Након изложбе слика у Паризу 1874.

године сликари који су

излагали своја дела прозвани су „Импресионистима“ према слици
једног од сликара – Клода Монеа „Импресија – рађање сунца“.
Атмосфера на сликама се постизала бојама у разним нијансама да
би се измешале у оку посматрача. Преко боја се долазило до
облика који нису више исцртавани линијама, већ разложени на
тачке и мрље, изведени слободним потезима сликара.

По принципу сликара, композитори презентују боју звука у

оркестру кроз разне инструменте спајајући их у различите
интервале да би ухо слушалаца прошло исти пут примања утисака
као око посматрача. Музичарима је била потребна музика која није
ни дур ни мол или је оба истовремено. Мелодијска линија оставља
утисак ситних фрагмената.
Реч импресионизам је настала од француске речи impression =
утисак. Циљ је да се посматрач/слушалац окрене тренутном утиску
и да се „ухвати доживљени тренутак“.
Импресионизам у музици се јавља крајем XIX века и почетком XX
века. Карактеришу га програмске композиције које су производ
посматрања природе – светлости, ноћи, месечине, ветра, сунца,
воде… Недостају му распеване мелодије које се лако памте.
Инструмент који се истиче је клавир.

Најзначајнији представници су француски композитори Клод

Дебиси и Морис Равел.