Planiranje I Uredjivanje Predela - 5 - Inz-Bio Mere

INŽENJERSKA BIOLOGIJA
Skripta
Prof. dr Jasminka Cvejić
INŽENJERSKO ‐BIOLOŠKE MERA

U PLANIRANJU PREDELA
Beograd, jun 2010

Skripta
SADRŽAJ
1. INŽENJERSKA BIOLOGIJA
1.1 Definicija
1.1.1 Objašnjenje
1.2 Objekti koji su izgrađeni biološko ‐ inženjerskim merama kao ekosistemi
1. 2.1 Sastavni delovi i svojstva ekosistema
1.2.2 Inženjersko ‐ biološki efekti
1. 2.3 Značaj za prirodu i čoveka
2. PLANIRANJE BIOLOŠKO INŽENJERSKIH MERA
2.1 Inženjersko ‐ biološke mere u sistemu planiranja predela
2.2. Razvoj inženjersko biološkog okvirnog koncepta
2.3 Izrada inženjersko ‐ biološkog izvođačkog plana
2.4 Odlučivanje o inženjersko ‐ biološkim merama gradnje
3. INŽENJRSKO BIOLOŠKE METODE IZGRADNJE
3.1. Zajedničko
3. 1.1 Izbor materijala
3.1.2 Vrste materijala
3.1.2.1 Živi materijal
3.1.2.2 Neživi građevinski materijal
3.1.2.3 Kombinacija živog i neživog materijala
3.1.3 Osnovna načela za formiranje staništa sa drvećem i travnjacima
3.1.3.1 Naseljavanje vrsta današnje potencijalne vegetacije
3.1.3.2 Naseljavanje drugih biljnih zajednica
3.1.3.3 Iskorišćavanje sukcesija
3.1.3.4 Korišćenje gostujućih vrsta, vrsta nege i pionirskih vrsta
3.1.3.4.1 Gostujuće vrste
3.1.3.4.2 Pionirske vrste i vrste nege
3.1.3.5 Sejanje pionirskih varsta i među setva leguminoza i drugih vrsta
3.1 4 Izbor načina podizanja
4.0 METODE NA NAGIBIMA I KOSINAMA
4.1 Prirodna vegetacija
4.2 Površinsko osiguranje blagih i jako strmih padina i kosina
4.2.1 Efekti
4.2.2 Formiranje kosina i škarpe
4.2.1.1 Kosine i nagibi kod rastresitog materijala
4.2.1.2 Nagibi i kosine od lako raspadljivih stena
4.2.1.3 Nagibi i kosine od teško i lako raspadljivih stena
4.2.1.4 Kosine i nagibi iz teško raspadljivih stena koje nisu slojevite
4.3 Ugradnja granja i grančica
4.3.1 Živi materijal
4.3.1.1 Način podizanja
4.3.1.1.1 Primena
4.4 Ugradnja šiblja
4.4.1 Živi materija
Skripta

4.4.1.1.1 Primena
4.5 Polaganje grana i sadnja žbunja
4.6 Izgradnja kordona prema Praxl
4.6.1.1.1Primena
4.7 Polaganje fašina
4.6.1.1.1 Primena
4.8 Pleteri
4.8.1.1.1 Primena
4.9 Oblaganje sa gotovim travnim tepisima
4.9.1 Način podizanja
4.9.1.1 Primena
5. OSIGURANJE STRMIH PADINA I KOSINA
5.1 Efekti
5.2 Ozelenjeni suvozid
5.2.1.1 Načini podizanja
5.2.1.1.1.Primena
5.3 Ozelenjeni betonski zidovi
5.4idovi formirani od busena pavougaonog oblika
5.4.1.1.1.Primena
5.5 Ozelenjeni „gabioni“
5.5.1.1.1 Primena
6 BIOINŽENJERSKE METODE NA KOPNENIM VODAMA
6.1 Prirodne vegetacione zone
6.1.1 Šire tekuće vode
6.1.2 Male tekuće vode
6.1.3 Stajaće vode
6.2 Formiranje škarpi
6.3 Profilaktička zaštita obala širih tekućih voda i stajaćih voda
6.3.2 Metodski postupci u zoni II
Skripta
6.3.2.1 Efekti
6.3.1.2. Metode
6.3.2.2Način podizanja
6.3.2 Metodski postupci u zoni III
6.3.2.1 Efekti
6.3.3 Metode
6.3.3.1 Položenice
6.3.3.3 Primena
6.3.4 Reznice
6.3.4.2 Primena
6.3.5 Setva
6.3.5.1 Primena
6.3.6 Gotovi travni tepisi
6.4 Profilaktička zaštita malih vodenih tokova
7. INŽENJERSKO BIOLOŠKE MERE KOJE SE PRIMENJUJU DUŽ SAOBRAĆAJNICA, U
NASELJIMA I VAN NASELJA
7.1 Vegetacija
7.2 Zaštita od buke
7.2.1 Efekti
7.3 Metode
7.3.1 Zaštitni pojasevi
7.3.1.2 Primena
7.3.2 Ozelenjeni zemljani nasip
7.3.2.1 Primena
7.3.3 Ozelenjeni strmi nasip
7.3.3.1 Način izgradnje
7.3.3.2 Primena
7.3.4 Ozelenjeni zaštitni zidovi protiv buke
7.3.4.2 Primena
7.4 Zaštita od prašine
7.4.1 Efekti
7.5 Metode
7.5.2 Primena
7.6 Zaštita od odbleska
7.6 1 Efekti
7.7 Metode
7.7 1 Efekti
Skripta
Skripta
Napomena: Pripremljeni tekst je većim delom prevod knjige: Pflanze als

Baustoff – Ingenieurbiologie in Praxis und Umwelt, autora Uwe Schluter,
1986, Platzer Verlag, Berlin. Hannover
1. INŽENJERSKA BIOLOGIJA
1.1 Definicija
Prema Kruedener‐u (1951) (izvor Schlüter, 1986) pod pojmom ʺinženjerska biologijaʺ
podrazumevaju se inženjerska znanja koja su obogaćena biološkim znanjima. Dakle
inženjerski postupci koji pri realizaciji uzimaju u obzir ne samo tehničke mogućnosti već i
biološke veze i zakonitosti, odnosno koriste živi građevinski materijal, delove biljaka i cele
biljke. Zeh (1982) pod ʺinženjerskom biologijomʺ podrazumeva biološki orijentisanu tehniku
gradnje koja predpostavlja biološka i predeono‐ekološka znanja i to pri obradi i održavanju
zemljišta, vodenih površina i saobraćajnica, kao i pri osiguranju nestabilnih kosina i
obala. Pritom se koriste biljke ili delovi biljaka kao živi građevinski materijal, koje su tako
postavljene, da povezivanjem sa zemljištem, stenama i podzemnom vodom, u toku svog
razvoja, daju permanentan doprinos njihovom osiguranju i održavanju. Oslanjajuci se na
Kruedener i uzimajuci u obzir dalji napredak nauke u oblasti biologije i ekologije, planerskih i
tehničkih osnova biće pojam preuzet i proširen na sledeću definiciju:
Inženjerska biologija je područje rada plana predela sa ciljem unapređenja korišćenja kroz primenu
metoda građenja” živim”, odnosno “živim” i “neživim” građevinskim materijalom.
1.1.1 Obješnjenje
Pored pojma “inženjerska biologija” primenjuje se ceo niz i drugih pojmova, kao na
primer: ozelenjavanje, biološka gradnja, biotehnika, izgradnja zelenilom, izgradnja živim kulturama,
izgradnja bliska prirodi, tehnika izgradnje uz pomoć biljaka, vegetacijska izgradnja, vegetacijona
tehnika. Ovi pojmovi različito se koriste, delimično kao sinonimi za inženjersku biologiju u
smislu gornjih definicija, delimično samo za deo ovog polja rada. Pošto se u praksi najviše
koristi pojam “inženjerska biologija” on će biti na dalje korišćen.
Pod “planiranjem predela” podrazumeva se, plan koji se bavi “uređivanjem predela,
zaštitom prirode i negom predela”.
Ciljevi planiranja predela formulisani na sledeći način:
(1)ʺ Priroda i predeo, u izgrađenom i neizgrađenom predelu, treba da budu tako zaštićeni,
negovani u razvijani da obezbeđuju trajno:
Skripta
⋅ Sposobnost održavanja kauzalnih veza prirodnih faktora,

⋅ Sposobnost korišćenja prirodnih dobara,
⋅ Bogatsvo biljnog i životinjskog sveta, kao i
⋅ Raznovrsnost, jedinstvenost i lepotu prirode i predela kao baze života ljudi i kao
pretpostavke za rekreaciju u prirodi i predelu.
(2) Zahtevi koji proizilaze iz stavke 1. su međusobno usklađeni kao i prema drugim
zahtevima u vezi prirode i predela.
Viši ciljevi plana predela su prema tome osiguranje i razvoj, za potrebe ljudske zajednice,
optimalnih i trajnih materijalnih i nematerijalnih efekata prirodnih resursa. Oni obuhvataju
sledeće uređivačke i ekološke podciljeve, koji se uzajamno prožimaju i uslovljavaju, na
različitim nivoima i pod različitim aspektima:
(a) Obezbeđenje i razvoj optimalnih ekološko‐bioloških i strukturalno ‐ vizuelnih predeonih

celina;
(b) Obezbeđenje ekološki vrednih prostora kroz stvaranje integriranog sistema zaštićenih
prostora (područja zaštite prirode i predela, prirodnih spomenika, zaštićenih delova
predela, zaštite područja šuma i voda) kao i zaštite autohtonih biljaka i divljih životinja
(zaštita vrsta)
(c) Obezbeđivanje i stvaranje optimalnih veza korišćenja sa ekološke i strukturalno‐vizuelne
tačke gledišta, sa minimalnim uzajamnim oštećenjem korišćenja (minimiziranje kroz
upotrebu mera zaštite i nege), odnosno maksimalnog uzajamnog uticaja u smislu
unapređivanja.
Upoređivanjem ciljeva inženjerske biologije sa ciljevima plana predela, može se

zaključiti, da se ciljevi inženjerske biologije preklapaju sa ciljevima plana predela, pre svega,
u tački c) ali i delimično u tavčkama a) i b). Iz toga proizilazi, da je inženjerska biologija
sredstvo, odnosno radno područje plana predela i da sa planom predela ostvaruje deo
svojih ciljeva. To svakako ne znači da se inženjersko biološke mere primenjuju samo u planu
predela, već se u praksi one planiraju i izvode i u drugim stručnim oblastima, kao na primer,
u vodoprivredi i šumarstvu.
Pod ʺživim materijalomʺ podrazumevaju se delovi biljaka, cele biljke i biljne zajednice.
Pošto se u inženjersko ‐ biološkim merama koriste najviše same biljke ili u kombinaciji za
neživim materijalom (npr.: pri polaganju zastora, odnosno kod izgradnje ozelenjenog
suvozida, popločavanja ili izgradnje zidova od raster betonskih elemenata), za sve
inženjersko ‐ biološke “građevine”, pod izrazom “živi materijal”, podrazumevaće se delovi
biljaka, biljke ili biljne zajednice.
Pod ʺkorišćenjemʺ podrazumevaju se korišćenja prostora, kao što su: poljoprivreda,
uključujući vrtlarstvo, šumarstvo, vodoprivredu, naselja, saobraćaj; industrija, uključijući
dobijanje energije i snabdevanje energijom; odmor i rekreacija; i zastita prirode u svim formama
zaštite.
ʺUnapređivanjeʺ tih korišćenja prostora interpretirano je kao omogućavanje,
obezbeđivanje i optimizacija korišćenja prostora. Prema jednima, u smislu omogućavanja
Skripta
velike ekonomeke dobiti, kao što je, dostizanje visoke produktivnosti područja pod vegetacijom,
ostvarivanje najboljeg mogućeg funkcionisanja saobraćaja ili u stvaranju površina za odmor
koje ispunjavaju rekreacione efekte. Prema drugima, u smislu trajnih mogućnosti intaktnih
predeono‐ekoloških efekata, kao na primer, kod poljoprivrednog krišćenja u dobrom
funkcionisanju biološke borbe protiv insekata, ili na vodama, u efikasnom prirodnom
samoprečišćavanju. Naravno, ne na kraju, kroz omogućavanje snažnih humano‐ekoloških
efekata, koji su naznačeni činjenicom da se čovek dobro oseća i da nije telesno ugrožen i u
onim delovima predela koji nisu primarno određeni za rekreaciju i odmor.
Zahtevi koje inženjersko ‐ biološkim marama postavljaju pojedina korišćenja biće
postignut kroz:
Metode inženjerske biologije, koje su primenjene na ugroženom korišćenju prostora, kao
na primer, kroz vetrozaštitne pojaseve sa ciljem uvečanja poljoprivrednih prinosa, ili zelenilo
duž saobraćajnica, sa ciljem poboljšanja sigurnosti odvijanja saobraćaja.
Inženjersko ‐ biološke metode koje poboljšavaju veze različitih korišćenja. To jest,
jednom, za minimiziranje ili isključivanje štetnih uticaja jednog korišćenja prostora na drugo, na
primer, kroz ozelenjavanje između saobraćajnice i rekreacionog područja u cilju umanjenja
prašine i emisija buke, ili kroz sadnju između naselja i stovaršta u cilju stvaranja vizuelne
barijere. Ili za umanjenje ili otklanjanje suprotnih štetnih efekata, kao na primeru, tekučih voda i
poljoprivrednog krošćenja, gde inženjersko ‐ biološke mere, sa jedne strane, štite
poljoprivredu od šteta izazvanih vodom (obrušavanje obale), a sa druge strane, vodeni tok
od trajnog uticaja poljoprivrede (npr.: eutrofizacija, pesticidi).
U odnosu na zahteve koje postavljaju pojedina korišćenja mogu se dalje razlikovati:
profilaktične (izbegavajuće) mere inženjerske biologije, za otklanjanje mogućih šteta,
odnosno za postizanje, po mogućstvu povoljnih efekata (npr.: osiguranje kosina pri
zemljanim radovima ili vetrozaštitni pojasevi za osiguranje poljoprivrednih prinosa), kao i
mere za odklanjanje upravo nastalih šteta ili štetnih uticaja (npr.: metode isušivanje).
1.2 Objekti koji su izgrađeni biološko ‐ inženjerskim merama kao ekosistemi
1.2.1 Sastavni delovi i svojstva ekosistema
Ako se znaju i ako tačno mogu da se procene efekti inženjersko ‐ bioloških objekata,
kao na primer, zaštita od vetra ili osiguranje obala pomoću vrsta trske i vrbe, tada je činjenica
da će kroz inženjersko ‐ biološke metode biti ugrađeni prirodni ili prirodi bliski ekosistemi,
odnosno delovi ‐ ekosistema. Stoga što će ugrađivanjem “živog” biljnog materijala biti
stvorena istinska osnova za razvoj takvih ekosistema.
Ovde se mogu objasniti samo neka tipična svojstva tih ekosistema; pre svega takva,
koja imaju značaj za čovekovu životnu sredinu, odnosno bio‐inženjerske mere u funkciji
izgradnje ekosistema. U odnosu na pojedinosti o ekosistima naročito su značajni sledeći
autori: Ellenberg (1973 i 1978), Schwerdtfeger (1975) i Tischler (1976).
Pod ekosistemom se podrazumeva sklop međusobnih uticaja živog sveta i njihove
abiotičke sredine, odnosno sklop međusobnih uticaja biocenoza (životnih zajednica biljaka i
zivotinja) i njihovih biotopa (mesta življenja), koji se više ili manje nadalje održavaju kroz
samoregulaciju. Oni su prostorno i vremenski otvoreni sistemi.
Skripta
To znači, prema jednima, da po pravilu ekosistemi nemaju prostorno oštre granice,

oni su ʺspoljaʺ, dakle pod uticajem susednih ekosistema i vrše sopstveni uticaj na okolinu,
dakle na granične ekosisteme, kao na primer, kroz izmenu živih bića, hranljivih materija i
energije.
Prema drugim, ekosistemi imaju vremenski otvorenu dimenziju, oni se kontinuirano
dalje razvijaju, od sistema jednostavnih struktura do sistema komplikovanih strukturnih, ali
i ‐ naročito kroz čovekove uticaje ‐ mogu se povratno razvijati u susprostnom pravcu
(progresivne i regresivne sukcesije).
Prema Ellenberg (1978) pre svega u ekosistemima se mogu razlikovati četiri glavna
sastavna dela, koja stoje u dimaničkoj ravnoteži, kao posledica uskih međusobnih
uslovljenosti:
⋅ Primarni producenti (proizvođači) autotrofni organizmi, dakle naročito

asimilirajuće (zelene) biljke;
⋅ Konzumenti (korisnici, oni koji se hrane živim bićima). Heterotrofni organizmi,
dakle pre svega životinje, koji se mogu podeliti u phytophage (biljojedi), zoophage
(mesojedi, grabljivice) i parazite (nametnici);
⋅ Destruktori (razlagaći). Mineralizatori koji se pre svega sastoje od bakterija i gljiva
kao i saprophaga (korisnici otpadaka);
⋅ Abiotičke sredine. Zračenje, tj. svetlo i toplota; čvrste i gasovite materije, tj. mineralne
materije, voda, O2 i ugljen dioksid (CO2); prostorna struktura, tj. mediji (na primer
voda) i njihove promene kao površina, visina i supstrat; drugi abiotički uticaji kao
poremećaj, vatra i dr.
U ekosistemima se ustvari događa sledeće:

Primarni producenti grade organsku materiju kroz fotosintezu (asimilaciju), korišćenjem
sunčevog zračenja, ugljen dioksida, vode i mineralnih materija, odnosno oni pretvaraju
energiju svetla u hemijsku energiju, sa kojima se ostali organizmi ekosistema prehranjuju.
Primarni producenti služe konzumentima i to biljojedima, a ovi mesojedima kao hrana. Kod
mesojeda mogu se razlikovati različite grupe ili rašćlanjavanja, koje stoje međusobno u
odnosima plen ‐ grabljivica.
Usled izumiranja biljaka, ili delova biljaka, ili usled uginuća životinja, ostaje mrtva
organska supstanca, koja će biti razložene od strane destruktora. Jedan deo će biti korišćen
od saprofaga, kao hrana. Mineralizatori zahvataju mrtve organskihe materije kao i sastavne
(otpadne) produkte saprophaga i razgrađuju ih na mineralne materije, ugljen dioksid i vodu,
ukoliko ih ne koriste za ugradnju u sopstvenu biomasu. Saprofage i mineralizatori su pored
toga hranljiva podloga različitim konzumentima.
Produkti razgrađivanja, mineralne materije, ugljen dioksid i voda biće, ukoliko se one ne
iznosi iz ekosistema, ponovo iskorišćeni od strane producenata i delimično, u vezi sa
fotosintezom, koristiće se za izgradnju nove organske supstance.
Ova događanja u ekosistemima su delimično karakterisana kruženjem materije i toka
energije, u šta mi ovde nećemo ulaziti. Spomenuti su bili promet vode, kružni tok ugljen
dioksida i kiseonika, kao i kružni tok mineralnih materija. Naročito brojni ekositemi
postupaju veoma štedljivo sa mineralnim materijama, kako bi se ona ponovo vratila i
Skripta
uključila u kružno kretanje. Kroz kruženje materije različiti ekosistemi biće međusobno
povezani, u kojima će biti izmenjena živa bića i abiotičke materije.
U suprotnosti sa tokom materije, pri energetskom posmatranju ekosistema, mora se
govoriti o toku energije. Kako je već objašnjeno, autotrofne biljke gomilaju, pomoću
fotosinteze, energiju zračenja sunca u hemijskoj formi. Pritom biljke koriste samo vrlo mali
deo sunčeve energije, koja maksimalno, prema sadašnjim saznanjima, iznosi jedva 5%. Ta
energija vezana u biljkama biće tada kroz lance ishrane, ili bolje kroz mrežu ishrane, nadalje,
uvek ponovno preobračena i teći će napolje iz ekositema kao neiskorišćena toplota disanja
(Ellenberg 1973).
1.2.2 Inženjersko ‐ biološki efekti
Ekositemi su suprotno ʺtehničkimʺ sistemima, koji su sastavljeni iskljčuvo od neživih

sastavnih delova, sastavljeni od abiotičkih i biotičkih elemeneta i stoga ne podluže samo
hemijsko/fizičkim, već i biološkim, odnosno ekološkim zakonomernostima. Na osnovu toga,
ekosistemi, u odnosu na njihovo inženjersko ‐ biološko dejstvo, imaju pre svega sledeće
prednosti (Schlüter 1971b):
⋅ Oni imaju sposobnost samoregulacije, dakle mogu, duže ili kraće vreme, sami
da se održavaju, bez čovekovog uticaja. Oni mogu do izvesnog stepena da na
različite načine kombinuju svoje sastavne elemente; postojeće elemente da
dopune novim; druge elemente dodatno da prime, ali i da iskljuće postojeće
elemente bez nadoknade. Primer: Žive biljke preuzimaju funkciju izumrlih
biljaka. Pojedine vrste biljaka i životinja biće potisnute i tada dopunjene
novim vrstama biljaka i životinja.
⋅ Pokazuju mogućnost regeneracije i u položaju su da delimićno oštećene
elemente ponovo uspostave. Primer: mehanički oštećene biljke imaju
sposobnost regeneracije. Oni mogu jedan deo njihovih elemenata samostalno
da razvijaju do stepena visokih efekata. Primer: Prožimanje zemljišta
korenjem deluje na učvršćivanje zemljišta.
⋅ Oni omogućavaju prostorno širenje usled rasta ili umnožavanje svojih
elemenata. Primer: Biljke rastu.
Iz ovih svojstava mogu se izvesti prednosti ali i nedostaci inženjersko ‐ bioloških

načina gradnje u poređenju sa ʺtehničkimʺ građevinama. Inženjersko ‐ biološke građevine
pokazuju sledeće prednosti:
a) One nisu izložene trošenju i razaranju posle završetka izgradnje, kao veliki deo
tehničkih građevina, već sa razvojem dostižu stabilnost i funkcionisanje. One se
same dalje izgrađuju. Ovo počiva pre svega na sledećim pogodnostima:
⋅ one su u položaju samostalno da izglade ili otklone mala oštećenja;

⋅ one mogu same da se prilagode do izvesne mere izmenjenim uslovima
sredine;
Skripta
⋅ one mogu samostalno dalje da razvijaju

objekte koji se šire, koji su kompleksni,
efektni i stabilni (Slika 1.2.2.1);
b) mada ʺtehničkeʺ građevine mogu da

ispunjavaju predeono ekološke efekte (npr.:
zastita od vetra korišćenjem asura), preko
inženjersko ‐ bioloških objekata postižu se
predeono ‐ ekološki efekti, koji se krozʺ tehničkeʺ
građevinske radove ne mogu postići: npr.: uticaj
na kruženje vode kroz transpiraciju.
c) struktura biljaka, proizvodi vizuelne efekte, koji
se ʺtehničkimʺ građevinama ne mogu postići (Slika
1.2.2.2).
Slika 1.2.2.1 Trska 3 meseca nakon
sadnje Inženjerko ‐ biološke građevine ipak imaju nedostatke,
u poređenju sa tehničkim, koji se ne mogu prevazići:
a) Dok za ʺtehničkeʺ građevine stoji na

raspolaganju veliki broj materijala (kao na primer,
prirodni kamen, veštački kamen, beton, metal,
veštački materijali) kod inženjersko ‐ bioloških je na
raspolaganju samo biljka. To sužava, kao i na
osnovu njihovih sposobnosti i karakteristika,
mogućnosti njihove primene :
⋅ one moraju da budu ograničene na područja u kojima
uslovi staništa odgovaraju uslovima života vegetacije;
⋅ biljke u inženjersko – biološkim objektima ne razvijaju
se uvek bez oštećenja, dok ʺtehničkeʺ građevine ne
mogu tome da budu izložene;
⋅
stoga biološko – inženjerske mere ne mogu da reše sve
Slika 1.2.2.2 Ista trska u drugom
vegetacijonom periodu zadatke, koji se inače mogu rešiti “tehničkimʺ
metodama građenja.
b) Suprotno tehničkim objektima, koji su po pravilu nakon završetka preuzeli funkciju,
“živi” materijal u početku ne ispunjava optimalne efekte, tj. dostiže svoj optimum
tek nakom više godina.
c) Inženjersko ‐ biološke mere zauzimaju više mesta od ʺtehničkihʺ objekata.
Prednost je, ustvari, korišćenje obe metode građenja. Stoga je dobra kombinacija
inženjersko ‐ bioloskih građevinskih materijala sa neživim materijalom.
Skripta
Sa inženjersko ‐ biološkim objektima mogu se postići različiti efekti. Na velikim

prostorima može se osigurati zemljište od erozije (spiranja, denudacije1), sanjiranje klizišta,
sprečiti ispiranje tla i dr. Pored toga, mogu inženjrsko ‐ biološki objekti poboljšati
mikroklimu (npr.: zaštitni pojasevi od vetra), prečištiti vode (npr.: pojas sa trskom), kao i u
velikom stepenu obezbediti zaštitu od buke i emisija prašine i odsjaja na saobraćanicama
(npr.: zaštitni pojasevi protiv buke, prašine i odsjaja).
Pored toga inženjersko ‐ biološki objekti su biotopi za brojne vrste biljaka, odnosno
biocenoze (Slika1.2.2.4) i doprinose ulepšavanju slike predela.
1.2.3 Značaj za prirodu i čoveka
Značaj inženjersko ‐ bioloških objekata je

najpre u njihovom dejstvu na dato korišćenje
prostora; ispunjavanje cilja zbog koga su izgrađene.
Nezavisno od toga da li je planirano, ili se radi
o povoljnom ʺsporednom efektuʺ, biološko ‐
inženjerski objekti dobijaju veliki značaj u činjenici da
su to biotopi; tom činjenicom deluju suprotno
osiromašivanju predela sa staništima za biljke i
životinje i doprinose ekološkoj raznovrsnosti
predela.
Ta ekološka raznovrsnost je neophodna na

osnovu sledećeg:
1. Vrste biljaka i životinja odnosno biocenoze treba

održavati:
Slika 1.2.2.4 Primer značaja inženjersko
bioloških objekata kao biotopa. Živica na zbog ⋅ njihovog poznatog značaja za
zemljanom nasipu nastanjena je sa 25 vrsta komponente predela i njihove međusobne
insekata (Tischler 1972)
uticaje i samim tim za čoveka;
⋅ prema drugima, zbog njihovog još nepoznatog značaja, i u tom slučaju postavljanja
cilja, da se kroz održavanje velikog bogastva vrsta, pod datim okolnostima,
izbegavaju oštećenja prirodnih komponenata (vode, vazduha, zemljišta, biljaka i
životinja) i njihovih međusobnih uticaja, što opet ima velikog značaja za čoveka;
⋅ pored toga, da se vrstama obezbede biološki osiromašena područja, kako bi ih one
ponovno naselile;
⋅ da se zadrži potencijal gena za razmnožavanje;
⋅ i ne na kraju, sa stanovišta etike; sto znači, da se i za budućnost zadrži raznovrsnost
biljaka koja je nastala u toku evolucije i da se ne razori mogućnost daljeg razvoja
života.
1
otkrivanje, ogolićenje; geol. zajednička delatnost erozije i raspadanja, zbog koje, usled odnošelja zemlje, dolazi do snižavanja
tla.
Skripta
2. Raznovrsno struktuirani ekosistemi, po pravilu, su stabilniji i mogu se, kroz

samoregulaciju, bolje i brže prilagoditi promenjenim uslovima sredine, odnosno kroz
višestrane mogućnosti kombinacija elemenata ekosistema. Stoga ekositemi jednostavne
strukture, kao na primer, monokulture, lako su uništive kroz kalamitet štetočina ili druge
prirodne katastrofe.
3. Stoga nije isključeno, da raznovrsno struktuirani ekosistem, prostorno jedan pored

drugog, kao i kombinacija stabilnih ekosistema sa ekosistemima jednostavnih struktura, i
stoga male stabilnosti, deluje povoljno na mogućnost samoregulacije i stabilizacije većih
predeonih celina. To uzajamno dejstvo, na primer, upućuje, u agrarnom predelu, na
značaj zaštitnih pojaseva od vetra i na biološku borbu protiv štetočina.
4. Na kraju raznovrsnost doprinosi vizuelnom unapređenju predela i time prijatnijem

doživljaju tog predela od strane čoveka. Svakako stvaranje raznovrsnosti, samo po sebi,
još uvek nije uređenje predela. Ipak ono je predpostavka; pošto monotonija, samo u
retkim slučajevima, vodi vizuelno zadovoljavajućem rešenju.
2. PLANIRANJE BIOLOŠKO INŽENJERSKIH MERA
2. 1. Inženjersko ‐ biološke mere u sistemu planiranja predela
Prema svetskim iskustvima planiranje predela može da bude:
1. Ili samostalno stručno planiranje, ili se u nekim zemljama javlja kao stručni prilog
drugim stručnim planovima, dakle, planiranje predela je ʺorijentisano na prožimanjeʺ
drugih stručnih planova.
2. Obe vrste planiranja predela javljaju se na različitim nivoima planiranja (od nivoa zemlje,
regiona, okruga, opštine) ili obuhvataju pojedinačne objekte.
Predlozi za inženjersko ‐ biološke mere moraju se što pre uvoditi, u oba načina planiranja
predela, kako bi se povečale šanse realizacije. Tako već u programima predela i okvirnim
planovima predela (što je slučaj namačkog zakonodavstva u oblasti planiranja predela),
odnosno u istraživanju nosivosti predela i rizikoanalizama (kod nas analizama uticaja
objekata na životnu sredinu) treba zastupati programske postavke o inženjersko ‐ biološkim
merama i razvijati okvirne koncepte ovih mera. Nakon toga treba ih konkretizovati na nižim
nivoima planiranja u planove predela na nivou opština i prilozima nege predela. Na kraju, u
izvođačkim planovima, zahtevaju se detaljnija obrazloženja izgradnje, planovi ozeljenjavanja
i određivanje smese trava.
U sledećem biće dati neki primeri planiranja predela gde su unete inženjersko ‐ biološke
mera ‐ primeri su iz nemačke prakse planiranja predela:
Skripta
Na nivou planiranja predela kao samostalnog stručnog plana za Okvirni plan predela
Baden‐Württemberg (1983) i za Okvirni plan za region Rheinpflaz ‐ Okrug Südpflaz
(Kiemstedt 1980) bilo je predviđeno:
ʺ2.5 vodoprivreda ... prirodno uređenje i ozelenjavanje obala vodotoka uz obrazloženje

njihovog istovremeno pogodnog uticaja na brojni biljni i životinjski svetʺ.
ʺ2.9 napuštanje površinskog kopa rudnog ležista ... nakon napuštanja treba izvršiti
rekultivaciju, umetanje i povezivanje sa predelom.
ʺ2.10 Otpaci... rekultivacija starih deponija smećaʺ.
“Deo VII... 4.4.1 poljoprivreda ... ponovno
oživljavanje prostora kroz sadnju drveća a u
saglasnosti sa zahtevima ekološke stabilizacije.
Prilagođavanje sadnje reljefu i omogućavanje
raščlanjavanja prostora, naročito na niskim
terasama i komasiranim vinogradima. Sadnja
se zahteva u vezi izgradnje saobraćajnica i
vodenih površina.”
“Deo VII...4.4.12 odstranjivanje odpadaka...
izbor mesta (tj. bez opasnosti i higijenski
povoljnog). Mere poslovanja i rekultivacije
treba da su tako izabrane za buduća
postojenja, da je uravnotežen uticaj na
komponente predela i sliku predela.
U istraživanju nosivosti predela

(Carryng‐capacity) takođe se nalaze upustva
Slika 2.2.1 Šema toka planiranja inženjersko‐ bioloških
mera za inženjersko ‐ biološke mere. Tako je na
primer, u istraživanju uticaja autoputa L288n i
nosivosti predela Haan/Hiklden (Langer et al 1981) predviđena ʺ ivična ‐ rubna sadnja,
pojaseva, kao zaštita od buke, sadnja drveća na škarpama duž puta i za zaštitu od buke i
pogledaʺ ‐ kako bi se umanjila oštećenja izgradnjom saobraćajnice.
2.2. Razvoj inženjersko biološkog okvirnog koncepta
Pod inženjersko biološkim okvirnim konceptom podrazumevaju se iskazi o tome

koje se korišćenje zahteva i sa kojim merama, odnosno podciljevima biološko inženjerskih
mera. (Primeri: zahtevi ʺvodoprivredeʺ kroz podcilj ʺosiguranje obalaʺ; Zahtevi
ʺpoljoprivredeʺ kroz podcilj ʺzastita od vetraʺ).
Ovaj okvirni koncept je pre svega razvijen iz informacija o zahtevanom korišćenju
prostora i postojećeg stanja uključujući postojeća i moguća oštećenja (Slika 2.2.1).
Na kraju treba razjasniti kojim korišćenjima treba da služe biološko ‐ inženjerske
mere. To znači da je inženjersko ‐ biološke mere potrebno tek tada planirati kada je
utvrđeno krajnje korišćenje prostora. Tako na primer, nije poželjno planiranje zaštite obala
bagerskog jezera – šljunčara, ako nije utvrđeno njegovo dalje korišćenje, odnosno namena.
Skripta
U ovom stadijumu planiranja treba pobliže analizirati sadašnja stanja staništa na

kojima treba da budu sprovedene i inženjersko ‐ biološke mere. Pod pojmom ʺstaništeʺ
obuhvaćene su postojeća, odnosno nedostajuća vegetacija i celokupnost prirodnih faktora,
čiji razvoj je više ili manje pod uticajem čoveka. Za ovaj koncept su po pravilu dovoljne
informacije o klimi (temperature, padavine, vetar, antropogeno zagađenje vazduha),
zemljištu (vrsta zemljišta, tip zemljišta, sadržaj vlage, toksični materijali), stenovitosti,
reljefu, realnoj i potencijalnoj vegetaciji, kao i zajednički efekat stanišnih uslova. Pošto
zahtevi koršćenja prostora obuhvataju odstranjivanje postojećih kao i mogućih šteta, kao na
primer,pojava erozionih brazda usled obrade zemljišta, treba ispitati, takođe, da li ova
oštećenja postoje ili se očekuju.
2.3 Izrada inženjersko ‐ biološkog izvođačkog plana
Pod inženjersko ‐ biološkim izvođačkim planom podrzaumevaju se detaljna upustva

za izvođenje zahtevanih inženjersko ‐ biloških mera.
Prema jednima, inženjersko ‐ biološki izvođački plan razvija se iz upravo predloženog
okvirnog koncepta, na osnovu zahteva određenih korišćenja prostora i podciljeva
inženjersko ‐ bioloških mera (Slika 2.2.1). Pored toga ovde je potrebno detaljnije istraživanje
stanišnih uslova. Sa te tačke gledišta od naročitog značaja su sledeće informacije:
• Klima (temperature i padavine, svrsishodnije je iskorišćavanje klimadijagrama;

učestalost pravaca vetra i jačina vetra; antropogeno zagađivanje vazduha)
• Zemljište (tip zemljišta i vrste zemljišta, za ovo se često preporučuje otvaranje profila;
sadržaj humusa i hranljivih materija uključujući elemente i u tragovima; PH‐vrednost;
sadržaj toksičnih materija, kao na primer, teških metala; zbijenost tla; sadržaj vode u
zemljištu uključujući vlažna mesta, staništa sa podzemnom vodom i pojava voda)
• Stenovistost (vrsta stenovitosti, struktura, kao na primer, slojevitost; horizontalne i
vertikalne pukotine)
• Reljef (nagibi; visinske razlike; ekspozicija)
• Vegetacija (realna vegtacija; današnja potencijalna prirodna vegetacija koja je posledica
(pokazatelj) stanišnih uslova; ugrožene vrste biljaka)
• Fauna (naročito izumiranje ugroženih vrsta)
• Rrealne i potencijalne štete ili oštećenja, kao efekat zajedničkog ili suprotnog dejstva
faktora staništa (npr:. površinska i brazdasta erozija, odronjavanje obale, klizenje škarpi)
uključujući prouzrokovaće šteta.
Pored ovoga za pojedine objekte je potrebno tražiti specifične informacije, kao na primer,
za inženjersko ‐ biološke mere na vodi: podaci o sadržaju hranljivih materija u vodi i
zagađenje voda, kao i visina i godišnje promene nivoa voda, ili kod bioinženjerskih metoda
sanacije deponija smeća: podaci o sastavu smeća i moguće pojave toksičnih gasova, kao na
primer, metana.
U ovoj fazi planiranja je,pored toga, potrebno ustanoviti vegetacionu struktura, kroz koju
će biti postignut podcilj inženjersko ‐ bioloških mera; na primer, sa trskom; livadom;
žbunjem ili drvenastom vegetacijom ‐ šumom. Ona se ustanovljava pre svega na osnovu
Skripta
saznanja o datom korišćenju prostora, podcilju bioinženjerske mere i uslovima stanista

(Slika 2.2.1).
Dakle, izrada inženjersko ‐ biološkog izvođačkog plana dobija se pretežno iz
korišćenja prostora, podciljeva plana predela (ako se on radi), uslova staništa i planirane
vegetacijone strukture. On se ograničava pre svega na (Slika 2.2.1):
⋅ izbor bio‐inženjerskih metoda

⋅ prostornog rasporeda inženjersko ‐ biološkog objekata
⋅ vreme izvođenja mera
⋅ procene obima izgradnje
⋅ mera održavanja
⋅ obračuna cene koštanja
Kod izbora biološko inženjerskog metoda izgradnje treba proceniti današnje poznate
bio‐inženjerske metode, utvrđene u okvirnom konceptu, kao npr.: polaganje vrbovog pruća
za zaštitu obala ili ugradnja živica za učvršćivanje nagiba. Metode izgradnje se mogu
podeliti na: izbor materijala za izgradnju (živ ili neživ), izbor načina gradnje, promene
uslova staništa i mere za ʺnegu ‐ obnavljanjaʺ.
Pod prostornim rasporedom se podrazumeva položaj inženjersko ‐ bioloških
građevinskih objekata na terenu. On obuhvata na primer, planiranje sistema zaštite od vetra
ili utvrđivanje današnjih oštećenih delova obala reke, na koje treba, za osiguranje obale,
postaviti pletare od vrbovog pruća. Plan se radi najčešće u razmeri 1: 500 do 1: 5000.
Nakon toga se razvija plan vremenskog sprovođenja mera izgradnje; na primer,
predstava o vremenu početka i trajanja izgradnje, preko redosleda, početka i trajanje
pojedinih faza izgradnje kao i o trajanju nega obnove.
Ovo nije samo neophodno kako bi se dao naručiocu pregled predviđenog vremena
izvođenja i koštanja, već i zbog pravovremenog izvođenja mera. Na kraju treba naročito
razmotriti sledeće. Mere biološke izgradnje predela, kao posledica srazmerno laganog rasta
biljaka, često dostižu pun efekat tek za nekoliko godina, pa je stoga dobro, da se što pre
sprovedu, kako bi se do nekog stepena ublažio taj nedostatak. Često je moguće i treba početi
sa izvođenjem već kada određeni objekat, kao su, na primer, ulica, regulacija tekućih voda,
deponije, promene suvih i vlažnih staništa, još uvek u izgradnji, odnosno u upotrebi.
Pod procenom obima mera izgradnje se podrazumevaju podaci o obimu radova (npr.:
m3 iznošenja zemlje, m2 planiranih površina, utrošak površina i vremena za negu
obnavljanja) i drugo o predpostavkama utrošenog građevisnkog materijala (npr.: količina
biljaka, m3 stena, kolaca, žice).
Ovo nije samo osnova za procenu koštanja već i prilog za određivanje planiranog
vremena sprovođenja radova. Na osnovu tih podataka mogu se pravovremeno nabaviti
materijali za sprovođenje radova. U vezi sa tim potrebno je pravovremeno zaključiti dogovor
sa rasadnicima o isporuci određenih vrsta biljaka i količini.
Za izvesni vremenski period treba obezbediti financiska sredstva za održavanje. Mere
održavanja su već sagledane u biološko ‐ inženjerskom izvođačkom planu i takođe ih je
potrebno uzeta u obzir u proceni koštanja (Primer: ponavljanje polaganja položenica u cilju
podmlađivnja staništa). Pritom nije neophodno, i često je nemoguće, tačno utvrditi trenutak
Skripta
u kome će se sprovesti održavanje. Često se to svodi na predviđanje takvih neizbežnih mere i

procenu verovatnog koštanja, i sa tim pravovremenog planiranja sredstva.
Na kraju se daje procena košanja izvođenja ovih mera, uključujući završne mere nege
i održavanje. Takva procena koštanja daje naručiocu pregled očekivanih finansijskih
opterečenja.
Izrada inženjersko biološkog izvođačkog plana sledi po pravilu u planovima predela
koji su prilog stručnih planova na nivou planiranja objekata, pre svga u pratećem planu nege
predela. Zakonske predpostavke za preduzimanje inženjersko ‐ biološkog izvođačkog plana
nalaze se i u našem Zakonu o zaštiti životne sredine, odnosno Zakonu o zaštiti prirode
(nažalost nisu deklarativno date već se mogu predpostaviti). Drugi osnov za njihovo
uključivanje su obaveze izrade Analize uticaja objekata na životnu sredinu kao i Strateške
analize uticaja, zakonski regulisane u našem zakonodavstvu.
Dalje mogućnosti za inženjersko ‐ biološke mere nude brojne smernice u okviru
Zakona o šumama, Zakona o vodama i Zakona o poljoprivrednom zemljištu, kao na
primer: uvažavanje zaštite prirode i nege predela pri komasaciji, u hidrogradnji ili
iskorišćavanju šuma.
2.4 Odlučivanje o inženjersko ‐ biološkim merama gradnje
Ne moraju se u svakom slučaju “štete” ili “oštećenja upotrebiti biološko ‐ inženjerske

mere. Na razmišljanje, da li su ovakve mere upotrebljive ili ne navodi, sa jedne strane,
nedostatak različitih biotopa za različite vrste, ali i potrebe istraživanja kao i formiranja
demonstracionih objekata. Ovo stoga, što će kroz realizaciju bio‐inženjerskih mogu uništiti
vredni biotopi i stoga što se bio‐inženjerskim merama stvaraju novi biotopi. Tako su na
primer, odroni obala na tekućim vodama sa ekonomskog stanovišta šteti, pošto ugrožavaju
granična korišćenja ili namene prostora. Gledano sa stanovišta ekologije oni predstavljaju
vredne biotope za legla ptica. Manje ili više strme kosine kamenoloma ne moraju u svakom
slučaju da budu ozelenjene i ublažene, pošto one mogu da služe kao staništa za retke ili
istrebljene biljke, ili mogu da budu koriščene za pračenje sukcesije ili kao geološki
demonstracioni objekti. Takvi primeri pružaju se od virova na tekućim vodama, strmim
odsecima bagerskih jezera, do pokretnih pešćanih dina i dr.
Odluka, da li će sa inženjersko ‐ biološkim merama biti postignuti povoljni efekti,

odnosno biti otklonjene“štete” zavisi od pažljivog odmeravanja prednosti i mana.
3. INŽENJRSKO BIOLOŠKE METODE IZGRADNJE
3.1. Zajedničko
Kako je već u prethodnim poglavljima prikazano inženjersko ‐ biološke metode mogu se

podeliti na:
1. izbor građevisnog materijala,
2. izbor načina izgradnje,
3. promene stanišnih uslova i
Skripta
4. negu pripodizanju.
Između prva tri pomenuta radna koraka postoje uzajamni odnosi, u kojima svaki korak
utiće na ostale ili je pod uticajem druga dva. Nasuprot, nega pri podizanju zavisi od prva tri
pomenuta koraka, ali po pravilu ih ne menja. Planovi izvođenja inženjersko ‐ bioloških
metoda izvode se pretežno u razmeri 1: 10 do 1: 250.
3.1.1 Izbor materijala
Inženjersko ‐ biološko metode mogu da budu izvedene sa živim materijalom ili sa

kombinacijom živog i neživog materijala. Izbor materijala podešen je prema:
a) zahtevima proizašlim od ugroženog korišćenja prostora,

b) nepromenjenim ili u okviru mera izgradnje promenjenim uslovima staništa,
c) planiranoj strukturi vegetacije,
d) prema predviđenom načinu izgradnje; na primer, kada su načini izgradnje planirani
uz predpostavka lakog ožiljavanja delova biljke. Tako se na primer, za izgradnju
pletara zahteva se primena grana određenih vrsta vrba koje se lako ožiljavaju.
3.1.2 Vrste materijala
3.1.2.1 “Živi” materijal
Živi materijal može se podeliti na pojedinaćne grđevinske elemente i složene

građevinske elemente (Schlüter 1971b):
a) Biljke
u podpunosti sa korenom i nadzemnim izdankom, drvenaste ili zeljaste biljke
b) Delovi biljaka
• Drvenasta reznice
dugačke 25‐30 cm, debljine 1 cm, sa sposobnošću ožiljavanja nerazgranatog dela
odrvenjenog nadzemnog izdanka;
• Odrvenjeni kočići
50 ‐120 cm dugački, najmanje 3 cm debljine sa sposobnošću ožiljavanja nerazgranatog
dela odrvenjenog nadzemnog izdanka;
• Motke
preko 150 cm dugačke, sposobane za ožiljavanje nerazgranatog dela jakog, odrvenjenog
nadzemnog izdanka;
• Pruće
dužine preko 120 cm sa sposobnošću ožiljavanja nerazgranatog dela savitljivog,
drvenastog nadzemnog izdanka;
• Grančice
Skripta
tanje, najmanje 50 cm dužine, sa sposobnošću ožiljavanja razgranatog dela odrvenjenog

nadzemnog izdanka;
• Grane
deblje, najmanje 50 cm dužine, sa sposobnošću ožiljavanja razgranatog dela odrvenjenog
nadzemnog izdanka;
• Grm
pomešano od grančica i grana koje se lako ožiljavaju;
• Stabljike trske
sa sposobnošću ožiljavanja, po pravilu nerazgranati delovi neodrvenjenog nadzemnog
izdanka;
• Izdanci (ponik)
podzemni;
• Delovi korena
sa sposobnošću deljenja delova odrvenjenog i neodrvenjenog korenja;
c) Setva
pomešano iz semena i ovojnice semena, ljuspi, plodova i plodonosnih omotaća;
Složeni građevinski elementi sastoje se iz više pojedinačnih građevinskih elemenata i

mogu se u toj formi prethodno pripremiti i liferovati na mesto izgradnje i zatim ugraditi. U
tu grupu spadaju:
a) Fašine od živog materijala

⋅ povezano pruće ili grane, prosećne debljine 10 ‐ 15 cm i dužine 200 do 400 cm;
b) Parče treseta, ledine, bale, busena
⋅ parčad biljne zajednice veličine oko 30 x 30 cm i debljine 2,5 do 4 cm
c) Parče ledine, utrina (travni tepih)
⋅ veličine 30 x 167cm i 1,5 do 2,5 cm debljine, deo zajednice biljaka u vidu tepiha,
često zajednice trava. Dimenizija 30 x 167 je izabrana zato što dve trake površine
čine 1 m2.
d) Razastiranje slame (malč)
⋅ sastavljen od organskih supstanci u vidu tepiha sa semenom u ili na pokrivaču.
Pored toga živi građevinski materijal razlikuje se prema vrsti biljaka. Na primer, grane vrbe
su drugačiji građevinski materijal od grana topole.
3.1.2.2 Neživi građevinski materijal
Od neživog materijala koji se koristi za biološko ‐ inženjerskke mere treba naročito

spomenuti:
⋅ drvo (daske, grede, kočići, klinovi);

⋅ prirodni kamen (stene, šljunak, tucanik, ploće, kamen za kaldrmu i dr.);
Skripta
⋅ veštački kamen (npr.: puna opeka, perforirana opeka, šuplji blokovi od različitog
materijala, kao gline, krečnjaka, betona i dr.);
⋅ metal (cevi, šipke, žićani pletari, žica, ekseri, zavrtnji i dr.);
⋅ čvrsti veštački materijali (blokovi, železnički pragovi, tkanja, prepleti i dr.) ;
⋅ tečni veštački materijali (emulzije).
3.1.2.3 Kombinacija živog i neživog materijala
Inženjersko ‐ biološke metode je moguće izvesti isključivo sa živim materijalom ali

povoljnije su kombinacije živog i neživog metrijala, pošto se ova dva metrijala dopunjuju.
U upotrebi su samo oni neživi materijali koji nisu toksični za biljke. Ovi materijali često
moraju da ostvare pravu vezu sa živim materijalom. Ova kombinacija se sastoji od toga da
neživi materijal, u zemlji ili na njegovoj površini, gradi čvrst skelet sa međuprostorima, koji
se ispunjavaju biljkama, i koji je prožet korenovim sistemom. Stoga mogu da se
upotrebljavaju samo neživi materijali koji štite tlo, ali ne beton ili popločavanje bez
međuprostora, ili bitumen kao kompaktan pokrivač. Naročito su pogodni, između ostalog,
nasipi stena i šljunka, ploče sa što širim fugama, kao i suviozidi i zidovi od gotovih
betonskih elemenata.
Često se postavlja pitanje, da li biljke svojim rastom neće polomiti zastore i suvozide.
To je samo onda moguće kada stena popusti pod pritiskom biljke, kada se stena suprostavlja
pritisku biljke sa malim suprotnim pritiskom. Na taj način, jačanjem i rastom korena
pojedinih vrsta drveća, može da dođe do podizanja na primer, kamenih ploća.
Ako su popločavanja ili suvozidi čvrsto optočeni sa šibljem, tako da stene ne mogu
bočno da se razlabave, pošto susedne biljke vrše takođe jak suprotni pritisak, neće doći do
obrušavanja. Prema drugima, ne može da dođe do obrušavanja visokih zidova odnosno
suvozida, pošto biljke pokrivaju stene i od grana grade zadebljanja koja sprećavaju odron
kamena. Dakle ne sledi popuštanje, već nasuprot učvršćivanje fuga kod popločanih
površina ili u zidovima.
3.1.3 Osnovna načela za formiranje staništa sa drvećem i travnjacima
Nezavisno od toga kojoj biljnoj zajednici težimo, i takođe od toga, da li će biti

primenjena kombinacija živih i neživih materijala, po pravilu, neće biti naseljene sve vrste
predviđene zajednice. Biće unete samo neke vrste predviđene zajednice i to sa širokom
ekološkom amplitudom i visokom građevinskom vrednošču (= velikim mogućnostima
promene staništa). Ostale vrste će biti dopunjene prirodnim putem i sa unetim biljkama
zatvoriće planiranu biljnu zajednicu.
U vezi sa tim postavlja se pitanje za diskusiju, da li treba upotrebiti smesu biljaka ili
semena koja je bogata vrstama ili onu koja je siromašna vrstama. Prema istraživanjima
Boeker (1970), iz siromašne smese trava na bazi Festuca ovina, Festuca rubra, Poa pratensis i
vrsta Agrostis dobijaju se gušći travnjaci nego od smesa koje su bogate vrstama. Nasuprot,
Schieshtel (1973) preporučuje sejanje mešavina trava bogatih vrstama pošto su stabilnije i
pogodnije za obnavljanje od mešavina siromašnih vrstama.
Skripta
Takođe, kod inženjersko ‐ bioloških mera

pogodnije su kombinacije bogate biljnim vrstama i
bogatije mešavine semena na osnovu sledećeg:
a) Uslovi staništa za inženjersko ‐ biološke mere nisu

često sagledljivi u svim pojedinostima. Pored toga
javlja se nehomogenost staništa u vertikalnom i
horizontalnom pravcu. Primenom mešavina
bogatih vrstama povečava se mogućnost, uprkost
nepoznavanju svih osobenosti staništa i razlika u
stanišnim uslovima, da najmanje jedna vrsta nađe
povoljne uslove za rasta,
b) U poređenju sa polaznom vegetacijom, koja je
Slika 3.1.3.1 Kombinacija vrsta drveća kod siromašna u vrstama, polazna vegetacija bogata
pošumljavanja na malim lokacijama; 1=25 biljaka
od jedne vrste
u vrstama ima raznovrsne mogućnosti daljeg
razvoja, pošto lakše može da se prilagoditi
različitim i promenjenim uslovima sredine.
Da bi sve unete vrste, bilo da su sađene cele biljake,

delovi biljaka ili setva semena, imale iste polazne
šanse, treba uzeti u obzir sledeće:
a) Svaka vrsta nema isto ušeće u sadnji. Da li je to od

značaja, da u jednoj kombinaciji biljaka ili smesi
semena, jedna ili druga vrsta bude procentualno
jače ili manje zsastupljena?
b) Da li je uzeta u obzir konkurentska snaga
pojedinih vrsta. Vrste sa snažnom moći
potiskivanja drugih vrsta treba planirati u manjem
Slika 3.1.3.2 Kombijacija vrsta drveća na procentualnom učešću, od vrsta sa malom
uzanim i dugačkim lokacijama 1 = 100 jedinki sposobnošću potiskivanja drugih vrsta.
mladog drveća; 2 = odraslo drveće koje ostaje
nakon seče
Biljke se ne postavljaju u mešavini pojedinačno
(po jedna biljke od jedne vrste), pošto tada postoji mogućnost da vrste koje sporo niču budu
potisnute od vrsta koje brzo niču.
Generalno, može se zaključiti da veličina grupe jedne vrste biljaka može da raste sa
povečanjem površine na kojoj se primenjuju bio‐inženjerske mere. Na malim gradilištima
drveće mora da bude ugrađeno u malim grupama, pošto na drugi način ne bi bilo uneto
dovoljno različitih vrsta i ne bi bila postignuta mešovitost. Ukoliko takva gradilišta nisu u
vidu traka, već imaju površinski oblik, svrsishodne su grupe od 10 ‐ 50 biljaka od jedne vrste.
To odgovara otvoru za sadnju 100 x 100 cm, dok je površina za sadnju biljaka, jedne vrste,
dužine stranica 3‐7 m (Slika 3.1.3.1).
Skripta
Ako je gradilište velikih dimenzija i u vidu traka, kao na primer, niske dugačke škarpe,
drveće je postavljeno na način kako se to radi kod vetrozaštitnih pojaseva. Kod ovakvih
gradilišta, na bazi lakšeg izvođenja, grupe su veličine od 100 do 250 biljaka jedne vrste, sa
jamama za sadnju 100 x 100 cm i veličinom ivica otvora za sadnju jedne vrste od 10 ‐ 15 m.
Kod ovakve veličine grupe može se očekivati da u toku razvoja staništa i preduzetih mera
prorede, će preostati 1‐5 odraslih stabala po grupi i time će biti postignuta dobra mešavina
vrsta (Slika 3.1.3.2).
3.1.3.1 Naseljavanje vrsta današnje potencijalne vegetacije
U skladu sa mogućnostima cilj kojem se teži (= planiranje konačne vegetacije) je

naseljavanje današnje potencijalne vegetacije. Pošto, kako će u sledećem biti objašnjeno, ona
ima po pravilu najveću stabilnost (= sposobnost daljeg razvoja bez uticaja čoveka kroz
samoregulaciju), ona će u podpunosti i trajno izvršavati zadatke bio‐inženjershih mera, čime
će i troškovi održavanja biti smanjeni.
Današnja potencijalna prirodna vegetacija može se zamisliti kao vegetacija nastala bez
čovekovog uticaja, odnosno najviši razvoj prirodnih biljnih zajednica, koje odgovaraju
trenutnim uslovima staništa (Schluter, 1970). Za bolje razumevanje današnje prirodne
potencijalne vegetacije pogledajte sledeća upustva (Lohmyer 1961; Schluter 1970; Seibert 1962 i
1968; Trautmann 1966; Tuxen 1956):
a) Radi se o prirodnim biljnim zajednicama, isključen je čovečiji uticaj pri njihovom

nastajanju i razvoju. U dugom vremenskom periodu održavaju se zahvaljujući
mogućnostima regulacije i regeneracije.
b) Ona je misaona konstrukcija. Stoga se ne podudara često sa današnjim činjeničnim
stanjem, saglasno realnoj vegetaciji, kao na primer, kada je nastanjena naknadna
vegetacija, kao što je slučaj sa njivama. (Na takvim mestima je moguće konstruisati
današnju prirodnu potencijalnu vegetaciju na osnovu istraživanja staništa i vegetacije).
Postoje mnogi slučajevi gde je potencijalna vegetacija ista sa realnom. To su na primer,
ostaci prirodnih šuma, zatim tresetišta i travna vegetacija iznad granice šume u alpskom
području.
c) Potencijalnoj vegetaciji ne odgovara samo prvobitna prirodna, već i sadašnja
(privremena), koja je posledica izmenjenih prirodnih uslova staništa pod uticajem
čoveka. Tako na primer, kod snimanja potencijalne vegetacije, u i na vodi, ne može da se
ne uzme u obzir antropogeno izazvana eutrofizacija voda. (Uzimanje u obzir takvih
antropogenih uticaja pri utvrđivanju potencijalne vegetacije i odatle dobijen izbor
građevinskog materijala ne sme da vodi zanemarivanju mera za uklanjanje opterećenja
sredine).
d) Današnja potencijalna vegetacija ne uzima u obzir sukcesiju, već je ona trenutna pojava.
e) Današnja prirodna potencijalna vegetacija je često šumska zajednica, ali ne uvek. Ona
može na primer, da bude travna vegetacija u planinskim područjima, na vodama
zajednica vodenih biljaka i trske.
Skripta
Kod inženjersko ‐ bioloških mera teži se današnjoj prirodnoj potencijalnoj vegetaciji iz

sledećih razloga:
⋅ Na određenom staništu, na taj način, se ispunjava neometani razvoj vegetacije u

formi niza različitih biljnih zajednica, tj. u formi progresivne sukcesije. Ona
počinje na staništu bez vegetacije, zasnivanjem inicijalne zajednice i završava se
krajnjom zajednicom (klimaks ili trajnom zajednicom). Sukcesija se događa
zajedno sa promenom staništa i u stalnim uzajamnim uticajima. U toku
sukcesije, po pravilu, sa približavanjem krajnjoj zajednici, povečava se ekološko
diferenciranje, fitocenološka samostalnost, stabilnost i trajnost pojedinih
zajednica (Braun‐Blanquet,1964).
⋅ Sled biljnih zajednica u toku sukcesije može se shvatiti vezano za izmenu uslova
staništa, kao sled različitih ekosistema. Prema sadašnjim saznanjima, sa
približavanjem postojećeg ekosistema, ekosistemu koji će biti izgrađen iz biljnih
zajednica najviše organizacije koje su moguće u datim postojećim uslovima, raste
stabilnost ekosistema, dakle današnje potencijalne prirodne vegetacije i njenog
staništa, tj. ova vegetacija sa njenim stanište po pravilu predstavlja stabilan
ekosistem. Tako je, na primer, zajednica prirečnih šuma jasena ‐ bresta sa
staništem na “sivo‐smeđem krečnjaku”, odnosno “peskovito ‐ krečnom
prirečnom zemljištu” ekosistem največe stabilnosti, za razliku od sadašnjih
ekosistema, na primer, prirečnih šuma hrasta i trave Melica i “polja
Calamagrostisa”, na istom staništu.
⋅ Naseljavanjem današnje prirodne potencijalne vegetacije po pravilu biće urađena
bio‐inženjerska mera, koja će se dalje održavati kroz samoregulaciju i zahtevaće
male troškove za negu.
Današnju prirodnu potencijalnu vegetaciju treba kartirati. Ove karte sadrže takođe i
podatke o biljnim vrstama. Treba napomenuti, da ovi podaci samo uzimaju u obzir
pogodnost staništa za živi građevinski materijal, dakle njihovu spsobnost rasta na
određenom staništu, odnosno na mestu gradnje, ali ne uzima u obzir njihovu građevinsko
tehničku pogodnost, dakle sposobnost ispunjavanja cilja bio‐inženjerskih mera.
Ukoliko ne postoje podaci o današnjoj prirodnoj potencijalnoj vegetaciji, izbor vrsta se
vrši na osnovu upoređivanja staništa sa zahtevima pojedinačnih vrsta, kao na primer :
vrstom zemljišta, stanjem zagađenja voda i temperaturom.
Današnju prirodnu potencijalnu vegetaciju ne treba zameniti sa “potencijalnom
prirodnom vegetacijom”.‐ koja bi se uspostavila ukoliko bi čovekov uiticaj prestao (Bohn
1981; Trautmann 1966; Tüxen 1956). Pošto su, suprotno današnjoj prirodnoj potencijalnoj
vegetaciji, uticaji čoveka nadalje isključeni, ta misaona konstrukcija, nije naročito pogodna za
inženjersku biologiju, sobzirom da se inženjersko ‐ biološki radovi, po pravilu, izvode na
antropogenim staništima, kao na primer, na zagađenim vodama, pozajmištima,
deponijama, retenzijama, saobraćajnicama i dr.
3.1.3.2 Naseljavanje drugih biljnih zajednica

Skripta
Iako treba naseljavati biljne vrste današnja prirodne potencijalne vegetacije, zbog
postojanog dejstva inženjersko ‐ bioloških objekata i očekivanog malog utroška održavanja,
ipak današnja prirodna potencijalna vegetacija ne može da bude uvek cilj.
Postoji mogućnost, na primer, da je potrebno zasnovati zajednicu livada iako je
današnja prirodna potencijalna vegetacija šuma. Tako na primer, na škarpama uz
saobraćajnice ili uz vodene povešine, sa stanovišta saobraćaja ili vodoprivrede, potrebno je
podiči travnjak, iako je stanište pogodno za šume. U takvim slučajevima teži se da završna
zajednica bude naknadna zajednica2 koja iziskuje malo nege, pošto će ona, na postojećem
stanišu, takođe predstavljati relativno stabilan ekosistem.
Na primer, ukoliko treba podići travnu vegetaciju, na mesti prirečnih šuma jasena‐
bresta, za preporuku je naknadna zajednica “livade Cirsium oleraceum ‐ Arrhenatherum elatius”
koja je relativno bliska današnjoj prirodnoj potencijalnoj vegetaciji.
Postoji mogućnost i obrnute situacije, da se travnjaci kao potencijalna vegetacija
zamenjuju sa šumskom zajednicom. U tom slučaju su ili uslovi staništa na gradilištu (na
primer, kroz nanošenje zemljišta) tako promenjeni, da šumska zajednica, kao današnja
prirodna potencijalna vegetacija, nalazi uslove preživljavanja, ili je planirana šumska
zajednica ustvari jedna vrsta veštačkog privođenja sukcesiji u više koraka podizanja, kao na
primer:
sejanje vrsta današnje potencijalne prirodne travne vegetacije → prirodna promena staništa
→ sadnja pionirskih drvenastih vrsta → prirodna promena staništa → sadnja sadnica
planirane šumske zajednice.
3.1.3.3 Iskorišćavanje sukcesija
Samo se po sebi razume, da se po pravilu teži ili naseljavanju vrsta najvišeg stadijuma
razvoja u skladu sa sadašnjim mogućnostima (današnjoj prirodnoj potencijalnoj vegetaciji) ili
njoj bliske vegetacije (naknadne vegetacije), kako bi se postigao najbrži razvoj i velika stabilnost
bioinženjerskog građevinskog obejkta.
Ali nije isključeno, da postoje slučajevi, u kojima je cilj postizanje “današnje prirodne
potencijalne vegetacije” ili njene “najbliže naknadne zajednice”, ne naseljavanjem vrsta te
zajednice, već unošenjem vrsta prethodnih sukcesionih stadijuma. U tim slučajevima, u
najboljem slučaju, sledi “inicijalna sadnja” ili “setva” nakon čega će biti korišćena
sukcesija za dostizanje krajnjeg cilja. (Pritom treba primetiti, da je na taj način, postignut
samo jedan razvojni proces u pravcu predviđenog cilja, koji zahteva duže vreme, za razliku,
od naseljavanja vrsta planirane krajnje zajednice, na samom početku realizacije inženjersko ‐
bioloških mera). Tako na primer, u već spominjanom primeru, šuma jasena ‐ bresta, koja
predstavlja najrazvijeniju moguću vegetaciju današnje prirodne potencijalne vegetacije,
takođe se može postići, tako što se zaseju vrste naknadne zajednice “livade Arrhenatherum
elatius” i tada se ova livada prepušta sukcesiji.
2
Naknadne zajednice su zajednice, koje su zastupljene na dotičnom staništu umesto prirodne
zajednice pri različitom korišćenju prostora, odnosno pri različitim antropogenim zahvatima
Skripta
Ovakve “nepotpune” bio‐inženjerske mere se preporučju sa stanovišta ekologije,

pošto u sukcesionom stadijumu zahtevaju sled biljnih zajednica koje sadrže biološku
raznovrsnost i kojima se na primer, povečava preživljavanje biljaka i životinja, koje se u toku
evolucije, prilogođavaju na takve sukcesione stadijume. Nema potrebe bliže objašnjavati da
će takav postupak inženjersko ‐ bioloških mera biti samo tada primenjen ako na tom mestu
postoji pogodna “inicijalna vegetacja”, koja je u stanju da u potpunosti ispuni cilj
inženjersko ‐ bioloških mera (Slika 3.1.3.3.1).
Strogo shvaćeno, iskorišćavanje sukcesija za biološko ‐ inženjerske mere, nisu ustvari
biološko inženjerske građevinske mere, i stoga neće biti dalje razmatrane.
3.1.3.4 Korišćenje gostujućih vrsta, vrsta nege i pionirskih vrsta
3.1.3.4.1 Gostujuće vrste
Ipak u svim slučajevima ne mogu da budu nastanjene isključivo biljne vrste prirodnih
zajednica. Cilj bioinženjerskih mera može da zahteva primenu tzv. gostujućih vrsta.
Gostujuće vrste su vrste koje mogu da uspevaju na datom staništu ali nisu svojstvene tom
staništu. Ona ipak rastu na dotičnoj lokaciji, uspevaju u zajednicama sukcesionih stadijuma i
ne javljaju se od prirode u naknadnim zajednicama.
Često gostujuće vrste imaju prolazni zadatak, kao na primer, brzu zaštitu,
osiguranje. One su često pridodate biljkama koje odgovaraju datom staništu u toku njihovog
rasta. Pri zaštiti kosina mora se pre svega osloniti na vrste šiblja, na primer, na vrste iz roda
Salix, pošto one imaju sposobnost lakog ožiljavanja. U većini slučajeva one mogu da
uspevaju na tom staništu ali su retko svojstvene tom staništu. Ukoliko se zahteva primena
gostujućih vrsta, one se moraju ipak ograničiti na samo neophodnu količinu.
3.1.3.4.2 Pionirske vrste i vrste nege
Često biljkama koje treba da izgrade završnu zajednicu mogu ili moraju da budu
pridodate tzv. pionirske vrste i vrste nege. Pionirske ili vrste nege su biljke, koje
omogućavaju ili podupiru rast drugih biljaka. Pionirske vrste vrše povoljan uticaj na
formiranje staništa, a vrste nege za vreme razvoja staništa. One mogu da budu vrste
svojstvene staništu ali i gostujuće vrste.
Njihova stvojstva počivaju pre svega na
sposobnosti obogačivanja zemljišta, na
primer, sa azotom i humusom, ili na
svojstvu brzog rasta, čime kao posledica
zasene poboljšavaju mikroklimu, na
zaštiti od vetra i zaštiti od ranih i kasnih
mrazeva. Pionirske vrste i vrste nege
imaju sposobnost brzog rasta. Stoga, one
moraju pravovremeno da budu
posečene, kao ne bi potisle spororastuće
Slika 3.1.3.3.1 Korišćenje sukcesija za osiguranje obala. Na nabačaju
kamena prirodno su se naseljile trave, korovi i drveće. Ukoliko bi se
vrste. Tipične pionirske vrste su npr.:
prestalo sa košenjem, očekivao bi se razvoj vegetacije u zajednicu
drveća. Zapazite raznovrsnost biljaka, koja ukazuje i na raznovrsnost
životinjskog sveta.
Skripta
Populus tremula i Betula pendula. Sa njima u vezi su i pionirske setve legiminoza, koje se na
peskovitim površinama seju jedan vegetacioni period pre pošumaljavanja.
Rast drveća može da bude potpomognut primenom vrsta nege, naročito Alnus
glutinose. Ona obogačuje zemljište azotom. NJeno lišće lako se raspada i polazni je materijal
za pogodan humus. Svakako, kao posledica njihovog brzog rasta, poboljšava se rast,
najmanje, drugih brzorastučih vrsta drveća. Pored toga, kod njihove pravilne primene one
štite ostala mlada stabla od vetra, ranih i kasnih mrazeva i stoga su naročito delotvorne kod
pošumljavanja velikih površina.
Kod sadnje na uzanom prostoru, kao u slučaju vetrozaštitnih pojaseva, one mogu da
budu, ako postoji dovoljno mesta na raspolaganju, postavljene poprečno, ili paralalno u
redovima koji su sastavljeni naročito od vrsta nege. Njihovo učešće iznosi oko 20% do 30%.
Kod sadnje na izduženim površinama može dalje da bude postignut pogodan efekat,
kada se jova sadi, u vidu redova, upravno na dominantan vetar ili u formi kaseta. Usled
brzog rasta za kratko vreme gradi “zaštitu od vetra” za ostalo drveće. Ovde postoji i dopuna
kod lokacija u kojima postoji opasnost od ranog i kasnog mraza sa sadnjom jednog drveta
jove između drveća krajnje zajednice koja gradi “kišobran” za vrste osetljive na mrazeve
(Slika 3.1.3.4.2.1).
3.1.3.5 Sejanje pionirskih varsta i među setva leguminoza

i drugih vrsta
Za ovu sadnju su primenljivi pojmovi “prethodna

izgradnja”, “predkulture”, “među ozelenjavanje”.
Podrazumeva se sejanje pre svega leguminoza, koje će biti
preduzeto pre sadnje drveća ili nakon sadnje između
drveća. Mogu se razlikovati prolazne pionirske i među
sadnje, pri kojima se upotrebljavaju jedno i dvogodišnje
vrste kao i višegodišnje, nakon kojih će biti naseljene
trajne vrste. Pionirska setva se izvedi pre sadnje a
međusetva nakon sadnje drveća.
Za pionirsku i međusetvu mogu se primeniti

sledeće vrste:
Slika 3.1.3.4.2.1 Formacija vrsta nege kod
pošumljavanja. Leguminoza: Anthyllis vulneraria, Lotus corniculatus, L.
uliginosus, Lupinus albus, L. angustifolius, L. luteus, L.
1= Mlado drveće krajnje zajednice
2= Formiranje redova vrsta nege upravno
na gavni pravac vetra
perennis, Medicago lupulina, M. sativa, Melilotus alnus, M.
officinalis, Onobrychis viciaefolia, Ornithopus sativus,
3= Formiranje „komora“ pomoću vrsta
nege Trifolium dubium, T. hybridum, T. incarnatum, T. pratense,
4= „komore“ plus pojedinačno drveće za
T. repens, T. resupinatum, Vicia sativa, V. villosa.
dodatnu zaštitu od ranih i kasnih
mrazeva Cruciferae: Brassica napus, Sinapis officinalis.
5 = glavni pravac vetra Ostale: Phacelia tanacetifolia.
Ako se u toku jeseni zahteva setva pionirskih i međuvrsta, može da bude
upotrebljena ozima raž.
Skripta
Vrste će biti unete normalnom setvom ili sejanjem u „jamice“. Pošto su na mestima
sadnje nedovoljno zastupljene ili nedostaju bakterije (Rhizobium) koje žive u simbiozi sa
leguminozama, potrebno je obogačivanje bakterijama pri sejanju leguminoza.
Određeni vremenski sled pionirske, odnosno međusetve i sadnja drveća, je pre svega,
zavisan od vremenskog perioda kada se seje ili sadi. Za što brže postizanje gustog pokrivača,
efikasnog za eroziju, koji poboljšava zemljište, važe sledeće preporuke:
a) Pri završetku obrade zemljišta u januaru do marta

Sadnja neposredno nakon završetka obrade zemljišta, odnosno nakon perioda mraza
početkom godine i tada na isti način počekom godine međusetva.
b) Pri završetku u aprilu:

u zavisnosti od vremensih prilika
⋅ Sadnja neposredno nakon završetka obrade zemljišta i ubrzo međusetva
⋅ Pionirska setva meposredno nakon obrade zemljišta i sadnja u jesen.
c) Pri završetku u maju do avgusta:

Pionirska setva neposredno nakon završetka obrade zemljišta i sadnja u jesen
d) Pri završetku u jesen:

Prema vremenskim uslovima
⋅ Po mogućstvu još pionirska setva (ozima raž) neposredno nakon završetka obrade
zemljišta i sadnja iste jeseni (takođe i zimi ili posle perioda mraza rano sledeće godine).
e) Pri završetku u oktobru ili decembru
Sadnja neposredno nakon završetka obrade zemljišta odnosno zimi ili nakon perioda mraza
sledeće godine i tada isto tako međusetva početkom sledeće godine.
Ukoliko se prvo seje i tada sadi, dakle pri unosu drveća u pionirsku setvu, mlado
drveće će biti sađeno ili u nepokošenu ili prethodno pokošeni pionirsku vegetaciju. U
drugom slučaju treba pokošene biljke da ostanu kao materijal za malč, ukoliko on ne
sperečava obradu biljaka. Zaoravanje pionirske vegetacije, koje je do sada preporučivano pre
sadnje drveća, je samo tada pogodno, kada pionirska setva isključivo služi za poboljšanje
zemljišta, a ne za zaštitu od erozije.
Nezavisno od toga, da li se radi o pionirskoj ili međusetvi, kod višegodišnje setve,
ova vegetacija se kosi nekoliko vegetacijonih perioda do razvijanja drveća, kako bi se
smanjila konkurencija (hranljive materije, voda).
Pionirska i međusetva ispunjava pre svega sledeće povoljne efekte:
⋅ štiti zemljište od erozije vetrom i vodom kroz razvoj korenovog sistema i nadzemnog
pokrivača;
⋅ obogaćuje zemljište sa organskim supstratom, odnosno humusom;
⋅ leguminoze obogaćuju zemljište azotom;
Skripta
⋅ sprečavaju dolazak drugih vrsta, pre svega brzorastučih trava (Calamagrostis epigeios)
koje ometaju ili potpuno mogu da ometu dolaženje novih vrsta drveća.
Nedostatak je ipak, da pionirska setva i međusetva oduzima drveću hranljive materije i

vodu.
I pored nedostataka ipak se preporučuje pionirska setva i međusetva, pogotovo ako su
površine pod biljkama i mlado drveće ugroženi vetrom i vodom ili postoji nedostatak
hranljivih materija i azota.
Konkurencija u vodi i hranljivim materijama usled setve pionirskih vrsta i međusetve
može se do izvesnog stepena umanjiti na taj način što će se odmah nakom prihvatanja cilja
mera izgradnje, izabrati za setvu biljke sa plitkim korenom, a za sadnju vrste drveća sa
dubokim korenom.
Prolazna setva pionirskim vrstama i međusetva ima prednost, pošto će setva
kratkotrajno da oduzima drveću hranljive materije. One samo za kratko vreme sprečavaju
eroziju. (Ova prednost je naročito značajna na mestima koja su ugrožena erozijom, pošto
drveće u toku više vegetacijonih perioda deluje na zaštitu od erozije).
Nasuprot tome višegodišnja pionirska i međusetva ima prednosti za zaštitu od erozije ali
mladom drveću duže vremena oduzima hranljive materije i vodu. Sa tog stanovišta je za
preporuku, pri manjim opasnostima od erozije preduzeti prolaznu, a pri jakoj ugroženosti
od erozije višegodišnju pionirsku i međusetvu.
3.1 4 Izbor načina podizanja
Pod merama izgradnje, u užem smislu. podrazumeva se način unošenja živog

građevinskog materijla, kao na primer, reznica, položenica i šiblja. Takođe setva i sadnja su
prema gornjoj definiciji jednostavni načini izgradnje za živim materijalom. U širem smislu
uključuje pojam takođe kombinaciju vrsta biljaka.
Izbor načina izgradnje zavisi od:
a) cilja koji je podstavljen od određenog korišćenja prostora,

b) nepromenjenih ili u okviru mera izgradnje promenjenih uslova staništa na mestu
izgradnje,
c) planirane vegetacijone strukture,
d) od naseljenih vrsta biljaka; ove samo tada kada one moraju da budu primenjene.
Prema različitim dubinama efekata mogu se bio‐inženjerske mere podeliti na površinske

efekte žive građevine (npr.: setva), u vidu štrafti ( npr.: polaganje busena, fašine) i u vidu
tačaka (npr.: zid od gotovih elemenata). Pored toga mogu da ispunjavaju žive građevine
svoju funkciju odmah (npr.: položenice) ili tek kasnije (npr.: sadnja sadnica).
Različiti efekti zavise, od toga da li se mora kombinovati više načina građenja, na
različine načine istovremeno ili jedna nakon druge, u više koraka izgradnje, kao npr.:
busen sa sadnjom ili položenice sa fašinama. Ne retko se izvodi kombinacija izemeđu živog i
neživog materijala, npr.: sadnja trske i nasip kamena ili sadnja reznica unutar popločane
Skripta
kosine. Ova kombinacija u mnogim slučajevima pokazuje se kao dobra pošto se oba načina
izgradnje dopunjuju.
4.0 METODE NA NAGIBIMA I KOSINAMA
Ove metode primenjuju se na prirodnim terestičnim kosinama i nagibima, kao i na

kosinama i nagibima nastalim delovanjem čoveka, kao što su useci i nasipi, na primer: kod
izgradnje puteva, površinskih kopova mineralnih
sirovina, kod obrade deponija itd.
4.1 Prirodna vegetacija
Kosine i nagibi su u većini slučajeva staništa

šumskih zajednica. Tamo gde nije razvijena šumska
vegetacija, zbog uslova sredine (plitak sloj zemljišta,
stenovita podloga, visoki planinski pojasevi itd.)
razvijaju se livadske zajednice.
4.2 Površinsko osiguranje blagih i jako strmih padina i

kosina
Inžinjersko biološke mere se sprovode na prirodnim i veštačkim škarpama

(kosinama) koje iz bilo kog razloga ne mogu da budu bez vegetacije. Osnovni cilj je težnja ka
današnjoj prirodnoj potencijalnoj vegetaciji (DPPV), dakle najčešće drvenastim i eventualno
livadskim zajednicama. Livadske zajednice se koriste u slučajevima primene krajnjeg
staništa, ako to nalažu bio‐inženjerske mere, tj. na onim
kosinama duž puteva gde se zahteva dobra preglednost, što
se ne može obezbediti drvenastom vegetacijim.
4.2.1 Efekti
a) Zaštita i efekat vezivanja:
⋅ na kosinama i nagibima sa rastresitim tlom koren

prožima tlo i učvršćuje ga. Na gornjem delu kosine
vegetacija obezbeđuje zaštitu od erozije, a na donjem
delu zaustavlja ispiranje zemljišta, što je idealno ako su
vrste sa jakim i dubokim korenovim sistemom, koje
dalje sprečavaju eventualnu pojavu klizišta (slika 4.2.1.1)
⋅ na kosinama i nagibima sa tvrdim stenama sa proslojcima rastresitog materijala,

vegetacija se ugrađuje u ʺmekaneʺ delove čuvajući tako tvrde slojeve stena od lomljenja i
raspadanja.
Skripta
⋅ kroz transpiraciju vegetacija doprinosi odvodnjavanje kosina i nagiba, sprečavajući tako

pojavu klizišta.
⋅ nadzemni delovi vegetacije smanjuju energiju razaranja pri padavinama, što bitno
umanjuje proces erozije.
⋅ mehanički zadržavaju velike stene i sprečavaju obrušavanja.
b) Drugi efekti:
⋅ formira se stanište, biotop

⋅ doprinos slici predela
4.2.2 Formiranje kosina i škarpe
Za formiranje kosina i nagiba za potrebe primene

biološko inženjerskih mera potrebno je prethodno
utvrditi vrste stena od kojih su se kosina sastoji. Pri
ovome treba razlikovati:
⋅ rastresiti materijal,
Slika 4.2.1.1 Vrste sa dubokim korenovim
sisetmom ⋅ stene koje se lako raspadaju,
⋅ teško i lako raspadljive slojeve stena,
⋅ teško raspadljive neslojevite stene.
Slika 4.2.1.1.1 Primer za formiranje kosina od

rastresitog materijala
4.2.1.1 Kosine i nagibi kod rastresitog materijala
A) „S“‐forma bez zaštitnog nasipa
B) Formiranje kosine sa različitim
padovima
Ovde su obuhvaćena tzv. ʺmekaʺ zemljišta kao
1= odvodni kanal što su pesak, glina, peskovita glina i dr. podložna
2= berma(zaravnjeni deo)
3= nizak zaštitni nasip
eroziji i klizanju. Poželjno je da padovi ne budu veći
od 1:2, 1:3, tj. preporučuje se izgradnja kosina sa
različitim padovima u obliku S‐ forme. Takođe, da bi se sprečilo odnošenje površinskog
materijala putem atmosferske vode potrebno je
postavljati kanale, tj. na gornjoj ivici potrebno je
izgraditi nasip do 50 cm visine. Na većim nagibima
potrebno je dodatno, na svakih 8 do 15 metara,
podizati zaštitne “berme” 3 do 8 metara širine, sa
padom prema kosini i po potrebi sa malim nasipom
na spoljnjoj strani ne višim od 50 cm (Slika 4.2.1.1.1).
U slučaju potrebe pre nasipanja plodne zemlje
Slika 4.2.1.1.2 Primer uređenja „bermi“ potrebno je predhodno izvršiti grabuljanje, a novi sloj
1= berma sa padom prema kosini; 2= nizak
ne bi trebalo da bude deblji od 5 cm (zasnivanje
nasip; 3 = odvodni kanal
travnjaka), tj. 10 do 15 cm (drvenaste i žbunaste forme
vegetacije). Ovo iz razloga da ne bi dolazilo do pojave klizanja gornjeg sloja. Ovo je često
Skripta
slučaj kada sloj nasute zemlje dovoljne debljien da se

u njemu razvije korenov sistem, pri čemu ne dolazi
do povezivanja i učvršćivanja donjeg (matičnog) sloja
(Slika 4.2.1.1.2).
4.2.1.2 Nagibi i kosine od lako raspadljivih stena
Često se sastoje od krečnjaka i isto se obrađuju kao

prethodne.
4.2.1.3.1 Obrada kosina koje se satoje od čvrstih i
lako raspadljivih slojeva stena. 1= teško raspadljivi
slojevi; 2= lako raspadljivi slojevi; 3 = naneta
zemlja.
4.2.1.3 Nagibi i kosine od teško i lako raspadljivih
stena
Ovi slojevi su karakteristični za teško i lako raspadljive krečnjake, tj. za teško

raspadljive peščare. Ukoliko postoje lako raspadljivi slojevi onda dolazi do njihov bržeg
raspadanja, nakon čega može doći do obrušavanja čvrstih slojeva odronom kamenja i
lomljenja stena.
Iz ovog razloga lako raspadljivi slojevi mogu da se osiguraju formiranjem bermi
(zaravljenih površina) dovoljne širine, uz upotrebu biljnog materijala. Teško raspadljivi
slojevi treba obraditi kao “stepenike” čime se dobija stepenasti profila (Slika 4.2.1.3.1). Duge
“stepenike” treba izbegavati tj. trebalo bi težiti formama koje odgovaraju zastupljenim
slojevima i strukturi stena.
Kod stepenasto formiranih kosina, pre svega se vrši setva trave i korova, na
delovima lako raspadljivih stena, kao i oblaganje travnim tepisima ili sadnja reznica. Kod
stepenasto formiranih kosina od teško raspadljivih stena treba težiti tome da gornja površina
stepenika bude nagnuta ka kosini, kako bi li došlo do prirodnog taloženja materijala nanetog
vetrom, kao predpostavka za prirodno naseljavanje vegetacije.
4.2.1.4 Kosine i nagibi iz teško raspadljivih stena koje nisu slojevite
Kod ovakvih stena (granit, dijabaz, ... ) najčešće nisu potrebne bio inženjerske mere,
pošto je materijal i bez vegetacije veoma čvrst i stabilan. Ovde se najčešće, iz vizuelnih (
estetskih) razloga grade stepenice koje se prepuštaju prirodnoj sukcesiji. Ukoliko to nije
moguće može se primeniti metod razastiranja tankog sloja zemlje uz setvu trave i korova sa
ili bez pomoćnih sredstava (emulzija), tj. postavljanje travnih tepiha.
4.3 Ugradnja granja i grančica
Grane i grančice pre svega sledećih vrsta vrba: Salix alba, S. appendiculata, S. aurita, S.
cinerea, S. daphnoides, S. incana, S. fragilis, S. glabra, S.triandra, S. nigricans, S. pentrandra, S.
Skripta
purpurea, S. viminalis. Pored ovih primenjuju se grane i

grančice vrsta topola pogodnih za oziljavanje.
Na kosini se kopaju rovovi dubine 50 do 100 cm. U

njih se polaže gusto, delimično ukršteno, neožiljeno granje
dužine 50 do 150 cm, različite starosti i jačine. Oko 70%
dužine granja prekriva se sa iskopom zemlje, a ostali deo
viri. Grane se postavljaju pod uglom od 10 stepeni prema
Slika 4.3.1.1 Polaganje grana i šiblja.
kosini tj. pod uglom od 90 stepeni u odnosu na kosinu, dok
Optimalno (A); Srenje povoljno (B) i
(C); Najnepovoljnije (D); se ne preporučuje horizontalna ugradnja istog (Slika
4.3.1.1). Rastojanje između posađenog žbunja je 2 do 4
metra u jednom nizu, po pravilu paralelno ili pod uglom od 20 stepeni prema izohipsi.
Najbolje vreme za polaganje grana je period mirovanja vegtacije (septembar ‐ april).
Pošto su grane pretežno od vrsta vrbe, koje nejčešće ne predtavljaju današnju
prirodnu potencijalnu vegetaciju saniranih kosina, polaganje grana ovih vrsta će
predtasvljati često prolaznu i privremenu meru. U drugoj fazi obrade kosine u
međuprostore se sadi drveće ili seju trave, leguminoze ili korovi, radi trajnije zaštite i
osiguranja terena i naseljavanja vrsta današnje prirodne potencijalne vegetacije. Ako su
planirane zajednice drveća, prvo se između žbunja seju leguminoze, a posle 1 do 2 godine
sadi drveće. Na povoljnim lokacijama sejanje leguminoza može biti izostavljeno.
4.3.1.1.1 Primena
Polaganje grana i grančica je brz i često

predhodni metod za osiguranje nagiba i kosina.
Vrste čije se grane ugrađuju imaju srazmerno
duboke efekte učvršćivanja terena, što sprečava
pojavu klizišta. Takođe, ovaj metod osim toga što
osigurava teren od klizanja, ima efekat zaštite od
odrona stena, kao i pojave površinske erozije.
Predpostavka za ugradnju je svakako dovoljna
dubina zemljišnog sloja sa finim materijalom, kao
i sam nagim kosina koji ne bi trebalo da bude veći
od 40 stepeni.
Slika 4.4.1.1.1 Kombinacija vrsta
1 = drveće krajnje zajednice , spororastuće, sa slabim
razvojem adventivnog korenja; 2 = drveće krajnje 4.4 Ugradnja šiblja
zajednice sa jakim adventivnim korenjem; 3 = drveće
krajnje zajednice sa zadovoljavjućim prirastom; 4 = žbunje
sa jakim adventivnim korenjem; 5 = žbunje sa brzim 4.4.1 Živi materija
nadzemnim rastom; 6= žbunje sa srednjim prirastom; 7 =
Prema Pflugu (1962) pogodna vrsta za živice je Carpinus betulus, a prema Schiechtlu
(1985) Acer pseudoplatanus, Alnus incana, A. viridis, Berberis vulgaris, Clematis vitalba, Corylous
avellana, Crategus monogina, Fraxinus excelsior, Hippophae rhamnoides, Ligustrum vulgare,
Skripta
Populus nigra, P. tremula, Prunus padus, P. spinosa, Rhamnus catharticus, Rosa canina, R.
rubiginosa, Sambucus nigra, S. racemosa, Sorbus aria, Ulumus montana, Viburnum lantana, V.
opulus.
Način sadnje je sličan kao kod polaganja granja i grančica stim što se u ovom slučaju
sadi ožiljeno drveće, veličine 60 do 80 cm. U svaki usek polaže se 5 sadnica. Preporučuje se
da se na svakih 3 do 5 metara menja vrsta drveća koja se sade. Ovde najčešće nije potrebna
dopunska sadnja jer se sade vrste krajnje zajednice.
4.4.1.1.1 Primena
Primena je kao u predhodnoj metodi.
4.5 Polaganje grana i sadnja žbunja
Ovu kombinaciju dao je Schiechtel 1973 godine i ona podrazumeva sadnju

pojedinačnih biljaka na rastojanju 50 do 100 cm, i ispunu
međusprostora neožiljenim položenim granama i
grančicama.
4.6 Izgradnja kordona prema Praxl
Ovaj način je jedna od varijanti polaganja grana.
Živi materijal podrazumeva reznice onih vrsta opisanih u

Slika 4.6.1.1.1 Gradnja kordona prena poglavlju 4.3.
Praxl
1= podloga(stena); 2= drvene oblice; 3=
grane četinara; 4= nanos zemlje; 5= 4.6.1.1 Način podizanja
položenice od vrbe; 6= ispuna useka
zemljom
Način podizanja je kao kod polaganja grana, dakle
kopa se rov 50 cm dubine pri čemu se na kosini rova postavljaju paralelne drvene oblice od
mrtvog materijala, a preko njih se postavlja pokrov od četrinarskih grančica. Preko pokrova
se razastire sloj zemljišta debljine 10 cm, a preko njega reznice dužine 60 cm na međusobnom
rastojanju 2 do 3 cm. Reznice se zatim prekrivaju zemljom. Kordoni se postavljaju jedan
iznad drugog na rastojanju od 3 metra (Slika 4.6.1.1.1)
4.6.1.1.1Primena
Preporučiju se za stabilizaciju vlažnih kosina na glinovitim, peščano laporovitim i

strmim zemljištima. Njihova mana se ogleda u visokim troškovima izgradnje.
Skripta
4.7 Polaganje fašina
Upotrebljavaju se grane sledećih hibridnih vrba: Salix

appendiculata, S. daphnoides, S. incana, S. glabra, S.
nigricans, S. pentrandra, S. purpurea, S. triandra, S.
viminalis.
Slika 4.7.1.1.1 Ugradnja fašina na kosinama Fašine koje se ovde ugrađuju mogu biti tanje
A = samo fašine nego one na vodenim površinama. Dovoljno je da
B= kombinacija sa sadnjom drveća
budu sastavljene od 5 grana prečnika 1 cm. Za
1= matično tlo; 2 = fašina; 3= kočići; 4= mlado
postavljanje fašina kopa se kanal 30 do 50 cm dubine,
drveće; 5 = ispuna sa iskopom iz gornjeg rova; 6 =
ispuna sa plodnom zemljom
kako bi se fašine nakon toga prekrile zemljom. Nakon
polaganja fasina vrši se njihovo učvršćivanje sa kočićima od “živih” vrba na rastojanju 60 do
80 cm ili od “neživog” materijala na međusobnom rastojanju 80 do 150 cm. Kočići se obično
utiskuju u zemlju upravno na gornju površinu. Po pravili fašine se postavljaju na rastojanju
od 1 metra. Međuprostor između fašina se popunjava sa vrstama završne zajednice, tj. sa
livadskom vegetacijom. Vreme za izvođenje je najbolje u doba mirovanja vegetacije (Slika
4.7.1.1.1)
4.6.1.1.1 Primena
Primenjuje se tamo gde postoji jaka erozija, na dubokim zemljištima i u klimatski
pogodnim područjuma.
4.8 Pleteri
Živi materijal je kao kod fašina.

Skripta
Koriste se kočići od „živog“ materijala, dužine 60 do

100 cm ili od „neživog“ matrerijala dužine 100 do 200 cm, tako
utisnuti da vire iz zemlje 15 do 20 cm. Između ovih kočića
utiskuju se kočići od vrbe 40 do 60 cm dugački na rastojanju 25
do 30 cm. Zatim se pruće vrbe, najmanje 150 cm dužine, polaže
u zemlju 20 do 30 cm, a potom upliće između kočića u vidu
pletara, tako da se uvek nalazi 5 do 6 upletenih prutova jedan
iznad drugog.
Pleteri treba da sprečavaju eroziju postojećeg finog materijala,

kao i da sprečavaju klizanje nanešenog zemljišta. Kod zaštite
od erozije nanešenog materijala pletari se postavljaju na
površini padine, dok se za zaštiti postojećeg zemljišta
postavljaju u prethono iskopan rov dubine 10 do 15 cm. Pleteri
Slika 4.8.1.1.1 1= pletar koji je ukopan kako se mogu postavljati paralelno na rastojanjima 150 do 300
bi se učvrstilo zemljište ugroženo erozijom; cm ili u rombičnim površinama. Rombovi su u zavisnosti
2= gornja kosina; 3= ponovo ispunjen rov
nakon polaganja pletara; 4 = drveni kočić; 5 od oštećenja i nagiba na rastojanju 150 do 200 cm jedan od
= pletar od vrbe; 6 = pletar za osiguranja drugog, pri čemu gornji i donji ugao romba treba da bude
nanosa ; 7 = predhodna površina kosine; 8
veći od 90 stepeni. Nagib padine na koju se postavljaju
= pletar od vrba; 9 = metalni kočić; 10
=nanos zemlje; 11 = drveni ili metalni kočić; pletari trebalo bi da bude 5 do 20 stepeni (Slika 4.8.1.1.1)
12 = ekseri: 13 = pletar od vrbe; 14 = pravac Odmah sledeće godine preporučuje se sadnja
formiranja pletara
drveća završne zajednice ili sejanje travne vegetacije.
4.8.1.1.1 Primena
Primenjuje se na manjim površinama gde treba sprečiti klizanje plodnog zemljišta
nanešenog na strminama ili kamenjarima.
4.9 Oblaganje sa gotovim travnim tepisima

Skripta
Upotrebljavaju se busenovi trave, travne cigle,

komadi trave, kao i travni tepih sa travnim zajednicama
odgovarajućim za to stanište.
Podizanje je slično kao kod kosina na vodenim

površinama, pri čemu travni tepih treba osigurati po
svakom metru sa 2 do 4 držača. Kod veće opasnosti od
klizanja travni tepih može biti učvršćen i sa žičanim
pletivom, što treba izbegavati, jer otežava održavanje
(košenje).
Mogu se izabrati sledeća oblaganja (Slika 4.9.1.1):

Slika 4.9.1.1 Oblaganje travnim tepisima 1=
a) pokrivanje cele površine: Pošto se ovde cela
setva; 2= u vidu štrafti; 3 = u vidu rombova;
4 = u vidu šah polja površina gusto pokriva, onda se zbog visokih troškova
ugradnje ovaj metod izbegava ili se koristi samo na onim površinama na kojima je nužan
ovakav vid pokrivanja (potporni zidovi, kruna kosine, nožica kosine).
b) šah polje: Ovaj metod omogućava pokrivanje većih površina uz visoku uštedu pri
ugradnji, a da se efekat zaštite ni malo ne smanjuje.
c) ukrštene forme: Najčešće su u vidu rombova, gde je udaljenost traka jednih od

drugih 100 do 200 cm, pri čemu donji i gornji ugao ukrštanja mora biti veći od 90%, radi
efekta stabilnosti.
e) štraftaste forme: Štrafte su paralelne na mđusobnopm rastojanju 100 do 150 cm i pod

uglom 20 do 25 stapeni u odnosu na izohipse.
Međuprostori kod svih napred navedenih vidova ugradnje se ispunjavaju zemljištem na

koje se seje ili sadi livadska vegetacija.
4.9.1.1 Primena
Primeljuje se u onim područjima gde je potrebna brza zaštita od površinske erozije.
5. OSIGURANJE STRMIH PADINA I KOSINA
Ovakvi nagibi i kosine nastaju klizanjem i odronima, tj. presecanjem nožice kosine i
nagiba izgradnjom ulica i puteva. I u ovom slučaju, kao kod prethodnih, treba težiti DPPV.
Osiguranje ovih padina podrazumeva takođe i velike radove sa inertnim materijalima kao
što su: suvozid od prirodnog kamenja ili žičane korpe, zidovi sa vegetacijom ili raster
elementi na strmim kosinama.
Skripta
5.1 Efekti
a) inženjersko biološko dejstvo:
⋅ mehanički štiti onaj deo kosine koji je blaži i iznad strmih delova;
⋅ mehanički sprečava eroziju stena i finih materijala;
⋅ zbog svoje propustljivosto sprečava pojavu stajačih voda i na taj način stabilizuje
kosinu u celini;
⋅ živi materijal prožima tlo korenom i na taj način dodatno doprinosi čvrstini
terena;
⋅ kroz transpiraciju biljaka dolazi do odvodnjavanja kosina i smanjenja
hidrostatisčkog pritiska.
⋅ biljke smanjuju energiju oticanja i odnošenja finih čestica sa površine putem
erozije.
b) Ostali efekti :
⋅ formiran biotop
⋅ unapređenje slike predela.
5.2 Ozelenjeni suvozid
Koristi se mlado drveće šiblje, kao i reznice ili grane

sledećih vrsta vrba: Salix appendiculata, S. daphnoides, S. incana, S.
glabra, S. nigricans, S. petandra, S. purpurea, S. triandra, S. viminalis.
Slika 5.2.1.1.1 Podizanje suvozida.
1 = drenažna cev; 2= šljunak; 3 =
matično tlo
Drveće ili delovi drveća polažu se u toku podizanja

suvozida u fuge. Rastojanje je 30 do 100 cm u zavisnosti od
jačine zida i vrste “živog” materijala. Korenje živog materijala
mora da prodre do matičnog tla, čime se osigurava dobra veza
između terena i građevine. Živi materijal, takođe, treba da viri
30 cm iznad zida (Slika 5.2.1.1.1).
Kod primene gotovih travnjaka potrebno je prostor između stena ispuniti finim
materijalom, a potom i “travnim ciglama”. Ovaj metod nema čvrstinu kao kada je u pitanju
drveće, te građevine ne bi trebalo da budu više od 2 metra.
5.2.1.1.1.Primena
Skripta
Ovaj metod se koristi pre svega za linearno osiguranje nožice nagiba, te za zaštitu
manje strmih oštećenih mesta.
5.3 Ozelenjeni betonski zidovi
Živi materijal je kao kod suvozida.
Slika 5.3.1.1.1 Armirano betonski 5.3.1.1 Način podizanja

elementi
Koriste se gotovi armirani betonski elementi kao veze, lestvice i ograde (Slika
5.3.1.1.1). U perforaciji betonskih elemenata ugrađuju se zemlja i živi materijal. Ovi elementi
mogu da se izgrađuju u vidu zida sa nagibom 1:10 do 1:4. Koren živog materijala bi trebalo
da prodre do podloge kosine.
5.3.1.1.1Primena
Primenjuje se za tačkastu i linearnu

stabilizaciju kosina protiv erozije i klizanja, kao i
za jako strme kosine.
5.4 ZIDOVI FORMIRANI OD BUSENA

PAVOUGAONOG OBLIKA
Slika 5.4.1.1.1 Niske strme kosine 3:1 do 8:1. 1 = matična

kosina;2 = usek; 3= travne cigle;4 = ispuna; 5= polaganje Živi materijal je busen pravouglog
gotovih travnih „cigli“. oblika. Za oblikovanje busena koriste se
livadske zaejdnice, zastupljene u području
primene.
Busen se postavlja stepenasto, jedan iznad drugog, sa malim prelazom. Buseni su

takođe blago nagnuti ka kosini. Zid ne bi smeo da bude viši od 150 cm, sa nagibom 3:1 do
8:1. Prostor između kosine i zida ispunjen je sa zemljom. Na vrhu, preko nasute zemlje,
postavlja se travni tepih ili se sadi drveće (Slika 5.4.1.1.1).
U vreme mirovanja vegetacije, pri obilnom kvašenju ali i za vreme vegetacijonog

perioda može da dođe do sleganja zida.
5.4.1.1.1.Primena
Skripta
Primenjuje se za zaštitu niskih strmih kosina.
5.5 Ozelenjeni „gabioni“
Kao kod „suvozida“.
Radi se o pravougaonim žičanim kasetama ispunjene
Slika 5.5.1.1.1 Ozelenjeni gabioni

lomljenim kamenom. Postavljaju se na kosinu jedna iznad
1= matična podloga (stena); 2= druge u vidu stepenica. Kao podloga razastire se sloj šljunka,
podloga od šljunka; 3= gabion; 4= sa padom prema kosini od 5 do 10 %. Na dnu svake kasete
Plodna zemlja na dnu gabiona; 5=
grani ili reznice vrbe; 6= lokljni razastire se plodno zemljište u sloju od 10 do 15 cm. Iznad
kamen; 7= ispuna mešavine zemlje i zadnje kasete, koje se ređaju u redovima, nasipa se plodno
šljunka; 8= nasip plodne zemlje i
zemljuište koje u potpunosti pokriav kasetu. U delu između
zatravljen; 9 = nasuta zemlja.
kasete i kosine vrši se nasipanje mešavinom šljunka i plodnog
zemlje. (Slika 5.5.1.1.1)
5.5.1.1.1 Primena
Primenjuje se za osiguranje nožice kosina i kod klizišta.
6. BIOINŽENJERSKE METODE NA KOPNENIM VODAMA
Metode se odnose na kopnene površinske vode. Obuhvataju pre svega prirodne, tekuće i
stajaće vode kao što su bujice, potoke, reke, jezera ,bare i veštačke kao što su kanali, brane i
retenzije.
6.1 Prirodne vegetacione zone
Svaka tip vodene površine ima svoje osobenosti, naročito u odnosu na sadržaj
hranljivih materija, kiseonika, finih čestica, temperature, brzine strujnica kao i visine,
trajanja i vremnske raspodele nivoa voda. Sa stanovišta inženjerske biologije raznovrsnost
biljnih zajednica je uslovljena osbenostima voda (naročito nivoa voda) i može se obuhvatiti u
nekoliko vegetacionih zona.
6.1.1 Šire tekuće vode
Radi se o vodenim tokovima sa širinom korita većom od 8 m .

Skripta
Zona I ( “Zona flotantnih i submerznih biljaka”)

Od 3‐(5) m dubine približno do srednje niskih voda. Zastupljene su flotantne i
submerzne biljke. Najčešće se srećenu zajednice Lemnetea i zajednice Potamogetonetea ,
odnosno Potametea. 365 dana pod vodom.
Zona II ( „Tršćaci“)
Obahvata zonu između srednje niskih voda i srednjih letnjih voda 1,50 (2,00) m.
Karakterišu je tršćaci i šaš ( Phragmitatea). 365 do 150 dana pod vodom.
Zona III ( „Zona mekih liščara“ )

Obuhvata zonu između srednjih letnjih voda i srednjih visokih voda . Najčešće se
sreće vrbaci i vrbove šume ( Salicetea purpureae) kao i šume jove (Alnetum incanae).150 do 30
dana pod vodom.
Zona IV („Zona tvrdih lišćara“)

Obihvata zonu između srednjih visokih voda i visokih voda. Ovde se često sreću
šume tvrdih lišćara (sveze Alno ‐Ulmion) ali i vlažne šume hrasta i graba (Carpinion betuli) i
vlažne šume lužnjaka (Quercetea robori – petraeae). Do 30 dana pod vodom.
Pomenute vegetacione zone nisu uvek u potpunosti zastupljene. Neke od njih nisu
zastuplejne ili nikada nisu bile zastupljene.
6.1.2 Male tekuće vode
Male tekuće vode sa širinom korita ispod 8 metara prate pretežno šume tvrdih lišćara
(Alno –Ulmion) i naročito šume jove. Zajednice I i II zonen zastupljene su u malom obimu i
per svega na osvetljenim mestima i to nakon seče šume. Eutrofizacija voda takođe dovodi do
proširivanja zahednica I i II zone što dalje može da prouzrokuje velike štete na ovim
vodama.
6.1.3 Stajaće vode
Prirodne stajaće vode
Prirodne stajače vode karakteriše male oscilacije vodenog obledala, visoki nivo
podzemnih voda i prisustvo organskih zemljišta.
Zona I ( “Zona flotantnih i submerznih biljaka”)

Obuhvata dubine 3 (5) m , zonu srednjih niskih voda.Javljaju se submerzne I
flotantne biljke. Najčešće se srećenu zajednice Lemnetea i zajednice Potamogetonetea, odnosno
Potametea .
Zona II ( „Tršćaci“)
Skripta
Obahvata zonu između srednje niskih voda i srednjih letnjih voda 1 (2) m. Ova
zona je indntična sa II zonom tekućih voda gde se naročito sreću biljke iz sveze Phragmition
(trska) ili Magnocaricion (šaš). (Močvarne livade sa šašom‐Carex sp.)
Zona III ( „Zona mekih liščara“ )

Obuhvata zonu između srednjih letnjih voda i srednjih visokih voda . Najčešće se
sreće močvarno šiblje (Salicetalia auritae i Alnetalia glutinosae)
Zona IV („Zona tvrdih lišćara“)

Pošto kod stajaćih voda retko se dešavaju visoke vode stoga se ne sreće odgovarajuća
vegetacija karakteristična za IV vegetacionu zonu tekućih voda, već se sreću šumske
zajednice koja nisu uslovljene plavljenjem.
Veštačke stajaće vode
Antropogene stajaće vode, naročito veštačka jezera i retenzije pokazuju po pravilu

velike oscilacije vodenog obledala i drugačiji raspored visokih i niskih voda za razliku od
prirodnih stajaćih voda. Za ove vode su karakteristična mineralna zemljišta. Ovakve uslove
sredine ipak dobro podnose submerzne i flotantne biljke kao i trske, ali ne i vrste šaša (Carex
sp.) i močvarne šume mekih lišćara. Stoga iznad zone trske ne treba naseljavati vrste koje se
javljaju na prirodnim stajaćim vodama na toj visini. Treba upotrebljavati vrste mekih lišćara
koje se javljaju na tekućim vodama iznad zone trske. One podnose jako kolebanje nivoa voda
i rastu na mineralnim zemljištima.
Na retenzijama i veštačkim jezerima treba težiti sledećim vegetacionim zonama:
zoni submerznih i flotantnih biljaka, zoni tršćaka i vrstama trske i zoni mekih lišćara sa
vrbacima i vrbama. Iznad ove zone treba, ukoliko su male oscilacije vodenog ogledala,
koristiti biljke šumskih zajednica koje odgovaraju postojećim stanišnim uslovima ili
formiraju šuma trvdih lišćara (Alno – Ulmion).
6.2 Formiranje škarpi
Pravilno formirane škarpe su bitna

predpostavka za uspeh zaštitnih inženjersko
bioloških mera. Pad škarpe ne bi trebalo da bude
veći od 1:2, tj. poželjno je da budu što blaži (Slika
6.2.1). Takođe je poželjno zadržavanje „neobičnih
Slika 6.2.1 Formiranej škapi različitog nagiva. 1= formi“ obala, kao i obezbediti njihovu optimalnu
srednje niske vode; 2= srednje letnje vode; 3=
srednje visoke vode širinu, jer ona direktno uslovljava prisustvo
vegetacionih zona. Pored toga vegetacija učvršćuje
škarpe, a sve to zajedno funkcioniše kao idealno stanište ornitofaune. Kako bi se postigla
veća ekološka raznovrsnost ne treba škarpe da budu istovetne već na pojedinim delovima da
se razlikuju u nagibu i formi, npr. sa i bez plavlejnja. Na slici 6.2.2 prikazan je pogodan
asimetrični presek korita tekućih voda.
Skripta
Slika 6.2.1 Asimtričan profil korita tekućih voda. 1=

obala 1:2(abraziona); 2 obala 1:3; 3 =srednje letnje
vode; 4= nabačaj kamena(prema potrebi); 6= vrbe;
7= tvrdi lišćari; 8= livade.
6.3 Profilaktička zaštita obala širih tekućih voda i stajaćih voda
Radi se merama, koje su planirane za zaštitu postojeće ili novoformirane obale. Ove mere
se pretežno primenjuju u II i III zoni, ali do izvesnog stepena i u IV zoni. Naseljavanje
vegtacijom I zone prepušta se po pravilu prirodi.
6.3.1 Metodski postupci u zoni II
U ovoj zoni treba saditi trsku i to na južnim i istočnim stranama jer se radi o vrstama
svetlosti. Plovne vode i kanali sa obe strane treba da sadrže pojas trske kako bi zaštitili obalu
od erodibilnih udara valova. Na stajaćim vodma samo mestimično treba saditi trsku. Kao
preporuka važi zaštita ugroženih obala na glavnom pravcu udara vetra.
6.3.1.1 Efekti
a) Efakat zaštite obale

⋅ Stabljike i lišće umanjuju energiju vode u delu između obale i vodenog
ogledala , odnosno udare strujnica i valova;
⋅ Rizomi i korenje učvršćuje tlo;
⋅ Smanjenjem brzine strujnica pojačava se sedimentacija i samim tim
taloženje.
b) Ostali efekti
⋅ Prečišćavanje voda. Veliki broj biljaka ima sposobnost prečišćavanja voda
zagađenih insutrijskim otpadnim vodama. Vrsta Schoenoplectus lacustris (
veziljka) ima svojstva prihvatanja fenola i indola I ima sposobnost da ih
koriosti u sintezi aminokiselina. S. lacustris, Mentha aquatica (barski
Skripta
bosiljak) može toksično da deluju na coli bakterije. Sem toga neke biljke
imaju svojstva uklanjanja teških metala iz vode i razgradnje deterđenata.
⋅ Formira se biotop
⋅ Unapređenje slike predela
Tršćaci i pojasevi šaša (Carex sp.) dostižu potpune efekte nakon jedne do dve
vegetacione periode.
6.3.1.2. Metode
Sadnja komada, isečaka sa rizomima vrsta Carex acutiformis, Carex gracilis , Glyceria
maxima , Phalatis arundinacea, Phragmites australis, Schoenoplectus lacustris, Typha angustifolia,
Typha latifolia.
Sadnja isečaka, komada sa riozomima: Sadnja se vrši na

pojedinim mestima odvojenim od vode oko 50 cm. mesta za sadnju su
formirana u obliku osiguranih rovova. Isečci, komadi trske se stavljaju
direktno na matični supstrat, tj. ne na kamenje.
Sadnja rizoma: Navedene vrste mogu da se rasađuju i rizomima.
Rizom se sadi u rovove dubine 20‐30 cm i pokriva mešavinom zemlje i
šljunka. Rizom treba da se postavi u nivou srednjih letnjih voda.
Rastresita obala oko rizoma treba da bude zaštićena kamenjem.
Izbojci: Izbojci pre svega vrsta Phragmites australis, Schoenoplectus
lacustris sade se na isti način kao rizomi.
Valjak trske: Koristi se „živi“ materijal vrsta Phragmites australis,
Schoenoplectus lacustrisi i Glyceria maxima. U visini srednjih niskih letnjih
voda pobode se kolje dužine 8 cm na rastojanju 100‐150 cm, tako da
gornji deo kolja viri 20‐30 cm iznad vodenog ogledala. Iza kolja formira
Slika 6.3.1.2.1 Polaganje se rov dubine 40 cm na čije strane se postavljaju daske. Između dasaka
isečaka trske; 1=
matično tlo; 2= šljunak; razapinje se žičana mreža ispunjena grubim peskom i odumrlim ostacima
3= nanos kamena; 4=
trske. Nakon ispunjavanja materijalom i pokrivanja isečcima trske, strane
isečak; 5= srednje letnje
vode žičane mreže se povezuju i učvršćuju. Valjak trske treba da bude 5‐7 cm
iznad vode. Kada je završen postupak učvršćivanja treba izvaditi daske,
a medjurastojanja nasuti zemljom. Najpogodnije vreme za zgradnju
valjaka od trske je period mart‐april.
Ovaj vid zaštite obala se ističe svojim dobrim osobinama na
mestima gde je potrebna zaštita od jakih strujnica i udara valova.
Vegetacione fašine: Ovaj metod podrazumeva upotrebu vrsta
Slika 6.3.1.2.2 Valjak od koje se koriste za zaštitu obala i to Carex acutiformis, Carex gracilis ,
trske. 1= matično tlo; 2= bala Glyceria maxima, Phalatis arundinacea, Schoenoplectus lacustris, Typha
sa trskom; 3= grubi šljunak;
4= žičano pletivo; 5 = kočići; angustifolia.
6 = srednje letnje vode Smotuljci su ustvari valjkasta tela od prirodnog materijala
Skripta
obmotana mrežom od veštačkih materijala. Prečnik fašina

je 30 do 75 cm dužino do 600 cm. Ugradnja fašina se
može vršiti na različite načine.
Primenjuju se tamo gde je potrebno brza zaštita
ugrožene obale. U slučaju primene plivajučih fašina
pored vizuelnog efekta one imaju i značajne ekološke
efekte. (Slika 6.3.1.2.3)
Vegetacione asure: Koriste se sve trske koje
formiraju rizome. Asuer se prave od raspadljivg
prirodnog materijala od oko 4 cm debljine. Dužine su oko
600 cm i od 50 do 200 cm široke. Asure sadrže rizome
trske. Potapaju se u bazene sa hranljivim materijama. U
toku jedne vegetacijone periode razvija se gusti
vegetacioni pokrivač, i sama asura je gusto prožeta
rizomima i korenjem (Slika 6.3.1.2.4). Asura se
transpotuje do obale gde se polaže na liniju srednjih
letnjih voda ili ispod vode do dubine od 60 cm.
Pričvršćuje se kočićima ili kamenom.
Primenjuje se kada je neophodna brza zaštita
obale. Pogodna je za zaštitu jako ugrožene obale u
području srednjih letnjih voda.
6.3.2 Metodski postupci u zoni III
U području između srednjih letnjih voda i

srednjih visokih voda za zaštitu obala koriste se najčešće
Slika 6.3.1.2.3 Fašine od A do B potopljene; E
plivajuća fašina; 1 = vegetaciona fašina; 2= vrste ʺdanašnje potencijalne prirodne vegetacijeʺ.
kočić; 3= matično tlo; 4= nanos zemlje; 5= U tom području između srednjih letnjih voda i
nanos stena ili šljunka; 6 = zid; 7= srednje
letnje vode srednjih visokih voda zaštita obale se preduzima
najčešće korišćenjem prirodnih zajednica drveća ili ukoliko
njihovo naseljavanje iz različitih razloga nije moguće
koriste se zajednice livadskih vrsta. Polazni cilj inženjersko
bioloških mera u ovoj zoni je po mogućstvu podići prirodne
zajednice drveća. Ako se taj cilj i samo delimično ostvari,
tada su vodeni tokovi preko 8 (m) širine, i to naročito
abrazione obale, zaštićene.
Nezavisno od obima sadnje drvenastih vrsta u zoni
III, potrebno je iz razloga zaštite obala, blizu zone II,
inženjersko‐ biološke radove izvoditi niskim grmolikim
vrstama vrbe:
Slika 6.3.1.2.4 Vegetacione asure a) Grmolike vrbe su najčešće u tim zonama i ʺdanašnja
prirodna potencijalna vegetacijaʺ
Skripta
b) Vrste grmolikih vrba, koje tu rastu od prirode, imaju naročito velike efekte, pre svega na
osnovu ekoloških uticaja i različite primenjivosti u inženjersko‐ biološkim merama zbog
velike sposonosti ožiljavanja.
c) Neposredno područje iznad srednjih letnjih voda je kao i zona II veoma ugroženo. Stoga
su za zaštitu ovog pojasa vrste vrbe naročito pogodne.
Zajednice livadskih vrsta treba samo tada koristiti za zaštitu obala kada za formiranje
livada postoji potreba vezana za namenu priobalnih područja. Takođe će se formirati tamo
gde postoje ekološki razlozi za njeno formiranje ili ako je ona na određenim vodama
predstavlja ʺdanašnju prirodnu potencijalnu vegetacijuʺ.
6.3.2.1 Efekti
a) Zaštita obale
Zaštita obale se ostvaruje na sledeći način:
⋅ izbojci i grane slabe energiju vodenih strujnica i sa tim umanjuju njihove štetne
uticaje;
⋅ posledica slabljenja brzine strujnica je jača sedimentacija i taloženje;
⋅ pri velikoj brzini strujnica biće grane pritisnute uz tlo, pokrivajući ga i štiteći ga na taj
način;
⋅ korenov sistem vrba prožima zemljište trajno ga štiteći,
⋅ za razliku od zajednica vrba travne zajednice korenovim sistemom prožimaju
zemljište do dubine 5‐10(cm).
b) Ostali uticaji
⋅ Prema Skalski (1961) cit. Schluter(1986 )vrste vrba podpomažu samoprečišćacvanje
voda. Predpostavlja se da biljke svojim korenovim sistemom, koji doseže do korita
reka , oduzimaju iz vode oslobođena jedinjenja;
⋅ Predstavljaju značajan biotop;
⋅ Doprinose slici predela;
⋅ Kako su pokazala merenja prema Rickert( cit. Schluter, 1986) ukoliko je korito reke
opšiveno pojasom vrbe, kod visokih voda dolazi do praktično podpunog umanjivanja
brzine toka. Stoga se pri naseljavanju grmolikim vrbama zahteva dovoljno
dimenzionisanje preseka rečnog toka.
Kod zajednica vrba efekti zaštite postižu se nakon dve do tri vegetacione periode,
ukoliko zaštita nije sprovedena kombinacijom živog i neživog materijala. Travnate zajednice
efekat zaštite će postići već u prvoj vegetacionoj periodi.
6.3.3 Metode
6.3.3.1 Položenice
Živi građevinski materijal

Skripta
Živi materijal često se može nači u neposrednoj blizini gradilišta na staništima vrbe.
Ne uzimajući u obzir postojeće hibride koji su povoljni za ožiljavanje u obzir dolaze sledeće
vrste: Salix grandifolia ,S. aurita , S. cinerea, S. daphnoides, S. incana, S. glabra, S. nigricans, S.
petandra, S. purpurea, S. triandra, S. viminalis.

Najpre treba ispanirati podesan nagib za
postavljanje položenica. Na površini kosine buće
zabodeni u zemlju drveni kočići dužine 60 ‐ 100 (cm) tako
da 10 ‐ 20 (cm) vire iznad zemlje. Rastojanje između
kočića zaviusi od nagiba kosine, zemljišta i vrste vodene
površine i obično je između 70 i 100 (cm). Broj i rastojanje
redova zavise i od dužine pruća i broja položenica.
Dužine su tako podešene da pruće prelazi oko 20 (cm)
liniju kočića. Između kočića postavlja se pruće vrbe od
100 ‐ 200 (cm) dužine, čvrsto jedno do drugog ili na
rastojanju 3‐5 (cm) i upravno na liniju obale. Ukoloko
nedostaje živi materijal može se postaviti i suve grane u
procentu od 75 (%) što opet zavisi od brzine toka. Ukoliko
su grane kratke mogu se i nadovezivati. U tom slučaju
preklop između dve položenice treba da bude oko 30 (cm)
(Slika 6.3.2.2.1). Nakon poleganja pruća između kočića
polaže se unakrsno žica. Na kraju kočići se potpuno
utisnu u tlo tako da pruće sasvim prijanja uz zemlju.
Položenice se prekrivaju slojem zemlje od oko 1 (cm).
Krajevi pruća se utisnu u zemlju tako što se polože u
uzani rov i pokriju zemljom. Krajevi pruća koji se nalaze
na dnu kosine treba da se polože na oko 30 (cm) ispod
srednjih letnjih voda. Njihovo fiksiranje može da se
sprovede na različite načine:
a) Na obalama koje nisu učvršćene krajevi pruća

se utisnu u zemljište ili se polože u plitki rov koji
se na kraju pokriva zemljim.U tom slućaju ulogu
osiguranja mogu da preuzmu i bale sa trskom
Slika 6.3.2.2.1 Položenice. 1= bala trske; 2=
srednje letnje vode; 3= žičano pletivo; 4= (Slika 6.3.2.2.1)
vrbove položenice; 5= kočići; 6= b) Na neutvrđenim obalama mogu smotuljci
položenice na gornjem delu kosine; 7=
pruća, ʺfašineʺ, da zaštite nožicu položenica.
matično tlo
Osiguranje nožice. 1= matično tlo; 2= c) Kada je zaštita ostvarena nanosom kamena i
položenice vrbe; 3= ispuna zemljom; 4= stena krajevi pruća se postave ispod kamenog
bale trske; 5=fašine; 6= nanos kamena; 7=
srednje letnje vode
nabačaja.
Najpovoljnije vreme za postavljanje položenica je mart/april, u kratkom periodu pre

kretanja vegetacije. Ukoliko se i ožile položenice postavljene u jesen ili zimu, izvođenje ove
Skripta
biološko‐inženjerske mere u ovo vreme nije pogodno. Postoji opasnost da visoke vode zimi i
u rano proleće pokriju tlo i oštete ili unište položenice. Ukoliko su položenice pravilno
podmlađene, pruće se u razmaku od nekoliko godina mašinski ili ručno seće na nekoliko cm
iznad površine zemlje.
6.3.3.3 Primena
Položenice postižu brzo nakon njihovog polaganja zaštitne efekte pošto potpuno
pokrivaju zemljište. Primenljive su sa srazmerno visokim utroškom sredstava i rada. Na
osnovu toga ova mera se primenjuje samo na naročito ugroženim mestima. Takve obale su
na primer jako oštećene strme obale, nevezane kosine i kosine direktno ispod brane.
6.3.4 Reznice
Živi materijal
Mogu se upotrebljavati sve vrste koje se primenjuju i kao položenice, pre svega od
onih vrsta koje su zastupljene na lokaciji radova i hibridne vrste. Pored toga mogu se
primenjivati i Salix alba i S. fragilis. Zbog bujnosti ovih vrsta površine zasađene sa njima treba
da budu manje. Njih treba saditi na manje ugroženim obalama. U tom slučaju vrbe koje rastu
u vidu drveća treba saditi između vrsta žbunastih vrba , tj. njihovih reznica.
Slika 6.3.4.1.2 Ploče od prirodnog kamena sa

reznicana
Reznice se utisnu u zemljište tako da 1‐4 okca
(pupoljaka) ostane iznad površine tla. Na strminama i nagibima postavljene su uspravno
prema kosini. Rastojanje reznica iznosi oko 30(cm) do 50(cm). Raspored reznica može da
bude u vidu trougla, četvorougla ili nepravilno. U nabijenom i stenovotom zemljištu jame za
sadnju moraju se najpre udubiti ili iskopati i nakon postavljanja reznica zatrpati. Kod
rastresitih i mekih zemljišta moguća je sadnja bez kopanja jama.
Kod obala koje nisu osigurane reznice će se postavljati na golim i neučvršćenim
kosinama. Pošto zemljište koje je ne zaštićeno podleže eroziji vodom ove metode mogu da se
koriste samo u rano proleće u martu /aprilu posle povlačenja zimskih i ranih proletnjih voda.
Na taj način se postiže da reznice do pojave letnjih visokih voda, koje se najčešće očekuju u
junu/julu izgrade dovoljno mladih izbojaka i
andventivnog korenja i da samim tim štite zemljište.
Drugi način je postavljanjem mreže unutar koje se
sade reznice. Mreža se postavlja iznad linije srednjih
letnjih voda i završava se nešto ispod linije srednjih
visokih voda. Mreža koja je od veštačkog materijala
učvrščena je kočićima. Nožica može da budu osigurana
uz pomo ʺfašinaʺ, balama trske, ili stenama. Širina petlji u
mreži treba da bude između 3‐5 (cm). Pošto reznice malo
6.3.4.1.1 Nanos kamena sa utisnutim reznicama. 1= štite zemljište od erozije vodom ovu metodu treba
matično tlo; 2= reznice; 3= šljunak; 4= nanos
kamena; 5= srednje letnje vode
upotrebljavati samo u martu/aprilu.
Skripta
Treći način je nasipanje kamena i sadnja reznica tako da nasip kamena počinje iznad
srednjih letnjih voda. Reznica treba da prodre nekoliko santimetara u zemljište ispod nasipa
kamena. Nasipanje kamena će biti preduzeto nakon postavljanja reznica. Ova metoda može
da se koristi u svim vremenskim periodima u kojima se ove reznice ožiljavaju (Slika 6.3.4.1.2)
Četvrti način je postavljanje zastora od prirodno
lomljenih kamenih ploča i sadnjom reznica. U poređenju sa
ostalim načinima primene reznica ovaj metod daje najbolju
zaštitu. Kamene ploče se postavljaju sa uzanim fugama
iznad srednjih letnjih voda i šupljinama od oko 5‐10 cm na
rastojanju od 30 ‐ 50 cm. Nije pogodno na celom zastoru
ostavljati velike fuge. Visoke vode mogu da razore ove fuge.
Osnova reznica prodire nekoliko santimetara u zemljište
ispod zastora. Rupe za sadnju otvaraju se mašinski. Nakon
sadnje preostali deo otvora ispunjava se zemljom.
6.3.4.2 Primena
Način izgradnje Način delovanja i primena

Primena reznica na nezaštičonoj obali Primenjuje se tamo gde nije potrebna brza
zaštita. Isto tako na blagim kosinama,
vodama laganog toka sa malim
promenama nivoa voda
Zaštita pomoću mreže i reznica Primenjuje se tamo gde je potrebna brza
zaštita obala. Na jače nagnutim škarpama
npr 1:2, kao i na stajaćim i lagano tekućim
vodama sa jačim promenama nivoa voda
Nasip kamena sa reznicama Primenjuje se tamo gde je neophodna brza
i dobra zaštita. Na jače ugroženim
obalama i sa nasipom kamena iznad linije
srednjih letnjih voda
Zastor od kamenih ploča sa reznicama Primenjuje se tamo gde je neophodna brza
i dobra zaštita. Na kosinama sa nagibom
1:1, na strmim škarpama pored mostova i
brana.
6.3.5 Setva
Živi materijal
Skripta
Sejanje standardnih travnih zajednica. Mogu se sejati ili na nezaqtiwenoj obali ili
delimiwno zaqtiwenoj veqtawkim materijalima kao qto su: nasip kamena, raster elementi,
popločavanje prirodnim kamenom i raznih perforiranih zastora.
Kod sejanja unutar raster elemenata postoje dve metode. Po jednoj se seje odmah posle
postavljanja elemenata u udubljenjima 1‐2 (cm). U drugom slučaju peforacije se odmah
napune zemljom i na kraju mešavinom zemlje i semena.
Kod sejanja unutar zastora od prirodnog klamena sa kojim su popločane kosine sejanje
se vrši unutar fuga dovoljne širine. Fuge moraju da budu široke najmanje 1,5 cm da bi biljke
imale dovoljno prostora. Najbolje je da budu ispunjena sa humusno ilovastim peskom ili
peskovitom ilovačom. Seme se pomeša sa suvim ilovastim peskom i peskovito ilovastim
matičnim supstratom i utisne u slobodne fuge dubine najmanje 4 cm. Pri izboru vrsta trava
treba uzeti u obzir ekstremne uslove na popločanom zatoru u odnosu na slobodnu,
nepopločanu sredinu.
U svim slučajevima najpovoljnije vreme setve je proleće nakon povlačenja visokih
voda, kako bi se do pojave letnjih visokih voda, ili do pojave sledećih visokih zimskih voda,
formirao zatvoreni vegetacioni pokrivač.
6.3.5.1 Primena
Postavljaju se tamo gde nije moguće ili se ne želi formiranje zajednice drveća. Pošto
seme voda lako odnosi mogu se zasejati samo one površine koje neće biti plavljenje sve do
formiranja zadovoljavajućeg pokrivača. To se dešava na vodama sa malim oscilacijama
vodenog ogledala i svakako u gornjim delovima zone III tj. zone između srednjih letnjih
voda i srednjih visokih voda. Kod setve na kosinama koje nisu osigurane dodatno primenom
mrtvog materijala, obično se donje područje ove zone štiti pomoću gotovih travnjaka a seje se
trava samo u gornjim delovima zone. Sejanje cele zone III može se primeniti samo kod
mirnih voda i tekućih voda sa malim oscilacijama vodenog ogledala.
Način izgradnje Način delovanja i primena

Sejanje nezaštičene obale Zaštita povrqina je umerena. Stoga se primenjuje
na manje ugroženim obalama kao npr. na
ravnijim kosinama stajaćih i lagano tekućih voda
Raster elementi Dobra zaštita ali ekološki i vizuelno nepovoljan
način. Stoga samo na ograničenim površinama na
mestima koja su ugrožena visokom vodom
Zator od prirodnog kamena Zaštita je dobra . Primenjuje se na jako oštećenim
obalama ili kosinama brzih vodotoka sa nagibom
1:2 i na strmim kosinama brana i mostova.
6.3.6 Gotovi travni tepisi
Primenjuju se travne cigle, travni busen i travni tepih. Primena gotovih travnih tepiha
može samo tada da se sprovede ako vrste trava odgovaraju stanišnuim uslovima gradilišta.
Skripta
Travne “cigle”: razmere su 30 x30 cm i debljine 2,5 do 4cm. Travne cigle dobijaju se ili iz
postojećih odnosno predhodno korišćenih travnjaka za poljoprivredu ili iz travnjaka koji su
sejani za te potrebe. Postojeći travnjaci su naročito pogodni za izradu travnih cigli pošto su tu
travne zajednice ravnomerne, niske i gusto ožiljene. Kod izrade travnih cigli setvom staništa
trava moraju da budu stara najmanje 1 godinu, pošto pre toga ne razvijaju dovoljno gust rez.
Travne cigle mogu samo kratko da budu lagerovane, da se ne bi izgubila njihova vrednost
kao živog materijala, mora se organizovati njihova brza primena. One mogu da ve vade
ručno i mašinski.
Travne cigle se odmah postavljaju na mesto ugradnje. U suprotnom moraju se vlažiti.
Predhodno se kosine planiraju i razrahle. Za preporuku je postavljanje sloja matičnog
supstrata, ali u nekim slučajevima to nije potrebno. Od stanišnih uslova zavisi potreba za
đubrenjem. Često načini pokrivanja u vidu ʺtravnih trakaʺ, ʺtravnih rasteraʺ i postavljanjem
travnih ciglu u vidu ʺšahovske tableʺ nisu otporni na oštećenja od voda. Stoga cigle treba
postavljati sa uzanim fugama i pomerenim poprečnim fugama. Pritom ivice treba lako
izdignuti tako da se nakon pritiska formira veza bez fuga. Nakon pokrivanja cela površina se
izvalja. Povoljno je nakon završetka radova pokrivanje površina sa tankim slojem zemlje. Pre
svega kod tekućih voda, sa velikim oscilacijama nivoa, treba osigurati položene cigle od
rušenja. Stoga travne cigle treba osigurati kočićima ili metalnim klinovima koji su pobodeni
u zemlju. Takođe može cela površina da se pokrije mrežom ili unakrsnim žicama. U visini
srednjih letnjih voda travne cigle su osigurane balama trske, ili fašinama.
Postavljaju se tokom cele godine izuzev perioda mraza. Ako se postavljaju zimi
temperatura zemljišta mora da bude najmanje 6 oC.
Travni tepih se postavlja na prirodnim zemljištima ili veštačkom supstratu.
Dimenzije su 30x167(cm) i debljine 1,5 do 2,5 cm. Dve trake daju 1 m2. Treba da budu
postavljene odmah po donošenju. Kosine treba da budu planirane i vlažne. Plodno zemljište
nije potrebno nasuti. Izuzetno kod jako loših zemljišta kao što su stenovito ili peskovito
zemljište tada je dovoljan sloj debljine 3‐5 cm. Po potrebi može se i pođubriti kosina. Fuge
moraju da budu tesne i da trake naležu jedna na drugu. Da bi se priljubile travni tepih se
mora povaljati i utabati. Preporučljivo je posipanje travnog tepiha tankim slojem plodnog
supstrata. Kod jakih kosina trake se mogu osigurati kao kod travnih cigala.
6.4 Profilaktička zaštita malih vodenih tokova
Zajednički: Osiguranje malih vodenih tokova je prvenstveno se vrši sadnjom drveća i samo
mestimično sadnjom trske, odnosno kombinacijom trske i trave. Preporučuje se sadnja
drveća jove. Kod sadnje vrsta vrbe dolaszi do obrastanja vodenog toka i stoga je održavanje
jako otežano. Pri ozelenjavanju vodenog toka poželjno je mestimično ostavljati čistine čime
se postiže raznovrsnost staništa i uslova sredine (svetlost, senka, različita temperatura vode i
različite zajednice biljaka i životinja. Vrste trske treba primenjivati tek kada nije moguća
sadnja drveća. Abraziona obala se u principu vezuje samo sadnjom drveća. Kod potoka gde
je DPPV sastavljena od tvrdih lišćarskih, šuma bogatih jovom, najpovoljnije je saditi Alnus
Skripta
glutinosu prevashodno za osiguranje obala, ali treba izbegavati monokulture radi postizanja
veće raznovrsnosti flore i faune.
Efekti :
A) Zaštita obale
⋅ Korena Alnus glutinosu prodire 1.5 m duboko u podzemnu vodu osiguravajući
donje delove kosien od erozije
⋅ Fino korenje u zoni promena nivoa vode obezbeđuje gornje površine od
erozije
⋅ Biotop
⋅ Unapređenje slike
Slika 7.2.1 Primer sedmorednog zaštitnog pojasa od buke
predela
Metode:
Živi meaterijal podrazumeva upotrebu sledećih vrsta: Alnus glutinosa, Fraxinus excelsior,
Quercus robur, Salic alba, Salix fragilis
Način podizanja: Mlade biljke se sade na rastojanju 100‐150 cm u rupe 20‐40 cm iznad
srednjih letnjih voda. Ako se sadnja vrši u jednom redu onda obale koje su abrazione treba
da budu zasađene jovom, a unutrašnje obale nekim drugim vrstama. Međutim ako se sadi u
dva reda, onda unutrašnji red je isključivo od jove, a spoljašnji moze da sadrži druge vrste.
Primena trske: Najčešće se primenjuju Glyceria

maxima i Phalaris arundinacea i to pre svega na
mestima bez drveća.
7. INŽENJERSKO BIOLOŠKE MERE KOJE SE

PRIMENJUJU DUŽ SAOBRAĆAJNICA, U
NASELJIMA I VAN NASELJA
Podrezmeva se, da se u području

saobraćajnica, u naseljima i van naselja, primenjuju
one bioinžinjerske mere, koje su obrađene u
Slika 6.4.1 Osiguranje obala. 1= Alnus glutinosa; 2=
druge vrste predhodnim poglavljima, nao na primer, mere na
vodama i kosinama. U ovom poglavlju će se govoriti
o merama koje se primenjuju za zaštitu od buke, prašine i odbleska, dakle radi se o merama
zaštite koje se specijalno izvode duž saobraćajnica, u i van naselja, (uključujući rekreaciona
područja) odnosno, između ovih korišćenja prostora.
7.1 Vegetacija
Skripta
Ukoliko se radi o prirodnom, ili staništu blisko prirodnom, može da dođe u obzir šumska
zajednica današnje prirodne potencijalne vegetacije (DPPV). Međutim, često se radi o čisto
antropogenim staništima, koja
se često ne mogu tačno istražiti.
U tom slučaju izbor biljaka
zavisi, pored ispunjavanja
inženjersko bioloških ciljeva, i
od nekih faktori staništa
relevantnih za izbor varsta.
7.2 ZAŠTITA OD BUKE
O p š t e:
Razlikujemo sledeće objekte za zaštitu od buke:
a) objekti isključivo od „živog“ (biljnog) materijala
⋅ Sadnja biljaka u zaštitnim pojasevima

Radi se o sadnji biljaka u pojasevima dovoljne širine, na ravnom terenu, u
usecima i nasipima.
b) objekti koji se sastoje od “živog” i “neživog” materijala:
⋅ Ozeljenjeni zemljani nasipi

Radi se o uobičajnim merama zaštite od buke. Zemljani nasip, sa blagim
kosinama, koje su ozelenjene.
⋅ Ozelenjeni strmi nasipi
Radi se podpornim konstrukcijama sa velikim nagibom kosina nasipa.
Ove konstrukcije su ispunjene zemljom i ozeljenene.
⋅ Ozelenjeni zidovi za zaštitu od buke
Pod ovim se podrazumevaju konstrukcije u vidu zida od metala, drveta,
stakla, betona, veštačkih materijala ili kombinacije ovih materijala. Oni
sadrže biljke na jednoj strani ili na obe.
Cilj “zaštita od buke” se postiže primenom vrsta sa sposobnostima visokog stepena

zaštite od buke. Pošto su takve vrste najčešće “gostujuće vrste”, nije preporučljiva primena
DPPV. Za preporuku je primena “poluprirodnih” sastojina od gostujućih vrsta i vrsta koje su
odgovarajuće datom staništu, sa velikim mogućnostima umanjenja buke. Takve zajednice
biljaka ne ispunjavaju samo inženjersko biološke ciljeve već zadovoljavaju i ekološke efekte.
Ukoliko nisu poznate vrste koje su odgovarajuće datom staništu ‐ DPPV, ali i pri
primeni gostujućih vrsta, može se istražiti pogodnost vrste za uslove staništa na postavljenoj
konstrukciji, uporđivanjem sa poznatim zahteva izabranih vrsta u odnosu na stanište. Kako
su postrojenja za zaštitu od buke postavljena neposredno uz saobraćajnice treba uzeti u obzir
Skripta
sva štetna dejstva saobraćajnice na biljke, kao što su: prašina, udar vetra od vozila, gasovi,
povišena temperatura, isušivanje.
7.2.1 Efekti
U osnovi razlikujemo, efekat smanjenja buke, koji proizvode biljke i efekat samih
građevine sa živim i neživim materijalom. Biljke su propusne za zvuk. Kada zvuk dospeva
do pravilno ozelenjenog zemljanog nasipa, strmog nasipi i zidova, oni se ponašaju na sledeći
način:
⋅ refleksija (odbijaju jedan deo zvuka);

⋅ apsorbcija (apsorbuju jedan deo zvuka );
⋅ transmisija (proboj manjeg dela zvuka kroz prepreku );
⋅ rasipanje zvuka preko ivice prepreke.
Na osnovu ispitivanja efikasnosti zaštite od buke utvrđeno je da zemljani nasipi,

strmi nasipi i zidovi imaju veći efekat od biljaka, pošto sa relativno malom širinom mogu da
postignu isto smanjenje buke, dok je kod primene samo biljaka potreban značajan prostor da
bi zadovoljile potrebnu zaštitu. Međusobno uporđivanje zemljanih nasipa, strmih nasipa i
zidoma u odnosu na smanjenje buke pokazuje da se oni ponašaju istovetno.
Za umanjenje buke, kod primene zaštitnih pojaseva od biljaka, bitna je dužina puta
koji zvuk prevaljuje u vegetaciji. Naprotiv, kod ozelenjenih nasipa, strmih nasipa i naročito
zidova, umanjenje zvuka zavisi od ugla savijanja, visine nasipa, materijala nasipa i zidova
kao i od rastojanja i položaja nasipa i zidova prema izvoru zvuka, odnosno prema primaocu
zvuka. Iz tih razloga za biljke mogu da budu date opšte važeće vrednosti smanjenja buke
(Tabela 7.2.1.1). U tabeli je dat pregled zaštite od buke kod primene zaštitnih pojaseva
različite širine:
Izvor Širina Smanjenje buke u dB (A) Smanjenje na 10 m udaljenosti
u dB(A)
Deiss et al.(1978) 1 m 0,05 – 0,15 0,5 – 1,5
Savezno ministarstvo 100 m 5 (6) – 10 0,5(0,6) – 1,0

za saobraćaj (1981)
DIN 18005 (1971) 10 m 0,2 – 1,5 0,2 – 1,5
Krell (1980) 50 – 100 m 5 – 10 ≈1,0
Savezno ministarstvo za 100 m guste šume sa 5‐10 0,5 – 1,0

zaštitu sredine (1981) podrastom
a) Efekti zaštite od buke
Zaštitni pojasevi: Kako je već rečeno, zvuk prodire kroz biljke. Između grana i
izbojaka postoje vazdušni mostovi kojima se zvuk prenosi. Takođe, biljke se sastoje od
velikog broja malih pojedinačnih prepreka za kretanje zvuka. Zbog svega navedenog biljke
apsorbuju i reflektuju samo mali deo zvuka.
Skripta
Smanjenje buke ispod 3 dB(A) subjektivno se jedna zapaža. Minimalno umanjenje

zvuka, a pri tome uočljivo, treba da bude 5 dB(A). Upoređivanje iznetih podataka u Tabeli
7.2.1.1 uočava se da su efekti smanjivanje buke u zaštitnim pojasevima veoma mali. Ovaj
nedostatak može se nadoknaditi širinom zaštitnog pojasa, koja značajno nadmašuje
primenu zidova ili zemljanih nasipa. Pri istoj širini pojasa, istom rastojanju i položaju prema
izvoru buke, veća zaštita se postiže ako se radi o biljkama sa krupnim lišćem, bogatoj
olistalosti, većoj gustin grana i uopšte razgranatosti biljaka kao i njihovoj većoj gustini
sadnje.
Osim smanjenja jačine zvuka, biljke smanjuju i dinamiku (srednje opadanje zvuka )
kao i spektar frekvencija, u pravcu dubljih frekvancija. Oba efekta imaju za posledicu manju
štetnost od buke. Na kraju treba istaći i psihološko dejstvo ovakvih vegetacijonih pojaseva.
Ozelenjeni zemljani nasipi: Ozelenjeni zemljani nasipi, pri zaptivenoj, zbijenoj

slojevitosti biljnog pokrivaća, mogu svojom masom u podpunosti da snize buku. Refleksije
su neznatne (Krell 1980). Ozelenjeni zemljani nasipi spuštaju dinamiku zvuka (srednje
opadanje zvuka) i učešće visokih frekvencija zvuka.
Ozelenjeni zemljani nasipi pružaju bolju zaštitu od buke od neozelenjenih nasipa.
Ovo važi samo onda, kad biljke značajno ne nadvisuju gornje ivice nasipa. Ako su biljke
bitno više, može da dođe do rasipanja zvuka kroz grane, listove, grančice preko gornjih ivica,
koje može da smanji dejstvo zaštiite od buke za 1 do 2 dB(A) (Krell 1980). Bitno je istaći i
efekat učvršćavanja nasipa putem korenovog sistema biljaka.
Ozelenjeni strmi nasipi: Prema rasturanju usled refleksije na apsorbujućoj površini

(ΔL A, α, Str) dele se strmi nasipi na tri grupe:
‐ reflektujući ΔL A, α, Str < 4 dB

‐ apsorbujući ΔL A, α, Str ≥ 4 dB do < 8 dB
‐ visoko apsorbujuće ΔL A, α, Str ≥ 8 dB
Prema Krell (1980) zavise svojstva refleksije i apsorpcije, pre svega od toga, da li zvuk
udara u strme nasipe na ivicama saobraćajnice, u zemljanu ispunu, ili tvrdu potpornu
konstrukciju. Prema sadašnjim saznanjima vegetacija bitno ne utiče na svojstva refleksije i
absorbcije.
Ozelenjeni zidovi za zaštitu od buke :Kao i strmi nasipi i zidovi za zaštitu od buke
podeljeni su prema prema rasturanju usled refleksije na apsorbujućoj površini I (ΔL A, α, Str)
u “reflektujuće”, ”apsorbirajuće” i “visoko absorbirajuće”. Ozelenjavanje deluje samo u
manjem obimu na smanjenje buke. U ovom slučaju biljke prvenstveno služe za vizuelno
rasčlanjavanje dugačkih zidova. Ukoliko nadvisuju gornje ivice zidova postoji opasnost
rasturanja zvuka.
b) Drugi efekti
Skripta
Pre svega zaštitni pojasevi od buke i ozelenjeni zemljani nasipi su biotopi za brojne
biljne i životinjske vrste. Uslovi života u tim biotopima nisu povoljni za biljke zbog emisija sa
saobraćajnice. Pored toga biljke doprinose vizuelnom rasčlanjavanju nasipa i zidova.
7.3 Metode
7.3.1 Zaštitni pojasevi
Živi materijal
Drveće kojem odgovaraju stanišni uslovi; takođe i gostujuće vrste drveća kao i vrste
drveća koje su svojstvene staništu.
Ukoliko se za jedno stanište mogu da nađu samo gostujuće vrste sa velikim efektom
na smanjenje buke, treba ovim vrstama pridodati domaće vrste drveća, koje pripadaju DPPV,
iako one imaju malu sposobnost zaštite od buke, kako bi se povećala raznovrsnost i kako bi
se poboljšala stabilnost odnosno, mogućnost samoregulacije.
Specifičnost vrsta u odnosu na efekte umanjenja buke istražio je Beck 1965. i 1968.
godine. On je izvršena kategorizacija biljaka u šest grupa (I grupa = najmanje pogodna; VI
grupa= najpogodnija ). Na osnovu toga došlo se do zaključka da su naročito pogodne vrste
III ‐ VI grupe.
Grupa III obuhvata: Juniperus chinensis ʺPfitzerianaʺ, Betula pendula, Alnus incana, Cornus
sanguinea, Cornus alba, Pterocarya fraxinifolia, Forsythia intermedia, Sambucus nigra, Lonicera
maackii, Crataegus prunifolium, Lonicera ledebourii, Acer megundo, Populus canadensis ‐ Hybr.,
Corylus avellana, Tilia cordata.
Grupa IV obuhvata: Philadelphus pubescens, Carpinus betulus, Syringa vulgaris, Fagus silvatica,
Ilex aquifolium, Ribes divaricatum, Quercus robur, Rododendron spec.
Grupa V obuhvata: Populus berolinensis, Viburnum lantana, Viburnum rhytidophyllum, Tilia

platyphyllos.
Grupa VI obuhvata: Acer pseudoplatanus
Sadnja se vrši u po pravilu u jame. Raspored drveća i šiblja kao i broja biljaka, u grupi
biljaka jedne vrste, je sličan kao kod vetrozaštitnih pojaseva. Pri čemu treba imati u vidu
sledeće:
a) kako bi se povećalo njihovo relativno slabo dejstvo, zaštitni pojasevi moraju da budu što
širi, i najmanje 5 metara viši od kolovoza (Krell,1980);
b) upotrebljavati vrste sa visokim mogućnostima umanjenja buke;
Skripta
c) pojas, prema izvoru zvuka, mora da bude kompaktan od podnožja do vrha, sa dobro
izgrđenom ivicom, odnosno “porubom”, “mantilom” i “baldahinom”. Takđe treba
izbegavati perforacije u ivičnom području pojasa;
d) važno je da u unutrašnjosti pojasa biljke budu visoko olistale, odnosno očetinjene i
razgranate.
Takav pojas može se postići primenom različitih kombinacija vrsta. Izbor će zavisiti od
postojećih stanišnih uslova i sposobnosti smanjivanja buke. Stoga nije moguće dati opšte
važeći predlog ili recept.
Prema Krell (1980) sadnja zaštitnog pojasa treba da počne neposredno uz saobraćajnicu.
Ukoliko je na raspolaganju dovoljno prostora treba formirati široke zaštitene pojaseve sa više
prekida “zasuna”. Na taj način, prema jednima, biće uvečan “ivični efekat”. Prema drugima,
na taj način se postiže bolja osvetljenost biljaka unutar pojasa, i time se postiže bolja olistalost
i razgranatos drveća. Široki pojasevi se u praksi retko podižu zbog nedostatka prostora; već
kod podizanja tri troredna zasada od 2‐3 m širine, sa najmanjim razmakom od 5 m, dobija se
ukupna širina od 16‐19 m.
7.3.1.2 Primena
Naročito između saobraćajnice i naselja (uključujući rekreaciona područja), ukoliko

ima dovljno mesta na raspolaganju kako bi se postiglo zadovoljvajuće smanjenje buke.
7.3.2 Ozelenjeni zemljani nasip
Živi materijal
Pošto vegetacija ne sme da pređe krunu nasipa, preporučuje se upotreba žbunja.
Primenjuju se nasipi sa poprečnim presekom u vidu trapeza (Slika7.3.2.1.1). Prema

Krell (1980) kruna nasipa treba da bude širine najmanje 1 metar. Veći efekat zaštite od buke
se postiže ako je gornja ivica nasipa (kruna nasipa) bliža kolovozu, što se postiže većim
nagibom kosine nasipa do kolovoza (1:1,5) Ukliko postoji dovoljno prostora, druga kosina,
suprotno može da bude blaža (Slika 7.3.2.1.1). Na nožici nasipa nekad je potrebno formirati
odvodni kanal, što zavisi od uslova staništa. Nasipi se izgrađuju od svih tipova zemljišta
pogodnih za rast biljaka. Pre setve ili sadnje preporućuje se nasipanje 10 ‐ 15 cm matičnog
supstrata. Preporućuje se da biljke značajno ne nadvise nasip, što se postiže sa sadnjom
žbunja u donjem delu (u prve dva trećine nasipa), dok se u gornjoj trećini nasipa seje trava.
Najbolji efekat smanjenja buke biće postignut ako se nasipi formiraju što bliže izvoru buke.
Skripta
Slika 7.2.1.1 Zemljani nasip za zaštitu od buke prema Krell 1980
7.3.2.1 Primena
Ovaj metod se naročito preporučuje za prostore između ulica i naselja:

• kada je na raspolaganju relativno dosta terena, ali to nije dovoljno za podizanje zaštitnog
pojasa,
• ako se srednja jačina buke mora smanjiti za 6 do 12 dB(A).
7.3.3 Ozelenjeni strmi nasip
Živi materijal
Koristi se poleglo žbunje, trave i korovi, kao i razni tipovi puzavica. Pitanje ispravnog
ozelenjavanja strmih zidova još uvek nije u pođpunosti razjašnjeno a odnosi se na izvor vrsta
koje su pogodne za dato stanište i sa stanovišta rasprostiranja zvuka. Do sada su
preduzimana različita ozelenjavanja, koja su postignuta upotrebom drveća, preko sejanja
divljih vrsta trava i korova, do upotrebe “ukrasnog šiblja”. Pri izboru biljaka treba uzeti u
obzir, da pored nepovoljnih stanišnih uslova pored saobraćajnice, može da nastupi
isušivanje, pre svega u gornjim delovima strmih zidova,
7.3.3.1 Način izgradnje
Strmi zidovi se sastoje od noseće konstrukcije sa strmim kosinama zida, koje su

ispunjene zemljom i ozelenjene. Potrebno je samo 20 do 25 % od ukupne količine zemlje
koja je potrebna za zemljani nasipi. Prema Krell postoje sledeći tipovi ovih zidova (Slika
7.3.3.1.1).:
Skripta
a) Zaštitne police, “sače”.
U ovom slučaju polaže se zemlja na horizontalne, odnosno gotovo horizontalne

nosače (Slika 7.3.3.1.1 pod A). Mogu da budu upotrebljene i cevi položene jedna na drugu
(Slika 7.3.3.1.1 pod B).
Efekat zaštite od buke: visoka absorpcija (ΔL A, α, Str ≥ 8 dB)
b) Zaštitna korita
Korita mogu da budu pravougaona i sa stranama (Slika 7.3.3.1.1 pod C) pod uglom
(Slika 7.3.3.1.1 pod D) i ispunjena su plodnom zemljom.
Efekat zaštite od buke: absorpcija (ΔL A, α,
Str ≥ 8 dB)
c) Žičani kavezi
Radi se o “kavezima” od žičanog
pletiva (Slika 7.3.3.1.1 pod E) ili o
konstrukcijama od gotovih perforiranih
betonskih elemenata (Slika 7.3.3.1.1 pod F),
koji zadržavaju zemljište strmih nasipa.
Efekat zaštite od buke :
Žičani kavezi : apsorbcija (ΔL A, α, Str ≥ 4
do < 8 dB)
Gotove betonske konstrukcije: refleksija
(ΔL A, α, Str < 4 dB)
d) Skele od korita ili ramova

Kod ovih konstrukcija stepenasto
se postavljaju betonska korita (Slika
7.3.3.1.1 pod G) ili ramovi ( Slika 7.3.3.1.1
pod H).
Efekat zaštite od buke :
Ukoliko su spoljašnje stranice korita ili
ramova “tvrde”: refleksija (ΔL A, α, Str < 4
dB)
Kao posledica eksponiranog položaja kao i relativno male površine izložene

padavinama, gornje površine zidova su jako ugrožene usled isušivanja. Brojne konstrukcije
zidova stoga se veštački zalivaju.
Kao i u slučaju zemljanih nasipa i strme nasipe treba po mogućstvu postaviti što
bliže izvoru buke. Prema Krell prostor potreban za strmi nasip je iste površine kao i za
obostrano ozelenjen zaštitni zid od buke. Stoga se treba odlučiti, da li upotrebiti strmi nasip
ili zaštitne zidove protiv buke.
7.3.3.2 Primena
Skripta
Naročito između saobraćajnica i stanovanja
• ukoliko je na raspolaganju malo prostora i

• ako se srednja buka mora smanjiti za 6 do 12 dB(A).
7.3.4 Ozelenjeni zaštitni zidovi protiv buke
Ovi zidovi su ozeljeneni samo iz vizuelnih razloga i pitanje je stoga da li se ovde radi
o pravim inženjersko biološkim merama.
Živi materijal
Pošto vegetacija ne sme značajno da nadvisi zid u upotrebi je uglavnom šiblje. Kako
uglavnom nema dovljno mesta na raspolaganju za sadnju, najbolje je upotrebljavati puzavice
i biljke koje padaju niz zid. Važno je, da ove biljke ne umanjuju apsorpciona svojstva zida, ali
postoji mogućnest večeg rasturanja usled refleksije na površini apsorpcije (ΔL A, α, Str).
Prema istraživanjima Rostock et al.(1979) to se postiže pre svega vrstom Parthenocissus
quinquefolia ali i vrstama Rubus fruticosus i Polygonum aubertii.
Postoje različiti tipovi zidova i konstrukcija kao i mogućnosti uređenja i ugradnje

zelenila. Zajedničko za sve je da su zidovi efektniji ukoliko su bliži izvoru buke. Po pravilu
rastojanje zida od čvrste ivice saobraćajnice ne treba da bude veće od 2,5 m. Biljke mogu da
se zasade na strani saobraćajnice, ili sa druge strane zida. U drugom slućaju, strana zida
prema saobraćajnici pokrivena je biljkama tek nakon nekoliko godina. Ovaj način ima
prednosti, pošto su biljke zaštičene od štetnih emisija sa saobraćajnice. Teba razmotriti i
mogućnost postavljanja žičanog pletivam, ili nosača za puzavice.
Ukoliko sa strane saobraćajnice ima dovoljno mesta, kao na primer, kada se zidovi
postavljaju na zemljani nasip ili na gornjoj ivici kosina, umesno je podizanje “zaštitnih
pojaseva” kako je to opisano u predhodnim poglavljima. Kako bi se smanjilo rasturanje
zvuka , drveće nesme značajno da nadvisi gornju ivicu zida.
7.3.4.2 Primena
Pre svega između saobraćajnica, odnosno železničkih pruga i naselja, kada je na

raspolaganju malo terena.
Na saobraćajnicama gde je potrebno sniziti srednju buku za 6 do 12 db(A).
7.4 Zaštita od prašine

Skripta
Pre svega se radi o ozelenjavanju u funkciji zaštite od imisija prašine, koja je

posledica saobraćaja. Takvi zaštitni pojasevi često imaju zadatak i zaštitu od buke, pogleda
ili osiguranje kosina. Ovde su ipak opisani kao posebni zaštitni pojasevi, pre svega što
zahtevaju poseban izbor vrsta i način podizanja.
Opšte
Saobraćajnice emituju prašinu, čađ, olovo;
u tragu fosfor, hrom, nikl, bakar, molibden, arsen,
kadmijum i živu. Zaštita zavisi od načina
podizanja zaštitnih pojaseva i od izbora vrsta koje
imaju svojstva zaštite od prašine. Pošto su to
uobičajeno gostujuće vrste ne može da se težiti
DPPV. Kao i kod zaštitnih pojaseva od buke tako i
ovde nije retka kombinacija gostujućih vrsta i vrsta
koje odgovaraju staništu tj. stvaranje
“poluprirodnih” biljnih zajednica, koje pored
ispunjavanje inženjersko ‐ bioloških ciljeva imaju i
zadovoljavajuće ekološko dejtvo. Izabrane vrste
treba da podnose negativne uticaje saobraćajnice.
7.4.1 Efekti
a) Zaštita od prašine
Filtracija prašine uz pomoć biljaka zasniva se na

sledećim prednostima:
• izazivaju pokretanje vazduha na malim
prostorima usled čeka dolazi do razređivanja
koncentracije štetnih materija u donjim
slojevima vazduha;
• kao posledica smanjenja jačine vetra i
turbulentnih strujnica prašina će biti pojačano
izbačena;
Slika 7.4.4.1 Zaštitni pojasevi različite dužine i
širine duž saobraćajnica sa funkcijom • kao posledica isparavanja i povečanja vlažnosti
prečišćavanja vazduha vazduha, hladi se vazduh u području lišća što
A = Jednoredni uzani produvni zaštitni pojas:
Mala filtracija prašine
izaziva lagerovanje fine prašine;
B = Nepropusni zaštitni pojas;Mala filtracija • lišće i četine apsorbuju prašinu. Ta absorpcija
prašine; Neželjene turbulencije u zavetrini zavisi od različitih faktora. Navode se: indeks
C = Produvni, širok zaštitnipojas; Dobra filtracija
prašine površine lista (suma gornjih i donjih površina
D = Pojedinačni i slojeviti pojasevi sa lista i četina u odnosu na povšinu koju zauzima
listopadnim drvećem; veoma dobra filtracija
jedno drvo), rapavost i dejstvo prihvatanja.
prašine ‐ sedimentacija prašine naročito u toku
leta Prema Raumler (1983) značajna je još vlažnost
E = Pojedinačni i slojeviti pojasevi od lista, lepljivost, dlakavost i električni naboj
listopadnog i četinarskog drveća : veoma dobra
filtracija i sedimentacija prašine i zimi.
lista;
Skripta
• Prašina koja se taloži na listovima i četinama biće isprana i nataložena u zemljištu.
Istraživanja su pokazala da živica (nisko gusto zasđena na ivici saobraćajnice) smanjuje

sadžaj olova, na rastojanju od 10 m, za 40 % u odnosu na vrednost u području bez žuvica.
Takđe je važno znati da u toku vegetacijone periode listopadno drveće ima veću moć
absorpcije. Četinarsko drveće ima tu prednost da i u zimskom periodu funkcioniše. U
odnosu na strukturu i prostorni raspored napovoljniji su pojasevi sa razmacima i stepenasto
naleglim biljkama.
b) Ostali uticaji
Zaštitni pojasevi su biotopi za brojne biljke i životinje, ali zbog emisija prašine nisu
najpogodnija životna staništa.
7.5 Metode
Živi materijal
Vrste koje su odgovarajuće za dato stanište; takođe se kpriste i gostujuće vrste kao i
vrste svojstvene staništu. U Tabeli 7.5.1 su prikazana svojstva pojedinih vrsta za zaštitu od
prašine.
Tabela 7.5.1 Vezivanje prašine prema Ullrich (1980)

Vrsta Drveća Srednja vrednost Opisno
Ligustrum vulgare 4,50 visoko do veoma visoko
Salix caprea 4,16
Crategus laevigata 409
Corylus avellana 4,00 srednje do visoko
Tilia platyphylos 4,00
Alnus glutinosa 4,00
Quercus robur 3,66
Alnus incana 3,50
Quercus petrea 3,43
Fagus sylvatica 3,33
Rhamnus frangula 3,00 malo do srednje
Sambucus nigra 2,80
Sambucus aucuparia 2,75
Prunus avium 2,75
Betula pendula 2,70
Acer pseudoplatanus 2,62
Fraxinus excelsior 2,37
Prunus padus 2,33
Robinia pseudoacacia 2,00 veoma malo
Populus nigra 1,85
Populus tremula 1,75
Aver platanoides 1,66

Skripta
Po pravilu drveće se sadi u jame. Za izradu plana sadnje važno je sledeće:
a) potrebno je predvideti relativno veliko učešće vrsta šiblja. Na taj način dobija se
slojevitost.
b) potrebno je predvideti sadnju lišćara i četinara
Po mogućstvu sadnja treba da je što šira i da su zaštitni pojasevi postavljeni što bliže
saobraćajnici.
7.5.2 Primena
Pre svega između saobraćanice i naselja i između saobraćajnice i rekreacionih područja.
7.6 Zaštita od odbleska
Postavlja se na sredini saobraćajnice. Zadnjih godina se manje koristi zbog teškog

održavanja ovih pojaseva koji su ugroženi prašinom, solima, gasovima, visokim
temperaturama i pojačanim zračenjem sa saobraćajnica. Ovi pojasevi potrebni su i na drugim
mestima ne samo u sredini saobraćajnica, kao na primer, kod saobraćajnica sa velikim
brojem krivina i suprotnih krivina, kod ukrštanja kao i u okolini sportskih objekata. Zaštitni
pojasevi od odbleska imaju često i druge funkcije zaštite od buke, prašine, vetra i dr.
Opšte
Odsjaj, dakle smetnje u sagledavanju, može da bude izazvan različitim svetlosnim
izvorima. Kako je gore objašnjeno najčešće se koriste od smetnji izazvanih kretanjem
automobila. Kako su pojasevi u sredini saobraćajnice jednoredni retko se koriste autohtone
biljke, ali je moguće primeniti i biljke koje su bliske DPPV. Mada je ovde teško ustanoviti
DPPV zato što treba uzeti u ovzir nepovoljne uticaje same saobraćajnice.
7.6 1 Efekti
a) Zaštita od odbleska
⋅ Gusto razgranato drveće: kod suvog kolovoza za 85%, kod vlažnog kolovoza
za 84%.
⋅ Ređe drveće bez zimske olistalosti: kod suvog kolovoza 71,5%, kod vlažnog
kolovoza 72%.
⋅ Nisko ogoljeno razgranato drveće : kod suvog kolovoza 38%
Zaštita je utoliko bolja ukoliko je gustina grana veća i ukoliko je pojas širi. Zimi je zaštita
bolja ukoliko je u pojasu više četinarskih vrsta.
b) drugo dejstvo
Skripta
Nisu kvalitetni biotopi ali doprinose slici predela.
7.7 Metode
Živi materijal
Pogodne su sledeće vrste:

Acer campestre, A. platanoides, A. pseudoplatanus, Aesculus hippocastanum, berberis vulgaris,
Carpinus betulus, Cornus mas, Crataegus monogyna, Cytisus scoparius, Fagus silvatica, Hippophae
rhamnoides, Ilex aguifolium, Ligustrum vulgare, Lonicera xylosteum, Picea abies, Pinus montana
mugo, Pinus silvestris, Prunus mahaleb, Prunus spinosa, Quercus petrea, Rhamnus catartica, Ribes
alpinum, Rosa rugosa, Rosa virginiana, Rosa canina, Rosa rubiginosa, Salix aurita, Salix purpurea,
Symphoricarpus orbiculatus, S. racemosus, Taxus baccata, Thuja occidentalis, Viburnum
rhitidophyllum
Takođe su pogodne i sledeće vrste:
Alnus glutinosa, A. incana, Euonymus

europea, Larix decidua, Populus alba, P.
canadensis, P. nigra, Prunus avium, P. padus,
Rhamnus frangula, Sambucus nigra, Tilia
cordata, T. platiphillos, Ulmus carpinifolia, U.
scabra.
7.7.1 Efekti
a) Pojasevi na sredini saobraćajnice

Slika 7.6.1.1 Zaštita od odbleska na autoputevima
1= srednja pruga sa plodnom zemljom; 2= saobraćajnica; 3 = podloga; 4 =
Sadnice se sade u jame. Širina
odbojnik; 5 = trav;
6 = sadnica; A,B,C,D = grupe biljaka iste vrste štrafti je 3‐4m. Sadnice se sade veoma
gusto na rastojanju od 30 ‐ 50 cm.
Primenjuje se uglavnom nisko, srednje i visoko žbunje. Na Slici 7.6.1.1 je prikazan raspored
sadnje.
b) Pojasevi na drugim mestima
Koristi se sadnja u jame. Izbor drveća sadnja se vrši kao i kod drugih pojaseva, kao
na primer, vetrozaštitnih pojaseva. Podrazumeva se da ukoliko su širi, zaštita je bolja.

Planiranje I Uredjivanje Predela - 5 - Inz-Bio Mere

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Planiranje I Uredjivanje Predela - 5 - Inz-Bio Mere

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

INŽENJERSKA BIOLOGIJA

INŽENJERSKO ‐BIOLOŠKE MERA

Beograd, jun 2010

4.4.1.1 Način podizanja

Napomena: Pripremljeni tekst je većim delom prevod knjige: Pflanze als

Ciljevi planiranja predela formulisani na sledeći način:

⋅ Sposobnost održavanja kauzalnih veza prirodnih faktora,

(a) Obezbeđenje i razvoj optimalnih ekološko‐bioloških i strukturalno ‐ vizuelnih predeonih

Upoređivanjem ciljeva inženjerske biologije sa ciljevima plana predela, može se

1.2 Objekti koji su izgrađeni biološko ‐ inženjerskim merama kao ekosistemi

1.2.1 Sastavni delovi i svojstva ekosistema

To znači, prema jednima, da po pravilu ekosistemi nemaju prostorno oštre granice,

⋅ Primarni producenti (proizvođači) autotrofni organizmi, dakle naročito

U ekosistemima se ustvari događa sledeće:

1.2.2 Inženjersko ‐ biološki efekti

Ekositemi su suprotno ʺtehničkimʺ sistemima, koji su sastavljeni iskljčuvo od neživih

Iz ovih svojstava mogu se izvesti prednosti ali i nedostaci inženjersko ‐ bioloških

⋅ one su u položaju samostalno da izglade ili otklone mala oštećenja;

⋅ one mogu samostalno dalje da razvijaju

b) mada ʺtehničkeʺ građevine mogu da

a) Dok za ʺtehničkeʺ građevine stoji na

c) Inženjersko ‐ biološke mere zauzimaju više mesta od ʺtehničkihʺ objekata.

Sa inženjersko ‐ biološkim objektima mogu se postići različiti efekti. Na velikim

1.2.3 Značaj za prirodu i čoveka

Značaj inženjersko ‐ bioloških objekata je

Ta ekološka raznovrsnost je neophodna na

1. Vrste biljaka i životinja odnosno biocenoze treba

2. Raznovrsno struktuirani ekosistemi, po pravilu, su stabilniji i mogu se, kroz

3. Stoga nije isključeno, da raznovrsno struktuirani ekosistem, prostorno jedan pored

4. Na kraju raznovrsnost doprinosi vizuelnom unapređenju predela i time prijatnijem

2. PLANIRANJE BIOLOŠKO INŽENJERSKIH MERA

2. 1. Inženjersko ‐ biološke mere u sistemu planiranja predela

Prema svetskim iskustvima planiranje predela može da bude:

ʺ2.5 vodoprivreda ... prirodno uređenje i ozelenjavanje obala vodotoka uz obrazloženje

U istraživanju nosivosti predela

2.2. Razvoj inženjersko biološkog okvirnog koncepta

Pod inženjersko biološkim okvirnim konceptom podrazumevaju se iskazi o tome

U ovom stadijumu planiranja treba pobliže analizirati sadašnja stanja staništa na

2.3 Izrada inženjersko ‐ biološkog izvođačkog plana

Pod inženjersko ‐ biološkim izvođačkim planom podrzaumevaju se detaljna upustva

• Klima (temperature i padavine, svrsishodnije je iskorišćavanje klimadijagrama;

saznanja o datom korišćenju prostora, podcilju bioinženjerske mere i uslovima stanista

⋅ izbor bio‐inženjerskih metoda

u kome će se sprovesti održavanje. Često se to svodi na predviđanje takvih neizbežnih mere i

2.4 Odlučivanje o inženjersko ‐ biološkim merama gradnje

Ne moraju se u svakom slučaju “štete” ili “oštećenja upotrebiti biološko ‐ inženjerske

Odluka, da li će sa inženjersko ‐ biološkim merama biti postignuti povoljni efekti,

3. INŽENJRSKO BIOLOŠKE METODE IZGRADNJE

Kako je već u prethodnim poglavljima prikazano inženjersko ‐ biološke metode mogu se

3.1.1 Izbor materijala

Inženjersko ‐ biološko metode mogu da budu izvedene sa živim materijalom ili sa

a) zahtevima proizašlim od ugroženog korišćenja prostora,

3.1.2 Vrste materijala

3.1.2.1 “Živi” materijal

Živi materijal može se podeliti na pojedinaćne grđevinske elemente i složene

tanje, najmanje 50 cm dužine, sa sposobnošću ožiljavanja razgranatog dela odrvenjenog

Složeni građevinski elementi sastoje se iz više pojedinačnih građevinskih elemenata i

a) Fašine od živog materijala

3.1.2.2 Neživi građevinski materijal

Od neživog materijala koji se koristi za biološko ‐ inženjerskke mere treba naročito

⋅ drvo (daske, grede, kočići, klinovi);

3.1.2.3 Kombinacija živog i neživog materijala

Inženjersko ‐ biološke metode je moguće izvesti isključivo sa živim materijalom ali