праатанаваја
" п у т о п
СУК УИ
и
ИКО НУ
С
" ' К
КС УСАОКК
ПУТОВАЊА (2)
Љубомир Тешић
ОД ПОДГОРИЦЕ до
пруга се пење на хиљаду метара да
би одатле ишла кичмама плани-
на. Иде кроз немогуће пределе.
Градитељско чудо; подвиг за див-
љење што су га извеле многе рад-
ничке руке.
Мост преко Мале ријеке (неки
је зову: Суха; корито је у највећем
делу године безводно) увек изази-
ва гласно дивљење; највиши мост
у Европи (стубови сукнули у небо
две стотине и неколико метара);
пруга вијуга и мост се види са раз-
них страна. У овим тренуцима се
на прозоре начичкају многе главе
путника; уздаси и одушевљење.
С једне и друге стране моста
(као и свих тунела и важних део-
ница) стражари, у железничким и
милиционерским униформама, са
машингеверима о рамену. Зло ни-
када не мирује, чује се коментар
сапутника. Вазда треба бити при-
праван да му се доскочи и да се
предухитри; посебно у смутним и
ружним временима, каква, нада-
мо се, остају за нама; чули смо
приче о покушају диверзија раз-
них врста, које су све, на срећу,
благовремено осујећене и спрече-
не, нарочито оне на санџачком
простору.
Онда, Колашин; станица у маг-
ли и киши; као да је новембар, а
не крај лета; и овде мало путника
излази и још мање улази. Они ко-
ји излазе кркаче џакове са папри-
кама, кромпиром и гајбе парадај-
за. Спрема се зимница.
Доле, под станицом,
зграда, назире се панорама града;
кровови покисли и потамнели,
налик на шаролики мозаик.
Свима, који гледају из воза, за
око запиње нешто што све мање
постаје необичност; отправник
возова — лепо, младо женско че-
љаде — униформисано у желез-
ничку одећу, са црвеном капом на
глави испод које провирују колмо-
вани увојци; лепој особи све лепо
стоји; пиштаљка у устима, подиг-
нута палица; испраћа нас са дугим
„осмехом; у мелахоличном и киш-
ном недељном подневу тај осмех
делује оптимистички.
Многе моје успомене
за личности Колашина.
ликови ми увек искрсну у сећању
када пропутујем овим простором.
Први кога се вазда сећам јесте Гој-
ко Јанковић; где ли је сада2 Живео
је у Београду али је носталгично
био везан за Колашин; у њему је
градио кућу; желео је своје позне,
пензионерске године да проведе
међу светом свога детињства и ра-
не младости. Права је студирао у
Београду, а онда радио као бан-
карски чиновник и писао убојите
и актуелне афоризме и хумореске
и дуго сарађивао на Радио Београ-
ду, у популарној емисији „Из сва-
кодневице породице Јовановићи“.
За Колашин се вели да је
стор састајања и растављања
тиненталне и медитеранске
ме, ветрова, путева, времена,
них токова и историје; стоји
два величанствена кањона —
на северу и Мораче на југу и
нина чија висина прелази
љаде метара — Бјеласице
се снег на њеном врху бели), Си-
њајевине и Комова.
Затим, Мојковац. И овде је ста-
ница одвојена од варошице. Лежи
под брдом које се зове — Бојне
њиве. Дакле, све је у знаку војева-
ња и ратовања. У свим
добро је знано, војске су се отима-
ле за узану долину Таре и висове
две високе планине. Све је у знаку
Мојковачке битке и црногорских
с и |
(а Бари до Београда, возом
Колашина
Раскршће ветрова, времена, климе, водотокова и историје. — Упечатљиве слике из По-
лимља. — Лажна прича о срушеним џамијама — Ужице, Пожега, Кодјерић и Ваљево
— Београд, вечерња атмосфера велеграда
јунака који су одступање српске
војске бранили од аустријских на-
сртаја у Првом светском рату; бра-
нили и одбранили јуначки.
Над Мојковцем фабрички дим-
њак из кога куља прамен дима, а
мало даље, уз друм, хотел или мо-
тел — оригинално архитектонско
решење — прављен у облику ша-
тора са стрмим крововима; и лепо
и практично (овде падну велики
снегови) па се уклапа у осталу, ма-
између
Поглед из воза на златиборски предео
хом приземну, градитељску архи-
тектуру. Мотели или хотели грађе-
ни су у оно време опште амбиције
(седамдесете и осамдесете године)
када су желели сви да их имају —
да у њима може заноћити путник
намерник; већина данас зврји
везане су празно и запуштено.
Њихови Питамо сапутнике на којој је
страни средњовековни рудник.
Брсково у коме је краљ Урош,
помоћ саских рудара, ковао новац,
али нико не уме да каже.
После дугачког тунела Завршје
пред нама изненада пуче лимска
долина и Полимље. Из једног реч-
ног слива нагло се улази у други.
Бијело Поље. И овде се, неукус-
но и непотребно, градило у виси-
ну. Солитери пободени између
приземљуша, делују неприродно и
кваре хоризонт. Варош се некада
звала Никољпазар, по Никољу, да-
нашњем варошком предграђу; ов-.
де је Немањин брат, хумски кнез
про-
Мирослав, између 1195. и 1199. го-
кон-
дине, подигао манастир Св. Петра,
кли-
за који је Глигорије Ђак, најстари-
воде-
међу ји наш познати уметник, у другој
половини дванаестог века,
Таре
сао чувено Мирослављево јеванђе-
пла-
ље, један од најзначајнијих споме-
две хи-
ника наше културе.
(вазда
У Бијелом Пољу, на
(као и у Подгорици)
кркљанац, гужва и ујдурма; много
махом шверцера
путника,
враћају са албанске границе,
прћени тешким и великим торба-
бојевима, ма, излазе из воза, али још више
улазе.
Овде нас је дочекала песма, му-
зика, звук хармонике и трубе и,
изнад свега, весело. и. радосно ојка-
ње и подврискивање. Људи са
подигнутим флашама, ошамуће-
ни алкохолом, разјапљених уста
— певалу су. Однекуда, са радија,
допирао је и звук гусала. Није се
лако могло открити да ли ова
множина неког прати у војску, на
одслужење рока или се иде у свад-
бу, у прошњу младе. Људску мно-
жину су махом чинили млади оба
пола.
Пруга сада вијуга долином Ли-
ма. Упоредо иду друм, река и воз,
а тамо где је теснац тако узак, пру-
га рије земљу и иде тунелима који
се смењују све до Бродарева и
Пријепоља.
О овом крају, у току минулог,
етничког и верско-грађанског ра-
та и наша и западна пропаганда
ширила је свакојаке лажи; тако се,
на пример, тврдило да су у овом
уз простору Санџака порушене све
џамије. Слике које се виде из воза .
то очигледно демантују: на
стране, у селима и засеоцима, у
варошима и варошицама, у небо
се заривају минарета са полумесе-
цом на врху. Таква је слика у Бро-
дареву и његовим многим засео-
цима, а таква и у свим етнички
измешаним, муслиманским и
хришћанским, насељима дуж Ли-
ма.
Гледајући из воза ова људска
станишта, путнику за око запне
још једна необичност: породичне
куће, са две или четири воде, ста-
рије и новије, врло често су без
димњака или оџака на крову.
У муслиманском градитељству
напи- породичних кућа (обичај су кас-
није преузели и неки хришћани)
куће се граде без димњака; дим
остаје у поткровљу, на тавану; по
станици томе је лако погодити које су мус-
велики лиманске куће.
Куће без димњака правдају
који се
следећим стварима: у доњим
за- сторијама у којима чељад борави
увек је топлије због дима који се
задржава у поткровљу; други раз-
лог је дезинфекција и заштита
дрвене конструкције — рогова и
летава — од влаге и црва;
врста-импрегнације; али су-ова за-
_ БОРБА
ПОНЕДЕЉАК 16. 9. 1996.
а
Е поена
олес
Еве
димљена поткровља и тавани и
врста сушионица у којима се суше
козје и овчије пастрме.
Постоје и други, религиозни и
обичајни разлози код муслимана
зашто граде куће без димњака о
којима овде неће бити речи.
Пријепоље смо брзо минули.
Остаде за нама укљештено између
Лима и планинских висова Злата-
ра, Јадовника, Побијеника и Каме-
не Горе. Шарениш од старе, источ-
њачке архитектуре и модерног
градитељства солитера и облако-
дера. Споменика има из свих вре-
мена — од антике до наших дана.
Научници тврде да је овде зачет и
први живот прачовека; онај пе-
ћински. На једној табли пише;
„Мотел Милешево“. Име је добио
по чувеном манастиру, задужби-
ни краља Владислава из четрнаес-
тог века.
Прибој, Прибој на Лиму или по
старим летописима — Прибон.
Воз дочекује и испраћа велика
људска множина. Ни по чему се
овде не може наслутити да је да-
нас недеља — свет ужурбан, у по-
слу, запрћен силним торбама.
Чини се да се ни један град у
овом простору није нашао у већем
теснацу од Прибоја. Укљештен је у
кањон Лима и околних планина, а
не може ни уз реку ни низ реку —
јер су на оба краја укљештени по-
гони Фабрике аутомобила (ФАП)
"и Фабрика полиестера. Насеље,
кроз историју, траје већ дуже од
петнаест векова.
Штрпци — комад босанске зем-
ље (12 километара) којом иде пру-
га. Један сапутник каже: „И то ће
ускоро бити спорно. Јер наши ве-
ковни непријатељи увек траже по-
вода за кавгу; да нам чине зло.:.“
Река Увац, хировита и неукро-
тива. Овде се скреће на исток, пре-
ко Златибора. Дуго се иде кроз ту-
нел Голеш. Неко дете у ходнику
прегласно виче: „Тата, ја више не
могу да бројим. Бројим од Подго-
рице. Већ сам се уморио. Од сада
тунеле број ти. -
Из златиборског масива воз из-
лази на Ђетину изненада.
Над Ужицама нема врана. И ов-
све де киша. Више путника улази не-
го што излази. Није актуелна она
старовременска песма: „Ој Ужице,
варошице мала...“ Сада је то вели-
ка, многољудна варош, која се,
због просторне скучености — ка-
њона реке и конфигурације по-
брђа — оправдано морала градити
у небо. Градитељи се утркивали
ко ће направити замашнији и ве-
ћи „билдинг“.
Пожега делује приземно и про-
страно. Слика архитектонске ујед-
начености, а Косјерић је под обла-
ком дима који се диже из фабри-
ке цемента. После кањона Граца
(једна од најтежих деоница у град-
њи пруге) у Ваљево се стиже из ту-
нела, ненадно. Пукла колубарска
долина; слика велике вароши, а
највећи део зграда обојен је бојом
вишње.
После Лајковца и Лазаревца над
којима се увелико грушао сутон,
се
воз је у Београд, бучан и многољу-
про- дан, у блештавом светлу, стигао
када је са неба сасвим ишчезао
сваки траг сунца и ухватила се
густа помрчина. Стигли смо са за-
кашњењем од један и по сат. Није
много. Путници су се радовали,
нека јер зна за знатно спој закашње-