto dogoditi. Kiridžije su išle i
svršavale poslove. Zeko je dugo gledao ćupriju i Drinu. Oko podne
kiridžije po češe u han da donose robu. Usput su motali vru će somune.
Nudili su i Zeka. Kad su se svi okupili, po đoše na pekaru i svaki je pojeo
oku pečene bravetine. Pre nego što su navalili na meso, popili su tri
bardaka rakije. Tek kad su se dobro najeli, Galonja dade znak Zeku i njih
dvojica krenuše čaršijom.
Gurali su se kroz uzmuvanu svetinu. Zatim su zašli u sokake gde su
stanovali Srbi. Naposletku su ušli u jednu prostranu avliju, gde je me đu
velikim orasima bila ukrivena ku ća. U hladovini na ćilim četu, prekrštenih
nogu, sedeo je krupan i podgojen čovek, strogog lika i dostojanstvena
izgleda. On nečim potseti Zeka na Adem-bega. Lecnuo se i pomislio da
je izdan od Galonje. Opipa prikrivenu kuburu u pasu.
Prilazeći čoveku, koji je sedeo na ćilimčetu, Galonja se prijateljski
osmehnu:
— Mitre, pogledaj kakvog ti momka dovodim.
Mitar leno podiže oči. Brzo i radoznalo osmotri Zeka.
— Prvo sedite!
Galonja se savi i poljubi Mitra u obraz. Zatim sede desne strane
njega na ćilim i pokaza Zeku da sedne levo. Zeko je pri čučnuo, jer se još
osećao uznemiren i nije mogao da se pribere. Čovek, koga su zatekli u
avliji, nekako mu se ni sam ne znaju ći zašto mnogo svi đao.
— Jeste li za kafu ili rakiju? — upita Mitar.
— Ja sam uvek za oboje. Duvan ne dvojim od časti, — šalio se
Galonja.
Mitar udari dlanom o dlan. Iz ku će istrča tankovijasta lepa devojka.
Pletenice su je kao bičevi šibale po ple ćima. U očima joj je bleštala
radost života. Bio je to onaj iskričavi sjaj sunca u krunici cveta, koja se
još nije razvila. Devojče je Mitrova ćerka Mara, Otac joj naredi da
gostima iznese kafu, čibuke i rakiju. I dok je Zeko pratio plahe pokrete
devojke, Mitar ga je oštro i radoznalo posmatrao sa strane. Zatim
pogleda Galonju i re če:
— Biće da je nekome smrsio konce?
— Turcima đavo ne da mira, — odgovori Galonja, miluju ći toplo
pogledom Zeka.
— Ako, ako, ne smeta! — odgovori Mitar i zaštitnički se osmehnu.

19
 VII

Tako se Zeko zaposlio kod Mitra Popare gra đevinskog trgovca, koji
je rodom bio iz Bileća. U mladosti je bio zidar. Nasilje tursko otrglo ga je
iz rodnog kraja. U početku je radio kao majstor. Zidao je kuće i ćuprije po
Podrinju. Zatim se oženio trgova čkom ćerkom iz Višegrada. Podigao je
kuću i odao se trgovini sa gra đevinskim materijalom. Poduzimao je
svaku izgradnju. Docnije je otpo čeo da splavovima spušta gra đu do
Bosanske Rače i Mitrovice. Kad se obogatio, trgovao je još medom,
maslom i rogatom stokom. Iz Austrije je donosio alate, oružje, svilu i
čohu. Vremenom je uspeo da postane jedan od najbogatijih ljudi u
čaršiji. Bio je cenjen kako kod Srba tako i kod Turaka. Nije bilo žitelja u
gradu kome u nevolji Mitar nije pomogao.
Zeko je u početku sekao balvane. Kad nabujaju potoci i re čice, s
momcima ih je spuštao do Drine i Višegrada. Snažan i okretan, uspeo je
da brzo zauzme prvo mesto me đu Mitrovim splavarima i capunašima. A
kao pismen čovek često je zamenjivao gazdu prilikom predaje zaptije.
Večito na Drini i u društvu splavara, nau čio se dobro da pliva i roni.
U početku se plašio vode. Ali kad upozna njene divlje ćudi i nauči da ih
savla đuje, zavole Drinu. Ono neshvatljivo, ludo i nesavladivo što je u
sebi nosila mahnita reka, posta mu drago i prisno. Tu na njoj, napajao je
dušu njenom hukom. Slušao je kako silovito i neobuzdano bije o
kamenite obale i nosi u sebi nešto prkosno i nepokorno. Zeku se činilo
da mu je ona najbliži drug i prijatelj. Blagodare ći njoj bilo mu je mogu će
da se upozna i približi splavarima. To su zaista bili čudni i smeli momci,
nepokorni, hrabri i svojeglavi kao reka od koje su živeli. Kao prijatelji oni
su bili veliki i nezamenjivi. Kao neprijatelji strašni i nemilosrdni. Zavoleli
su ga odmah. U Me đu svim splavarima najviše mu je zapao za oko
Petronije Šišo, veoma snažan momak, visok i lep čovek, podšišane
kose. Po kosi je dobio i nadimak. Bio je koš čatog lica i oštro povu čenih
crta. Oči su mu bile krupne, sive, sa ne čim što se u njima prikrivalo.
Glavu je držao kao mlad i rasr đen lav. Lako je prelazio iz sumornog ili
razdražljivog raspoloženja u veselost do obesti Nikad se nikoga nije
bojao. Čak i zaptije su mimo njega prolazile, samo da nemaju s njime
nikakva posla. Pored srpskog jezika znao je turski i arnautski. Od
rodbine nije imao nikoga. Vidaji ći su mu posle Svištovskog mira ubili
oca. Njega i sestru odveli su u Zvornik. Sestru su potur čili i zatvorili u
20
harem. Njega su držali u štali kod seiza. Lišena muža i dece, majka mu
se bacila u Drinu i utopila.
Do dvadesete godine živeo je me đu Turcima. Tu se uz njih navikao
lovu, kafi i duvanu. Polako je zaboravljao na bol za ocem i majkom.
Uskoro je na sebe privukao pažnju Selim-begove sestre. Ljubav nije
znala za veru i približila je Petronija i Ajšu. Jedne no ći zateče ih Selim-
beg u bašti kod šedrvana. Nasrnu da ga ubije. Petronije ga prete če i
rani. Preko ranjena brata poljubi Ajšu i pobeže. Promenio je odelo i
podšišao kosu. Nekoliko godina radio je kao kiridžija. Pošto se sve
zaboravilo, stupio je kao splavar kod Mitra Popare.
I ostali splavari su bili silni momci, velike snage i vesela srca. Reka,
sunce, priroda i rad o čeličili su ih. Za njih nije bilo ništa nemogu će. Želje
su nosili na dlanovima. Umeli su da vole i da mrze. Čaršija i Turci
opraštali su im sve nastranosti, jer se niko nije usu đivao da se zameri
Mitrovim splavarima, koji su za pasom nosili kame, a na ramenima
capune. U vreme poplava postajali su junaci. Priskakali su svakome u
pomoć bez obzira na veru i bogatstvo. A u doba letnjih žega oko njih su
se muvala deca cele čaršije učeći se plivanju.
Višegrad je u to vreme bio živa bogata kasaba na karavanskom
putu od Carigrada do Bosne i obratno; često su kroz njega prolazile
carske paše, činovnici i strani poslanici iz Evrope za Carigrad. Kroz
njega se kretala i ogromna evropska, kontinentalna trgovina, koju je
kopnenim putem preko Bosne usmerio Napoleon da onemogu ći
englesku blokadu Francuske sa istokom. Zbog svega toga u Višegradu
je tih godina cvetala trgovina. Sticali su se poslovni ljudi iz cele Bosne i
Srbije. U gradu se mnogo zidalo. Novac je sve više postajao ona velika i
svemoguća snaga, koja je i zaostalu, surovu tursku upravu primoravala
da vodi računa o redu i zavadi. Ali uz miran i poslovan svet višegradsko
bogatstvo privlačilo je sebi nemirni svet avanturista, bekrija i turskih
besposli čara, koji su žudeli za udobnostima i obesnim životom.
Te pijanice, beskućnici i ogolele jani čarske age provodili su dane u
piću i tražeći zgodnu priliku da napadnu hriš ćanske trgovce kako bi im
ucenom digli novac, koji su posle trošili na pi će, propale žene, cigane i
čočeke. Taj ološ koga je u grad splavilo nemirno vreme, iz dana u dan
postajao je velika briga poslovnog sveta i carskih vlasti. Naro čito kad su
Srbijom zavladali dahije i jani čari.
Oličenje te napasti postao je Ćosavi Sinan, rodom iz nekog sela od
Sjenice. U Višegrad je došao kao goni č Mitrovih volova, kupljenih. po
Bioru za trgovinu sa Austrijom. Zadivljen bogatstvom i lepotom turskog
života u Višegradu, nije hteo da se vrati u svoje zapušteno i siromašno
selo. U početku se zaposlio kao amalin i proživeo nekoliko godina kao
vredan i čuvaran čovek. Svaku zarađenu paru pretvarao je u dukate i
ostavljao u pas. Jednoga dana sa ušte đevinom pošao je natrag u svoj
21
zavičaj i doterao stotinu volova i prodao ih Mitru. Trgovina mu se
osladila. Posle toga dojavljivao je i po pet stotina volova. Tek kad je u
čaršiji kupio parče zemlje i podigao zidanu ku ću, naglo je počeo da se
menja. Sa Mitrom je i dalje održavao trgova čke i prijateljske veze. Ali
jednom prilikom, dok su njih dvojica sedeli u dvorištu i pili kafu, sasvim
slučajno sa đugumom u ruci prođe na bunar po vodu Mara. Sinan, kada
je video devojku, nije umeo s nje da skine pogled dok nije ušla ponovo
u ku ću. Posle toga dugo je ćutao i gledajući mimo Mitra, rekao je: pušio.
Ispred samog polaska, gledaju ći mimo Mitra, rekao je:
— Mitre, veliki smo prijatelji. Bilo bi jazuk da to prijateljstvo kvarimo.
Nego da ti meni daš tvoju Maru?
Mitrovo lice planulo je kao žar. U o čima mu je suknuo gnjev, usne
se iskrivile, a obrve susrele u povijama. Dugo je i kao kobac prete ćim
pogledom netremice gledao Sinana pravo u o či. Zatim je uzdrhtalim
glasom viknuo:
— Arnautska psino! Da mi nisi u kući, glavu bih ti skinuo, — rekao je
i spustio ruku na silav. — Napolje! Da se ne grešim pred bogom i
ljudima!
Sinan je izašao uzmi čući ispred razjarenog Mitra, ali mu je sa
sokaka dobacio:
— Vala, krmče, ili će moja biti, ili se ja, a može biti i ti, nećemo
nanositi glave!
Od toga dana Sinan se manuo svakog posla. Išao je po hanovima.
Pio je i nikad nikome ništa nije pla ćao. Kad bi handžija zatražio novac,
pogledao bi ga zakrvavljenim o čima i odgovorio:
— Piši u tefter! Kad mi car pošalje ajluk, što branim din od krsta, sve
ću pošteno platiti.
A pazarnim danima umutio bi se me đu trgovce i više pretnjom nego
dobrom voljom iznuđivao zajam. Katkad je zauzimao busiju pored puta i
od seljaka ubirao maltarinu. Tako mu je neprestano ćemer s dukatima
debljao. Ponekad bi se izgubio neznano kuda po mesec-dva. Vra ćao se
preodeven u čohu i okićen sve boljim oružjem. Me đu Srbima i Turcima
se pričalo da sačekuje strane putnike i trgovce, te ih plja čka i ucenjuje.
Od svoje je kuće napravio pravu tvrđavu sa puškarnicama. Okolo nje se
dizala zidana avlija. U štali je hranio tri čistokrvna paripa. Među
trgovcima se pronela vest da je na putu izme đu Sjenice i Pazara presreo
sarajevske hadžije. Oplja čkao ih je, a zatim pobio.
A kad je čuo da su vlast u Beogradu uzele dahije, stalno se
pripremao da ode i pridruži im se. U pijanom stanju hvalio se da će
ugrabiti Mitrovu Maru i s njom pobe ći u Beograd.
Ćosavi Sinan je jedino izbegavao svaki dodir i sva đu sa splavarima.
Samo je jednom imao priliku da se iznenada sretne s Petronijem. Mitar
je poslom bio pošao do Šapca i ostavio Petronija da no ćiva i čuva kuću
22
dok se vrati. Turci obavestiše Sinana o Mitrovom odlasku. U pijanom
stanju nagovoriše ga da po đe i ugrabi Vlahinju. Umesto Mare na kapiji
ga susrete Petronije. Samo časak su se merili pogledima. Sinan potom
trže handžar da njime saseče Petronija. Petronije ga preduhitri i povali
na zemlju. Ote mu handžar. Prelomi ga. Zatim mu iz silava izvadi
obadve kubure. Popljuva ih da ne mogu opaliti i izbaci na sokak. Pošto
ga je dobro izmesio kolenima, izgurao ga je na ulicu i zamandalio vrata.
Od toga dana Sinan se umirio. Prestao je da pije i preti. Svima je
jasno bilo da se priprema na osvetu.
I čaršija ga je podbadala na to. Nije mogao s mirom u ći u han a da
mu se Turci ne podsmehnu. Kao da ga nisu prime ćivali, hvalili su
Petronija. Pričali su kako su čuli od popa Jova da je Mitar odlu čio da
svoju mezimicu dadne be ćaru za ženu.
— Ih, ih, jazuka, onakva lepotica njemu da pripadne, — rekao bi,
podmigujući, neko od Turaka.
— Dina mi da nije na nju bacio oko Sinan, ja bih je ugrabio, —
dodao bi drugi.
— Bilo bi nas dosta da je grabimo, ali valja stisnuti petlju. Oni
Mitrovi splavari su vuci. Petronije bi zaklao pola čaršije zubima. Sakrili
me bože i da pomislim na to, — rekao bi Smajo kasapin.
Sve je to kao mora davilo Sinana. Posle onoga susreta i sukoba sa
Petronijem, potpuno se izmenio. Činilo mu se da u svetu nije sve baš
kako treba i na svome mestu. I Alah nije pravi čan. Nekome je dao
bogatstvo, lepotu, zemlju, slavu i žene. A eto njega je svega lišio. Uprkos
te proklete sudbine i Alaha, bio se odlu čio da jednom prilikom negde
susretne Petronija i ubije ga. Ali je pre toga hteo ma na koji na čin da se
dokopa Mare.
Prošla je već i puna godina dana otkako je u Višegradu došao Zeko.
Sukob Petronija i Sinana približio je Zeku i Petronija. Njih dvojica se nisu
više rastajali. Često su se međusobno dogovarali da na neki na čin
smaknu Sinana.
Nastupilo je leto. Zasušilo je i izgledalo je da će godina biti nerodna.
Bio je sparan dan i mirisalo je na oluju. Crvena magla ležala je nad
rekom. Lišće na drveću je klonulo i potamnelo. Nebo je prekrila siva i
zloslutna tmina. Sve okolo Višegrada i po bregovima izgledalo je kao u
zagušenom plamenu, koji nešto spre čava da se razbukti. Ljudi, koji su
se vrzmali čaršijom, dobijali su nestvaran i uznemiren izgled. Crvena
opna oblaka se često parala zlatnim sevom munje. Odjedanput je si-
lovito negde u bregovima zagrmelo. Gromovi su zatim u čestali. Izgledalo
je da se tamo na planinama rušilo nebo. Zatamneo se još ja če horizont.
A niz bregove je silazila zavesa kiše. Čuo se potmuo jek. Negde je među
klisurama nešto besno urlalo. Odmah je svima postalo jasno da mesto
kiše dolazi grad i oluja.
23
 Petronije je ležao pod nadstrešnicom više reke, gde je bilo
stovarište Mitrove građe. Zeko, razdrman iznenadnim dolaskom bure,
sedeo je na jednom balvanu i gledao kako se kiša sve brže primi če
njima i u prašinu zavejanoj kasabi. Odjedanput mu upade u o či
konjanik.. Bežao je od kiše puteljkom uz reku da ugrabi i skloni se kod
njih. To ga zainteresova. Pratio ga je pogledom dok ne zama če iza
topola.
Prve kapi strelovito probiše zaparu i otpo češe da šibaju zemlju i
klonulo lišće. To prisili Zeka te ustade i za đe pod nadstrešnicom. Sede
do Petronijeve glave, koji je ćutljiv i neraspoložen vremenom buljio
razdraženo, jer je znao, nabuja će voda i odneti balvane. I taman kad se
Zeko spremao da č započne razgovor, pred nadstrešnicu izgalopira na
konju Ćosavi Sinan. Lice mu je bilo podbulo od pi ća, gnevno i zlobno
razdraženo. Odmah se moglo videti da je došao s nekom namerom i da
bez zla neće proći. Brzo je i prezrivo pogledao Zeka. Zatim se okrenuo
Petroniju i viknuo:
— Dede, Vlasi, konja mi prihvatite!
Zeko se namršti i pogleda mimo Sinana. Petronije ga zagleda leže ći
i prezrivo odgovori:
— Sjaši, balijo, sam, ili na miru prolazi!
— Konja mi prihvati, krmski sine!
Petronije se polako podiže. On i Sinan gledali su se zverskim
očima. Iz zenica je obostrano šikljala mržnja.
— Nećeš? — upita Sinan.
— Neću, — odgovori Petronije.
Toga časa je ustao Zeko. Lice mu je imalo iskrivljen izraz
neukroćene zveri, koja je iz trenutka u trenutak postajala sve
razdraženija. Za ovu godinu dana kako je u Višegradu gledao život
Turaka, njihovo gospodstvo, silu i zlo koje su činili Srbima, postajao je
sve nestrpljiviji. Teško je mogao da se savlada kad ga zahvati bes. Sada
ga je pored besa zahvatila i žudnja za osvetom.
— Šta hoćeš, kučku ti majku! — viknu Zeko.
— Psi, psi! — ciknu Sinan i ruka mu pođe silavu i kuburi.
Ali ruka mu još nije bila pala na držak kubure kad ga je Zeko uhvatio
levom rukom za perčin, desnom za desnu ruku i svalio s konja na
zemlju. Priskoči mu u pomoć i Petronije. Stegao ga rukama za grlo.
Stezali su svom snagom. Sinanove su o či prvo buljile. U njima se javljao
bezumni, neshvatljivi strah. Zatim su belele i gasile se, kao sve ća koja
brzo dogoreva. Krkljanje u grlu trajalo je dugo. Lice je postajalo modro i
začuđeno...
Kiša s olujom je provalila. Sve se zatamnelo kao da je na zemlju
pala poslednja no ć i kao da se približava smak sveta. Izme đu oblaka i
zemlje spustila se šištava vodena zavesa provaljenog oblaka i besnog
24
vetra. To i nije bila kiša niti olujom naterani pljusak, ve ć prolom vode. Niz
jaruge s bregova jurili su mutni, nabujali potoci, čitave reke. Sve što je
bujica prihvatala nosila je, lomila i uništavala.
Mrtav, ucakljenih očiju i iskeženih zuba, nauznak je ležao Sinan!

Petronije pogleda Zeka i reče:

— Ovaj Turčin je crkao kao pas!
— Takvu je smrt i zaslužio. Nego šta ćemo s njime?
— Bacićemo ga u vodu, — odgovori Petronije.
— Odaće nas konj.
— Ne brini. Ti povedi konja, a ja ću poneti njega, — reče Petronije i
podiže udavljenog Sinana. Kada ga prinese obali, baci ga u nabujalu
reku.
Zeko privede konja, koji je uznemireno strigao ušima i drhtao telom,
a uznevereno gledao reku.
— Još bliže ga privede obronku!
Zeko dovuče konja do same ivice. Petronije mu pri đe s gornje
strane i viknu:
— Kad ga ja udarim pesnicom među uši, ti ga gurni u maticu!
Zeko se namesti. Držao je konja za stremen sedla kao da će ga
uzjahati. Petronije stište šaku i silovito udari životinju. Konj posrnu na

25
prednje noge i zatetura se. Pokuša da se ponovo uspravi. Zeko ga
silovito gurnu sa strane i on polete glava čke u maticu.
Oluja i kiša su iz časa u čas postajale sve ja če Tutnjali su gromovi.
Reka je nadolazila i užasno besnela. Bujica je s bregova zapanjeno jurila
jarugama. Sve se pokrenulo u prirodi. Konj zahvaćen maticom u početku
je pokušao da se bori. Nekoliko puta je doplivao do obale. Ali ga je
ponovo još silnije zahvatala vodena stihija. Naposletku podleže i nestade
ga u mutnim talasima.
Do ispred same no ći besnela je kiša i oluja. Poplava je zahvatila
njive i livade i oko reke napravila ogromnu štetu. Jedan deo varoši
nastrada. Utopilo se nekoliko ljudi i mnogo životinja. Tek četvrtog dana
deca, koja su se igrala kraj Rzave, iznenada su me đu rakljama vrbe
nabasala na udavljenog Sinana. Na njemu nisu našli pas s dukatima. To
je izazvalo podozrenje Turaka da se nije slu čajno utopio.

26
 VIII

U toku toga leta nekoliko turskih siledžija je progutala Drina. Turci,

a još više Srbi, čudom su se čudili kako to da odjedanput, čim se neko
razulari, i otpočne da besni, vrši nasilja i zlom dodija ljudima, iznenada
mu pukne zla pogibija. Nikad se takvi ljudi ranije nisu davili u Drini.
Besneli su i kad bi preterali meru, ginuli su od puške ili noža. Pri čalo se i
zuckalo svašta o tim davljenjima. Jedni su tvrdili da višegradski muselim
Smail-beg, poznat kao miran i trpeljiv čovek, ali lukav kao zmija,
iskorišćava mrak i bez buke zavodi red i opravdava vezirovo poverenje.
Drugi su šapatom dokazivali da su trgovci doneli odluku nikome da ne
dozvole nered, A to što su rešili, njihove pare sprovode. Oni koji su umeli
oštrije da vide i bolje se domisle, otpo češe da proturaju glasove kako su
u ta davljenja umešani Mitrovi splavari. A najviše su pomišljali na Zeka i
Petronija.
Šapat čaršije nije mogao ostati nepoznat Mitru i ljudima njemu
naklonjenim. Pogotovu ne i zbog toga što su se zaptije sve češće motale
oko njegovog mlina i stovarišta zapije. Uvek su iznalazili poneki izgovor
da dnevno navrate po nekoliko puta. Zeko i Petronije osetiše da zaptije
šunjajući se noću motre na njih iz senovitih mesta. Spremni na sve
počeše da se dogovaraju kako da izmaknu iz čaršije i odu u hajduke.
Misao o hajdukovanju još ih je više zahvatila kad se po če među
splavarima otvorenije pričati da se u Srbiji protivu dahija podigla buna.
I Mitar je opreznim njuhom vešta i poslovna čoveka osetio šta rade
Zeko i Petronije. Shvatio je da ga to može stajati glave i imanja. On je
imao oči da vidi šta se u pomrčini radi, a uši da čuje šta pod zemljom
raste. Zabrinu se. Jedne ve čeri koncem jula pozva ih kod sebe na kafu i
meze. Služila ih je Mara. Kad devojka ode da iznese bardak rakije, Mitar
se osmehnu i reče:
— Vas dvojica ste oćoravili!
— Kako to? — upita začuđeno Petronije.
— Radite iza mojih leđa stvari, koje mogu da naškode imanju i
životu svih Srba u ovoj čaršiji. Znate li da zaptije motre na vas?
— Odavno, — odgovori Zeko.
— Kad je tako, smirite se i sačekajte bolje vreme za osvetu!
— Kome se čeka i trpi, mi mu ne branimo. A da znaš, mi smo
saibije naših glava, — povrati mu ljutito Zeko.
27
 — E, de, de ti! Srce ti je uvek na iskraju. Pametan čovek nikad od
jedne nevolje ne pravi tri. Mi smo robovi. Turci su nam gospodari.
Prignječeni uvek se dovija kako da svali onoga što ga pritiskuje. Tako je
to otkako je sveta i veka. Zemlja ne da use. Na nebo ne možemo. Ostaje
nam još samo lukavošću da se rvemo s Turcima. Nego za sve ima i
svoje određeno vreme. I dva dobra junaka ništa ne će postići ako se
zaleću i glavom udaraju u duvar. Eto, sokole moj, po kasabi se ve ć
uveliko priča da ste vas dvojica udavili Ćosavog Sinana i bacili ga u
Drinu. Svašta se još pri ča. A gde trava mrda nešto živo ima.
— A šta ti misliš? — upita Petronije.
— Mislim da vas dvojica sutra krenete desetak splavova niz Drinu.
Ići ćemo do Mitrovice. Možda i do Zemuna. Ja ću na konju i sa čobanima
kopnom. Sačekaću vas u Bosanskoj Ra či. Uz to i za Zeku imam radosnu
vest. Stojan Čupić mi je pričao da se jedna srpska porodica iz
Hercegovine naselila kod Broca u Semberiji. Čini mi se biće to tvoji.
— Kako i gde da nađem toga Stojana? — gore ći od nestrpljenja
upita Zeko.
— U Radovincima, ako se ne bije s Turcima. I tamo je ve ć počelo.
Raspitaj se kod seljaka. Zna ga cela Ma čva, — odgovori Mitar.
— Koliko momaka da povedemo? — upita. Petronije.
— Za svaki splav po dva momka, baška vas dvojica. Samo usput
budite na oprezu. Vreme js mutno. Turci su izgubili i poslednji gram
razuma. Šume su pune hajduka. Kako se čuje, Bećir-paša ništa nije
uspeo u smirenju raje. Turci su neveseli. Samo što ne ujedaju zubima.
Biće bolje da im za izvesno vreme niste na o čima.

28
 IX

J oš u toku noći Zeko i Petronije spremili su sve što je potrebno za

put. Splavari su klamfama utvrdili balvane. Namestili su sove i vesla,
pripremili hranu. U ranu zoru deset splavara otisnulo se od obale i
zaplivalo niz Drinu. Razdragani splavari, što su više odmicali niz vodu,
postajali su sve vedriji i smireniji.
Zeko je bio ispunjen velikom nadom. Činilo mu se, protekla je čitava
večnost od dana kad je poslednji put video svoje. Ve ć su mu u sećanju
bledele uspomene i zamagljivali se dragi likovi. Jedino je jasan, živ i
oštar bio Ikonijin lik. Svetleo je u njemu kao vu čje oko u snežnom mraku.
Ona je svuda živela u njemu. Pratila ga je. Iskrsavala u njegovim
sećanjima i mislima. Mila i onakva kaku je poslednji put video i izljubio,
kad joj je doneo poklon iz Dubrovnika. Navala se ćanja toliko je zanela
Zeka da nije mogao ni re č da progovori sa Petronijem, koji je krmanio
splavom.
Promicali su besnom i razigranom vodom izme đu brda, pored šuma
i kamenitih litica. Jurili su maticom, upadali u kolovrate, brzake i vrludali
između podvodnih stena, nastoje ći da izbegnu zapenjene padove i
strmovite vodene busije. Na svakom koraku čekala ih je opasnost da
nalete na stene, razbiju splavove i potope se. I samo velika, uporna
snaga i veština na vodi uspevala je da savla đuju neukrotivu stihiju Drine.
A gore iznad njih, oslonjeno na bikovske bokove bregova, modrilo
se čivitasto nebo. Sve je izgledalo obavijeno modrikasto-svilenom
atmosferom, koja se upletena zlatnom penom sunca povla čila iznad
bregova i planina. Oblaci su se valjali pu činom. I utrkivali se u pokretu s
njima. Iza njih su ostajale sun čane planine. Tamo napred ocrtavala se
klisura, kroz koju je nadirao vetar. Žuboru vode pridružila se jeka šume.
Iznad kanjona kružili su orlovi. Iz lugova se čulo kliktanje jastrebova.
Drina se valjala pritešnjena kamenim obalama. Penila se i gr čila. U
ujedala je gnevno kamen. Bukovi su klokotali. Zekova misao ronila je po
sećanju. Video je roditelje, Doma će, braću i Ikoniju, sebe i sve što se
dogodilo.
Pred kućom se pojavio knez Nikola.
— Jesi li na domu, Ljubinko? Svi su poskakali na noge.
Jela, Kosara i Vidosava, sestre mu, uspremiše ku ću. Jovanka,
majka, mu, zgrabi metlu i pobrisa mrve. Bra ća Marko i Milan ustadoše.
29
Svi su se u kući začas spremili da predusretnu kneza i ukažu mu
poštovanje. Ljubinko, kao glava porodice, pri đe vratima.
— Uđi, kneže, na lulu duvana. Naći će se i kafa da je popijemo...
— Neka nam iznesu stolovake napolje. Treba nešto s tobom da se
porazgovaram, — doviknu mu knez.
Ljubinku nije mila kneževa poseta. Knez nikad badava ne dolazi
seljačkoj kući. Biće da je u pitanju harač ili neki kuluk. Možda i spahija
pre vremena traži trećinu? A može biti, neko ga je nešto opanjkao kod
Turaka? Ovo nekoliko zadnjih godina, posle Svištovskog mira, Turci su
se strašno ispizmili na Srbe. U svemu traže povod zl silu i bes. Ne
usprežu se ni od skidanja glava. Otimaju sve što im zapne za oko. Zlo se
svuda uvrežilo. Život nije više život, ve ć mučilište i stalna strepnja za
glavu i obraz.
Zadnje dve godine i hajduci su se umnožili. Pune su ih planine. Na
svim putevima su busije. Ponekad upadnu u Hercegovinu i usko čke čete
iz Crne Gore. Sačekaju Turke, svete raju od zulum ćara, dignu plen i
ponovo umaknu natrag. Po selima su hajdu čki i uskočki jataci. Sve se
zaplelo i zamrsilo. Niko nikome više ne veruje. Živi se u strahu. Ne zna
se kome je gore, raji ili Turcima. Svi nešto iš čekuju. Osećaju da se
negde nešto kreće, sprema u potaji. Svakome se čini da mu život visi o
koncu. Sa strepnjom se uve če leže, uznemireno se ustaje. O svemu
tome je mislio Ljubinko i požurio da predusretne kneza i dozna o čemu
se radi.
Dok je Ljubinko pozdravljao kneza i ispitao ga o zdravlju, dotle su
sinovi izneli stolovake i namestili ih pred ku ćom pod takišu punu žutih,
zrelih plodova. Tek kad je knez Nikola seo, momci su mu prišli ruci. Svu
trojicu je radoznalo odmerio pogledom. Setno se osmehnuo. A u sebi je
pomislio: „Ova tri Ljubinkova vuka navu ći će mi nesreću na selo. Snage
imaju previše. Ne znaju šta će s njom. Na kraju krajeva, ili će u hajduke
šta će se vezati sa Crnogorcima. Moja će glava, hteo ja ili ne, oti ći pod
tursku sablju."
I Ljubinko je ispreka i radoznalo pogledao zamišljenog kneza.
Njemu je već potpuno bilo jasno, nešto se radi o njegovoj deci, jer je
bolje nego iko drugi u selu poznavao lukavog i opreznog kneza Nikolu.
Dvadeset godina mosti on dlakom izme đu raje i Turaka. Uspeva da se
održi na čelu sela. „Neka se malo stari lisac izduva. I onako znam,
nikakvo mi dobro ne donosi," — zaklju či Ljubinko i potegnu iz džepa
duvankesu. Napuni svoju lulu, a zatim je pruži knezu:
— Zapali! Bez duvana, kneže, nema ni razgovora. Ovogodišnji je,
ali takav da ga ni Sto čevići nemaju u svojim baštama.
Dok je knez punio lulu, izašla je iz ku će Jovanka. Prišla kneževoj
ruci. On joj ne dade ruku. Ispita se i reče:
— Mator si ti da ljubiš ruku.
30
 — Šta ću, kneže, kad nemam odmene? Marko neće da se ženi.
Midan i Zeko su još deca.
— Ni uši svoje nemam čime da hranim, kamoli ženu, — do čeka je
podrugljivo Marko.
Knez se osmehnu ironično. Podiže oči i ponovo pogledom odmeri
Ljubinkove sinove koji su sedeli jedan do drugoga na lediniku. Pogled
mu se najduže zadrža na Zeku. Tek pošto se još jednom osmehnuo i
odbio nekoliko dimova iz čibuka, reče Jovanki:
— Uskoro će te Zekova nevesta odmeniti.
Zeko se trže kao ošinut bi čem. Marko pogleda Milana. Munu ga
laktom pod rebra. Nasmeja se i viknu:
— Jeste, balavac se zaćorio u Ikoniju. Milan zagrli Zeka i re če:
— Ja ću mome Zelenku deverovati.
— Pusti me, — viknu goropadno Zeko.
Iako je Zeko najmla đi, tek je punio osamnaestu godinu, oba brata
nadmašivao je snagom i uzrastom. Njegova lepota zadivljavala je ljude i
žene u selu. U modrim očima, boje hercegovačkog neba, ogledalo se
samopouzdanje. U rvanju i bacanju kamena niko me đu seoskim
momcima nije mogao da se meri s njime. I me đu koscima uvek je išao
iza kozbaše. Sa motikom i ralom u ruci teško je ko mogao da se s njime
ponese. Znao je da peva uz gusle. Od popa Mitra nau čio je da piše i
čita. Bila je to retkost me đu Srbima. Zato ga je knez Nikola za sve vreme
dok je skupljao hara č vodio sa sobom da mu zapisuje posebno carsko, a
posebno spahijsko davanje. Zbog toga, i pored mladosti, ljudi su ga
prizivali i poštovali. Devojke po selu ludovale su za njim. Ljubinku je
Zeko bio dika i ponos. I kad god se razljutio na Marka i Milana, uvek ih je
prekoravao njime. Volela su ga i bra ća. A majka Jovanka bdela je nad
njim kao da je jedinac. Zato je i sada odmah pohitala da ga uzme u
zaštitu:
— Ostavi se, kneže, šale! Zeko mi je još grešno dete.
— Ne šalim se, Jovanka! Dobra nema, sestro, dok je Turaka na
zemlji. Eto, juče moradoh do muselima u Nevesinje. Izrezili me i
ispsovali zbog carske mirije, te ti ja onako jadan svratih kod Leksa u han.
Naručih kafu da do đem sebi. Taman sam otsrknuo iz fildžana i potegao
dva dima iz čibuka kad se na vratima pojavi Hasan Anadol čević. Lekso
preblede. Nije umeo da na đe posla rukama. Treptao je od straha. Ja
bome skočih i napravih mu tri temena, kao da se glavom pojavio
Sulejman-paša Skopljak. Hasan me odmeri pogledom i upita:
„Jesi li ti domanski knez?" — Jesam, čestiti aga, odgovorih. „A znaš
li ti more, krmče, ko sam ja?" — Znam, Sunce naše i carski sin. „Kako mi
je ime?" upita. — Ti si, Tur čine, Hasan Anadol čević. Junak i delija kome
nema premca među Turcima i Srbima u Hercegovini...
Tu knez načini predah. Pogleda Ljubinka i onda se oštro okomi
31
očima na Zeka. Zatim uzdahnu i produži:
— „Pridodaj, Vlaše, nema mi ravna junaka ni u Karadagu." —
Pridodajem, Anadol čeviću, rekoh mu. „Dobro, dobro, krm če. Ali upamti
još i ovo što ću ti reći. Svedok će nam biti ova krepala kokoška." Tu
pokaza na Leksa. „U tvome selu živi udovica Ikonija?" Nemadoh kuda i
rekoh: biće, biće da živi! „Oko nje se vrzma neko paš če Ljubinka
Gligorijevića? Zeko, kako li ga vabite?" — Krsta mi, Tur čine, ja o tome
ništa ne znam...
Ponovo je knez prekinuo pri čanje i promatrao Zeku. Uočivši da se
mladić naježio od besa, još ga oštrije pogleda i nastavi:
— Dina mi, Vlaše, znaćeš, ako te osučem ovom kamdžijom! Zašto
si knez i vlast, već sve da znaš što se u selu događa? Eto zbog toga te i
potražih: Zapamti! A reci i ocu toga vašeg Zelenka, neka odbije sina od
Ikonije. Treba da znate! Njegova glava je jevtinija nego mostarska
lubenica. Ako ne posluša, dugo je, beli, ne će nositi na ramenima! Ti, ako
ne učiniš što treba kao vlast, dobro pri čuvaj tu zrelu tikvurinu. Ne će ti
ništa pomoći, što se ulaguješ oko Čengića, Ljubovića i Bašagi ća. Ima,
jedan ne bio, Turaka i bez njih još na Hercegovini, koji hata jašu i sablju
pašu, a služe dinu i Stambolu...
Slušaju ći kneževo pričanje, Ljubinku se u mislima vrzmala slika
Hasana Anadol čevića. Silovit Turčin, dvadesetpetogodišnjak, snažan,
bikovskog vrata i izrazite glave. Teška i pomu ćena pogleda, koji se odao
piću i ženama. Izazivao je svuda sva đe i u pijanstvu upadao u srpska
sela te nasrtao ženama na obraz i uzimao sve što mu zapne za oko.
Usled toga se oglasio me đu Turcima. Imao je još dva starija brata.
Takođe prznice i nasilnike. Najstariji, Mujaga, bimbaša je i stalno za
vreme ratnih pohoda prati Suljeman-pašu Skopljaka. To je, u neku ruku,
hrabrilo Anadolčeviće da ne zarezuju mnogo nevesinjskog muselima.
Prošlog proleća Hasan je iznenada upao s pratnjom u Domane.
Pošto je pojeo kod kneza cicvaru, uzjahao je konja i turoban krenuo za
Nevesinje. Na putu je susreo Miloša Radulovi ća sa ženom Ikonijom,
dovedenom s jeseni. Tek je imala sedamnaest godina. Kneževa je
sinovica. Otac ju je udao mladu boje ći se da je Turci ne zagledaju i otmu
zbog lepote. Čim je Hasan video njene crne o či, tanak struk i nabujalu
snagu, nešto se u njemu zbrkalo. Stajao je zadivljen i zbunjen sve dok je
Miloš sa Ikonijom prošao. Zatim. se naglo otreznio. Gurnuo je konja
mamuzom u bok i sustigao Miloša. Ispre čio se pred njega i upitao:
— Je li ovo tvoja devojka, Vlaše?
— To mi je žena, Turčine, — odgovorio je Miloš slute ći zlo.
— Ovakvi insan nije za tebe, krm če, — viknu Hasan i posegnu
rukom da ugrabi Ikoniju.
Miloš uskoči između žene i Hasana.
— Prolazi s mirom, Turčine! Radulovići uvek glavu za obraz daju!
32
 Hasan se samo časak predomišljao. Zatim je trgao kamdžiju i
uzmahnuo te oplete njome nekoliko puta po glavi Miloša. To razbesne
Miloša, trže prikrivenu kuburu i opali je na Hasana. Puška planu, Hasan
pade. Turci iz pratnje ubiše Miloša. Ranjenog Hasana su odneli u
Nevesinje i lečili nekoliko nedelja od zadobijene rane.
Ikonija je pobegla ku ći i nastavila da živi sama. Miloš nije imao
nikog od rodbine, osim brata koji je ve ć nekoliko godina prebegao u
Crnu Goru i tamo četovao sa uskocima.
Tako se zapleo čvor i kraj mu se više nije mogao sagledati.

Ikonija je svojom lepotom i vladanjem zadobila svu pažnju sela.

Mnogo je momaka za njome uzdisalo. Prosili su je mla đi udovci želeći da
se ožene njome, iako su se time izlagali velikoj opasnosti, jer su znali da
se Anadolčevići neće dati šale odbiti od onoga našto su oko bacili.
Međutim, i kod nje se odnekud javio prkos. Htela je pošto poto na neki
način da osveti Miloša. Zbog toga nije htela da se udaje dok to ne uradi.
Nastojala je da u kući, na imanju, održi sve onako kako je i bilo dok je on
domaćinovao. U tome ju je i selo pomagalo. Naro čito kuća Ljubinka
Gligorijevića.
To je u početku i približilo Zeku i Ikoniju. Priskakao joj je u pomo ć
kad je oranje, kosidba i vršidba. Blizina je u činila svoje. Vremenom su se
zaljubili jedno u drugo i krili to od celog sveta. Nikad jedno drugome ni
33
reči nisu rekli. Međutim, tri stvari se nikad od sveta ne daju sakriti: ljubav,
novac i svrab. Naro čito kad se njih dvoje po češe da traže pogledom.
Stvar je već uzela takvu razmeru da nisu mogli jedan dan propustiti da
se ne sastanu i malo razgovaraju. To je bila ona čista ljubav. Srce je
puno slatkog nemira. Treperi kao brezov list. Život je prepun nade,
snova i očekivanja. Ikonija je znala šta je ljubav. Upoznala je i bol. Ali
Zeko je to prvi put doživljavao. Srce mu se stezalo od radosti misle ći na
Ikoniju. Na dnu te radosti svetlelo je nešto kao zvezda. Dosta mu je da je
vidi, čuje njen glas, ozari se na njenom osmehu i o čima.
I na tu čistinu snova, slatke žudnje i radosti, odjedanput se iznenada
nadneo crn, tučan oblak u obliku pobesnelog Hasana Anadol čevića.
Zeko je uzdrhtao. Ne od straha, ve ć od srdžbe. I odmah je u sebi
odlučio. Dok je živ, neće je taći gadna i prljava Tur činova ruka. Otseći će
svaku ruku koja posegne za Ikonijom. Nemir ga je zahvatao sve dublje i
jače. U srcu je buknuo plamen. Glava mu je bila prepuna misli. U žiži
zenica je sukljao zeleni sjaj, oštar i prete ći kao rez handžara.
Knezu Nikoli ne uma če taj blesak u Zekovim o čima. Posta mu
jasno. Takao je vuka u ranu. Bez zla i krvi neće se moći proći. Nju je
sudbina ožalostila... A žalost je sestra ljubavi. Utešila se naslanjaju ći se
na ovoga mladog džina. „I de ti sad razmrsi tu gužvu" — pomisli knez
koji je tražio u mislima put i na čin da smiri Zeka. A u neku ruku da skine
s vrata i pobesnelog Tur čina. Hteo je namerno da ublaži ono što je ranije
izazvao. Prijateljski je pogledao Zeka. To beše pogled neobi čno dobar.
Pratio ga je i osmeh. Širok i mio. Mio kao kod probu đenog deteta na koji
čovek mora da odgovori samo osmehom.
— Gore glavu, Zeko! Ako sam rekao, nisam posekao! Naše je kako
da smislimo i otresemo se Tur čina, — dodade knez.
I Ljubinka je uzvitlala srdžba. Odjedanput je u njemu planula vrela i
nepomirljiva hajdu čka krv. Otac mu je bio deset godina hajduk. A i
Ljubinko je za sve vreme austrisko-rusko-turskog rata hajdukovao po
Bosni. Smirio se tek posle Svištovskog mira i amnestije. Nikako nije hteo
niti mogao da shvati kneževo ulagivanje Turcima, iako je pouzdano znao
da knez održava veze sa uskocima iz Crne Gore. Na vrhu jezika mu je
ostala teška reč. Zamalo da mu je tresne u lice. Zbog toga mu se smrklo
čelo i srele obrve u povijama. A dole u duši raslo je nešto prete ći, jer je
Zeko njegova krv. Pro čitao je u njegovu pogledu, ne će se dati lako
slomiti i uplašiti!
Jovanka je srcem majke naslu ćivala da zlo dolazi. U pitanju je njen
najmiliji sin, mezim če Zeko, koji je sva čim podsećao na pokojnog joj
brata Novaka, koji je dvadeset godina hajdukovao po Hercegovini.
Uskakao je i u Crnu Goru. Otuda se vra ćao s četom. Pre tri godine
ranjen je pao Turcima u ruke. Nabili su ga na kolac u Mostaru. Zato što
se to zlo šunjalo i privla čilo njenoj kući, htela je da bar pred knezom
34
razbije svaku sumnju oko Zeka.
— Moj Zeko je mlad, kneže!
— Eh, sestro, zar dušmanin razabira? Uradi ćemo i smisliti nešto, —
požuri se i odgovori knez, nabra strmo, vučje čelo i zaćuta.

35
 X

Škripe splavarska vesla. Petronije krmani i peva. Sa drugih

splavova ga dozivaju i upozoravaju na podvodno stenje. Drina, besna i
zapenjena, gr či se kao nabrekla mišica. Zeko je zamišljeno potonuo.
Ceo se događaj odvijao brzo i do najmanjih sitnica u njegovoj svesti...
Još su Ljubinko i knez Nikola smišljali plan kako da preko hajduka
smaknu Hasana Anadol čevića kad se putem od Nevesinja ukaza grupa
konjanika. To ih u prvi mah zbuni. Ljubinko pogleda sinove. Nikome ništa
ne reče. Diže se i u đe u kuću. Uze prikrivenu kuburu. Oproba joj noktom
kremen i brzo je gurnu pod gunj. Iza đe otvrdla lica i sede na pre đašnje
mesto.
Svi su ćutali. Nestrpljivo su iš čekivali da vide ko to može biti.
Tek kad su konjanici skrenuli od puta prema Ljubinkovoj ku ći,
prepoznaše u prvom jaha ču Adem-bega Bašagića, domanskog spahiju,
Od svih svojih kmetova najviše je cenio i naj češće se svraćao
Ljubinkovoj kući. Nešto nerazumljivo i protivure čno privlačilo je ta dva
čoveka. Adem-beg je kod Ljubinka cenio junaštvo i otvoren, hajdu čki
karakter. Ljubinko kod Adem-bega ono što nisu imali drugi Turci. Datu
reč uvek je držao. Nije se razmetao. Izbegavao je nasilje.
Uz Čengiće, Stočeviće i Ljuboviće, Bašagi ća porodica spadala je
među ono nekoliko turskih kolenovi ća, koji nisu mnogo marili za
travničkog vezira. U tim porodicama se sa čuvala tradicija da svoje
poreklo vode od srednjevekovnog srpskog plemstva. I sada, kad su zbog
primanja muslimanske vere postali Turci, stalno su nastojali da se drže
na visini i ne rade ono što čine Anadolci i fukara od skora poturčena.
Bašagićima je nevesinjski muselim na begovskim skupštinama na noge
ustajao. Pomicao se da im napravi mesto na divanu.
Porodica Bašagića se naročito uzdigla od kada je na njeno čelo
stao Adem-beg, čovek visok, snažan i lep, izrazite pameti i otmenog
držanja. Moglo mu je biti nešto oko pedeset i dve godine. Ne čim
smirenim i razboritim, odskakao je od ostalih hercegova čkih begova.
Umeo je da se uzdrži od besnih izliva gneva, mirno da sasluša
protivnika. Voleo je besne konje, lov, ki ćeno oružje i odelo. Iznad svega
je cenio novac. Znao je njegovu silnu mo ć i zato se odao trgovini. Svaku
je nepravdu i nasilje osu đivao. Štitio je sirotinju i neja č svih vera. Svoje
kmetove branio je od pustahija. Nije se libio u razgovoru, a naro čito kad
36
je dobre volje, pomenuti i svoje srpsko poreklo.
Bogatstvo i moć svoje kuće Adem-beg je uzdigao trgovinom. Svake
jeseni skupljao je na hiljade jalovih ovaca i ovnova, dželepe volova i
konja, čitave karavane natovarene maslom, voskom, medom i kožama.
Sve je to pod snažnom, oružanom pratnjom gonio za Dubrovnik, Zadar
ili Risan na prodaju. Širom Hercegovine, do Sarajeva u Bosni i do
Taslidže u Sandžaku, poznavao je glasite sto čare među Turcima i
Srbima. Kupovao je od njih sve što su imali za prodaju. Isto tako kod
njega su se snabdevali robom mali trgovci iz deset palanaka. Njegova
moć među Turcima i rajom zasnivala se u nevidljivoj mreži novca, koji je
počeo da igra veliku ulogu u životu i mo ći. Čak i surovi Sulejman-paša u
novčanim neprilikama obraćao se za pozajmice Adem-begu. Zato su ga
prikriveno mrzeli svi begovi. A carski činovnici su mu se ulagivali, i u
svemu izlazili mu u susret.
Njemu je bilo glavno da svuda vlada mir, da su putevi sigurni i raja
zadovoljna. Zbog toga je branio nasilnicima da ulaze u njegova sela. Tu
zabranu održavao je snagom, jer je uvek držao po pedeset naoružanih
ljudi. Većinom biarskih Arnauta ili Srba. Jedino gde je ostajao krut i
nemilosrdan, bilo je u časovima kad se dizala vojska u rat na Crnogorce.
U tim pohodima Adem-beg je li čno uzimao učešća. O svom trošku
vodio je tabor vojske. Iako ga guslar i pesma nisu pevali kao pašu
Miljevinu, svi hercegova čki Turci znali su da je na hatu i sa sabljom u
ruci, pri jurišima i sudarima sa Crnogorcima, uvek bio me đu prvima. Isto
tako znali su i to da ranjena Crnogorca nikad nije hteo pose ći, jer je u
protivniku cenio čoveka i poštovao junaka.
Kad su knez Nikola i Ljubinko u konjaniku prepoznali Adem-bega,
laknu im — znali su da dolazi poslom i da ne će biti nasilja. U isto vreme
oba pomisliše, — njegovom pomo ću će uspeti na neki način da skinu s
vrata i sa sela Andolčeviće.
Begova konja prihvati Marko. Priveza ga za plot i nata če mu
zobnicu. Ostali Turci iz pratnje uradiše to sami sa svojim konjima.
Ljubinko i knez Nikola usrdno do čekaše Adem-bega i odmah ga
posadiše u stolac. Jovanka iznese za ostale Turke tronošce, ukazuju ći
svima pažnju i poštovanje.
Časak je vladala tišina. Niko se nije usu đivao da zapodene razgovor
dok beg ne zapali i dobije kafu. Momak mu je punio lulu, Jovanka iznese
takum. Nasu u fildžan kafu i dodaju ći je Adem-begu re če:
— Na svome si! Naš gost i gospodar! Posluži se i dobro si nam
došao!
Adem-beg prihvati fildžan. Otsrknu i re če:
— Vala, Jovanka, poslaću ti oku kafe, kad je ovako majstorski
kuvaš.
Kad je Adem-beg popio i tre ći fildžan kafe, odobrovolji se i
37
pogledavši Ljubinka, upita:
— Koji ti je od sinova Zeko?
— Onaj s leve strane, — odgovori Ljubinko.
— Mašala, mašala, kršan momak!
— Još je grešno dete. Tek mi je napunio osamnaest godina, — re če
Jovanka.
— Je li istina da čita i piše bolje od popa Mitra?
— Istina je, beže, — odgovori ponosito Ljubinko.
— E, baš meni treba takav momak. Mato mi je već obnevideo.
Starost je, Ljubinko, rugoba za čoveka. Zato i svratih do tebe. Čuo sam
za Zeka. Bolje je da uzmem tvoje dete, nego da pisara tražim u
Latinluku.
— Boljega i sigurnijega, čestiti ago, nećeš naći. U njega ćeš se moći
pouzdati kao u svoju ruku. Ljubinku će opet od toga biti vajdica. Otanak
je sa malom i zemljom. Na vratu mu čitav oblak dece, — reče knez.
Adem-beg odmeri još jednom preko čibuka Zeka. Osmehnu se i
reče knezu:
— Uzeću ga, kneže! Još godinu dana da ti je ostao u selu, otišao bi
u hajduke.
— Ne bi, čestiti aga! Ljubinko je miran i radan čovek!
— Bi, more! Među Turcima ima svakojakih napasnika. Ovakav delija
ne može dozvoliti nikome da ga jaše. Gligorijevi ća je to krv. Čuo sam ja
da se oko vašeg sela vrzmaju Anadol čevići. Bacili su oko na neku ženu i
Zeka. Samo sam im ja poru čio. Sa mnom će imati posla, ako dirnu i
pašče mojih kmetova, — izjavi Adem-beg.
— E, bog ti pomogao, — viknu Jovanka i priđe begovoj ruci.
— Ne dam ti ruku, dina mi! Ja Ljubinkovu ku ću poštujem baš zato
što je junak i ne savija glavu pred svakom r đom. A ti, kneže, osetiš li ma
šta sumnjivo, odmah me obavesti!
— I od moje ti strane hvala, beže! — viknu radosno knez. Dok je
Adem-beg zalučivao od seljaka ovnove, momci su ih obeležavali bojom.
Zeko je ugrabio priliku da trkne do Ikonije. Zatekao je sve čano obučenu
gde sedi u voćnjaku pokraj kuće. Lepu glavu je oborila na prsa i potonula
u misli. Na licu joj se odražavala tuga. O či su joj nujene i vlažne od
isplakanih suza.
Zeko preskoči u jednom zaletu plot. Pri đe i sede pored nje. Zagrli je.
— Zašto si plakala?
— Bilo mi je teško...
— Setila si se njega?
— Ne! On je sada sve bleđi i dalek kao mesec. Nego, tako...
— Reci! Naljutiću se! Da nije uvraćao jutros kod tebe knez Nikola?
— Jeste.
— I?
38
 — Nagovarao me da se udam.
— Za koga?
— Ko me prvi zaprosi. Samo da se manem tebe, jer Anadolčevići
prete da te ubiju.
— A ti si pristala?
— Nisam! Oterala sam kneza. Htela sam da čujem šta ćeš ti reći?
— Ja ću pre poginuti, nego te drugome pustiti. Samo i kod mene je
velika nevolja. Otac me dao Adem-begu u službu.
— Ostavljaš me?
— Ne. Ja ću raditi kod Adem-bega i često ovamo dolaziti da te
vidim. Čim se malo potkožim i nešto imadnem u džepu, odmah ću se
vratiti u selo i oženiti s tobom.
Ikonija zagrli Zeka. Prvi put ga je poljubila. Ona je iz plahovitih
Zekovih pokreta i vatrenih pogleda osetila da joj govori istinu. Iskustvom
žene, znala je, Zeko je voli. Njegova je ljubav čista. Zahvatila ga je do
korena i nema sile na svetu pred kojom će pokleknuti i ostaviti nju. Tu uz
Zeka i slušajući njegove vatrene izlive, zaboravljala je na svoju samo ću,
jad i Miloša, koji joj je sada u se ćanjima izgledao kao daleka i beživotna
senka. Sada joj je bilo jasno. I nju je ljubav kao oluja zahvatila. Zeko je
umeo mladićkom čežnjom i nevinoš ću da osvoji njeno srce,
— Čekaću te, mili! Tebe jedinog imam na svetu! — reče Ikonija i
zagnjuri mu glavu u nedra.
— Mila, — prošaputa Zeko ljubeći je.
Još jednom joj se zagleda u o či. Naglo je zagrli i kao vetar se otrže
od nje i pojuri kući. Snaga je u njemu kiptela kao bes. Prvi put je danas
poljubio njene usne, žudne usne. Nešto neshvatljivo, lepo i drago kiptelo
je u celom njegovom telu. To je sada nosio u sebi kao seme lepote i
sreće. Činilo mu se da je ceo svet prekrasan i da u njemu nema više
gospodara i ponižene raje, sile i poniznosti, rugobe i nasilja. Još su mu
usne gorele od njenog poljupca i ruke drhtale od vrele žudnje. U glavi
mu je bilo mutno od sre će i nade. Srce je hrlilo samo njoj i otimalo se da
ostane tu. Zato je posle svakih sto koraka tr čanja zastajkivao. Okretao
se da je ponovo vidi i domahne joj rukom.
Tek pošto je zamakao u dolinu ispod vo ćnjaka, samo začas se setio
majke, oca, braće i sestara. Voleo je i njih. Bio je spreman uvek da svoj
mladi život dadne za njih. Ali ono što je danas osetio prema Ikoniji, činilo
mu se da je nadmašilo sve. Odjedanput mu, ni sam ne znaju ći zašto,
posta teško. Otići, značilo je izgubiti ih sve. Njih drage, mile i ro đene! Tu
je i selo. Poznat mu je i mio svaki trn i kamen. Sve mu je danas bilo
obasjano posebnom svetloš ću, prisno i priraslo za srce, mamilo mu
pogled i budilo slatka ose ćanja. Biti daleko od Ikonije, majke, bra će i
rođenog krova, značilo je biti sam. Prognan i lišen onoga što je najve će i
najdraže u životu.
39
 Usporio je korake. Osetio je rađanje tuge. Nešto ga je toplo peklo u
očima. „Ne, ne smem biti slabi ć", prekoreo je samog sebe, Od Domlna
do Nevesinja nema više od sata hoda na konju. Na krilima zaljubljenog
srca ni toliko. „Moram poći tamo", šaputao je. „Tamo su Turci. Bi će sve
novo i sigurno ću nešto naučiti. Zaradiću i nešto novca. Vrati ću se u selo
ojačan i sazidati kuću." Pri pomisli da će tada Ikonija stalno biti uz njega,
uzdrhta od radosti.

Setio se svih onih pri ča o Adem-begu i njegovim poslovima. Zna či,

ići će u primorje i Latinluk. Sada je ve ć gorio od želje da sve to vidi i
upozna. Posle će u selu pričati. Zbijaće se krug radoznalih ljudi, žena,
mladića i devojaka. Odmah je stvorio u svesti sliku. Ikonija će ga slušati
posti đena. Sedi u prikrajku. Sva se upiljila o čima u njega. Lice joj je
rumeno od stida i ljubavi. „Moram po ći", prošaputa odlu čno. Zatim se
seti Turaka. Mrzeo ih je, užasno i nepodnošljivo. Gadilo mu se što će
morati da živi s njima. Iz zbrke izroni siloviti lik Anadol čevića. Gledao ga
je podsmešljivo. »Nadugo i zverski mu se cerio u lice. To se ćanje
ponovo probudi u njemu još ja ču mržnju. Misao mu se ote za onim što je
čuo o Crnogorcima i uskočkim četama. „Ako dođe do nevolje, mogu i
tamo", ubeđivao je sebe. „Uzeću Ikoniju i kao na krilima preleteti sure
planine. Tamo su ljudi koji žive od borbe i osvete..."
Pred kućom zateče oca, majku i bra ću. Sve je bilo spremno da

40
pođe. Oca i majku je poljubio u ruku. Dugo je grlio Milana. Utr čao je u
kuću i zagrlio je sestre, koje nisu zbog prisustva Turaka smele da iza đu
napolje. Uzevši iz maj čine ruke torbu, dade znak Marku da ga isprati.
Išli su pedesetak koraka ćutke. Zatim Zeko stade. Bilo mu je teško.
Osećao je ako ovako dalje produži da ne govori, zaplaka će. Istoga časa
u njemu se javi ono tvrdo, Gligorijevi ća. Pogleda Marka u oči i reče:
— Jedno ću te zamoliti!
— Reci! Ne ustručavaj se, — zamoli ga Marko, jer je i njega težinom
pritiskivao rastanak sa bratom.
— Pripazi na nju.
Marko se osmehnu, pa mu odvrati:
— Ne brini. Čuvaćemo je od Turaka i u svemu joj pomagati. Ti budi
obazriv. Ideš među Turke. A njima nije verovati. Gledaj da nabaviš nešto
oružja. Ako mogneš i za mene jedan pištolj.
Zagrlili su se i poljubili. Marko je ostao da stoji sve dok se Zeko nije
priključio Adem-begovoj pratnji…

41
 XI

Sećanje je sve življe. Čini mi se da se juče dogodilo. Drina huči kao

nezasita neman. Splavovi klize maticom. Zeko je u se ćanjima i ništa ne
vidi oko sebe što se doga đa...
— E, hej! Drži desno, — viče Petronije.
Splavari prenose sa jednog na drugi splav opomenu. Voda se u
belim bukovima ruši preko okomitih stena. Peni se, tutnji i sru čuje u
virove. Zeko se prenu kao iz sna. Prihvatio je veslo. Zasekao njime u
maticu. Petronije krmom skreće splav prema desnoj obali gde voda te če
mirnije. Oštar skok niz buk matice. Veštinom Petronijevog manevrisanja
splav je ponovo na sredini reke. Klizi lagano. Petronije se okrenuo i
orlovskim pogledom posmatrao kako se spuštaju ostali splavovi.
Sve je kako treba. Splavovi su ponovo na odstojanju i plove
sredinom reke. Voda je brza, ali teče dosta mirno. Ugodno je sedeti na
splavovima i promatrati radoznalim okom kako promi ču lepote predela.
Splavari su zapevali. Zeko se nalaktio i napreže sluh da prati moma čku
pesmu. Nije ni osetio kako se ponovo mislima vratio u prošlost. Se ćanje
je sve življe.
U jari jesenjeg sunca pliva kasaba. Sve je obamrlo u slatkoj tišini
lenosti. Po kafanama sede Turci. Piju kafu i puše duvan. Zamoreni su od
preteranog jela, dosadna života i uživanja. Jedino može da ih oživi
napad Crnogoraca ili hajdu čke akcije na haračlije i vojni čke karavane.
Sve je njihovo što srce želi i oko ugleda. Još samo da nije hajduka i
Crnogoraca, slatko bi bilo turkovanje. Jedino nemir u tu tišinu unosi igra
dece. Mlađa se igraju klisa. Starija hajduka i Turaka. Ulenjene zaptije
umešaju se u dečju igru samo kad čaršijom zazvižde iz pra ćaka
kamenice.
Isto je tako mladež unosila ponešto živosti i u tursku lenost. Oni što
su se zamomčili iskupljali su se svakoga dana na poljan če niže Adem-
begova konaka. Bacali su tu kamena s ramena, rvali se, nadmetali u
skoku s mesta i iz zatrke. Gađali iz kubura nišan. A kad hodža otpoji
jaciju i lagano se u mahale ušunja suton, oni po đu da ašikuju sokacima.
Odjekuje prigušeni zvon šargija i pesma sevdalinki. Po baš čama
dozrevaju takiše. Na kapijama uzdišu turske devojke. U kavanama se
čuje pesma čočeka i udaranje defova. To be ćari i pijanice ubijaju vreme
bekrijanjem. A raspusnim životom sablažnjuju kasabu.
42
 Ugodno je i slatko turkovanje.
Ponekad, naročito pazarnim danima, u kasabu uvrvi i raja iz okolnih
sela i sa planina. Seljaci su doterali na pazar stoku, mrs i vo će. Prodaju
svoje proizvode i kod Turaka kupuju so, su đe i alat za doma ćinstvo. Raja
se tu među Turcima oseća skrušena, ponizna i uplašena, i jedva čeka da
što pre svrši posao i pobegne u svoja sela i planine. Katkad se desi da
sejmani i haračlije sateraju u lancima povezane ljude iz mnogih sela.
Teško je to gledati. Dronjavi, čupavi, izbijeni i od sramote i poniženja
ogluveli Srbi, tromo koračaju kroz čaršiju. Sa ćepenaka Turci im
dobacuju uvrede. Uvek se na đe i kakav bezdušnik me đu Turcima, koji
zgrabi kamen ili što mu prvo padne pod ruku pa time udara bespomo ćne
ljude.
Zeko je to gledao i duboko u sebi preživljavao. Činilo mu se, jedino
što ostaje Srbinu, jeste da mrzi Turke i smišlja kako da im se što
svirepije osveti. Njega nije moglo da uteši ni to što je od dolaska u
Adem-begovu službu pošteđen svih neprilika koje mogu zadesiti Srbina.
Znao je da pripada onima koji su raja, koji nemaju nikakva prava i koje
svaki Turčin može da ponižava i vre đa.
Jedina uteha u tome životu bila je što se me đu Adem-begovim
momcima pored Turaka nalazilo i nekoliko Srba. Turci su služili kao seizi
i posluga u ku ći, kafedžije i čibuklije. Srbi su bili čobani, kiridžije, pčelari i
oružana pratnja. Među svima koji su tu radili, naro čito se svojim uticajem
na Adem-bega isticao pisar Mato. Vodio je sve trgova čke poslove,
Svuda je išao s begom i često zajedno s njime sedeo u bašti kod
šedrvana i pio kafu. Za njega je odmah do Adem-begova konaka
podignuta ugodna kuća u kojoj mu je bila pisarnica i gde je stanovao.
Matu je bilo oko šezdeset godina. Držao se dobro i uspravno.
Pripadao je onoj vrsti nemirnih ljudi, koji su često menjali mesta i
zanimanja. Imao je oštre, sive oči, koje brzo i lako prodiru u ljude i
otkrivaju u njima sve. Njega su se svi momci više bojali nego Adem-
bega. Još više Turci nego Srbi. Nikad nije dva puta jednu naredbu
ponovio. Dovoljno je bilo da pogleda ma koga od posluge i kratko i
odsečno da zapovedi. Kod njega su na savet dolazili svi trgovci iz
Nevesinja bez obzira na veru. Primao ih je dostojanstveno i savetovao
u poslovima.
Nosio se skoro kao i Adem-beg. Samo je pištolj malko dublje držao
pod gunjem. Uvek mu je na mangalu virukao kavenjak i kraj stola stajao
od oke bardačić pun vina. Pušio je čibukom duvan.
Kad je Adem-beg doveo Zeka i predao ga Matu, sedaju ći u
stolovak, reče:
— Doveo sam, Mato, ovo momče da ti pomaže!
Mato pozadugo nije dizao glavu i produžio je mirno da nešto
sračunava. Zatim poturi orlovsko pero i brzo upre o či u Zeka. Iz sivih,
43
čađavih zenica zirkalo je nešto ledeno i oštro kao šilo. Žute, skoro ma čje
zenice oštro su izbole zbunjenog mladi ća. Zatim se u njima javilo nešto
kao mutno jesenje svetlo u šumskom tamniku. Dobro ćudan smešak
ozari mu lice.
— Znaš li da pišeš? — upita ga radoznalo.
— Znam, — odgovori Zeko, osećajući se nelagodno i pritešnjen pod
pogledima dvojice ljudi.
— Ko te učio? — nastavio je da ispituje Mato.
— Pop Mitar.
— Zar je ona bekrija pismena?
Zeko je slegao ramenima. Adem-beg se grohotno nasmejao. Skoro
je zaštitnički pogledao Zeka i rekao:
— Bekrija je. Samo ja, kad bih bio Srbin, postavio bih ga za
mostarskog vladiku. Taj se ne bi mnogo bojao ni paše ni muselima.
Nego pustimo na miru popa Mitra. I on ima prava da živi. A ti, Mato,
isprobaj ovo mom če da vidimo zašto je. Posla ću ti moga Jusufa da vidiš
koji bolje piše i ra čuna!
Tek pošto je Adem-beg izašao, Mato ustade i pri đe Zeku. Časak ga
je toplo i prijateljski posmatrao. Zatim ga skoro nežno pomilovao rukom
po glavi i rekao:
— Neće ti ovde biti loše! Ako ti je pamet ravna snazi, onda ćeš brzo
i dosta od mene naučiti. Samo te upozoravam. Prema Turcima uvek
budi oprezan. Nikad ne zaboravi da su oni naši dušmani i gospodari.
Mene starost sili da ih služim. Uostalom, bolji su od Latina. Čovečniji su i
cene junaka. Kako da se vladaš i radiš, ja ću te podučavati. Nemoj
mnogo da se mešaš sa momcima.
Uskoro je u pisarnicu ušao tankovijasti, bogato i gospodski obu čen
mladi beg. Likom, okom i pogledom li čio je na Adem-bega. Samo se kod
njega u uglovima zenica, uz bleštavi sjaj mladosti, nazirala daleka seta.
To je Adem-begov sin Jusuf, očev miljenik i nada. Dva starija sina su mu
se već poduže vremena nalazila — jedan na u čenju medrese u
Carigradu, a drugi kao bimbaša kod vezira u Travniku. Jusufa je otac
zadržao kod sebe, s namerom da preuzme kuću i trgovinu.
Jusuf je samo časak radoznalo merio pogledom Zeka. Zatim se
okrenuo Mati, prema kome je gajio veliko poštovanje, i rekao:
— Babo me poslao tebi.
— Znam! Nego prvo da te upoznam sa našim novim momkom.
Zove se Zeko. Vas dvojica ćete zajedno od danas raditi kod mene. Ako
bog da, kad ja i tvoj babo ne mognemo više raditi, vi ćete nastaviti našim
putem. Sad treba da vidite koji bolje piše i koji ume bolje da ra čuna.
Prema tome ću vam i poslove odre đivati.
Jusuf jedan časak nije umeo da se sna đe. Ponovo je premerio
pogledom Zeka. Osmehnuo se, prišao mu i pružio ruku. Nešto radoznalo
44
i obesno sevnu mu iz o čiju i reče:
— Mislim da ćemo se slagati.
Zeko se skupio sav u sebe i nakostrešio kao mladi vuk sateran u
tesnac. Ali kad se Jusuf osmehnuo i njega pro đe stid i zbunjenost. U
očima mu sinu nešto sli čno prolećnoj svetlosti na mladoj travi.
— Ja sam došao da radim i učim, — pomirljivo je odgovorio Zeko.
Mladi se ljudi uvek brzo i lako približuju jedni drugima. Matu bi milo
kad uoči da je prvi susret među mladi ćima otpočeo kako valja. Naredi
nm da posedaju za sto. Uze dva zaoštrena orlovska pera i svakome
dade po jedno. Zatim im predade po par če hartije i zapovedi:
— Pisaćete ono što ja budem govorio.
Mladići se nadneše nad papir. Mato je zadugo hodao kroz pisarnicu,
smišljajući šta da diktira. Zatim otpoče. Tek kad je sve rekao što je
mislio, prišao je i uzeo od obojice ispisane hartije. Posmatrao je i
upoređivao. Nasmeši se i re če:
— Oba pišete dobro. Samo nikad ne bih mogao poverovati da pop
Mitar zna to što je tebe naučio.
Kad ih je ispitao još iz ra čuna, odobrovoljio se, protrljao ruke i rekao:
— Ako još budete dobri i kao ljudi, blago vašim majkama. Od danas
će i meni upola biti lakše. A i namu čio sam se ovo nekoliko godina
radeći sam. Nego, trknite do štale i opremite konje. Treba da odemo do
čobana i popišemo svu stoku što ćemo je terati za Dubrovnik.
Oba mladića hitro pođoše vratima. Zatim se Jusuf ne čega priseti.
Zastade i pogleda Mata.
— Šta je, čapkune?
— Hoću da znam, vodiš li me u Dubrovnik?
— Oba ću vas ovoga puta voditi. Teramo ogroman mal. Kože i mrs.
Imaće isuviše posla za svu trojicu. Moje su o či već slabe da sve to
zapišu i sračunaju.
To toliko obradova Jusufa da je zagrlio Zeka i s njime kao vihor
izleteo iz pisarnice. Dok su prelazili veliko dvorište do štale, Jusuf je
pričao Zeku kakve će sve krasote imati da vide u Dubrovniku i na moru.
Seiz Meho pomagao im je da osedlaju konje. Za Mata su opremili
staroga Alata, konja mirna kao jagnje, a mudra kao čovek. Njega je uvek
jahao pisar. Jusuf je sebi osedlao Putalja, čistokrvnog arapskog ata,
koga niko nije smeo uzjahati osim Adem-bega. Zeku Meho odredi
bagljastog Dorata, koga su još samo radi sevapa držali u štali i hranili
trinom, što ostane iza drugih konja.
Meho je Alata priveo binjišu kamena odakle su jedino uzjahivali
Adem-beg, Jusuf i Mato pisar. Konj je kao ukopan stajao, oštro
uzdignutih ušiju, dok se Mato lagano nameštao na njega. Zatim Jusuf
privede Putalja, čija se dlaka na suncu presijavala kao svila i o či mahnito
gorele od pomame i neutrošene snage. Strigao je nemirno ušima.
45
Glodao je zubima đem i besno kopao zemlju prednjom, desnom nogom.
Na nešto se spremao, jer je predose ćao slabog jahača.
U jednom proračunatom, skoku Jusuf se našao na sedlu alovite
nemani. Ali u momentu dok je levom nogom tražio bakra čliju, nehoti čno
je dotakao konja mamuzom u bok. To razjari Putalja. Neo čekivano se
prope. Jusufa to zbuni. Ispusti uzdu. Konj to odmah oseti. Frknu silovito
na nos. Ponovo se prope na stražnje noge, zatim namerno džilitnu i
polete upreko kao strela. Jusuf se prepao i obgrlio konja rukama oko
vrata. To, mesto da ga umiri, još više pomami Putalja.
Jogunasta i izbezumljena životinja, brzo se odlu či na nešto što niko
nije mogao očekivati. Tvrdoglavo i mahnito, kako to samo ume i može
konj, Putalj je počeo da besni. Propinjao se. Frktao na nozdrve. Džilitao
se nogama i na sve mogu će načine pokušavao da sa sebe zbaci Jusufa.
Časak se zaleteo preko dvorišta. Bacao luda čki čifte i uvrnute glave
trčao na sve strane. Potom se ponovo propinjao. Vriskao i rzao. Zatim
još lu đe jurio. Mehu, Matu i Zeku zamro je dah od straha u grudima, što
će se desiti. Iz štale su izjurili momci. Nastala je vika i pokušaji da uhvate
i smire pobesnelu životinju. Konj je usled toga još više pobesneo.
Naleteo je na Velikog Memeda, koji je pokušao da ga uhvati. Silovito ga
odbacio prsima.
Jusuf se izbezumljen od straha pripio žao krpelj uz konja. Desila mu
se još jedna nezgoda. Leva mu je noga iskliznula iz bakra člije. Sada je
već skoro upola visio na desnom boku konja. To je još više ohrabrilo
Putalja i pove ćalo mu mogućnosti da će uspeti zbaciti jahača. Strelovito
se zaletao iz jednog kraja dvorišta u drugo. Naletao je na ljude.
Pokušavao u trku da se ornja o drveće, da na taj način zbaci sa sebe od
straha obamrlog Jusufa.
Svima prisutnima ve ć je bilo jasno, zlo se neće moći izbeći.
I kad je svima izgledalo da je sve izgubljeno, Zeko jednim dobro
proračunatim skokom sa strane zgrabi Putalja rukom za nozdrve i
uklanjajući se telom iza velikog oraha, uspe da zadrži pomahnitalu
životinju. U jednom času izgledalo je, Putalj će se ponovo otrgnuti.
Iskeženih zuba jurnu glavom prema Zekorom licu. Zeko ga udari
pesnicom među o či. Od udarca je konj posrnuo. Zadrhtao je celim telom
i stao kao ukopan. Jusuf je sko čio na zemlju i video strah na licima
prisutnih.
Zeko je posle toga pomilovao Putalja. Uzeo ga za pokidanu uzdu i
umirujući tapšao ga po vratu. Ali je Putalj i dalje na sve ostale kezio zube
i frktao kroz nozdrve. Gledao ih je zakrvavljenim o čima. Gotov da
ponovo počne besneti, ako neko pokuša da mu pri đe. To Zeka naljuti.
Trže uzdu i ponovo silovito udari konja pesnicom. Putalj ponovo posrnu.
Sada je već Potpuno bio smiren. Blago i ponizno gledao je u Zeka, kao
rob u svoga gospodara.
46
 Tek tada niz stepenice konaka ubrzanim korakom sa đe Adem-beg.
U njegovom hodu i pogledu svi su osetili da je bio ljut. Odlu čio se na
nešto što ne obe ćava ništa dobro. Desna mu je ruka zlokobno po čivala
na srebrnom dršku pištolja u silavu. Levi brk mu je uzrujano poigravao
na usni, U očima je sevao onaj kruti i ledeni sjaj od koga su svima
njegovim ljudima, koji su ga dobro poznavali, obamrle noge pod telom.
Momci su znali, Adem-beg se teško naljuti. Ali kad padne u to stanje,
onda je bolje skloniti se od njegove ruke. Zato su se svi brzo i nasatice
povla čili ostavljajući Zeka i Putalja Adem-begu, koji se naglo približavao.
U prvom momentu Zeko nije shvatio o čemu se radi. Ali kad se srete sa
begovim očima, odmah vide, ubi će konja. Ne shvatajući da i sebe izlaže
opasnosti, zagrlio je Putalja i ostao mirno da čeka šta će dalje biti. Tada
Adem-beg sevnu na njega strašnim okom i re če:
— Ukloni se, da ubijem strvinu! Zeko se još više priljubi uz konja.
— Molim te, nemoj ga ubiti. Ja glavom jamčim, napraviću od njega
najmirnijeg konja u štali. Pogledaj kako je divan!
— Ti? — začuđeno upita Adem-beg.
— Biće jagnje! Zaklinjem ti se, — samouvereno odgovori Zeko.
— Slušaj, Vlaše, ako ga ne umiriš, onda ću ubiti i tebe i njega!
— Pristajem, — uze na sebe obavezu Zeko.
— Čuli ga, Mato? — viknu ve ć odobrovoljeno Adem-beg.
— De, de i ti pregoniš. Hajvan je to! A ti zapeo da ubiješ. Zeko je
vičan konjima. Siguran sam da će ga urazumiti.
— E, dobro, dobro! Nego jaši da vidim tu tvoju veštinu! — naredi mu
Adem-beg.
Zeko još jednom potapša rukom Putalja. Zatim se brzo baci na
njega. Pokupi uzdu u ruke i zatraži od Meha kamdžiju. Oplete ga njome
nekoliko puta po sapima. Putalj pokuša da se propne, ali ga istog časa
dočeka Zekova pesnica. Nešto kao bolan uzdah izlete iz grudi konja.
Strese se. Drhtao je telom i ostao u mestu. Zatim ga Zeko potera preko
dvorišta. Svaki put ga je uzdom ili kamdžijom primorao da se pokori
njegovim zahtevima i namerama. Sada je ve ć i Jusufu bilo jasno — konj
se mora držati snagom i strogoš ću.
Pošto je dobro izmorio Putalja, Zeko ga pritera binjiš kamenu. Sko či
na zemlju i reče Jusufu:
— Uzjaši ga sada slobodno!
Jusuf priđe konju, Putalj okrenu glavu i oštro ga je merio pogledom.
Mladi beg se baci srdito na njegova le đa. Udesi se kako treba. Oplete ga
nekoliko puta kamdžijom. Konj više nije ni pokušao da pravi ma kakve
ludosti. Pokorno po đe za Matovim Alatom.
— Vala, beže, ovaj tvoj Vlah nije nikakav Zeko, ve ć vučina! — reče
Meho.
— Šteta što nije Turčin, — dodade veliki Memed.
47
48
 XII

J oš istoga dana kad su se od torova vratili i pošto su smestili u

štalu konja, Meho, Zeko i Jusuf sedoše na ledinak iza štale. Jusuf je bio
posramljen i potišten. Osećao se obavezan i zahvalan Zeku za spaseni
život. Bio je bled i zamišljen. Nije nikako umeo da na đe potrebnu reč da
se zahvali. U njemu se borio ponos gospodara i begovskog sina prema
svom sluzi i Srbinu, koga je po ste čenoj navici, smatrao i nižim i
nedostojnim takvog podviga. Ali u isto vreme celo njegovo bi će
obuzimala je neka topla želja da pre đe preko te granice, koja ga je
odvajala od divnoga momka, čijoj se snazi i smelosti istinski divio.
I Zeko se osećao nujno i tegobno. U mislima mu se stalno vrzmao
Ikonijin lik. Sećao se kako je samo časak oklevala kad se odlu čila da ga
poljubi. Vitka i visoka, morala je da se propenje na prste i uzdigne glavu
da bi mogla dokučiti svojim ustima njegove usne. Prisetio se i one
topline što ga je cela obuzela dok je ose ćao miris njene kose i trepet
njenih grudi na svojim prsima. Pokušavao je da se u mislima priseti
njenog lica, sjaja u zamagljenim o čima. Nešto divno, lepo, puno slatke
čežnje, od koje mu je drhtalo mlado srce pri toj pomisli, ra đalo se u
njemu. Velika, pusta i golema želja da je vidi, vrtoglavo ga je obuzimala.
Baš zbog toga mu se činilo, Ikonija je ono srce u svetu, oko koga se
okreće sva lepota i sve zbog čega vredi živeti na zemlji.
Osećajući Zekinu odsutnost, Jusuf se plašio da ga čime nije uvredio
i reče:
— Iako si Ðaur, a ja Turčin, od danas si mi u neku ruku postao brat:
Mnogo mi se svi đaš!
— A ja, čim sam te video, odmah sam osetio da ću u tebi naći
prijatelja, — odgovori mu Zeko.
— E, kad je tako, zašto se nas dvojica ne bismo pobratimili? —
upita iznenada Jusuf.
— Kad bi to bilo istinsko pobratimstvo, ne bih se protivio, —
odgovori mu Zeko.
— Biće istinsko. Čuo sam. Nije retko da se Srbin i Tur čin bratime.
To je onda kao da ih je jedna majka rodila. Jedan drugoga vole i od
svakoga zla i nevolje štite, — re če Jusuf.
— Čuo sam i ja da se priča. Takav pobratim mogao bih biti s tobom.
— Pristaješ? — oduševljeno upita Jusuf.
49
 — Pristajem, — odgovori mu radosno Zeko.
Jusuf iz silava izvu če nož. Zareza njime po svome malome prstu
leve ruke. Kad šiknu krv, re če:
— Sisaj, pobratime!
Zeko je sisao krv iz Jusufova prsta. Zatim uze od njega nož. Zareza
prst svoje leve ruke. Pruži ga Jusufu i reče:
— Sada sisaj ti, pobratime!
Tri puta su se tako obredili. Zatim se zagrliše i izljubiše u lice. Posle
toga Jusuf veselo uzviknu:
— Sada smo, Zeko, kao rođena braća.
— Jesmo vala. Od sada među nama nikakve tajne, niti zlobe ne
sme biti, — odgovori mu Zeko.
Mladići su se ponovo zagrlili. Legli su jedan uz drugog na ledini.
Zeko, u koga je bila navrela ljubavna žudnja, odmah se poverio svome
pobratimu o Ikoniji. Dugo mu je i potanko pri čao kako je Hasan
Anadolčević ubio njenog muža. Kako joj je on prisko čio u pomoć. Kako
ga je ona zavolela. Zatim mu ispri ča da mu je Hasan preko kneza pretio.
To toliko razneži i zagreja Jusufa, da zagrli Zeka i re če:
— Dobro je što si mi to rekao. Ja ću biti uvek na oprezu da ti javim
ako Hasan nešto bude spremao.
Zatim je Jusuf Zeku ispri čao. Zagledao se u Selmu Ljubovi ća,
devojku od petnaest godina, koju je u gostima upoznao kod strine.

50
 XIII

O toga dana Zeko i Jusuf postaše nerazdvojni. Zajedno su izlazili

na konjima da obi đu stada i čobane. Kad je Jusuf polazio u lov, vodio je
sa sobom i Zeka. Čak i na ledinku, gde se turska mom čadija bacala
kamena s ramena, skakala ili rvanjem nadmetala, Jusuf je pozivao
pobratima da mu osvetla obraz. Zeki nije bilo premca ni u jednoj viteškoj
igri. Umeo je da bije iz kubure i se če handžarom. Čak i starije turske
megdandžije, koje je ve ć pratila slava pesme i gusala, nisu mogli da ne
priznaju njegove viteške osobine. Kroz zube i ljutito su govorili:
— Jeste Vlašče, ali je delija!
— Dina mi, ispašće na kraju krajeva, Adem-beg gaji guju u nedrima!
— govorio je lukavi hodža Selim.
Potuljen i srdit šapat po če da se javlja me đu nevesinjskim Turcima
zbog nerazdvojnog druženja Zeka i Jusufa. Zavideli su mu i begovski
sinovi što se svideo Bašagićima. A Zeko i Jusuf su se izdvajali,
poverljivo šaputali. Više nikakve tajne nije bilo me đu njima. Mladost i
drugarstvo izbrisalo je sve verske razlike. Čak i kad je Zeko išao u
Domane da obiđe roditelje i vidi Ikoniju, Jusuf ga je pratio do sela. Pri
rastanku ljubili su se, kao da se ne će videti čitavu godinu dana. Čista i
nevina mladi ćka srca, umela su snažno i nežno da neguju pobratimstvo.
Jednoga dana, negde ispred Mitrovdana, kad se kod Adem-bega
sve spremalo da se kre će trgovina za Dubrovnik, pozva otac u odžakliju
Jusufa. Kad je mladi ć ušao, zateče majku i oca gde sede i piju kafu. Beg
je pušio. Na licu mu je igrao kiseo potsmeh. Dugo je posmatrao sina, pa
ljutito upita:
— Je li more! Zar ti ne mogade nikoga naći među Turcima da se
bratimiš, već izabra za to Zeka?
— Babo! — promuca Jusuf.
— Znaš li ti da je Vlaš če nemirno? Da ga mrze Anadol čevići?
— Zeko nikoga nikad nije zapodeo. Ko na njega nasrne, brani se,
— odgovori Jusuf.
— Dobro, dobro, nego upamti! On je sada u neku ruku tebi brat.
Pazi da se ne izleti i nešto r đavo ne uradi. To bi onda bila naše ku će
sramota. Isto ako pustiš u tvome prisustvu da neko ponizi i uvredi Zeka,
tvoja je uvreda i sramota!
— Znam, babo! — mucao je Jusuf.
51
 — Sad idi! Obojica se spremite. Sutra rano krećemo za Dubrovnik.
Vreme je da već nešto od poslova da u čiš. A pošto si se slizao sa
Zekom, on će ti, kad ti zameniš mene, biti mesto Mata. Stalo mi je da
docnije u životu imaš pouzdanu ruku, na koju ćeš da se osloniš.
Bašagića kuća mora da održi svoje bogatstvo, gospodstvo i glas. Naš je
koren dubok. Eno pogledaj! Onu staru u srebro okovanu ikonu!
Pradedovi su nam nekada bili Srbi. Knezovi i gospodari nad
Hercegovinom. Docnije, kad Srbi izgubiše carstvo na Kosovu, dedovi su
naši, da sačuvaju dom i koren u ovoj zemlji, primili islam. Ali krv nije
voda, sine. Najgori srpski rajetin bliži nam je, nego anadolske Turkeše.
— To znači da nisam pogrešio, babo, što sam se pobratimio sa
Zekom?
— Jesi, sine! Zeko je dobar. Pošten i smeo. Od njega će porasti
divan čovek. Samo se bojim, silovit je i nikad ne će dozvoliti da bude
uvređen. Ko to pokuša, plati će glavom. Onda njemu ništa ne ostaje sem
da gubi glavu ili beži gori u hajduke. Zeko je silan i dobar kao prijatelj. Ali
će zato biti strašan kao neprijatelj.
— Dina mi, babo! Nikad neće učiniti ništa što ne valja!
— Još si suviše mlad, sine, da vidiš sve što iz zemlje raste. Ali kad
smo pri tome, nešto ću ti reći. Zeko, i ja tvrdim, ne će ništa nevaljalo
učiniti. Samo upamti, u svetu se nešto čudno menja. Tursko je carstvo
nagriženo i crvotočno. Nepravda i nasilje ne mogu ve čito trajati. Raja je
u prošlom ratu oprobala svoju snagu. Dođe li do novih ratova i zabuna,
ona će nam prvom prilikom zabiti nož u le đa. Znaš, ne bih želeo da se
jednoga dana ti i Zeko sučelite kao neprijatelji.
— I tada ćemo se babo poštovati, — re če Jusuf.
— Sa srećom, neka ti je onda pobratimstvo! Vidim, čvrst je
Bašagića koren, čim se iz njega uzdižu takvi sokolovi, — re če Adem-beg
i ponosito se osmehnu na sina.
— Radi što ti kaže i savetuje babo, sine moj, — re če Jusufu majka.
— Jer tebi nema po kome doći da zasmrdiš neljudkovinom. Majka ti je iz
stare kuće i debela korena. Ljubovi ći su oduvek čvrsto i junački stajali
među prvima na Hercegovini.
Jusuf je smerno prišao i poljubio oca i majku. Zatim je ne ose ćajući
zemlju pod nogama poleteo i sve ispri čao Zeku.
Sutradan u samo svanuće krenu kroz Nevesinje Adem-begova
trgovina za Dubrovnik. Napred, pred svima, jahao je Adem-beg na
Putalju, obučen u čohano odelo izvezeno zlatnim gajtanima. Na le đima
je imao tek samo ovlaš prigrnut ćurak od samurovine, a, u silavu dve
kubure u zlato okovane. Me đu njima je bio jatagan sa koricama od
slonove kosti. Na glavi sa kalupa skinut fes skadarliju. Na konju, u divnu
ruhu i pod oružjem, izgledao je još lepši i ponositiji. Držao se uspravno i
dostojanstveno. Za njime je jahao na Alatu Mato pisar. Tako đe dobro
52
obučen i dostojanstven u izgledu i držanju. Pozadi i sa strane išla je
begova pratnja od dvadesetak momaka na konjima oki ćenim dobrim
odelom i bojnim oružjem. Sve su to bili mladi, nao čiti momci, birani po
snazi i lepoti.

Na rastojanju od pedesetak koraka za Adem-begom i njegovom

pratnjom, išao je karavan od dvesta natovarenih konja i kiridžija. Gonili
su mrs, med, vosak, vunu i suve zverinje kože. Iza karavana se kretao
dželep od petnaest stotina uhranjenih volova i buljuk od tri hiljade
ovnova. Uz njih su išli čobani sa bi čevima i toljagama, torni psi, a
naposletku desetak konja natovarenih jelom i pi ćem za ljude. Ceo grad
je bio uzbunjen od rike volova, bleke ovnova, rzanje konja i vikanja ljudi.
Strah i divota je bilo pogledati tu masu što je kao navrela, živa bujica,
čitav sat prolazila kroz Nevesinje i lagano se utapala putem me đu
bregove. Tek pošto je taj živi oblak prošao kroz čaršiju, iz Adem-begova
dvorišta izjahali su na dva besna paripa Jusuf i Zeko. Uporedo su konje
jahali. Skoro isto odelo i oružje nosili. Kamenje je odskakalo ispod kopita
njihovih konja i udaralo po ćepencima i kavama u kojima su na uranku
sedeli Turci i divili se Bašagi ća sili i bogatstvu piju ći kafu.
U begovskoj kafani sedelo je desetak Turaka-kolenovi ća. Pili su
kafu i sa zaviš ću gledali kako čaršijom prolazi Adem-begova trgovina.
Kad su posle svega projahali Zeko i Jusuf, lukavi Idriz Mujezinovi ć
53
pogleda po smrknutim begovima i re če:
— Ovo Adem-begovo Vlašče kao da nije rajetin. Izbezobrazilo se i
kroz čaršiju jaše konja.
— Može vala i gore stvari da radi kad mu iza le đa stoje Bašagići, —
odgovori rošavi derviš Selim.
— Ne bio Turčin, već Vlah i krmski sin, ako mu sva rebra ne
isprebijam, — viknu Hasan Anadol čević.
— De, de, ne benavi! Hajdučki je to sin, kukala ti majka! Bolje ti je
guju otrovnicu nagaziti, nego njega dirnuti, — savetovao je Hasana
hodža Selim.
— Vala, Turci, kad bi se Zeko hteo poturčiti, ja bih mu dao najbolji
čitluk na Hercegovini, — glade ći bradu izreče se paša Miljevina, koji se
toga jutra sa pratnjom zadesio tu.
Dok su tako nadugačko i naširoko raspredali nevesinjski Turci o
Adem-begu, Zeku i trgovini, hajducima i crnogorskim usko čkim četama,
dotle se karavan kao velika stoglava aždaja tromo kretao kroz
Hercegovinu prema Dubrovniku. Zemlja je od sile i straha drhtala pod
tom nemani, koju su ljudi obuzdavali i gonili. Volovi su tužno i promuklo
rikali, ovnovi blejali, psi lajali, čobani se dovikivali, pucali bi čevi, letelo
kamenje, kiridžije lagano išle za natovarenim konjima i me đusobno
pričale. Beg sa pratnjom, vedro raspoložen, grabio je napred. Samo se
katkad okretao i pogledao to ogromno bogatstvo. Zadovoljno se
osmehivao i dovikivao:
— Mate, zagušićemo Dubrovnik!
— Neka, beže, vide Latini, majku im pogansku, da je Hercegovina
još ostala jaka i bogata, — odgovarao je Mate.
Tek trećeg dana ispred noći, približio se karavan više Dubrovnika.
Kiridžije, roba, Adem-beg i pratnja, goni či i volovi, okrenuše pravo u
grad. Čobani, koji su terali ovnove, pustiše stado da pase kako bi
popunjeno i ugledno sutradan izašlo na pijacu. Sa čobanima kod ovnova
ostadoše Zeko i Jusuf, jer je iskusni Adem-beg hteo odmah da privikne
sina na nezgode posla koji će ubuduće obavljati.
I dok su jedni čobani pazili na ovnove, drugi su sekirama, koje su sa
sobom nosili, pravili od kleke torove i ložili vatre da se spremi ve čera.
Zeko i Jusuf, koji nikad ranije nisu videli more, s brega su posmatrali
beskrajnu modru pučinu. Dan je izdisao. Sunce se ve ć spustilo do same
površine mora. Tamni grivasti oblaci, obasjani zlatnom penom, izgledali
su pri zalasku sunca kao daleke, čarobne galije. Zapad je bio kao
bakrom okovan. Uz obalu se dizao, nikad pre vi đeni, moćni grad, opasan
bedemima i kulama. Duž obale, u purpurnoj boji, pretakali su se gajevi
maslina, limunova i pomorandži. Čak i suri kamen izgledao je u tome
času kao pozlaćen. Nešto čudesno, puno beskrajne lepote i čarobne
draži zahvatilo je divljenjem duše obojice mladi ća.
54
 Oči su im žudno gledale sve to. Iz grudi su im se otimali uzvici
radosti. Tamna svila pepeljavog sutona utkivala je svoje mrke boje u
modrozlatnu grivu mora. Čamci i galije iš čezavali su na pučini. Gore na
nebu javljale su se prve zvezde i dole u gradu prva svetla: Sve se to
odražavalo u neshvatljivoj daljini vode. I njima se u činilo da su negde
daleko od zemlje i ljudi i da doživljavaju ono što su nekad sanjali, dok su
im bake uz topla ognjišta pri čale čarobne bajke.

55
 XIV

Nedelju dana Adem-beg je sa Matom svršavao poslove. Zeko i

Jusuf su svakog prepodneva sređivali račune i prebrojavali novac,
slažući ga u fišeke po dvanaest dukata, da ga bude lakše brojati i
smestiti u bisage. A tek iza podne, kad se dnevni posao završi, izlazili su
da obiđu grad i dive se njegovoj lepoti, bogatstvu i onome što nikad pre
nisu čuli i videli. Gledali su mo ćne bedeme, topovska ždrela, što su zjala
iz kula i puškarnica, crkve i prekrasne tornjeve, dvorove i kneževsku
palatu, trgovačke i bojne galije, uzavreli mravinjak ljudi, mornare,
pristanište i slušali peva če gitara. Divili su se mladom svetu, koji je
bezbrižno šetao po ulicama, trgu i na pristaništu. Zastajkivali su pred
dućanima punim robe, odela i oružja. Bilo je i stvari za koje nisu znali
čemu služe.
To ih je privlačilo čarobnom lepotom i radoznaloš ću. Mamilo njihove
poglede i raspirivalo želje za mnogim stvarima, koje su želeli da kupe i
ponesu. Jusuf je imao dosta novaca. I čim je nešto neobično video,
uvlačio je Zeka u dućan da to kupe. Nije umeo da se cenjka i poga đa.
Plaćao je koliko mu trgovac zatraži. Kupovao je poklone sestrama, majci
i drugovima. Ponudio je i Zeka da mu posudi nešto novca da i on
obraduje pri povratku svoje. Zeko je pobratima ponosno odbio
izgovorivši se da neće moći da mu vrati novac. To je ožalostilo Jusufa.
Saopštio je to neprimetno ocu. Adem-beg je izvadio iz džepa cesarski
dukat i dajući ga Zeku, rekao:
— Evo ti i kupi što ti treba. Docnije ću ti to odbiti od ajluka!
Zeko je čvrsto držao dukat u ruci i ose ćao da ga peče kao žeravica.
Za njega je to bila ogromna para, koju nikad pre nije imao. Ušao je u
jednu radnju oružja. Kupio obojici bra će po pištolj. Zatim je kupio majci
atlasnu šamiju sa resama, sestrama marame i po nisku korala, a Ikoniji
svilenu belu maramu, dva niza korala i malo ogledalo, venecijanske
izrade. I Jusuf je bar nečim hteo da učestvuje u njegovoj radosti. Kupio
mu je dva noža i jedan srebrni prsten. To je kao svoj deo pridodao
Zekovim poklonima. Trebalo je još samo za preostali deo novca da se
nešto kupi za oca. Dugo se Zeko lomio i predomišljao, šta za njega da
kupi. Čime bi ga mogao obradovati? Naposletku se setio. Kupio mu je
dve teste fišeka.
Ogromno blago, o kome ranije nikad nije smeo ni da sanja, kad je
56
ostao sam u sobi, Zeko je gledao. Zatim je svaki predmet pažljivo
zamotao u hartiju. A sve skupa rasporedio i pažljivo smestio u svoju
šarenu torbu, koju je posle toga stalno držao pod glavom, jer se bojao da
mu ko to ne pokrade. O, kako mu je srce raslo pri pomisli da će svakoga
od svojih dragih i milih sa po ne čim obradovati. Znao je, Marko i Milan će
ga grliti od radosti kad im pokloni pištolje, za kojima su žudeli od
najranije mladosti, jer Ljubinko nikad nije davao svoju kuburu sinovima
da se delijaju njome. Isto tako sestre će namestiti na grlo đerdane i
povezati marame. Radosno će ga grliti i hvaliti se drugaricama. Majka će
svakome u selu po sto puta pokazivati šamiju. A otac će među ljudima
reći: „Sad bar ne moram štedeti svaki fišek, jer mi je "Zeko doneo dva
tuceta".
Ali sve te drage, mile i voljene likove brzo je potiskivao Ikonijin
srećom obasjani lik. I u mislima su njene o či sjale kao zvezde u morskoj
vodi. I dok je to zamišljao, kako će biti srećan u tome susretu sa njom,
nastojao je u isto vreme da smisli neke čudne, tople i žudne reči, koje će
joj reći. A misao mu je ostala i dalje zbrkana. Re či nije umeo da smisli. I
unapred je znao, jezik će mu se svezati i splesti. Samo će je poljubiti i
privu ći na grudi, puštaju ći da joj srce rekne ono, što jezik ne može i ne
ume.
I tako uzbuđen slatkim nadama po celu no ć nije mogao od radosti i
sreće da zaspe. Misli su mu kao krilate ptice bludele oko sela, uku ćana i
Ikonije. Katkad ga je obuzimala zla slutnja. Možda je Hasan iskoristio
priliku dok njega nema u Nevesinju i ugrabio Ikoniju? To mu je naterivalo
krv u glavu. Kosa mu se dupke dizala, ruke gr čile i srce udaralo silovito.
Skakao je uznemireno iz postelje, spreman da odmah zajaše konja i
pojuri kao olujom nošen oblak. Zatim bi se smirio. I nekom nevidljivom u
sebi šapnuo: „Nikad nju ona turska pogan ne će smeti dirnuti dok je u
selu Marko. Tu je i otac. Nije on džabe hajdukovao. Gligorijevi ći nikad
nisu nikoga puštali na sebe."
Lik oca, koga je mnogo voleo, izrastao je u njegovim mislima.
Njegove sive, vučje oči, pune snage i gneva, kao da su mu utešno
govorile: „Ne brini, sinko! Dok sam ja živ, sem ako me lupeški prevari
Anadolčević, niko se neće drznuti da je dirne. Znam ja da je voliš. Znam
i šta znači voleti." To ga je smirivalo. Legao bi i zaspao. A u snovima je
uvek bio u selu. Uz oca i bra ću. Iskradao se i polazio Ikonijinoj ku ći.
Samo mu se ona nekako čudno izmicala, u neku maglovitu daljinu, i
uvek bi se pre probudio no što bi joj sagledao lice.
Tako se radost mora, grada i lepote, koju je video u Dubrovniku,
polako izokretala u pritajeni strah i patnju za svojima i Ikonijom. Zbog
toga je jedva čekao da se što pre vrate natrag u Nevesinje.
Tek desetog dana, još od ranog jutra, otpo češe kiridžije da tovare
na konje kupljenu robu. Kad je sve bilo spremno, Adem-beg pozva Zeka
57
i reče mu:
— Spremi se i idi sa kiridžijama. Pazi na ljude i robu. Evo ti dukat da
putem platiš ljudima po kafu.
Zeko se začas spremio. Stajao je na Pilama drže ći konja "za uzdu,
propuštajući napred tovare i kiridžije. Odnekud kao slu čajno mu priđe
Mato i reče:
— Otvori četvore oči i ne dopusti da ko iz pratnje ili od kiridžija ma
šta ukrade. Adem-beg te uzima ovim na probu, da vidi jesi li mu veran i
da li ćeš biti dorastao za posao koji ti namerava poveriti. Naro čito obrati
pažnju na Turke iz pratnje. Oni raseku nožem vre ću s kafom, napune
zobnice. Onda se sto puta zakunu dinom i Alahom da se vre ća
zakačena čaporkom rascepila i kafa se prosula.
— Dobro je da si me upozorio, — reče zahvalno Zeko.
— Dukat, koji ti je dao, nemoj štedeti. Čašćavaj ljude. Adem-begu
će biti milo kad te zbog toga budu hvalili kiridžije. A sad idi i sre ćan ti put.
Zeko je osetio skoro sinovljevsku zahvalnost prema Matu. Iz svih
njegovih postupaka i saveta, bilo mu je jasno da ga voli i pomaže mu.
Uzjahao je konja i brzo sustigao karavan koji je kao gusenica gmizao
zavojima puta uz bregove prema Hercegovini i turskoj granici.
Tmurno predzimnje nebo bilo je pokriveno tamnim oblacima. Od
mora se dizala magla i duvao je snažan vetar. Samo na mahove sunce
bi probilo oblake i zlatna pena svetlosti zaigrala bi na nemirnim valima
morske površine.
Zeko je jahao konja i sanjario. Ponekad je mislima odlutao do sela i
svojih. Odsutno se osmehivao. I kao da nešto tera od sebe, odmahivao
rukom. Zatim mu je misao prelazila na turska nasilja i nepravde koje su
pričinjavali raji. Setio se i onog dana kada su zaptije u jednom užetu
doterali pedeset povezanih Srba i me đu njima ranjenog hajduka Miliju.
Cela se čaršija okrenula. Begovi su dostojanstveno gledali i nešto
međusobno tiho razgovarali. Turski ološ i amali, kasapi, papudžije,
baštovani i besposli čari, svi oni što lenstvuju i žive od milosti ili od onoga
što otmu Srbima, divlje su urlali. Lica su im bila zverski razdražena. O či
zle i krvožedno mutne. Seljake su po nare đenju muselima odmah
zatvorili u tamnicu. Ranjeni hajduk, privezan nasred čaršije za fenjerski
direk, mirno je gledao kako dželat Mešo pravi vešala.
Tek kad je sve bilo gotovo, hajduku je prišao muselim i upitao ga:
— Želiš li što, Vlaše?
— Želim, Turčine!
— Šta?
— Zubima grkljan da ti prerežem!
A kad su hteli da ga vešaju, nogom je silovito udario u mošnje
dželata Meša, koji se natraške preturio i jauknuo od bola. Zaptije su prvo
morali ubiti hajduka i tek mrtva ga obesiti.
58
 Ceo dan je hajduk visio. Turska deca zaobilazila su vešala i
unezvereno buljila u strašnoga čoveka. Uveče, kad je zavladao sanjivi
mir u kasabi, Mato i Zeko su ukrali sa vešala hajduka Miliju i odneli ga i
sahranili u srpsko groblje. Sutradan su Turci tragali da prona đu one što
su se drznuli da bez njihova dopuštenja sahrane hajduka.
Zaokupljen tim sećanjima, Zeko nije ni primetio kad su mu se iz vida
izgubili more i Dubrovnik. Karavan se lagano utapao u kamenjare i
tesnace hercegovačke. Setio se Matove opomene. Brzo je poterao
konja. Zauzeo je mesto sa koga se može držati na oku ceo karavan i
kiridžije. Sada se tek setio da je u pratnji me đu Turcima bio Avdaga
Bišić, saučesnik Hasana Anadol čevića u svim njegovim nedelima i
napadima na Srbe.
Zeko je namerno zaostao iza jednoga grma, ali je uporno držao na
oku Avdagu. Turčin čim vide da je Zeko zaostao, trže nož i rase če vreću
sa kafom. Brzo skide zobnicu i po če da je puni. Zeko potera konja i viknu
Avdagi:
— Kradeš, Turčine!
— Tu si, vlaško kopile! — odgovori Avdaga i zamahnu bi čem da
udari Zeka.
Zeko ustegnu uzdu. Sjaha i predade konja jednom kiridžiji. Uhvati
za ruku Avdagu. Zatim ga silovitim udarcem pesnice svali na zemlju.
Izvadi mu iza prsa pištolje i predade ih jednom od kiridžija pa re če:
— Sada idi kuda te je volja! Meni takvi ljudi nisu potrebni za pratnju.
Ako udare hajduci ili Crnogorci, mo ći ću i bez tebe da se branim od njih.
Uveče je na konačištu naredio da se svi tovari skupe na gomilu.
Prekrio ih je pokrovcima. Za sebe je namestio da spava na robi. I kod
Srba i Turaka iz pratnje, dok su sedeli oko ognja, čuo je šapat:
— Adem-beg uvek nađe nekog hajduka da mu čuva bogatstvo.
— Zeko nije bio hajduk!
— Hajdučki je sin.
— I za Mata se zna da je preko deset godina četovao s
Crnogorcima.
— Vala, ne bio Turčin, ako mi ono današnje ne plati, — gledaju ći u
odsev ognja, šapnu Avdaga.

59
 XV

U toku zime Zeko je još tri puta išao u Dubrovnik i dva puta u
Risan. Adem-beg je sve više sticao u njega poverenje. Matovom
pomoću Zeko je brzo ulazio u zamršenu igru trgova čkog poslovanja. Dva
puta su ga slali sa robom u Foču. Tri puta s proleća po novac u Taslidžu.
Po poslovima u Dubrovnik i Risan uvek je s njime išao Jusuf. Ali kad je
trebalo da se obave trgovački poslovi po okolnim kasabama, onda je
išao sam Zeko, jer nije na sebe privla čio pažnju hajduka i njihovih jataka,
koji su sve češće presretali Turke.
A u toku toga proleća učestale su sa svojim upadima i usko čke čete
iz Crne Gore. Prošla je godina bila nerodna, a Crnogorcima je bila
dotužila glad, pa su kao vuci u čoporima nadirali u turske krajeve i robili
sve što im padne u ruke. Najradije bi se dokopali uglednih begova i
turskih činovnika. Zatim su, kao ucenu od Turaka, uzimali žito, stoku i
oružje. Zato Adem-beg i nije puštao Jusufa sa Zekom preko nesigurnih
planina da izbegne natezanje s uskocima i pla ća otkup za sina.
Srećno i uspešno završeni poslovi Zeku su dizali cenu ne samo kod
Adem-bega, već ga je sve više otpo čela da uočava sva Nevesinjska
kasaba, a naročito trgovački svet, koji je usled hajdu čke i uskočke akcije
skoro bio paralisan u svojim poslovima. Svi su po čeli da zavide Adem-
begu što ima tako pouzdana i hrabra momka. Zato Što su mu zavideli,
krivicu za sopstvene nevolje i neuspehe svaljivali su na Zeka. Turci su
jedan drugome u poverenju govorili:
— Ono Adem-begovo Vlašče mora da ima veze sa hajducima i
Crnogorcima.
— Dina mi, i ja tako mislim. Da je ptica i ima krila ne bi proleteo i
proneo novac preko Somine, Pive i Vu čeva, — dodao bi zlobno drugi
turski trgovac.
U centru onih koji su uzeli Zeka na zub i spremali se da mu smrse
konce, naročito su se isticali bra ća Anadolčevići. Najviše Hasan. Cela
nevesinjska kasaba je znala da je ubio Miloša Radulovi ća zbog njegove
žene. Čaršija je isto tako znala i to da Hasan ne sme ponovo udariti na
Domane zbog Adem-bega i njegova momka Zeka. Isto je tako znala da
Hasan nikad ne će sebi izbiti iz glave misao o toj ženi. Sada je to čaršija
htela da iskoristi u svojoj zavisti i Mržnji prema Adem-begu, na koga niko
nije smeo otvoreno da udari.
60
 Ozloje đena i besposlena čaršija uporno je plela zamke. Dokoni
trgovci i besposleni begovi pored mržnje tražili su i zabavu. A mogli su je
naći samo u sukobima, koji bi ih trgli iz dremeža. Da do sukoba do đe,
morala se stalno, uporno i neprimetno podjarivati Hasanova želja. Oni su
znali da kaplja kamen dube. Znali su da će i najrazumniji čovek, ako se
stalno razjaruje, jednoga dana nepromišljeno u činiti nesreću, jer će ono
zlo u njemu prevreti.
Zato su namerno raspredali o Ikoniji u begovskoj kavani. Naro čito u
prisustvu Hasana Anadol čevića. Trgovci i begovi su se me đusobno
pogledali i sporazumevali. Lukavi šeik Idriz, kao da nije prime ćivao
Hasana, započinjao je:
— Jašar-beže, što džaba bećaruješ i Alahu kradeš dane. Zar nisi
čuo da se u Domanima oglasila lepotom nekakva udovica Ikonija? Nema
joj ravne Turkinje ni Ðaurke u celom pašaluku.
— Muč, kukala ti majka. Zar ne znaš, tu ženu čuva Adem-beg za
onoga svoga hajduka? Ili ti to valjda misliš da mi je vrana mozak popila i
ne znam ko je Zeko?
— Ne zazire vala Hasan-beg ni za Zeka ni za Adem-bega, —
potpaljujući dobaci šeik.
— Još se manje boji hajduka i Crnogoraca, — podmiguju ći levo i
desno reče Suljaga Čengić.
— Da mu ne šuška stražnjica, odavno bi ugrabio Ikoniju i preveo je
sebi u konak. Adem-beg je kolenovi ć i junak. Ne zazire on ni za vezira u
Travniku, a još manje vodi ra čuna šta misle begovi i Turci u Nevesinju. A
da znaš, šeiče, ni Zeko nije mačji kašalj. Tukao je Avdagu Bišića. A ni
prst ga nije zaboleo, — re če Jašar-beg.
To je toliko raspalilo neura čunljivog Hasana, da je sko čio kao
pomaman, uneo se Jašar-begu u lice i rekao:
— Ne bio Hasan, već pas i đaurski derviš ako prvom prilikom ne
zasretnem Zeka nasred čaršije i sve mu kosti ne polomim!
— Čuste li ga, Turci! Ja se kladim pred svima vama. Ako on to
uradi, ja ću ispeći ovna, najmiti cigane i čočeke i tri dana plaćati piće za
sve nas, — reče Suljaga Čengić.
Nije prošao ni mesec dana, Hasan je ispunio obe ćanje. Bilo je letnje
toplo predvečerje. Kasaba je dremljivo leškarila u bleštavom ognju
sunca. Po ćepencima su sedeli prekrštenih nogu dokoni trgovci i pili
kafu. U hladovini pred kavanom nalazilo se desetak begova. Me đu njima
Suljaga Čengić, Jašar-beg i derviš Idriz.
Uoči toga dana Adem-begu je stigla iz Dubrovnika roba. Zeko i
Jusuf pošli su u magazu da je raspakuju, srede i provere spiskove. Kako
se magaza nalazila u sredini čaršije, Zeko i Jusuf su morali proći ispred
begovske kavane. Pri čali su o svome putu. I baš kada su bili nasred
čaršije, odnekud pred njih iza đe Hasan Anadolčević. Mirno pusti Jusufa

61
da prođe i ispreči se pred Zeka.
— Vlaško kopile, čitavu godinu dana nastojim da se sretnem s
tobom i poravnam neke ra čune!
Zeko se samo časak zbunio. Začuđeno je pogledao Hasana, a
zatim ga prepoznao. Planu gnevom u licu i surovo odgovori:
— Ja s tobom, balijo, nemam nikakvih računa! Skloni se da na miru
idem za poslom!
— Znaš li ti, ko sam ja? — upita Hasan.
— Ludi i razmetljivi Hasan Anadol čević, — odgovori mu Zeko.
Hasan je samo to i tražio. Zekova uvreda ulivala mu je snagu da
započne svađu. U neku ruku Zekova smelost mu je imponovala, jer ga je
njegov mir i fizička snaga zbunjivala. Skoro se veštački rasrdio. Ustremi
na Zeka zakrvavljene oči. Zgrabi ga levom rukom za prsa. Desnom
izmahnu da ga udari u lice. Sa odlukom da napadne Zeka i razdraženje
je kod Hasana postalo ve će. Vratne su mu žile nabrekle, kao mlade
guje. U šarijastim očima buknula je luda čka strast za osvetom.
Samo za trenutak koliko je trebalo da Hasan zamahne i spusti svoju
pesnicu na njegovu glavu, Zeku je postalo jasno, ako to dozvoli onda je
sve propalo. I baš zato je preduhitrio Hasana. Silovito ga udario
stisnutom desnom pesnicom u viline i oborio na zemlju. Klekao mu je
kolenima na prsa. Istrgao je nož iz pasa i zamahnuo da mu prereže
grkljan.
U istom času više njega se stvorio Jusuf. Uhvatio ga za ruku i
rekao:
— Ne, za veliko ime božje, pobratime!
Tek tada je Zeko došao svesti. Udario je nekoliko puta kolenima u
grudi Hasana. Ustao je i sa Jusufom otišao u magazu.
Da su Crnogorci ili hajduci upali u kasabu, ne bi se tako brzo
stvorila takva uzbuna me đu nevesinjskim Turcima. Iz svih kavana i
berbernicama, sa ćepenaka, iz magaza, od kuća i iz tesnih sokaka,
pojurili su izbezumljeni čopori razdraženih Turaka. Najviše je tu bilo
zanatlija, amala, amamdžija, dilbera i čitav onaj polugladni, divlji svet
muftaša i dokoličara, koji većinom sačinjava gro turskog stanovništva
svake kasabe. Kolovo đe su bili kavgadžije i ljudi skloni neredima i
nasilju. Usput su se naoružali ko čevima i sekirama. Vitlali su handžarima
i gruvali iz kubura arlaučući i krvožedno podvikuju ći kao da su pošli u rat
na Crnogorce.
Sva ta divlja, izbezumljena stihija mase, okupljala se oko Adem-
begove magaze. Lica ljudi bila su zverski iskežena. O či su mutno i
besno kolutale. Čuli su se divlji povici, padale psovke i pretnje. Verskom
mržnjom zapenjeni derviši mutili su kroz uzrujane redove Turaka i
potpaljivali nabujale instinkte rušenja i osvete.
Jusuf je odmah shvatio o čemu se radi. Naredio je momcima da
62
zamandale vrata. Zatim su se on i Zeko naoružali džeferdarima i brzo
popeli pod krov magaze zauzevši busiju da se brane u slu čaju ako masa
prodre u magazu da pljačka i ruši.
Uzbuna i vika svetine, prisilila je i samog muselima da do đe na lice
mesta sa zaptijama koji su pokušavali da umire Turke. To ih je još više
razdražilo. Urlali su sve bezumnije. Oni za koje se do danas verovalo da
su ludaci u gužvi su postajali junaci dana.
— Dajte nam Vlaha da mu sudimo!
— Na čengele s njim!
— Da zapalimo magazu! — derao se grbav Turčin slinavih brkova.
— Vlaha na vešala! — orilo se sa svih strana.
Mnogi među Turcima nisu ni znali o čemu se radi. Poneo ih je opšti
talas uzbune. Vikali su zato što su čuli da drugi viču. Pretili su, jer im se
činilo da će na taj na čin olakšati svoje patnje. Gurali su se zato što se i
drugi guraju. Ono mutno, ludo i bezglavo, što uvek nose uzbunjene
mase, zahvatalo je pijanstvom sve prisutne.
Uzbuđeni Turci već su bili na vrhuncu besa. Bacali su kamenice na
krov Adem-begove magaze i lomili ćeramide. Odnekud su se već stvorile
i stube, a desetine ruku ih je teglilo jedno od, drugih, da ih uslone uza
zid, da odozgo sa krova provale u magazu. Nekolicina su se ve ć toliko
drznuli da su pokušavali da sekirama razlupaju vrata. I baš u tome času
kroz svetinu prostruja nešto kao hladan vetar otrežnjenja. Na svome
besnom Putalju galopom je dojahao Adem-beg sa svojom naoružanom
pratnjom. Njegovi ljudi su u levoj ruci nosili zapete kubure, u desnoj
knute. Nemilosrdno su naterali konje na masu i bez milosti gazili i tukli
svakoga ko im se desio na putu. One koje su zatekli na vratima magaze
toliko su šibali da su za čas bili obliveni krvlju.
Kad je Adem-beg primetio muselima, dotera konja do njega i viknu:
— Zašto si dopustio fukari da pravi nered?
— Turci su ovo, Adem-beže, — pokušavao je da zauzme
dostojanstven stav muselim.
— Ja kažem da je fukara! Do juče su bili raja i kmetovi. A čim su se
obrezali, hteli bi da žive od tu đe ruke. I da znaš i ti i oki, ako se čim pre
ne raziđu, iseći ću ih sla đe nego Crnogorce!
— Vlaha nam daj! — zaurla neko iz svetine koja je natraške
uzmicala.
— Beže, moraćeš dati Zeka. On je javno tukao Tur čina usred
čaršije. Dina mi, takve se stvari nisu dosada nikad doga đale. Ðaur mora
da iskusi kaznu, — re če muselim,
Adem-beg ljutito skupi obrve. Prezrivo pogledom odmeri muselima i
reče:
— Alaha mi, Turčine, još nikad nisam čuo da je moj izmećar ma
koga prvi zadeo. Išao je po mojoj naredbi za poslom. Napao ga je Hasan
63
Anadolčević, bekrija, napasnik i siledžija. To je onaj isti što ne poštuje
carski zakon. Pljuje na tvoje naredbe. Plja čka raju, napastvuje žene. Pre
godinu dana ubio je moga kmeta i pokušao da mu ugrabi ženu. Nikad ga
dosad niko nije uzeo za sva ta nedela na odgovornost. To zna či da si mu
ti, Turčine, sve to povlađivao?
— Dina mi, nisam beže, — pobledevši u licu odgovori muselim.
— E, kad nisi, onda čuj, Turčine! Zlo je tražio i našao ga. I istinu ću
ti reći. Žao mi je što je Zeka moj Jusuf spre čio da ne ubije psa. Prvi put
kad ga sretnem, mojom ću ga rukom ubiti! — viknu ljutito Adem-beg.
— Tako, — skljokavši se reče muselim.
— Tako, Turčine! Bašagića raju i momke još se nikad niko nije
usudio da uznemirava i napada, pa ne će ni bekrije Anadol čevića. Naš je
koren ovde i najstariji i najja či. Anadolčevići su Turkuše i muhadžeri!
Posle tih reči pokunjena svetina je brzo prsla na sve strane i
kasabom je zavladala mukla tišina. Muselim prinese ruku prsima te
pozdravi Adem-bega. Viknu zaptije i strogim glasom im zapovedi:
— Rasterajte fukaru!

64
 XVI

Već sutradan Adem-beg je otpremio Zeka poslom za Dubrovnik.

Naredio mu je da tamo ostane mesec dana, jer je ra čunao da će vreme
učiniti da se smiri uzbuna. A bio se odlu čio da preko svojih ljudi kod
vezira u Travniku smeni nevesinjskog muselima i dovede na taj položaj
svoga čoveka.
U toku toga meseca život Zekov u Dubrovniku tekao je nespokojno i
u stalnom predosećanju nesreće. Bojao se, Anadol čevići mogu da koga
potplate i pošalju da ga ubije. Znao je da Tur čin lako ne prelazi preko
javno nanete sramote. Pogotovu ako mu je tu sramotu naneo Srbin ili
ma koji čovek druge vere.
Dok je Zeko radio, zaboravljao je na to. Ali čim bi prestao da radi,
odmah se javljala sumnja. Činilo mu se, sa svih strana vreba ga nešto
podmuklo i prikriveno. Nešto što ga prati sustopice, što se zverski ceri iz
potaje i čeka pogodnu priliku da mu zarije nož u le đa. Zato je uvek
prolazeći tesnim dubrovačkim ulicama, ili dok je svršavao posao na
pazaru, nastojao da neprimetno posmatra ljude, koji su svojim licem i
nošnjom podsećali na prerušene Turke.
Iako je Zeko u Dubrovniku imao nešto prijatelja i poznanika, me đu
kojima dva Srbina zemljaka što su pobegli od turskog zuluma da
sačuvaju glavu, osećao se jadno. Ti poznanici ve ćinom su bili dobri i
pouzdani ljudi. Sa njima ga je upoznao Mato. Na njih se u pitanju posla
mogao osloniti. Zato je kod njih potražio oslonca u li čnoj nevolji. Ispričao
im je svoje jade i tražio savet. Oni su mu rekli da se u Dubrovniku nema
čega bojati. Ali da se čuva kad se vrati u Nevesinje. Neki su mu
savetovali da napusti Adem-bega, a oni će mu pomoći da nađe posao.
Ali kad im je on ispri čao o Ikoniji, roditeljima i porodici, posavetovaše ga
da se strpi za neko vreme dok se ne ukaže mogu ćnost da se svi negde
sklone. Jedan koji je bio poreklom Crnogorac, prate ći ga kući, reče:
— Ovde kod Latina ćeš više krepavati nego živeti! Pušku u ruke i bij
Turke. Kad ti dosadi to, beži u Crnu Goru. Tamo je sloboda, iako nema
dovoljno hleba.
Zeko se posle toga nije bojao za sebe. On i nije poznavao ose ćanje
straha. Samo je po svaku cenu hteo da ne bude prevaren i iznena đen.
Znao je da Turci često mučki napadaju. Zato je i postao oprezan. Jedna
polovina njegova mozga svršavala je poslove, obavljala dnevne brige i
65
nastojala da sve što mu je povereno sredi. Druga polovina je uvek
stajala na straži. Ustvari, nije više bilo nikakvih razloga da to čini.
Nesreća je izbegnuta. Njemu više nije bilo mogu će da opstane na miru u
Nevesinju. Zato se trebalo brzo odlu čiti na nešto.
Ostalo je bilo još nerešeno pitanje njegove porodice i Ikonije. Kako
će oni na celu stvar gledati? Ho će li biti voljni da se sele? Znao je koliko
je Ljubinko duboko vezan za hercegova čki krš koji mu je pružao
oskudan komad hleba. Jedino je bio uveren da će Ikonija s njime poći
kud god htedne. Samo, kako ostaviti majku, oca, braću i sestre?
Raspinjao se između dve ljubavi. Između dva osećaja i saznanja da mu
više nema života u rodnom kraju.
Sve te umršene misli grizle su se u njegovom usklju čalom mozgu.
Sto puta se odlučivao i ponovo tražio mogu ćnost za neki drugi izlaz. A
kada uveče ode u sobu, zaklju ča vrata i legne u postelju i taman kad se
san kao neko paperje po čne doticati njegova čela, navru mu zle misli i
crne slutnje. Pokušavao je snagom volje da ih otera od sebe i zaspe.
Zatvarao je oči. Nešto ga je meko i blaženo ljuljuškalo. Glava mu je
nešto slatko tonula. Odnekuda se iz čarobne daljine prikradao dah
nekoga mirisa. I to ga je podse ćalo na onaj miris, koji je osetio od
bosioka u Ikonijinoj kosi. Od toga mu se lagano svest pomra čavala.
Zapado je u duboki mir. I ko zna koliko je to trajalo. Tren ili čitavu
večnost? Trgao se i probudio. Sun čano jutro napunilo mu je sobu.
Sećanje na prošlost zatvorilo je svoj krug. To što je bilo nikad se više ne
može povratiti. Život je to naučio Zeka. Zato se otrgao od sanjarenja.
Pokatkad pogled ulovi iskr čen proplanak ili u šumi čađavu brvnaru, stado
ovaca sa čobanom i tornim psom. Odmah je shvatio. To se neko, kome
je tesno bilo oko grla od Turaka, sklonio dalje od puteva da na miru
proživi svod vek.
Splavovi se ljuljuškaju. Brzaci bu čno klokoću. S kopna dodire
uspavljivi šum jela i borova. Reka huji. Vri. Peni se i kao biserno valovlje
naleće na kamene obale. Silne, snažne i smele o či i ruke splavara,
osećale su, znale i umele da savla đuju reku i njene podmukle ćudi. Iako
ih na svakom novom zavijutku čeka nova opasnost, njima je reka draga.
Nek buči voda. Neka se pene sprudovi i lete mahnito brzani, oni su
spremni da se odmah i nepokolebljivo uhvate u koštac. Oni vole tu reku.
Te kamenite obale. Sun čane planine i zamagljena brda. Vole opasnosti
koje ih čekaju. Sve je to u njima. Osećaju tu stihiju besa i snage u sebi. I
čini im se, od te reke i njene snage, zadojeni su kao od maj čina mleka.
Posle prvog dana spuštanja splavova nizvodno Drinom i Zeko se
osvežio. Prestao je biti turoban i brižan. Voleo je radost novine. Zanela
ga je iznenadna opasnost i doživljavao je sre ću savladanog napora. Ono
čvrsto i kameno, što se uvek javljalo u njemu, kad se nešto novo opasno
odlučuje, sada ga je potpuno ponelo. Iako je stalno menjao utiske a nije
66
uspevao da istom brzinom menja i svoje raspoloženje, znao je da mu
povratka više u Višegrad nema. Tamo su obesni, silni Turci, uvek skloni
da naprave uvredu i nasilje. Tamo su i mrtvi, koje su on i Petronije
svete ći se lišili života. Tamo je turska vlast i za njih dvojicu više ništa ne
bi bilo dobro. Nove puteve svoga života još jasno nije naslu ćivao. „Treba
poći ustanicima", mislio je. „Ali zar da se odreknem Ikonije? Da ne vidim
majku, braću, sestre i oca?" A, ono što se mirno ve ć u njemu taložilo oko
srca, upredalo je njegove grudi slatkom žudnjom. Ve ć je sigurno
predosećao, novo se nešto u njemu od polaska dogodilo. Dalji tok
njegova života otisnuće se nekom novom maticom, kojoj još nije mogao
da sagleda smer.
Tišina predela, pustoš i divljina, kroz koju te če nemirna, bučna i
vrtoglava Drina, na čijoj su se matici ljuljuškali splavovi, predose ćao je,
postaće njegova sudbina. To ga je oživelo. Probudilo u njemu novu
snagu i razvedrilo misli. Čim je zaklopio očne kapke, u svesti mu je
naviralo bezbroj milih se ćanja. Video je smrknuto lice oca Ljubinka. Kraj
njega kao žive slike ljuljuškale su se glave bra će Marka i Milana. Dobre,
zabrinute majčine oči i rastužena i zabrinuta sestrinska lica. Ali je sve to
potiskivala Ikonija. Njene su o či i u sećanju žudne, radoznale i pune
lepote. Mile i drage. Isto onakve kakve ih pamti još kao šiparac. U svemu
je tome nešto od onog sun čanog zlata i modrine hercegova čkog neba. I
stalno ga to prati i vuče tamo napred. Da, zovu ga i mame sebi njene
oči. U bujanju matice i hujanju šume, činilo mu se, među nejasnim i
pomešanim glasovima da čuje prigušeni šapat njenih re či. To mu je ona
dragajući ga došaptavala svoju ljubav i miloštu. Zažmurio bi još ja če i
napregao mozak da se slika žene što bolje ocrta u njegovim mislima.
Izrasla je mila glava. Sva upletena sun čanim oreolom. A iz toga svetla
smešila mu se ona. Video je i bele, sitne zube. Nabrekle, rumene usne i
raširene ruke, spremne da ga zagrle.
A kad je otvorio oči, ničega nije bilo. Pred njime su stajala povijena
Petronijeva le đa, koji je kao da se igra veslom krmanio. Čuo se šum
vode pod splavom. Cvilela je soha u kojoj je usa đeno veslo. Zeko je
sanjivo širio oči. Iz pogleda mu je nadirala žudnja. Petronije ga je
radoznalo gledao. Osmehnuo se:
— Sanjariš, pobro?
Radosno osmehnut Zeko je pomirljivo odgovorio:
— Čovek se čudno oseća na vodi.
— Eh, čudno! Dokolica i tišina izazivaju se ćanja! — odgovorio mu je
Petronije i navaljivao da vesla.
Zatim se razveza razgovor. Pri čali su o svemu. Najčešće o životu u
Višegradu. Ponekad su se prisećali dogovora i odluke da po đu
ustanicima. Zeko je voleo da izlaže plan. Imao je živu i nemirnu maštu.
Iznosio je nove i nove predloge. Petronije je ostajao tvrd, realan i oštar u
67
sudovima. Uvek se i u mislima čvrsto držao zemlje. Naročito kad se
pričalo o buni. Oštro zainteresovan time, raspitivao se kod seljaka. Tako
je saznao za smaknuće dahija i neuspeh Be ćir-pašin u Srbiji. Slušaju ći
seljačke nade i zebnje, sve se više oduševljavao za borbu i ustanak.
Opila ga je želja za osvetom.
Ispred noći splavove su priterivali obali. Vezivali ih. Ložili vatre. Za
večeru su obično kuvali kačamak i pržili slaninu. Zatim bi polegali po
travi oko vatre. Uspavani hladnim vazduhom, šumom reke i umorom,
nisu se budili pre izlaska sunca. Obi čno je prvi ustajao Zeko, naglo i
odlučno. Založio bi vatru i pristavio vodu da se skuva jelo, da što pre
krenu dalje. Ni njemu samome nije bilo jasno zašto se žurio. Splavari su
gunđali dok ih je budio. U tim jutarnjim časovima, dok je plamen lizao
počađali bakrenjak u kome je krkljao ka čamak i na žaru cvrčala slanina,
Zeko se uvek sećao kuće i očinskog doma.

68
 XVII

Tek sedmog dana minuli su Zvornik. Ispred noći zaustavili su se na

mačvanskoj strani kod Badovinaca. Dvojica splavara odmah su pošli u
selo da kupe nekoliko jagnjadi. Zaklali su ih, oderali i namestili ražnjeve
uz oganj da se jaganjci ispeku.
Noć je dolazila lagano, zamagljivala vidike, uvla čila se u vrbake i
gmizala kao siva sumaglica iznad reke. Od sela se čuo lavež pasa.
Dozivi ljudi. Katkad bi se prosuo ženski smeh. Javljale su se i prve
zvezde. Splavari su lagano praznili bardak ma čvanske šljivovice i žudno
udisali miris jagnje ćeg pečenja, koje se čvarilo uz izgrnutu žeravicu. Tek
pošto su srubili pečenje i siti posedali oko ognja, iz sela do đe grupa
seljaka da posedi sa splavarima i raspita se kako je u Bosni i krajevima
kroz koje su prošli. Namrgo đena, preplanula selja čka lica, oprezno i
podmuklo su gledala ispod kosmatih obrva i svaki razgovor zapo činjala
pričom o buni. Zatim su se brzo otkravili, pa razvezaše o borbama s
Turcima i njihovom nasilju, patnji raje i zlu koje je vekovima carovalo nad
bogatom Mačvom. Naposletku su kao uzgred pomenuli Ćurčiju i Stojana
Čupića. Zeko se seti Mitrovih re či i zažele po svaku cenu da se vidi s
Čupićem.
Među seljacima je sedeo pogrbljen čiča. Njegove žute zenice gorele
su mačijim žarom. On se prezrivo i lukavo smeškao. A ispod oka
neprestano merio Zeka i prisutne splavare. Kad su svi seljaci otišli
kućama na spavanje, on zaostade tobož da pripali lulu. Čepukao je dok
su se splavari spremali da legnu. Zatim se okrenuo Zeku i rekao:
— Odakle si rodom?
— Hercegovac, — odgovorio mu Zeko.
— I Stojan je starinom otuda.
— Kako mogu da ga vidim? — upita Zeko.
— Sasvim slučajno, noćas je kod mene na konaku. Ima neko vreme
kako vreba zvorničke Turke. Oni se ponekad osmele te pre đu da robe i
pljačkaju. Ko će koga prevariti, videćemo, — reče grbavko.
— Što ne pređe preko Drine? — upita Petronije.
— U neku ruku ovde smo sigurniji. Za neko vreme uglavljen je mir.
Lažemo se. Noć je za svašta stvorena. Što ona pojede to dan ne vidi.
— A kako se može prići vama? — pitao je Petronije, jer mu se činilo
da grbavko mnogo koje čega krije pod jezikom.
69
 — To je bar lako. Svako nam je dobro došao ko ho će da se bije s
Turcima.
— Toliko nas dvojica umemo, — odgovori Petronije pune ći lulu
duvanom.
— Idi, dovedi mi Stojana, — zamoli Zeko.
Grbavko se osmehnu. Počeša se po vratu i nahramljuju ći na desnu
nogu iščeze u mrak. Petronije pripali lulu. Nabaca drva na vatru i sede
na pokrovac. Osećao se čudno razdragan i nečim tajanstvenim
uzbuđen. Zeko je zamišljeno ćutao. Činilo mu se, ono za čime je toliko
vremena žudeo, razjasni će mu se još večeras. Preko Stojana će saznati
o svojima. A već kroz dan-dva ponovo će ih grliti i smeškati se toplo i
zaštitnički Ikoniji. Prošlo je dugo vremena kad se prenuo iz sanjarenja.
Pogledom upita Petronija i re če:
— Pobratime, ovaj dugo začama?
— Vukodlak je to, — odgovori mu Petronije.
Zeko izvadi kuburu iz silava. Pregleda joj kremen i ponovo je
potpraši.
— Postaje mi pomalo sve ovo sumnjivo!
— Ko se plaši vukova, neka ne ide u šumu, — podrugnu mu se
Petronije.
Zaćutali su. Drva na vatri su pucketala. No ć je primala sjaj, jer se
iza vrbaka lagano svetlim rogom propinjao mesec. Nešto u blizini slomi
suvarak. Začu se šljacavi bat seljačkog hoda. Iz mraka u svetli krug
ognja prvo je izronio grbavi seljak. Za njime je išao visok, snažan čovek,
pognutih ramena i velike kosmate glave. Lice mu je bilo dugo, preplanulo
od sunca, a nosilo je na sebi odlu čan izraz. U svemu što se dalo uočiti
na tome čoveku, odražavala se opreznost, lukavost i neka teška
silovitost. Hod mu je bio gegav, ali nekako siguran i podse ćao je na hod
lava, koji zna svoju snagu i ne trudi se, ma čime druge u to da ubeđuje.
Prišli su vatri. Grbavko se prepredeno osmehnuo, žmirnuo o čima
put Zeka kao da je hteo da ga upita kako mu se dopada Stojan. Isto tako
Stojan je brzo i ćutke odmerio Zeka i Petronija i rekao:
— Eto, braćo, ja do đoh da se vidimo!
— Sedite, — reče Petronije. Izvadi duvankesu i pruži je Stojanu.
Grbavko je dugo i pohlepno nabijao duvan u lulu. Stalno se ne čemu
smeškao. Tek tada Zeko uspe da se pribere i kaže:
— Poznaješ li Mitra Poparu iz Višegrada?
— Je li vas on uputio? — upita Stojan i radoznalo je o čekivao
odgovor nastojeći da raspali duvan u luli.
— Mi smo njegovi momci.
— Zeko i Petronije? — reče Stojan.
— Jeste. Otkud ti to znaš? — začuđeno je upitao Zeko.
— Šapnula mi je nešto o vama dvojici ptičica u lugu. Znam, brate!
70
Tebe prvo i prvo interesuje da doznaš za tvoju porodicu. To me Mitar
molio da uradim. Ona se nalazila u lugovima kod Broca. Imaš brata
Marka?
— Imam! — odgovori Zeko.
— Nije baš tvoje snage i rasta?
— Nešto je niži.
— Tako je. Moji ljudi su bili tamo. Videli su ku ću gde stanuju. Pođi s
Rače i za sat vremena bi ćeš kod njih.
Zeko se preobrazi od sreće. Tada se u razgovor umeša Petronije.
— To ćemo lako svršiti. Ja poznajem sva ta sela. Nego nas
interesuje jedna druga stvar.
— Da čujem.
— Čim predamo ovu građu i vidimo Zekovu porodicu, hteli bismo da
se pridružimo tvojim ljudima i bijemo s Turcima.
— Kad vam bude do toga tražite me u Sovljaku, sve ćemo lako
udesiti.

71
 XVIII

J oš se nije posve bilo razdanilo, a Zeko izbudi splavare. Čim su

nešto hrane bacili u kljunove, spremiše se i otisnuše se od obale Drinom
prema Bosanskoj Rači. Dan je dolazio na bleštavom sun čanom hatu.
Iznad reke se dizala jutarnja izmaglica. Oživele su obale, vrbaci i ritovi. U
visinama pozlaćenim sunčevim izlaskom kružile su rode. Iz grmova su
grlice svojom pesmom sli čnom jecanju dozivale ćubaste mužjake na
ljubavni sastanak. Po izdanima, baruštinama i rukavcima čule su se
divlje patke i uznemireno su vriskale štuke. Reku, i sve okolo nje,
zahvatao je mađijski nemir dana, koji se sve više ogledao na uzdrhtalim
talasima vode.
Očima koje su žmirkale n sneno podrhtavale od nesanice i misli,
Zeko je gledao jutro što je svetlo lice umivalo u virovima Drine. Zavu čen
ceo u samog sebe, očima okrenut u misli i se ćanja, činilo mu se da
izvesna osećanja čovek nikad nikome neće moći reći. Naročito kad je u
pitanju ljubav i žena, i ona tanana vlakna žudnje, koja su neuhvatljiva, a
utiču da se čovek oseća blažen ili nesre ćan. Zeko je nekad mislio da to
za njega nije bitno, da se nikad ne će potpuno utkati u njegovo srce.
Međutim, jutros mu je bilo jasno, da sav taj nemir, žudnja, nestrpljenje i
žurba, potiče od toga što mu se žurilo da što pre vidi Ikoniju.
Nestrpljivo je odmeravao pogledom visinu na koju se popelo sunce.
S nestrpljenjem je mislio o Ikoniji. Ona sada spava. Možda se i udala.
Zaboravila me? Izneverila dato obe ćanje? Teško je misliti mladu čoveku
u jutarnjim časovima o voljenoj ženi. Sve se tada utkiva u nju. Ona je
završetak i početak svih misli i ose ćanja. Prokleti nek su Turci! Zašto nas
tako muče i ubijaju natenane? Cede nam snagu i nanose sramotu.
„Gospode, ima li te?” pitao se Zeko. A na dnu tih misli, kao razbesnela
košava, nadirala je radost vi đenja i susreta.
Nikad splavari nisu videli toliko zamišljena i u sebe uvu čena čoveka.
Čak ni Petronije, koji je naslu ćivao njegova ose ćanja i misli, nije mogao
da ga potpuno shvati, jer ga je bolje poznavao i sa one druge strane, kad
je umeo da zameće šalu, da uzdigne glavu, zapeva i celo društvo
razveseli...
Iza podne, pošto su ručali i splavovi ponovo krenuli vodom, prišao je
Zeku Petronije. Dobro ga je odmerio i zapitao:
— Šta je tebi danas?
72
 — Po onome što nam je sinoć ispričao Čupić trebalo bi da su to
moji, — odgovori Zeko.
— To te, znači, rastužilo?
— To, — reče Zeko i ovlaženim o čima pogleda Petronija.
— Ja, kad bih bio na tvom mestu, urlikao bih od veselja. Nego
čuješ! Čim stignemo na Ra ču i predamo gra đu, odmah ćemo poći da ih
potražimo. To nije daleko! Imam i prijatelja tamo...
Rano su prispeli u Ra ču. Mitar ih je već s nestrpljenjem čekao.
Odmah im saopšti:
— Građu moramo Savom da vozimo do Mitrovice!
— Ja ne mogu, — odgovori mu Zeko.
— Zašto? — upita začuđeno Mitar.
— Ne mogu i gotovo! Isplati me, jer moram da idem!
Mitar ga pažljivo pogleda. Oseti na njegovu licu i u pogledu
zbunjenost. Pozva ga na stranu i re če:
— Govori šta je?
— Saznao sam o svojima. Moram s Petronijem da idem da ih
tražim. I bez toga nas dvojica više nismo voljni da radimo ovaj posao.
— Žao mi je. Vas dvojica ste mi najpouzdaniji od svih momaka. Zovi
Petronija!
Zeko dade Petroniju znak rukom da pri đe.
— Jesi li se, zaista, rešio da ideš s njime?
— Jesam, — odgovori smeškajući se Petronije.
— Dobro! Ali upamtite. Ako vam kad bude gorelo pod nogama i
bude potrebna moja pomoć, vrata moje kuće uvek su vam otvorena, —
reče Mitar.
Zatim se maši rukom u nedra i izvadi kesu. Odbrojao je na dlan po
četiri dukata.
— Da nije malo?
— Ne dao bog, — odgovori Petronije.
Predajući Zeku njegovu zaradu, on ga još jednom toplo i sa
zaštitničkim osmehom pomilova i re če:
— Ih, što je delija! Blago ga tvojoj majci!
Pošto su se pozdravili i izgrlili sa splavarima, prišli su Mitru te se i
od njega oprostili. On ih je pri rastanku zagrlio i rekao:
— Kud god išli, sreća vas i sretala i pratila!
Lagano su okrenuli šumskim kr čanikom preko Velina Sela.
Napred je išao Petronije. Jedno vreme su ćutali, jer im je teško pao
rastanak od drugova i Mitra. Glave su im bile pune misli, koje nisu umeli
jedan drugome da saopšte.
Stara hrastova šuma dizala se od zemlje do neba. Kroz nju su
svuda vodile mnoge ukrštene putanje ljudi, zverova i doma ćih životinja.
Susretali su se potočići i slivali udolicama u Savu. Pirkao je raznežen
73
vetrić i nevidljivim krilašcima pomerao listove hrastova. Me đu drvećem je
umirala dosadom tišina. U njoj se rastakala sun čana prašina zalaze ćeg
sunca.
Odjedanput kroz tu tišinu provali glasno roktanje svinja i pucketanje
suvaraka. Nasred puta je stajao krupan sedobradi starac. Ogrnut ov čijim
kožuhom i oslonjen na batinu, radoznalo je posmatrao Zeka i Petronija
koji su mu se naglo primicali. Zeko htede da pro đe, ali ga migom oka
zaustavi Petronije. Nazva starcu boga i re če:
— Ima li kod vas u selu Turaka?
— Nema. U naše šume oni nikad ne zalaze. Boje se hajduka.
— A ima li hajduka? — upita Petronije.
— I da ih ima, ne bih ti kazao. Šuma je zato stvorena da se u nju
sklanja čovek kome je tesno oko grla. Ja ću ti dati i jedan savet,
momčiću. Prolazi za poslom i ne raspituj se mnogo ovde o ljudima. Bog
nikome ne svedoči ako ga no ću pojedu vuci.
— A, ako nama treba pomoći? U šumi ni zveri ne beže da hladuju!
— reče pomirljivo se smeškaju ći Petronije.
— Ako su ti čiste namere, zaštite ćeš naći. Ovaj glavati Zelenba ć, u
očima mu vidim, nekome je skuvao poparu. Nego recite vi meni, jeste li
Srbi?
— Jesmo, — odgovori mu Petronije, — samo iz daleka dolazimo!
— Odakle, rođeni?
— Hercegovci smo!
— Pa pola je Semberije otuda!
Zeko je brzo i zadihano ispri čao starcu sve što je mogao re ći o
svojoj porodici. Starac ga odobrovoljeno pomilova vu čjim pogledom i
reče:
— Baš ćete sad naići pored njihove kuće. Oni su se najdublje
zavukli u šumu. Marko je vredan. Samo još zazire isuviše od Turaka.
Znaš, rode moj, mi smo ti ovde na granici. Čim dogori do nokata,
možemo da skoknemo preko Save. Za svaki slu čaj, uhvatili smo vezu sa
našom braćom u Ćesarevini. Zlu ne trebalo!
Zeku je zaigralo srce od radosti. Da ga nije bilo stid starca potr čao
bi, jer mu se činilo da mili, iako je koračao da ga je jedva sledio
Petronije. Velika stabla hrastova i jasenova zaklanjala su vidik. Samo se
gore među gustim spletom grana mogao videti komadi ć neba, koje je
počinjalo da tamni. Sa jednog proplanka, zasejanog kukuruzom, starac
im pokaza veliki hrast i re če:
— Markova je kuća tamo gde se diže onaj dim!
Suton se već lagano vukao šumom. Iza hrasta se ukazao iskr čeni
proplanak, zasejan pšenicom i kukuruzom. Uza samu šumu sagra đena
je nova brvnara. Iz nje se dizao dim. Od kuće su dopirali glasovi,
roktanje svinja, mukanje krava i ne čiji glasan doziv. Na ledinku uza
74
pšenicu pasao je na priponu konj. Zeko mu pri đe i poznade o čeva
Mrkova.
Oprezno su prišli kući. Odnekud su istrčala dva velika zeljova i
nasrnuše kao vuci. Tek tada iz ku će izađe Jovanka. Viknu na pse i
zagleda se u Zeka i Petronija.
Bila je mnogo ostarela za proteklo vreme. Na licu joj se jasnije
utisnuo pečat patnje. Iz mutnog pogleda virila je gor čina života i
slomljena radost materinske brige i bola.
— Koga tražite? — upitala je i sve pažljivije osmatrala Zeka.
— Majko, — uskliknu Zeko i polete joj na grudi. Jovanka je časak
bledela. Ruke su joj kao mrtve klonule na Zekova ramena. Zatim se
zanjihala kao da će pasti i u trenutku ponovo došla sebi. Lice joj planu
žarom sreće. Zagrli Zeka i samo se videlo kako joj se mršava ramena
tresu od grčevita plača.
I Zeko je grlio majku. Ljubio joj ruke i milovao prosede, raš čupane
kose. Nastojao je da je smiri, jer mu se činilo da ih s potsmehom gleda
Petronije. Tako ih je zatekao Marko kad je odnekud iza ku će izašao i
upitao:
— Ko je to, majko?
Ona se tek tada trgla, uspravila u svojoj gordosti i sreći majke, pa
odgovorila:
— Zeko, sine.
Marko je dugo grlio i ljubio brata. Izmicao ga i zagledao mu se u
lice. Zatim ga po ranijem obi čaju munu rukom pod rebra i viknu:
— Zekane, moj mili, živ si?
— Živ sam! Nego gde su ostali?
— To je, brate, duga priča. Hajde u kuću da sednemo. Sve će ti
ispričati majka, — odgovori Marko i uvede Zeka i Petronija i posadi ih u
stolovake oko ognjišta.
Zeko se stalno obazirao i tražio o čima oca, sestre, Milana, a videlo
se u njegovom pogledu da je ra čunao da će tu čateći i Ikoniju. To primeti
majka. Sede na trupčić prema njemu i otpoče da priča:
— Moj Zeko, moj očinji vide! Onoga dana kad smo čuli da si ubio
Mujagu Anadolčevića, Ljubinko odmah nas sve okupi te krenusmo na
zao put. Imali smo sreće sve do Drine. Tu jedne no ći uz reku
namestismo se da noćimo. Ja i Ikonija kuvale smo ka čamak. Marko je
pripinjao na ledini konjem. Milan je pošao da nakupi drva. Odjedanput
dojahaše iz mraka tri Tur čina. Sjahaše konje i pođoše ognju. Čim su
prišli, prepoznadosmo među njima Hasana Anadol čevića. Ocu ti je bilo
jasno i nije mu dao ni reč izustiti, već trže kuburu te ga ubi. Ona dva
ubiše njega. Iz mraka Marko ubi oba. Bacili smo ih u Drinu. Oca
zakopali. Zvali smo i tražili do zore Milana, ali od njega ni traga ni glasa.
Posle smo se nekako dokotrljali ovde. I eto vidiš, nastanili i oku ćili.
75
Prošle jeseni doznali smo da je Milan živ. Negde u Romaniji hajdukuje.
— Šta je sa sestrama?. — upita Zeko.
— Jela i Kosara su se udale. Vidosava sa snahom muze krave, —
odgovori majka.
Zadugo je posle toga Zeko ćutao oborenih očiju. Onda se ponovo
pribra. Diže oči i upitno pogleda majku. Ona se doseti, pa nevesela lica i
tužna pogleda odgovori:
— Kad videh da će mi se istražiti dom, naterala sam Marka da se
oženi Ikonijom. Obadvoje su se opirali. Ja sam ih zaklela. Oprosti mi
sine. Mislila sam da si poginuo! — re če majka i ponovo briznu u pla č.
I Marku je bilo neugodno. Radoznalo i sa strane ispitivao je
pogledom Zeku. Kad je uočio na njegovom licu bledilo, obori pogled
zemlji i dodade:
— Svi smo držali da nisi više među živima... Uskoro su u kuću ušle
Ikonija i Vidosava. Nešto su s
nekim usput razgovarale. Kad su se pomolile, Ikonija je na ruci
nosila mališana od godinu dana. Dete je pokušavalo da nešto brblja.
Kad je Ikonija ugledala Zeka, stala je i zadugo nije mogla da skine s
njega pogled. On više nije bio tankovijasti, vižljavi mladi ć, koga je ona
bezgranično volela, već silna mom čina, ogromne snage i snažnog tela. I
njegovo mlado lice nije više nosilo na sebi raniju lako ću i bezbrižnost, jer
je dobilo pe čat svega što je preživeo za vreme otkako se nisu videli. Bio
je to sada veliki čovek, koji je prošao kroz sito i rešeto, smrknuta lica i
zažarenih očiju. Brkovi su mu već sakrivali tvrdoću i odlučnost u
uglovima usana.
Ona ga je gledala, a u mislima nastojala je još jednom da obnovi
beskrajno drage crte voljenog mladi ća. Teško je disala. Pokušala je da
se osmehne. Zatim, ne znajući šta radi, poturi na krilo svekrve dete i
osećajući u grlu gorčinu, saže se da poljubi Zeku ruku. Četvorostruke su
je oblile suze, bolan vapaj zagušio joj je re či:
— Oprosti, rođeni! Majka je tako htela!
Od suza joj je malo laknulo.. Ipak, bila je bleda. Stalno je brisala o či
i sa čela odbacivala teški uvojak kose.

76
 XIX

Pred zoru Zeko probudi Marka i re če mu:

— Ja ću da idem još pre svanu ća. Ti znaš da sam je voleo. Pod
jednim krovom zajedno ne možemo živeti. To bi za sve bilo mu čenje. Ja
znam da ni vama dvoma nije prijatno moje prisustvo. Želim vam svaku
sreću i znajte, odlazim vam s puta.
Marko je ćutanjem odobravao Zeku.
Majka je čula. Uspravila se u ležaju i upitala:
— Kuda ćeš sada, sine?
— U Srbiju da se bijem s Turcima, majko!
— Ostani kod mene, sine, iskrčićemo još zemlje. Podignu ćemo ti
kuću i majka će te oženiti!
— Neću, majko! Čuvaj Marka i Ikoniju. Podiži unu čad. Ako vam kad
bude teško i moja pomoć potrebna, potražite me preko Stojana Čupića u
Noćaju.
Oprostio se od svojih sa mnogo tuge i žalosti u srcu.
Sunčano jutro džilitalo se Semberijom. Pšenice su vlatele, kukuruzi
se kolenčili. U grmovima su pevale ptice i pod nebom lebdeo kobac
vrebajući plen. Okolo po livadama su zujale mrkopute p čele i sunčano
zlato se presijavalo u krunicama cvetova.
Zeko i Petronije prešli su u Trnjcima put, koji je od Bijeljine vodio
kroz šumu za Bosansku Raču. Zatim se kroz selo Međaše uputiše Drini.
Zeko je prečistio sa prošlošću. Bilo je isuviše mekog i slatkog sanjarenja.
Išao je od svojih, razrivenih nada i spaljenih krila. Još tamo dok je no ćas
u besanici razmišljao lome ći se između brata i žene, čvrsto je odlučio da
se pridruži ustanicima, da se sveti beskrajno i nepoštedno Turcima. Po
njegovom zaključku oni su jedini bili uzrok svega njegovog jada i patnje.
Razmišljaju ći o sebi, prisećao se svega onoga zla koje je poslednjih
godina video. Sve je to ura čunao danas Turcima.
Suprotno Zeku Petronije je ve ć davno sve te stvari prečistio i jasno
uredio u sebi. Turci su mu sve pobili. Ostala mu je jedino sestra koja je
izrodila s Turčinom decu. Možda je posle onoga njegova bekstva i
ubistva i ona već odavno mrtva? Znao je daje gorak hleb u radu i
pokoravajući se Turcima. Zato se kao nikad ranije u životu obradovao
kad je pojmio da mu ni pobratim nema drugog puta sem da ide
ustanicima. Osećao je u sebi duboki mir i neku vrstu sre će.
77
 Gore iznad njihovih glava modrelo se nebo. Dole ih je u svojim
zelenim dvorima sakrivala šuma i milovalo toplinom sunce.
Petroniju se više nije ćutalo i reče:
— Pobratime, znači idemo u bunu?
— Drugo nam ništa ne ostaje, — odgovori mu Zeko.
— Stotinu puteva stoji na raspoloženju, — odgovori Petronije.
— Zar je život služiti gorega od sebe? — upita Zeko.
— Nije. Nego znaš li kako ćemo uhvatiti vezu?
— Preko Čupića, — odgovori Zeko.
Oko podne su preplivali Drinu. Kad su se obukli i lagano krenuli
prema Noćaju, na jednom proplanku iznenada ih susretoše dvojica
Turaka na konjima. Zeko pokuša da se ukloni ustranu i oslobodi put
Turcima. Jedan Turčin natera na njega konja i zamahnu kamdžijom da
ga ošine po glavi.
— Stani, Vlaše! Zar ne znaš da se na puškomet Tur činu treba
uklanjati s puta!
Zeko odskoči brzo ustranu. Drenovom batinom koju je nosio u ruci
mlatnu Turčina po glavi. Turčin se zanjiha i pade na zemlju. Zeko pritr ča
i istrže mu kuburu iz silava. Drugi, kad vide šta mu bi s drugom, poteže
kuburu da ubije Zeka. Njega prete če Petronijev drenovak. Dotukli su oba
Turčina, uvukli ih u šumu i zatrpali me đu povaljane klade. Sada nisu
smeli ni pomišljati da danju idu u No ćaj. Seli su da čekaju mrak. Ali
uskoro se iz daljine začula vika, bleka, zapevka, pla č, lelekanje i divlje
osiono tursko harlakanje. Zeko i Petronije brzo zavedoše dublje u šumu
turske konje. Zatim zauzeše iza jedne debele hrastine busiju.
U isti čas, iz luga na drugoj strani, proplanka, prvo je izjahalo na
konjima nekoliko Turaka. Napred, pred svima, išao je krupan, ponosit
Turčin na besnom konju, u čohanom odelu i visoka rasta. Duga
koštunjava i zla lica, sa kruškastim nosem, dugim rukama i nogama.
Prekomerno je bio oki ćen oružjem. Držao je preko krila pušku, o bedru
mu je visila kriva turska sablja. Po svemu se moglo odmah videti da je
beg.
Iza Turaka na proplanak se izjavio buljuk ovaca i krdo krava i
volova. Pozadi toga užadima povezana gomila seljaka, žena i devojaka.
Okolo stoke i ljudi trčkarali su Turci na konjima i kamdžijama terali i ljude
i stoku. Žene i devojke su vriskale. Povezani ljudi iskrivljenih lica od bola
i sramote, već pomireni sa sudbinom, obešenih glava, jedva su nosili
svoja namučena tela, jer se po tragovima krvi jasno videlo da su mu čeni
i premlaćivani.
Ta slika užasa, bede i ropskog jada, bolno se dota če Zeka i
Petronija. Ni časka se nisu predomišljali, brzo digoše puške spremni da
napadnu Turke. U trenutku dok su se njih dvojica šapatom
sporazumevali, nečija teška i snažna ruka se kao da je od čelika spusti
78
na Zekovo rame. On trže iznena đeno pogled i ugleda iza sebe, u grmu
snažna čoveka, čije su ga izoštreno lice i svetle o či prijateljski gledale.
— Pst! — šaku mu nepoznati.
— Ko si ti? — šapatom upita Zeko.
— Srbin, brate, kao i ti. Ima nas ovde tridesetorica. Sve smo iz
šume videli šta ste u činili od ona dva Tur čina. Taman smo hteli da se
javimo, ali začusmo one koje od jutros čekamo.
— Ti si hajduk? — upita Zeko.
— Posle ćemo o tome razgovarati. Sada ostani gde si i nemojte da
pucate, dok Stojan prvi ne opali.
— Ko su ovi Turci?
— To je Mujaga Pašić, bijeljinski beg i njegovi momci. Zeko i
Petronije tek tada uočiše da su neočekivano upali u zasedu, jer su iza
svakog panja i grma videli poneko srdito lice i upereni grli ć puške.
— Pobratime, ovo ispade baš kako treba, — šanu veselo Petronije.

Grupa turskih konjanika sa Mujagom primicala se brzo zasedi. Turci

su išli ne slute ći ništa rđavo. Prepričavali su šta će kome od roblja i
plena pripasti.
79
 Odjedanput se s leva od Zeka okide pucanj. Mujaga se trže i ka licu
mu planu strah. U očima gnev. U isti mah povede se na konju i glava čke
polete zemlji. Plotun se sru či. Više od pola Turaka je pokošeno. Zeko je
brzo opalio svoju pušku ka jednog Tur čina, koji je hteo da trgne iz pasa
kuburu. Zatim je čuo silovito: „Juriš, bra ćo!"
Prisetio se da s ubijenog Tur čina skine silav i iz pasa da izvu če
handžar. Trgao ga je i u dva vu čja skoka izleteo na proplanak. Naleteo je
na jednog Tur čina, koji je pokušavao da utekne. Stigao ga je i jednim
silovitim udarcem presekao po pasu. Zatim je jurnuo na drugoga. Ovaj
ga dočeka pucnjem iz kubure. Oseti kako mu kraj samog uveta prosvira
kuršum. Zanet nečim čudnim i pomamnim u sebi, nije mislio na
opasnost. Sustigao je Tur čina i udarcem handžara odrezao mu polovinu
desnog ramena sa rukom i kuburom u njoj. Onda se kao u nekom ludom
zanosu okretao na sve strane i tražio pogledom da još koga spazi i
nasrne na njega.
Međutim, video je kako ga zadivljeno gleda Stojan Čupić. Njegovo
snažno i koščato lice, puno surove pretnje i divlje snage, toga časa bilo
je ozareno radošću. On mu priđe i stavi ruku na rame:
— Junače, priberi se!
Okolo po šumi oko proplanka čuli su se pucnjevi. To su ustanici
ubijali razbegle Turke.
Povezano roblje zadivljeno je gledalo šta se radi. Tek kad je sa
Turcima bilo sve gotovo, prišao im je Stojan i rekao:
— Ne bojte se, nesrećna moja braćo i sestre! Krvnici su platili svoje
nedelo!
Zeko je drešio ljude, žene i devojke. Od uvre đenog ponosa tekle su
mu suze i lice mu se omeškalo, jer mu je u duši u isto vreme bilo i bolno i
radosno. Bol je dolazio zbog žalosne sudbine njegove sabra će. Radost
što se tako iznenada i svirepo toga dana osvetio Turcima...

80
 XX

Plen skinut sa Turaka u odelu, oružju i novcu ustanici su podelili

među sobom. Svak je uzimao što je kome trebalo. Samo je novac
stavljan na jednu razastrtu dolamu, Sitan ko čoperan čovek, veselog lica i
vragolastih očiju, neumorno je iz ćemera istresao dukate i propraćao to
glasnim smehom.
— I kokoške bi se nasmejale da su videle kako smo ih začas
smlatili, — primetio je veseljak gledaju ći zamišljenog Stojaš i dodao: — a
pogledaj kako su se bili nabili zlatom!
Kad je ceo novac bio na gomili, Stojan se trže, pogleda plen i re če:
— Podeli Vukadine na jednake delove i svako neka uzme svoje.
Zatim su se brzo povukli u šumu. Išli su dugo i ćutke. Tek kad se
okolo njih više ništa nije moglo čuti niti videti, sem hrastovih i jasenovih
stabala, a nad njima nebo, koje je lagano tamnelo, Stojan re če:
— Tu je izvor. Naložite vatru, da se odmorimo. Dvojica neka trknu
do sela i uzmu od seljaka dva brav četa za večeru.
Zatim se izdvojio. Seo je pred jedan stogodišnji hrast. Izvadio iz
džepa lulu i zapalio.
Brzo je planula velika vatra i okolo nje su se okupili hajduci,
većinom mladi ljudi, snažni i odvažnog izgleda. Me đu svima nečim
čudnim se izdvajao jedan dugajlija, čije je lice bilo puno bora i o či setne.
Pušio je na lulu i držao nekako nakrivljeno glavu prema levom ramenu.
Videlo se da je zbog ne čega bio nekad silno uvre đen. To je još i sada
prisutno bilo na njegovu licu. U razgovoru s njime hajduci su ga
oslovljavali imenom Srdan. Kraj njega je sedeo snažan momak, mrka
izgleda i lepa lica. Obest mu je sevala iz oka. Redom se svima
podsmevao. Naj češće se češao o Srdana.
— Nećete mi verovati, braćo, što ću vam reći! — viknu naočiti, a oči
su mu toga časa postale lukave i bezobrazno drske.
— Šta se izmotavaš, Pušibrče, — poticao ga je Vukadin i šarao
okolo po prisutnima radoznalim pogledom.
— Ovaj naš novi, kako te oni zovu? — obra ćajući se Zeku, upita
Pušibrk.
— Zeko.
— Vala da sam ti ja bio kum, dao bih ti ime kurjak.
— Pa meni i nije to kršteno ime. Ja sam Jovan. Tako me zbog o čiju
81
u detinjstvu prozvaše, — odgovori Zeko.
— Eto ti sad. Zeko, Jovan? Turke je, vala, sekao kao da u njima
kosti nema. Prepolovi ga, a noge još tr če. Glava se valja po ledini.
Kažem va<m, kao da se cereka od smeha i smerno klanja!
— Prokletniče, bez duše si! Grehota je mrtvima se podsmevati! —
umeša se Surep.
— Lepo! Da znaš, neću se podsmevati ako dadneš tu tvoju čuturu
da nazdravim za dušu pokojnog Mujage Paši ća.
— Kažu da se pre mesec dana oženio sestrom Arudži ća Meha? —
reče Vukadin.
— Ih, brate! Gde će Stojanu duša? Zamisli, mlada žena kod ku će
spava, a njega u slast žderu lisice.
Pušibrk je celo veče zametao šale i redom svakoga dirao. O češao
se nekoliko puta i o Petronija. Kad mu on vrati ravnom merom, uozbilji
se. Dugo je nešto premišljao, pa re če:
— S tobom neću moći na kraj iza ći!
Iz sela su doneli dvoje dvizadi, u torbama hleba, sira i bardak rakije.
Kad su se jaganjci ispekli, napravili su od grana uz oganj trpezu i seli te
svi zajedno večerali. Još su malo posedeli i pri čali o nevestama. Zatim
su postavili straže i lagano se razišli okolo po grmovima da spavaju.
Zeko i Petronije se izmakoše i legoše jedan uz drugoga kraj jedne
povaljene bukve. Petronije ubrzo zaspa. Šištao je kroz nos. To je Zeku
išlo na nerve. Izmače se pod jedan hrast.
Činilo mu se da je ipak sam s ose ćanjem da se doti če tajanstvenog
bila, velikog i neshvatljivog života. Tražio je u sebi nešto što će mu od
današnjeg dana biti smisao, jer su svi mostovi izme đu njega i prošlosti,
Ikonijinom udajom, porušeni. Postajao je sve ble đi. Mesto srca u
grudima je zjapila velika, crna i duboka jama, puna teškog bola i tuge.
U njemu se nešto slomilo. I usled toga loma i te rane, koja je ostala
duboka, od celoga sveta sakrivena, mesto krvi iz razjapljene pustoši
šikljala je teška gor čina, sve se zbrkalo u čvor beskrajne mržnje.
Ni pobratimu Petroniju to nije mogao da kaže. Bio je siguran da
čovek nikad neće moći sve ono milo, bolno i teško što je u njemu
razbudila ljubav, kazati. Podsmehnuo se samom sebi i u činilo mu se,
kao da se namerno očešao grubošću o svoj sopstveni jad. To ga je oštro
zabolelo.
Trgao je pogled i osmotrio tajanstvenu tišinu ćutljive šume. Kroz
mrak se sve naziralo, ali nikako nije mogao raspoznati boje i uo čiti oblike
predmeta oko sebe. Učinilo mu se da tamo više izvora na proplanku stoji
čovek. Pomislio je, možda se neka uhoda došunjala. Srce mu je brzo
otpočelo da udara pod rebrima. Zgrabio je pušku i oprezno se privla čio
misleći da je dobro što nije zaspao. Iz blizine je prepoznao ogoreo panj.
Bilo mu je i mu čno i neprijatno što se odmah uplašio.
82
 Baš toga časa iznad šume se pomolio mesec. Odjedanput je sve
postalo belo, čak i tamo među drvećem i po jarugama. Zeku je postalo
nekako strašno od te mesečine i beline. Setio se no ćiju kad je, dok je još
bio u Domanima, hitao Ikonijinoj ku ći... Ona ga je čekala pod lipom u
dvorištu. Izgledala je bleda u licu, ali joj je iz o čiju strujala radost
pomešana sa umorom i osmehom. To je bio osmeh neobi čno dobar,
širok i mio kao kod deteta, na koji tako đe čovek mora da odgovori
osmehom.
To sećanje je izazvalo u njemu raspoloženje puno sete i činilo mu
se da je sve već u svetu za njega propalo. Video je sebe u teško ćama
kroz koje je prošao i srušene sve svoje nade. Ose ćao je kako ga to sve
jače i dublje zahvata i kako mu se zbog nečega vlaže trepavice. Pomislio
je da je sramota snažnu čoveku zaplakati. Odmah se rasrdi i mislima
okrenu prema današnjoj bici.
Nastojao je da se priseti onoga straha, koji je ugledao u o čima
Turčina, koga je presekao handžarom. Mesto toga u svesti mu se javi
podrugljivi lik Pušibrka Ostoje, koji je svuda i u svemu tražio samo
smešne strane. Odmah mu je postalo drago što se baš setio njega.
Shvatio je. Pušibrk je prekrasan čovek. Sa lica i iz pogleda mu se vidi da
je mnogo znao i patio. A sve mu to ipak ne smeta da bude veseo i
zameće šalu. Znači, život ima dva lica. Jedno tužno, grubo i pakosno, a
drugo dobro i lepo. „A nije baš sve u toj ljubavi za ženom. Glavno je,
ostvario sam svoju zamisao. Sada sam ustanik. Bori ću se za slobodu
svoga naroda i svetiti Turcima za sva naneta zla. I nije sve propalo kako
mi se malo pre učinilo. Eto svi ti ljudi što spavaju okolo po šumi, moja su
braća. Oni će mi zameniti porodicu. S njima ću deliti zlo i dobro. U
njihovu društvu sve će se podneti." Osetio je priliv nove snage i topli
osećaj radosti što je postao član velike ustani čke porodice, koja ima
smele ciljeve da istrga ropske lance i izvojuje slobodu. To ga osnaži.
Učini mu se sve ono što je prošlo, samo tužna sena ne čega za čime ne
treba žaliti. Osećanje da je došlo ono moćno, borba za pravo i slobodu,
potište sve ostalo iz njega.
Nasloni glavu na stoletnu bukvu. Umorni o čni kapci klonuše. San se
prikrade. Vetrić je, činilo mu se, šaputao uspavanku u granama drve ća.
Mutna belina zore ozarivala je nebo. Javi se kao predznak i prigušen
cvrkut ptica ranilica. Zeku se u poslednjim trenucima svesti pri činjavalo,
noć se sagnula i šapuće mu nešto nežno i drago u uho. Samo jedan
časak u svesti sinu Ikonijin lik. Tu je. Osmehuje se tužno i ho će da ga
izljubi…

83
84
DRUGI DEO

85
 I

Prilike u Srbiji su postajale sve zamršenije. Posle se če dahija i

neuspeha Bećir-pašina da umiri Srbe, Beogradom je zavladao Gušanac
Alija sa krdžalijama. To je stvorilo novu situaciju. Ustanici su mogli da
manevrišu i povise svoje zahteve u odnosu na Portu. Oprobali su svoju
snagu i naslutili krajnji cilj svoje borbe; stvaranje države i potpuno
otcepljenje iz okvira turskog carstva. Isto tako i Porta je osetila ustani čke
namere. Jasno joj je postalo da su Srbi pod vidom borbe s dahijama i
janičarima vešto poveli borbu za punu nezavisnost. Ona se sa tim nije
mogla pomiriti. Odlučila se da nastavi pregovore s ustanicima, a potajno
je spremala vojsku da u idu ćoj godini silom slomi ustanak. To Srbima
nije moglo izmaći iz vida. Zato su oni nastojali da ih novi doga đaji ne
zateknu nespremne. Osetili su kakvu su im korist dale usko čke i
hajdučke čete, pa su nastojali da sve pribeglice iz Bosne i drugih krajeva
skupe i pripreme za uporniju borbu, koja je bila u izgledu.
Hajdučke čete preko Drine hitale su na zimovnik u Ma čvu. One su
tu na slobodnom zemljištu imale dvostruki zadatak: da čuvaju Mačvu od
iznenadnih turskih upada iz Bosne i da se od njih stvori odred smelih
ljudi koji će kad dođe do borbe mo ći i umeti poklič slobode da prenose i
tamo gde ustanička vojska neće biti u stanju da stigne.
Zato je Stojan Čupić ostajao s hajducima samo onda kad je trebalo
izvršiti smeliju akciju. Čim bi se posao svršio, ostavljao je kao zamenika
Pušibrka, a on je odlazio u nahiju po poslovima ustanka.
Jednom je došao neobi čno veseo. Seo je na trupinu i pušeći lulu
radosno gledao po hajducima. Njegovo dugo, crno lice zarilo se od
uzbuđenja i tajanstvenih misli, koje su izrastale pod vu čjim čelom.
Pogled mu se nenadno ustavi na Zeku. Gledao ga je dugo. Zatim se
naglo osmehnu i reče:
— Treba jedan posao da svršimo bez mnogo buke! Zeku je odmah
postalo jasno da ga je odabrao. Obradovao se, jer mu se pružila
mogućnost da pokaže šta zna. Da ne izgleda nametljiv, oprezno se
odvaži i reče:
— Ako imaš pouzdanja, mogao bih ja poći?
— Na tebe sam i mislio. U Dazdarevu, s one strane Drine, kupio je
od Paši ća Arnautin Musa čitluk. Napravio je konak. To je lukav i zao
čovek. Njega je Musaga Fo čić namerno poslao tamo, jer ima nameru,

86
ako im pođe za rukom, da se dokopaju vlasti u bijeljinskom kadiluku. Ta
arnautska psina je prepredena. Pred bijeljinskim muselimom grdi
janičare i dahije zbog nasilja i ustanka. A čim padne noć, pređe s
družinom Drinu i robi srpska sela.
Stojan je malo po ćutao, zatim je pogledao Zeka i dodao:
— Mislim da ti sa tri-četiri hajduka pođeš i uhvatiš ga. Samo ga ne
smeš ubiti. Hoću da neke stvari od njega doznam. Posle ćemo ga
obesiti.
Zeko pogleda Petronija i re če:
— Evo, ja i pobratim. Mogu s nama Pušibrk i Vukadin!
— I više niko! Budite oprezni!

87
 II

Reka huči i sanjivo šušti liš će vrba nad izdanima i brzacima. Sve je
obavijeno bledom srebrnom atmosferom, koja se vidljivo povla či preko
spoljnjeg izgleda stvari. Četvorica hajduka izgledaju u toj no ći kao blede
utvare. Zvezde sjaje kroz drveće. Pozadi se ocrtava tamna traka reke.
Tužno šušti suvi ševar i trska.
Hajduci grabe uskim puteljkom uz reku, traže pristupa čnu obalu i
sprud. Petronije odjedanput zastade i zagleda se izme đu vrba kroz
ševar.
— Tu nekog ima!
U noćnoj tišini njegove reči, izgovorene šapatom, odzvanjaju
metalnom zvučnošću i dugo stoje u Zekovim ušima. Napeo je svu mo ć
očiju i ništa nije mogao da vidi.
— Gde to ti vidiš, vukodlače? — upita Pušibrk.
— Eno iza vrba u senci! — odgovori Petronije.
Zaista uskoro se čuo oprezan hod i kako se pomera ševar. Hajduci
su se zaklonili iza vrba. Kroz srebrnu tminu na obalu pred njih izroni
nizak, poguren čovek sa nečim na leđima. Ugnuo se do crne zemlje.
Stenje i bojažljivo se obzire na sve strane. Kad je naišao ispred Zeka,
ovaj ga pusti dok pro đe mimo vrbe. Ovda ga zgrabi za rame i viknu:
— Ko si?
Teret u vreći spade seljaku s le đa. Odjedanput mesto čovečuljka
izraste ogroman čovek. Gledao je uznemireno Zeka i nikako nije mogao
da se pribere. Naposletku se iz njegovih usta ote mucanje.
— Vidoje...
— Šta to nosiš u vreći?
Vidoje je već došao k sebi. Po oružju i odelu u Zeku je prepoznao
hajduka. Oslobodi se i re če:
— Turčina.
— Pa nije valjda u vre ći Turčin?
— Jeste.
— Kuda ga nosiš?
— Hoću da ga bacim u Drinu.
— Je li živ?
— Mlatnuo sam ga kocem po glavi. Navadio mi se na ku ću. Nikako
mi nije dao mira. Čim mrak, evo ga i odmah naređuje. Kuvaj, Vlaše,
88
cicvaru. Pojeo mi je sve što sam imao. Jesenas oženih sina. Gad po če
da mi nasrće i na obraz snahe!
Kad su ostali čuli o čemu se radi, izađoše iz skrovišta. Pomogli su
Vidoju da veliki kamen priveže agi oko vrata. Zatim su ga Petronije i
Pušibrk uzeli, jedan za noge, a drugi za ruke. Zavitlali su ga u maticu.
— Neka ti od sada štuke kuvaju cicvaru, — viknu Pušibrk.
— A sad nam kaži gde može da se gazi?
Vidoje povede hajduke ćutke uz vodu. Zatim zastade i reče:
— Ovde. Nije dublja od prsiju. A vi, bra ćo, dogorelo mi do nokata,
primićete me s vama.
— Iz kog oi sela!?
— Iz Balatuna.
— Bude li muke, potraži nas u Parašnici. Tri puta zavij kao vuk.
Straži kaži da tražiš Zeka. Sad napred da nas odvedeš do Dazdareva.
Hajduci su sve svukli. Odela i oružje namestili su na ramena i
zagazili u vodu. Reka se tu kao široka srebrna lepeza razlivala niz sprud
na mesečini. Matica ih je zanosila. Morali su da paze upreko i uzvodno.
Hladni srsi gmizali su im uz naježeno telo.
Na drugoj strani reke brzo su se obukli. Zatim Ostoja pogleda Zeka i
reče:
— Neka napred idu Vidoje i Petronije. Vukodlak je. Ume da vidi i
ono što gmiže u zemlji. Za noći se moramo dokopati luga kod
Dazdareva.
Na pedesetak koraka pred svima s Vidojem po đe Petronije. Bio je
sav unet u posmatranje ispred i oko sebe. Uši su mu brzo i jasno
raspoznavale svaki zvuk i glas no ćne tišine. Očima je video i
raspoznavao svaki predmet. Čak i boje, koje su za druge ljude ostajale
tajna. Ostoja je uporno mislio kako će se prepasti Musa kad ga za vrat
uhvati Zekova ruka. To ga je uzbuđivalo i potresalo celo njegovo bi će.
Za njega je bila najve ća radost u životu kad vidi kod Tur čina strah u
očima. Vukadin se sve nešto mrštio. Senka gor čine igrala je na
njegovom licu. Odnekud se u njemu rodila čudna misao. „Čovek je
stvoren da živi za dobro i lepotu. A eto, mi smo svi postali svirepi i
krvoločni kao vuci. Oa nasladom ubijamo." Zeko je neprestano u glavi
stvarao plan kako da se dokopa Muse. Znao je, Turci su zbog ustanka
uvek na oprezu. Kuće su zaštitili zidovima. Drže mnogo pasa i ljude koji
ih čuvaju. Za Musu je čuo da je hrabar i lukav. Svetlost meseca igrala je
na Zekovom nemirnom čelu.
Išli su kao nečujne senke. Nigde ih niko nije ni sreo ni opazio.
Provlačili su se uz me đe. Kroz njive zrelog kukuruza. Ispred zore bili su
u hrastovoj šumi više Musina konaka.
— Tu smo, braćo, dan treba da me zatekne u ku ći, — reče Vidoje,
— jer će subaša doći da traži Salka.
89
— Idi, — odobri mu Zeko.

90
 III

Pred svanuće nad šumom se rasprostre plava magla. Odjedanput

se negde nešto desilo. Nestalo je meseca. Crnilo no ći samo je nekoliko
trenutaka bilo gusto. Zatim je po čelo da se rasplinjava i čili. Oblici stvari i
drveća postajali su sve jasniji. Negde daleko na horizontu isto čnog dela
neba javljala se rumena traka kao daleki nagoveštaj požara. Zatim je
dan brzo ugalopirao u šumu. I vetri ć se probudio i zašuštale su tugom
njive kukuruza. Uskoro se prosulo sunce kao zlatna poplava.
— Pobratime, da idemo prvo konaku? — reče Zeko.
— Kako to misliš? — upita Petronije.
— Predstavi ćemo se kao Musagini momci. Odelo i oružje nas ne će
izdati.
— Ako posumnjaju, sase ći ćemo ih handžarima sve u ime proroka i
Alaha, — našali se Ostoja.
— Ja već zamišljam da sam Turčin. U haremu na šiljtetu! Pušim
duvan i pijem kafu. Okolo mene bule, — dodao je Vukadin.
— Manite se, braćo, ćorava posla! Već oprezno motrite na svaki
mig Musin i njegovih ljudi, — viknu Zeko.
— Ih, brate, što si ti neki namćor. Ne daš da se našalimo, — reče
Ostoja.
Ćutljivi i oprezni prišli su Musinu konaku. Avlija je bila zaklju čana.
Zeko priđe i zalupa na vrata. Unutra se neko dugo iskašljavao. Zatim
zaurlaše besno psi. Potom pade reza i na kapiji se pomoli duga,
izbrijana arnautska glava sa buljavim o čima.
— Lakše, Turci, aga spava! — reče Arnautin.
— Idi ga budi! Kaži da su došli Musagini momci i doneli mu poruku,
— reče Zeko, prateći oštro Musina momka.
Arnautin se časak dvoumio. Zatim pritvori vrata i ode.
Ostoja je pažljivo kroz rupu jednoga čvora na vratima motrio šta se
u avliji doga đa. Dva velika Zeljova besno su lajala. Čopor lovačkih pasa
obigravao je okolo njih i urlikao. Nekoliko sanjivih momaka izlazilo je iz
sporedne zgrade i radoznalo gledaše prema kapiji.
Tek posle dugog čekanja niz stepenice konaka pomoli se Musa,
velike klinaste glave, prigrnut ćurkom i sa čibukom u ruci.
Kad je prilazio kapiji, dade znak momku da ga ne sleduje. Tek kad
je otvorio vrata i sučelio se pogledom sa Zekom, učini mu se po sevu
91
oka da nema pred sobom prijatelja. Htede da ustukne, ali se brzo
predomisli i upita:
— Musagini ljudi?
— Vala i bila njegovi, — odgovori Zeko i osmehnu se.
— Kojim dobrom?
— Musaga je naredio da povedeš četiri momka. On će da te čeka s
onu stranu Drine prema Crnoj Bari.
— O čemu se radi, ne znaš? — upita zabrinuto Musa.
— Nekakav Čupić što buni raju i trguje treba da se vrati iz Nemačke
sa velikim parama, — re če Zeko.
— E, dobro, dobro! Biće to! Nego vi čeknite. Začas ću biti gotov.
— Aga, moramo se neviđeno provući do Drine. Vlah ima hajduke,
koji svuda motre, — re če Zeko.
— Znam, znam! Ne učite mene, — odgovori Musa i vrati se u
konak.
Uskoro se pojavio sa četiri naoružana Arnautina.
Išli su ćutke, bez jedne progovorene re či. Napred Zeko, za njim
Musa, njegovi momci, a pozadi Petronije, Vukadin i Ostoja.
Tek se na Drini zaustavio Zeko i rekao:
— Aga, čamca nemamo. Moramo gaziti!
— Ja i moji ljudi ne znamo plivati. Kako ćemo? — upita zabrinuto
Musa.
— Skinite odelo i oružje da ga prenesu Alija, Salko i Memed. —
Tako je Zeko nazvao Ostoju, Petronija i Vukadina.
Kad su se Turci svukli i svoje oružje zamotali u dolame dodadoše
ga Petroniju, Ostoji i Vukadinu. Dva puta su oni nosili oružje i odelo
preko Drine. Tada Zeko povede Musu i njegove ljude u vodu. Namerno
je žurio da prvi izađe na obalu.
— Lakše, Turčine! Nisam vičan vodi!
Na obali Zeko baci svoje odelo i pogledom dade znak Petroniju i
drugovima da sačekaju Turke.
Musa je prvi izašao na bajir. Stresao se od hladno će. Zeko sačeka i
ostalu četvoricu Turaka. Zatim zgrabi pušku, naperi je i viknu:
— Ruke u vis!
— Kakva je to šala, Turčine? — začuđeno upita Musa, ali kad vide
sev Zekova oka i mržnju koja je urlala iz njegovih zenica, odmah mu
posta jasno da je u dušmanskim rukama.
— Veži pse, — viknu Ostoji.
Ostoja brzo sveza Musu, zatim njegove momke, a sve se nešto
smešio.
— Nisam te prevario, Musa, tamo u šumi čeka te Čupić, — reče
Zeko.

92
 IV

J esen je zlatnim grebenima češljala lugove oko Drine i po Ma čvi.

Vreme je bilo mutno. Sve češće su padale kiše. Vode su nabujale.
Predznaci rane zime umnožavali su se. Po ustani čkim selima ljudi su se
osećali smireniji. Znali su da će im zima doneti predah. Po okolnim
pašalucima nemir je sve više zahvatio raju. Ono nejasno i svima
neizvesno, bez obzira da li su u pitanju oni koji vladaju ili oni koji robuju i
pate, osećalo se prisutno u vazduhu. Gušilo je svojom neizvesnoš ću, jer
je svima postalo jasno, buna raje nije jenjala, samo se pritajila, da čim
grane iduće proleće iznova bukne još većom snagom. A ako se nešto ne
učini, može kao šumski požar da zahvati nova podru čja. Po nejasnom i
čudnom zakonu slutnje, svi su ose ćali: stari, mirni život je zauvek
iščezao. To novo je srdito iskočilo iz svoga žljeba, pomamno je zahvatilo
ljude i nosi ih u nove zaplete i sudare.
Već se znalo i u najzaba čenijem ustaničkom selu, u Dubrovniku da
je uhvaćena veza sa ruskim poslanikom Iveli ćem, koji je nastojao da se
svuda poveže sa vi đenim ljudima, i da taj nemir nekako obuzda, skrene
u odgovarajući tok, jer mu se činilo da dolazi kroz nevidljive kanale od
bezbožnih i buntovnih francuskih agenata, koje je svuda ubacivao
Napoleon. I baš zato što je svuda bilo mnogo čudnih, nepoznatih ljudi,
koji su po svojim tajnim zadacima i za ne čije račune sejali i potpaljivali taj
nemir, sve se unutar turskog carstva uplelo i zamrsilo.
Zbog svega toga Turci su gubili glavu, postajali nervozni, divljali i
sve pripisivali raji.
Tako se te jeseni 1804. sve još više zaplelo. Svima je ve ć postalo
jasno da će buna na proleće grunuti kao prava rulja.
Tih dana hajduci su besposleni sedeli u zimovniku. Iznenada me đu
njih dođe Čupić. Zbog nečega je bio kao nikad ranije razdragan. Doneo
je svima darove u džebani. Dugo je s njima pio i razgovarao. Zatim
pogleda Zeka i reče:
— Opet imam da mi jedan posao svršiš?
— I onako džaba ovde hleb jedem, — odgovori Zeko.
— Njemu nikad ne bi bilo dosta boja, — pecnu ga Ostoja.
— Shvatam ga. Mlad je i nestrpljiv. Put do slobode je težak i lagan.
Ceo narod ne može odmah u hajduke. Turci su još prejaki za nas. Nego
to ovde nije važno. Meni treba čovek da se krene do Hercegovine, —
93
gledajući Zeka, reče Stojan.
— Ja sam gotov kad god hoćeš. Samo da ne sedim više ovako! —
odgovori mu Zeko.
— Čuješ, mladiću! Treba mi smiren, pribran i odvažan čovek. Ti si
sve to. Samo smiren nisi. Ne znam koji ti je đavo ušao pod kožu? Nego
prvo čuj o čemu se radi. I onda dobro promisli, možeš li to ili ne? Na
kraju krajeva, svaki od nas svoju glavu može da reskira. Ovaj posao po
kome ideš ne sme da se upropasti.
— Ja ću s njime, Stojane! — reče Petronije.
— Jedno pismo treba nositi manastiru Pivi i predati ga Arseniju
Gagoviću. On treba da svrši neke poslove. To mu je punomo ćje. Ako bi
to palo u ruke Turcima, saznali bi naše planove. A vi znate u tom slu čaju
šta bi uradio vožd.
— Znam, pa ipak ću poći i svršiti ga, — odlu čno reče Zeko.

94
 V

Noć pozne jeseni. Nebo je mra čno. Mesec se upleo u mrežu

zvezda i oblaka.
Zeko i Petronije prerušeni u splavare sa velikim štapovima i
capunima na ramenima u đoše u han na putu za Zvornik. Dugo su se
prepirali da li da svrate ili da produže. Bili su gladni. Nije u izgledu bilo da
uskoro nabasaju na neko srpsko selo. U voštanom platnu Zeko je nosio
u nedrima pismo. Nastojao je da ga uvek ose ća.
Han je bio pun Turaka, koji su se trgova čkim poslovima vraćali od
Bijeljine i Ra če. U velikoj, zadimljenoj odaji drumskog hana bilo je toplo.
Iz plehanog svetionika, gde je goreo lu č, rasipala se mutna svetlost
prema kojoj je handžija mogao obavljati posao. U čelu, bliže razbuktalog
ognja, na velikoj drvenoj se ćiji, prekrivenoj pohabanim ćilimčetom, sedeo
je krupan, rošav Turčin. Podvijenih nogu lagano je pijuckao rakiju.
Mezetio je kozlučki sir.
Po podu i ćoškovima hana sedelo je desetak iz Srbije izbeglih
janičara. Oslonjeni leđima o brvna dremuckali su. Suprotno Tur činu, na
maloj drvenoj šamlici, nadnesen nad vatru, grejao se odronjan trnovski
kaluđer. Klimao je glavom odobravaju ći Turčinu ono što je pri čao.
Kad su Zeko i Petronije ušli, sve o či ljudi uperiše se na njih. Njihovo
odelo, splavarski alat i ogromna snaga odmah je svima zapela za oko.
Zeko nazva boga. Zatim pri đe vatri i čučnu da ogrije ruke. Petronije
zaobi đe jednoga ispruženog jani čara. Uze jedan trupčić i sede kraj
kaluđera.
Handžija, sitan, lukav i užurban čovek, prvo pogleda Turčina, zatim
pridošlice i reče:
— Selim je dopustio samo kaluđeru da se greje!
— Ajde, jadan, ne benavi. Han je babova ku ća, — odgovori mu
Petronije.
— Za Turke, a ne za raju. Mi smo carski sinovi i vaši gospodari! —
reče Turčin i naroguši se.
— Ne zadevaj, aga, trn u zdravu nogu! Napolju je hladan vetar. Mi
idemo s vode. Ogrejaćemo se i izmaći, — reče pomirljivo Zeko.
— Odmiči se odmah, — viknu Turčin i zakoluta prete ći očima.
Petronije namesti svoj capun preko krila i re če:
— Pij, more, rakiju. Mi smo Vidojića momci.
95
 Negde u tamnom uglu neko se glasno nasmeja. Tur čin poblede i
pojmi rukom kuburi u silavu. Zeko ga zgrabi za ruku i re če:
— Pij i ne obraćaj pažnju na njega! Lud je, krsta mi, aga. Ne dira
nikoga! Ali kad ga neko dirne, zubima kolje. Dva mi je splavara ju če u
vodu bacio. Grdne sam muke imao da spasem ljude.
— E, pa što ne govoriš, čoče! Mogao sam dušu ogrešiti. Alah je
budalama dozvolio svašta. Grijte se, — odgovori Tur čin. Jasno mu je
bilo da ga varaju, ali se nije usu đivao da zameće kavgu.
— Ja sam lud, — reče Petronije, okrenuvši se Tur činu, — ali si ti,
ago, govno!
— Umiri se manitove, — viknu Petroniju kalu đer.
— Umiri ga ti, oče! Gladan je i žedan! Čim se najede i napije, bi će
kao hleb dobar. Nego, hanuma, daj nam jednu oku pe čene bravetine i
hleba da prezalogajimo! — viknu Zeko.
Dugo su jeli. Zatim u ćošku nađoše mesto i legoše da se Odmore.
Ispred zore su među prvima krenuli putem za Zvornik.
Od Srebrnice su okrenuli preko Glasinca. Ve ć osmoga dana
osvanuli su u Fo či. Dan je bio kišovit. Prepun vlage i izmaglice. Mirisalo
je hladnoćom i na sneg. Prolazak kroz nove nepoznate krajeve,
noćivanje po srpskim selima i ulazak u kasabe osvežio je Zeka. Nestalo
je iz njega jada i gorčine. Znao je, posao koji sada radi ima veliku
važnost za ceo narod, zato se skoncentrisao da ga što bolje obavi.
Na završetku puta, od Šćepan Polja gde se Piva i Tara sastaju, dok
su se peli uzbrdicom kroz gustu šumu prema Krstacu, stigoše hajdu čku
četu Mića Drinjaka. Vra ćali su se na zimovnik u usko čko selo pod
Durmitorom.
Mićo je bio oglašen harambaša u celom Podrinju i širom
Hercegovine, Sandžaka i zapadnog dela Bosne. Nije prestajao da
hajdukuje od prošlog tursko-austrisko-ruskog rata. Po Svištovskom miru,
kad su se mnogi hajduci koristili amnestijom, ostao je tvrdoglavo uporan
da hajdukuje i stalno je ra čunao da će ponovo morati doći do rata i da će
se produžiti borba za slobodu.
Dvadeset godina hajdukovanja napravilo je od Mi ća surova i čelična
osvetnika. Ceo kraj u kome se kretao upleo je mrežom jataka i odanih
ljudi, koji su ga obaveštavali o svim namerama i pokretima Turaka. On
nije dirao mirne Turke i trgovce. Na oku je držao nasilnike, hara člije i
zulum ćare. Udarao je i na vojničke komore. Bio je srećne ruke da svaku
zamisao ostvari.
Ovog puta vraćao se sa uspešno završenog posla i sa velikim
plenom. U Goraždu se od pre osam godina osilio Ibrahim-baša. U doba
Mustaf-pašino doskitao se odnekud iz Srbije. Oženio se iz begovske
porodice. Donetim novcem je podigao konak i odao se u po četku
pljačkanju srpskih sela. Poslednjih godina po čeo je da trguje stokom sa
96
Risnom i Dubrovnikom. Po izbijanju ustanka u Srbiji, okupljao je oko
sebe izbegle janičare. Spremao se da na proleće s izbeglim jani čarima
udari na pobunjenu raju. Još od ranije imao je nekoliko sudara sa
hajducima. Nikad Mi ću nije pošlo za rukom da ga razbije i uništi.
Ibrahim-baša je uvek imao sa sobom pratnju od dvadesetak Arnauta,
koji su se borili kao lavovi. Ovoga puta Ibrahim je krenuo za Risan sa
oko pet stotina ovnova, dvesta volova i čitavim karavanom konja
natovarenih medom, maslom i voskom.
Mićo ga je sa četom u zasedi sačekao u šumi više Čelebića. Vodio
je s njime tešku i krvavu borbu čitavo posle podne. Uspeo je da ga ubije i
uništi mu celu pratnju, otme svu trgovinu. Petorica Mi ćovih ljudi je
poginulo, a sedmorica ranjeno.

Hajduci su i pored pobede i ogromnog plena bili kosni. Zazirali su

od potera, koje su mogli za njima di ći taslidžanski i fo čanski Turci. Zato
su užurbano grabili da se što pre do čepaju zabitnih i nepristupa čnih
krajeva oko Durmitora, gde su mogli da se oslone na pomo ć ostalih
hajdučkih četa.
Hajduk koji je išao napred pred stokom i ljudima da kalauzi i
osmatra, čim stiže Petronija i Zeka, uznemiri se. Naredi im da stanu i

97
sačekaju dok dođe harambaša.
Mićo je dojahao na velikom Putalju Ibrahim-bašinom. Premeri oštrim
pogledom Zeka i Petronija.
— Jeste li Srbin?
— Jesmo, harambašo! — odgovori Zeko.
— Kuda idete?
— Puška i handžar nam je zanat kao i tebi, — odgovori Petronije.
— Znači li to da ste hajduci?
— Sada smo umorni i gladni putnici, — okre ćući razgovor na šalu
ponovo odgovori Petronije.
— Gde ste pošli?
— Pivskom manastiru do igumana da nam oprosti grehove, — terao
je svoje Petronije.
Na Mićovom se licu ukaza gnev. Oko mu sevnu ljutito i oštro viknu:
— Šalu kraju! Kad plane kubura, može da bude dopkan!
— Harambašo, mi idemo iz Srbije. Poslom od Crnog Ðor đa
arhimandritu Gagoviću. Nosimo neko pismo, — izjavi Zeko.
— Pa što ne kažete, braćo mila! Srećne oči kad nekoga iz tih
krajeva živa videsmo, — viknu Mićo, skoči s konja te zagrli Zeka i
Petrjonija.
— Kod vas se tamo zacarila buna?
— Jeste, harambašo! — odgovori Zeko.
— Pa što i nas ne bunite, braćo moja?
— Na proleće treba da se dižete, — viknu Petronije.
— Ti si, izgleda mi, veliki veseljak? — obrati se Petroniju Mi ćo.
— Da si ti upao u moju četu kao što sam ja u tvoju, napojio bih te i
nahranio, pa onda ispitivao. Nema ništa lju će i budalastije od gladna
hajduka, — viknu Petronije, jer ceo dan nije ništa okusio.
Do Crkvica su išli zajedno sa Mi ćovom četom. Zajedno su sa
hajducima i noćili. Sutradan im Mićo nađe seljaka da ih vodi manastiru.
Igumanu je poslao deset ovnova, četiri vola, mešinu meda i masla. A
povrh svega, tovar voska, rekavši:
— Ovo kaluđerima za upokoj duše. mojih poginulih drugova! Kažite
igumanu da ih pomene svake službe!

98
 VI

U manastiru Zeko i Petronije zatekli su arhimandrita Arsenija ve ć

spremnog za put. Čekao je još samo na punomoćje iz Srbije. Starac je
bio krepak, odvažnog lica, a imao je krupne, pametne i pronicljive o či.
Svojim izgledom, govorom i ponašanjem, više je li čio na oštroumna
hajdučkog harambašu nego na arhimandrita, koji je u toku svoga
pustolovnog života obišao sve srpske krajeve, dospevao do Svete Gore,
Karlovaca u Sremu i Trsta.
Ljubaznost i blagost ovoga na izgled grubog čoveka osvojila je Zeka
i Petronija. Njegova svaka re č i misao oduševljavala ih je poletom,
jedrinom, umnošću i snagom vere. On je čvrsto išao kroz život. I bio
ubeđen da je došlo vreme kad ponovo treba iz groba vaskrsavati srpsku
državu i slobodu.
Zeku se činilo dok je arhimandrit govorio, smeškao se i pri čao o
svetu i lepotama života, sa ikonostasa je sišao svetac. Ali kad mu se
misao i govor prenosio na Turke, nasilje, zlo i nepravde, mrak i rugobe
života, onda je mesto sveca u starčevu glasu grmeo strašan osvetnik,
koji ni pred čime neće uzmaći. U isto vreme bilo je u njemu nešto što
podseća na mačku, tigra i razljućenog lava.
Drugi dan po njihovom dolasku arhimandrit je otišao u pratnji jednog
momka u Dubrovnik. Već sutradan je osvanuo sneg. Belina je pokrivala
sve okolo manastira. Gore po vrhovima planina, po urliku vetra, videlo se
da besni jedna od onih strašnih durmitorskih me ćava, koja može da
potraje i po čitavu nedelju dana. Na takvom vremenu nema izlaska iz
toplog kuta ni putniku ni neželjenu gostu. Gde se ko zadesio tu i ostaje
dok nevreme prođe.
Zeku i Petroniju nije se žurilo da se vra ćaju po nevremenu. U
najteže dane zime, koja je već zahvatila planine, kao manastirski gosti
ostali su sve do Boži ća. A kako je Nevesinje bilo na domaku ruke,
kaluđeri su na Zekovu molbu poslali čoveka do Domana i kasabe, koji se
o svemu raspitao šta se dogodilo po Zekovu odlasku.
Obaveštač je saznao. Knez Nikola je odmah po bekstvu Ljubinka i
Ikonije ubijen jednog dana iz zasede od Turaka. Seljaci su ga mnogo
žalili. Turci su u kasabi tvrdili da je bio crnogorski i hajdu čki jatak. Novi
knez je plašljivac, turska udvorica i omrznut. Za Ljubinkovu sudbinu se
nije znalo. O Zeku se pričalo da je u četi Mića Drinjaka i da se strašno
99
sveti. Od njega je još i sada zazirala kasaba. Adem-beg je i dalje ostao
onaj isti kao i ranije, samo je nešto više ostario. Pobratim Zekov Jusuf se
oženio i s ocem vodi poslove. Pisar Mato je od prošle godine prešao u
Dubrovnik i tamo živi.
Nevesinjski Turci zahvaćeni su opštim nemirom, koji se pred velikim
događajima i naglim promenama ose ća. Zato samo pričaju o ratu i buni
raje u Srbiji. Prema onome što je obavešta č mogao dokučiti najviše se
govorilo o Moskovu i Napoleonu, o bunama i novim ratovima koji su u
izgledu. Turcima je po svemu sude ći jasna budućnost koja im ništa
dobro ne obećava. Naslućuju da se raja digla jednom za uvek da
obračuna sa svojim gospodarima.
Zbog svega toga Turci su na putevima i po kasabama pooštrili mere
opreznosti. Sve Srbe, na koje padne i najmanja sumnja, zatvaraju.
Iz svega ovoga što je obavešta č saznao i ispričao, moglo se
zaključiti da je svet postao čudno uzmućen i sklon promenama.
Zeku je tek sada postalo jasno, put kojim je pošao odveo ga je
velikom cilju za koji su vekovima polagali svoje glave najbolji sinovi
njegovog ropstvom oja đenog naroda. Sad mu je prvi put puklo pred
očima. On nije bio ro đen da živi i radi kao ostala raja. Nije mogao da
bude rob i trpi poniženje.
Izgubio je oca. Ne zna šta mu je sa bratom Milanom. Sudbina se
podlo narugala sa njegovim najsvetijim ose ćanjima. Ikonija, koju je voleo
čistotom svoje velike, plemenite mladićke duše, postala je žena brata mu
Marka, za koga je bio gotov da svakog časa dadne svoj život. Sve se to
u njemu splelo i umrsilo bolan i nerazrešiv čvor, jer je Ikonija ostala u
njemu živa rana. Ništa nije moglo da je istisne iz misli i ose ćanja. Ona je
još bila ono neprebolno mesto, o koje se skoro svakog dana morao
sećanjem očešati Zeko.
Tu u manastiru, opkoljen pažnjom i brigom kalu đera, besposlicom i
samim sobom, sve se češće sećao nje, i po hiljadu puta obnavljao u
mislima svu onu krasotu negdašnjih zajedni čkih časova za koje je sada
verovao da su bili sre ća koju više nikad neće doživeti. Razjeden tim
osećanjem o svojoj slomljenoj ljubavi, Zeko se naj češće prisećao
Ikonijinih očiju, punih tuge i suza, kakve je video pri poslednjem susretu.
Kako je bila divna, pravo oli čenje zbunjenosti i lepote. Naro čito u
času kad je dojila dete i zaboravivši se, osmehivala mu se. Uz njenu
sliku javljao se zabrinuti, smu ćeni i nepribrani lik brata mu Marka i
Jovankine velike, mutne, iskopnele i ugašene materinske o či. Svi su oni
tu bili uz njega i s njime. Nosio ih je u mislima, se ćanjima i nabujaloj tuzi.
Ali ma koliko da se naprezao i pokušavao da u se ćanjima obnovi lik
brata Milana, nikad mu to nije polazilo za rukom. Se ćanje na njega bilo
je mutno, no, nejasno i stalno je bežalo nekuda u daljinu detinjstva. Iz
dana u dan postajalo je sve udaljenije i mutnije. Baš zato i suprotno
100
onome što ga je svakodnevno okupljalo i zahvatalo, želja za bratom je
bivala sve veća.
Čak ni razonoda koju su kalu đeri priređivali, dobavljaju ći najbolje
pevače uz gusle, nije mogla da umanji Zekinu otu đenost i povlačenje u
samoga sebe. Ali jedne no ći, nekako ispred samog svetoga Save, posle
dugog slušanja peva ča, Zeko je brzo zaspao.. U po četku je san bio
težak. Ležao je nepomično kao klada. Zatim je po čeo da sanja. Jasno je
video veliku hrastovu šumu i malu, zgr čenu brvnaru na proplanku. Pred
kućom je sedeo Marko i na cepalu bradvom tesao lopatu. Kraj njega na
ledinku se igrao sin čić sa piljcima. Ikonija je od lanenog platna šila
detetu košulju i stalno ga držala na oku. Iz ku će je izašla majka, pognuta
i testavih ruku. Pogledala je Marka, zatim Ikoniju i naposletku joj se
pogled ustavio na unučetu. U njenim očima je bio beskrajni, duboki vir
sreće i ljubavi.
Brzo je te slike nestalo i odjedanput se obreo negde u nekoj
mračnoj, memljivoj jazbini. Na rupi gde je trebalo da bude prozor, stajale
su zarđale gvozdene rešetke. Okolo njega bio je svuda mrak. Gmizale
su kroz tu tamu i memlu guje i akrepi. A odasvuda kroz zidove i rupe
buljilo je bezbroj turskih o čiju, koje su se zlurado nasla đivale njegovim
mukama. Užasan, nepodnošljiv strah mu se uselio u mozak, telo i kosti.
Činilo mu se, svaka dlaka na glavi napeta je kao bodlja u ježa.
Tek odjedanput, kao nešto blešte će, iz toga mraka se pojavila slika
crna i strašna čoveka. Ogromnim korakom gazio je kroz tu tamu i svojim
licem osvetljavao put. Za njime je iz zemlje, kao kad ni če trava, ustajala
raja naoružana sekirama, vilama, ko čevima i raznoraznim oruđem. Sve
je rušila pred sobom. Gorela su sela, tekli krvavi potoci i čitavi svet je
zahvatila plamena i krvava oluja. Čovek je prišao prozoru tamnice.
Polomio je rukama rešetke i viknuo Zeka:
— Izlazi! Evo ti puta, pa pođi sa mnom da se borimo za slobodu!
Naglo se probudio. Odmah mu je bilo jasno da je sanjao. U isto
vreme bio je nadahnut čudnom verom, koja je u njemu izrasla iz
unutrašnjeg loma i one gorčine koja ga je poslednjih dana stalno
pritiskivala. Sve do onoga dana kad se pojavio knez Nikola i Adem-beg
Bašagić, svet je za Zeka bio divan, prepun lepote, ljubavi i slatkih, vrelih
nada. Čak se ni siromaštvo nije prime ćivalo. Posle toga se sve naglo
izmenilo. Upoznao je ljude, tursko nasilje, bedu i rugobu ropstva.
Svet je postao užasan sa svojom nepravdom. Prepun suprotnosti.
Ličio je na san o tamnici, s razlikom što su zajedno bili izmešani
gospodari i robovi, mudraci i ludovi.
I tako, još vreo od sna i zanosa, naglo se setio re či arhimandrita
Arsenija: „Nesloga je pretvorila život našeg naroda u crnu tamnicu
ropstva. Sada je potrebna smela preduzimljivost ljudi koji se rugaju smrti
da se lepota i sloboda ponovo dobiju. Zlo se u životu vriježi kao pirevina
101
u posnoj njivi. I kad mu se ne bi suprotstavljali ljudi, zagušilo bi život."

102
 VII

To unutrašnje previranje i čišćenje u Zeku postajalo je sve ja če i

nepodnošljivije. Činilo mu se da svaki provedeni dan u manastiru zna či
veliki gubitak, jer je unutrašnjim nagonom ose ćao da se tamo u Srbiji
događaju velike stvari i da je njegovo mesto tamo. Tih dana izme đu
njega i Petronija stalno je dolazilo do oštrih prepirki. Naime, Petronije je
već odavno bio raščistio stvari u životu. Primao ga je onakvim kakav
jeste. Nastojao je da se ne zaleti brzopleto u njegove mutne i
zapenušane valove, ve ć da ga koristi u svrhu onoga zašto se odlu čio.
Taj predah u manastirskom miru i udobnosti došao mu je kao topao
osmeh materinske ljubavi. Znao je, zima je velika nevolja i opasnost. Iz
te zavetrine nikad mu se nije žurilo. Povereni su posao obavili. Zato je iz
dana u dan otezao povratak. Tako da su ostali u manastiru sve do
časnog posta.
Sutradan po pokladama, snabdeveni brašnjenikom, jer su planinski
putevi još bili opasni od snega i zverinja isto toliko koliko i od Turaka,
krenuli su natrag. Sada su nosili dva pisma sarajevskom vladici. Jedno
od vladike Petra, drugo od ruskog generala Iveli ća. Iguman, koji je bio
upoznat sa sadržinom oba pisma, rekao im je pri polasku:
— Ako dođe do nevolje, uništite pisma da Turcima ne padnu u ruke.
Ivelić savetuje vladiku da se ne upetljava u bunu. Vladika Petar ga
obaveštava o nevolji, jer ga Rusi sumnji če kao buntovnika i čoveka koji
se okružio francuskim agentima. I on savetuje za sada mir.
— Lako je njima obojici. Narod što grca, više ne će da čeka, — ljutito
viknu Zeko.
— E, moj sinko, ako nema izgleda za pomo ć sa strane, šta mi
možemo sami protivu turske sile? — re če iguman.
— Tući ćemo se do poslednjeg. Kad gora ozeleni, ništa nam ne će
moći, — smeškaju ći se izjavi Petronije.
Iguman se ugrize za usnu i posavetova ih:
— Čim siđete bliže Foči, prerušite se u Turke. Putevi su postali vrlo
nesigurni.
Nad planinom je bio vedar, sun čan dan. Sve dokle je pogled mogao
da dosegne bilo je pusto, belo i sve čano od mira i sun čanog zlata. Uska
siva pruga prtine pukla je izme đu brda i utapala se u modre zavese
četinara. Petroniju i Zeku je bilo prijatno što se kre ću da razblaže svoju

103
zgusnutu krv, nagomilanu u mladim, snažnim telima za vreme odmora u
manastiru. Sve im je izgledalo obasjano sve čanom atmosferom, koja se
jedva vidljivo provla či kroz blesak beline.
Već ispred noći došli su na Š ćepan Polje. Noćili su u hanu i po
igumanovoj preporuci dobili dva konja sa celom opremom. Bez re či su
dali handžiji po dukat i rekli mu:
— Po cenu glave, nikome ni reč!
— Hm! Nije mi ovo prvina s vama. Samo vam fesovi nisu dobri.
— Kupićemo u Foči bolje, — odgovori Petronije.
— Zašto u Foči kad vam i to mogu dati ja?
Zeko je jahao alatasta konja, sa fesom skadarlijom na glavi. O či su
mu bile pomućene od beline i zimskog sunca. Kad njima prevali i okrene
ustranu beonja če, davao je utisak silovita Tur čina. Petronijev konj bio je
oniži, doratast, ali dobro građen i vatrena oka. Nakićen u tursko odelo,
sa oružjem u silavu, držao se kruto i dostojanstveno kao taslidžanski
beg. Tek pošto su daleko odmakli, Petronija uhvati vedro i obesno
raspoloženje. Dugo se smejao i govorio:
— Ti si danas Zećir-aga!
Zeko planu. Zaustavio je naglo konja i ljutito pogledao Petronija.
— A ti... Ti si Memed... I to pravi pravcati!
Posle toga sve do Bastaća jahali su ćutke. Tu zaustaviše konje pred
hanom. N natakoše im zob i dostojanstveno, begovski u đoše. U hanu se
bilo nakupilo prili čno putnika. Srbi su ćutke i po uglovima pili rakiju i jeli iz
svojih torbi. Uz ognjište na se ćiji sedelo je nekoliko meštana Turaka i
među njima hodža sa belom ehmedijom oko glave.
Zeko je još sa vrata prevrnuo o čima i ljutito pogledao po hanu.
Pogled ustavi na jednom Srbinu trgovcu. Oslovi ga oštro i viknu:
— Šta me gledaš, krmski sine?
— Živ sam, čestiti aga, i moram gledati, — odgovori mu skrušeno
trgovac.
— Turčin je to i turski sin, rajo! — viknu Petronije.
— Naš gospodar i carski sin, — dodade trgovac, a u uglu usana
video mu se prikriven potsmeh.
— Kako, kako?
— Čuo si, aga! Pozdravljamo vas i molimo za milost i dopuštenje da
se u hanu malo odmorimo i prezalogajimo! — odgovori trgovac.
— Tako, tako, rajo! Samo kad ste mirni i pokorni. A ti, handžija, daj
im dve oke rakije. I da znate, častio vas je Zećir-aga Mušovi ć, beg i
Turčin, kakvog nema junaka i čoveka u pola našeg carstva, —
razmetljivo viknu Petronije.
Zatim su se uputili ognjištu i pogledali po Turcima.
— Načinite nam mesta, Turci. A ti, handžija, za sve po kafu. Samo,
Vlaše, krsta ti, nek su dobro slatke. Hej, moji Turci, u svojoj smo carevini
104
i nismo fukara! — terao je svoje Zeko.
Takav Zekov i Petronijev nastup ubedi prisutne da su zaista pravi
Turci. I to kućići i odžakovići. Zato se hodža dugo ustručavao da ih upita
kuda srećnim putem idu.
— Nemirna su vremena, Turci! Ðauri su svuda na čuljili uši. Zove
nas vezir u Travnik. Sigurno će biti opet rata, — šapnu tobož poverljivo
Zeko hodži, ali tako, da su ga svi prisutni u hanu mogli čuti.
Dva dana su proveli u Foči. Pokupovali su još neke potrebne
sitnice. Kafeni takum, abahije za sedla i kite za uzde. Zatim su krenuli za
Goražde. Snega uz Drinu nije bilo. Samo su vrhovi planina bili zavejani
snežnim pokrivačem. Od Goražda su krenuli za Rogaticu. Tu su se
odmarali tri dana. U begovskoj kafani poverljivo šanu na uho Zeku Seid-
beg Mutavdžić:
— Dina mi, vidim da ste Turci od rza i juna čke kuće. Samo vas
molim, ovo što ću vam reći, nemojte širiti. Čuje se da raja u Srbiji ne će
da se smiri. Mnogo je jani čara prebeglo u Bosnu, pa se pripremaju na
proleće da krenu vojsku na Srbe.
— Biće da je to samo pri ča, — odgovori mu Zeko.
— Ne bio Turčin, ako vam lažem. Nego kad budete gore preko
Romanije, pripazite se. Tamo se, ima ve ć dve godine, oglasio nekakav
hajduk Milan.
Zeku zadrhta srce od radosti.
— Milan?
— Jeste, dina mi! Ima već dvadeset dana kako je dignuta vojska iz
Sarajeva i okolnih kasaba da ga goni. Ako ga, dok je ovoga snega ne
unište, života nam neće biti čim gora ozeleni.
Nešto kao davno prikrivena nada javi se u Zeku. Bila je to velika i
iznenadna sreća. To je njegov brat Milan. Zatim se pojavi u isto vreme i
talas pritajene zebnje i straha. Sneg je. Potere. Zasede i izdajstvo.
— Je li mlad ili star taj harambaša Milan? — upita Zeko.
— Mlad. Veliki junak. Ne dira trgovce ni obi čne Turke. Ali za dve
godine istrebio je pedesetak gazija. Dina mi, ako mu u toku zime ne
dođu glave, biće svašta i na našem kraju. Opako vreme doživesmo. Nisu
Turci ono što su nekad bili. Raja je, kao da su u nju ušli šejtani. Nikako
da se smiri i mane ćorava posla!
— Turčine, dina mi, voleo bih se ogledati s tim hajdukom. Nau čio
sam ja te stvari u borbama sa Mora čanima i Crnogorcima. Hajduka
goniti to je ludost. Namestim ja njemu klopku. Čekam, ako treba, i po
čitav mesec dana.
— Ako ti je do toga toliko stalo, udesi ću ti. Sinovac mi je bimbaša.
On sutra kreće sa zaptijama u poteru.
— Voleo bih, — reče Zeko, — a posle, imao bih čime da se
pohvalim u Travniku veziru.
105
 VIII

J oš u toku noći rogatički bimbaša Šukrija krenuo je sa deset

zaptija, Zekom i Petronijem na konjima prema Rošniji. Bimbaša je bio
čovek u godinama. Podgojen i ve ć nagrižen od pi ća, a umoran i
razočaran životom. Lice mu je bilo podnadulo i imalo je izraz ne čega
lakomog, zlog i životinjskog. Konj mu je bio neuhranjen, skoro bagarast i
stenjao je pod glomaznim teretom svoga gospodara. Ćutljivo je jahao na
čelu kolone. Na njemu se videlo, u izrazu lica i o čiju, da mu se nije išlo u
poteru iz više razloga. Prvo, zato što se prole će naslućivalo kao neka
omekšala lenost, koja zahvata čoveka i goni ga na leškarenje i
iščekivanje nečega nenadnog. Drugo, što se sneg bio umecao, uzrn čio i
čim bi granulo zubato sunce, otapao se u podnevnim časovima.
Uz to mart je uvek u planinama ćudljiv. Sto puta se dnevno promeni
na kišu ili sneg. A bimbaša je bio reumati čan čovek. Načet od pića i
preteranog uživanja. Jesenas je doveo i novu ženu, devoj če od svojih
dvadeset godina. Tek se bio navikao na nju i pomamno zaljubio. A znao
je, ako, ne dao Alah, nagazi na hajduka, što on nikako nije želeo, bez
krvi se neće mimoići. Njemu se nije ginulo. Pogotovu sada kad je znao
koliko je vredno živeti, jer je sva lepota ipak tu na zemlji. Hodže neka
fukaru lažu o dženetu i hurijama posle smrti.
Da povede Zeka i Petronija, Ze ćir-agu i Memeda, kako su se
predstavili, pristao je na veliko navaljivanje stri čevo. Sad je zbog toga bio
neraspoložen znaju ći kako su Taslidžanci veliki fanatici, jer vole da se
biju. Tako su u ćutljivom raspoloženju išli. Ni Zeku se nije pri čalo. Stalno
je razmišljao kako da prevari Turke i stupi u vezu sa hajducima. Došli su
bili blizu hana na Romaniji. Još dok su se primicali, videše okolo njega
gomilu ljudi. Odmah im je postalo jasno, nešto se dogodilo.
Zeka je to preseklo po srcu. Znao je iz iskustva, Turci uvek prave
veliku gužvu kad pokrenu vojsku. A kad je video seljake, saonice i
volove, onda mu je bilo jasno, moralo je do ći do borbe između hajduka i
potere. To mora da seljaci voze sada mrtve i ranjene Turke. Gore ći od
nestrpljenja garnu konja bakra člijom i brzo priđe seljaku što je uplašen
stajao kraj uznemirenih Turaka, koji su nekoga skidali sa saonica.
Četvorica sejmana dizali su sa slamnatog ležaja krupna, ple ćata
Turčina i pazili da ga ne povrede. On je bleda lica kolutao zakrvavljenim
očima. Bio je mlad i ranjen u nogu.
106
 Zeku se ote pogled levo. Uz ra čvastu sovu, stajala su tri svezana
čoveka u pocepanom odelu, iskrvavljenih lica i od udaraca podbulih
očiju. U srednjem, koji je za glavu bio viši od ostale dvojice, odmah
poznade brata Milana. Po licu mu se usirila krv. Iznad levog uha, baš na
samoj slepoočnici, zjapila je rana od udarca handžarom. Iz nje se još
tankim mlazom cedila krv. Lice Milanovo bilo je ledeno i puno bola.
Samo su mu oči još sjale vučji. Konopac mu se upio duboko u zabreklu,
razgoli ćenu, mladu mišicu. Divno čohano odelo i polomljene toke, sve je
sada visilo u dronjcima i pokazivalo o čajničku borbu, koju je morao
izdržati dok su ga savla đivali.
Jedan od sejmana koji se muvao oko kola, kad ugleda Zeka,
prezrivo se nasmeje i upita:
— Jesi li ti iz Rogatice?
— Jesmo, Turčine, — odgovori mu Zeko, a rađala mu se želja da
povadi handžar i navali da se če, ali odmah obuzda sebe i viknu: — mi
zadocnismo!
— Šukrija uvek zadocni gde treba krvaviti stražnjicu. A kad su u
pitanju žene i rakija, uvek je prvi!
— Ne greši dušu, Turčine! Slomio je i nas i konje da što pre stigne!
Uostalom, nek je šućur Alahu, kad ste kako valja posao svršili i bez nas.
— Svršili smo ga, ali od dvadesetorice živih se vra ća samo nas
deset i buljubaša jedanaesti. Hajduci su se juna čki branili. Sedam ih je
poginulo. Da su imali džebane od nas niko ne bi utekao!
— Ko su vam ona trojica?
— Harambaša i dva hajduka. Ukebali smo ga ranjena. Ona su ga
dvojica branili i posekli kam četiri čoveka. To je Milan harambaša.
— Zar on?
— On glavom. Rešili smo da ga vodimo pravo u Travnik veziru.
Tamo će ga nabiti na kolac. A mi ćemo od vezira svaki dobiti po pedeset
dukata nagrade.
— Tako i treba! I ja sa drugom idem iz Taslidže za nagradu u
Travnik, jer sam uništio četu moračkih uskoka, — slaga Zeko.
Kad su sve ranjene Turke smestili u han, onda su odrešili Milana i
hajduke pa ih uveli. Privezali su ih o alku u brvnima.
Zeko je već imao plan u glavi. Morao ga je ostvariti, jer mu je od
toga zavisio život najmilijeg stvorenja na svetu. Neprimetno je dao mig
Petroniju. Pod izgovorom da namire konje izašli su napolje.
— Pobratime, još u toku noći moramo ih osloboditi.
— Kako?
— Ti ne brini! Samo budi pripravan ako bude trebalo da se bijemo
na smrt i život. Jedino je potrebno da nekako saopštimo Milanu i onoj
dvojici da sam ja tu. Neka budu pripravni kad mi damo znak za borbu.
Kad su se povratili u han, Zeko se pravio više nego iko razdragan i
107
stalno navaljivao na Sarajlije da ih čašćava.
— Čuješ, handžija, daj ovim ljudima da piju. Možeš doneti i nešto za
meze. Beg sam i Tur čin. Idem na podvorenje velikom veziru. Tamo ću
dobiti nagradu, jer mi je ceo život prošao u borbama s Crnogorcima
čuvajući din!
Ožedneli i zamoreni Turci navalili su besomu čno na rakiju i kafu.
Bimbaša je bio okorela sarajevska propalica, lakom na tu đe, jer je ceo
život proveo gledajući kako begovi uživaju. Zato je svaku priliku koristio
da uzme od života što može. U Sarajevu se nije treznio. U poteru za
hajducima je pohrlio da se džaba najede i napije po srpskim selima.
Računao je da iscedi nešto u novcu od raje. Sad kad mu se pružila
prilika da pije i jede badava, besomu čno je navaljivao i davao
neprimetno okom znak svojim ljudima da i oni to rade. Na navaljivanje
Petronijevo pristao je da se dadne i hajducima da okvase usta rakijom.
— Treba, jer su junaci. Moram ih zdrave i snažne dovesti u Travnik.
Tek iza ponoći Turci su bili pijani i bez svesti se povaljali po odžakliji
hana. Tada Zeko pokupi od njih oružje. Petronije je dotle svezao
handžiju i natrpao mu puna usta krpa. Zatim, i kao od šale, handžarom
ubi oba Turčina koji su čuvali hajduke. Prišao je Milanu, isekao mu
konopac na rukama. Pošto je oslobodio oba hajduka, dade im oružje.
Brzo su zatim pobili sve Turke. Uzeli su sa njih sve što se moglo
poneti kao plen, uzjahali konje i odgalopirali u šumu.

108
 IX

Celi mart i april Zeko i Petronije proveli su u pe ćini na Romaniji,

vidaju ći Milanu rane. Tu su preko veze uspeli da im jatak odnese
igumanova pisma u Sarajevo i donese nešto lekova i džebane. Onaj
Zekov raniji jad nekud je iš čezao. Mislio je sa tugom samo kako da isceli
brata. Nikako nije mogao da veruje da je to stvarnost i da ga tu u
memljivoj, tamnoj pećini grli i vida mu rane.
Tek kad je svuda puklo prole će i iz zemlje zastrujala životvorna
snaga i prigušena radost topline i bu đenja, Zeku se odjedanput u čini da i
njega lagano počinje da zahvata raniji nemir, koji mu nije nigde davao
mira i spokoja. Milan i njegovi hajduci bili su potpuno ozdravili. Rane im
se zacelile. Sa lica im je nestajalo bledilo i malaksalost.
Svima je kao najcrnja tamnica bila dosadila pe ćina. I čim grane dan,
izvlačili su se i odlazili u šumu. Jele i smreke su ve ć presvlačile tamninu i
postajale nekako svetle m zelene i kao nasmešene. Bukve i breze su
puštale list. Javor je uveliko pupao. Izgledalo je da je oživela i
podmladila se šuma što se diže od zemlje do neba. A zemlju je zahvatilo
ludo pijanstvo radosti i bu đenja. Krenulo se sve čemu je dato da raste i
živi. Čak i brze, nabujale proletnje vode.
Već su bili spremni da napuste gostoljubivu pe ćinsku jamu kad im
iznenada jedne no ći dođe jatak i javi:
— Neko vas je nazreo i izdao. Doneo sam vam brašnjenik i iz ovih
stopa ću vas provesti prema Han Pijesku. Nastojte da se dokopate Drine
i prebacite u Srbiju.
Zeko se obradovao. Pokupili su sve stvari koje su mogli poneti i
odmah krenuli za jatakom. Nad šumom i planinom ležala je tiha,
prolećna noć puna zvezda i slatkog mirisa mlade trave i prvih cvetova.
Tamo iznad Romanije pun mesec stajao je iznad oblaka i nevidljivim
češljem povetarca gladio svoju sedu bradu.
Zamoreni, u osvitak zore posedali su na jednu liticu zaraslu u crne
klekove. Pošto su pojeli malo je čmena hleba i suvog bravljeg mesa,
jatak se okrenu i reče Zeku:
— Tamo gde je zvezda Danica, nalazi se istok i Drina. Danas se
sakrivajte ovuda, a čim padne noć, gledajte da se prebacite do vode i
pređete u Srbiju. Ja odavde idem za Tuzlu, Tamo su pošli konji za so.
Tako ću moći da se opravdam pred Turcima ako budu pravili pitanje gde
109
sam bio. Čupajte se, braćo mila! Pozdravite našu bra ću u Srbiji i ako se
odluče da ovamo udare, u nama će naći pomoć.
Sve je redom zagrlio. Odbio je da primi dukat koji mu je Zeko kao
nagradu ponudio.
— Siromah sam. Ali to neću i ne mogu da naplatim. Svak u
narodnoj nevolji čini što može. Dako i nama bog pomogne da do đemo
do svoje slobode, — reče na rastanku i brzo ga nestade u šumskom
čestaru.

110
 X

Drinu je Zeko sa družinom prešao više Bratunca. Ceo je dan iz

šume osmatrao turske straže i nastojao da utvrdi gde može da pre đe.
Kad se noć uvukla u tesnac kanjona i Turci okupili oko vatre kod
zemunica, spustio se Zeko do reke i dugo pokušavao da na đe gaz. Kako
je Drina nabujala od kiša i otopljenog snega, utvrdio je da gaza nema.
Morao je odlučiti da se prikrade do turskog kona čišta i uzme na obalu
izvučeni čamac. Petronije i Zeko digli su čamac na ramena, odneli ga uz
obalu i spustili u vodu. Zatim je Petronije prevezao prvo Milana, Stevana
i Savatija. Zeko i Danilo Krvavac ostadoše za idu ću smenu.
Kad je Petronije utovario njih dvojicu, otisnuo je čamac. Zahvatila ga
je vrtoglavo matica i ponela niz Drinu. Upirao je dugo veslom dok je
isterao čamac u mirniju vodu. Kad su bili na drugoj strani, ni sam ne
znaju ći zašto to radi, Zeko izvadi iz silava kuburu i opali. Po upaljenim
mangalima luča vide da su se uznemirili Turci. Doviknuo im je:
— Hej, Turci, pasja vero!
— Čujemo, rajo!
— Malo pre smo bili tamo i mogli smo vas sve poklati. Uzeli smo
vam čamac i nemojte slučajno da pokušate da ga tražite!
— Posilili ste se, krmci. Samo verujte tvrdoj turskoj re či, ubrzo će
vam sve na nos udariti. Stambol je naredio veziru da krene vojsku i
utalumi vas.
— Isprašićemo tur i veziru, — odgovori Zeko, i nasmeja se od srca.
Odjedanput iz vrbaka iskrsoše ljudi kao privi đenje. Nosili su zapete i
uperene puške.
— Ko ste vi? — upita Zeko i munjevitom brzinom podiže pušku.
— Srbi, — odgovori surovim glasom jedan iz tame.
— I mi smo to, — povrati mu Zeko, ali je i dalje čvrsto stezao pušku
i bio gotov da se brani.
— Jeste li hajduci? — upita Petronije.
— Jesmo.
— Mi smo Čupićevci iz Parašnice. Sada se vraćamo iz Bosne, —
odgovori Zeko.

111
 XI

Celo leto 1805 Zeko i Petronije ostali su kao čuvari granice na Drini
i nastojali da organizuju odred gola ća. Čupić je kao mačvanski vojvoda
posle Mišarske bitke uz popa Luku Lazarevi ća postao glavni ustanički
vođa na tome kraju.
Ustanku se nije mogao sagledati kraj. I po onome čudnom zakonu
kad se elementi pokrenu sa svoga mesta i po čnu da besne, zabuna i
zbrka je iz dana u dan postajala sve ve ća. Vođe ustanika ohrabrene
brzim uspehom, a imajući prema sebi zbunjene i zava đene Turke,
otpočele su zamršenu igru, kojoj je bio cilj potpuno oslobo đenje. S druge
strane ustanak raje u Srbiji pokrenuo je me đu Turcima u okolnim
pašalucima sve badavadžije i besku ćnike, koji su samo u bunama i za
vreme rata i neredovnog stanja postajali nekakav činilac u životu. Takvi
Turci, računajući na plen, poneti verskim fanatizmom i vekovnom
mržnjom na Srbe, često su sakupljali manje ili ve će odrede i pokušavali
da upadaju u Srbiju, da se tamo domognu plena, robinja i slave kao
junaci i zaštitnici islama i turskog gospodstva.
Bosanski beskućnici među Turcima, koji nisu mogli da brzo shvate
zamršenu i vešto ispletenu igru oko ustanka, mislili su da je došlo vreme
da se oni pojave na pozornici. Skupljali su odrede i s njima upadali u
Srbiju. S takvim turskim odredima, još na samoj Drini, po Kara đorđevom
naređenju imali su da se obra čunavaju hajduci, kojima isto tako nije
mnogo ležala na srcu politi čka igra. Oni nju nisu ni shvatali. Željni osvete
i plena, nastojali su da se biju gde im se god za to pružala prilika.
Tako je po uputstvu Stojana Čupića Zeko dobio naređenje da
organizuje svoj odred i njime čuva prilaz na Drinu od Turaka.
U Zekove golaće uzimali su samo one koji nisu imali nikakve
rodbine, porodice, niti ma kakve obaveze — mlade smele i hrabre ljude;
one koji su vični svemu, za koje nema prepreka, a skloni su da ulete bez
mnogo straha i razmišljanja u najteže ratne avanture. To su bili ljudi, koje
nije privla čio običan i miran život, jer ih je u stalni pokret i ratovanje gonio
unutrašnji nemir i strasna mržnja da se svete Turcima. Obi čno su to u
miru bili ljudi bez nekog odre đenog zanimanja. Lutali su drumovima,
tražili kavge i neprestano izmicali Turcima, uspevaju ći da žive kako se
njima dopada. U po četku okupljanja oko Zeka, to su bili goli i bosi ljudi,
željni dobra zalogaja, lepa odela i oružja. Ljudi koje život još od ranog
112
detinjstva nije mazio, ve ć ih je stalno bacao od nemila do nedraga. Za
njih život, takav kakav su oni poznavali, nije ništa predstavljao. A
najčešće su od Turaka mnoge nepravde i zla doživeli. Zbog svoga
spoljnjeg izgleda, be ćarskog života, lišenosti obaveza i nemarnosti
prema smrti, ustaničke vojvode i redovna vojska prozvaše ih Zekovi
Golaći.
Obično su dolazili iz Bosne, Hercegovine, Sandžaka, Starog Vlaha.
Ponekad iz Srema i ostalih krajeva Austrije gde žive Srbi. Me đu tim
prečanima bilo je najviše vojnih dezertera, koji su radije hteli u pomo ć
svojoj braći u Srbiji nego da služe Nemce. Tako su prema Ma čvi, prema
Zekovoj Parašnici, sa svih strana, iz svih srpskih krajeva, hitali smeli,
odvažni, mladi ljudi da se bore za svoj narod. Kao. što za vreme oluje i
velike bure zapenjeni planinski potoci pohrle niz strmine plodonosnim
poljima i dolinama, tako su sada Zeku pohitali besku ćnici i osvetnici
sirotinje raje, kako bi svojim mišicama uništavali nasilnike i satirali turske
navale. Naj češće su to bili splavari, sluge, seizi, usamljeni hajduci ili oni
što su se već godinama odmetnuti od turskog reda sami na svoju ruku
suprotstavljali nasilju i rugobi robovanja.
Pa ipak, i pored odlu čne volje za borbu, gola ć nije mogao svako
postati. Zeko je ljude koji su mu pristizali i javljali se u gola će podvrgavao
nizu proba i ispita. Pre svega u odredu gola ća vladala je čvrsta
disciplina. Postavljeni zadatak se morao bez kolebanja izvršiti. Odred je
bio ono zašto se mre i živi. Svaki je gola ć bio brat, a borba za slobodu
vrhovni životni cilj. Ste čeni plen pripadao je svima. Ranjeni drug se nije
smeo ostaviti na milost i nemilost Turcima. Iznalaženje novih veština u
ratovanju i posebna lukavstva da se neprijatelj iznenada napadne, zbuni,
zaskoči i pobedi, postali su osnovno pravilo ratne taktike i gola ćske
veštine u borbama.
Da novoprispelog golaća odabere i isproba njegove sposobnosti,
Zeko ga je u po četku podvrgavao mnogim ispitima, postavljaju ći mu
neobične ratne zadatke na kojima se mora pokazati da li je dostojan da
uđe u veliku, snažnu i smelu porodicu njegovih gola ća. Prva proba
obično je odmah omogu ćavala Zeku da vidi kakvog borca ima pred
sobom.
— Ti hoćeš da budeš golać?
— Hteo bih, buljubašo!
— Lepo, lepo. Nego znaš li ti da ulaskom me đu nas prestaješ biti
ono što si dosad bio?
— Objasni mi, buljubašo, da vidim o čemu se radi.
— Golać je večiti vojnik za slobodu svoga naroda. Ne sme imati
kuće ni rodbine. Odred mu je sve. Kad mu se da zadatak, mora ga
izvršiti i po cenu glave. Ako uza se nema starešine, onda mora svojom
glavom da odlučuje. Plen od Turaka pripada zajednici odreda. Na svoju
113
ruku ne sme ni miša zgaziti, niti se zbog li čnih stvari svetiti.
— Ja sve to mogu, buljubašo!
— Možeš?
— Mogu!
— Dobro, da te isprobam. U Kozluku kod Zvornika nalazi se
izbegli čki logor janičara i subaša. Njega predvodi Jašar, negdašnji
Badovinački subaša. Možeš li se pouzdati u sebe za nedelju dana da mi
Jašarevu glavu i oružje doneseš?
— Mogu, buljubašo!
— Razmisli se još do sutra, pa ako si odlu čan, put pod noge.
Prispeli golać se povuče, razmišlja i često po celu noć ne spava.
Stari, iskusni ratnici ga gledaju, oni najokoreliji naprave i pakosnu šalu
na njegov račun. Ali kad vide da se prelomio i odlu čio za podvig, daju mu
savete i snabdeju ga potrebnim oružjem i odelom za prerušavanje.
Izljube se s njim i požele mu sre ćan put.
U logoru golaća se tih dana pri ča samo o novajliji. Svi sa strepnjom i
radoznalošću očekuju rezultat, a Zeko preko svojih obaveštajaca
proverava sve što može da dozna. Prolaze dani, no ći. Nemir zahvati sve
nestrpljive. Tek jednog od odre đenih dana novajlija osvane s Jašarevom
glavom, konjem i oružjem u Parašnici. Gola ći se okolo njega skupe i
čekaju Zeka buljubašu da vide šta će dalje biti s novim gola ćem. A Zeko
miran, ledena lica i oštra oka vodi sa sobom Ostoju Pušibrka, najboljeg
mačevaoca u celom odredu.
— Je li ovo, braćo, zaista Jašareva glava, konj i oružje?
— Njegova je, — smešeći se odgovara dva metra visoki Danilo
Krvavac, koji se po Zekovom nare đenju tu našao da isproba snagu
novajlije.
— Tako, brate, umeš da se snađeš. Sada još da vidim kako
handžarom Znaš da barataš. Dede, Ostoja, iza đi i oprobaj ga.
Ostoja istupi napred i jedan handžar dadne novajliji, a drugi zadrži
za sebe. Odmah zapo čne opasna i vešta igra oružjem. Ostoja prvo
nasrne. Kad ga novajlija do čeka, strelovito odskoči ustranu i ponovo
navali. Iz rezova handžara sevaju varnice i ljuti zvek čelika ledi srca
prisutnih. Borba traje po čitav sat, a što više novajlija izdrži, dokaz je
njegove spremnosti. Proba sa handžarom je završena tek kad Ostoja
izbije protivniku handžar iz ruke, ili kad odustane i vikne:
— Buljubašo, ja više ne ću, jer će ovaj seći Turke kao vrbovinu!
Zeko i dalje ostaje miran i ledeno nepristupa čan. Oštro odmerava
novajliju, a zatim ga pusti da malo predahne, pa dadne migom oka znak
Danilu Krvavcu. Gorostas istupi u sredinu i vikne:
— Bi li ti, burazeru, hteo da se isprobamo malo u snazi?
— Ako, buljubaša želi, mogu!
Danilo podsmešljivo odmeri protivnika, raskora či se, digne veliku,
114
tešku drenovu budžu pa, rekne:
— Hvataj, da vidim ko će koga prevući.
Desnim nogama se poravnaju, a leve izbace što više mogu pozadi,
pa onda otpočne nadvlačenje. Ljudi bez daha i kao razdragana deca,
podbrakavaju čas jednog, čas drugoga. Gornji deo tela obojice savijen je
u napet luk, a ruke kao nemani uporno vuku budžu. Malo je me đu
golaćima bilo onih što su Danila mogli nadvu ći, ali se ponekad i to
dešavalo. Posle te probe novajlija je probao konja i pred okupljenim
odredom pokazivao svoju veštinu jahanja.

Pa ipak, iako su svi ti ljudi bili jaki, smeli, hrabri i. uporni, malo ih je
bilo koji su mogli u svemu što se zahtevalo da polože ispit. A onaj koji bi
ostao do kraja uporan i po Zekovu, Ostojinu i Danilovu mišljenju zaslužio
da postane golać. posle svega priman je u odred. Dobio bi konja, oružje i
sve što mu treba. Zeko bi ga poljubio u čelo i okrećući se drugovima
rekao:
— Braćo, on je pokazao da je dostojan nas i verujem. da ni čim neće
osramotiti naše ime. Od danas nam je najmla đi brat, a na vama je da ga
svemu podučite kako bi mogao da bude ono što se od njega traži.

115
 Od tih i takvih ljudi popunjavao se iz dana u dan odred gola ća. One
koji nisu mogli da ispune uslove i postanu gola ći, Zeko je slao u bećarski
odred Miloja Petrovi ća ili Uzunov.
Tako je već u toku prve godine odred brojao nekoliko stotina ljudi.
Njegov zadatak je ostao kao i ranije — da čuva Drinu i sprečava upade
Turaka u Mačvu i da svojim gerilskim akcijama demorališe tursku
pozadinu u Bosni i napada vojsku u bazama okupljanja.

116
 XII

Srbi su znali da u toku zime neće biti velikih turskih pokreta. Zato
su golaći kao čuvari granice na Drini morali da misle i na zimovnik. Kad
nije bilo borbe, ustanička vojska je u najve ćem broju išla u sela i
zbegove kod svojih porodica. Uz starešine i oko opsednutih gradova
ostale su posade. Samo su gola ći i dalje ostajali na svojim položajima.
Uvek spremni za iznenadnu akciju u cilju izvi đanja, obaveštavanja ili da
ugrabe plen od Turaka. Računajući da će iduća godina doneti velike i
teške borbe, Zeko se odlu čio da svoj zimovnik i glavni štab gola ća
smesti u šumi Parašnici, u trougao gde se Drina uliva u Savu, koji je
obrastao šumom.
Zeko i Petronije dobro su poznavali turske navike. Znali su, ni sa
najve ćom vojskom Turci neće smeti da se usude i traže U šumi hajduke.
U isto vreme Parašnica je pružala i odli čno sklonište, ako narod iz
okolnih sela moradne da beži u zbegove. Sve je to postalo presudno da
se na domaku Save, u neprolaznim ritovima i izdanima, podigne
zimovnik. Gradeći kolibe, gola ći su ih ušuškali mahovinom, pokrili
ražanom slamom i korom od drveta. Pogradili su unutra zemljane pe ći.
Tako je između hrastova, jasenova i divljeg vo ća niklo čitavo naselje.
Parašnici se moglo pri ći samo s jedne strane, nesigurnim,
zamršenim putem kroz šumu, koji je za svaku vojsku, sem za gola će,
predstavljao sigurnu propast i smrt.
Uz kolibe su podigli svoja staništa svi oni kojima su Turci uzeli
imovinu. Sa svih strana pohrlili su slepci, kljasti, ubogi, stari i nejaki. Sva
gladna usta našla su tu hleba, mesa, odela i uto čišta. Golaći su dizali od
Turaka ogroman plen i ništa za sebe nisu čuvali. Sve suvišno u odelu i
hrani, čak i novac, delili su sirotinji, nemo ćnim i ucveljenim. Još u toku
leta i za vreme jeseni, oni su se tako narobili turske imovine, odela i
oružja, da su bili obučeni u čohu, iskićeni zlatom i srebrom, a svaki je u
pasu imao po kesu dukata. To je opet privuklo ljude sklone zaradi i
trgovini. Tako se u Parašnici podigoše kafane i du ćani.
Međutim, u Parašnicu se mogao naseliti ili u nju do ći samo dobro
proveren i oproban prijatelj gola ća. Zeko je znao da Turci ne sede
skrštenih ruku, već da svim silama rade da uguše ustanak. U tu svrhu su
vrbovali mnoge propale ljude i me đu Srbima. Bilo mu je isto tako jasno
da i Nemci rade za ra čun Turaka, jer su oni imali svoje ra čune, koji se
117
nisu poklapali sa ciljevima ustani čke borbe. Da se obezbedi protiv izdaje
i neprijateljskog oka, koje je radoznalo i budno vrebalo na sve pokrete i
namere golaća, Zeko je svuda — kako u selima Mačve, tako isto i u
Bosni, Semberiji i po Sremu — imao svoje poverenike, osmatra če i
prerušene golaće, koji su jastrebovskim pogledom motrili na svaki rad i
pokret neprijatelja, ma ko on bio.
U toj prepletenoj mreži ukrštenih interesa, suprotnih ciljeva i
podmukle igre, jer se u ratu ne biraju sredstva, Zeko je uvek ostajao
budan i pre ikoga obavešten o svemu što se u Bosni doga đa i radi.
Njegovi poverljivi ljudi prodirali su s parama i radom čak do samog
Travnika, nastoje ći da otuda doznaju šta se preko vezira nare đuje iz
Carigrada.
Tako su Zekovim radom i pregnu ćem, veštom igrom i smelošću
podviga, golaći postali najverniji zato čnici ustanka i najsmeliji borci za
slobodu. Dok su druge ustani čke starešine, pored borbe, vodile ra čuna o
svojim porodicama, prestižu, uticaju u ustani čkoj vlasti, slavi i bogatstvu,
i nastojale da se što više uzdignu, dograbe činova i prošire oblast u kojoj
su se istakli, dotle je Zeko, lišen svega toga, mislio samo o borbi i
slobodi svoga naroda. Hteo je da uvek bude spreman da sa svojim
ljudima pođe na bojno polje.
Rad Zekov i njegovih gola ća nije mogao ostati neprime ćen od
Karađorđa. Kad god je situacija na Drini bila nejasna, tražio je od Zeka
izveštaj i bio dobro obavešten.

118
TREĆI DEO

119
 I

Iz Mačve u Semberiji neočekivano je provalila zlokobna vest za

Turke. Dogodilo se ono što niko nije ni u najcrnjim slutnjama o čekivao.
Karađorđe je potukao Hadži-bega kod Brati čića i uništio mu vojsku. Isto
tako Stojan Čupić je desetkovao tursku kolonu koja se uputila u Šabac
da hara i pali sela po Ma čvi. Golaći, ne samo da su uznemiravali turske
glavninu kod Badovinaca, ve ć su, kao da nema Drine i Turaka, svake
noći prelazili u Semberiju i svojim udarima unosili haos i pometnju u
turske kolone koje su pristizale da poja čaju glavninu turske vojske. Zbog
golaća su Turci morali napustiti Bosansku Ra ču, centar preko koga se
turska vojska snabdevala hranom i džebanom, koju su kupovali u
Austriji. Skelu i pristanište su premestili u Subotište. To je ometalo
snabdevanje, jer se od Subotišta do Bijeljine kulukom raje morao da
izgradi put.
To premeštanje skela sl Ra če u Subotište i vest o razbijanju Hadži-
bega ozlojedi Turke. Razbesneli su se a rodila se sumnja da je cela
stvar s gušenjem bune negde zaglavila. Rat s rajom ne će se lako dobiti
kako su mislili. Vojska se iz dana u dan gomilala. Do plena u Ma čvi nije
se moglo doći, jer su se Srbi sklonili po zbegovima. Ono nekoliko sela
što je već bilo pokleklo i otpo čelo da daje hranu i argatuje, posle se če
trojice knezova u Pocerini, trglo se i umaklo sa stokom i porodicama u
tamne lugove mačvanskih šuma, gde su u zasedama iza svakog grma
čekali golaći. Tako je tek sada Turcima postalo jasno da raja u borbi
protivu njih ima kao saveznika svako drvo, kamen, vodu, zemlju i ritove. I
same zveri po šumama su na strani raje.
Zbog toga je u najtežem položaju bio komandant pristaništa Mula
Tuzlak. Bio je to snažan čovek od svojih dvadeset i devet godina, visok,
vitak i na izgled gospodstven, plave kose i živih, modrih o čiju. Od
kukasta nosa su se do uglova usana usekle duboke brazde. Da nije bilo
tih ureza na licu i silovitosti u pogledu, davao bi utisak veoma mlada
čoveka, koji iznad svega voli uživanje. Govorio je žustro i zadihano kao
da se nečega boji. Još pre rata stupio je u službu travni čkog vezira.
Istakao se naročito u organizaciji. A jedini izme đu cele vezirove pratnje
znao je da govori nemački. Zato je često upotrebljavan u diplomatskoj
službi i kad je trebalo nešto da sazna i kupuje kod Nemaca.
Sadašnja dužnost u po četku mu je išla neverovatno lako. Nemci su
120
rado uzimali od Turaka zlato i isporu čivali hranu, oružje i džebanu.
Međutim, upletoše se u to gola ći, koji su, dok se radilo na Ra či, dve
trećine kupljene robe uništavali ili plenili i doturali pobunjenicima. Baš
zbog toga se moralo bežati na Subotište. A tu je Mula Tuzlak morao da
utroši dosta vremena dok podigne barake, na čini pristanište, postavi
skele i preko Semberije prose če krčanik do Bijeljine. Isto tako morao je
da prisili raju na konjskim i volujskim zapregama kupljenu robu da
prenosi do Drine.
Međutim, baš onda kada je Mula Tuzlak ra čunao da je sve
savladano, i da će posao krenuti kako treba, nenadno su iskrsle nove
teškoće. Već nekoliko dana iz semberskih sela nisu došla nijedna kola
za vuču. Raja je preko noći bežala ostavljaju ći zaprege ili uzmicala s
njima u šume i lugove oko Save. Dešavale su se i druge čudne i
nerazumljive stvari. Prilikom pretovara iz ruku raje ispadali su sanduci
municije i vre će s hranom, i tonuli na očigled Turaka u vodu. Čamci su
se rasušivali i propuštali vodu. Kola su se lomila; konji bi iznenada
zaramali; volovi su u zapregama preva ćeni — tako uprezani, da su u
jarmu bila oba dešnjaka ili levaka; životinje su se usled toga jogunile,
nisu htele da vuku; dizala se vika i graja; ponovo se preprezalo. Na taj
način kolone nikad nisu mogle da stignu u odre đeno vreme i na
označeno mesto. Dešavalo se i ono što je najgore: sa Subotišta krene
po trista volujskih i konjskih zaprega, a do Drine ne do đe polovina.
Slomljena kola ostajala su na putu. Tovar i ljudi više nikad nisu
pristizali. U takvim slu čajevima su Turci iz pratnje ubijali kulu čare, ali čim
oni odmaknu iz lugova i šuma navali sakrivena raja i sve odnese.
Uzaludna su postala i sve češća pogubljenja. Nikakav strah više nije
mogao da prisili raju da svojom snagom pomaže Turke u borbi protivu
onih koji su ustali da se bore za njenu slobodu.
Taj nered i zapinjanje u pozadini osetio se na frontu cele turske
vojske. To je prisililo Sulejmana-pašu Skopljaka da pošalje dva glasnika
sa dva svilena gajtana. Jedan bijeljinskom muselimu, a drugi Muli
Tuzlaku. Predajući im gajtane, glasnici su verno izru čili pašinu zapovest:
— Arslan vam je ovo poslao i naredio, ako u roku od nedelju dana
sve ne bude na svom mestu, ne čekajte ga, već se sami vešajte!
I muselim i Mula Tuzlak znali su kao Turci da je gajtan sablja po
vratu. Zato su odbacili i ono malo obzira što su ga dosad imali prema
raji. Obojica su poslali momke u srpska sela po Semberiji sa nare đenjem
da dižu i muško i žensko. Sve volove, konje i zaprege. Čak i odrasliju
decu da kupe za rad na Subotište. Ozloje đeni Turci su po selima sve
popljačkali. Vršili su bezbrojna silovanja i doterali preko pet stotina
staraca, žena i devojaka. Me đu njima obarskog kneza Mašana i ćerku
mu Milicu.
Bio je to starac bele kose i brade, energična lica i tvrdih očiju, koje
121
ništa nije moglo zbuniti niti uplašiti. Dobro gra đen, očuvanih zuba i
rumena, sveža lica uvek je bio spreman na otvoren osmeh. Kad je Mula
Tuzlak video kneza Mašana i ćerku mu Milicu, koja je izgledala divno,
iako je bila uplakana i privisla uz oca, odmah je naredio da se devojka
otrgne od starca i povede u njegovu baraku. Mašan se tome usprotivi.
Nastalo je rvanje i kad Turci izgrebenog i isprebijanog kneza Mašana
savladaše, zgrabiše Milicu i skoro na rukama odnesoše u baraku.
Kad knez dođe sebi, ustremi pogled na Mulu Tuzlaka i viknu:
— Rđo, što nas kao čovek ne pobiješ?
— Krmče, i to ću uraditi kad mi bude ćef!
— Nećeš, balego! Vaše je ve ć prošlo. Naše tek dolazi, uzdravlje
Crnog Ðorđa i braće iz Srbije!
U prvi čas taj odgovor Mulu Tuzlaka zbuni i zaprepasti. Stari knez
rekao je baš ono što je on za sve vreme otkako je na Subotištu
predosećao da misli raja. A to je zna čilo da je pre đena granica u strahu
posle koje se više ljudi ni čega ne plaše. Posle topa svaka sila Daje samo
suprotne rezultate, rađa tvrdoglav i podmukao otpor. Da se taj otpor
slomi i zaguši, Tuzlaku je odmah bilo jasno da se mora u lancu muka
naći i ono najstrašnije, od čega će i najtvrđe rajinsko srce klonuti kao
pogažena trava konjskom kopitom. Znao je da više ništa posle ovih
kneževih reči neće poći za rukom ako ustukne. Zato ledenim glasom,
skoro smireno, naredi:
— Iz ovih stopa napravite kolac i na njega nabijte kneza. Pred tom
strašnom naredbom odjedanput je sve zanemelo.
Raja je još više povila glave i bez re či, vike i žurbe pohitala
poslovima. Turci se uplašiše neke nevidljive, strašne kobi. Prionuše
ćutke da prave kolac. Samo je Mešo dželat odjedanput postao poslovno
užurban. Važno je izdavao uputstva kako kolac treba izoštriti i namazati
lojem da lakše prolazi kroz žilavo rajinsko meso.
Knez Mašan je za to vreme mirno sedeo u hladovini jednoga hrasta.
Bijeljinski nalbantin Hamdija nutkao ga je duvanom i pokušavao da ga
uteši. Njih dvojica su se ranije dobro pazili. Za vreme nerodice Hamdija
je dobijao od Mašana žita za ishranu svoje mnogobrojne dece.
— De, de, bolan Mašane, popuši pred smrt lulu duvana!
— Makni mi se s očiju, Hamdija, jer ste mi svi vi Turci u krv ogrezli!
— Ih, što si bolan takav? Ja da mogu, dina mi, spasio bih te kao da
si mi rođeni brat. Samo, nije tebi niko kriv do tvoga jezika. Kako si
mogao onako da rekneš i to kome? Znaš li ti, bolan ne bio, ko je Mula
Tuzlak?
— Znam! Turčin i naš krvnik, kao i svi vi što ste! — odgovori mu
Mašan.
— Eto vidiš, bolan ne bio, da si opet dobro prošao!
— A šta bi, Hamdija, moglo biti još gore od koca? — upita Mašan,
122
skoro radoznalo.
— Bi, dina mi! Recimo da se Mula priseti i da te na ražnju pe če!
— Izdržao bih ja i to Hamdija. Mi znamo zašto se mučimo. Borimo
se za slobodu. Ali vama je sve uzalud. Vaše je zlo prevršilo svaku meru.
Onaj tvoj Mula je živi mrtvac! Zapamti. Ne će proći ni nedelju dana, a on
će za mnom na onaj svet.
— De, de, ne raduj se, Mašane, pre vremena!
— Radujem se, Hamdija! Ja znam da umirem najstrašnijom smr ću.
Samo znam i to da će naši pobediti. I da ste vi svi mrtvaci. Nas će nešto
po šumama ostati. A vi ćete se istražiti kao šareni konji. Vama više nema
spasa. Drumovi će poželeti da vide na sebi Tur čina!
Kad su sve pripreme oko koca bile završene, desetak Turaka
zgrabilo je kneza i pomoglo dželatu Mešu da obavi svoj grozni posao.
Vrh šiljka od koca izbio je knezu pod bradu, i nije dozvoljavao glavi da
klone. Strašne muke, koje je skoro ceo dan mu čio Mašan, prekratio mu
je nalbantin Hamdija. U jednom momentu, kad nikoga nije bilo na bljiru
blizu koca, došunjao se i zabo mu kamu iza leve ple ćke pravo u srce,
rekavši: „Neka mi Alah oprosti. Mašan je bio dobar čovek, ali i tvrd
kaurin!"

123
 II

Nabijanje Mašana na kolac uzbudilo je sve prisutne na Subotištu.

Sam Mula Tuzlak celog dana nigde nije mogao ka ći za sebe mira.
Neprestano je trčao od barake gde su se kola tovarila i vrteo se po
pristaništu. Zbunjen i uznemiren, ponekad je uzimao čamac i prevozio se
preko do kavane gde su njegovi ljudi ispla ćivali Nemce i Jevreje. Popio
bi tu kafu ne rekavši ni reči, pa se brzo vratio nazad. I uvek, ma šta radio
ili ma o čemu drugom pokušavao da misli, pred o či mu je i u svesti
izrastala Mašanova glava. Kao da mu se kezio i rugao. Prisustvo
mučenika na kocu smetalo je u radu svima, a naro čito njemu. Zato
naredi da ga skinu i bace u vodu.
Tek kad iznad Save po če da se povlači tamna izmaglica sutona,
Mula naredi da prestane rad i da se raji i stoci izda hrana. Ranijih ve čeri
u to vreme nastao bi uznemiren žagor, jer bi se ljudi, što su ceo dan pod
pretnjom knute teglili, naglo osloba đali napora i straha. Ložili su vatru i
kuvali kačamak. I dok su oni što su bili od gladi nestrpljivi podjarivali
vatru, dotle su se oni otresitiji i ko čoperniji okupljali u gomile i pri čali o
ratu i događajima u Mačvi. Međutim, danas je sve bilo uplašeno. Ljudi su
utrošili i poslednji gram snage guraju ći uz bajir zaglibljena kola i nose ći
na leđima tovare do krčanika.
Isto tako i turska posada, iako je po navici naložila vatre i pristavila
uz nju pecina, mimo obi čaja bila je turobna i ćutljiva. Činilo im se da se
negde blizu njih nešto strašno privuklo i zlurado ih vreba. Se ćali su se
zlokobnih Mašanovih re či. Najveća grupa Turaka sedela je oko Jašara
buljubaše. On se ispred no ći vratio sa Drine. Pri čao je novosti sa ratišta:
— Je li istina, Jašare, da se onaj crni pas nalazi na Mišaru? — upita
jedan Turčin.
— Istina je.
— Prokleti đaur, — šanu drugi preko čibuka.
— A naši nisu još ni makac od Šapca?
— Jok vala! Glavnina je tek pre tri dana prešla iz Badovinaca u
Šabac. Vezir se vratio u Travnik zbog bolesti. Komandu je uzeo nad
celom vojskom Sulejman-paša.
— On, veli, neće više oklevati. Zna kako treba udariti po raji.
— Zna, vala, — potvrdi Jašar, — samo je muka zbog ishrane i
džebane. Ni pola ovoga što mi pošaljemo ne do đe na mesto gde treba.
124
 — Kako to?
— Neda onaj prokleti Zeko i njegovi gola ći. Nikakva im sila ništa ne
može. Prosto kao da iz zemlje isko če. Nasrnu, iseku i unište, i onda kao
da u zemlju propadnu.
I kulučari oko svojih vatri razgovaraju. Prigušeno i šapatom. Strah i
iscrpljenost je svakome na licu. Iz potuljenih pogleda seva mržnja. Svi
osećaju nevidljivo prisustvo mu čenika sa koca. Jasno je i Srbima da su
Turci u očajanju pribegli i najstrašnijoj kazni samo da ih prisile na rad i
slome u njima otpor. Crvić nade koprcao se ispod ledene kore straha.
— Održaše se naši? — šapatom upita pogrbljen, ćosav starčić.
— I te kako! — ciknu mišijim glasićem suv, spečen čupavko.
— Još treba, braćo, izdržati samo koji dan. Naizgled raditi, a stvarno
ometati rad. Videćete njihovu propast čim je došao Kara đorđe. Motkom
će ih po glavi. Treba da se na đe neko tamo preko Save da zapali
švapski magacin, — reče naizgled krmeljiv, u bradu zarastao dugajlija.
Oči su mu sevale kao munje u mrkloj noći.
— Ja ću to s Milovanom, — odmah pristade vižljav, dugonos
momčić.
Za to vreme je Mula Tuzlak sedeo kraj ognjišta u svojoj baraci. Pred
njim je bila dopola popijena boca mastike. Na srebrnom sahanu bilo je
desetak suvih maslina. U Muli je kao lenger u reci ležao crni strah. Do
rajinske bune život je bio kao cvetni perivoj. Sve je izgledalo divno,
prepuno slasti i lepote. Pred njime je stajao put velikih mogu ćnosti.
Ćehaja ništa nije mogao bez njega uraditi. U izgledu je bilo stalno
penjanje i napredovanje u službi. Prihodi od imanja u Tuzli su rasli. U
haremu je imao tri mlade, lepe i vesele žene. Ajša mu je rodila sina.
Gizela je teretna. Ðula je tek rascvao pupoljak. Mesecima ih nije video.
Prokleta raja! Mašio se rukom čaše i sasuo mastiku u se. Ose ćao je
da ga blaženo peče niz gušu. Ali, dole u grudima je ono nevidljivo, gorko
i crno što se ne pitaju ći uselilo u njega. Užas ga cela zahvata. Na duši
mu je mnogo tih prokletih rajetina. Uludo je prolivao krv, sekao, mu čio i
danas prvi put nabio na kolac kneza Mašana. Sve je uzalud. Ti prokleti
ljudi umiru bez straha. U njima je neka demonska snaga. Oni nešto vide
i osećaju što njegovu umu nije dostupno. Prokleti neka su! On je uvek
mrzeo i prezirao te večito gladne, surove i podmukle ljude. Činilo mu se
da njihovo prisustvo na zemlji umanjuje lepotu.
Zatim se setio Sulejman-pašina glasnika i gajtana. Strpao ga je u
džep. Ne shvatajući šta radi, zavuče ruku i opipa ga prstima. Život je
zabrekao od zla i krvave olujine. Postao je prepun uskoka, kolovrata i
dušmanskih zaseda. Nema više slatke lenosti i gospodarske bezbrige.
Nešto se divlje, neukro ćeno, strašno i neumoljivo probudilo u ljudima.
Iskezilo je zube kao zver. Valja se kao mutna nabujala reka i sve ruši,
topi i odnosi u smrt i ništavilo. Ni Alah više ne može da pomogne!
125
 Zbog svega toga i one jeze koju je stalno od jutros nosio u sebi,
učini mu se da je jedini izlaz da pozove đaursku lepoticu i zabavi se
njome. Nije mu bilo stalo do žene, ali se bojao onoga u sebi i hteo je da
prkosi crnome jadu, koji se odnekud stalno i nevidljivo šunja okolo.
Uveli su unezverenu i preplašenu Milicu. O či su joj bile pune
grozni čavog straha i divljeg prkosa. Mržnja i prezir kao usijana šila bola
su Mulu Tuzlaka iz njenih zenica. Pomršena raspletena kosa padala joj
je niz poluobnažena ramena i razderanu haljinu na prsima. Kad je
ugledala Turčina, nešto kao podrugljiv smešak razli se njenim licem.
— Čemu se smeješ? — upita Mula Tuzlak i odmah oseti da je
pogrešio što je zvao.
— Tebi, — odgovori mu Milina.
— Zašto?
— Ružan si kao pas!
— Prkosiš?
— Mogu. Gadan si!
Baš zbog toga noćas ćeš biti moja.
— To ti neće poći za rukom, — odgovori Milica i brzinom koju Mula
Tuzlak nije nikada kod nje o čekivao zgrabi sa zida obešenu kamu.
On se lagano ispravi. Zatim ustade i po đe prema njoj. Milica
brzinom veverice odskoči na drugu stranu i nađe se suprotno njega iza
ognjišta. Već je u desnoj ruci imala spremnu golu kamu da se brani,
Mula Tuzlak je gledao žudno i za čuđeno...

126
 III

Istoga časa napolju nasta nekakva graja.

Iz mračne šume brzo su istrčali ljudi sa jataganima, navalili da seku
oko vatre Turke. Bio je to Zeko i gola ći.
Prvim naletom sasekli su skoro trećinu turske posade. Preostali
Turci se brzo pribraše. Nasta borba iz kubura i na handžare. Zeko je ve ć
trojicu oborio svojim jataganom. Ostoja je iz mraka prema svetlu ognja
lagano i natenane ubijao puškom Turke. Petronije je sa desetak gola ća
sekao sve što im je pod nož dolazilo. Jedino su Danilo Krvavac i Srdan
oprezno naletali na Turke, štite ći Zeka s leđa.
Gužva je iz časa u čas postajala sve ve ća. Turska posada postajala
je sve proređenija i malobrojnija. Ubrzo su se osvestili i kulu čari. Zgrabili
su motke, sekire i šta je kome prvo dopalo ruke. Bez milosti su oni ubijali
Turke.
Mula Tuzlak se odmah dosetio šta se napolju doga đa. Trgao je iz
pasa kuburu i poleteo vratima. Ne znaju ći šta se radi i ne vide ći ko koga
bije i ubija, opalio je obadve kubure. Vratio ih u pas i trgao handžar.
Viknuo je:
— Junački Turci!
Baš toga časa iz pomrčine naleteo je na njega Zeko. Tuzlak se
branio handžarom i uzmicao vratima barake. Zeko je nasrtao. U jednom
naletu Mula podmetnu Zeku svoj handžar. Prebi mu napola jatagan i,
kao da su u njega ušle nevidljive nemani, nasrnu da ga pose če. U tom
trenutku, gipkoćom mačke, iza njegovih le đa priskoči Milica zabi mu
silovitim udarcem kamu pod levu ple ćku. Mula Tuzlak se naglo okrenu.
Susrete se sa njenim očima. Pojmi da zamahne handžarom. Ruka mu
otkaza poslušnost. Istoga časa bilo mu je jasno da je sve gotovo. Nešto
crno, kao medveđa senka, priđe mu iza leđa. Uhvati ga strašnom
velikom rukom za vrat. Još je samo osećao ljut bol iza leve ple ćke i tu
kandžu na vratu koja ga je sve ja če stezala i uzimala mu dah. Zatim je
sve potamnelo. U svesti je zavladalo nešto crno.
Zeko je dugo gledao raš čupanu Milicu. Nikad nigde u životu nije
sreo takve oči. Odmah mu u svesti izraste Ikonijin lik. I to onaj kad je
susreo i ubio Mujagu Anadol čevića,
— Ko si ti? — upita je Zeko.
— Ćerka kneza Mašana! — odgovori Milica.
127
 — Njega su danas nabili na kolac?
— Jesu, — odgovori Milica.
Ona je bila najmla đe dete od šestoro u ku ći. Nikad otac nije na nju
viknuo. Kad su Turci prošli za Ma čvu, Mašan je kao obazriv čovek
sklonio sinove, snahe i stoku u lugove kod Save. Od najmilije ćerke
nikako nije mogao da se rastane. Kako je sve to danas bilo grozno!
Najpre su Turci upali u selo, plja čkali, silovali i poterali sve što im je
dopalo ruke. Nasrnuli su i na nju. Otac zgrabio sekiru i odbranio je.
Bol težak, pomešan sa gorkim jadom, nakupljen u srcu i grudima,
bujicom je provalio u potoku suza što su navrle iz o čiju. Ramena su joj
se tresla. Telo je drhtalo i sva je bila u nekoj ludoj groznici i napetoj
izgubljenosti. Pred njenim o čima stajao je Zeko sa prebijenim jataganom
u ruci. Njegovo lice i o či, cela pojava, i ona surova borbena gotovost da
bije i ubija Turke, bila je za nju iznenadna sre ća od koje se gubi razum.
A dok su njih dvoje zapanjeni i radoznali jedno drugo posmatrali,
dotle je Danilo Krvavac pretražio baraku. Iz velikog, hrastovog sanduka
pokupio je novac i sa zidova poskidao oružje i odelo. U isti čas spolja je
uleteo Petronije i rekao:
— Buljubašo, s turskom posadom je gotovo. Što nije pobijeno to se
razbežalo. Treba brzo popaliti sve magacine i kidati za vremena.
Zeko je došao sebi. Još jednom je pogledao Milicu. Brzo joj prišao i
nežno spustio ruku na rame.
— Ne boj se, sestro! Ti ćeš s nama. Petronije, gledaj da se natovari
i potera što više municije. Ostalo što se ne može, zapali. La đe i čamce
uništi!
Kulučari su takođe grabili robu i hranu. Tovarili su na svoje konje i
zamicali u lugove da se što pre udalje od krvavog razbojišta. Ve ć su u
ognju plamena buktali magacini i barake po bajiru Save. Tek kad je na
pedesetak konja natovarena municija, čoha, kafa i druge namirnice,
krenulo se. Golaći su uzeli sve turske konje. Zeku privedoše Mula
Tuzlakovog Zelenka. On se posadi na njega, zatim baci pogled na Milicu
i reče:
— Pripni se i sedi pozadi mene!
Ugušuju ći jecaj, devojka se uspuza i savi ruke oko Zeka.
— Odmičite, a ja ću sa Vukadinom i Srdanom zaostati da potpalim
magacin u kome je džebana, — viknu Ostoja.
Odblesak požara osvetljavao je tamnu vodu Save. Stotinu gola ća i
karavan natovarenih konja brzo za đoše u lugove i okrenuše niz Savu.
Zeko je na svojim snažnim ple ćima osećao uzdrhtalo, nežno telo.
Nešto se čudno u duši doga đalo. U onome času kad mu je Mula Tuzlak
prebio jatagan i radosno sevnuo vu čjim očima gotov da navali i pose če
ga, iza Tuzlakovih le đa blesnule su Mili čine oči i sevnula kama, koja je
prekratila neravnu borbu. U tim o čima u deliću sekunde zapazio je
128
modro i divno nebo Semberije. Video je njeno lice skupljeno u jarosni
napor, bledo i nadzemaljske lepote, uzdrhtale usne, talas grudi i
razderanu haljinu. I odmah mu je bilo jasno, Tur čin je upotrebljavao silu
da ponizi i osramoti to plemenito i nežno stvorenje. Sve ga je to zahvatilo
kao nenadan grč ljubavi i saosećanja. U njemu je buknula istoga časa
snaga. Bio je gotov da golim rukama uhvati handžar, zubima da mu
pregrize pasju jabučicu. I sada, dok na snažnom telu ose ća njene
uzdrhtale ruke, koje ga lepotom blaže i smiruju, činilo mu se da nikad
nije imao toliko vojni čke sreće i da se sudbina i njemu bogato osmehnula
što je u pravi čas stigao da otme iz vučjeg ždrela nju.

Setio se u tome času i Ikonije. Ali je rane u njemu najedanput

nestalo. Dole se u grudima smirilo. Na tome mestu otvarao se neki sklad
i ponovo propupalo mlado prole će njegove ljubavi i snova. Milica mu je
vratila nadu, otvorila vrata srca, da kao čovek od krvi i mesa ponovo živi
punim životom, da se raduje, voli i mrzi. Uz osvetnika i borca oživeo je u
njemu ponovo čovek.
Brzo je tekla letnja noć. Na čelu ćutljive kolone gola ća jezdio je kroz
šumski čestar. Zeku se činilo da ne dolazi sa krvavog poprišta, ve ć da se
vraća sa pustolovne otmice voljene žene.
Noć lebdi na krilima zvezda što se uzdrhtalo njišu u tamnoj vodi.
Čuje se samo kako kopita lome suvarak ili sipljivi dah konjskih grudi.
129
Ćutke odmiče kolona golaća prema Drini. Zora puna krvavog rumenila
rađa se u Mačvi.

130
 IV

Mesec dana posle bitke golaći su u Kitogu sačekivali turske kolone,

koje su mislile da se od smrti spasu bekstvom u Bosnu. Tri puta je Zeko
od plena slao po punu zobnicu dukata za narodnu kasu. Kara đorđe je
poručivao Zeku da ima nameru da ga zavojvodi. Zeko je odgovorio
voždu:
— Kažite gospodar-Ðorđu da meni to ne treba! Vezao bi mi ruke.
Ovakav kakav jesam čuvaću mu Drinu. Kad se zaželim boja i Turaka,
naći ću ih odavde do Travnika.
Ono svetlo što u sebi nosi svaka borba za slobodu sve je više
nalazilo svoje pravo mesto u Zeku i gola ćima. Zlatna borba za slobodu,
kao raspevani soko u sun čanom letu, širila je svoja krila u njihovim
srcima. Nebo se osmehivalo nadom. Posle krvi, pustoši i požara, narod
se vratio iz zbegova u svoja sela. Na zgarištima domova nikle su kolibe i
oglasio se ponovo život.
A kad su prestali svakodnevni bojevi, zasede i više nije bilo Turaka
za uništenje, Zeku postade dosadno u Kitogu. Po če ga moriti žudnja. U
glavi su mu se motale svakojake misli i planovi. Naj češće je hvatao sebe
da misli o Milici. Od one no ći kad se vratio s plenom i njome sa
Subotišta, bojeći se onoga čudnog što je već kao nadošla reka bujalo u
njemu, nije se usudio ni jednom da po đe do Parašnice. Iz pri ča onih koji
su tamo išli, doznavao je, da je sada živela kod babe Stamene. Dva
vezena jagluka mu je poslala. Ju če je Ostoja doneo od nje poga ču,
čuturu rakije i dve jabuke. Kad su ostali sami, re če mu:
— Što se ti Zeko jarčiš?
— Kako to, Ostoja? — upita Zeko.
— Tako brate! I devojka te voli. Umire od tuge i dosade. A ti nikako
da joj odeš.
— Eh, otkuda ti znaš da me voli?
— Budalo, to se vidi. Ljubav i svrab još niko nije mogao da sakrije
ljudima. A i ti nju voliš!
— To je istina.
— Kad je istina, zašto džaba gubiš vreme? Nismo mi deca. Ti ne ćeš
da se zakaluđeriš. Opet, vidiš li kakvo je ovo naše vreme. Svaki dan
nam glava ostaje o koncu. Treba uzeti od života što nam se pruža. To su
neumitni zakoni rata.
131
 — Eh, ne mogu ja to tako.
U mašti je baš to često mislio. Uzjahao bi Zelenka i kao vihor
preleteo brda, lugove i šume. Dolazio je iznenada i grlio je ludo. U tim
maštanjima video je njeno lice, o či, bele nežne ruke i talas uzburkanih
grudi. Uvek mu se javljala u se ćanju onakva kakvu je video one ve čeri
na Subotištu.
— Čuješ, iz ovih stopa se spremi i idi! — re če Ostoja.
— Veliš? — upita Zeko, jer mu se učinilo da je Ostoja prozreo
njegovu misao.
— Moraš da ideš. Milan je ranjen i donesen u Parašnicu!
— Ranjen? Gde? — upita Zeko.
— Kroz grudi. Teška rana. Samo nije smrtonosna. Izleteo se kod
Salaša da spreči Turčina koji je kuburom hteo da ubije Stojana.
Strepnja zabubnja u Zekovim grudima. Brzo je opkora čio Zelenka i
pomamnim galopom krenuo za Parašnicu.
Zelenko je sutradan crkao, ali je uspeo do zore da donese Zeka.

132
 V

U brvnari na krevetu od pruća zatekao je ranjenog brata. Pokraj

njega sedela je Milica. Baba Stamena je uz ognjište spravljala melem.
Milanovo lice bilo je užareno od groznice. Milica mu je stalno oblagala
čelo natopljenim peškirom, a belim maram četom brisala znoj sa vrata i
grudi.
Nagli i iznenadni dolazak Zekov sve ih je obradovao. Milica je
ustala. Planula rumenilom u licu. Htela je da mu poleti u susret i zagrli
ga. Zbunila se. Ali su o či rekle sve što je htela i ose ćala. Iz njih se
neobuzdanom bujicom izlivao grozni čavi sjaj žudnje i ljubavi. Baba
Stamena se naglo ispravila. Zagrlila je Zeka i ljube ći ga u obraz viknula:
— Dugo te očekujemo! Nas dve sirotice nemamo nikoga sem tebe!
Zekov se pogled otimao prema postelji gde je ležao Milan.
— Sve je dobro, baćo, — shvati ga baba Stamena, — napravi ću
takav melem od koga za nedelju dana i najteže rane zarastu. Iskuvala
sam hajdučicu, živi kreč i vosak. I kad sve to bude gotovo, pomeša ću s
plesnivim kajmakom. Vide ćeš, tri puta kad namažeš, kao da si rukom
odneo.
Razgovor je trpao iz sna ranjenika. Milan je otvorio o či i začuđeno je
gledao Zeka.
— Srećne ti rane, bato! — viknu Zeko i poljubi ga u čelo.
— Gle, to si ti, baćo! A ja baš sad sanjao. Obreo sam se u
Domanima. Nas dvojica se igramo. Onako kao kad smo bili de čaci.
Odnekud navališe neki psi. Ti ih sve isprebija batinom.
— Boli li te mnogo?
— Ne, samo me vatruština obuzela. Pro ći će i to! Daleko od boja i
golaća Zeku su dani prolazili sporo. Ose ćao se zbunjen. Milan je brzo
prezdravio. Uz Mili činu pomoć izlazio je napolje da posedi na suncu. Tih
dana u šumi Parašnice bilo je prekrasno. Jesenja tišina, puna zlatnih
boja, ulivala se u dušu blagoš ću. Nebo je već izgubilo svoj letnji sjaj.
Nestalo je sa njega onoga prozra čnog, svetlog plavetnila. U modrilo se
utkivala mrka nijansa boje. Vetar je donosio crvenkasto jabukovo liš će. U
starim brestovima pirkao je vetrić i opominjao da je jesen na pragu.
Zeku je ve ć postalo mučno. Voleo je Milicu. Dok je tu sedeo, pratio
joj je usporen, tihi dah i pogled koji nešto traži. Obuzimalo ga je
blaženstvo i neizmerna sre ća. Ona je stalno očekivala da joj pri đe, da je
133
zagrli i rekne svoju ljubav. Postala je sva nemirna, grozni čava. A Čim bi
srela njegov pogled, izgubila bi sigurnost i ne bi znala kuda je pošla i šta
treba da radi. I on više nije bio na čisto šta hoće. Devojka ga voli. Sva je
planula za njime. Ali baš zbog toga nije mu lako. Ne bi hteo da prevari
onu veliku nadu u njenoj duši. Znao je bolje sebe nego iko drugi. Svega
se može odre ći sem borbe s Turcima. To je celoviti smisao njegova
života. Možda nikad više ne će moći ništa drugo da radi. Suviše je
ogrezao u krv.
Spustila se noć. Mlad mesec je visio nad šumom. Zeko je sišao niz
obronak do Zasavice. Voda se na mese čini pretakala u srebrni bi č. Seo
je pod jedan stoletni dub. Izvadio je lulu i zapalio je. Na duši mu je bio
mučan teret. Sutra je odlazio među golaće. Milici ništa nije rekao. I u
času dok je razmišljao šta da u čini, začu nečije korake. Utaji dah i
oslušnu. Neko je silazio vodi i jecao. Tek kad se na proplanku izduži
senka, prepoznade Milicu. Stajala je više obale i tresla se u grozni čavom
nastupu. Naglo se odlučio i ustao. Milica se trgla. Kad je prepoznala
Zeka, zbunila se i osmehnula vlažnim o čima.
— Milice!
— Ti? — uzdržavaju ći jecaj viknula je.
— Dođi ovamo! — reče Zeko i povuče je za ruku prema šumi.
Pod koracima im je šuštalo opalo liš će. Seli su jedno pored
drugoga. Zeko je gledao njeno na mese čini zbunjeno bledo lice. Milica je
bežala očima ustranu. Noć je bila uobručena tišinom.
— Ja sutra idem.
— Znam, — kao slomljeni eho odjeknu njen glas.
— Moram. Turci iz Rađevine upadaju u Pocerinu i plja čkaju sela.
Moramo Jadar i Rađevinu da oslobodimo...
Milica je ljutito povukla maramu koja joj je skliznula s glave. Cela joj
je utroba bila prazna. Postajalo joj je mu čno od navrelog jada. Digla je
glavu i prvi put pravo pogledala Zeka.
— Poći ću i ja, — prošaputa odlu čno.
— Kuda?
— Tamo, — pokaza glavom na vodu, — jer za mene nema više
života, — odgovori slomljenim glasom i ponovo zaplaka.
Zeko nije podnosio suze. Postalo mu je odmah jasno. Strašno je
namučio devojku i doterao je do bezizlaznog o čajanja. Bi mu žao. Hteo
je da je zagrli. Savlada se i reče:
— Milice, i ja tebe volim. Samo nemam vremena za ljubav. Gola ći
su, devojko, kao vuci. Ja sam njihov vo đa.
— Voliš me? — sva srećna upita Milica.
— Volim, ali dok je rata i Turaka, ja ne smem ni pomišljati na ženu.
Ako možeš da me čekaš, onda je druga stvar.
— Mogu li da te čekam? Ih lud li si! Čekaću te sto godina kad me
134
voliš.
— Nikad nikoga nisam lagao. Tebe pogotovu. Volim te! Naglim
pokretom lude radosti Milica zagrli Zeka. On joj je ljubio lice, kose, vrat.
Stezao je željno i žudno na svoje grudi.
Noć u srebrnom velu mesečine gazila je kroz šumu šapatom tišine.
U toku jeseni ustanička vojska i gola ći digli su na oružje Jadar i
Rađevinu. Pridružili su se oslobo đenoj Srbiji. Sada je Drina na celoj
svojoj dužini od Višegrada do Bosanske Ra če postala granica izme đu
oslobođene Srbije i Bosne, koja je ostala najja če tursko uporište u borbi
protivu pobunjene raje.
Nizali su se krvavi dani. Kao ognjena bujica tekle su ustani čke
godine. Na Drini, suprot sve Tur čije, stajao je odvažan, smeo i budan
stražar — Zeko sa svojim golaćima. Njihovom oku nije mogao proma ći
nijedan turski pokret uperen iz Bosne protivu ustanika. Tamo u Bosni,
gde su još gospodarili Turci, Zeko je preko svojih gola ća i jataka svuda
raspleo vešto ispletenu mrežu posmatrača i zaverenika. Oni su motrili na
svaki turski pokret i prikrivenu nameru.
Golaći presvučeni u odela jani čara i subaša ulazili su u sve turske
kasabe. Pozivali su verne da ih pomognu u borbi protivu izludele raje,
koja je ustala na din i Stambol. Govorili su i ponašali se kao najuporniji
Turci. Tako su uspevali da lako doznaju sve turske pripreme. A kad su
do u sitnice prokljuvili o čemu se radi, onda je kurir nosio Zeku izveštaj.
Taj izveštaj dostavljan je Kara đorđu i po njegovom naređenju Zeko je
preduzimao odgovarajuće mere predostrožnosti ili akcije ometanja u
prikupljanju turske vojske.
A posle ustani čkog juriša i osvajanja Beograda, sa gola ćima je na
zimovnik u Parašnicu došao srpski pesnik Sima Milutinovi ć. Zanesen
podvizima i junaštvom gola ća, hteo je po svaku cenu da stupi u njihov
odred.
Petronije ga je oštro i radoznalo promatrao, i rekao:
— Kako se ti ono zvaše?
— Sima Milutinović, — odgovori pesnik ne osećajući da je Petronije
nakanio s njime da zbija šalu.
— Simo. Ime mi nije baš kako valja. Ali, eto, kad si navalio da ideš s
nama, primićemo te. Samo da ti pre prvog boja prorežemo tur na
čakširama!
— Zašto? — upita Simo.
— Ako ti popusti, petlja da se ne uprljaš! — reče Petronije.
Srdžba obli Simino lice. U o čima mu buknu gnev. Trže iz silava
kuburu i viknu:
— Ta se uvreda može samo krvlju oprati.
— Pristajem, — odgovori Petronije, — ali samo da se se čemo
handžarima.
135
 — Tako je. Golaći svoju ukaljanu čast peru samo handžarom, —
umeša se u šalu Danilo Krvavac.
— Ja ću Simu biti dever, — reče Vukadin.
— Ti da mi budeš dever, gnjido! Nisam ja nevesta da se plašim.
Nego, dede, ti buljooki da se se čemo!
Petronije se dugo spremao. Probao je prstom rez handžara. Zatim
zbacio s pleća dolamu i viknuo:
— Hajde, Simo, sinuće munja danas na tebe!
— Pričuvaj ti tvoju debelu vratinu, — odgovori mu Simo i navali na
Petronija.
Simo je upro svu snagu i veštinu. Naletao i izmahivao handžarom.
Petronije mu je vešto podbacivao svoj handžar i odbijao udarce.
Otskakao je ustranu i stalno uzmicao prave ći se slabim protivnikom.
Okolo su stajali gola ći. Previjali su se od smeha, dok su drugi kao đoja
ozbiljno bili na Siminoj strani i sokolili ga.
— Tako, tako Simo, sokole! Udri, udri vratonju!
— Gotov si danas, Petronije! Nađe se čovo i za tebe! Ljuti čelik je
zvonio. Razlegali su se uzvici i smeh se orio.
U jednom odsudnom času Petronije veštim zamahom izbi Simu
handžar iz ruke. Zamahnu kao da će ga poseći i brzo ga zagrli,
— A zar ne vidiš da je sve ovo šala, smetenja če? Kratki zimski dani
u Parašnici prolazili su gola ćima u
stalnom veselju, pesmi, jelu i pijankama. Gola ći su dovukli u svoj
zimovnik svega od zadobijenoga plena. Klali su se volovi zaplenjeni od
Turaka. Pekli su se na ražnjevima ovnovi. Cela Parašnica mirisala je od
masnog, učvarenog mesa. Pilo se iz Srema kupljeno vino, a u kazanima
se kuvala s medom mačvanska šljivovica.
Golaći su na sebe imali najlepša odela u srebro i zlato oki ćena, od
mletačke čohe. Isto tako i najbolje oružje, okovano srebrom i zlatom, a
nakićeno rubinima. Svaki je imao na sebi pas u kome je po Zekovu
naređenju morao uvek imati po sto dukata. Golać nikad nije smeo
dovesti sebe u položaj da bude bez potrebne koli čine novca, koji mu je u
nevolji mogao pomoći dok se dočepa svoje bra će.
U očima golaća sve je izgledalo ništavno sem borbe za slobodu.
Dukat je đubre, koje se nađe kod svakog Tur čina, ako ustreba. Ku ća,
žena i porodica, to je potrebno seljacima, vojvodama i knezovima.
Golaćima, kad je potrebno da se malo zabave i provesele, Parašnica je
puna zarobljenih Turkinja. Sve same begovske žene i ćerke. Te
pomamnice, osetivši milovanja i vu čju ljubav, ludovale su za golaćima.
Zeko je ostajao po strani toga života. Uvek je u glavi imao neke
planove i stalno smišljao upade preko Drine. Njegova ljubav prema Milici
razbuktavala se u onaj neutoljivi žar, koji se krije od celog sveta. Jedino
kad ostanu sami, a baba Stamena zaspe, prilazili su jedno drugome i
136
žarko se milovali. On bi joj položio glavu u krilo. Ona je uvla čila svoje
nemirne prste u njegovu kosu i šaputala mu nežnosti i prigušene žudnje.
U tim časovima zaboravljao je da se nalaze u pobunjenoj zemlji, na
granici i u logoru gola ća, koji od života traže samo dan radosti i sanjaju o
novim bojevima.
Za Božić se Zeko s Petronijem prebacio preko Drine. U toku no ći
došao kod Marka u Brodac. Majka Jovanka ležala je na samrti pored
ognjišta. Marko je već svima ličio na seljaka iz Semberije, samo mu se
oštrinom isticalo koš čato lice i po govoru naslućivalo da nije tu rođen.
Ikonija se raskrupnjala i promenila. Mali Ljubinko, Markov sin čić,
nemirno se svuda pentrao. U bešici je spavao drugi Markov sin.
Kad je Zeko ušao u ku ću, majka je dala znak o čima Ikoniji da je
uspravi. Pošto joj je Zeko poljubio žutu, smežuranu, koš čatu ruku, u kojoj
je već dogorevao život, ona ga pogleda izvodnjenim o čima, punim
zahvalnosti i upita:
— Zar Milan neće doći?
— On je u Beogradu kod Mladena.
— Zar i na onaj svet da ponesem želju za njime? Možda vi meni,
deco, lažete? Zeko, istinu mi govori, je li Milan živ?
— Živ je, majko? Ja sam mu poručio da si ti bolesna. Verujem da
neće moći doći!
— Doći će! Srce mi sluti. Vidim ga kako juri kao bez duše kroz no ć u
pratnji jednoga mladog čoveka. Spusti me k ćeri na postelju. Sa čekaću
ga dok dođe!
Na ognjištu su goreli veliki bukovi badnjaci. Marko je naredio Ikoniji
da iznese večeru. Po starom srpskom običaju raširili su vreću i na nju je
Ikonija ređala sanove posnog jela od svega što je rodilo. Tek pošto su se
svi okupili i zauzeli mesta, Marko je uzeo bardak rakije i rekao:
— Pomozi nam, bože, i veliki srpski badnji dane! Neka se sve
okrene na dobro. Tebi Zeko, i Petroniju, neka svemogu ći bog i sveti
Savo pomogne da proklete dušmane satrete i zlatnu slobodu srpskome
narodu i potomstvu stvorite. I hoće, ako bog da!
Baš toga časa na postelji se uznemiri Jovanka. Opirala se na
koščate ruke. Pogledom je tražila pomo ć da se uspravi. Ikonija pritr ča
svekrvi, uspravi je i namesti je da pomo ću jastuka sedi. Staričine oči su
gledale u vrata. Usne su joj ve ć bile blede. Svima je bilo jasno — život joj
se već nalazi još samo u ustima.
— Marko, evo dolazi Milan! — prošaputa jedva čujno Jovanka.
Zaista, toga časa se čuo topot konjskih kopita. Marko brzo ustade i
izlete napolje. Na vratima kuće pojavi se Milan. Za njime je ulazio rumen
u licu i nasmejan Vukadin.
— Sine! — šanu Jovanka i pojmi da ustane.
Milan pritrča majci. Obasu joj lice i ruke poljupcima. Kleknu kraj
137
njene postelje.
— Ti si, sine moj, — šaputala je Jovanka i postajala sve ble đa.
Nenadno se prelila kao snop žita preko Milanovih ruku i bez uzdaha
izdahnula.

138
 VII

Proleće je donelo nove napore i nevolje ustani čkoj Srbiji. Velika

Turska vojska, kupljena cele zime po Bosni, Hercegovini, Sandžaku i
Arnautluku, kao nabujala proletnja reka valjala se prema Drini. Zeko i
njegovi golaći pratili su je u stopu još od polaska iz Tuzle. Napadali su joj
pozadinu i komoru. Unosili su svuda rasulo i strah me đu Turke, koji su
sada verovali da je došao poslednji čas ludovanja pobunjenoj raji.
Iz Zvornika turska vojska je prešla Drinu i opsela Loznicu. Grad se
branio malim garnizonom vojske, kojim su zapovedali Bogi čević Anto i
Bakal Miloš. Rešili su da izginu a da ne puste Turke u Loznicu. U činili su
veliku uslugu ustani čkoj vojsci, jer su hrabrim držanjem omogu ćili
ustaničkom vođstvu da prikupi dovoljno snaga i prihvati bitku pod
uslovima koji Turcima nikako nisu odgovarali.
Tursku vojsku predvodio je Ali-paša, vešt i okretan vojskovo đa. Bio
je oproban kao ratnik u ugušivanju buna po Maloj Aziji i Egiptu. Porta ga
je naročito poslala u Bosnu i dala sva ovlaš ćenja, samo da uguši
ustanak Srba. Ali-paša je na putu od Višegrada do Travnika posekao
nekoliko begova i turskih kolenovi ća. Tako je sa sobom u Travnik doneo
strah i odmah je uspeo da pokrene na Srbiju sve što čalmu veže, sablju
paše i u din veruje.
Kad je prešao Drinu, ulogorio se na Ti čarskom Polju. Zatim je
udario na Loznicu. Imao je pod svojom komandom trideset hiljada
vojnika, dvadeset velikih topova, baljemeza, i pedeset manjih, sa sto
pedeset kumbura. Stalno napadan i uznemiravan od Zeka, pribegavao je
lukavstvu, pa je hranu sa džebanom vukao zajedno s vojskom. A u
pozadini je ostavljao svoje najborbenije jedinice da se suprotstavljaju
iznenadnim i svakodnevnim napadima gola ća.
Plan mu je bio da iznenadnim naletom uzme Loznicu i u njoj ostavi
jaku posadu. Zatim da Pocerinom pođe na Šabac i osvoji ga. A odatle da
krene niz Savu do Beograda. Sobom je vodio francuske stru čnjake za
utvrđivanje i oficire za manevarske pokrete, koji su bili vešti
bombardovanju utvr đenih mesta i šančeva.
I Srbi su osetili da se radi o presudnoj bici. Uz Valjevce, Ma čvane i
Podrince doveo je Kara đorđe i odred Jaseničana. Čarke i manji lokalni
sukobi s Turcima po čeli su još pre odlučne bitke i nagoveštavali veliku i
mučnu borbu. Raspored trupa i starešina vršio je li čno Karađorđe.
139
Desno srpsko krilo, koje je imalo da napada tursku vojsku u polju pored
Drine, sačinjavali su Mačvani. Vodili su ih Luka Lazarevi ć, a konjicu
Stojan Čupić. Centar su držali Valjevci sa Jakovom Nenadovi ćem. Levo
krilo Rađevina i Jadar. Jaseničani i Karađorđe trebalo je da budu bojna
rezerva i u odsudnom času da izvrše juriš. Sve je bilo prora čunato i
predviđeno da se manjim snagama tu če brojno ja či neprijatelj.
U takvoj situaciji gola ći su dobili poseban zadatak. Tre ćina je sa
Petronijem i Surepom trebala da se još u toku no ći prebaci preko Drine i
da se preruši u Turke, pa da u odsudnom času stignu kao pomoć turskoj
vojsci. A čim pređe Drinu da navali i sase če posadu turske artiljerije.
Zeko je sa dve tre ćine dobio zadatak da zatvori put Turcima, ako
pokušaju da odstupaju ili hvataju Gu čevo i šumu. Danilo Krvavac i
Ostoja Pušibrik sa prerušenih stotinu gola ća dobili su zadatak da se
provuku kroz tursku opsadu u lozni čka utvrđenja i pojačaju srpsku
posadu, a vojvodama da prenesu Kara đorđevo naređenje da u
odlučnom času i oni izvrše juriš.
Kad su sve starešine pošle da se pripremaju za sutrašnju bitku,
Karađorđe dade Zeku znak da zaostane. Vožd je jedno vreme ćutao.
Zatim reče:
— Kojekude, ne znam hoćeš li moći nešto da učiniš?
— Dosad mi se ništa nije otelo, gospodaru, — odgovori Zeko.
— Treba mi jedan Turčin. Živ i bez rane. Pre bitke proveo bih ga da
vidi naše topove i vojsku. Neka pasja vera zna s kime ima posla. U to
nisam još siguran kakav je raspored njihove vojske i kakve imaju namere
za sutra.
— Do zore ćeš ga imati, gospodaru!
Karađorđe ga poljubi i otpusti.

140
 VIII

Noć. Nebo iznad Gučeva i Cera prepuno je zvezda. U polju pokraj

Drine diže se iz reke i ritova ve černja magla i plamsaju bezbrojne vatre
turskog logora. Huji i šumi Drina. Sjaj mese čine odbija se sa nje. Čuje se
u tišini tup udar konjskog kopita. Glasovi Turaka. Dve vojske kao dve u
noć prikrivene zveri odmaraju se da sutra kidišu jedna na drugu i za
navek odluče kome će ostati Srbija. Sve se pritajilo u iš čekivanju
sutrašnje kobi. Me đu drvećem je nekakav čudan mir. I zverke su umakle
da su što dalje od ljudi i njihovog obra čuna. Ni trava ne diše.
Došavši u logor golaća, Zeko se presvuče u tursko odelo. Zavi
turban i po turski pripasa krivu sablju. Zatim pogleda pažljivo po ćutljivim
redovima na mesečini postrojenih gola ća:
— Treba mi deset ljudi, koji su kadri i u pakao sa ći, a da im srce ne
zadrhti.
Istupili su Ostoja, Vukadin, Jovan, Gluvac Mihailo, Nenad, Novak,
Stanko, David i Radule. Sve stari, oprobani vuci. Srce i duša gola ći.
Zeko ih pogleda i zadrhta. Povesti sve njih? Ko će ostati da u slu čaju
njegove smrti sutra vodi u boj gola će i ispuni voždovo nare đenje. Za
svaki slučaj se trebalo osigurati. Zato reče:
— Ti Ostoja sa Mihailom ostaješ. Ako se mi do zore ne vratimo,
znaš voždovu zapovest. Izvrši je. Namesto vas dvojice neka istupe
drugi.
Dok su se izdvojeni gola ći udešavali i presvla čili na turski način, oni
koji su ostali, pomagali su im. Ostoja je sedeo pokraj vatre na konjskom
sedlu i gledao Zeka. Kad su izabrani gola ći bili gotovi i spremni da krenu,
Ostoja se nasmeja. Svi ga za čuđeno pogledaše.
— Čemu se smeješ? — upita ljutito Zeko.
— Tebi!
— Zašto?
— Zato što te ni rođena majka ne bi poznala. Pravi si balija! Treba
pogledati jesi li sune ćen!
Zeko se osmehnu. Zagrli Ostoju i brzo šmugnu s družinom u mrak.
U početku su se oprezno šuljali. Zatim skoro puzaju ći prođoše jednu
luku i na brežuljku prema odsevu mese čine ugledaše turske stražare.
Polegli su po ledini. Osluškivali su suprotnu obalu Drine. Čula se graja i
dovikivanje Turaka. Trava na kojoj su ležali bila je puna buba, koje su
141
počele da mile po njima i izazivala im svrab u nosu i ušima.
Čekali su da mesec uđe u oblak i morali da leže nepomi čno. Disali
su jedan drugome u blatnjave opanke, ne pomi čući glave. Sada su se
pred njima na brežuljku videla trojica stražara. Ćutali su, nešto su
šapatom razgovarali. Jedan se saže. Ču se udar ognjila o kremen.
Između prstiju stražara sukljale su varnice. Druga dvojica sedoše i ubrzo
do Zekovih nozdrva dopre miris duvana. Toga časa ušao je oblak u
mesec. Ceo je predeo brzo utonuo u mračnu senku. Izgubilo se drve će.
Više se nisu mogli nazreti stražari. Zeko brzo povu če suseda za ruku i
time dade znak da se kreće. Ni mravi nečujnije nisu mileli. Provukli su se
na nekoliko koraka pored stražara. Izašli su iza vatre gde je sedelo
dvadesetak Turaka.
Tek kad su se našli dole u polju, kraj turskih opkopa i na brzu ruku
napravljenih šančeva, Zeko se ispravi i pogleda po družini.
— Da znate ja sam Omer-beg Mušović iz Kolašina. Ako vas Turci
budu pitali, pričajte o Morači i Drobnjaku, uskocima i hajducima. Gledajte
što manje da govorite. I budite na oprezu. Ako moradne stvar da se
rešava kuburom i handžarom, svak neka se spasava kako može i ume!
U turskom logoru bila je strašna mešavina. Oko jedne vatre sedeli
su Krajišnici. Malo dalje od njih Arnauti su pekli dva ovna na ražnjevima i
čučali podvijenih nogu u krugu oko peciva. Kod tre će vatre hercegova čki
Turci sedeli su u krugu i slušali guslara koji im je pevao o Talu od
Orašca.
Zeko se odluči i prvo priđe Krajišnicima. Izvadi iz silava čibuk.
Napuni lulu duvanom i upita:
— Je li slobodno, Turci, da uzmem žišku i pripalim?
— Zašto ne, Turčine, — odgovori mu krupan, glavat beg u tokama.
— Ne znam vam ćud, Turci! Kod nas Kolašinaca, uzeti vatru bez
pitanja je isto što i pljunuti čoveka u lice.
— Vi ste Kolašinci? — gledajući radoznalo Zeka i njegove gola će,
upita beg.
— Dina mi, jesmo!
— Ima li vas koliko?
— Stotinak! Prispeli smo u samu noć i prešli Drinu.
— Od koje si loze, Turčine?
— Omer-beg Mušović.
— E, nek si pošten i zdrav! Da nije vas na tome kraju, turski bi se
trag utro.
— Bi vala! Samo da znate, Turci, neka nam veliki Alah pomogne,
ako ovde sutra ne smlavimo đaure, nas će istražiti Crnogorci! — reče
Zeko i pri čučnu uz vatru.
Golaćima je to bio znak da i oni posedaju. Po turskom obi čaju seli
su iza svoga starešine. Neka čudna jeza i drhtavica svima je ulazila u
142
telo. Sam Zeko je ose ćao prisustvo straha u sebi. Učinilo mu se da je
izgubljen u tome ogromnom turskom moru ljudi sa ša čicom svojih
golaća. Stisnu zube. Povuče dva dima iz čibuka i odjedanput pršte u
smeh. Svi prisutni Turci ga začuđeno pogledaše. Gola ći su krišom
stavljali ruke na kubure i handžare.
— Čujte me, Turci! Srpski mi pop lajao nad grobom ako sutra ne
pozovem na mejdan Crnoga Ðor đija.
— Ajde, jadan, ne benavi! Nije Ðor đije morački hajduk da ti izlazi na
mejdan. Sada se pouzdano zna da je nekad bio ćesarov oficir. Ne bi taj
ni Ali-paši izašao na mejdan, kamoli tebi, Tur čine! — otpljunuvši re če
beg.
Golaći su se naduto rogušili i zverski kezili zube.
— Omer-beg će ga pozvati, pa ako ne izađe, znaće se da je tursko
junaštvo ostalo veće, — viknu Vukadin.
— De, dina vam, nešto drugo da pametnije pri čamo, — ljutito viknu
beg.
— Dobro, reci ti meni, Tur čine, hoćemo li s Alahovom pomoći sutra
udariti na Srbe?
— Zar zbilja ne znaš? — čudeći se upita beg.
— Zar ti ne rekoh, malo pre smo prispeli, — odgovori Zeko i
brzinom munje sevnu okom po golaćima da se ko ne oda.
— Čim se malo objutri, udarićemo prvo dole u polju na Luku i
njegove. Kad slomimo njega, gleda ćemo da zaobiđemo centar srpske
vojske. Ako nam Alah pomogne, živa da uhvatimo Kara đorđa i
pošaljemo caru u Stambol na peškeš. Potom ćemo se svom silinom
baciti na Loznicu.
— Mašala, mašala, Turci! Biće, beli, džumbusa, — viknu Zeko.
Golaći su prigušeno škripali od muke zubima. Straha je ve ć u njima
nestalo. Javljala se mesto njega že đ za osvetom.
Dva debela sata Zeko je s kraja na kraj obilazio turski logor. Sve je
uspeo da dozna. Sada mu je trebalo još da uzme živa turska usta i
ponese Karađorđu. Pri povratku, na krajnjoj vatri logora, primeti jednog
turskog buljubašu. Bio je mlad, lep i dobro oki ćen. Šetkao je sam i o
nečemu sanjareći premišljao. Zeko mu pri đe i reče:
— Pokaži mi put do naših straža, jer sam nevičan zemljištu.
— To ti je bar lako! Eno na bregu gori vatra. Idi tamo. Ne možeš
zalutati.
— Dobro, Turčine, — reče Zeko i dade znak gola ćima. Začas je
Turčin bio svezan. Usta su mu napunili krpom. Vukadin ga je bockao
vrhom handžara da brže izmiče iz turskog logora.

143
 IX

Za to vreme se Danilo Krvavac sa stotinu odabranih gola ća kao

senka provukao kroz prve turske redove i oprezno bez daha prilazio
utvrđenjima Loznice. Turci su prema srpskim utvr đenjima pokopali
rovove i napravili šančeve. Privukli su topove i čekali još samo nare đenje
da izvrše poslednji juriš i sravne Loznicu sa zemljom i u njoj zaguše
srpsku posadu. Na ovome delu fronta Turci nisu ložili vatru.
Vojnici su spavali ili sedeli u rovovima.
Danilo sa svojima pri đe posadi dva topa i šapatom upita:
— Gde je na ovom delu kapija srpskog utvrđenja?
Crn, rošav Turčin, niskoga rasta i širokih ple ćiju, oštro se zagleda u
Danila, preblede i mucaju ći odgovori:
— Onde!
Golaći su dotle bez šuma poklali jataganima celu posadu.
— Idi pred nama! — zapovedi mu Danilo.
Vrh golaćkog handžara stalno mu je dodirivao vrat sa strane. Turski
stražar sakriven iza jednoga duda uznemireno i šapatom upita:
— Ko ide?
Golać bocnu Turčina u vrat. On se otrezni od straha i reče:
— Turci.
— Daj znak!
— Bosna! — šapatom odgovori Turčin.
Čim su golaći prišli stražaru, zgrabiše ga za vrat i nisu mu dali ni
pisnuti.
— Gde su vrata? — duvajući mu u lice viknu Danilo.
— Eno onde! — pokaza Turčin.
Danilo dade znak gola ćima da legnu i pužu ći po zemlji dovuče se
do jarka pred kapijom srpskog utvr đenja. Dugo je motrio kroz mrak dok
je ugledao zgr čena u senci srpskog stražara. Zatim je od šaka napravio
levak oko usta i lagano viknuo:
— Ovde je glasnik od vožda!
— Nećeš me, Turčine, prevariti! — odgovori stražar.
— Lakše govori. Zovi Bakala i javi mu, pred kapijom je Danilo
Krvavac i stotinu gola ća.
— Poznaje li te?
— Kao sebe.
144
 — Dobro.
Danilo je ležao i srce mu je brzo udaralo. Ose ćao je kako zemlja
prigušeno prenosi u sebi drhtanje njegovih grudi. U utvr đenju se čulo
neko dozivanje. Zatim se na banketu šanca pojaviše tri izdužene senke.
— Danilo! — dozivao ga je Milosav.
— Tu sam, vojvodo!
— Privedi ljude, da vam spustimo most i otvorimo kapiju. Petronije i
Surep sa dvesta golaća pređoše Drinu u prvi suton i prerušeni kao Turci
umešaše se u jedan tabor bašibozluka, koji je čekao da bude prebačen
u Srbiju. Zadatak njih dvojice bio je vrlo težak i odgovoran. Ali kako su
obojica znali turski i arnautski jezik, odmah uspeše da steknu poverenje.

145
 X

Tek što se rodilo sunce prasnuše na predstražama prve puške i

otpoče grmljavina turskih topova. Turske kolone ve ć su bile u bojnom
poretku. Vrištali su besni konji. Urlanjem su se dozivali Turci. Dole u
polju srpska konjica predvo đena od Stojana Čupića, a pešadija od Luke
Lazarevi ća, postrojavala se za bojni poredak. Iz lozni čkog utvrđenja
srpski topovi odgovarali su vatrom Turcima.
Srpska pešadija ukopana u rovove pritajeno i bez daha je o čekivala
napad. Karađorđe je sedeo pored dvojice vojnika pokleklih iza
grudobrana i oštrim, orlovskim pogledom osmatrao bojno polje i pokrete
Turaka. Sa kose više njega Jakov Nenadovi ć naredi srpskim topdžijama
da ispale topovski plotun na Turke koji su se u gustim redovima kretali
prema srpskom položaju. Ðulad promašiše cilj i zariše se u ledinu. Me đu
Turcima nasta besno arlaukanje. Kara đorđevo lice poblede od ljutine.
Ruka mu i nehotice po đe na dršku pištolja u silavu. Pogleda oko sebe i
kad vide Pljaka, viknu:
— Kojekude, idi i kaži Jakovu da ne troši džabe đulad!
U tome času u polju se sukobi srpska i turska konjica. Borba je bila
nepoštedna i strašna. Konji su se sudarali prsimice. Ljudi sekli sabljama.
Sve što se u tome času našlo izme đu te dve žive lavine, izgažena je i
sabijeno u zemlju. Čulo se samo groktanje pištolja. Zveket sabalja.
Vriska konja i urlici razbesnelih ljudi sa obe zakrvljene strane. Kara đorđu
je zastajao dah u grlu. Lice mu je primilo silovit i oštar izraz. Nozdrve su
mu podrhtavale. Pohlepno je udisao miris baruta.
Odjedanput se dogodi nešto strašno, Karađorđevim planom
nepredviđeno. Srpska se konjica razdvoji u dva skoro podjednaka dela i
poče uzmicati uz Drinu prema vrbacima. Turci arlauknuše i navališe za
njom. Video je Luku Lazarevi ća kako zaostaje sa stotinak konjanika i
suzbija nalet Turaka. Kara đorđu se smuči od ljutine. Levi brk mu je
zloslutno podrhtavao. Turska konjica je ve ć potiskivala prepolovljeno
Lukino društvo i glava čke naletala na vrbake. Dimovi. Puš čani plotun
prepolovi tursku konjicu.
Sad mu je tek postalo jasno šta se tamo doga đa. Stojan je to izveo.
Namamio je tursku konjicu na hajdu čku zasedu prote Smiljani ća. „Eh, po
duši ga! Uvek taj nešto svoje izmudruje..." re če Pljaku Karađorđe.
Turska pešadija već je bila na dometu srpskih pušaka. Kara đorđe
146
uze svoju krdžalinku. Nanišani jednog turskog barjaktara i opali. Tur čin
pade. Barjak prihvati drugi Tur čin. Arlauknu i zagna se pred Turcima
srpskom položaju. Plotun iz srpskih šan čeva dočeka vatrom Turke.
Nastade teška borba. Sa obe strane grmeli su topovi. Letela su đulad.
Puščani plotuni kišom tanadi zasipali su obadve vojske.
Već u samom početku boja Karađorđe je bio lako ranjen kuršumom
u vrat. Ali se nije ni mrdnuo iz rova, ve ć je produžio da vodi borbu.
Sudbina pobede kolebala se čas na jednu čas na drugu stranu.
Turci su bespoštedno navaljivali, urlali i zaletali se do samih srpskih
rovova. Dočekivani srpskom vatrom, junački su ginuli. Ve ćina srpskih
starešina već se izranjavala. Među njima i Luka Lazarevi ć.
Oko podne nešto se dogodi oko turskih topova. U
najsudbonosnijem trenutku su za ćutali. Nastala je neka gužva i za čula
se vika.
— Ðauri! Prevareni smo! Ðauri!
To su dejstvo stupili Surep i Petronije. Naletom, bez ijednog povika,
sasekli su tursku posadu oko topova i nasrnuli u le đa turskoj konjici što
je u polju vodila borbu sa srpskom konjicom predvo đenom od Čupića. U
tome istom času iz vrbaka se prolomi strašan uzvik gola ća, koje je na
konjima u juriš poveo Zeko. Loznička posada na utvr đenjima otvori vatru
i pokulja u juriš na Turke.
Karađorđe oseti da je došao željeni čas ostvarenja njegova plana.
Ispali pušku. Predade je Pljaku ot trže handžar, pa viknu:
— Za mnom braćo!
Iz rovova i na celoj dužini srpskog fronta prolomio se urnebesni,
strahoviti uzvik: „Juriš braćo!" Gomile ustaničke vojske pokuljaše sa svih
strana i nasta luda se ča c ubijanje Turaka.
Petroniju i Surepu se činilo da to nije java, ve ć lepo sanjani san. Za
časak su probili sa le đa tursku konjicu i gotovo prsimice se sudarali sa
Stojanom. Zeko je sa svojim gola ćima satirao sve što mu se na putu
našlo. Trojici Turaka handžarom je rasekao glavu. Ostali gola ći uz
urnebesno dozivanje i šale upozoravali su na razbojištu jedni druge na
opasnosti.
Razbijeni Turci nagnuše da beže iza opkopa i šan čeva. Ne
poznaju ći lude ćudi Drine, mnogi nagrnuše u vodu i potopiše se. Manji
buljuci, opkoljeni i vide ći da će biti sasečeni, bacali su oružje i predavali
se.

147
 XI

Tek ispred noći Karađorđe naredi:

— Kažite da prestanu goniti i ubijati. Grehota je ljudi. Neka neko bar
ostane živ da tamo priča kako im je bilo.
U travi obasjanoj zalaze ćim suncem sedeo je Zeko i čekao da mu
se iskupe golaći. U toku bitke poginulo mu je šest ljudi, a bilo ranjeno
oko dvadesetak. To su bili suviše veliki gubici za njegovih dvesta ljudi,
koje je danas vodio u borbu. Još nije znao kako su prošli Petronije i
Danilo. Činilo mu se, današnja pobeda je skupo pla ćena. Razmišljao je.
Eto, do jutros su ljudi bili zdravi, veseli i zbijali šale. Sada ih više nema.
Zemlja su i u zemlju će otići. Život je kao prašina koju na putu uzvitla
vetar. Dođe smrt i izravna sve račune. Za one koji su danas poginuli, bilo
to Srbi ili Turci, ne postoji više ni radost pobede ni sramota poraza.
Ali posle pobede, videći iskasapljene Turke, Zeko nije kao ranijih
dana osećao ono radosno drhtanje pobednika, iako je nemilosrdnije
nego ikada pre uništavao Turke. Sada, kada je trebalo da se beskrajno
raduje i likuje, činilo mu se da je u njemu prsla žu č i da se razliva po
utrobi. Možda je uzrok tome Vukadinova smrt koga je voleo posebnom
ljubavlju. Taj čigrasti, okretni mladi ć, uvek je i na najopasnijem mestu
umeo da nađe reč koja izaziva smeh i unosi radost u duše gola ća.
Njegov osmeh, sitni beli zubi, br čići, sve će to zauvek da ostane u Zeku i
da mu izaziva bolno sećanje.
Kad se boj svršio, gola ći su ga našli gde leži nale đuške. Oči su mu
bile otvorene. U njima se ogledao komadi ć neba Srbije. Izgledao je kao
da se pretvara, i da nije bilo velike krvave rane, koju mu je na prsima
provalio kuršum sindžirlije, Zeko bi mislio da izvodi šalu. Ovako,
Vukadina više nema. Njegov mali sveži grob, koji su handžlrima iskopali
golaći, ostaće tu kao nepomi čni međaš slobode.
Baš kad je Zeko tonuo u turobne misli, iznenada se pojavila jedna
grupica golaća. Vodili su visoka, gospodstvena i nakin đurena bega.
Jedan od golaća jahao je na njegovu konju. Tek kad su priveli Tur čina,
Zeko u begu prepoznade svoga pobratima Jusufa Bašagi ća.
— Buljubašo, ovoga uhvatismo na samoj Drini! Molio nas je da ga
povedemo do nekog bd starešina. Kaže da je bogat i da bi želeo da
iskupi svoju glavu.
— Dobro ste uradili. Otkuda si, beže, koje koleno?
148
 — Ja sam Bašagić iz Nevesinja!
— Kako ti je ime, Turčine?
— Jusuf!
— Da li ti mene poznaješ? — upita ga Zeko.
Jusuf se brzo zagleda u Zeka. Na licu mu se pojavi zla slutnja i
nozdrve mu uzdrhtaše.
— Poznajem. Ti si Zeko!
— Tvoj pobratim!
Jusuf je ćutao oborene glave.
— Je li živ Adem-beg?
— Živ je, samo je mnogo ostareo.
Gledajući zbunjenog Jusufa i Zeko se zbunio. Nekad, tamo u prvim
danima žarke mladosti, taj Tur čin bio mu je najbliži čovek na svetu.
Prijateljstvo je zape čaćeno pobratimstvom, poverenjem i mladi ćkim
snovima. Zatim se sve slomilo na ubistvu i nasilju gospodara, koji nije
mogao da shvati uvređenoga i njegovu osvetu. Još onog dana kad su se
rastali na trlu više Domana i svaki pošao svojim putem, Zeku je bilo
mučno zbog izneverene nade. Sada kad je gledao svoga pobratima
pobeđenog, i kad je on postao njegov rob, sažaljenje ga je sve više
zahvatalo i javljala se želja da se oduži za sve ono dobro što mu je Jusuf
u mladosti učinio.
— Pa, pobratime, šta ćemo sada? — upita Zeko.
— Tvoje je da odlučiš. — reče Jusuf.
— Pustiću te kući. Pošten čovek nikad ne zaboravlja dug. Tvoj otac
i ti imali ste mnogo neprilika zbog mene. Momci, vratite mu sve oružje i
konja!
Golaći se zbunjeno pogledaše. Vratiše uzeto oružje. Jusuf je ćutke
primio oružje i stavljao ga u silav. Zatim mu bolno uzdrhta tanki brk na
desnoj usni i re če:
— Hvala ti, pobratime!
Zeko se samo časak predomišljao. Uze iz svog silava u srebro
okovan pištolj, pruži ga Jusufu i re če:
— Ovo ponesi od mene kao dar Adem-begu. A ti, pobratime, nastoj
da se više ne sretnemo na ovom putu. Drugi put ne ću imati milosti za
tebe. Znam, da je ni ti ne možeš imati za mene!
— Imaš pravo, pobratime! Samo ni od moje volje ne zavisi ho ćemo
li se još koji put ovako sresti. Ocu ću izručiti tvoj pozdrav i predati mu
dar. Zbogom, pobratime, — reče slomljenim glasom Jusuf, primi uzdu iz
ruke golaća i oborene glave okrenu prema Drini.
— Ispratite ga do vode i osigurajte mu prelaz! — naredi Zeko svojim
ljudima i okrenu voždovom šatoru.

149
 XII

Prolazile su godine kao mutni, nabujali vali Drine. Ratna sre ća kao
prevrtljiva žena, čas je bila na strani Srba, čas na strani Turaka. Raja je
ostala uporno tvrdoglava u borbi za slobodom. Ni smrt, ni krv, ni požari
nisu mogli da pokolebaju probu đeni život, koji se slobodno krenuo. Ali
isto tako i Turci su ostali uporni u nastojanju da uguše ustanak, što se
kao neukrotiv konj oteo ispod njihove ruke. Bosna, ćudljiva, nepokorna i
divlja miljenica proroka i Alaha, tvrdoglavo se upirala i ne štede ći bacala
svoje ljude na bojišta. Ginuli su Turci, ginuli Srbi. Pristizale su nove
snage i popunjavale na obadve strane prore đene redove. Srbija je
zbacila s vrata jaram i više nije bilo nikakve sile pred kojom je htela da
poklekne kao unižena robinja.
Porta i Turci to nisu mogli još da shvate. Činilo im se, imaju još
dovoljno snage da skrše uporstvo raje. Zato su svake godine spremali
jednu za drugom vojsku i bacali je na Srbiju. Drina, nezajažljiva turska
grobnica, nikako se nije mogla zasititi. Gutala je bezdušno i nepoštedno
smele, silovite mlade ljude Bosne. I kao alovita neman stalno tražila još.
Uzalud je vidovitost najmudrijih me đu Turcima ukazivala na put smirenja
i pogađanja sa rajom, rat je po ludom zakonu gurao stvari svojim putem.
I što se pokazivao više besmislen i neostvariv, to je sve više postajao
krvoločniji.
Golaći, čudni ljudi, bez kuće i porodice, ostali su za sve vreme tu na
Drini kao čelična brana i svojim prsima čuvali toplo gnezdo Srbije. Oni su
sebe, ni sami ne znaju ći to, utkali u svaki njen nerv. Postali su njeni
zatočnici i odbrana slobode. Njihovim surovim herojstvom uzdizala se
sloboda i Srbija, svetla čela, ogrezla u krv i požar. Uzdizala je svoju
snagu i osvajala svoje mesto pod slobodnim suncem me đu narodima
Evrope. Luda je i besmislena bila igra kraljeva, careva i diplomata u
Beču, Parizu, Moskvi i Carigradu. Ostrvljena vu čica, podučavala je svoje
mladunce da bezdušno kolju zubima nasrtnike, koji su joj ugrožavali
život u slobodi.
U tome krvavom vremenu Evropa je istakala svoju krv u
Napoleonovim ratovima. Umršena i zapetljana u pre đu suprotnih ciljeva,
Evropa se međusobno klala, dok su u tamnom vilajetu turskog carstva,
na Balkanu, gromovi probuđene raje cepali vekovni mrak i skretali
pogled sveta na sebe. Čak ni unutrašnje nesloge, borbe oko vlasti i
150
položaja, nisu mogle da odvrate pogled gola ća od stalne borbe za
slobodom.
U hiljade teških bojeva i pozadinskih udara, čuvajući granice na
Drini, proređivali su se njihovi redovi, popunjavaju ći se novim borcima,
koji su dostojno umeli da nastave putevima onih što su pre njih popadali
u borbi.
Tako se život ukotrljao u mu čnu 1913. godinu.
Rusija, jedini saveznik pobunjene Srbije, pritisnuta Napoleonovom
najezdom, na brzu ruku i pod nepovoljnim prilikama sklopila je s
Turskom mir u Bukureštu. Srbija je tim mirom samo bila spomenuta.
Prepuštena je na milost i nemilost celokupne turske sile, koja je sada
nesmetano mogla da mobiliše svu snagu i baci se svom silinom mržnje
na žrtvu, čija je snaga ve ć malaksavala usled unutrašnjeg razdora.
Cele osamstodvanaeste i trinaeste godine spremala se Turska da
okupi svoju snagu i da se u odlu čnom času baci na Srbiju. Napoleonov
štab stručnjaka, generala i tehni čara do sitnica je izradio Turcima plan za
napad, savetuju ći ih da brzo rade na pokoravanju Srbije. Sa svih strana
kupile su se i gomilale velike turske vojske i primicale srpskim
granicama. Uzaludni su bili svi pokušaji ustani čkog vođstva da
pregovorima nađu mogućnost za rešenje i okončanje rata. Turci su znali,
ako propuste ovu priliku, više im se nikad ne će pružiti mogućnost da je
dočekaju. Zato su odlučili da ognjem i ma čem obračunaju zauvek sa
Srbima.

151
 XIII

Do oslepljujućeg bola sećao se Zeko onoga dana kad mu je iz

Parašice dojurio na oznojenom konju glasnik i javio da je u zbegu umrla
Milica. Osvestio se tek kad je drugi glasnik javio da Turci na Drini podižu
most. Pipnuo je rukama oko sebe i dotakao se bodlje trnjike. Uzdigao je
ruku i opipao njome čelo.
Odmah mu je postalo jasno šta se dogodilo. U činilo mu se da negde
iza njega čuči nevidljiva smrt i da je ceo njegov narod zahva ćen njenim
zubima. Strah ga je obuzeo. Bol je pustio svoj lenger u njegove grudi.
Mislio je, neće više imati snage da ustane. Niti ma šta da preduzme.
Kolebao se samo jedan trenutak. Ni sam ne znaju ći šta radi, naglo je
ustao i bez reči se uputio privezanom konju.
Nekako pipavo i nesigurno ga je zauzdavao. A kad je s time bio
gotov, obazreo se tražeći nekoga očima. Danilo Krvavac sedeo je ispod
bresta i mirno pušio. Viknuo ga je:
— Danilo, pripremi ljude da dove če srušimo most. Ja ću da trknem
do Parašice. Pre zvezde bi ću ovde.
— Zašto ideš? Mrtvima ništa nije potrebno. Biće ti posle još teže.
Sahraniti je mogu i bez tebe.
— Idem! — reče Zeko i pusti konja galopom.
Dok su ga brze i snažne konjske noge nosile, Zeko se u mislima
sećao one lepotice, kakva je bila Milica. Kosu je imala kao ustalasani
prezreo ječam a oči modre i pune iskričave radosti. Nikako nije mogao
da shvati da je mrtva. A to što je u njemu bubnjalo kao crni doboš smrti,
mutilo mu misli i kandžom bola rilo po grudima, mislio je, da je zla
sumnja koje će bez traga nestati čim stigne u Parašnicu.
Međutim, stvarnost je bila nemilosrdno kruta. Zatekao je Milicu ve ć
potpuno opremljenu za ukop. Sada je to bila žuta, voštana figura,
ušiljenog nosa, skoro ćelava i razjedene lepote. Udaren ne čim
nevidljivim, bolnim i tupim u grudi, sagao se i poljubio je u čelo. Okrenuo
se i odmah uzjahao konja i kasom se vratio Drini. Tek pošto je odmakao
daleko u šumu, zaustavio je konja i pao na zemlju. Prvi put u životu je
plakao. Osećao je da ga nešto u grlu davi. Udarao je glavom o zemlju,
jer je hteo tako da istera iz nje svu ludu i besmislenu zbrku.
Koliko je tu ležao, ridao i šta se sve s njime toga dana doga đalo,
nije mu nikad više bilo jasno. Jedino čega se iz svega toga prisećao, bilo
152
je to, da je ležao jedno vreme na leđima i bez ijedne misli zurio u mutno
septembarsko nebo iznad Mačve. S oblacima lagano je silazila ve černja
sumaglica. Nebo se okivalo bakarnom svetloš ću. Jedan sivi rundasti
oblak, sličan ždrebetu, lagano se rasplinjavao.

I što je više dolazio sebi, sve mu je postajalo teže. Sve ono što je
voleo, kao ukleto, propadalo je. Milice više nije bilo. Ugasile su se njene
oči. Zanemela su usta, što su brbljala slatke re či. Bolest je odnela
mladost, lepotu i život. A to voštano, žuto unakaženo lipe, što je video pri
sahrani, zakleo bi se, nije mogla biti ona. Ne, ni u smrti čovek ne sme biti
tako ružan. To je nepravda. To ga je bolelo i nije hteo da se pomiri s tim i
preda voljenu ženu odvratnom krvolo čnom neprijatelju, smrti. Vrtlog bola
kovitlao se u njemu.
Skoro nesvesno je spustio ruke na držak handžara. Besno je
preneo pogled okolo sebe. I kad nikoga ne vide, osim konja koji ga je
radoznalo posmatrao, setno se osmehnuo. Misli se ponovo uzvrpoljiše u
njegovoj glavi. Nešto je kao svetao trag izrastalo pred njime. To mu opet
pokrenu sećanje. Milica je bila divna devojka. Shvatala je svaku njegovu
misao. Nastojala je da mu ispuni i naslu ćene želje. Nikad nije bila
dosadna i nametljiva. Stajala je uz njega, u senci, bez želja i odana do
poslednjeg časa. Ponovo mu se otvori unutrašnja rana. Oseti sav svoj
153
gubitak. Bacio se na zemlju i zaridao. Plakao je onim teškim suzama,
koje su neobične i neprirodne za snažne i surove ljude. Na kraju je bio
od toga iscrpen više nego kad je vodio najlju ći boj. Nešto se mutno i
maglovito prikradalo. On se još se ćao samo one noći kad joj je priznao
da je voli. Lagano je utonuo u san i svega je nestajalo.

154
 XIV

Suton je gmiazo niz vrbake. Tamna, kadifasta sumaglica jesenje

noći lelujavo je podrhtavala iznad Drine. Na nebu su se javljale zvezde.
Tužno je na povetarcu šumeo ševar. Mrka kolona ćutljivih golaća
predvajala se u grupe kad je u galopu dojurio Zeko.
Petronije se izdvoji. Šapatom naredi jednome gola ću da prihvati
buljubašina konja. Kad je vojnik odveo konja, zagrli Zeka i re če:
— Sve je spremno da krenemo!
Zeko je osećao kako ga od pretrpljenog bola i tuge svrbi potiljak
glave. Ispruži ruku i zagrli Petronija. Bilo mu je prijatno da na svojim
grudima oseća njegovu glavu. To ga umiri i osnaži. Osmehnu se kao
bolesnik koji je izdržao poslednju krizu.
— Jesi li smislio, kako da stvar izvedemo?
— Sve je predviđeno. Podelićemo se u tri grupe. Čamci su već
preneti i sakriveni u vrbake. Ti ćeš čekati niže ćuprije. Kad mi svršimo sa
mostom i otpočnemo obračun sa onima na vodi, napaš ćeš turski logor.
— Svako zna šta treba da radi?
— Zna, — odgovori Petronije.
Zeko ga ponovo zagrli. Bio je to znak da se više nemaju šta
dogovarati.
Danilo Krvavac privede ćutke svoju grupu obali reke. Bez šuma u
vodu skliznuše četiri čamca. U svaki je ušlo po šest gola ća. Ni vesla nisu
poremetila tišinu noći, koja je sve više zahvatala ceo predeo.
Petronije je brzo utonuo u rakite. Za njime su skliznuli u mrak gola ći.
Oprezno se šunjao lisi čjim hodom sve dok se nije našao u logoru
Turaka. Zatim pođe stazom pored same reke i približi se pontonskom
mostu na Drini. Veliki u zemlju pobodeni direci, za koje su bila privezana
užad, poduprti su potpornjima sa strane od reke. Petronije dade znak
svojim ljudima da polegnu po ševaru. Zatim se izdvoji i pri đe direcima.
Znalački opipa potpornje i osmehnu se. Ispod gunja izvadi ru čnu
testericu i prstom joj opipa rez. Povijen po zemlji pri đe mu Ostoja.
— Da pojačaju čamce, Turci su razapeli preko stotinu naduvanih
kozjih mehova.
— Pa?
— Ni briga te. Zdipio sam tri njihova čamca. Uzeću desetak ljudi i
dok vi isečete užad i potpornje, izbošćemo mehove handžarima.
155
 — Hoće li pokušati noćas prebacivanje?
— Svakako. Još za dana su probali most jednom kolonom od
hiljadu ljudi. Zatim su navezli odjedanput trideset kola.
— Održao je?
— Održao. Vezir je prisustvovao probi.
— Video si ga?
— Kao što gledam sad tebe. Silan Tur čin. Pratilo ga je šest paša i
preko stotinu begova.
— I?
— Prešli su svi na konjima preko mosta u Srbiju.
Baš toga časa na drugoj strani Drine začu se vika i bat mnogih
nogu. Blesnuše zapaljene zublje. U otsevu svetla Petronije i Ostoja
ugledaše kako mostu lagano prilazi turska kolona.
— Vreme je, — šapnu Petronije.
Ostoja nestade kao da je u zemlju propao. Nekoliko Turaka išlo je
od logora mostu sa zapaljenim lu čevima da osvetljavaju prolazak.
Petronije se brzo povu če svojima u vrbak.
Za to vreme Zeko je već zauzeo položaj do samog turskog logora.
Golaći su poklali jataganima stražare i zauzeli njihova mesta. Od
zarobljenika su iznudili znake raspoznavanja i ustavljali i ubijali Turke
koji su pokušali da pro đu ili se vrate u logor sa lutanja po okolini.
U nekom polubudnom stanju, koje mu se činilo kao omama, Zeko je
napetim ušima nastojao da uhvati svaki šum, pokret, viku i galamu, što
je dolazilo od mosta. Gledao je kako se brzo pale vatre u turskom
logoru. Video je i užurbane Turke gde podižu šatore i rastovaruju konje.
Skidali su s kola kotlove i nabijali u zemlju sohe da pristave ve čeru. Čuo
je kako se dozivaju, kako neko odsečnim pretećim glasom nekome
nešto zapoveda. Onda mu odjedanput zape oko — na poljan četu, uz
reku, gorelo je mnogo zapaljenih buktinja i uzdizao se beo čador. Okolo
njega su se stalno vrzmali Turci. Dolazili su na konjima i ponovo nekud
odlazili.
U jednom momentu nije bio svestan zašto leži tu i šta će uraditi.
Zatim se odjedanput sve u njemu prelomi. Svest ga cela obasja i posta
mu sasvim jasno da je tu zbog Turaka i da u času kad most bude srušen
treba da ih napadne. Sve one tuge, slabosti i pometenosti nesta iz njega.
Nešto ljuto i srdito zastruja celim njegovim telom. Obuze ga jarost i
mesto smušenosti i slabosti, ono čelično u njemu planu ponovo svom
silinom. Sada mu posta shvatljivo. Ako mu ceo plan ispadne za rukom,
pomešće Turke i njihovo prelaženje odgoditi možda za čitavih mesec
dana. Brzo se sabrao. U njemu se iz sekunda u sekund javljao onaj stari
odlučni vuk. Zaboravi na sebe, na svoj jad i na sve ludosti srca. Podiže
pušku da oproba hoće li moći nišaniti.

156
 XV

Prvu tursku kolonu golaći pustiše da prođe na miru. Ali čim druga
zagazi i otpoče da lupa po daskama, Petronije sa dvojicom ljudi pri đe
direcima. Dve ručne testere namazane mašću šištale su kao guje. Kad
su direci prerezani, čelo kolone već je bilo t izlazu. Petronije trže handžar
i preseče užad.
Na bosanskoj strani prasnuše puške. Nastade vika i zapomaganje.
Prema otsevu buktinja Petronije primeti kako oko čamca klize kao utvare
golaći. Celi most se zaljulja i krenu niz vodu. Iz vrbaka sa jataganima u
zubima bućkali su goli ljudi i nestajali u vodi.
Neko od Turaka zavapi iz glasa.
— Jao, neko me vuče u vodu!
Uzbuna, trka i vika postajale su sve ve će. Odjedanput se prosu
golaćki plotun po turskom logoru. Drugi, treći. Zagrme i uzvik gola ća.
— Juriš, braćo!
Na vodi je bitka postajala sve lu đa i silovitija. Turci su, ne vide ći
neprijatelja i tonući zajedno sa iskidanim mostom koga je besno nosila
voda, otvarali puščanu vatru jedni na druge. Gola ći su kao utvare vode
izronjavali i svlačili one što su pokušavali da se spasu pomo ću pontona,
dasaka i građe od mosta koji je propadao.
Panika, pometnja i zbrka iz časa u čas postajali su sve ve će. S
bosanske strane otpočeše da gruvaju i topovi.
Tek kad je sve bilo svršeno i kad su se Turci osvestili od
iznenađenja i došli sebi, pojavi se mesec i obasja reku, obalu i turski
logor. Na Drini više nije bilo ni traga od mosta. Po logoru su ležali mrtvi i
ranjeni Turci i pobijeni konji.
Vezir Derendelija bio je na konju i oko njega stotinak Turaka u
pratnji. Bleda lica i od srdžbe zapaljenih o čiju gledao je razbojište.
Okrenuvši se Suljeman-paši, re če:
— Ovo me košta više žrtava u ljudstvu i materijalu, nego da sam
vodio veliku bitku. Još ve čeras naredi da se na svaki direk obesi po
jedan od bimbaša! Sutra hoću da se podigne novi most. Izvrši i sve
pripreme osiguranja.
Skopljak se tri puta pokloni.
— Veliki muširu, preuzeću taj posao na sebe!

157
 XVI

Čitavi mesec dana Turci su lagano i oprezno vršili pripreme

prelaska preko Drine. Preduzeli su sve predostrožnosti da se zaštite od
iznenadnih i podmuklih napada gola ća. Po proračunu francuskih
tehničara i pionira, prebacivali su artiljeriju i komoru. Podizali su poljska
utvrđenja i dovlačili vojsku. Izmenili su svoj ranije stvoreni plan da prvo
idu na Šabac. Odlučili su da prvo uzmu Loznicu.
Derendelija kao glavni zapovednik turske vojske, podu čen
iskustvom ranijih neuspeha carskih vezira, lukavo i oprezno nastupao je
korak po korak napred. Svoju pozadinu osiguravao je brojnim
zaštitnicima i posadama, koje je ostavljao na osvojenim položajima.
Kad je osetio da ne će bez velikih gubitaka i zadržavanja mo ći lako
da osvoji srpsko utvr đenje u Lešnici, koju je čuvao i branio Janko
Pocerac, Derendelija se poslužio lukavstvom. Nudio je Srbima ako mu
predaju utvrđenje da će ih pustiti sa oružjem da idu kud ho će. Janko nije
hteo da pristane. Produžio je neravnu borbu. Turci tada napraviše
nasuprot njemu svoja utvr đenja. Pod uputstvom francuskih tehni čara
kopali su jarkove i podzemne hodnike, približavaju ći se sve više srpskim
utvrđenjima.
Tek kada mu ponestade džebane, a prevaren od zvorni čkog vladike
da će Turci održati reč, Janko predade utvrđenje. Derendelija okova sve
zarobljene srpske borce i posla ih u Carigrad.
Za sve vreme dok su Turci prelazili Drinu, uzimali Lešnicu, Loznicu i
utvrđivali svoje pozicije za dalje napredovanje prema Šapcu, glavni
komandant ustaničke vojske, knez Simo, oklevao je da se sudari s
Turcima. Prelazio je s brda na brdo. Podizao šan čeve na koje Turci nisu
hteli da napadaju.
Lukavi Derendelija odmah je osetio da pred sobom nema odlu čna i
hrabra vojskovođu. Da dobije u vremenu, dok se istočna i južna vojska
od Vidina i Niša koncentrišu i približe ustani čkoj Srbiji, zamamljivao je
Srbe. Nudio je pregovore. I u tome je imao uspeha. Pregovori su vo đeni.
A kad je izgledalo da će se nešto upriličiti, naglo su se stvari zamrsile.
U stvari bilo se desilo nešto čudno, što se nikad nije dešavalo za
ranijih devet godina borbi u ustanku. Iznevereni Srbi, napušteni od svojih
saveznika Rusa, zamoreni ratom kome se kraj nije mogao sagledati, ve ć
su malaksavali. Starešine su bile me đusobno zavađene. Sve su više
158
malaksavali. Postajali su neodlu čni. Narod je sav bio u zbegovima.
Ratnici razjedeni unutrašnjom sumnjom, neodlu čno vođeni, počeše da
gube veru. U vazduhu je svuda mirisalo na slom i opšte rasulo.
Jedino u tim teškim, zamra čenim danima, upornih jesenjih kiša,
golaći su ostali što su i ranije bili — odvažni, borbeni, smeli i stalno
odlučni da se biju i protivniku zadaju teške udarce. Nijednog dana ni
noći, ili podesnog časa, nisu propuštali da napadnu Turke. Njihove
zasede, noćni udari, nasrtaji na pozadinu i komoru, toliko su briga
zadavali Derendeliji da se nije ose ćao siguran ni u sredini svoje ogromne
vojske.
I baš to uporno i stalno nasrtanje gola ća, prisililo ga je da izmeni
brižljivo stvoreni ratni plan zapadne turske vojske. Mesto da se prvo
uputi na Šabac, lagano i oprezno spuštao se niz Drinu. Udario je da prvo
likvidira Parašnicu; zatim okrenu suvim zemljištem izme đu Save i
Zasavice na Šabac. Po tome planu Derendelija je prvo hteo da se
oslobodi stalne opasnosti, koju su mu udarima o bokove i le đa zadavali
golaći. Drugi mu je zadatak toga plana bio da odse če Srbe od Austrije,
jedinog izvora snabdevanja. Tre ći zadatak novoga turskog plana bio je
zaobi ći srpsku vojsku i pojaviti se njoj iza le đa pred Šapcem.
Međutim, ni Derendelija ni njegovi savetnici nisu dobro videli da
glava čke srljaju u veliku opasnost. Gola ći su uporno branili čitav mesec
dana Parašnicu. Veštim zasedama i no ćnim udarima kroz šumu i ritove,
oni su desetkovali tursku vojsku. Uneli su u Turke takav strah, da se nisu
bez prisilnog teranja usu đivali kretati ni pedalj napred. S druge strane,
od jesenjih kiša napunili su se vodom izdani. Zasavica je nabujala i cela
turska vojska našla se na uskom prostoru, guše ći se u vodi i blatu.
A dok su golaći vodili dnevne i noćne borbe, prema Zekovoj zamisli,
na uskom prostoru između Save i Zasavice, kod Ravnja, podiglo se
utvrđenje. Iskopani su rovovi. Postavljene su vu čje jame. Ceo prostor je
bio zatvoren hrastovim prošćem i jarkovima punim vode. Knez Simo je
tek tada video tursku nameru. Pritisnut od Prote Mateje i Miloša
Obrenovića i sam se odlučio da pritekne u pomoć Zeku i golaćima. Tako
se na Ravnju stvorilo mo ćno srpsko utvrđenje. Brižljivo spremana turska
ofanziva zapala je u nepriliku i bila je primorana da povede rovovski rat.
Povratka Turcima Drini i nazad nije bilo. Zima je ve ć bila za vratom;
vojska desetkovana i zaglibljena. Trebalo se brzo odlu čiti za nastavljanje
borbe ili uzmaknuti natrag. To je zna čilo poraz i propast. Vezir je znao.
Poraz mu donosi gajtan za vrat, pobeda slavu i život. Odlu čio je da se
bori do pogibije ili pobede.
Sada su dve vojske stajale ušan čene jedna prema drugoj.
Derendelija je bio odlu čan da baci svu svoju snagu na kr čenje puta za
Šabac. i dalje prema Beogradu. Knez Simo neodlu čan da nasrće na
neprijatelja. Tek kada su Turci krenuli i otkrili svoje namere, knez Simo je
159
prihvatio borbu.

160
ČETVRTI DEO

161
 I

Obično kad dođe jedna nevolja i ljudi se su čele s njom, onda im se

tek otvore oči i sagledaju pozadi nje čitavi lanci drugih. Tako je nekako
ispalo i one zlokobne i crne jeseni 1813 Srbima. Prva i najve ća nevolja
bila je u tome što su ih Bukureškim mirom izneverili Rusi. Prepustili su ih
na milost i nemilost Turcima. Su čeljeni s tom stvarnošću, ustanici su tek
tada jasno videli da je zemlja do krajnjih granica iscrpljena u
devetogodišnjem ratu. Borbeni redovi ve ć su osetno bili proređeni.
Nestalo je nekadašnjeg odlu čnog verovanja u sopstvenu snagu.
Unutrašnja trvenja izme đu starešina dovela su do toga da vojni čko
vođstvo nije bilo više na visini. Nove vojvode i starešine, postavljene od
Mladena, zaokupljene li čnim poslovima, nisu bile dorasle da se uhvate
sa teškoćama koje su se iz dana u dan gomilale. Turski agenti,
pomognuti od Austrije i podmitljivih gr čkih vladika, već su hvatali svoga
korena. Nevidljivim kanalima unosili su rasulo u srpsku pozadinu.
Karađorđe je bolovao i pokazivao neodlu čnost u vojni čkim poslovima.
Vojska nije imala dovoljno rezerve u municiji i hrani. Ceo narod je bio u
šumama po zbegovima. Naišle su i bolesti.
Mutno i zamagljeno nebo iznad Srbije iz dana u dan postajalo je sve
crnje i smrknutije. Nastupile su uporne, dosadne jesenje kiše. Sve se
ispunilo vlagom i mokrinom. Ono puteva, što ih je bilo, pretvorilo se u
kaljuge, na kojima su se s teškom mukom jedva kretali i laki konjanici.
U tom vremenu je samo jedan čovek, i ljudi koji su ga okruživali,
znao šta treba raditi, znao da se mora umreti za slobodu. To je bio Zeko
sa svojim gola ćima. Ukoliko su se teško će više množile, utoliko su oni
postajali uporniji. Ni smrt, ni nevreme, glad i umor, nisu mogli njima
dosaditi. Dok su drugi ustanički borci gubili negdašnju srdžbu, postajali
ravnodušni i mlitavi, u borbe ulazili ne s verom da pobede i poginu, nego
da se biju, sačuvaju i kad do đe ono poslednje umaknu svojim
porodicama, dotle su gola ći iz dana u dan postajali sve srditiji. Likovi su
im se izdužili od umora i stalnog naprezanja. Izmršali su. Pretvorili se
skoro u žive kosture. Nestalo je i onog njihovog razmetanja u odelu i
kićenja oružjem.
Svaki dan što protekne donosio je Srbima sve nove i nove nevolje.
Turci su, kao nadošle jesenje reke i bujice, nadirali sa svih strana.
Naročito je veliki pritisak bio od Vidina. Veljko se zatvorio u Negotin i
162
borio u njemu do poslednjeg časa. Mladen je na Moravi, neodlučan,
izbegavao borbu. Aveti poraza, gladi i bolesti i uništenja svega što je za
devet godina pod najtežim uslovima stvoreno ve ć su se jasno ocrtavale.
Ono neshvatljivo, nagrizaju će, što nagoveštava propast i slom ve ć se
svuda vidno javljalo. Bilo je prisutno u dušama ljudi kao crna kob. I niko
više nije video izlazak iz zatvorenog kruga. Splasnula je revolucionarna
vera u ono što je deceniju smelo i prkosno nosilo borce i donosilo
pobede. Već su se Srbi bili umorili. Klonuli su i slutili onaj su đeni čas,
kao kad se sa nestrpljenjem čeka izdisanje dragog pokojnika. Da,
zapaljena buktinja srpske slobode izgledalo je da dogoreva i da će posle
devetogodišnjeg sjaja i bleska ponovo zavladati gusti, crni mrak. Sve će
da potone u more krvi, smrti, požara i razaranja.
Ali isto tako ni kod samih Turaka nije bilo onako dobro kako su u
tome času mislili Srbi da je. Teška devetogodišnja buna u Srbiji i njih je
iscrpela. I oni su ulagali poslednje svoje snage. Gubili su veru i
strpljenje. Među starešinama pojedinih armija, koje su krenule na Srbiju,
vladala je surevnjivost i želja za prestižem. Svaki je hteo da unese u svoj
spisak uspeha pobedu nad ustanicima i da se pred Portom i Carigradom
prestavi pobednikom.
Derendelija, koji je kao iskusan vojnik i oproban ratnik umeo da
obuzda strah kod Turaka i da čvrstinom, krutošću i disciplinom uzdržava
pokolebane, pokušao je oprezno da se kre će napred. Računao je na
sigurnu pobedu. Uzimao je u obzir svoju premo ć i kolebljivost kod Srba.
Međutim, i taj već prekaljeni, strpljivi, uporni čovek u poslednje vreme,
otkada se zaglavio u prostoru izme đu Save i Zasavice, počinjao je
polagano da gubi strpljenje. Naslu ćivao je neuspeh koji bi bio
sudbonosan. Znao je da je previše vremena i snage potrošio od Lešnice
do Ravnja. Znao je i to da su u Carigradu nestrpljivi, da njegovi protivnici
puštaju uznemiravajuće glasove, i da ga zlobna usta pred velikim
vezirom, prvo šapatom na uho a zatim sve glasnije, ve ć predstavljaju
kao mlakonju i nesposobna.
U isto vreme već je bio obavešten da je vidinska vojska osvojila
Negotin i da se bez velikih teško ća kreće Dunavom prema Beogradu.
Znao je da je i na Moravi prošlo bez velikog otpora. Samo je on zbog
svoje prevelike opreznosti i prokletih gola ća upao u nezgodu i sada je
morao i po cenu najvećih žrtava da se što pre izvuče iz toga neugodnog
položaja, ako neće da mu iz Carigrada pošalju glasnika s gajtanom. Zato
mu je glava pucala od stalnog razmišljanja. Stvarao je planove i menjao
odluke. Ponovo se vra ćao na isto. A telo mu je već neko vreme mu čila
teška besanica. Naprezao se da otrese malaksalost, neodlu čnost i
neizvesnost svoga položaja. A sve je više padao u onu nesavladljivu
jarost kada trezven i odlučan čovek počne da gubi veru u samog sebe i
da nazire da mu se zaista sama sudbina ispre čila na put. To ga je opet
163
teralo da sve češće pomišlja kako je njegova sre ćna zvezda pošla onom
brzom krivuljom svoga pada i da će je uskoro nestati sa vojni čkog neba.
Zbog svega toga što se tu na Ravnju susrelo i su čelilo jedno s
drugim, Derendelija je pod najnepovoljnijim uslovima poduzeo brzu i
žestoku ofanzivu. Naredio je da danju i no ću ogromna turska vojska
kopa kroz zemlju tunele. Pod stalnom topovskom vatrom približavao se
srpskim utvrđenjima.

164
 II

I Zeko je osetio da su došli presudni trenuci. Ono li čno, mutno i

klonulo, što je samo trajalo nekoliko dana posle Mili čine smrti, kao da je
u buri koja se približavala nestalo iz njega. Njemu je jasno bilo da je sve
što se za slobodu u činilo dovedeno u pitanje. U isto vreme u njemu se
za vreme od Lešnice do Ravnja, i u toku teških borbi na Ravnju, stvorilo
osećanje nepomirljivosti sa onim što se doga đa. Znao je da jedna
odlučna volja može prkositi svemu što dolazi. Ono mutno i nelagodno,
što je sve davilo kao mora, nije u njemu ostavljalo traga. Predose ćao je
da su to časovi jedne neopravdane klonulosti kod ljudi. Da će kad se ta
granica pređe, ponovo iz istog izvora buknuti još žeš ća i nepresušiva
snaga. A posle jednoga poraza i uzmaka, ti isti ljudi, koji sada nemaju ni
snage ni odvažnosti, sutra će se ponovo hvatati u koštac sa još ve ćom
silom do konačne pobede.
I ta unutrašnja vera, koja je stalno ostala prisutna u njemu,
odražavala se i na licima njegovih ljudi. Gola ći ni jednog časa nisu gubili
prisustvo duha i vedrinu života. Po celi dan vodili su borbu. Svojom
žilavom snagom držali su prednje isturene linije utvr đenja i nalazili su se
udaljeni od Turaka samo stotinak koraka.
Njihove grudobrane, saobra ćajnice i podzemne zemunice i
skloništa, danono ćno je zasipala đuladima turska artiljerija. Obarala je i
lomila prepreke, a Gola ći su iskoristivši svaki čas turskog predaha,
ponovo sve dovodili u raniji red. A Ostoja, koji je najviše umeo da najedi
Turke, vikao je:
— Hej, balije!
Iz turskog rova odgovarao je srdit glas.
— Čujemo, krmče!
— Što, more, džaba trošite džebanu. Nikoga niste ni po re-t obranili.
— Pomoli, krmče, njušku!
Tada je Vidoje nabijao kapu na motku i uzdizao je iznad rova. Iz
turskih šančeva zagrmeo bi plotun.
— Bez mozga ste, balije!
— Vaše će mozgove još sutra kljuvati gavranovi!
— Dok naše budu kljuvali gavrani, od vaših ne će biti više ni balege.
Zeko i Petronije su stalno bili u prvim redovima me đu golaćima.
Podjarivali su svoje drugove u gnevu i mržnji na Turke. Nisu u čestvovali
165
u psovkama i grdnjama, ali su grabili svaku priliku da napakoste
Turcima, kako bi im uterali strah u kosti i naneli što više žrtava. No ću su
slali ljude da pokradu turske zastave. Mesto njih na džide su isticali
svinjske glave sa uzdignutim ušima.
Sutradan, dok su se Turci mu čili pod puščanom vatrom da skinu
sramotu, golaći su urlali od smeha i nemilosrdno ih ubijali.
— Pokorno javljamo, čestite age, da je to veziru noćas raja poslala
omrs, — dovikivao je Ostoja.
— Platićete stostruko, đaurski psi! — odgovarali su uvre đeni Turci i
besomučno kidisali jurišom na utvr đenja.
Tako su se zametale borbe, koje su se posle svom žestinom
prenosile na ceo front i uvla čile u sebe celu tursku i srpsku vojsku.
A čim dođe do borbe, dizao se bes na obe strane. Derendelija je u
prve redove slao svoje pot činjene paše. Pretio im je gajtanom.
Prisiljavao ih je da prednja če u borbi. I dve vojske, koje su već
nedeljama živele u blatu, po rovovima, izgladnele, ne čiste i presite rata,
kretale bi mržnjom jedna na drugu. O čajnički su vodile borbu.
Ređali su se juriši i kontra juriši. Dolazilo je do silovitih prodora u
srpska utvrđenja. Turci, saterani strahom od svojih starešina, nadirali su
u ludim gomilama. Golim rukama čupali su ogradu. Punili su mrtvima i
ranjenima jarkove i vu čje jame. Preko leševa svojih drugova prodirali su
u spoljna srpska utvr đenja. A čim bi do toga došlo, jurnuli bi u te prolome
golaći. Bez poštede bi sasekli Turke i ponovo uzdigli položaj. Zatim su
zvali Turke, čikajući ih da ponovo pokušaju.
A noću, kad se obadve zamorene vojske povuku u blato zemunica,
golaći su kretali na nove pustolovine. Jedni su išli preko Save da kod
Nemaca kupe džebanu. Drugi su uzimali na sebe obavezu da se
prokradu pored turskih straža i da u turskim logorima naprave kakvu
štetu.

166
 III

Oblaci crni, niski, spustili se na ravnicu i reku. Lije kiša i šiba leden
vetar. Pomrčina je da čovek čoveka jedva nazire pored sebe. Zeko,
Petronije, Ostoja i Vidoje kao tri no ćne utvare izađoše iz zemunice. Kroz
prošće do srpskog stražara prvo je šmugnuo u mrak Vidoje; za njim
Zeko, zatim Petronije i poslednji Ostoja. Prešli su opkop i spustili se u
Zasavicu. Preplivali su je. Hladno ća im je kočila tela. Začas su se pribili
u gomilu. Jedan drugoga su trljali po rukama i licu. Onda su brzo ušli u
turski logor.
Zguren turski stražar čuči pod nadstrešnicom pred magacinom za
džebanu. Petronije mu prilazi s le đa. Hvata ga za obe ruke, a Zeko za
usta. Ne dozvoljavaju mu da pisne. Uzdrhtao vreo ljudski dah probija se
šapatom u njegovo uho:
— Gde je džebana?
— Ovde, — šišti klonulim glasom kroz Zekove prste Tur čin.
— Gde ti je kresivo?
— U silavu!
Zekova leva ruka pipa po silavu. Našao je kesu sa ognjilom i
trudom. Zatim Ostojinom kamom probada Tur činu srce. Opet je tišina
kao u grobu. Zeko se sagnuo da ukreše trud. Cepa s mrtvog stražara
sve što je suvo. Zamotava guku zapaljenog truda. Ulazi u magacin.
Tamo je u mraku napipao sanduke pune baruta i spustio trud zamotan u
krpe.
Brzo zatvara vrata i šapuće:
— Gotovo je! Bežimo!
Noć puna teskoba i prisustva smrti. Četiri crne utvare ponovo plivaju
Zasavicom. Neopaženo se uvla če u srpski šanac. Srca im obamiru.
Čekaju... Još se ništa ne doga đa.
Odjedanput je strahovito riknulo. Plamen džinovskog ognja
rascepao je noć. Udar je bio silovit. Oborio je Zeka na zemlju. Zatim
drugi i treći. Svaki je bio strašan kao grmljavina. Kod Turaka jauci,
kletve, panika.
Sutradan golaći dozivaju:
— Ej, komšije! Šta je to bilo noćas?
— Stražar pušio i zapalio džebanu, — odgovaraju Turci.
— Danas ćete mirovati. Tri dana vam treba mrtve da pokopate.
167
— Vas ćemo, krmci, žive derati!

168
 IV

Prolaze turobni jesenji dani. Rat na Ravnju pretvorio se u pakao.

Obe vojske su već dovedene na ivicu propasti. Vlaga i kostobolja uvukle
se ljudima u tela. Pojavila se i srdobolja.
Pristižu crni glasovi sa svih strana. Turci nadiru uz Dunav i od
Morave. Iz Beograda, od Karađorđa, ni java ni glasa. Starešine su se
okupile u zemunici kod Prote Mateje. Lica su im tamna, o či upale u
glavu. Više se ovako ne može izdržati. Derendeliji gine vojska, ali mu
svaki dan stižu nova poja čanja i hrana s džebanom iz Austrije.
Knez Simo je smrknut! Ćuti i neprestano puši. Prota Mateja ga
gleda ljutito.
— Doći će mali Božić. Na skupštini ćemo videti ko je za sve ovo
kriv!
— Lud li si! Mali nas Božić neće zateći skupa. Dotle će sve biti
svršeno! — odgovora mu Miloš Obrenovi ć.
— Braćo, ja sam činio što se moglo, — dodaje knez Simo.
— Da li si činio, o tome bi se dugo moglo govoriti. Ali kad volu
slomiš vrat, treba tražiti drugi izlaz. Ovde na Ravnju se više ne ćemo
moći održati. Turci su premo ćni. Treba odmah da Luka pohita Šapcu i
utvrdi ga. Tu ćemo se zatvoriti i gledati da se održimo do prole ća. Ja bih
pohitao da uhvatim Soko i Užice. I tamo da se držimo, — predloži Miloš.
Luka Lazarević ustaje slomljeno. Jasno mu je da se ni u Šapcu
neće mo ći održati. Tamo, na istočnom frontu, sve je propalo. Posle toga
je uzaludno boriti se. Ali ono što je zov slobode i pitanje časti miri ga i sa
smrću. Zbog toga reče:
— Braćo, ja idem u Šabac. Vodim sa sobom hiljadu ljudi. Popravi ću
utvrđenje. Čekaću vas i tamo ćemo se biti. Nama i onako ne ostaje ništa
drugo sem da kao junaci poginemo.
Ispraćen je kobnim ćutanjem starešina.
— Šanac treba držati makar još nedelju dana i pružiti vremena Luki
da se utvrdi u Šapcu. Zatim izdvojiti hiljadu be ćara i pohitati da se uhvati
Beograd. Držati njega, zna či imati u rukama Srbiju, — odlu čno predloži
Miloš.
— Onda treba hitati da se ugrabi grad pre no što stignu sa istoka
Turci. To ćeš ti najbolje izvesti, — re če mu Prota Mateja.
— Dobro, samo ljude treba da izvedem u toku no ći, jer ako primete,
169
Turci će navaliti i ise ći one što ovde ostanu, — odgovori Miloš i ustade.
Baš toga časa u zemunicu ulete kaljav glasnik. Zadihano izjavi:
— U zao čas vi ovde borbu vodite i ljude džabe izlažete pogibelji.
Turci su prodrli na Moravu. Bez otpora napreduju. Oni od Negotina ve ć
su uzeli Smederevo. Do sada su sigurno u Beogradu.
— A vožd? — upita Miloš.
— Vožda su slomljena i bolesna nagovorili da prebegne u Zemun.
Spasavajte se, braćo, kako ko može! — re če glasnik.
Tek tada se umešao Zeko. Za sve vreme dok su starešine dogovor
vodile, obračunavao se sam sl sobom. Bilo mu je jasnije nego ikad da
stoji između dva strašno zava đena sveta, među kojima više nema
mostova niti može biti pomirenja. Raja je okusila slobodu i nikad više
neće pristati da se odrekne nje. Turci svom snagom žele da ostanu
gospodari, ostrvljeni i naviknuti na tu đu ruku i rad. Skloni lenosti i udobnu
životu, oki u svome neosnovanom pravu tirana i gospodara nikako ne
mogu da shvate da se nešto u životu pomerilo i da im izmi če, i da više
nikad neće moći biti ono što su bili.

Ta dva sveta su se međusobno iskrvila i izmučila za ovih devet

170
godina bune i ratovanja. Generacije onih što su mogle ili htele neku
pomirbu, već su na izmaku. Izginule su, nestale ili preživljavaju svoje
poslednje dane. Oni koji sada nose borbu, a koji će je sutra još odlučnije
prihvatiti, neće i ne mogu više naći nikakvog dodira za jedan podnošljiv
život u kome bi dalje pod istim nebom i na tlu Srbije živeli zajedno
gospodari i robovi.
Zeku je sve to bilo jasno. Video je i doku čio noćas — gledajući kako
se u svojoj zabuni i nesnalaženju koprcaju starešine — svoj životni put,
koji mora da se završi na Ravnju. Srbija privremeno mora da umre, da bi
se sutra rodila još svetlija i snažnija nego što je bila. A kad je tako,
granica mora da se ome đi i moraju se ukazati putevi slobode. Zato on
mora prvi pokazati i Srbima i Turcima da više mira ne može biti. Ostalo
je još samo jedno jedino: umreti za slobodu. Rešen da to uradi, ustade i
reče:
— Braćo, uvek sam bio gotov da vas sve poslušam. Danas, kad
više nema ko da zapoveda i kad je rasulo zahvatilo sve, ja uzimam sebi
pravo da radim ono što smatram da je pravo i pošteno. Vi se sklanjajte. I
to što pre, dok je no ć. Ja sam rešio da ovde ostanem sa mojim
golaćima. Samo preko nas mrtvih mogu dalje Turci.
Miloš ga je trenutak gledao. Shvatio ga je. Čovek koji je samog
sebe osudio na o čiglednu smrt, neumoljiv je. Ludo bi bilo odvra ćati ga od
namere. Pobeđen ili poražen, na kraju krajeva bi će ovenčan slavom. Za
takvog čoveka ne postoji mogućnost bekstva ili traženje nekog srednjeg
puta. To je put velikih ljudi, koji vide u odlu čnom času jedino svoju
ugroženu otadžbinu. Sve je drugo i sitno i ništavno u pore đenju s njome.
Navrle su mu zbog toga suze na oči. Razmišljao je časak da li da ostane
s njime, ili da sa čeka bolje vreme i pokuša ostvariti ono zbog čega će još
koliko sutra umreti Zeko. Prišao mu je ćutke, zagrlio ga, pa izašao u no ć.
Ostale starešine bez re či su ustajale. Grlile su Zeka i odlazile. Ostao
je sam. I baš zato što je bio sam, činilo mu se da se oko njega u toj
vlažnoj, crnoj noći okupljaju svi oni što poginuše za slobodu. Sve se
snažnije ispravljao. Odnekud iz dubina u njega je navirala nepokolebljiva
snaga. Čovek u takvim časovima izrasta u strašno i nepobedivo
čudovište pred kojim uzmi če svaka sila, nebo, zvezde, gore, ravnice,
reke i zveri.
Osvestio se tek kad su utr čali Petronije, Ostoja, Vidoje, Danilo,
Surep i još desetak gola ća.
— Buljubašo, šta znači ovo što se događa? Vojska bez reda beži!
— Vožd je napustio Srbiju. Turci su ušli u Beograd. Sve je ovoga
puta izgubljeno. Ja ne ću i ne mogu da bežim. Ako mora da umre Srbija i
moje je da umrem s njome. Vi bra ćo, ko ima zašto da živi, nek vam je
bogom prosto, idite!
— Tako, — tvrdim i odlučnim glasom reče Petronije.
171
 — Živeti kao rob. Biti vođen na lancu kao pas od Turaka. To ne!
Radije umreti! — viknu surovo Danilo Krvavac.
— Mi smo braća! Okupila nas je borba za slobodu. Zajedno smo
živeli i zajedno ćemo umreti, — reče Vidoje.
— Onda, braćo moja, idite i saopštite to svim gola ćima. Još jednom
vas molimo svaki onaj koji ima zašto da živi, neka ide! Ko ostane s nama
neka računa da više nije živ. Posednite rovove. Razmestite se tako da
zavaravamo Turke dok se izvuku oni koji treba da žive!

172
 V

J oš u toku noći turski stražari su primetili sumnjive znake kod Srba.

U početku su mislili da je to neka varka. Zatim, kad čuše dovikivanja i
lupu spreme, pomišljali su da je Srbima došla pomo ć. Za svaki slučaj
Derendelija je naredio da se sve stavi u pripravno stanje, ali da se borba
ne otvara dok se jasno ne doznaju namere Srba.
Njega je stalno, otkako je upao u klopku na Ravnju, u baruštine
između reka i šume, morila sumnja od napada s leđa. A bojao se, ako tu
moradne zimovati, da mu je sigurna propast. Taj no ćni pokret kod Srba
nagonio ga je da misli i strahuje. Čim je svanulo, pozva paše i re če:
— Po izveštaju koji sam u toku noći dobio, nešto se kod raje desilo.
Treba oprezno izvesti napad da im ispipamo namere. Isto tako moramo
poslati nekoliko lakših odeljenja u pozadinu. I tamo sve da se ispita.
— Po onome što sam ja doku čio, srpska se vojska proredila. Mislim
da su odstupili. Od Nemaca imam pouzdan izveštaj. Crni Ðor đe je
prebegao u Zemun. Opšte rasulo zahvatilo je svu ustani čku vojsku. Luka
utvrđuje Šabac. To su potvrdile izbeglice u Austriji, — re če Sulejman-
paša Skopljak.
Derendelija pogleda Sulejman-pašu Skopljaka, pd kratko izdade
zapovest:
— Paše, još u toku današnjeg dana hoću da mi uzmete šanac na
Ravnju. Ko ne izvrši zadatak, posla ću mu dželata!
Četvorica paša se međusobno pogledaše i duboko se pokloniše.
Ćutke su izašli od vezira i pošli svaki u svoj odred da ga spreme za
napad.

173
 VI

J oš u toku noći ustanička vojska uspela je da napusti ravanjsko

utvrđenje. Sa golaćima je ostalo nekoliko stotina be ćara, koji nisu imali
porodice, niti volje da žive u ropstvu. Kad su se svi skupili u prednjoj liniji
šančeva, moglo ih je biti ukupno oko šest do sedam stotina boraca. Zeko
ih pogleda. Suze mu udariše na o či. Samo je časak ćutao. Zatim oštro
premeri smrknute redove i progovori:
— Braćo, jd ne bih više ništa novo mogao da vam kažem. Vožd je
prevarom preveden u Zemun. Naša se vojska raspada. Svako ko ima
zašto da živi, pohitao je da spasava svoju porodicu i traži izlaza do
boljeg vremena, koje mora do ći. Krv, koju smo prolili u toku ovih devet
godina ustaničke borbe, neće i ne može ostati bez ploda. Uveren sam
sloboda će ponovo granuti. Naša je snaga samo poklekla, ali nije
slomljena. Ponavljam vam. Ko ima zašto da živi, neka se spasava. Ja
hoću da umrem zajedno sa Srbijom. Oni koji ostaju ovde sa mnom treba
da znaju da im ništa drugo ne ostaje sem časne smrti.
— Buljubašo, zašto nas plašiš smr ću? Rešili smo da umremo
zajedno s tobom, — ljutito mu odgovori Danilo Krvavac.
— Ih, brate, mnogo ste postali glagoljivi, — reče Ostoja.
— Braćo, da se izljubimo i oprostimo, jer uskoro ne ćemo za to imati
vremena, — viknu Petronije.
Golaći su redom prilazili i svaki se ljubio sa Zekom i me đusobno.
— Praštaj, buljubašo, so i hleb što smo zajedno jeli!
— Bogom nek ti je prosto, sine! — odgovarao je Zeko, grleći
svakoga borca.
Pošto su se svi međusobno izljubili i jedan drugome oprostili sve što
je moglo biti među njima, Zeko ih pogleda i viknu:
— Braćo, ja neću ni od mene mrtva da Turci imadnu koristi.
Pokidajmo sa toka i dolama zlatna i srebrna puca, pa ih bacimo u
Zasavicu.
Odrešio je pas u kome se mu bili dukati i bacio ga u vodu. To je isto
uradio sa svim suvišnim oružjem. Zadržao je samo dva pištolja, handžar
i dugu pušku. Za primerom buljubaše poveli su se svi gola ći. Pobacali su
sve što su imali od vrednosti.
Mučno je sada bilo pogledati Zekove sinove. Za sve vreme ustanka
oni su nosili najbolja odela: kitili su se zaplenjenim turskim oružjem,
174
jahali najbolje turske konje. Sada su ponovo bili onakvi kakvi su po čeli.
Goli sinovi. Bez igde i čega na sebi, sem odrpanog odela i ubojnog
oružja. Vidoja to iznenadi. Zatim se prezrivo nasmeja.
— Eto, goli smo došli, goli ćemo umreti!
— Ovako smo lakši za putovanje na onaj svet, — re če Ostoja.
— Pogledajte, braćo, Danila! Samo da imamo još šaku paspalja, i
ko bi smeo tvrditi da nije podbla ćki mlinar, — viknu Srdan.
— Vala od tebe, beli, niko neće imati šta da začabuli. Ja ću bar
dobru gozbu prirediti za vukove i gavranove, — odgovori mu smeju ći se
Danilo.
— Sada neka svako ide na svoje mesto! Topove nabijte kurja čicom.
Puška da se ne opali dok ja ne dam znak, — re če Zeko.
Golaći su mirno pošli i zauzeli svoja odre đena mesta u šančevima.
Petronije i Zeko ostadoše kod topova. Sve je bilo spremno da se sa čeka
turski juriš.

175
 VII

Petronije se osmehnu. Setio se da mu je čutura puna. Pogleda

Zeka.
— Pobratime, hoćemo li da potegnemo za upokoj naših duša?
— Možemo, — odgovori Zeko i prihvati čuturu. Nategao je i stresao
se. Zatim je vrati Petroniju.
— Prvi put u životu uhvatilo me je nestrpljenje. Hteo bih da to što
pre počne. Na svakog našeg, njihovih ima pet stotina.
— Znam, pobratime! Život je naš na kurjački način protekao. Ali mi
umiremo da bi drugi mogli živeti!
Petronije se potpuno bio pomirio sa smr ću. Čak nije ni mislio na nju
kao da će još sto godina živeti. U njemu je već sazrela odluka: plotunom
zbuniti Turke, a kad se potroše poslednji meci, trgnuti handžare i se ći do
iznemoglosti. Posle toga svuda će zavladati mir.
Zeko je pogledom pratio dva gavrana što su visoko leteli iznad njih.
Vetar ih je na mahove bacao tamo-amo. Bili su jedno dvesta metara
iznad šančeva. Odjedanput počeše da se besno vrte, kao peruška kad je
uzvitla vihor. Čas su se odupirali levim, čas desnim rilom. Zatim brzo
nadletaše iznad turskih šančeva i zloglasno zagraktaše.
— Osećaju da će biti gozbe, — šale ći se dobaci drugu jedan gola ć.
— Proklete su to ptičurine! Prate nas stalno. Znaš, čoveku je
neprijatno kad unapred zna da će biti od njih požderan. Sav se naježim
kad pomislim da će me sutra rastrzati kljunovima, — bleda lica i
uznemirenih očiju reče mlad golać.
— Eh, brate, zašto si ostao? Buljubaša ni od koga ne traži žrtvu.
Sklanjaj se dok još ima vremena. Eno, onuda je prolaz. Umakni u one
vrbake i dohvati se šume uza Zasavicu i beži u Kitog, — savetovao ga je
stariji golać, ćorav u jedno oko.
— Ne mogu, brate! Sramota me da uteknem! Jest da mi se živi —
tek mi je dvadeset godina — ali ne ću da bežim. Samo sam ti to uz re č
rekao.
Očekujući napad golaći su vodili ozbiljne ili polušaljive razgovore,
kao što su to radili uvek ranije kad su u zasedi čekali Turke. Jedino se
Zeko osećao čudnije nego ikad pre. Ono mutno u njemu potpuno je bilo
zagospodarilo celim njegovim bi ćem. Razna i čudna sećanja navirala su.
Prvo se oštro i skoro bolno setio Milana i no ći kad ga je ranjena sa
176
babom Stamenom u čamcu preneo preko Save i ostavio u Grku da se
leči. Zatim se prisetio Marka i Ikonije. Njih dvoje su mu u sadašnjem
sećanju izgledali daleki i nikako nije mogao potpuno jasno da sagleda
njihove likove. Naposletku mu iz uzavrele i zamu ćene zbrke misli i
sećanja izroni naglo i oštro Mili čino lice.
Posle njene smrti, kad god bi se setio nje, javljala mu se iz onih
dana kad su živeli zajedno u Parašnici. Mesec dana su živeli kao u snu.
Nisu se nigde pojavljivali. Baba Stamena je morala po ći do Šapca da le či
neke ranjenike i spravlja meleme. Ti dani su bili za njih dvoje mutna,
slatka i mamurna žudnja. Ponekad se Zeko budio iz ljubavnog zanosa
kao posle pijanstva. Ona je obi čno ležala podupirući lepu glavu dlanom
ruke. Smešeći se gledala ga je kao kobac pile.
— Zašto me gledaš tako? — pitao je on.
— Hoću da te se sita nagledam, — odgovorila je.
— Pa gledaj me, ako ti to čini zadovoljstvo!
— Srce mi govori da nećemo dugo. Poginućeš.
— Budalo. Ne dam se ja, — odgovarao je Zeko.
Tada su iznenada došli u Parašnicu prvi bolesnici tifusari i pokvarili
njihovu sreću. Zeko je morao da se pobrine za njih. Poslao je konja i
momka da se odmah vrati baba Stamena. Dok ona nije došla, Milica je
preuzela na sebe brigu oko bolesnika. Zeko je ure đivao sve što treba za
zbeg. Slao je ljude preko Save da nabave džebanu i hranu. Milica je
bdila nad bolesnicima. Samo bi se no ću, kad se sve smiri i zbeg zamre,
iskradala i dolazila njemu. Govorila mu je umiljato nežne re či. A sve
vreme dok su sedeli zajedno, dlanom mu je milovala kosu i čelo. Njene
oči sjale su grozničavom tugom sve dok nije pala u postelju. Zeku je bilo
u isto vreme i žalosno i bolno gledati je. Ćutao je, a kad su ostajali sami,
gladio ju je rukom po licu.
Priseti se kako je bolest strašno naružila i uništila njenu lepotu. O či
su joj postajale mutne, utekle u glavu. Usne su se osušile i lice pretvorilo
u iskopnelu, žutu masku od kože i kostiju. Opada joj je kosa. Jednoga
dana se jasno videlo da je prebolela i baba Stamena je rekla:
— Sada ne smeš da dolaziš nedelju dana dok tvoja golubica
potpuno ne prezdravi.
Baš tada eu nekako nastali prvi bojevi sa Derendelijom oko Loznice.
Zeko je ostao više od dvadeset dana na bojištu. Setio se tih dana. Bili su
to veliki, slavni i ludi dani. Gola ći su dan i noć napadali Turke u pozadini,
na onoj strani Drine. Bilo je i previše plena i turskih glava.
Jednoga dana stigao je glas od babe Stamene da se Milici ponovo
povratio tifus.
Vrhunac sećanja bio je njen pogreb i njegov gorki pla č u šumi. Sada
mu je zaista bilo jasno da posle njene smrti i gubitka Srbije i slobode,
nema više zašto da živi. Osmehnuo se kao čovek osuđen na smrt.
177
Pogledao je Petronija.
— Hoćemo li, pobratime, još po jednu da popijemo za pokoj naših
duša?
— I duša Turaka koje ćemo pre nas poslati Adahu, — odgovori
Petronije dodajući mu čuturu.

178
 VIII

Za to vreme Sulejman-paša Skopljak pripremao je napad. Naredio

je da se prvo u dejstvo stave svi topovi. Francuski pioniri su napunili ve ć
mesec dana izgrađivani potkop barutom i udešavali fitilje da u odsudnom
času potpale i naprave prodor u srpska utvr đenja. Topovska vatra imala
je zadatak da učini moralno dejstvo na Turke i ohrabri ih na juriš. I baš
zbog toga pucalo je svih dvadeset velikih baljemeza i četrdeset manjih
topova. Grmljavina je cepala muklu tišinu nad sumornom i zanemelom
Mačvom. Ðulad razrovaše srpske grudobrane i napraviše prolome.
Zatim topovski plotuni preneše vatru u unutrašnjost srpskih utvr đenja,
koja su već bila potpuno prazna, jer su gola ći držali samo spoljnu liniju.
Plotun za plotunom neprestano je slao đulad da krše i razaraju spletove
greda, proštaca, pletove pruća i zemljane nasipe i saobra ćajnice. Za to
vreme, pod zaštitom artiljerijske vatre i dima, paša i bimbaše knutama su
šibali svoje ljude i svrstavali ih u redove za juriš.
Gore iznad Ravnja, na tmurnom jesenjem nebu, razmicala se
zavesa crnih oblaka. S vremena na vreme izronilo bi sunce samo na
časak. I vetar je počeo da duva sve ja če. Naletao je u vrhove topova i
vrba. Bio je hladan taj krilati severac što je šibao ljude po licu i nosio im
barutni dim u oči i nozdrve. Tamo preko Save u Sremu, do same obale,
videle su se nemačke straže, koje su budnim okom gledale šta se
događa u Srbiji.
Tek posle jednog sata, pošto su sručili more đuladi u srpska
utvrđenja, turski topovi prekidoše paljbu i samo za momenat nastade
tišina. Bila je pritajena i nagoveštavala je kobnu slutnju ne čega odlučnog
što dolazi. Turci su bili ve ć postrojeni za juriš. Pred svima je pošla
pešadija, a s njom pionirske trupe, snabdevene sekirama, daskama i
svime što je potrebno da se ruše utvr đenja i savladaju jarkove, prepone i
vučje rupe. Na krilima se postrojavala konjica.
Ali iznenada, u času dok su gola ći mirno čekali u zasedi i promatrali
kako se Turci pripremaju za juriš, desi se nešto što nijedna vojska u prvi
mah nije mogla da shvati. Iz sedam laguma riknuše strašne eksplozije.
Pokulja vulkan zemlje i crnog dima.
— Sad ko je Turčin, juriš za din i Alaha, — viknu Sulejman-paša,
trže sablju i mamuzom garnu konja stavljaju ći se na čelo vojske.
Onoga časa kad su eksplodirali lagumi Zeko je izdavao nare đenja
179
dokle da se propuste Turci. Samo je časak ostao zbunjen i pokoleban
silinom eksplozije. Ali čim severac rastera dim, odmah mu posta jasno
šta se desilo. Brzim pogledom je premerio štetu i utvrdio da Turci nisu
bili dobro proračunali. Lagumi nisu bili dalje prokopani od prvog vodom
napunjenog jarka. Eksplozija je na dva-tri mesta razdrla zemlju do reke i
voda je iz Zasavice naglo nadirala i topila tursku stranu. To ga ispuni
radošću i viknu:
— Turci, čekamo vas!
Turska lavina se više nije mogla ustaviti. Ona se kretala kao gora.
Pritiskivala je svaku stopu zemljišta ispred srpskih šan čeva. Konji su
vrištali. Barjaktari visoko dizali barjake. Naro čito spremljeni vika či, grlato
su arlaukali i podbadali Turke.
— Za lepo ime prorokovo!
— Juriš, Turci, da pokažemo Moskovu i Ćesaru šta smo.
— Juriš, braćo, Ðaura nema ni da nam ručak osole!
Iz pozadine su ponovo grunuli turski topovi i otpo čeli da riju srpska
utvrđenja đuladima.
Zeko je stajao bled, ledena pogleda i jasnije nego ikad u svome
životu proračunavao razdaljinu izme đu sebe i Turaka. Uhvati ga ono
mahnito raspoloženje osvete. Umreti, umreti, ali što više njih da umre
pre nas. Stajati tu i prkositi toj sili. Naterati je da i ona oseti užas smrti. A
dok je to mislio, proračunavao je sve kraću razdaljinu izme đu sebe i
Turaka. Sada im je video lica. Uo čavao je koji su razjareni, a koji
uplašeni. U oči mu upade krupan, snažan i rasr đen Turčin. U desnoj ruci
mesto oružja nosio je džidu i na njoj barjak. Taj se stalno okretao i
pozivao Turke na juriš. Zeko ga lagano uze na nišan. Čekao je da mu se
primakne još samo koji korak. Zatim ga sastavi niz cev sa vizirom i
okinu. Turčin se čisto iznenadi. Zaljulja se i tresnu na zemlju. Pokuša da
ustane. Gomila, što je išla iza njega, pregazi ga i jurnu prema srpskom
šancu.
Golaćki puščani i topovski plotun srušio je prve turske redove.
Drugi, treći i četvrti potpuno pokoleba tursku vojsku: jedni su nadirali iz
pozadine, drugi uzmicali nazad. Gužva se stvori. Starešine su
izmahivale kamdžijama i gonile uplašene Turke na juriš. Gola ći uočiše tu
zabunu i počeše sve brže da sručuju plotun za plotunom. Kurja čice iz
topovskih ždrela prosto su kosile turske redove. Sada su i Turci otvorili
puščanu vatru. Više se nije znalo ko koga bije, ko na koga puca. Gužva
posta još veća kad sa krila nalete turska konjica.
Dva sata je trajala užasna klanica. Naposletku zbunjena i
preplašena masa turske vojske ustuknu nazad. Uzaludni su bili svi
povici, pretnje i pojedina čna ubijanja. Prvim jurišom se nije mogao
pregaziti srpski šanac. Sulejman-paša je bio razjaren. Naredio je da se
ponovo preuredi turska vojska i da artiljerija ponovo tu če šanac.
180
Raščerečio je nekolicinu onih koji su usled straha odbili da idu na čelo
vojske. A Turaka je bilo pet stotina na jednog gola ća.

181
 IX

Dan je odmicao. Sve se više razvedravalo. Magla se rasplinula i

ukazalo modro mačvansko nebo obasjano jesenjim suncem. Pušili su se
samo izdanci oko reke. Nešto svetlo, puno beskrajne tuge i zlatne
prašine ispunjavalo je tišinu. Zeko oseti tu promenu. U čini mu se kao da
se junacima srpsko nebo osmehuje. Gledaju ći ispred šančeva gomile
mrtvih Turaka, a gore iznad sebe to modro nebo, a uza sebe mrke,
ćutljive redove gola ća, koji su prebrojavali preostale fišeke, samo za
časak oseti neko čudno, skoro bolećivo sažaljenje. Okrenu se i pogleda
Petronija, koji je previjao ranu na levoj ruci.
— I ovog puta odnesmo megdan, pobratime!
— Držali bismo se nedelju dana da imamo džebane. Ovako, još
jedan juriš i potrošićemo sve što imamo! — odgovori mu Petronije.
Zeko pogledom potraži nekog me đu gola ćima. Tek kad ugleda
Surepa, znao je šta ho će.
— Pobratime, — viknu Surepa, — trkni preko Save do Nemaca.
Donesi malo džebane!
— Pobratime, neću vas zateći žive. Hteo bih da s vama zajedno
poginem, — odgovori Surep.
— Ipak pokušaj! Od mene ti bogom prosto, — reče Zeko i sede na
grudobran.
Surep je samo časak oklevao. Zatim zbaci sve suvišno odelo.
— Ja, braćo, odoh. Doneću džebane makar je morao oteti, — reče
lagano prilazeći Savi. Brzo sko či u nju i zapliva.
Pogledi golaća pratili su ga dok je plivao. Tek kad je izašao na
drugu stranu i kad mu iz vrbaka priđe austrijski stražar, odahnuše!
Napeto očekivanje novoga turskog juriša užasom je mrvilo
prenapregnute nerve golaćima. Oni su gledali kako se Turci postrojavaju
i privlače topove, pa lagano i oprezno mile prema njihovim šan čevima.
Ono besmisleno — kad čovek zna da mu je izre čena smrtna presuda, a
tamo neko ko to drži u svojim rukama, umesto da ubrza, stalno oteže —
nerviralo ih je. A to je baš ono što je bilo gore od smrti. Kad bi im neko u
ovom času ponudio život, pritekao u pomoć, više se ne bi radovali, jer su
golaćki redovi bili prore đeni. Tu na banketu, među živima bilo ih je svega
još oko dve stotine.
Za njih je već sve bilo svršeno. Trebalo je čekati i još jednom se
182
uhvatiti u koštac sa tom silom. Razlupati zverima njušku i umreti.
Sada su Turci više puzali nego išli. Primicali su se tromo kao
ogromna aždaja sa hiljadama glava i ruku. Tek kad su prišli na
puškomet, privukoše topove i brzo ih ukopaše. Topovi, koje su imali
golaći, nisu imali čime više da se napune. Zjapili su kao ugašeno ljudsko
oko, besmisleno i prazno na Turke.
Tek kad su umestili topove i iz njih oborili vatru na srpski šanac,
oprezno počeše da se izdvajaju iz turske vojske manje grupe jurišlija. Išli
su prema prolomima koje su napravili topovi.
Golaći su još stajali kao čelični stubovi: nepomični, hladni i pribrani.
Tek kad je Zeko digao pušku, svi to uradiše. Gola ćki plotun pokosi prve
redove jurišlija. I drugi plotun je do čekao i suzbio Turke. Ponovo se
zametnuo neravni boj. Izgledalo je da samo tursko oružje grmi. Plotuni
golaća postajali su sve re đi i na kraju potpuno prestaše. Zeko pogleda
Petronija, a zatim niz preostale redove gola ća i reče:
— Braćo, još jedan juriš na handžare. Mi smo svoje obe ćanje
ispunili!
I Turci su već bili izgubili svako strpljenje. Sulejman-paša Skopljak
trgao je sablju, uleteo me đu vojnike i viknuo:
— Ko je Turčin, a ne žali umreti za din i proroka, za mnom!
Kukavice i plašljivci neka ostanu!
Nešto suludo i mahnito se dogodilo. Cela turska vojska, zahva ćena
novim talasom oduševljenja, krenula je kao neukrotiva lavina za
Sulejman-pašom.
Videći kako se otuda valjaju nezaustavljivi talasi turske vojske i
poznavši na njenom čelu najhrabrijeg od turskih vojskovo đa, Zeko prebi
svoju pušku. Zatim trže handžar i viknu:
— Za mnom, braćo!
— Za krst časni i slobodu zlatnu! — doviknu Petronije. Prve turske
redove golaći su pobili iz kubura i pištolja.
Zatim navališe da seku.
Zeko vide kako konj pod Sulejman-pašom posrnu i kako ga
desetine ruku prihvatiše. Pogleda oko sebe. Levo od njega sekao je
Turke Danilo Krvavac, a desno Petronije. Nagonom koji je bio o čajnički,
ulete u gomilu Turaka koja jurnu na njega. Prvu trojicu je svalio udarcem
handžara. Zatim zahvati četvrtog i preseče ga s ramena na pas. Sekao
je i stalno nastojao da se približi Sulejman-paši, da ga pose če pre nego
pogine. Ali kad prepozna u nao čitom Turčinu svoga pobratima Jusufa,
bega Bašagića, zaboravi na Sulejman-pašu. Požuri prema Jusufu. O či
im se susretoše. Prepoznao je i Jusuf Zeka. Naglim zaokretom jurnuše
jedan na drugoga. Zekov handžar je zahvatio Jusufa preko sredine
pasa. Pobratimovo lice se gnevno iskrivi. Htede nešto da rekne. Gornja
mu polovina tela odlete sa nogu, koje su se još teturavo kretale. Zeko se
183
nasmeja i viknu:
— Jesam li ti rekao da ne dolaziš!...
U istom času oseti da ga nešto bolno ošinu za levo ple će. Čuo je
samo pucanj kubure. Pred o čima mu se zamrači. Hteo je da se okrene.
Mrak je postajao sve ve ći. Poslednjim zračkom svesti posta mu jasno da
je gotov. Posrnuo je. Padajući, poljubio je zemlju za koju je živeo i umro.
Danilo Krvavac vide Tur čina koji je ubio s leđa Zeka. Obuze ga
jarost. Silovitim skokom prilete te mu jednim udarcem handžara odse če
glavu. Na njega se slete desetak Turaka sa jataganima. Trojicu je
smlavio. Tek četvrti ga probode.
Pao je ničice. Zario levu ruku u zemlju. U desnoj mu je i dalje ostao
upola prelomljeni handžar.
Preko razvaljenih utvrđenja kao mutna poplava nabujale Save
nadirala je u srpske šančeve turska vojska.
Derendelija je samo časak na konju zastao više mrtvoga Zeka.
Gledao ga je ćutke, mršteći čelo. Zatim se obrati pratnji i reče:
— Sahranite ga! Ovakvog junaka i mrtva treba poštovati.

KRAJ

Obrada: Disco Ninja

184
185