Knjige:Club Books

1
 Knjige:Club Books
Naslov originala:
Unfinished Business

Nedovršena
priča
Prevod sa engleskog:
Ana Gvozdić

BDRMEDIA d.o.o.
2019.

2
 Knjige:Club Books

Za Loru Sparou - stari prijatelji

su najbolji prijatelji.

3
 Knjige:Club Books

1.

Šta ja radim ovde?

To pitanje se vrtelo u Vanesinom umu dok je vozila Ulicom Mejn.
Pospani Hajtaun se za dvanaest godina veoma malo promenio. Još uvek je
bio ušuškan u podnožju merilendskih Blu Ridž planina, okružen valovitim
njivama i gustim šumama. Voćnjaci jabuka i krda krava su se prostirali do
samih granica grada, a tu, u samom gradu, nije bilo ni semafora, ni
poslovnih zgrada ni saobraćajne buke. Bile su tu čvrste stare kuće i
neograđena dvorišta, deca koja su se igrala i veš koji se njihao na kanapima.
Bilo je to, pomislila je Vanesa sa istovremenim olakšanjem i iznenađenjem,
baš isto onako kao i kada je otišla. Trotoari su i dalje bili neravni i sa
pukotinama, beton podriven korenjem visokih hrastova koji samo što su
počeli da listaju. Forzicije su rasipale svoje žute cvetove, a azaleje su davale
samo nagoveštaj živopisnih boja koje će nabujati. Šafrani, ti vesnici proleća,
bili su zasenjeni mladicama žutih narcisa i ranih lala. Ljudi su i dalje, baš
kao i u njenom detinjstvu, bili okupirani svojim travnjacima i vrtovima
subotom po podne.
Neki su podigli poglede, možda iznenađeni i maglovito zaintrigirani što
vide nepoznati automobil kako prolazi.
Poneko bi mahnuo iz navike, a ne zato što ju je prepoznao. Potom su se
ponovo vraćali sadnji ili košenju. Kroz otvoreni prozor, Vanesa je osetila
miris sveže pokošene trave, zumbula i tek prekopane zemlje. Čula je zujanje
električnih kosilica, lavež pasa, povike i smeh dece koja su se igrala.
Dva starija čoveka sa bejzbol kačketima, u kariranim košuljama i radnim
pantalonama su stajala ispred gradske banke i razgovarala. Grupa zadihanih
dečaka se uspinjala uz brdo vozeći bicikle. Verovatno su išli do Lesterove
prodavnice po hladne napitke i slatkiše. I ona sama se uspinjala na isto brdo
do iste destinacije bezbroj puta. Pre sto godina, pomislila je i osetila isuviše
poznato grčenje u stomaku.
Šta ja radim ovde? Ponovo se zapitala uzimajući kutiju antacida iz tašne.
Za razliku od grada, ona se promenila. Ponekad je jedva prepoznavala sebe.

4
 Knjige:Club Books
Želela je da veruje da radi pravu stvar vraćajući se. Ne kući, razmišljala
je. Nije imala pojma da li je ovo bila njena kuća. Niti da ti želi da to bude.
Imala je jedva šesnaest godina kad je otišla, kada ju je otac poveo iz ovih
tihih ulica u odiseju gradovima, na časove i mnogobrojna izvođenja -
Njujork, Čikago, Los Anđeles i London, Pariz, Bon, Madrid. To je bio
uzbudljivi tobogan prizora i zvukova. I, ponajviše, muzike.
Do svoje dvadesete godine, uz očeve smernice i svoj talenat, postala je
jedna od najmlađih i najuspešnijih koncertnih pijanistkinja u zemlji.
Pobedila je na prestižnom Van Kliburn takmičenju sa nežnih osamnaest
godina u konkurenciji sa deset godina starijim učesnicima. Svirala je za
aristokratiju i večerala sa predsednicima. Tokom karijere, u svom
stremljenju ka cilju, stekla je reputaciju briljantne i temperamentne
umetnice. Vanesa Sekston bila je ležerno seksi i strastvena.
Sada, sa dvadeset i osam godina, vraćala se u dom svog detinjstva, kod
majke koju nije videla dvanaest godina.
Dok se zaustavljala pored ivičnjaka, vrelina u njenom stomaku je bila
tako poznata da ju je jedva primetila. Kao i grad koji ju je okruživao, kuća
njene mladosti bila je skoro ista kao i kada ju je napustila. Čvrsta opeka
se dobro održala, a saloni su bili sveže ofarbani toplom, dubokom plavom
bojom. Duž kamenog zida koji se izdizao iznad trotoara, nalazili su se
žbunasti božuri kojima je trebalo još mesec dana ili možda malo više da
procvetaju. Azaleje sa pupoljcima su bile grupisane duž ivice kuće.
Vanesa je sedela, stezala volan rukama i borila se sa očajničkom željom
da nastavi da vozi. Dalje. Već je mnogo stvari uradila impulsivno. Kupila je
mercedes kabriolet, dovezla se sa poslednjeg nastupa u Vašingtonu, odbila
gomilu angažmana. I sve to impulsivno. Inače je u životu uvek detaljno
planirala vreme, pažljivo sprovodila aktivnosti i to tek nakon što bi uzela u
obzir sve posledice. Iako je po prirodi bila impulsivna, naučila je važnost
uređenog života. Dolazak ovamo i buđenje starih rana i starih uspomena
nije bilo deo tog reda.
A opet, ako se sada okrene, ako sada pobegne, nikada neće dobiti
odgovore na svoja pitanja, pitanja koja čak ni sama nije razumela.
Namerno sebi nije dala više vremena za razmišljanje, nego je izašla iz
auta i otišla do gepeka po kofere. Ne mora da ostane ako joj bude
neprijatno, podsetila je sebe. Bila je slobodna da ode bilo gde. Bila je
odrasla, lepo je proputovala i bila finansijski obezbeđena. Njen dom, ako se
odluči da ga stvori, može da bude bilo gde u svetu. Od očeve smrti, pre šest
meseci, ništa je više nije vezivalo.
A ipak, došla je ovamo. I tu je morala da ostane - barem dok ne dobije
odgovore na pitanja.

5
 Knjige:Club Books
Prešla je preko trotoara i popela se uz pet betonskih stepenika. Uprkos
tome što joj je srce udaralo poput malja, držala se uspravno. Njen otac
nikada nije dozvoljavao povijena ramena. Samopredstavljanje je
bilo podjednako važno kao i muzičko izvođenje. Podignute glave i
uspravljenih ramena, počela je da korača.
Kada su se vrata otvorila, zastala je kao da su joj noge bile ukopane u
zemlju. Stajala je sleđena dok je njena majka izlazila na trem.
Slike, desetine njih, projurile su joj umom: ona prvog dana škole, kako
trči uz te stepenice puna ponosa i vidi majku koja stoji na vratima, kako
šmrca dok ćopa nakon pada sa bicikla i kako joj majka čisti ogrebotine
i ljubi da prođe, kako skoro igra na tremu nakon svog prvog poljupca, i
njena majka, sa svojim ženskim znanjem u očima, koja se trudi da ništa ne
pita.
A onda i slika kada je poslednji put stajala tu. Samo je tada odlazila od
kuće, a ne prema njoj. A njena majka nije bila na tremu da joj mahne za
srećan put.
,,Vanesa.“
Loreta Sekston je stajala i uvrtala ruke. Nije bilo sedih na njenoj tamnoj
kosi boje kestena. Bila je kraća nego što se Vanesa sećala i pufnasta oko lica
na kome nije bilo mnogo bora. Lice je bilo oblije i nežnije nego što se Vanesa
sećala. Nekako je izgledala manja. Ne mršava, već skladnija, zgodnija, mlađa.
Vanesi je bljesnula slika oca. Mršav, isuviše mršav, bled, star.
Loreta je želela da potrči ka ćerki, ali nije mogla. Žena koja je sada
stajala na stazi nije bila devojčica koju je izgubila i za kojom je čeznula.
Pomislila je kako liči na nju boreći se da ne zaplače. Snažnija, sigurnija, ali
toliko poput nje.
Vanesa se pribrala, kao i nebrojeno puta ranije, pre nego što bi izašla na
scenu. Nastavila je da hoda uz stare drvene stepenice i stala ispred majke.
Bile su skoro iste visine. To je bilo nešto što ih je obe trgnulo. Njihove
oči, iste maglovitozelene nijanse, bile su mirne.
Stajale su samo na korak razdaljine. Ali nije bilo zagrljaja.
„Cenim što si me pustila da dođem.“ Vanesa je mrzela ukočenost koju je
čula u svom glasu.
„Ovde si uvek dobrodošla.“ Loreta je pročistila grlo i oslobodila ga od
naleta emocija. ,,Bilo mi je žao kada sam čula za tvog oca.“
,,Hvala. Drago mi je da vidim da izgledaš dobro.“
„Ja...“ Šta je mogla da kaže? Šta je uopšte mogla da kaže što bi moglo da
nadoknadi dvanaest izgubljenih godina? ,,Jesi li...naletela na gužvu na putu
dovde?“
,,Ne. Ne nakon što sam izašla iz Vašingtona. Bila je prijatna vožnja.“
6
 Knjige:Club Books
,,Ipak, mora da si umorna nakon vožnje. Uđi da sedneš.“
Renovirala je kuću, pomislila je Vanesa budalasto dok je pratila majku
unutra. Sobe su bile svetlije i prostranije nego što ih se sećala. Impozantan
dom koga se sećala postao je udoban. Tamne, formalne tapete su zamenjene
toplim pastelnim. Itisoni su bili uklonjeni, otkrivajući polirane podove od
borovine koji su bili naglašeni raznobojnim malim tepisima. Bilo je
predivno restauriranih antikviteta i mirisa svežeg cveća. To je bio dom
žene, shvatila je. Imućne žene od ukusa.
,,Verovatno želiš da prvo odeš gore na sprat da se raspakuješ.“ Loreta se
zaustavila na stepenicama držeći se za stub. ,,Osim ako nisi gladna.“
,,Ne, nisam gladna.“
Loreta je klimnula glavom i krenula uz stepenice. „Mislila sam da bi
volela svoju staru sobu.“ Stisnula je usne kada je stigla do podesta, „Malo
sam preuredila.“
„Vidim“, Vanesin glas je bio oprezno neutralan.
„I dalje imaš pogled na dvorište.“
„Sigurna sam da je u redu.“
Loreta je otvorila vrata, a Vanesa ju je pratila unutra. Nije bilo izbirljivo
obučenih lutaka ni nasmejanih plišanih životinja. Nije bilo postera
zakačenih po zidovima, ni pažljivo uramljenih nagrada i sertifikata.
Nestao je uzani krevet na kome je nekada sanjala i radni sto za kojim se
nervirala oko francuskih glagola i geometrije. To više nije bila soba za
devojčicu. To je bila gostinska soba.
Zidovi su bili boje slonovače, sa toplim zelenim rubom. Iznad prozora su
visile lepe draperije. Krevet sa četiri stuba, bio je prekriven pačvork
prekrivačem u akvarel stilu i gomilom jastuka. Staklena vaza sa frezijama
je stajala na elegantnom stolu u stilu kraljice Ane. Miris potpurija je dopirao
iz činije koja je stajala na komodi.
Loreta je nervozno prošla kroz sobu, povukla pokrivač i obrisala
zamišljenu prašinu sa komode. „Nadam se da ti je ovde udobno. Ako ti bilo
šta zatreba, samo traži.“ Vanesa se osećala kao da ulazi u elegantan i
ekskluzivan hotel. „Soba je divna. Biću dobro, hvala.“
„Dobro.“ Loreta je ponovo sklopila ruke. Kako je čeznula da je dodirne.
Da je zagrli. „Želiš li da ti pomognem da se raspakuješ?“
,,Ne.“ Odbijanje je došlo isuviše brzo. Vanesa se borila sa osmehom.
„Snaći ću se.“
„U redu. Kupatilo je...“
„Sećam se.“

7
 Knjige:Club Books
Loreta je nakratko zastala i bespomoćno pogledala kroz prozor.
„Naravno. Biću dole ako ti nešto bude trebalo.“
Popuštajući svojoj potrebi, obuhvatila je Vanesino lice rukama.
„Dobrodošla kući.“ Brzo je izašla i zatvorila vrata za sobom.
Kada je ostala sama, Vanesa je sela na krevet. Njeni stomačni mišići su
bili poput vrelih čvorova. Pritisnula je rukom stomak i posmatrala tu sobu
koja je nekada bila njena. Kako je grad izgledao tako nepromenjeno, a
ova soba, njena soba, tako drugačije? Možda je isto bilo i sa ljudima. Možda
su spolja izgledali poznato, ali su iznutra bili stranci.
Kao i ona.
Koliko je bila različita od devojčice koja je nekada živela ovde? Da li bi
mogla da se prepozna? Da li bi želela?
Ustala je i stala ispred velikog ogledala u uglu. Lice i građa su bili
poznati. Pažljivo je proučavala sebe pre svakog koncerta da bi bila sigurna
da je njen izgled bio savršen. To je bilo ono što se očekivalo. Kosa je
morala da bude sređena - podignuta gore ili skupljena nazad, nikada
puštena - lice našminkano za pozornicu, ali nikad preterano, njen kostim fin
i elegantan. To je bila slika Vanese Sekston.
Kosa joj je sada bila pomalo raščupana zbog vetra, ali nije bilo nikoga da
to vidi ili da sudi. Bila je iste boje kestena kao i kosa njene majke, ipak malo
duža, tako da je padala na ramena sa strane, gorela je na suncu i blistala
duboko i bogato na mesečini. Oko očiju joj se video neki umor, ali u tome
nije bilo ničeg neobičnog. Bila je veoma pažljiva sa šminkom tog jutra, pa je
duž njenih visokih jagodica bilo suptilne boje i samo nagoveštaja na njenim
punim, ozbiljnim usnama. Nosila je ledenoružičasti komplet, sa kratkim i
udobnim blejzerom i suknjom koja se širila u pun krug. Pojas joj je bio
malo širi, ali opet, nije imala dobar apetit.
I sve ovo je bila samo slika, pomislila je. Samopouzdana, staložena i
sigurna odrasla žena. Želela je da može da vrati vreme i da vidi sebe onakvu
kakva je bila sa šesnaest godina. Puna nade, uprkos oblaku zategnutih
odnosa u njenom domu. Puna snova i muzike.
Sa uzdahom se okrenula i raspakovala.

***

Kada je bila dete, činilo se prirodno da koristi svoju sobu kao utočište.
Nakon što je po treći put preslagala odeću, Vanesa se podsetila da više nije
dete. Zar nije došla da pronađe vezu koju je izgubila sa svojom majkom?
Nije mogla da je pronađe dok sedi sama u sobi i dosađuje se.

8
 Knjige:Club Books
Kada je sišla dole, Vanesa je čula tihi zvuk koji je dopirao iz zadnjeg dela
kuće sa radija. Iz kuhinje, setila se. Njena majka je uvek više volela
popularnu muziku od klasične i to je uvek iritiralo Vanesinog oca. Sada se
čula stara Prislijeva balada - bogato i usamljeno. Kretala se prema zvuku i
zastala na vratima prostorije koja je uvek bila muzička soba.
Stari veliki klavir koji je tamo bio zguran, nestao je. Kao i veliki plakar u
kome su bili tabaci i tabaci notnih zapisa. Sada su tamo stajale male stolice
krhkog izgleda, sa vezenim jastucima. U uglu je stajala prelepa stara kutija
za čaj. Na njoj je bila saksija sa nekom bujnom zelenom biljkom.
Na zidovima su stajali akvareli u uzanim ramovima, a ispred dvokrilnog
prozora se nalazila vijugava viktorijanska sofa.
Sve je bilo raspoređeno oko divnog i izuzetnog spineta od ražinog
drveta. Vanesa nije mogla da odoli, pa mu je prišla. Lagano, tiho, samo za
sebe, odsvirala je prvih nekoliko akorda Šopenove etide. Dirke su bile tako
krute, pa je shvatila da je klavir nov. Da li ga je njena majka kupila nakon što
je primila pismo u kome joj je rečeno da se njena ćerka vraća? Da li je ovo
bio gest, pokušaj da se premosti jaz od dvanaest godina?
Nije moglo da bude tako jednostavno, pomislila je Vanesa i protrljala oči
iza kojih je počinjala da se javlja glavobolja. Obe su to morale da znaju.
Okrenula je leđa klaviru i otišla do kuhinje.
Loreta je tamo završavala salatu koju je aranžirala u svetlozelenoj činiji.
Oduvek je volela lepe stvari, delikatne i krhke, setila se Vanesa.
Te njene sklonosti su se sada ogledale u čipkastim podmetačima na
stolu, svetloroze posudi za šećer, kolekciji predmeta od najfinijeg porcelana
koji je stajao na otvorenoj polici. Otvorila je prozor, a mirisni prolećni
povetarac je talasao prozračne zavese iznad sudopere.
Kada se okrenula, Vanesa je videla da su joj oči crvene, ali se ipak
osmehivala, a glas joj je bio jasan.
„Znam da si rekla da nisi gladna, ali sam pomislila da bi volela malo
salate i ledenog čaja.“
Vanesa je uspela da joj uzvrati osmehom. „Hvala. Kuća izgleda divno.
Izgleda nekako veće. Oduvek sam mislila da je tačno ono što kažu kako se
stvari smanje kad odrasteš.“
Loreta je isključila radio. Vanesa je zažalila zbog tog gesta jer je to
značilo da su sada ostale samo njih dve da ispune tišinu. „Ranije je bilo
previše tamnih boja“, rekla joj je Loreta. „I previše teškog nameštaja.
Ponekad sam se osećala kao da me nameštaj vreba i čeka da me izgura iz
sobe.“ Osetila se nelagodno i posramljeno. „Sačuvala sam neke stvari,
nekoliko onih od tvoje bake. Smeštene su na tavanu. Mislila sam da ćeš ih
možda nekad želeti.“

9
 Knjige:Club Books
„Možda nekad“, rekla je Vanesa jer je tako bilo lakše. Sela je dok je njena
majka sipala šarenu salatu. „Šta si uradila sa klavirom?“
„Prodala sam ga.“ Loreta je posegnula za bokalom sa čajem.
„Pre mnogo godina. Činilo mi se besmisleno da ga zadržim kada nije
bilo nikoga ko bi svirao. A ja sam ga uvek mrzela.“ Ponovo se osetila
zatečenom i spustila bokal. „Izvini.“
„Nema potrebe. Razumem.“
„Ne, ne mislim da razumeš.“ Loreta ju je pogledala dugim istraživačkim
pogledom. „Ne mislim da možeš da razumeš.“
Vanesa nije bila spremna da kopa preduboko. Uzela je svoju viljušku i
nije ništa rekla.
„Nadam se da je spinet u redu. Ne znam mnogo o instrumentima.“
„To je predivan instrument.“
„Čovek koji mi ga je prodao rekao mi je da je vrhunskog kvaliteta. Znam
da ti je potrebno da vežbaš, pa sam mislila... U svakom slučaju, ako ti ne
odgovara, samo treba da...“
,,U redu je.“ Jele su u tišini dok Vanesi nisu ponovo proradili maniri.
„Grad izgleda skoro isto“, počela je ležernim, učtivim glasom. „Da li gospođa
Gejnor i dalje živi na ćošku?“
,,Oh, da.“ Loreta je počela da ćaska sa olakšanjem. „Sada ima skoro
osamdeset godina, a i dalje svakog dana šeta do pošte po svoja pisma, bilo
da pada kiša ili sija sunce. Brekenridžsovi su se odselili, oh, pre oko pet
godina. Otišli su na jug. Njihovu kuću je kupila fina porodica. Troje dece.
Najmlađe je ove godine krenulo u školu. On je pravi zvrk. A Hovbejkerov sin,
Rik, sećaš se? Kao malog si ga čuvala.“
„Sećam se da sam dobijala dolar po satu da bi me izluđivao mali
monstrum sa isturenim zubima i praćkom.“
,,E baš taj!“, Loreta se nasmejala. To je bio zvuk, shvatila je Vanesa, koga
se sećala sve ove godine. „Sada je na koledžu, ima stipendiju.“
„Teško da se može poverovati.“
„Došao je da me poseti kada je bio kod kuće za prošli Božić. Pitao je za
tebe.“ Ponovo se spetljala i pročistila grlo. „Džouni je i dalje ovde.“
„Džouni Taker?“
„Sada je Džouni Najt“, rekla joj je Loreta. „Udala se za mladog Džeka
Najta pre tri godine. Imaju predivnu bebu.“
„Džouni“ promrmljala je Vanesa. Džouni Taker koja joj je bila najbolja
prijateljica od najranijih dana, čuvar njenih tajni, rame za plakanje i partner
u zločinu. „Ima dete“.

10
 Knjige:Club Books
„Preslatku devojčicu. Zove se Lara. Imaju farmu izvan grada. Znam da bi
želela da te vidi.“
„Da.“ Po prvi put tog dana Vanesa je osetila da je nešto kliknulo. „Da,
želim da je vidim. Jesu li njeni roditelji dobro?“
„Emili je umrla pre skoro osam godina.“
„Oh.“ Vanesa je instinktivno pružila ruku i dodirnula majčinu. Kao što je
Džouni bila njena najbliža prijateljica, tako je i Emili Taker bila najbliža
prijateljica njene majke. „Mnogo mi je žao.“
Loreta je pogledala prema njihovim spojenim rukama i oči su joj se
ispunile suzama. „I dalje mi nedostaje.“
„Bila je najdivnija žena koju sam ikada poznavala. Volela bih da sam
mogla...“ Ali bilo je prekasno za žaljenje. „Doktor Taker, je li on dobro?“
„Ham je dobro.“ Loreta je trepnula da otera suze i pokušala da ne bude
povređena kada je Vanesa sklonila svoju ruku. „Mnogo je tugovao, ali su ga
porodica i posao izvukli. Biće mu drago da te vidi, Van.“
Vanesu niko nije zvao po nadimku duže nego što je mogla i da se seti. To
što ga je sada čula ju je dirnulo.
„Da li još uvek ima ordinaciju u svojoj kući?“
„Naravno. Ne jedeš. Da li želiš nešto drugo?“
„Ne, ovo je u redu.“ Polako je pojela punu viljušku salate.
„Zar ne želiš da čuješ nešto o Brejdiju?“
„Ne,“ Vanesa je uzela još jedan zalogaj. „Ne naročito.“
U tom pogledu je bilo nečega čega se sećala kod svoje ćerke. Blago
durenje, blaga linija između obrva. Loreti je to ugrejalo srce, za razliku od
učtive strankinje. „Brejdi Taker je pošao očevim stopama.“
Vanesa se umalo zagrcnula. „On je lekar?“
„Tako je. Dobio je finu, važnu poziciju u nekoj bolnici u Njujorku. Mislim
da mi je Ham rekao da je načelnik odeljenja.“
„Oduvek sam mislila da će Brejdi da završi kao bacač Oriolsa ili u
zatvoru.“
Loreta se ponovo toplo nasmejala. „Kao i većina nas. Ali on je postao
prilično ugledan mladić. Naravno, oduvek je bio isuviše zgodan za
sopstveno dobro.“
„Ili bilo čije“, promrmljala je Vanesa, a njena majka se ponovo
osmehnula.
„Ženi je uvek teško da odoli visokom, tamnom i zgodnom tipu, pogotovo
ako je uz to i nevaljalac.“
„Mislim da je baraba prava reč.“

11
 Knjige:Club Books
„Nikada nije uradio nešto zaista loše“, istakla je Loreta, „iako je ponekad
zadavao glavobolje Emili i Hamu. Zapravo, veoma često.“ Nasmejala se. „Ali
momak je uvek pazio na svoju sestru. Zbog toga mi se dopadao. I bio je
zaluđen tobom.“
Vanesa je šmrknula. „Brejdi Taker je bio zaluđen bilo čime što je nosilo
suknju.“
„Bio je mlad.“ Svi su nekada bili mladi, pomislila je Loreta dok je gledala
u sređenu strankinju koja je bila njena ćerka. „Emili mi je rekla da je
tumarao oko kuće nedeljama nakon što si... nakon što ste ti i tvoj otac
otišli u Evropu.“
„To je bilo davno.“ Vanesa je ustala prekidajući temu.
„Ja ću srediti sudove.“ Loreta je počela brzo da ih skuplja. ,,Ovo je tvoj
prvi dan povratka. Mislila sam da bi možda volela da isprobaš novi klavir.
Volela bih da čujem kako ponovo sviraš u ovoj kući.“
„U redu.“ Okrenula se prema vratima.
„Van?“
„Da?“
Da li će je ikada više zvati mama? „Želim da znaš koliko sam ponosna
zbog svega što si postigla.“
„Jesi li?“
„Da.“ Loreta je posmatrala svoju ćerku želeći da ima hrabrosti da raširi
ruke za zagrljaj. „Samo bih želela da izgledaš srećnije.“
„Dovoljno sam srećna.“
„Da li bi mi rekla da nisi?“
„Ne znam. Zapravo se više ne poznajemo.“
To je barem bilo iskreno, pomislila je Loreta. Bolno, ali istinito. „Nadam
se da ćeš ostati dok se to ne promeni.“
„Ovde sam jer su mi potrebni odgovori. Ali još uvek nisam spremna da
postavljam pitanja.“
„Daj tome vremena, Van. Daj sebi vremena. I veruj mi kad ti kažem da
sam ti oduvek želela samo najbolje.“
„Moj otac je uvek govorio isto to“, tiho je rekla. „Smešno je da sada kada
sam odrasla žena, nemam pojma šta je to, zar ne?“
Otišla je kroz hodnik do muzičke sobe. Osećala je mučan, prodoran bol
tik ispod grudne kosti. Iz navike je izvadila tabletu iz bočice u džepu svoje
suknje pre nego što je sela za klavir.
Započela je sa Betovenovom Mesečevom sonatom svirajući po sećanju i
iz srca, i puštajući da je muzika umiri. Setila se kako je svirala ovo delo, i
bezbroj drugih, u istoj ovoj sobi. Iz sata u sat, iz dana u dan. Iz ljubavi
12
 Knjige:Club Books
prema tome, dakako, ali često - isuviše često - zbog toga što se to očekivalo,
čak i zahtevalo.
Njena osećanja prema muzici su uvek bila pomešana. Osećala je snažnu,
strastvenu ljubav prema njoj, intenzivnu potrebu da je stvara veštinom koja
joj je bila data. Ali uvek je postojala i podjednako očajnička potreba
da udovolji ocu, da dosegne taj nivo savršenstva koji je on očekivao. Tu
nedostižnu tačku, pomislila je sada.
On nikada nije shvatao da je muzika za nju bila ljubav, a ne poziv. To je
bila uteha, sredstvo izražavanja, ali nikada ambicija. Nekoliko puta kada je
pokušala da to objasni, on je postajao toliko razjaren ili nestrpljiv da
bi odmah ućutala. Ona, koja je bila poznata po svom temperamentu i
strastvenosti, bila je pokunjeno dete pred jednim čovekom. Nikada, tokom
celog svog života, nije bila u stanju da mu se suprotstavi.
Prebacila se na Baha, zatvorila oči i pustila sebe da otplovi. Svirala je
više od sat vremena, izgubljena u lepoti, nežnosti i genijalnosti kompozicija.
To je bilo ono što njen otac nikada nije razumeo. Da može da svira
za sopstvenu dušu i da bude zadovoljna, i da mrzi, da je oduvek mrzela, da
sedi na pozornici okružena reflektorima dok svira za hiljade ljudi.
Kada su njene emocije ponovo počele da naviru, prebacila se na
Mocarta, na nešto što je zahtevalo više strasti i brzine.
Živa, gotovo mahnita muzika, svirala je u njoj. Kada je odjeknuo
poslednji akord, osetila je zadovoljstvo koje skoro da je zaboravila.
Tihi aplauz iza nje ju je naterao da se osvrne. Na jednoj od malih
elegantnih stolica sedeo je čovek. Iako joj je sunce išlo u oči, i iako je prošlo
dvanaest godina, prepoznala ga je.
„Neverovatno.“ Brejdi Taker je ustao i prišao joj. Njegova duga,
vretenasta figura je na trenutak zaklonila sunce, a svetlost je oko njega
blistala kao oreol. „Apsolutno neverovatno.“ Dok je zurila u njega, pružio joj
je ruku i osmehnuo se. „Dobrodošla kući, Van,“
Ustala je okrenula se prema njemu. „Brejdi“, promrmljala je, a onda
čvrsto zabola pesnicu u njegov stomak. „Kretenu.“
Seo je svom težinom kada mu je vazduh izbila iz pluća. Zvuk toga je za
nju bio podjednako sladak kao što je bila i muzika. Zgrčeno ju je pogledao. „I
meni je drago što te vidim.“
„Šta ti, dođavola, tražiš ovde?“
„Tvoja majka me je pustila.“ Nakon nekoliko probnih udaha, ustao je.
Morala je da zabaci glavu unazad da bi mogla da nastavi da ga gleda u oči, te
iste neverovatne plave oči, na licu koje je starilo isuviše dobro. „Nisam hteo
da te uznemiravam dok si svirala, pa sam samo seo. Nisam očekivao da ću
biti odalamljen.“

13
 Knjige:Club Books
„Trebalo je.“ Bila je oduševljena što ga je uhvatila nespremnog i što mu
je priredila malu dozu onog bola koji je on njoj naneo. Glas mu je bio isti,
pomislila je, dubok i zavodljiv. Samo zbog toga je želela da ga udari još
jednom. „Nije pomenula da si u gradu.“
„Živim ovde. Vratio sam se pre skoro godinu dana.“ Imala je onaj isti
seksi izraz kad se napući, pomislio je.
Žarko je priželjkivao da se barem to promenilo. „Mogu li da ti kažem da
izgledaš sjajno ili bi trebalo da se spremim za odbranu?“
Veoma dobro je naučila kako da ostane pribrana čak i pod stresom. Sela
je i pažljivo namestila suknju. „Ne, možeš da mi kažeš.“
„U redu. Izgledaš sjajno. Možda malo mršavo.“
Pućenje je postalo izraženije. „Je li to tvoje medicinsko mišljenje,
doktore Takeru?“
„Zapravo, jeste.“ Iskoristio je priliku i seo pored nje na klavirsku stolicu.
Njen miris je bio suptilan i privlačan poput mesečine. Osetio je trzaj, ne
toliko neočekivani koliko uznemirujući. Iako je sedela pored njega, znao je
da je bila daleka kao da je među njima bio okean.
„Izgledaš dobro“, rekla je želeći da to ne bude toliko istinito. I dalje je
imao vitku atletsku građu iz mladosti. Lice mu više nije bilo tako glatko, a
ogrubelost koju mu je zrelost donela, učinila ga je samo još
privlačnijim. Kosa mu je i dalje bila bujna, zgasitocrna, a trepavice duge i
guste kao i uvek. Ruke su bile isto onako snažne i lepe kao i prvog puta kada
su je dodirnule. Pre sto godina, podsetila je sebe, i sklopila svoje ruke na
krilu.
„Majka mi je rekla da si zaposlen u Njujorku.“
„Bio sam.“ Osećao se nelagodno, poput školarca. Ne, shvatio je, još više
od toga. Pre dvanaest godina tačno je znao kako da se nosi sa njom. Ili je bar
tako mislio. „Vratio sam se da pomognem ocu sa njegovim poslom. On bi
voleo da se penzioniše za godinu ili dve.“
„Ne mogu to da zamislim. Da si se vratio ovde“, objasnila je. „Ili da se
doktor Taker penzioniše.“
„Vremena se menjaju.“ ,
„Tačno.“ Nije mogla da sedi pored njega. To su bili samo ostaci onih
devojačkih osećanja, pomislila je, ali je ipak ustala. „Podjednako je teško
zamisliti tebe kao lekara.“
,,I ja sam se isto osećao kada sam se teglio na medicinskom fakultetu.“
Namrštila se. Nosio je farmerke, duksericu i patike - baš isto ono što je
nosio i u srednjoj školi. „Ne izgledaš kao lekar.“
„Hoćeš da vidiš moj stetoskop?“

14
 Knjige:Club Books
„Ne.“ Stavila je ruke u džepove. „Čula sam da se Džouni udala.“
„Da, za Džeka Najta, od svih ljudi. Sećaš se njega?“
„Mislim da ne.“
„Bio je godinu ispred mene u srednjoj školi. Ragbi zvezda. Otišao je u
profesionalce na nekoliko godina, a onda je razvalio koleno.“
„Je li to medicinski izraz?“
„Dovoljno blizu.“ Osmehnuo joj se. I dalje je imao usek na prednjem
zubu koji joj je uvek bio drag. „Poblesaviće kad te ponovo vidi, Van.“
„I ja nju želim da vidim.“
„Imam nekoliko zakazanih pacijenata, ali bi trebalo da završim do šest.
Zašto ne bismo otišli na večeru, a ja onda mogu da te odvezem do farme?“
„Mislim da ne.“
„Zašto?“
„Zato što si me poslednji put kada je trebalo da idem sa tobom na večeru
- na večeru i veliko matursko veče - ispalio.“
Gurnuo je ruke u džepove. „Dugo te drži bes.“
„Da.“
„Imao sam osamnaest godina, Van, i imao sam razloge.“
„Razloge koji sada nisu važni.“ U stomaku je počelo da joj gori. „Poenta
je da ne želim da nastavimo tamo gde smo stali.“
Pogledao ju je sa razumevanjem. „To i nije bila ideja.“
„Dobro.“ To je bila samo još jedna stvar zbog koje ga je proklinjala.
„Oboje imamo svoje živote, Brejdi. Neka tako i ostane.“
Polako je klimnuo glavom. „Promenila si se više nego što sam mislio.“
„Da, jesam.“ Krenula je napolje, zaustavila se, a onda pogledala preko
ramena. „Oboje smo. Ali pretpostavljam da i dalje znaš sam da izađeš.“
„Aha“, rekao je tiho, za sebe, kada ga je ostavila samog. Znao je sam da
izađe. Ono što nije znao je da je još uvek mogla da ga okrene naopačke tim
svojim nadurenim pućenjem.

15
 Knjige:Club Books

2.

Farma Najtovih je obuhvatala talasasta brda i polja smeđih i zelenih

površina. Seno je bilo urolano, primetila je, a kukuruz je puštao nežne
zelene izdanke. Sivi ambar je stajao iza tri ograđena kvadratna ispusta za
konje. Pored su kokoške kokodakale i kljucale po zemlji. Krave su opušteno
ležale na padini, previše lenje da pogledaju u pravcu zvuka nadolazećeg
automobila, ali su zato guske pojurile duž obale potoka, uzbuđene i
uznemirene zbog ometanja.
Neravna šljunkovita staza je vodila do farmerske kuće. Na njenom kraju,
Vanesa je zaustavila auto i polako izašla. Mogla je da čuje udaljeni rad
traktora i povremeno kevtanje veselog psa. U blizini je čula cvrkut ptica,
muzikalnu razmenu koja ju je uvek podsećala na komšijsko ogovaranje
preko ograde.
Možda je bilo budalasto što se osećala nervozno, ali nije mogla toga da
se otrese. Ovde, u ovoj prostranoj dvospratnoj kući sa njenim nakrivljenim
dimnjacima i ljuljaškama na tremu, živela je njena najstarija i najbliskija
prijateljica - neko sa kim je delila svaku misao, svako osećanje, svaku želju i
svako razočaranje.
Ali te prijateljice su bile deca - devojčice na pragu mladosti, gde je sve u
svom najintenzivnijem i najemotivnijem obliku. Nije im pružena prilika da
se postepeno udalje. Njihovo prijateljstvo je prekinuto brzo i potpuno.
Između tog trenutka i ovog sada, toliko toga - isuviše toga - dogodilo se
obema. Očekivati da će se te veze i osećanja obnoviti, bilo je i naivno i
previše optimistično.
Vanesa je podsetila sebe na to i pripremila se na razočaranje kada je
krenula uz škripave drvene stepenice prema prednjem tremu.
Vrata su se sa zamahom otvorila. Žena koja je izašla napolje izazvala je
poplavu zaboravljenih uspomena. Za razliku od trenutka kada je zakoračila
na svoju stazu i videla svoju majku, Vanesa nije osetila ni konfuziju ni žalost.
Izgleda isto, bilo je sve o čemu je Vanesa mogla da misli. Džouni je i dalje
bila snažno građena, sa oblinama na kojima joj je Vanesa nekada zavidela. I
dalje je nosila kratku kosu, razbarušenu oko lepog lica. Kosa joj je bila crna,

16
 Knjige:Club Books
a oči plave, kao kod njenog brata, ali sa nežnijim crtama i srcastim usnama
zbog kojih su tinejdžeri divljali.
Vanesa je zaustila, tragajući za nečim što bi rekla, kada je začula kako
Džouni ciči. Grlile su se, čvrsto stegnutim rukama, i ljuljale se celim telom.
Smeh i suze i isprekidane rečenice su otopile godine koje su prošle.
„Ne mogu da verujem da si ovde!“
„Nedostajala si mi. Izgledaš...izvini “
„Kada sam čula da ti„.“ Džouni je odmahnula glavom, udaljila se, a onda
se osmehnula. ,,Oh, bože, drago mi je što te vidim, Van.“
„Skoro da sam se plašila da dođem.“ Vanesa je obrisala obraze.
„Zašto?“
„Mislila sam da ćeš možda da budeš učtiva, da me ponudiš čajem i da se
pitaš o čemu bi trebalo da pričamo.“
Džouni je izvadila zgužvanu maramicu iz džepa i izduvala nos. ,,A ja sam
mislila da ćeš ti možda da nosiš krzno od nerca i dijamante i da ćeš da
svratiš zbog osećaja dužnosti“
Vanesa se kroz suze nasmejala. „Nerc mi je u ostavi.“
Džouni ju je zgrabila za ruku i povukla kroz vrata. „Uđi. Možda ipak
stavim čaj da se kuva.“
Ulaz je bio svetao i čist. Džouni je povela Vanesu do dnevne sobe sa
izbledelim sofama i sjajnim mahagonijem, zavesama od cica i podnim
krparama.
Dokaz da je u kući bila beba, bile su glodalice, zvečke i plišani medvedi.
Ne mogavši da odoli, Vanesa je podigla ružičasto-belu zvečku.
„Imaš devojčicu.“
„Laru“, Džouni je zablistala. „Predivna je. Uskoro će da se probudi iz
prepodnevne dremke. Jedva čekam da je vidiš.“
„Teško mi je da zamislim.“ Vanesa je protresla zvečku pre nego što ju je
ponovo spustila. Stvarala je lep, muzikalan zvuk koji joj je izmamio osmeh.
„Ti si majka.“
„Skoro da sam se navikla na to.“ Uzela je Vanesinu ruku ponovo kada su
sele na sofu. ,,I dalje ne mogu da verujem da si ovde. Vanesa Sekston,
poznata pijanistkinja, muzički uzor i svetska putnica.“
Vanesa je napravila grimasu. ,,Oh, molim te, ne ona. Nju sam ostavila u
Vašingtonu.“
„Samo me pusti da se naslađujem na trenutak.“ I dalje se osmehivala, ali
njene oči, oči koje su tako ličile na oči njenog brata, pretraživale su Vanesino
lice. „Tako smo ponosni na tebe. Ceo grad. Kad se pojavi nešto u novinama
ili magazinu, nešto na vestima ili neki događaj kao onaj prošlogodišnji

17
 Knjige:Club Books
specijal na javnoj televiziji, niko ne priča ni o čemu drugom danima. Ti si
Hajtaunova veza sa slavom i bogatstvom.“
„Slaba veza“, promrmljala je Vanesa, ali sa osmehom. „Tvoja farma
Džouni - predivna je.“
„Možeš li da veruješ? Oduvek sam mislila da ću da živim u nekom
njujorškom potkrovlju i da planiram poslovne ručkove, da se otimam za
taksi tokom saobraćajnog špica.“
„Ovo je bolje.“ Vanesa se naslonila na jastučiće na sofi. „Mnogo bolje.“
Džouni je izula cipele, a onda podvukla svoja stopala pod sebe. „Za mene
jeste. Sećaš li se Džeka?“
„Mislim da ne. Ne mogu da se setim da si ikada pričala o nekome ko se
zove Džek.“
„Nisam ga poznavala u srednjoj školi. On je bio na poslednjoj godini kad
smo mi tek počinjali. Sećam se da sam ga ponekad viđala u hodniku. Ta
široka remena i frizura na keca za vreme ragbi sezone.“ Nasmejala se
i udobno se namestila. „Onda sam pre četiri godine pomagala tati u
ordinaciji. Radila sam malo u advokatskoj kancelariji u Hagerstaunu.“
„Advokatskoj kancelariji?“
„Bivši život“, rekla je Džouni i odmahnula rukom. „U svakom slučaju, to
je bilo tokom tatinog subotnjeg radnog vremena, a Mili je bila bolesna -
sećaš se Mili?“
,,Oh, da.“ Vanesa se osmehnula kada se setila medicinske sestre
Abrahama Takera, koja nije trpela gluposti.
„Pa uskočila sam da pomognem oko zakazanih termina za vikend, i tada
nenajavljeno dolazi Džek Najt, sa svojih sto devedeset santimetara i preko
sto kilograma. Imao je upalu grla.“ Oteo joj se samozadovoljni uzdah. „Ta
velika, zgodna gromada pokušava da mi objasni, na kaubojsko-indijanskom
znakovnom jeziku, kako nema zakazano, ali želi da ga doktor pogleda.
Ubacila sam ga između malih boginja i upale uha. Tata ga je pregledao i
prepisao mu terapiju. Nekoliko sati kasnije, vratio se sa raskupusanim
ljubičicama i porukom u kojoj me pita da idemo u bioskop. Kako sam mogla
da odolim?“
Vanesa se nasmejala. „Oduvek si bila mekana.“
Džouni je zakolutala svojim velikim plavim očima. „Pričaj mi o tome! Pre
nego što sam postala svesna, kupovala sam venčanicu i učila o đubrivima.
Najbolje četiri godine mog života.“ Protresla je glavu. „Ali pričaj mi o sebi.
Hoću sve da čujem.“
Vanesa je slegnula ramenima. „Vežbanje, sviranje, putovanja.“
„Letenje u Rim, Madrid, Mozambik...“

18
 Knjige:Club Books
„Sedenje na aerodromima i u hotelskim sobama“, završila je Vanesa
umesto nje. „To nije ni približno tako glamurozno kao što možda izgleda.“
„Da, pretpostavljam da zabave sa poznatim glumcima, sviranje za
englesku kraljicu i ponoćna ćućorenja sa milionerima postanu prilično
dosadni.“
„Ćućorenja?“ Vanesa je morala da se nasmeje. „Mislim da nikada nisam
ćućorila ni sa kim.“
„Nemoj da mi bušiš balončiće, Van.“ Džouni se nagnula i pomazila
Vanesinu ruku. Svi Takerovi su voleli dodirivanje, pomislila je Vanesa. To joj
je nedostajalo.
„Godinama sam imala tu sliku o tebi kako blistaš među blistavima, kako
si poznata među poznatima i uzvišena među uzvišenima.“
„Pretpostavljam da sam imala svoju meru šepurenja. Ali uglavnom sam
svirala klavir i hvatala avione.“
„To te je održalo u formi“, rekla je Džouni osetivši Vanesinu odbojnost
da priča o tome. „Kladim se da još uvek nosiš prokleto istu veličinu.“
„Sitne kosti.“
„Čekaj samo dok te Brejdi uhvati!“
Blago je podigla bradu. „Videla sam ga juče “
„Stvarno? I nitkov me nije pozvao!“ Džouni je kucnula prstom po
usnama. Ispod njih se nazirao smeh. ,,I kako je prošlo?“
„Udarila sam ga.“
„Ti..Džouni se zagrcnula, zakašljala i pribrala. „Udarila si ga? Zašto?“
„Zbog toga što me je izigrao za svoju veliku maturu.“
„Zbog...“ Džouni je zastala kada je Vanesa ustala i počela da šeta.
„Nikada nisam bila toliko besna. Baš me briga koliko glupo to zvuči. To
veče mi je bilo toliko važno. Mislila sam da će biti najdivnije,
najromantičnije veče u mom životu. Znaš koliko dugo smo tražile savršenu
haljinu.“
„Da“, promrmljala je Džouni. „Znam.“
„Radovala sam se toj večeri nedeljama unapred.“ Zahuktala se i uzvrtela
po sobi. „Tek što sam dobila vozačku dozvolu i vozila sam se sve do
Frederika da mi srede kosu. Imala sam tu malu grančicu šlajera iza
uha.“ Dodirnula je to mesto, ali u tom gestu nije bilo osećanja. „Oh, znala
sam da je nepouzdan i nemaran. Ne mogu da prebrojim koliko puta mi je
otac to rekao. Ali nisam očekivala od njega da me tako otkači.“
„Ali, Van...“

19
 Knjige:Club Books
„Čak dva dana nisam izlazila iz kuće nakon toga. Bilo mi je toliko loše
zbog poniženja, bila sam tako povređena. A onda svađa mojih roditelja. Bilo
je... oh, bilo je toliko ružno. Onda me je otac odveo u Evropu i to je bilo to.“
Džouni se ugrizla za usnu dok se premišljala. Mogla je da pruži
objašnjenja, ali to je bilo nešto što je Brejdi trebalo da objasni. „Možda tu
ima više nego što misliš“, bilo je sve što je rekla. Kñjige.Clùb.
Vanesa se sada pribrala i ponovo sela. ,,Nije važno. To je bilo davno.“
Onda se nasmešila. „Osim toga, mislim da sam izbacila otrov kad sam ga
udarila u stomak.“
Džounine usne su se uvrnule u sestrinskom likovanju. „Volela bih da
sam to videla.“
„Teško mi je da poverujem da je lekar “
„Mislim da niko nije bio više iznenađen od Brejdija.“
„Čudno je da se nikada nije oženio...“ Namrštila se. „Ili bilo šta.“
„Ne zadirem u 'bilo šta’, ali nije se oženio. Mnogo žena u gradu je dobilo
hronične zdravstvene probleme otkad se on vratio.“
„Mogu da zamislim“, progunđala je Vanesa.
,,U svakom slučaju moj otac je u raju. Jesi li već imala prilike da ga
vidiš?“
„Ne, želela sam prvo tebe da vidim.“ Uzela je Džouni za ruke. „Mnogo mi
je žao zbog tvoje majke. Nisam znala sve do juče.“
„Bilo je to teških nekoliko godina. Tata je bio tako izgubljen. Valjda smo
svi bili.“ Prsti su joj se stegli pružajući i primajući utehu. „Znam da si
izgubila oca. Razumem koliko mora da ti je bilo teško.“
„Dugo mu nije bilo dobro. Nisam znala koliko je ozbiljno dok, pa... dok
nije bilo skoro gotovo.“ Protrljala je rukom stomak koji se zgrčio. „Pomoglo
mi je što sam dovršila ugovorene angažmane. To bi mu bilo važno.“
„Znam.“ Počinjala je ponovo da govori kada je bebi-alarm na stolu počeo
da krči. Začuo se žamor i kenjkanje, praćeno bujicom dečjeg brbljanja.
„Budna je i spremna za pokret.“ Džouni je brzo ustala. „Tu sam za minut.“
Kada je ostala sama, Vanesa je ustala i počela da šeta po sobi. Bila je
ispunjena sa toliko malih, utešnih stvari. Knjige o poljoprivredi, knjige o
odgoju dece, slike sa venčanja, slike bebe. Tu je bila jedna stara porcelanska
vaza koje se sećala, viđala ju je kao dete u domaćinstvu Takerovih. Kroz
prozore je videla ambar i krave koje su dremale na podnevnom suncu.
Kao prizor iz neke knjige, pomislila je. Njene knjige izbledelih želja.
„Van?“

20
 Knjige:Club Books
Okrenula se i videla Džouni na vratima i oblu, tamnokosu bebu na
njenom boku. Beba je klatila nogama i zveckala zvončićima koji su joj bili
privezani na pertle cipelica.
„Oh, Džouni. Predivna je.“
,,Da.“ Džouni je poljubila Laru u glavu. „Jeste. Da li želiš da je držiš?“
„Šališ se?“
Van je prešla preko sobe i uzela bebu. Nakon dugog sumnjičavog
pogleda, Lara se osmehnula i ponovo počela da udara nogama. „Zar nisi
lepa?“, mrmljala je Van. Ne mogavši da odoli, podigla je bebu iznad glave i
okrenula se u krug dok se Lara kikotala. „Zar nisi prosto predivna?“
„I ti se njoj sviđaš.“ Džouni je zadovoljno klimnula glavom. „Stalno joj
govorim da će upoznati svoju kumu pre ili kasnije.“
„Svoju kumu?“ Zbunjeno, Vanesa je ponovo spustila bebu na bok.
„Naravno,“ Džouni je zagladila Larinu kosu. „Poslala sam ti pisamce čim
se rodila. Znala sam da ne možeš da stigneš za krštenje, pa smo imali
zamenu. Ali želela sam da ti i Brejdi budete njeni kumovi.“ Džouni se
namrštila na Vanesin bledi pogled. „Dobila si pisamce, zar ne?“
,,Ne.“ Vanesa je prislonila obraz uz Larin. „Ne, nisam. Nisam imala pojma
ni da si se udala dok mi majka juče nije rekla.“
„Ali pozivnica za venčanje...“, Džouni je slegnula ramenima.
„Pretpostavljam da je mogla da se izgubi. Uvek si puno putovala.“
„Da“, ponovo se nasmešila dok ju je Lara vukla za kosu. „Da sam
znala...našla bih način da dođem ovamo da sam znala!“
„Sad si ovde.“
„Da.“ Vanesa je golicala nosem Larin vrat. „Sad sam ovde. Oh, bože,
zavidim ti Džouni.“
„Meni?“
„Ovo predivno dete, ovo mesto, pogled u tvojim očima dok pričaš o
Džeku. Osećam kao da sam provela dvanaest godina ošamućena dok si ti
stvarala porodicu, dom i život.“
„Obe smo stvorile živote“, rekla je Džouni. „Samo su različiti. Imaš toliko
talenta, Van. Čak sam i tokom detinjstva osećala divljenje prema tome. Tako
sam očajnički želela da sviram kao ti.“ Nasmejala se i obe ih obuhvatila u
zagrljaj. „Koliko god da si bila strpljiva, jedva da si mogla da me naučiš. Na
kraj sela, žuta kuća..,“
„Bila si beznadežna, ali odlučna. I toliko mi je drago što si mi i dalje
prijateljica.“
„Opet ćeš da me rasplačeš.“ Džouni je šmrknula i protresla glavu. „Hajde
ovako, igraj se sa Larom nekoliko minuta, a ja ću da odem da nam napravim

21
 Knjige:Club Books
limunadu. Onda možemo zlobno da ogovaramo Džuli Njutn što se onoliko
ugojila.“
,,Je li?“
,,I kako Tomi Mek Donald ćelavi.“ Džouni je uhvatila Vanesu pod ruku.
„Još bolje, dođi sa mnom u kuhinju. Ispričaću ti o trećem mužu Beti Džin
Bomgartner.“
„Trećem?“
„I tu nije kraj.“
Bilo je toliko tema za razmišljanje. Ne samo zbog smešnih priča koje je
Džouni podelila sa njom tog dana, pomislila je Vanesa dok je šetala kroz
dvorište u sumrak. Morala je da razmisli o svom životu i onome što želi da
uradi sa njim. Gde je pripadala? Gde je želela da pripada?
Više od decenije imala je malo ili nimalo izbora. Ili joj je nedostajalo
hrabrosti da ga napravi, pomislila je. Radila je ono što je njen otac želeo, On
i muzika su bili jedine konstante. Njegove težnje i potrebe su bile
mnogo strastvenije od njenih. I ona nije želela da ga razočara.
Nije se usudila, odzvanjao je mali glas, ali ga je zaustavila.
Dugovala mu je sve. Posvetio je svoj život njenoj karijeri. Dok je njena
majka izbegavala odgovornost, on ju je prihvatio, on ju je oblikovao, on ju je
učio. Svaki sat koji je ona provela radeći, radio je i on. Čak i kad je postao
strašno bolestan, upinjao se i upravljao njenom karijerom pedantno kao i
uvek. Nikada mu ne bi promakao nijedan detalj - kao što nijedna pogrešna
nota nikada nije promakla njegovom visoko kritičkom uhu. Doveo ju je do
vrhunca karijere, i bio je zadovoljan da uživa u njenoj slavi.
To nije moglo da bude lako za njega, sada je pomislila. Njegova karijera
pijaniste se završila pre njegove tridesete godine. Nikada nije dostigao onaj
vrhunac kome je očajnički težio. Za njega je muzika bila sve. Konačno je
mogao da vidi te ambicije i potrebe realizovane kroz njegovo jedino dete.
Sada je ona bila na ivici da okrene leđa svemu što je on želeo za nju,
svemu na čemu je radio. Nikada ne bi mogao da razume njenu potrebu da se
odrekne blistave karijere. Kao što nikada nije mogao da razume ili da
toleriše njen konstantan strah od nastupa.
Čak je i sada, u zaklonjenoj tišini dvorišta, mogla da se seti toga. Osećaja
uznemirenosti u stomaku, talasa mučnine sa kojim se uvek borila,
pulsiranja u glavi dok stoji kod pozornice.
Strah od pozornice, rekao joj je njen otac. Prerašće ga. To je jedina stvar
koju nije mogla da postigne za njega.
Ipak, uprkos tome, znala je da bi mogla da se vrati na koncertnu binu.
Mogla bi da izdrži. Mogla bi da se izdigne još više ako bi se fokusirala. Da je
samo znala da je to ono što želi.
22
 Knjige:Club Books
Možda joj je samo bio potreban odmor. Sela je na ljuljačku na travnjaku
i lagano je pokrenula. Nekoliko nedelja, ili nekoliko meseci tišine, pa će
onda možda početi da čezne za životom koji je ostavila za sobom. Ali za sada
je samo želela da uživa u purpurnom sumraku.
Sa ljuljačke je mogla da vidi svetla koja su sijala i iz komšijskih kuća.
Ručala je sa majkom u kuhinji, ili je barem probala. Loreta je izgledala
povređeno kada je Vanesa samo promrljala svoju hranu. Kako je mogla da
objasni kako joj ništa ne prija ovih dana? To prazno, mučno osećanje u
njenom stomaku jednostavno nije htelo da popusti. Još malo vremena,
pomislila je Vanesa, i popustiće. To je bilo samo zbog toga što nije bila
uposlena, a trebalo je da bude. Zasigurno nije vežbala dovoljno tog
dana, kao ni prethodnog. Čak i ako odluči da se profesionalno povuče, nije
trebalo da zanemari vežbanje.
Sutra, pomislila je i zatvorila oči. Sutra je bilo dovoljno blizu za
započinjanje rutine. Umirena pokretima ljuljačke, stegla je uz sebe svoju
jaknu. Zaboravila je kako ovde temperatura ume da padne čim sunce zađe
za planine.
Čula je huk automobila koji je prošao putem ispred kuće. A onda zvuk
vrata koja su se zatvorila. Negde u blizini, majka je zvala svoje dete, koje se
igralo, da uđe unutra. Još jedno svetlo je zasijalo kroz prozor. Beba
je plakala. Vanesa se smešila želeći da može da iskopa odnekud stari šator
koji su ona i Džouni koristile i da ga postavi u dvorište. Mogla bi da spava tu
i samo da osluškuje grad.
Okrenula se kada je čula psa kako laje, a onda ugledala blistavo krzno
ogromnog zlatnog retrivera. Dojurio je preko komšijskog travnjaka pravo
na leju u kojoj je njena majka već zasadila dan i noć i neven. Mlateći jezikom,
propeo se na ljuljašku. Pre nego što je Vanesa mogla da shvati da li se
uznemirila ili obradovala, bacio je obe svoje šape u njeno krilo i razvukao
pseći osmeh.
„Pa zdravo.“ Pomazila ga je po ušima. „Odakle si se ti stvorio?“
„Iz drugog bloka, daleko odavde, punim galopom.“ Zadihani Brejdi je
izašao iz senke. „Pogrešio sam što sam ga danas poveo na posao. Kada sam
otišao da ga uvedem u auto, on je odlučio da protegne noge.“ Zaustavio
se ispred ljuljaške. „Hoćeš li ponovo da me udariš, ili mogu da sednem?“
Vanesa je nastavila da mazi psa. „Verovatno te neću ponovo udariti.“
„Zadovoljiću se time.“ Spustio se na ljuljašku i ispružio noge. Pas je istog
trenutka pokušao da mu se popne u krilo. „Ne pokušavaj da se iskupiš“,
rekao je Brejdi ponovo odgurnuvši psa.
„On je lep pas.“
„Nemoj da mu laskaš. Već ima naduvan ego.“

23
 Knjige:Club Books
„Kažu da ljubimci liče na svoje vlasnike“, komentarisala je. „Kako se
zove?“
„Kong. Bio je najveći u svom leglu.“ Kada je čuo svoje ime, Kong je
dvaput zalajao, a onda odjurio za senkama. „Razmazio sam ga dok je bio
štene, i sada plaćam cenu.“ Raširio je ruke preko naslona ljuljaške i
dozvolio prstima da se igraju sa krajevima njene kose. „Džouni mi kaže da si
danas bila kod nje na farmi.“
„Jesam.“ Vanesa mu je sklonila ruku. „Izgleda predivno. I tako je srećna.“
„Jeste srećna.“ Neustrašivo je uzeo njenu ruku i počeo da se igra
prstima. To je bio stari, poznati gest. „Upoznala si naše kumče.“
„Da.“ Vanesa je izvukla ruku. „Lara je predivna.“
„Da.“ Vratio se na njenu kosu. „Liči na mene.“
Smeh je došao previše brzo da bi bio zaustavljen. „I dalje si uobražen. I
hoćeš li da skloniš ruke s mene?“
„To nikada nisam mogao.“ Uzdahnuo je, ah se malo pomerio. „Nekada
smo često sedeli ovde, sećaš se?“
„Sećam se.“
„Mislim da smo i kada sam te prvi put poljubio, sedeli ovde, baš ovako.“
,,Ne.“ Prekrstila je ruke preko grudi.
„U pravu si. Prvi put je bilo gore u parku. Došla si da me gledaš kako
bacam loptu u koš.“
Nehajno je prešla rukom preko svojih kolena u pantalonama. „Samo sam
slučajno prolazila tuda.“
„Došla si jer sam vežbao bez majice i htela si da vidiš moje znojave
grudi.“
Ponovo se nasmejala jer je to bila apsolutna istina. Okrenula se da ga
pogleda na senovitoj svetlosti. Osmehivao se, opušten. Uvek je umeo da se
opusti, setila se. I uvek je umeo da je nasmeje.
„To - mislim tvoje znojave grudi - i nije bilo nešto posebno.“
„Malo sam ih popunio“ rekao je sa lakoćom. „A i dalje bacam loptu u
koš.“ Ovog puta izgleda nije primetila kada joj je mazio kosu. „Sećam se tog
dana. Bilo je to krajem leta, pre moje završne godine. Za tri meseca si
prestala da budeš ona mala Sekstonova gnjavatorka i postala si seksi
Vanesa Sekston, sa hrpom neverovatne kestenjaste kose i tim sjajnim
nogama kojima si se razmetala u malim kratkim šortsevima. Bila si takvo
derište. I zbog tebe mi je išla voda na usta.“
„Uvek si gledao Džuli Njutn.“

24
 Knjige:Club Books
„Ne, pretvarao sam se da gledam Džuli Njutn dok sam gledao tebe. A
onda si se ti slučajno prošetala pored terena tog dana. Bila si u Lesterovoj
radnji, nosila si flašu soka. Od grožđa.“
Podigla je obrvu. „Imaš dobro pamćenje.“
„Hej, to su prekretnice u našim životima. Rekla si: 'Zdravo, Brejdi.
Izgledaš kao da ti je užasno vruće. Hoćeš gutljaj?’“ Ponovo se osmehnuo.
„Hteo sam da ugrizem onu košarkašku loptu. Onda si flertovala sa mnom.“
„Nisam.“
„Treptala si očima.“
Pokušavala je da se odupre kikotanju. „Nikada nisam treptala očima.“
„Tada si treptala.“ Uzdahnuo je zbog uspomene. „Bilo je sjajno.“
„Koliko se ja sećam, ti si se pravio važan i izvodio si zakucavanje ispod
koša i nebesku udicu ili šta god. Neke muške stvari kojima se hvalite. A onda
si me zgrabio.“
„Sećam se da sam te zgrabio. Dopalo ti se.“
„Mirisao si na ormar iz svlačionice.“
„Pretpostavljam da jesam. To je i dalje bio moj najznamenitiji prvi
poljubac.“
I njen, pomislila je Vanesa. Nije shvatila da se naslonila na njegovo rame
i smešila. „Bili smo tako mladi. Sve je bilo tako intenzivno i ništa nije bilo
komplikovano.“
„Neke stvari ne moraju da budu komplikovane.“ Ali sedenje tu sa
njenom glavom na njegovom ramenu i osećaj da je sve kako treba, u to nije
bio siguran. „Prijatelji?“
„Valjda.“
„Nisam imao prilike da te pitam koliko dugo ostaješ.“
„Nisam imala prilike da odlučim.“
„Mora da ti je raspored pretrpan.“
„Uzela sam nekoliko meseci odmora“, nemirno se promeškoljila. „Možda
odem u Pariz na par nedelja.“
Ponovo je uzeo njenu ruku i okrenuo je. Njene ruke su ga oduvek
fascinirale. Ti dugi, zašiljeni prsti, dečje nežni dlanovi, kratki, praktični
nokti. Nije nosila prstenje. On joj je jednom dao jedan - potrošio je
novac koji je zaradio košenjem trave celog leta. Zlatni prsten sa
neverovatno malim smaragdom. Poljubila ga je razneženo kada joj ga je dao
i zaklela se da ga nikada neće skinuti.
Dečja obećanja su prekršili odrasli ne obazirući se. Želja da ga ponovo
vidi na njenom prstu je bila budalasta.

25
 Knjige:Club Books
„Znaš, uspeo sam da te vidim kako sviraš u Karnegi holu pre nekoliko
godina. Bilo je zapanjujuće. Ti si bila zapanjujuća.“ Oboje ih je iznenadio
time što je prineo njene prste svojim usnama. Onda ih je naglo
spustio. „Nadao sam se da ću te videti dok smo oboje bili u Njujorku, ali
pretpostavljam da si bila zauzeta.“
Trzaj sa vrhova njenih prstiju je i dalje vibrirao u njenim nožnim
prstima. „Da si pozvao, organizovala bih se.“
„Jesam pozvao.“ Oči su mu ostale na njenima i istraživale ih dok je
slegao ramenima. „Tek tada sam potpuno shvatio koliko si velika postala.
Nisam uspeo da prođem ni prvu liniju odbrane.“
„Žao mi je. Zaista.“
„Ništa strašno.“
„Ne, volela bih da sam te videla. Ponekad su ljudi oko mene isuviše
zaštitnički nastrojeni.“
„Mislim da si u pravu.“
Stavio je ruku ispod njene brade. Bila je lepša nego što je se sećao, i
krhkija. Da se sreo sa njom u Njujorku, u manje sentimentalnom okruženju,
da li bi ga toliko privukla? Nije bio siguran da želi da zna.
Želeo je da budu prijatelji. Borio se da ne poželi ništa više.
„izgledaš veoma umorno, Van. Tvoja boja bi mogla da bude bolja.“
„Bila je ovo naporna godina.“
„Spavaš li dobro?“
Napola zabavljena, sklonila mu je ruku. „Ne počinji sa mnom da
izigravaš doktora, Brejdi.“
„U ovom trenutku ne mogu da se setim bilo čega u čemu bih više uživao.
Ali ozbiljan sam. Pregažena si.“
„Nisam pregažena, samo sam malo umorna. Zato i pravim pauzu.“
Ali njega to nije zadovoljilo. „Zašto ne dođeš do ordinacije na pregled?“
„Je li to tvoja nova strategija za muvanje? Ranije je bilo: ’Hajde sa se
parkiramo na Moli holu’.“
„Doći ću i do toga. Tata može da te pogleda.“
„Ne treba mi doktor.“ Kong se vratio teturajući se, a ona je pružila ruku
dole ka njemu. „Ja nikada nisam bolesna. Za skoro deset godina koncerata,
nijedan nisam morala da otkažem zbog zdravstvenih razloga.“ Zaronila je
lice u krzno psa, a stomak joj se stegao. „Neću da kažem da mi povratak
ovamo nije predstavljao napor, ali izlazim na kraj s tim.“
Oduvek je bila tvrdoglava, pomislio je. Možda bi bilo najbolje da motri
na nju - u medicinskom smislu - nekoliko dana. „Tata bi i dalje voleo da te
vidi - lično, ako ne profesionalno.“
26
 Knjige:Club Books
„Svratiću.“ I dalje nagnuta nad psom, okrenula je glavu. Kroz sve veću
pomračinu, uhvatio je poznati sjaj u njenom oku. „Džouni kaže da imaš pune
ruke posla, to jest pacijentkinja. Pretpostavljam da isto važi i za tvog oca,
ako je onako zgodan kakvog ga se sećam.“
„Imao je par...zanimljivih ponuda. Ali su se povukle kada su se on i tvoja
majka spetljali.“
Zapanjena, Vanesa se uspravila sedeći. „Spetljali? Moja majka? Tvoj
otac?“
„To je najvrelija romansa u gradu.“ Zabacio joj je kosu iza ramena. „Do
sad “
„Moja majka?“, ponovila je.
„Ona je atraktivna žena u najboljim godinama, Van. Zašto ne bi dozvolila
sebi da uživa?“
Pritisla je rukom stomak i ustala. „Idem unutra.“
,,U čemu je problem?“
„Nema problema. Idem unutra. Hladno mi je.“
Uhvatio ju je za ramena. To je bio još jedan gest koji je prizvao bujicu
uspomena. „Zašto malo ne olabaviš sa njom?“ pitao je Brejdi. „Bog zna da je
bila dovoljno kažnjena.“
„Ne znaš ništa o tome.“
„Više nego što misliš.“ Protresao ju je brzo i nestrpljivo. „Ostavi se toga,
Van. Ta stara ozlojeđenost će te izjesti iznutra.“
„Lako je tebi.“ Gorčina se izlila iz nje pre nego što je stigla da je
iskontroliše. „Tebi je uvek bilo lako sa tvojom lepom i srećnom porodicom.
Oduvek si znao da te vole, bez obzira šta si uradio ili šta nisi. Tebe nikada
niko nije napustio“
„Nije te napustila, Van.“
„Dopustila je da odem“ rekla je tiho. ,,U čemu je razlika?“
„Zašto je ne pitaš?“
Odmahnula je glavom i odmakla se. „Prestala sam da budem njena mala
devojčica pre dvanaest godina. Prestala sam da budem mnogo toga.“
Okrenula se i ušla u kuću.

27
 Knjige:Club Books

3.

Vanesa je spavala iscepkano. Osećala je bol. Ali na bol je navikla.

Maskirala ga je oblažući želudac tečnim anticidima i gutajući tablete koje su
joj prepisane zbog povremenih zaslepljujućih glavobolja. Ali najviše od
svega ga je maskirala ignorisanjem uz pomoć snage volje.
Dvaput je krenula hodnikom i skoro stigla do majčine sobe. Treći put je
stigla do vrata i podigla ruku da pokuca, pre nego što se vratila u svoju sobu
i sopstvenim mislima.
Nije imala pravo da se ljuti na majku što je bila u vezi sa drugim
muškarcem. A ipak jeste. Sve vreme koje je Vanesa provela sa svojim ocem,
on se nikada nije okrenuo drugoj ženi. Ili, ako i jeste, bio je isuviše
diskretan da bi ona to mogla da primeti.
I zašto je to bilo važno, pitala se dok se sledećeg jutra oblačila. Oni su
oduvek živeli odvojene živote, bez obzira što su delili kuću.
Ali jeste bilo važno. Bilo je važno to što je njena majka sve ove godine
zadovoljno živela u istoj toj kući bez kontakta sa svojim jedinim detetom.
Bilo je važno to što je uspela da započne život, nov život, u kome nije
bilo mesta za njenu rođenu ćerku.
Došlo je vreme, rekla je sebi Vanesa. Bilo je vreme da pita zašto.
Osetila je miris kafe i svežeg hleba kada je sišla niz stepenice. U kuhinji
je videla majku koja je stajala pored sudopere i podizala šolju. Loreta je bila
obučena u lepi plavi kostim, sa biserima oko vrata i na ušima. Radio je bio
tih, a ona je pevušila kada se okrenula i videla svoju ćerku.
,,Oh, ustala si “ Loreta se osmehivala nadajući se da to ne izgleda
usiljeno. „Nisam bila sigurna da ću te videti jutros pre nego što odem.“
„Odeš?“
„Moram na posao. Ima malina, a kafa je još uvek vruća.“
„Na posao?“, ponovila je Vanesa. ,,Gde?“
,,U radnju.“ Kako bi uposlila svoje nervozne ruke, sipala je Vanesi šolju
kafe. ,,U antikvarnicu. Kupila sam je pre šest godina. Možda se sećaš radnje

28
 Knjige:Club Books
Hopkinsovih. Radila sam tamo kad... pre izvesnog vremena. Kada su oni
odlučili da se penzionišu, otkupila sam radnju.“
Vanesa je protresla glavom kako bi oterala ošamućenost. „Imaš
antikvarnicu?“
„Malu.“ Stavila je kafu na sto. Čim su joj ruke ostale slobodne, počele su
da vuku njenu bisernu ogrlicu. „Nazvala sam je Loretin tavan. Blesavo,
pretpostavljam, ali dobro radi. Zatvorila sam je na nekoliko dana, ali... mogu
da je ostavim zatvorenom još neki dan ako želiš.“
Vanesa je zamišljeno posmatrala majku i pokušavala da je zamisli kao
poslovnu ženu koja brine o inventaru i vodi knjige. Antikviteti? Da li je ikada
pomenula svoju zainteresovanost za njih?
„Ne.“ Činilo se da će razgovor morati da sačeka. „Slobodno idi.“
„Ako hoćeš, možeš kasnije da svratiš da pogledaš.“ Loreta je počela
nervozno da se igra dugmetom na sakou. „Malo je, ali imam puno
zanimljivih stvari.“
„Videćemo.“
„Jesi li sigurna da ćeš biti dobro ovde sama?“
„Bilo mi je dobro samoj dugo vremena.“
Loreta je oborila pogled. Ruke su joj se spustile na stranu. „Da, naravno
da jeste. Obično sam kod kuće do pola sedam.“
„U redu. Onda se vidimo večeras.“ Otišla je do sudopere i otvorila česmu.
Želela je vodu, hladnu i bistru.
,,Van.“
„Da?“
„Znam da imam godine koje treba da nadoknadim.“ Loreta je stajala na
dovratku kada se Vanesa okrenula. „Nadam se da ćeš mi pružiti priliku.“
„Želim to.“ Raširila je ruke. „Ne znam odakle bi obe trebalo da
počnemo.“
„Ne znam ni ja.“ Loretin osmeh je bio manje napet. „Možda to i jeste
početak. Volim te. Biću srećna ako te ubedim da u to poveruješ.“ Okrenula
se brzo i izašla.
„Oh, mama“, rekla je Vanesa u praznoj kući. „Ne znam šta da radim.“

***

„Gospođo Driskol“, Brejdi je potapšao osamdesettrogodišnju damu po

kvrgavom kolenu, a onda nastavio, „imate srce dvadesetčetvorogodišnje
gimnastičarke.“

29
 Knjige:Club Books
Zakikotala se kao što je i očekivao. „Ne brine me srce, Brejdi, nego kosti.
Bole kao đavo.“
„Možda kada biste pustili nekog od Vaših praunuka da plevi onu baštu.“
„Sama sređujem svoje leje već šezdeset godina...“
,,I tako ćete i narednih šezdeset“, završio je umesto nje i spustio merač
pritiska pored. „Niko u okrugu ne gaji bolji paradajz, ali ako ne popustite,
boleće Vas kosti.“ Uzeo ju je za ruke. Prsti su joj bili žilavi i još uvek
nezahvaćeni artritisom. Ali njena ramena i kolena jesu, i on je malo toga
mogao da uradi da spreči njegov razvoj.
Završio je pregled slušajući je kako priča o svojoj porodici. Ona je bila
njegova učiteljica iz drugog razreda, a on je tada mislio da je ona najstarija
živa žena. Nakon skoro dvadeset i pet godina, jaz se značajno smanjio. Iako
je znao da ga još uvek smatra malim probisvetom koji je prevrnuo činiju sa
zlatnom ribicom samo da bi video kako se koprca na podu.
„Video sam Vas pre nekoliko dana kada ste izlazili iz pošte, gospođo
Driskol“ Napravio je zabelešku u njenom kartonu. „Niste koristili štap.“
Frknula je. „Štapovi su za stare ljude.“
Spustio je karton i podigao obrvu. „Prema mom medicinskom mišljenju,
gospođo Driskol, Vi jeste stari.“
Zakikotala se i zamahnula rukom ka njemu. „Uvek si bio pametnjaković,
Brejdi Takeru.“
„Da, ali sada sam dobio i medicinsku diplomu koja ide uz to.“ Uzeo ju je
za ruku da joj pomogne da siđe sa stola za pregled. „I hoću da koristite taj
štap - makar i samo zato da možete dobro da odalamite Džona Hardestija
kad počne da flertuje sa Vama.“
„Stari jarac“, mrmljala je. „ A i ja ću da izgledam kao stara koza dok se
budem gegala okolo sa štapom.“
„Zar taština nije jedan od sedam smrtnih grehova?“
„Ne isplati se grešiti ako nije smrtonosno. Izlazi odavde momče, da
mogu da se obučem.“
„Da, gospođo.“ Ostavio ju je odmahujući glavom. Mogao je da je progoni
odavde do večnosti, a ona i dalje ne bi koristila taj prokleti štap. Bila je jedna
od retkih koje nije mogao da zastraši.
Nakon još dva sata jutarnjih pregleda, proveo je sat za ručak vozeći se
do okružne vašingtonske bolnice da obiđe dva pacijenta. Jabuka i šaka
krekera sa puterom od kikirikija bile su mu dovoljne da izgura poslepodne.
Više njegovih pacijenata je pomenulo činjenicu da se Vanesa Sekston vratila
u grad. Ta informacija je obično bila praćena smeškanjem, namigivanjem i
zločestim pogledima. Nekoliko puta su ga zadirkivali gurkajući ga laktom.

30
 Knjige:Club Books
Mali gradovi, pomislio je tokom petominutne pauze između pacijenata u
ordinaciji. Tu su ljudi znali sve o svima. I sećali su se. Zauvek. Vanesa i on su
bili kratko zajedno pre dvanaest godina, ali to je možda bilo zabetonirano u
sećanju, a ne samo urezano u jednom drvetu u Hajtaun parku.
Skoro da je i zaboravio na nju. Osim kada bi video njeno ime ih sliku u
novinama. Ili kada bi slušao neki od njenih albuma, koje je kupovao
isključivo u ime starih vremena. Ili kada bi video ženu kako naginje glavu na
stranu i smeška se na način sličan onome kako se Van smešila. Ali kada se
sećao, to su bile uspomene iz detinjstva. One su bile najslađe i najdirljivije.
Bih su malo više od dece koja su jurila da odrastu, opasnom i
zastrašujućom brzinom. Ali ono što se dogodilo među njima ostalo
je predivno nevino. Dugi, lagani poljupci u senkama, strastvena obećanja,
nekoliko zabranjenih milovanja.
Kada pomisli na nju sada, to nije trebalo da ga boli. A ipak je protrljao
rukom mesto preko srca.
Tada je sve izgledalo isuviše intenzivno jer su se suočili sa totalnim
neodobravanjem njenog oca. Što se više Džulijus Sekston borio protiv
njihove veze, koja je cvetala, oni su postajali sve bliskiji. To je bila mladost,
pomislio je sada Brejdi.
A on je perfektno igrao ljutitog mladića, setio se samozadovoljno.
Prkosio je njenom ocu i zadavao svome stalne glavobolje. Pretio je i
obećavao kao što to samo osamnaestogodišnjak ume.
Da je na tom putu sve išlo glatko, verovatno bi zaboravili jedno drugo za
nekoliko nedelja.
Lažov, pomislio je i nasmejao se. Nikada nije bio toliko zaljubljen kao što
je bio te godine u Vanesu. Bila je to mahnita godina kada je napunio
osamnaest i kada je bilo šta, i sve, izgledalo moguće.
Nikada nisu vodili ljubav. Gorko se kajao zbog toga nakon što je nestala
iz njegovog života. Sada, sa ove distance, shvatio je da je tako bilo najbolje.
Da su postali ljubavnici, koliko bi samo teže za njih bilo da budu prijatelji
kao odrasli.
To je bilo ono što je želeo, sve što je želeo, uveravao je sebe. Nije imao
nameru da slomi svoje srce zbog nje po drugi put. Možda na trenutak, kada
ju je prvi put video za klavirom, dah mu je zastao, a puls mu se uzburkao. To
je bila potpuno prirodna reakcija. Bila je prelepa žena, a nekada je bila
njegova. A ako je i osetio čežnju prethodne večeri dok su sedeli na ljuljašci
pred sumrak, to je bilo zato što je bio čovek. Ali nije bio glup.
Vanesa Sekston više nije bila njegova devojka. I nije želeo da bude
njegova žena.

31
 Knjige:Club Books
„Doktore Takeru.“ Jedna od medicinskih sestara je provirila kroz vrata.
„Vaš sledeći pacijent je stigao.“
„Odmah dolazim.“
,,Oh, i Vaš otac je rekao da svratite pre nego što odete.“
„Hvala.“ Brejdi se zaputio u ordinaciju broj dva i pitao se da li će Vanesa
sedeti napolju na ljuljašci te večeri.“

Vanesa je pokucala na vrata kuće Takerovih i čekala. U Ulici Mejn je

oduvek volela taj osećaj doma, sa ofarbanim tremom i žardinjerama. Sada su
u njima bile muškatle koje su već smelo cvetale. Na otvorenim prozorima
nalazili su se komarnici. Kao mala često bi videla Brejdija i njegovog oca
kako sklanjaju pomoćna prozorska okna i stavljaju komarnike, što je bio
siguran znak da je zima bila gotova.
Na tremu su se nalazile dve stolice za ljuljanje. Znala je da je doktor
Taker često sedeo tu u lenjim večerima. Ljudi koji bi tuda prolazili bi
zastajali da provedu neko vreme ili da izlistaju spisak simptoma i tegoba.
A svake godine, tokom vikenda za Dan sećanja, Takerovi su organizovali
roštilj u zadnjem dvorištu. Svi u gradu su dolazili da jedu hamburgere i
krompir salatu, da sede u senci starog oraha i da igraju kroket.
Doktor Taker je bio velikodušan čovek, setila se Vanesa, sa svojim
vremenom i sa svojim veštinama. I dalje je mogla da se seti njegovog smeha,
bogatog i punog, i kako su mu ruke bile nežne tokom pregleda.
Ali šta je sada mogla da mu kaže? Tom čoveku koji je tokom njenog
detinjstva bio tako uzvišena figura? Tom čoveku koji ju je jednom tešio kada
je plakala zbog rasturenog braka svojih roditelja? Tom čoveku koji je
sada bio u vezi sa njenom majkom?
Ham je otvorio vrata, i stajao na njima proučavajući je. Bio je visok, kao
što ga se i sećala. I dalje je imao je vitku, atletsku građu. Iako je njegova
tamna kosa osedela, njoj nije izgledao ništa starije. Oko tamnoplavih očiju
su mu se širile bore koje su se produbile kada se osmehnuo.
Nesigurna u sebe, krenula je da mu pruži ruku. Pre nego što je uspela da
progovori, uhvatio ju je u čvrsti zagrljaj. Mirisao je na kolonjsku vodu i
pepermint, pomislila je i skoro zaplakala. Čak se ni to nije promenilo.
„Mala Vanesa!“ Njegov moćni glas se prolomio dok ju je stezao. „Drago
mi je da si kod kuće.“
„Dobro je biti kod kuće.“ Dok ju je držao, verovala je u to. „Nedostajali
ste mi.“ To je došlo sa naletom osećanja. „Stvarno ste mi nedostajali.“
„Daj da te pogledam.“ Još uvek na vratima, uhvatio ju je za ruke i udaljio
se. „Bože, bože, bože:..“, mrmljao je. „Emili je uvek govorila da ćeš biti
lepotica
32
 Knjige:Club Books
,,Oh, doktore Takeru, tako mi je žao zbog Emili.“
„Svima nam je bilo.“ Brzo joj je protrljao ruke. „Uvek te je pratila kroz
novine i časopise, znaš. Priželjkivala te je za snajku. Više puta mi je rekla
'Hame, to je devojka za Brejdija. Ona će ga dovesti u red.’“
„Izgleda da se sam doveo u red.“
„Uglavnom.“ Prebacio je ruku preko njenog ramena i poveo je unutra.
„Šta kažeš na finu šolju čaja i parče pite?“
„Volela bih.“
Sedela je za kuhinjskim stolom dok je on pripremao i servirao. Kuća se
ni iznutra nije promenila. I dalje je sve bilo pod konac. Sve je bilo uglačano i
čisto, sa kolekcijom Emilinih drangulija na svakoj ravnoj površini.
Sunčana kuhinja je gledala na dvorište u kom je veliko drveće listalo, a
prolećni pupoljci cvetali. Sa desne strane su bila vrata koja su vodila do
ordinacije. Jedina promena koju je primetila, bilo je postavljanje
komplikovanog telefona i interfona.
„Gospođa Lieri i dalje pravi najbolje pite u gradu.“ Odsekao je debele
komade čokoladnog tarta.
,,I još uvek Vam plaća poslasticama?“
„Zlata vrede!“ Sa zadovoljnim uzdahom seo je prekoputa nje.
„Pretpostavljam da ne moram da ti kažem kako smo svi ponosni na tebe “
Odmahnula je glavom. „Volela bih da sam se ranije vratila. Čak nisam ni
znala da se Džouni udala. I beba.“ Podigla je solju čaja i osetila se potpuno
udobno po prvi put od svog povratka. „Lara je predivna.“
„I pametna.“ Namignuo je. „Naravno, možda sam malo pristrasan, ali ne
mogu da se setim pametnijeg deteta. A video sam ih mnogo.“
„Nadam se da ću je često viđati dok sam ovde. I sve vas.
„Nadamo se da ćeš ostati neko duže vreme.“
„Ne znam.“ Spustila je pogled ka svom čaju. „Nisam o tome razmišljala.“
„Tvoja majka nedeljama nije mogla da priča ni o čemu drugom.“
Vanesa je uzela malo vazdušastog kolača. „Izgleda dobro.“
„Jeste dobro. Loreta je snažna žena. Morala je da bude.“
Vanesa je ponovo podigla pogled. Stomak je počeo da joj poskakuje, pa
je govorila oprezno. „Znam da vodi antikvarnicu. Teško mi je da je zamislim
kao poslovnu ženu.“
„I njoj je bilo teško da to zamisli, ali ide joj dobro. Znam da si izgubila
oca pre nekoliko meseci.“
„Rak. To je bilo veoma teško za njega.“
„I za tebe.“

33
 Knjige:Club Books
Slegnula je ramenima. „Nisam mogla mnogo da uradim... malo toga mi je
dozvolio da uradim. U suštini, odbijao je da prizna da je bolestan. Mrzeo je
slabosti.“
„Znam.“ Spustio je ruku na njenu. „Nadam se da si naučila da budeš
tolerantnija prema njima.“
Nije morao da objašnjava. „Ne mrzim svoju majku“, rekla je sa uzdahom.
„Samo je ne poznajem.“
To je bio dobar odgovor. Cenio ga je. „ja je poznajem. Imala je težak
život, Van. Svaku grešku koju bi napravila plaćala je više puta nego što bi
trebalo. Voli te. Oduvek te je volela.“
„Zašto je onda pustila da odem?“
Srce mu je saosećalo sa njom, kao i uvek. „To je pitanje koje moraš sama
da joj postaviš. I na koje ona mora da odgovori.“
Sa malim uzdahom, Vanesa se naslonila unazad. „Uvek sam dolazila da
Vam plačem na ramenu.“
„Rame za to i služi. Uglavnom sam bio dovoljno sujetan da mislim da
imam dve ćerke.“
„I jeste.“ Trepnula je da otera suze i otpila umirujući čaj. „Doktore
Takeru, da li volite moju majku?“
„Da. Da li te to uznemirava?“
„Ne bi trebalo.“
„Ali?“
„Prosto mi je teško da to prihvatim. Oduvek sam imala tako jasnu sliku
Vas i gospođe Taker kao para. To je bilo jedno od mojih uporišta. Moji
roditelji... bili su nesrećni dok su bili zajedno, otkad znam za njih...“
„Jesu li tvoji roditelji“, rekao je tiho, „bili drugo uporište?“
„Da.“ Malo se opustila, zahvalna što je razume. „Znam da to nije
razumno. Čak nije ni realno. Ali...“
„Trebalo bi da bude“, završio je umesto nje. „Drago moje dete, u životu
previše toga nije fer. Bio sam sa Emili dvadeset i osam godina, i planirao
sam još dvadeset osam. Nije bilo suđeno. Tokom vremena koje smo proveli
zajedno, apsolutno sam je voleo. Bili smo srećni da smo se razvili u ljude
koji su mogli da nastave da se vole. Kada je umrla, mislio sam da je taj deo
mog života završen. Tvoja majka je bila Emilina najbliža i
najdraža prijateljica, i tako sam nastavio da posmatram Loretu nekoliko
godina. Onda je postala moja najbliža i najdraža prijateljica, Mislim da bi
Emili bilo drago.“
„Zbog Vas se osećam kao dete.“

34
 Knjige:Club Books
„Za roditelje si uvek dete.“ Pogledao je u njen tanjir. „Jesi li prestala da
voliš slatkiše?“
„Ne.“ Malo se nasmejala. „Izgubila sam apetit.“
„Nisam hteo da zvučim kao matoro zakeralo i da ti kažem kako si suviše
mršava. Ali jesi pomalo. Loreta je pomenula da ne jedeš dobro. I da ne
spavaš dobro.“
Vanesa je podigla obrvu. Nije znala da je njena majka primetila.
„Pretpostavljam da sam napeta. Poslednjih nekoliko godina je bilo prilično
naporno.“
„Kad si poslednji put bila na pregledu?“
Sad se stvarno nasmejala. „Zvučite kao Brejdi. Dobro sam, doktore
Takeru. Koncertne turneje vas očeliče. To su samo živci.“
Klimnuo je glavom, ali je obećao sebi da će je držati na oku. „Nadam se
da ćeš mi svirati uskoro.“
„Već isprobavam novi klavir. Zapravo, trebalo bi da se vratim.
Zabušavam sa vežbanjem u poslednje vreme.“
Kada je ustala, Brejdi je ušao kroz sporedna vrata. Nerviralo ga je što je
vidi tu. Kao da nije bilo dovoljno loše što mu je ceo dan bila u glavi. A sada je
bila u njegovoj kuhinji. Klimnuo je glavom ka njoj, a onda pogledao u pitu.
„Pouzdana gospođa Lieri.“ Osmehnuo se ka svom ocu. „Jesi li planirao da
ostaviš malo za mene?“
„Ona je moja pacijentkinja.“
„Stalno gomila slatkiše“, rekao je Brejdi Vanesi i umočio prst u kolač na
njenom tanjiru. „Hteo si da me vidiš pre nego što odem?“
„Tražio si da pogledam Kramptonov karton.“ Ham je kucnuo prstima po
fascikli na pultu. „Napravio sam neke napomene “
„Hvala“
„Imam neke stvari da obavim.“ Uhvatio je Vanesu za ramena i zvučno je
poljubio. „Dođi opet uskoro.“
„Hoću.“ Nikada joj nije uspevalo da se drži podalje.
„Roštilj je za dve nedelje. Očekujem da dođeš.“
„Ne bih to propustila.“
„Brejdi“, rekao je dok je odlazio, „lepo se ponašaj sa tom devojkom.“
Brejdi se iskezio kada su se vrata zatvorila. „On i dalje misli da ću da te
nagovaram da idemo na zadnje sedište mog auta.“
„Jesi me nagovarao da idemo na zadnje sedište tvog auta?“
„Da.“ Sećanje mu je unelo nemir. „Ima li kafe?“
,,Čaj“, rekla je. „Sa limunom.“

35
 Knjige:Club Books
Groknuo je, okrenuo se ka frižideru i uzeo tetrapak sa mlekom. „Drago
mi je što si svratila da ga vidiš. Lud je za tobom.“
„Osećanje je obostrano.“
„Hoćeš da pojedeš tu pitu?“
„Ne, baš sam...“, seo je i navalio. „Krenula.“
„Gde žuriš?“, pitao je sa punom viljuškom.
„Ne žurim, samo...“
„Sedi.“ Sipao je ogromnu čašu mleka.
„Tvoj apetit je dobar kao i uvek.“
„Zdrav život.“
Zaista je trebalo da ide. Ali izgledao je tako opušteno i opuštajuće dok je
sedeo za stolom i tamanio pitu. Prijatelji, rekao je. Možda bi mogli da budu
prijatelji. Naslonila se unazad na pult.
„Gde ti je pas?“
„Ostavio sam ga kod kuće. Tata ga je juče uhvatio kako raskopava lale,
pa je kažnjen.“
„Ne živiš više ovde?“
„Ne.“ Pogledao je gore i skoro zastenjao. Bila je naslonjena na pult
ispred ..prozora sa svetlošću koja joj je obasjavala kosu. Nenaglašeni osmesi
su se poigravali na tim njenim punim, ozbiljnim usnama. Ozbiljan kroj njene
košulje i pantalona je činio da izgleda toliko mekše i ženstvenije. „Ja, ovaj...“
uzeo je mleko. „Kupio sam zemljište van grada. Kuća napreduje polako, ali
ima krov.“
„Sam gradiš kuću?“
„Ne radim mnogo. Ne mogu da se izvučem odavde na dovoljno dugo da
bih uspeo da postavim više od poneke grede. Imam nekoliko momaka koji je
sklapaju.“ Ponovo ju je pogledao razmišljajući. „Odvešću te tamo jednom da
baciš pogled.“
„Možda.“
„Šta kažeš na sad?“ Ustao je da stavi sudove u sudoperu.
„Oh, pa...stvarno moram da se vratim...“
„Zašto?“
„Da vežbam.“
Okrenuo se. Ramena su im se dodirnula. „Vežbaj kasnije“
To je bio izazov. Oboje su to znali, oboje su to razumeli. Oboje su bili
odlučni u tome da dokažu da su sposobni da budu jedno sa drugim u
društvu bez raspirivanja starih čežnji.

36
 Knjige:Club Books
„U redu. Voziću za tobom. Tako nećeš morati da se ponovo vraćaš do
grada.“
„U redu.“ Uzeo ju je za ruku i izveo kroz zadnja vrata.
Kada je napustila grad, vozio je polovnog ševroleta sedana. Sada je vozio
sportskog četvorotočkaša. Pet kilometara dalje od grada, kada su došli do
uske strme staze, shvatila je mudrost tog izbora.
Bilo bi gotovo neprohodno tokom zime imati takav auto, pomislila je
dok se njen mercedes upinjao uz šljunkoviti nagib. Iako su se nežni izdanci
lišća tek pojavljivali, šuma je izgledala gusto.
Videla je divlje svibe sa belim cvetovima. Jedva je izbegla rupu. Šljunak
je iskakao ispod njenih točkova dok je savladavala poslednju krivinu i
zaustavila se iza Brejdija.
Pas je trčao ka njima i lajao dok mu se rep njihao na povetarcu.
Konstrukcija kuće je bila završena. Nije se zadovoljio brvnarom u šumi,
primetila je. To je bila velika i široka kuća na sprat. Postavljeni prozori su
bili visoki, sa polukružnim lukovima na vrhu. Nešto što je ličilo na skelet
zabata, izdizalo se iznad drugog nivoa kuće. To će omogućiti veličanstveni
pogled na daleke Blu Ridž planine.
Teren prekriven gomilom građevinskog materijala, spuštao se ka
žuborećem potoku. Kiša će pretvoriti mesto u kaljugu, pomislila je kada je
izašla iz auta. Ali kada se naprave potporne terase i prekrije rastinjem, biće
spektakularno.
„Fantastično je.“ Zabacila je kosu unazad kada ju je rani večernji
povetarac razneo. „Kakvo savršeno mesto.“
„Tako sam i mislio.“ Uhvatio je Konga za ogrlicu pre nego što je uspeo da
skoči na nju.
„U redu je.“ Nasmejala se i sagnula se da ga pomazi. „Zdravo, drugar.
Zdravo, veliki dečko. Ovde imaš puno prostora da trčiš, zar ne?“
„Pet hektara.“ Ponovo je osetio taj bol, tik ispod srca, dok ju je gledao
kako se igra sa njegovim psom. „Većinu toga ću da ostavim kako jeste.“
„Drago mi je.“ Okrenula se ceo krug. „Ne bih volela da vidim kako ti
uređuješ šume. Skoro da sam zaboravila koliko su divne. Koliko su tihe.“
„Hajde “ Uzeo ju je za ruku. „Povešću te u obilazak.“
„Koliko dugo imaš ovu zemlju?“
„Skoro godinu dana.“ Šetali su preko malog drvenog mosta preko
potoka. „Pazi gde gaziš. Teren je nesređen.“ Pogledao je dole u njene
elegantne italijanske cipele. „Evo!“ Podigao ju je i prebacio preko krša.
Osetila je grčenje mišića njegovih ruku, a on čvrstinu njenih dugih nogu.

37
 Knjige:Club Books
„Ne moraš da...“ Spustio ju je brzo ispred terasnih vrata. „I dalje si
gospodin uglađeni, zar ne?“
„Možeš da se kladiš.“
Unutra je bio beton i goli zidovi. Videla je električni alat, postolje za
sečenje i gomile drvne građe. Veliki kameni kamin je već bio ozidan na
severnom zidu. Privremeno stepenište je vodilo na sprat. Miris piljevine
se širio svuda.
„Dnevna soba“, objasnio je. „Hteo sam puno svetlosti. Kuhinja je
tamo.“
Pokazao je na veliki prostor koji se pružao iz glavne sobe. Iznad
sudopere se nalazio istureni prozor koji je gledao na šumu. Šporet i frižider
su bili smešteni između nedovršenih pultova.
„Imaćemo nadsvođeni prolaz kako bi se slagao sa prozorima“ nastavio
je. „A onda će drugi da vodi do trpezarije.“
Pogledala je u nebo kroz trio svetlarnika. „Izgleda veoma ambiciozno.“
„Planiram to da radim samo jednom.“ Ponovo ju je uzeo za ruku i
sproveo kroz prizemlje. „Toalet. Tvoja majka mi je pronašla ovaj odlični
lavabo sa postoljem. Porcelan je u savršenom stanju. A ovo je neka vrsta
radne sobe, pretpostavljam. Stereo oprema, knjige.“ Kada je začkiljio očima,
savršeno je mogao da vidi gotov proizvod. A začudo, mogla je i ona. „Sećaš
se Džoša Mekene?“
„Da. Bio ti je partner u nestašlucima “
„Sad je partner u građevinskoj firmi. On sam radi sve ove unutrašnje
konstrukcije.“
,,Džoš?“ Prešla je rukom preko police. Izrada je bila prelepa.
„Dizajnirao je i kuhinjske elemente, takođe. Biće baš dobri. Hajdemo
gore. Stepenice su strme, ali su stabilne.“
Bez obzira na njegovo uveravanje, jednom rukom se pridržavala uza zid
dok su se penjali. Bilo je još svetlarnika i još lukova. Zakrivljeni prozori će,
kako je rekao, ići iznad kreveta u glavnom apartmanu koji je obuhvatao i
ogromno, kupatilo sa ukopanom popločanom kadom. Iako je u sobi postojao
dušek i komoda, kupatilo je bilo jedina završena prostorija. Vanesa je
zakoračila sa nedovršenog poda na keramičku podlogu. Izabrao je hladnu
pastelnu nijansu sa povremenim jasnim usecima sive boje. Velika kada je
bila omeđena popločanim obodom koji je bio u ravni sa još
jednim trokrilnim prozorom. Vanesa je zamislila kako se potapa u nju sa
pogledom na šumu.
„Do kraja si se potrudio“, komentarisala je.
„Kad sam odlučio da se vratim nazad, odlučio sam da to uradim kako
treba.“ Nastavili su niz hodnik između zidova sa armaturom. „Na ovom
38
 Knjige:Club Books
spratu su još dve spavaće sobe, i još jedno kupatilo. U njemu ću
koristiti staklenu ciglu. Terasa će ići svuda okolo i onda niz zapadnu stranu
ka zalasku sunca.“ Poveo ju je uz još jedne grube stepenice do zabata.
„Razmišljam da ovde napravim ordinaciju.“
Bilo je kao u bajci, pomislila je Vanesa, sa tim kružnim oblikom i još
lučnih prozora. Gde god bi se stalo, pružao se pogled na šume i planine iza
njih.
„Mogla bih da živim ovde“, rekla je, ,,i da se osećam kao Zlatokosa.“
„Kosa ti je pogrešne boje.“ Zahvatio ju je šakom. „Drago mi je da je
nikada nisi odsekla. Nekada sam sanjao ovu kosu.“ Pogled mu se susreo sa
njenim. „Tebe. Godinama nakon što si otišla, sanjao sam te. Nikada
nisam mogao to da shvatim.“
Brzo se okrenula i odšetala do jednog od prozora. „Kad misliš da ćeš je
završiti?“
„Ciljamo na septembar.“ Namrštio se dok je bila okrenuta leđima. Nije
razmišljao o njoj kada je osmišljavao kuću, kada je birao drvo, pločice, boje.
Zašto mu se sada, kada je ona bila tu, činilo kao da je kuća samo čekala nju?
Kao da ju je on čekao?
„Van?“
,,Da“, odgovorila je i dalje okrenuta leđima. Stomak joj se vezivao u čvor,
a prsti su joj se preplitali. Kada nije rekao više ništa, naterala je sebe da se
okrene i izvije usta u osmeh. „Ovo je sjajno mesto, Brejdi. Drago mi je da
si mi ga pokazao. Nadam se da ću imati prilike da ga vidim kad bude
gotovo.“
Nije hteo da je pita da li će ostati. Nije želeo da zna. Nije smeo da dopusti
da to bude važno. Ali znao je da postoji nedovršena priča između njih, i on je
morao da je razreši, makar u svojoj glavi.
Prišao joj je polako. Video joj je u očima kako postaje svesna još od
prvog njegovog koraka.. Odmakla bi se da je imala gde da ode.
„Nemoj“, rekla je kada joj je uhvatio ruke.
„Ovo će boleti mene koliko i tebe.“
Dodirnuo je njene usne svojima, isprobavajući. I osetio kako je
zadrhtala. Njen ukus, samo taj trenutni ukus, činio je da izgori. Ponovo ju je
poljubio zadržavajući se samo trenutak duže. Ovog puta je začuo njen
uzdah. Šakama je prešao duž njenih ruku i obuhvatio joj lice. Kada su mu
usne ponovo uzele njene, proba je bila završena.
Bolelo je. Osetila je bol u svakoj kosti i mišiću. I proklet bio, osetila je
zadovoljstvo. Ono zadovoljstvo bez kog je živela isuviše dugo. Pohlepno ga
je privukla još bliže i pustila da se rat ludački razbesni unutar nje.

39
 Knjige:Club Books
Više nije ljubila dečaka, koliko god da je taj dečak bio oštrouman i
strastven. Nije ljubila uspomenu, koliko god ta uspomena bila jasna. Sada je
držala muškarca. Snažnog, gladnog muškarca koji ju je poznavao isuviše
dobro.
Kada su joj se usne razdvojile na njegovim, znala je kakvog će biti ukusa.
Kada su joj se ruke zarile u njegova ramena, znala je osećaj tih mišića. Uz
miris piljevine svuda oko njih, osetila je kako se klacka između prošlosti i
sadašnjosti.
Ona je bila sve ono čega se sećao, i još više od toga. Bila je tu, tako slatka
ispod talasa želje. Telo joj je zadrhtalo kada se izvilo spram njegovog.
Snovi koje je mislio da je zaboravio, ponovo su navrli. A sa njima i
potrebe, strahovi i nade njegove mladosti. Oduvek je bio velikodušan i
strastven, ali se činilo da sada ima više nevinosti nego što je imao tada.
To je bila ona. Oduvek je bila. A opet, nije bila nikada.
Potresen, malo se udaljio. Na obrazima joj se pojavila boja. Oči su joj
potamnele i zamaglile se, na način koji ga je uvek uzdrmavao. Usne su joj
bile razdvojene, meke, bez šminke. Ruke su mu se izgubile u njenoj kosi, kao
i bezbroj puta pre toga.
A osećaj je bio isti. Mogao je da je ubije zbog toga. Dvanaest godina nije
razvodnilo onu emociju koju je mogla da izvuče iz njega i samim pogledom.
„Toga sam se plašio“, promrmljao je. Morao je da ostane pribran, rekao
je sebi. Morao je da razmisli. „Oduvek si mogla da mi zaustaviš srce,
Vanesa.“
„Ovo je glupo.“ Bez daha, odmakla se unazad. „Više nismo deca.“
Zavukao je ruke u džepove. „Upravo tako.“
Provukla je nemirnu ruku kroz kosu. „Brejdi, ovo se završilo pre mnogo
vremena.“
„Očigledno nije. Možda samo moramo to da izbacimo iz sistema.“
„Moj sistem je sasvim u redu“, rekla mu je. To je bila laž. „Moraš da
brineš o svom. Nisam zainteresovana da ponovo idem na zadnje sedište sa
tobom.“
„To bi moglo da bude zanimljivo.“ Iznenadio je sebe time što se
osmehivao i zaista to mislio. „Ali imam malo udobnije okruženje na umu.“
„Kakvo god bilo okruženje, odgovor je i dalje ne.“ Krenula je ka
stepenicama, a on ju je uhvatio pod ruku. „Imala si šesnaest godina
poslednji put kad si rekla ne.“ Lagano, iako ga je obuzimalo nestrpljenje,
okrenuo je njeno lice ka sebi. „Koliko god da žalim zbog toga, moram da
kažem da si u pravu. Vremena su se promenila, i sada smo potpuno odrasli.“

40
 Knjige:Club Books
Srce joj je prebrzo udaralo, pomislila je. Njegovom krivicom. Oduvek je
umeo da je sludi. „Samo zato što smo odrasli, ne znači da ću da uskočim u
tvoj krevet.“
„Znači da ću da odvojim vreme i da se potrudim da promeniš mišljenje.“
„I dalje si egoistični idiot, Brejdi.“
„A ti me i dalje vređaš onda kad znaš da sam u pravu.“ Privukao ju je
sebi i poljubio je čvrsto i brzo. „Ali i dalje te želim, Van. I ovog puta, tako mi
boga, imaću te.“
Pre nego što se otrgla, videla je u njegovim očima da je to istina. Osetila
je u sebi da je to istina. „Idi dođavola!“
Okrenula se i pojurila niz stepenice.
Gledao je sa prozora kako juri preko mostića do auta. Čak i izdaleka
mogao je da čuje kako je zalupila vratima. Zbog toga se osmehnuo. Oduvek
je imala đavolski temperament. Bilo mu je drago da je to i dalje bio slučaj.

41
 Knjige:Club Books

4.

Udarala je po dirkama. Čajkovski. Prvi klavirski koncert. Prvi stav. Njena

interpretacija romantične teme bila je žestoko strastvena. Želela je žestinu,
želela je da to izađe iz nje i da se pretoči u muziku.
Nije imao prava. Nije imao prava da sve ponovo prizove. Da je prisili da
se suoči sa osećanjima koja je želela da zaboravi. Sa osećanjima koja je
zaboravila. Da bude još gore, pokazao joj je koliko dublja, koliko sirovija i
intenzivnija ta osećanja mogu da budu sada kada je bila žena.
Nije joj ništa značio. Mogao je da bude samo stari poznanik, prijatelj iz
detinjstva. Neće biti ponovo povređena zbog njega. I neće nikada - nikada -
dozvoliti nikome da nad njom ima takvu moć kakvu je nekada imao Brejdi.
Osećanja će proći jer će ona učiniti da prođu. Ako je postojala jedna
stvar koju je naučila za sve te godine rada i putovanja, to je bilo da je ona
sama odgovorna za svoje emocije.
Prestala je da svira i pustila da joj se prsti - odmaraju na dirkama. Iako
nije mogla da se oseća spokojnom, bila je zahvalna što je mogla da izbaci
veći deo besa i nervoze kroz vežbu i muziku.
„Vanesa?“
Okrenula je glavu i videla majku kako stoji na vratima. ,,Nisam znala da
si kod kuće.“
,,Došla sam dok si svirala.“ Loreta je zakoračila napred. Bila je obučena
kao i tog jutra, u svom uglađenom kostimu i sa biserima oko vrata, ali njeno
lice je pokazivalo tihu zabrinutost. ,,Jesi li dobro?“
,,Da, u redu sam.“ Vanesa je podigla ruku i zabacila kosu. Gledajući u
svoju majku, osetila se zajapureno, nesređeno i ranjivo. Automatski je
zauzela odbrambeni stav i ispravila ramena. ,,Izvini. Izgleda da sam
izgubila pojam o vremenu.“
„Nije važno.“ Loreta je sputala nagon da priđe bliže i pomazi ćerku po
kosi. ,,Gospođa Driskol je svratila do radnje pre nego što sam zatvorila.
Pomenula je da te je videla kako ulaziš u kuću Hama Takera.“
,,I dalje ima oko sokolovo kako vidim.“

42
 Knjige:Club Books
,,I veliki nos.“ Loretin osmeh je bio blag. ,,Dakle, onda si videla Hama.“
„Jesam.“ Vanesa se okrenula u stolici, ali nije ustala. ,,Izgleda divno,
skoro da se uopšte nije promenio. Jeli smo pitu i pili čaj u kuhinji.“
,,Drago mi je da si imala prilike da ga posetiš. Oduvek si mu bila veoma
draga “
„Znam“, udahnula je duboko. ,,Zašto mi nisi rekla da si sa njim u vezi.“
Loreta je podigla ruku ka svojim biserima i nervozno uvrnula nisku.
,,Mislim da nisam bila sigurna kako da to spomenem. Da objasnim. Mislila
sam da bi mogla... da bi mogla da se osećaš neprijatno da ga ponovo vidiš
ako budeš znala da se mi...“ Dozvolila je da joj reči utihnu jer je bila sigurna
da bi reč zabavljanje bila neprimerena za njene godine.
Vanesa je samo podigla obrvu. „Možda si mislila da me se ne tiče.“
„Ne.“ Oborila je ruku na stranu. ,,Oh, Van...“
„Pa uostalom, i ne tiče me se.“ Polako i pažljivo, Vanesa je zakrpila
pukotine u svom štitu. „Moj otac i ti ste bili razvedeni godinama pre nego
što je on umro. Zasigurno si slobodna da sama sebi biraš saputnike.“
Osuda u glasu njene ćerke je naterala Loretu da ispravi kičmu. Bilo je
mnogo stvari, mnogo toga zbog čega je žalila i što joj je izazivalo stid. Njena
veza sa Abrahamom Takerom nije bila jedna od njih.
„Apsolutno si u pravu“, rekla je hladnim glasom. „Ne stidim se i
zasigurno se ne osećam krivom što se viđam sa Hamom. Odrasli smo ljudi i
oboje smo slobodni.“ Iskošena brada dok je govorila bila je veoma nalik
stavu njene ćerke. „Možda sam se osećala čudno u vezi sa tim što je počelo
među nama, zbog Emili. Ona je bila moja najbolja i najdraža prijateljica. Ali
Emili više nije bila tu, a i Ham i ja smo bili sami. A možda je činjenica da smo
oboje voleli Emili imala neke veze sa time što smo postajali bliskiji. Veoma
sam ponosna na to što mu je stalo do mene“, rekla je rumeneći. „Proteklih
nekoliko godina on mi daje nešto što nikada nisam dobila od drugog
muškarca. Razumevanje.“
Okrenula se i požurila uz stepenice. Stajala je ispred komode i skidala
nakit kada je Vanesa ušla.
„Izvinjavam se ako sam zvučala previše kritički.“
Loreta je bacila bisere na drvenu podlogu. „Ne želim da se izvinjavaš kao
neki pristojni stranac, Vanesa. Ti si mi ćerka. Više bih volela da vičeš na
mene. Više bih volela da zalupiš vratima ili da odjuriš u svoju sobu kao što si
umela nekad.“
„Za malo da jesam.“ Zakoračila je u sobu prelazeći rukom preko naslona
male somotske fotelje. Čak je i to bilo novo, pomislila je - mala plava damska
fotelja koja je tako pristajala ženi kakva je bila njena majka. Mirnija, i više
nego malo posramljena, pažljivo je birala naredne reči, „Ne protivim se
43
 Knjige:Club Books
tvojoj vezi sa doktorom Takerom. Zaista. Naravno, to me je iznenadilo. A
ono što sam ranije rekla je istina. To i nije moja stvar.“
„Van...“
„Ne, molim te.“ Vanesa je podigla ruku. „Kada sam se prvo dovezla u
grad, pomislila sam kako se ništa nije promenilo. Ali nisam bila u pravu.
Teško je to prihvatiti. Teško mi je da prihvatim da si tako lako
krenula dalje.“
„Krenula sam dalje, da“, rekla je Loreta. „Ali ne lako.“
Vanesa je sa strašću u očima pogledala gore. „Zašto si dozvolila da
odem?“
„Nisam imala izbora“, rekla je jednostavno Loreta. ,,I u to vreme sam
pokušavala da verujem da je to bilo najbolje za tebe. Da je to bilo ono što si
želela.“
„Ono što sam ja želela?“ Bes koji je tako očajnički želela da kontroliše
iscurio je u vidu ogorčenosti. „Da li me je iko ikada pitao šta ja želim?“
„Pokušala sam. U svakom pismu koje sam ti napisala, molila sam te da
mi kažeš da li si srećna i da li želiš da dođeš kući. Pošto si mi ih vraćala
neotvorena, znala sam da sam dobila svoj odgovor.“
Boja je pojurila, a potom se slila sa Vanesinog lica dok je zurila u Loretu.
„Nikada mi nisi pisala.“
„Pisala sam ti godinama, nadajući se da ćeš možda pokazati saosećanje i
otvoriti barem jedno.“
„Nije bilo pisama“, rekla je Vanesa veoma odlučno stiskajući i opružajući
šake.
Loreta je bez reči otišla do emajliranog kovčega pored podnožja svog
kreveta. Izvukla je duboku kutiju i otvorila poklopac. „Sačuvala sam ih“,
rekla je.
Vanesa je pogledala unutra i videla desetine pisama naslovljenih na nju,
sa adresama hotela širom Evrope i Amerike. Stomak joj se grčio zbog čega je
pažljivo disala i sela na ivicu kreveta.
„Nikada ih nisi videla, zar ne?“, promrmljala je Loreta. Vanesa je samo
mogla da odmahne glavom. „Uskratio mi je čak i tako malu stvar kao što je
pismo.“ Sa uzdahom, Loreta je vratila kutiju u kovčeg.
„Zašto?“ Vanesino grlo je bilo suvo. „Zašto me je sprečavao da vidim
tvoja pisma?“
„Možda je mislio da ću ometati tvoju karijeru.“ Nakon trenutka
oklevanja, Loreta joj je dodirnula rame. „Nije bio u pravu. Nikada te ne bih
sprečavala u dostizanju nečega što si želela i toliko zasluživala. Na neki
način te je štitio, a mene kažnjavao.“

44
 Knjige:Club Books
„Zbog čega?“
Loreta se okrenula i odšetala do prozora.
„Dođavola, imam pravo da znam.“ Ljutnja ju je podigla na noge, pa je
koraknula napred. A onda je sa nevoljnim jaukom pritisla stomak.
„Van?“ Loreta ju je uhvatila za ramena i nežno je vratila na krevet. „Šta
je bilo?“
„Nije ništa.“ Stisnula je zube od oštrog bola. Razbesnelo ju je što je tako
nešto moglo da je onesposobi, makar i samo na trenutak, pred nekim
drugim. „Samo grč.“
„Pozvaću Hama.“
„Ne.“ Vanesa ju je uhvatila za ruku. Njeni dugi prsti su bili snažni i čvrsti.
„Ne treba mi lekar. To je samo od stresa.“ Držala je jednu ruku stisnutu sa
strane i borila se da savlada bol. ,,I ustala sam isuviše brzo.“ Veoma pažljivo,
opustila je ruku.
„Onda neće škoditi da te pogleda.“ Loreta je obavila ruku oko njenih
ramena. „Van, tako si mršava.“
„Morala sam da se borim sa mnogo stvari tokom prošle godine.“ Vanesa
je odmeravala reči. „Bilo je mnogo tenzije. Zbog toga sam i odlučila da se
odmorim nekoliko meseci.“
„Da, ali...“
„Znam kako se osećam. I dobro sam.“
Loreta je sklonila ruku kada je čula Vanesin odbijajući ton. ,,U redu
onda. Više nisi dete.“
„Ne, nisam.“ Skupila je ruke u krilu kada je Loreta ustala. „Volela bih
odgovor. Zbog čega te je to moj otac kažnjavao?“
Izgledalo je kao da Loreta skuplja snagu, ali kada je progovorila glas joj
je bio miran i snažan. „Zbog toga što sam ga izdala sa drugim muškarcem.“
Na trenutak, Vanesa je mogla samo da zuri. Tu je bila njena majka,
bledog lica, ali pribrana, i priznavala je preljubu. „Imala si aferu?“ Vanesa je
pitala razvučenim tonom.
,,Da.“ Stid je projurio kroz nju. Ali znala je da može sa time da se izbori.
Godinama je živela sa tom sramotom. „Postojao je neko...teško da više ima
veze ko je to bio. Bila sam u vezi sa njim skoro godinu dana pre nego što si
otišla u Evropu.“
„Razumem “
Loreta se nasmejala kratko i oštro. ,,Oh, sigurna sam u to. Tako da se
neću mučiti da ti nudim neka opravdanja i objašnjenja. Prekršila sam
zavete, i plaćala sam zbog toga dvanaest godina.“

45
 Knjige:Club Books
Vanesa je podigla glavu, rastrzana između želje da razume i želje da
osudi. „Jesi li ga volela?“
„Bio mi je potreban. Tu postoji ogromna razlika.“
„Nisi se ponovo udala.“
,,Ne.“ Loreta nije osećala žaljenje zbog toga, samo magloviti bol, poput
starog ožiljka koji je bio iznova okrznut. „Brak nije bilo nešto što je bilo ko
od nas dvoje želeo u to vreme.“
„Onda je to bilo samo zbog seksa.“ Vanesa je pritisla oči prstima. „Varala
si svog muža samo zbog seksa.“
Preko Loretinog lica je projurila gomila emocija pre nego što je uspela
ponovo da ih umiri. „To je najmanji zajednički imenitelj. Možda ćeš sada
kada si žena moći da razumeš, čak i ako ne možeš da oprostiš.“
„Ne razumem ništa.“ Vanesa je ustala. Bilo je glupavo što želi da plače
zbog nečega što je bilo gotovo i učinjeno. „Moram da razmislim. Idem da se
provozam.“
Kada je ostala sama, Loreta je sela na ivicu kreveta i pustila svoje suze
da padaju.

Besciljno je vozila satima. Najveći deo vremena je provela probijajući se

vijugavim sporednim putevima okruženim divljim cvećem i natkrivenim
drvoredima. Od poslednjeg puta kada je bila ovde, neke od starih farmi su
se prodale i bile podeljene. Kuće i dvorišta su zauzimali prostor gde su
nekada bila polja kukuruza i ječma. Osetila je bol gubitka videvši to. Isti bol
koji je osećala kada bi se setila svoje porodice.
Pitala se da li bi bila sposobna da razume nedostatak vernosti da se
radilo o nekoj drugoj ženi. Da li bi mogla samo diskretno da slegne
ramenima i da zaključi da je neobična afera bila samo deo života? Nije bila
sigurna. Nije bila vaspitana da razmišlja tako prosvećeno. I to nije bila neka
druga žena. To je njena majka.
Bilo je kasno kada je shvatila da ulazi na prilaz Brejdijevog poseda. Nije
znala zašto je tu došla, zašto je došla do njega, od svih ljudi. Ali bio joj je
potreban neko da sluša. Neko kome je bilo stalo.
Svetla su bila upaljena. Čula je psa koji je na zvuk njenog automobila
lajao iz kuće. Polako se vratila istim putem koji je prešla ranije te večeri.
Kada je pobegla od njega, i od svojih sopstvenih osećanja. Pre nego što
je stigla da pokuca, Brejdi je bio na vratima. Uputio joj je dugi pogled kroz
staklo pre nego što je otvorio.
„Zdravo.“
„Bila sam da se provozam“ Osećala se tako potpuno glupavo da je
zakoračila unazad. „Izvini. Kasno je.“
46
 Knjige:Club Books
„Uđi unutra, Van.“ Uhvatio ju je za ruku. Pas joj je omirisao pantalone i
zamahao repom. „Hoćeš nešto da popiješ?“
,,Ne.“ Nije imala pojma šta hoće. Pogledala je unaokolo svesna da ga je
prekinula. Merdevine su stajale uza zid, a prenosni stereo uređaj je
preglasno svirao. Rok je odjekivao do plafona. Primetila je fini sloj bele
prašine na njegovim rukama i podlakticama, čak i na njegovoj kosi. Borila se
protiv smešne potrebe da očisti to sa njega. „Zauzet si.“
„Samo brusim zid.“ Otišao je da ugasi muziku. Iznenadna tišina ju je
učinila nervoznom. „Zadivljujuće opušta.“ Uzeo je parče šmirgle. „Hoćeš da
probaš?“
Uspela je da se osmehne. „Možda kasnije.“
Otišao je do frižidera i uzeo pivo. Gestom je pokazao na flašu. „Sigurna
si?“
„Da. Vozim, i ne mogu dugo da ostanem.“
Otvorio je flašu i otpio dugi gutljaj. Hladno pivo mu je pomoglo da spere
prašinu iz grla - i čvor koji mu se stvorio tamo kada ju je video kako dolazi
do njegovih vrata. „Pretpostavljam da si odlučila da više ne budeš ljuta na
mene.“
„Ne znam.“ Prekrstila je ruke i odšetala do najdaljeg prozora. Želela je
da može da vidi mesec, ali se on sakrio iza nagomilanih oblaka. „Ne znam
šta osećam povodom bilo čega “
Znao je taj pogled, taj položaj njenih ramena, taj ton u njenom glasu. Bilo
je to isto kao i godinama pre toga kada bi pobegla zbog jedne od ružnih
svađa između svojih roditelja. „Zašto mi ne bi ispričala o tome?“
Naravno da će to da kaže, pomislila je. Zar nije znala da će tako biti? I
slušaće. Kao i uvek. „Nije trebalo da dođem ovamo“, rekla je sa uzdahom.
„To je kao vraćanje na staro.“
„Ili kao obuvanje udobnih cipela.“ Malo se trgao na sopstvene reči.
„Mislim da se ni meni to ništa više ne dopada. Vidi, hoćeš li da sedneš? Mogu
da počistim prašinu sa postolja za sečenje ili da prevrnem kantu sa smesom
za zid“
„Ne. Ne mogu da sedim.“ Nastavila je da zuri kroz prozor. Mogla je da
vidi samo svoj sopstveni bledi odraz na staklu. „Majka mi je rekla da je
imala aferu pre nego što me je otac odveo u Evropu.“ Pošto nije
odgovorio, okrenula se i zagledala mu se u lice. „Znao si.“
„Ne u tom trenutku.“ Povređenost i zbunjenost na njenom licu naterali
su ga da joj priđe i pomazi je po kosi. „Nedugo nakon što si otišla, to je izašlo
na videlo.“ Slegnuo je ramenima. „Mala mesta.“

47
 Knjige:Club Books
„Moj otac je znao“, rekla je Vanesa oprezno. „Toliko mi je majka rekla.
Mora da me je zbog toga odveo na onakav način. I da zbog toga ona nije
krenula sa nama.“
„Ne mogu da komentarišem ono što se desilo između tvojih roditelja,
Van. Ako želiš da saznaš neke stvari, trebalo bi da ih čuješ od Lorete.“
„Ne znam šta da joj kažem. Ne znam šta da pitam.“
Ponovo se okrenula na drugu stranu. „Sve ove godine, moj otac nije
rekao ništa o tome.“
To ga nije iznenadilo, ali je sumnjao da su Džulijusovi motivi bili
nesebični. „Šta ti je još rekla?“
„Šta još ima tu da se kaže?“, uzvratila je Vanesa.
Brejdi je ćutao trenutak. „Jesi li je pitala zašto?“
„Nisam morala.“ Protrljala je hladne ruke. „Rekla mi je da čak i nije
volela tog čoveka. To je bilo samo telesno. Samo seks.“
Proučavao je svoje pivo. „Pa pretpostavljam da treba da je izvučemo na
ulicu i ubijemo.“
„To nije smešno“, rekla je Vanesa vrteći se unaokolo. „Prevarila je svog
muža. Varala ga je dok su živeli zajedno, dok se pravila da je deo porodice.“
„To je sve tačno. S obzirom na to kakva je Loreta žena, čini mi se da je
morala da ima neke veoma jake razloge.“ Oči su mu ostale uprte u nju,
mirno i ispitivački. „Čudi me da ti to nije palo na pamet.“
„Kako možeš da opravdavaš preljubu?“
„Ne opravdavam. Ali nema mnogo situacija koje su jednostavno crne ili
bele. Mislim da ćeš se, kada jednom prevaziđeš šok i ljutnju, zapitati oko tih
sivih zona.“
„Kako bi se osećao da se radilo o jednom od tvojih roditelja?“
„Loše.“ Ostavio je pivo na stranu. „Hoćeš zagrljaj?“
Osetila je suze koje su joj navirale iz očiju i pekle. „Da“, uspela je da
izusti i zahvalno mu pala u naručje.
Zagrlio ju je nežnim rukama, lagano, i mazio je po leđima. Sada joj je bio
potreban, pomislio je. A ta potreba je bila prijateljska. Kako god da su mu
emocije bile zamršene, to ne bi mogao da joj odbije. Ovlaš ju je poljubio u
kosu, očaran njenim mirisom, toplinom i intenzivnom bojom. Njene ruke su
bile snažno obavijene oko njega. Glavu je smestila ispod njegove.
I dalje se uklapala, pomislio je. Oduvek mu se savršeno uklapala.
Bio je tako čvrst. Pitala se kako je tako nemaran dečak mogao da
postane tako čvrst i pouzdan muškarac. Pružao joj je, a da čak nije ni tražila,
baš ono što joj je trebalo. Ništa više, ništa manje.

48
 Knjige:Club Books
Zatvorila je oči i zamislila kako bi lako, kako bi zastrašujuće lako, bilo
zaljubiti se ponovo u njega.
„Da li se osećaš bolje?“
Nije znala da li je bolje, ali je definitivno osećala hipnotišuće pokrete
njegovih ruku uz i niz kičmu, miran ritam njegovog srca naspram njenog.
Podigla je glavu dovoljno da mu vidi oči. U njima je postojalo
razumevanje i snaga koji su se razvili tokom vremena u kom nije bila sa
njim.
„Ne mogu da odlučim da li si se promenio ili si isti.“
„Po malo od oba “ Njen miris je plesao kroz njegovo telo. „Drago mi je da
si se vratila.“
„Nisam imala nameru.“ Ponovo je uzdahnula. „Nisam želela da ponovo
dođem blizu tebe. Kada sam ranije bila ovde, bila sam ljuta jer si me naterao
da se setim - a ono čega sam se setila bilo je da nikada zaista nisam
zaboravila.“
Da je gledala tako u njega još pet sekundi, znao je, zaboravio bi da je
došla jer joj je bio potreban prijatelj. ,,Van...verovatno bi trebalo da probaš
da raščistiš to sa svojom majkom. Zašto te ne bih odvezao do kuće?“
„Ne želim da idem kući večeras.“ Sopstvene reči su joj odzvanjale u glavi.
Morala je da stisne usne čvrsto pre nego što kaže sledeću reč. „Dozvoli mi da
ostanem ovde, sa tobom.“
Pomalo prijatan bol koji je strujao kroz njega dok ju je držao, postao je
oštar i smrtonosan. Sporim i odlučnim pokretom je stavio ruke na njena
ramena i koraknuo unazad,
„To nije dobra ideja.“ Kada je napućila usne, skoro da je zastenjao.
„Pre nekoliko sati si mislio da je to veoma dobra ideja.“ Zbacila je
njegove ruke sa svojih ramena pre nego što se okrenula. „Očigledno i dalje
više pričaš nego što radiš.“
Brzo ju je okrenuo, a pretnje su mu titrale na jeziku. Dok ga je gledala,
bes u njegovim očima se stišao na tihu vatru. ,,I dalje znaš gde da gađaš.“
Iskosila je glavu. ,,A ti ne znaš?“
Skliznuo je rukom oko njenog vrata. „Kakvo si derište.“ Kada je zabacila
glavu unazad, bio je u iskušenju da je jako stegne za vrat. Podsetio je sebe
da je lekar. „Dobro bi ti došlo da te odvučem gore i da vodim ljubav
sa tobom dok ne postaneš gluva, nema i slepa.“
Osetila je žmarce uzbuđenja pomešane sa upozorenjem. Kako bi to bilo?
Zar se nije to pitala od prvog puta kada ga je ponovo videla? Možda je bilo
vreme da postane nesmotrena.
„Volela bih da vidim taj pokušaj.“

49
 Knjige:Club Books
Želja je prostrujala kroz njega dok ju je gledao, sa zabačenom glavom,
prikrivenim pogledom i mekim, nadurenim usnama.
„Ne izazivaj, Van.“
„Ako me ne želiš, zašto...?“
„Znaš da te želim!“
povikao je i udaljio se. „Dođavola, znaš da je tako bilo oduvek! Činiš da
se osećam kao da sam ponovo uspaljeni osamnaestogodišnjak.“ Kada je
zakoračila ka njemu, podigao je ruku. „Samo se skloni od mene.“ Zgrabio je
pivo i otpio dugi, pohlepni gutljaj. „Možeš da spavaš na krevetu“, rekao je
malo mirnije.
„Ja imam vreću za spavanje koju mogu da stavim ovde dole.“
„Zašto?“
„Trenutak je glup.“ Iskapio je pivo i bacio praznu flašu u bure od
dvadeset litara. Razbila se. „Zaboga, ako ćemo da imamo još jednu priliku,
uradićemo to kako treba. Večeras si uznemirena, zbunjena i nesrećna.
Ljuta si na svoju majku, i neću dozvoliti da me mrziš što sam iskoristio
priliku.“
Pogledala je u svoje ruke i raširila ih. Bio je u pravu.
Dođavola, to je bilo tačno. „Za nas nikada nije bilo pravog trenutka, zar
ne?“
„Biće.“ Obgrlio joj je lice rukama. „Možeš da računaš na to. Bolje ti je da
ideš gore.“ Ponovo je spustio ruke.
„Plemenitost me čini džangrizavim.“
Klimnula je glavom i krenula uz stepenice. Na podestu se zaustavila i
okrenula. „Brejdi, baš mi je žao što si tako fin momak.“
Protrljao je napeti deo vrata. ,,I meni.“
Malo se osmehnula. „Ne, ne zbog večeras. Za večeras si u pravu. Žao mi
je jer me je to podsetilo koliko sam bila luda za tobom. I zbog čega.“
Pritisnuo je rukom stomak koji ga je zaboleo dok je gledao kako se penje
na sprat. „Baš ti hvala“, rekao je tiho za sebe. „Baš mi je to trebalo da čujem
da ne bih mogao uopšte da spavam večeras.“

Vanesa je ležala u Brejdijevom krevetu, umotana u Brejdijevu

posteljinu. Pas ga je napustio i došao da spava pored njenih nogu. Čula je
meko pseće hrkanje dok je zurila u duboki seoski mrak.
Da li bi, da li bi mogla da ostvari svoj poziv i da ode sa njim u krevet?
Deo nje je žudeo za tim. Deo nje koji je čekao sve ove godine da bi se osetio
onako kako je samo on mogao da je natera da se oseća.

50
 Knjige:Club Books
Ipak, kada mu je ponudila sebe, uradila je to tako nepromišljeno,
nesmotreno i potpuno suprotno njenom instinktu za preživljavanjem.
Otišla je od njega još te večeri, ljuta, čak uvređena zbog njegovog
samouverenog insistiranja na tome da će postati ljubavnici. Kakvog je imalo
smisla to što mu se vratila u emotivnom rastrojstvu i nepromišljeno
tražila upravo to?
To uopšte nije imalo smisla.
On ju je oduvek zbunjivao, pomislila je dok se nemirno okretala u
krevetu. Oduvek je umeo da je navede da zanemari sopstveni zdravi razum.
Sada kada je spavala - ili kada je barem to pokušavala - sama, njena
frustracija je bila ublažena zahvalnošću što ju je razumeo bolje nego što je
ona razumela samu sebe.
Sve ove godine koliko je bila odsutna, u svim gradovima kroz koje je
prošla, nijedan muškarac koji ju je pratio nije je doveo u iskušenje da
otključa svoje emocije koje je tako čvrsto zabravila.
Samo Brejdi. I šta će onda, za ime boga, da radi sa tim?
Bila je sigurna - gotovo sigurna - da bi, ako bi stvari ostale kakve jesu,
bila sposobna da bezbolno ode kada za to dođe vreme. Ako bi mogla da
razmišlja o njemu kao o prijatelju, prijatelju koji ju je ponekad
izluđivao, mogla bi da odleprša i nastavi svoju karijeru tamo gde je stala
kada bude spremna. Ali ako on postane njen ljubavnik, njen prvi i jedini
ljubavnik, sećanje bi moglo da je progoni poput nemirnog duha tokom celog
života.
A bilo je tu još nešto, priznala je sa uzdahom. Nije želela da ga povredi.
Bez obzira na to koliko je umeo da je razbesni, bez obzira na to koliko je
duboko mogao, kao što i jeste, da je povredi, nije želela da mu nanese pravi
bol.
Znala je kako je to živeti sa tom vrstom bola, koji se širi i pulsira, koji
dolazi onda kada znaš da nekome nije dovoljno stalo.
Ne bi učinila Brejdiju ono što je bilo učinjeno njoj.
Ako je on bio dovoljno ljubazan da joj dozvoli da se sakrije u njegovoj
kući na nekoliko sati, ona će biti dovoljno ljubazna da mu uzvrati uslugu i da
se postara da između njih ostane razumna distanca.
Ne, pomislila je namršteno, neće postati njegova ljubavnica. Niti bilo kog
drugog čoveka. Imala je majčin primer pred sobom. Kada je njena majka
pronašla ljubavnika, to je uništilo tri života. Vanesa je znala da njen otac
nikada nije bio srećan. Bio je motivisan, da. Opsednut karijerom svoje ćerke.
I ogorčen, pomislila je Vanesa sada. Oh, tako ogorčen. Zašto bi inače sprečio
da njena pisma dođu do ćerke? Zašto inače nikada, nikada nije izgovorio
njeno ime?

51
 Knjige:Club Books
Mučnina u njenom stomaku je postajala oštrija zbog čega se sklupčala.
Nekako će pokušati da prihvati ono što je njena majka uradila i ono što ona
nije uradila.
Zatvorila je oči, slušala huk sove u šumi i daleku tutnjavu grmljavine sa
planine.

Probudila se sa prvom jutarnjom svetlošću uz dobovanje kiše po krovu.

Dok se meškoljila to joj je raspirivalo muziku u glavi. Iako se osećala teško i
umorno, uspravila se u krevetu i obgrlila kolena dok je treptala u pomračini.
Pas je otišao, ali posteljina pored njenih nogu je i dalje bila topla od
njega. I za nju je bilo vreme da ode.
Velika popločana kada je bila primamljiva, ali je podsetila sebe da bi
trebalo da bude praktična, pa se umesto toga odlučila za tuš u ćošku. U roku
od deset minuta je tiho silazila niz stepenice.
Brejdi je ležao na stomaku u svojoj uvrnutoj vreći za spavanje i licem
zaronjenim u smešno mali jastuk. Njegov pas je strpljivo sedeo pored njega,
a zbog te slike joj je srce poskočilo.
Kong se iskezio i zamahao repom kada je sišla niz stepenice. Stavila je
prst upozorenja na usne. Kong očigledno nije poznavao znakovni jezik,
pošto je dvaput oštro i veselo zalajao, a onda se okrenuo i polizao Brejdijevo
lice koliko je mogao da dohvati.
Brejdi je opsovao i odgurnuo njušku psa od sebe. „Izađi napolje sam,
dođavola. Zar ne prepoznaješ mrtvog čoveka kad ga vidiš?“
Kong je nepokolebljivo seo na njega.
„Evo, momče.“ Vanesa je otišla do vrata i otvorila ih. Oduševljen što su
mu potrebe prepoznate, Kong je istrčao napolje na pljusak. Kada se
osvrnula nazad, Brejdi je sedeo uspravljen, sa vrećom za spavanje
namotanom oko struka. Čkiljeći sanjivo, pogledao ju je namršteno.
„Kako to da izgledaš tako prokleto dobro?“
Isto je moglo da se kaže i za njega, pomislila je. Kao što je i tvrdio, malo
se popunio. Njegove gole grudi su izgledale čvrsto poput stene, a ramena
vitko i mišićavo. Pošto su nervi počeli da joj poskakuju, skoncentrisala se na
njegovo lice.
Međutim, prevarila se, zbog tog lica sa jutarnjom bradom i nabusitim
izrazom na usnama, izgledao joj je još privlačnije
„Iskoristila sam tvoj tuš. Nadam se da nemaš ništa protiv.“ Kada je samo
saglasno groknuo, uspela je da se osmehne. Ako se osećala ovako neprijatno
sada, pitala se kako bi se tek osećala da joj se pridružio u krevetu.

52
 Knjige:Club Books
„Hvala ti za noćno utočište, Brejdi. Zaista. Zašto ti se ne bih odužila tako
što ću da skuvam kafu?“
„Koliko brzo možeš da je napraviš?“
„Brže od sobne usluge.“ Prošla je pored njega do kuhinje. „Naučila sam
da držim putno kuvalo uz sebe u hotelima.“ Pronašla je stakleno lonče i
plastični kupasti filter. „Ali mislim da me ovo malo prevazilazi.“
„Stavi vodu u kuvalo. Pomoći ću ti u vezi sa procedurom.“
Zahvalna jer je bila okupirana poslom, odvrnula je slavinu.
„Žao mi je zbog svega ovoga“, rekla je. „Znam da sam te zatrpala sinoć, a
ti si bio veoma...“ Okrenula se i reči su joj isparile. Sada je stajao i navlačio
farmerke preko bokova. Usta su joj se potpuno osušila.
„Glup“, završio je umesto nje. Metal je zaškripao preko metala kada je
povukao rajsferšlus. „Bezuman.“
„Pun razumevanja“, uspela je da kaže. Krenuo je prema njoj. Kolena su
joj udarila u nedovršeni pult kada je žurno napravila korak u suprotnom
smeru.
„Nema na čemu“, rekao je. ,,I stvarno mislim nema na čemu. Imao sam
celu besanu noć da žalim zbog toga.“
Stavila je ruku na njegov obraz, a onda je žurno spustila kada je videla
kako su mu se oči smračile. „Trebalo je da mi kažeš da idem kući. Bilo je
detinjasto od mene što nisam. Sigurna sam da se moja majka zabrinula.“
„Pozvao sam je kad si otišla gore.“
Pogledala je u pod. „Ti si mnogo pažljiviji od mene.“
Nije želeo njenu zahvalnost, pomislio je. Ni njenu postiđenost. Nervozno
joj je dodao papirni filter. „Ovo staviš u fišek, a njega staviš na stakleno
lonče. Šest kašičica kafe u filter, a onda preko toga preliješ vruću
vodu. Shvatila?“
„Da.“ Nije bilo potrebe da bude tako nadmen kada je pokušavala da mu
se zahvali.
„Sjajno. Vraćam se za minut.“
Podbočila je kukove rukama kada je krenuo uz stepenice. Razdražujući
čovek, pomislila je. Divan i saosećajan u jednom trenutku, a nabusit i
neprijatan u drugom. Sa poluosmehom, okrenula se i mrko pogledala u
skalameriju za kafu. I zar je nije upravo kombinacija svega toga oduvek
fascinirala? Barem više nije bila naivna devojčica sigurna u to da će se
pretvoriti u princa.
Odlučna da završi ono što je započela, odmerila je kafu. Volela je njenu
bogatu jutarnju aromu i poželela da nikada nije prestane da je pije. Kofein,
pomislila je sa setnim uzdahom. Više se nije slagao sa njom.

53
 Knjige:Club Books
Sipala je vruću vodu preko kafe kada se Brejdi vratio. Kosa mu je bila
mokra, primetila je. A oko njega se širio miris sapuna. Zbog toga što joj je
um bio podešen na prijateljsku frekvenciju, osmehnula mu se.
„To mora da je bilo najbrže tuširanje ikada.“
„Naučio sam da budem brz kad sam bio stažista.“ Omirisao je kafu
dugim, dubokim udahom. Nesreća je bila u tome što je mogao da oseti i
miris svog šampona na njenoj kosi. „Idem da nahranim Konga“, rekao
je brzo i ponovo je ostavio samu.
Kad se vratio, osmehivala se gledajući u kafu koja je bila skoro gotova.
„Sećam se jedne od ovih spravica iz vaše kuhinje u Ulici Mejn.“
„Moja majka je uvek pravila filter kafu. Najbolju.“
„Brejdi, nisam ti rekla koliko mi je žao. Znam koliko ste bili bliski.“
„Nikada nije digla ruke od mene. Verovatno je trebalo, više nego
jednom, ali nije nikada.“ Oči su mu se susrele sa Vanesinim. „Valjda majke
ne odustaju.“
Osetivši nelagodu, Vanesa se okrenula. „Mislim da je gotova.“ Kada je
uzeo dve šolje, odmahnula je glavom. „Ne, ja neću, hvala. Ostavila sam kafu.“
„Kao lekar mogu da ti kažem da je to pohvalno.“ Nasuo je punu šolju.
„Kao ljudsko biće, moram da se zapitam kako funkcionišeš.“
Osmehnula se. „Samo počneš malo sporije, to je sve. Moram da idem.“
Jednostavno je stavio ruku na pult i preprečio joj put. Na kosi su mu
sada bile kapi kiše, a oči su mu bile veoma bistre. „Nisi dobro spavala.“
„Rekla bih da nas je dvoje.“
Ležerno je otpio gutljaj kafe dok joj je temeljno proučavao lice. Taj umor
koji je video, nije bio rezultat samo jedne neprospavane noći. „Hoću da mi
učiniš nešto.“
„Ako mogu.“
„Idi kući, navuci pokrivač preko glave i odjavi se do podneva.“
Usne su joj se izvile u osmeh. „Možda baš to i uradim.“
„Ako te senke ispod tvojih očiju ne nestanu za četrdeset osam sati,
nahuškaću svog oca na tebe.“
„Prazne pretnje.“
„Aha“ Ostavio je šolju na stranu, a onda položio i drugu ruku na pult,
zarobivši je. „Mislim da se sećam komentara od sinoć o praznim pričama.“
Pošto nije mogla da se udalji, uspravila se. „Pokušavala sam da te
razljutim.“
„I jesi.“ Prišao je bliže dok im se bedra nisu spojila.
„Brejdi, nemam vremena ni strpljenja za ovo. Moram da idem.“

54
 Knjige:Club Books
,,U redu. Poljubi me za rastanak “
Iskosila je bradu. „Ne želim.“
„Naravno da želiš.“ Usne su mu šaputale na njenima pre nego što je
uspela da odmakne glavu. „Samo se bojiš.“
„Nikada te se nisam bojala.“
,,Ne.“ Osmehnuo se razdražujuće. „Ali si naučila da se bojiš sebe same.“
„To je smešno,“
„Dokaži.“
Ključajući, nagnula se napred u nameri da ga poljubi kratko i bezdušno.
Ali srce joj je skoro trenutno bilo u grlu. Nije koristio pritisak, samo meko,
meko ubeđivanje. Usne su mu bile tople i pokretne na njenima, jezik mu je
vesto pratio liniju njenih usana pre nego što je zaronio unutra da je
zadirkuje i iskušava.
Uz žamor bez daha, podigla je ruke i prešla njima preko njegovih golih
grudi i ramena. Koža mu je bila vlažna i hladna.
Nežno ju je gricnuo za usnu, daveći se u njenom ukusu. Upotrebio je svu
moguću kontrolu i zadržao svoje napete ruke na pultu. Znao je da ako bi je
sada dodirnuo, makar jednom, ne bi stao.
Doći će mu. Obećao je to sebi dok se preznojavao tokom noći. Doći će
mu, i to ne zbog uspomena i ne zbog tuge. Već zbog želje.
Polako, dok je još imao malo kontrole, podigao je glavu i udaljio se.
„Hoću da te vidim večeras, Van.“
„Ne znam.“ Stavila je ruku na svoju ošamućenu glavu.
„Onda razmisli o tome.“ Ponovo je uzeo šolju, iznenađen što se ručka
nije zdrobila od njegovog stiska. „Možeš da me pozoveš kada se odlučiš.“
Zbunjenost joj je nestala, a zamenio ju je bes. „Ne igram igre “
„Pa šta onda dođavola radiš?“
„Samo pokušavam da preživim.“ Zgrabila je svoju tašnu i istrčala na
kišu.

55
 Knjige:Club Books

5.

Krevet je zvučao kao predivna ideja, zaključila je Vanesa kada se

zaustavila ispred kuće. Možda će ako navuče zavese, pusti tihu muziku i
namoli sebe da se opusti, utonuti u san koji je prethodne noći propustila.
Kada se bude osećala odmornije, možda će imati jasniju ideju šta da kaže
svojoj majci.
Pitala se da li će joj nekoliko sati sna pomoći da razreši svoja osećanja
prema Brejdiju.
Vredelo je pokušati.
Izašla je iz auta i zaobišla haubu da pređe na trotoar. Kada je čula da je
neko doziva po imenu, okrenula se. Gospođa Driskol se gegala prema njoj,
držeći tašnu i gomilu pošte. U šaci je stezala veliki crni kišobran sa drvenom
drškom. Vanesin osmeh se spontano pojavio dok je prilazila da je pozdravi.
„Gospođo Driskol, drago mi je da Vas ponovo vidim.“
Samo blago zadihana, gospođa Driskol je piljila u nju svojim oštrim
malim očima. „Čula sam da si se vratila. Previše si mršava.“
Vanesa se nasmejala i sagnula da je poljubi u smežurani obraz. Kao i
uvek, njena stara učiteljica je mirisala kao kesica lavande. „Izgledate
predivno.“
„Čuvaj se“, šmrknula je. „Onaj uobraženi Brejdi mi govori da mi treba
štap. On misli da je doktor. Pridrži mi ovo.“ Zapovednički, po običaju,
gurnula je kišobran Vanesi u ruku. Otvorila je tašnu da bi unutra stavila
poštu dok je tvrdoglavo pokušavala da održi ravnotežu. Zbog kiše su je kosti
još više bolele, ali ona je oduvek volela da šeta kada pada. „Bilo je krajnje
vreme da dođeš kući. Ostaješ?“
„Pa nisam...“
„Krajnje je vreme da majci posvetiš malo pažnje“, prekinula ju je
ostavivši Vanesu bez reči. „Čula sam te kako sviraš juče kad sam išla u
banku, ali nisam mogla da svratim.“
Vanesa se borila sa teškim kišobranom i sopstvenim manirima. „Hoćete
li da uđete da popijemo čaj?“

56
 Knjige:Club Books
„Imam puno posla. I dalje sviraš veoma lepo, Vanesa.“
„Hvala Vam.“
Kada je gospođa Driskol uzela kišobran nazad, Vanesa je pomislila da je
mala poseta završena. Trebalo je da zna da nije. „Imam malu rođaku. Uzima
časove klavira u Hagerstaunu. Njenoj majci stvara veliki pritisak to što mora
da je vuče čak tamo. Mislila sam da bi sad kad si se vratila, ti mogla da je
preuzmeš “
„Oh, ali...“
„Svira oko godinu dana, jednom nedeljno. Veoma dobro je svirala
Zvončiće za Božić. Pošteno je odsvirala i Go Tell Aunt Rhody 1 “
„To je baš lepo“, uspela je da kaže Vanesa i počela da se oseća očajno
koliko i mokro. „Ali pošto ona već ima profesora, ne bih da se mešam.“
„Živi baš preko puta Lesterove radnje. Mogla bi da dođe peške do tebe.
Da da svojoj mami oduška. Lusi – to je moja nećaka, druga ćerka mog
mlađeg brata - treba da se porodi sledećeg meseca. Nadaju se dečaku
ovog puta, pošto imaju dve devojčice. Devojčice izgleda prednjače u
familiji.“
„Teško joj je da vozi čak do Hagerstauna.“
„Sigurna sam da jeste, ali...“
„Imaš slobodan sat jednom nedeljno, zar ne?“
Vanesa je razdraženo provukla ruku kroz kosu koja se ubrzano natapala
kišom. „Pretpostavljam da imam, ali...“
Vajolet Driskol je znala kad treba da upadne. „Šta kažeš na danas?
Školski autobus je dovozi oko pola četiri. Mogla bi da bude ovde u četiri.“
Mora da bude čvrsta, rekla je sebi Vanesa. „Gospođo Driskol, volela bih
da Vam pomognem, ali nikada nisam podučavala.“
Gospođa Driskol je samo trepnula svojim malim crnim očima. „Znaš
kako da sviraš na toj spravi, zar ne?“
„Pa da, ali...“
„Onda bi trebalo da umeš da pokažeš nekom drugom kako to da radi.
Osim ako je taj neko kao Dori - to je moja najstarija ćerka. Nikada nisam
uspela da je naučim da hekla. Trapave ruke. Eni ima dobre ruke. To je
moja mala rođaka. I pametna je. Sa njom nećeš imati nikakvih problema.“
„Sigurna sam da neću - mislim, sigurna sam da jeste. Radi se samo o
tome...“
„Daću ti deset dolara po času.“ Samozadovoljan osmeh je naborao lice
gospođe Driskol dok je Vanesa upinjala mozak da pronađe izgovor. „Oduvek

1 Američka kantri pesma - prim. prev.

57
 Knjige:Club Books
si bila brza u školi, Vanesa. Brza i lepo vaspitana. Nikada mi nisi
zadavala muke kao Brejdi. Taj mali je bio problematičan od samog početka.
Zbog toga nisam mogla da mu odolim. Pobrinuću se da Eni bude ovde u
četiri.“
Odgegala se, skrivena ispod ogromnog kišobrana, ostavljajući Vanesu sa
doživljajem da ju je pregazio starinski, ali veoma snažan parni valjak.
Časovi klavira, pomislila je i malo jauknula. Kako se to dogodilo? Gledala
je kako kišobran nestaje iza ugla. Dogodilo se isto kao i ono kada je
dobrovoljno pristala da čisti tablu posle škole.
Provukla je ruku kroz kosu i došla do kuće. Bila je prazna i mirna, ali
ona je već odustala od ideje da se vrati u krevet. Ako će da zaglavi sa
sviranjem lestvica sa mlađanim virtuozom, onda bolje da se pripremi za to.
Barem će time uposliti misli.
U muzičkoj sobi otišla je do elegantnog novog kredenca. Mogla je samo
da se nada da je njena majka sačuvala neke od njenih starih udžbenika. U
prvoj fioci su bili notni zapisi koje je smatrala isuviše naprednim za učenicu
prve godine. Ali nju samu su prsti svrbeli da ih odsvira dok je listala
stranice.
Našla je ono što je tražila u donjoj fioci. Stajali su tu, pomalo izvijenih
ivica, ali uredno složeni. Sve njene knjige sa lekcijama od početnog do
šestog nivoa. Uhvatila ju je nostalgija pa je sela na pod sa prekrštenim
nogama i počela da ih proučava.
Koliko se samo dobro sećala tih prvih teških dana učenja. Vežbe za
prste, lestvice, vežbanje, te prve jednostavne melodije. Osetila je eho tog
naleta emocija koji je naišao kada je shvatila da ima moć da te štampane
note pretvori u muziku.
Od tog prvog dana, te prve lekcije, prošlo je više od dvadeset godina.
Njen otac je bio njen učitelj tada, a iako je bio zahtevan, ona je bila voljna
učenica. Kako je ponosna bila kada joj je prvi put rekao da je odsvirala
dobro. Te male i retke reci hvale su je gurale da radi još napornije.
Sa uzdahom je zaronila u fioku tražeći još knjiga. Ako je mlada Eni
uzimala časove godinu dana, trebalo bi da je napredovala preko početnog
nivoa. Tada je našla debeli spomenar, za koji je znala da ga je majka
započela pre mnogo godina. Sa osmehom je otvorila prvu stranicu.
Tu su bile njene slike za klavirom. Nasmejalo ju je da vidi sebe sa
kikicama i urednim belim čarapama do članaka. Sentimentalno je prešla
preko slika sa svog prvog recitala i prvih svedočanstava o uspesima. Tu su
bile i nagrade koje su nekada visile na njenim zidovima, novinski isečci iz
perioda kada je pobedila na svom prvom regionalnom takmičenju, na
nacionalnom nivou.

58
 Knjige:Club Books
Kako je prestravljena bila. Znojavi dlanovi, zujanje u ušima, stezanje u
stomaku. Molila je oca da joj dozvoli da se povuče. Odbio je da sluša o
njenim strahovima. I pobedila je, razmišljala je Vanesa.
Iznenadilo ju je da su se vesti nastavljale. Tu je bio članak iz londonskog
Tajmsa, napisan čitavih godinu dana nakon što je otišla iz Hajtauna. A tu je
bila i slika iz Fortvorta, nakon što je dobila Van Kliburn. -
Bilo ih je na desetine - ne, na stotine - shvatila je Vanesa. Stotine slika,
odlomaka iz vesti, delova tračeva, članaka iz časopisa - od kojih mnoge sama
nikada nije videla. Činilo se da je sve što je ikada bilo objavljeno o njoj bilo
ovde, pažljivo čuvano. Sve, pomislila je Vanesa, sve do poslednjeg intervjua
koji je dala uoči svojih koncerata u Vašingtonu.
Prvo pisma, pomislila je sa teškom knjigom na butinama, a sad ovo. Šta
je trebalo da misli? Šta je trebalo da oseća? Majka za koju je verovala da ju je
zaboravila, pisala joj je savesno, čak i onda kada nije bilo odgovora. Pratila
je svaki korak u njenoj karijeri iako joj nije bilo dozvoljeno da u njoj
učestvuje.
I, dodala je Vanesa sa uzdahom, ponovo je otvorila vrata svojoj ćerki bez
dovođenja u pitanje bilo čega.
Ali to nije objasnilo zašto ju je Loreta pustila bez reči. To nije moglo da
objasni godine koje su prošle.
Nisam imala izbora.
Setila se majčinih reči. Ali šta je time mislila? Afera je uništila njen brak.
U to nije bilo sumnje. Vanesin otac joj nikada nije oprostio. Ali zašto je to
preseklo njen odnos sa ćerkom?
Morala je da zna. Saznaće. Vanesa je ustala i ostavila knjige rasute po
tepihu. Saznaće danas.
Kiša je prestala, a sunce se stidljivo probijalo kroz oblake. Pesma ptica
se nadmetala sa zvukom dečje televizijske emisije koja je zvečala kroz
prozor susedne kuće. Iako je antikvarnica bila samo nekoliko blokova
dalje, odvezla se autom. U drugim okolnostima uživala bi u šetnji, ali nije
želela da je prekidaju nekadašnji prijatelji i poznanici. Stara jednospratnica
se nalazila na samoj ivici grada. Znak na kome je pisalo Loretin tavan je
bio elegantni luk iznad ulaznih vrata.
U dvorištu su stajale starinske sanke čija je metalna konstrukcija bila
ispolirana do punog sjaja. Izbrazdano bure od viskija je bilo napunjeno
petunijama čije su ružičaste i bele latice bile natopljene kišom. Sa svake
strane ulaza lepo uređene leje su se prelivale od prolećnih boja. Na vratima
je visio venac vinove loze sa ukrasnim trakama. Kada ih je otvorila, zazvonili
su zvončići.

59
 Knjige:Club Books
„To je otprilike iz 1860. godine“, čula je majku kako kaže. „Jedan od
mojih najboljih setova. Završni premaz je obnovio lokalni majstor koji za
mene radi puno poslova. Možete da vidite kako divno radi. Završni sloj je
poput stakla.“
Vanesa je na pola uva slušala razgovor koji je dolazio iz susedne sobe.
Iako je bila iznenađena što zatiče majku sa mušterijom, radnja je sama po
sebi bila otkrovenje.
To nije bila prašnjava, skučena antikvarnica. U izvrsnim ormarićima sa
staklenim vratima bio je izložen porcelan, figurice, kitnjaste bočice za
parfeme i uski pehari. Drvo je na svakom pojedinačnom komadu
blistalo. Mesing je sijao. Kristali su svetlucali. Iako je svaki pedalj prostora
bio iskorišćen, sve je više ličilo na udoban porodični dom nego na poslovni
prostor. Miris ruža i začina širio se iz činije sa potpurijem.
„Bićete veoma srećni sa tim setom“, govorila je Loreta dok se vraćala u
glavnu sobu. „Ako shvatite da Vam ne odgovara kada ga budete doneli kući,
biću više nego voljna da ga otkupim od Vas. Oh, Vanesa.“
Nakon nespretnog trenutka, okrenula se mladom izvršnom direktoru
pored sebe. „Ovo je moja ćerka. Vanesa, ovo je gospodin Piterson. On je iz
okruga Montgomeri.“
„Iz Damaskusa“, objasnio je. Izgledao je poput mačke koja je dobila pun
tanjir mleka. „Moja žena i ja smo upravo kupili staru seosku kuću. Videli
smo taj set za trpezariju ovde pre nekoliko nedelja. Moja žena ne priča ni o
čemu drugom. Mislio sam da je iznenadim.“
„Sigurna sam da će biti oduševljena.“
Vanesa je videla kako njena majka uzima njegovu kreditnu karticu i
žustro završava transakciju.
„Ovo Vam je sjajno mesto, gospođo Sekston“ nastavio je. „Kada biste se
proširili izvan okruga, morali biste da terate mušterije.“
„Sviđa mi se ovde.“ Dala mu je račun. „Ovde živim ceo život.“
„Simpatičan grad.“ Stavio je račun u džep. „Nakon naše prve zabave,
mogu da Vam garantujem neke nove mušterije.“
„A ja mogu da Vam garantujem da ih neću odbiti.“ Osmehnula mu se.
„Hoće li Vam biti potrebna pomoć u subotu kada dođete po ovo?“
„Ne, dovešću nekoliko prijatelja sa sobom.“ Rukovao se sa njom. „Hvala,
gospođo Sekston.“
„Uživajte.“
„Hoćemo.“ Okrenuo se i osmehnuo Vanesi. „Drago mi je što smo se
upoznali. Imate sjajnu majku.“
„Hvala Vam.“

60
 Knjige:Club Books
„Pa idem sada.“ Zaustavio se na pola puta do vrata. „Vanesa Sekston.“
Okrenuo se. „Pijanistkinja. Nek’ sam proklet! Bio sam na Vašem koncertu u
Vašingtonu prošle nedelje. Bili ste sjajni.“
„Drago mi je da ste uživali “
„Nisam to očekivao“, priznao je. „Moja žena je zaluđenik za klasiku. Ja
sam pretpostavio da ću da odremam, ali čoveče, potpuno ste me oduvali.“
Morala je da se nasmeje. „Shvatiću to kao kompliment.“
„Ne, zaista. Ne razlikujem Mocarta od Muzaka, ali bio sam - pa
pretpostavljam da je opčinjen dobra reč. Moja žena ima da umre kad joj
kažem da sam Vas upoznao.“ Izvukao je beležnicu u kožnom povezu. „Da li
biste potpisali ovo za nju? Zove se Melisa.“
„Biće mi drago.“
,,Ko bi pomislio da će naleteti na nekoga poput Vas u ovako malom
mestu?“ Odmahnuo je glavom dok mu je vraćala beležnicu.
„Ovde sam odrasla.“
„Mogu da Vam garantujem da će se moja žena vratiti ovamo“, namignuo
je Loreti. „Hvala još jednom, gospođo Sekston.“
„Nema na čemu. Srećan put.“ Malo se nasmejala kada su se začuli
zvončići pri izlasku. „Neverovatna stvar, gledati sopstveno dete kako daje
autogram.“
„To je prvi koji sam dala u svom rodnom gradu.“ Duboko je uzdahnula.
„Ovo je predivno mesto. Mora da naporno radiš.“
„Uživam u tome. Žao mi je što nisam bila jutros kod kuće. Imala sam
ranu isporuku.“
,,U redu je “
Loreta je podigla meku krpu, a potom je ponovo spustila. „Želiš Ii da
vidiš ostatak radnje?“
„Da, želim.“
Loreta ju je povela u susednu sobu. „Ovo je set koji je tvoj obožavalac
upravo kupio.“ Prešla je vrhom prsta preko blistavog stola od mahagonija.
„Iz tri dela je i za njega može da se smesti dvanaest ljudi kada se proširi. Na
stolicama je predivna rezbarija. Pomoćni stočić i poslužavnik idu u
kompletu.“
„Predivno je.“
„To sam kupila na dvorišnoj rasprodaji pre nekoliko meseci. Bilo je u
istoj porodici preko sto godina. To je tužno,“ Dodirnula je jednu od staklenih
ručki na poslužavniku. „Zato sam toliko srećna kad mogu da prodam nešto
takvo ljudima koji umeju to da cene.“

61
 Knjige:Club Books
Otišla je do zakrivljenog staklenog plakara sa porcelanom i otvorila
vrata. „Ovo kobaltno staklo sam našla na buvljaku zatrpano u kutiji. E, ovaj
ružičasti kristal sam kupila na aukciji i previše platila. Nisam mogla
da odolim. Ovi slanici su francuski, i moraću da čekam nekog kolekcionara
da ih se rešim.“
„Kako znaš za sve to?“, pitala je Vanesa.
„Naučila sam mnogo dok sam ovde radila pre nego što sam otkupila
radnju. Kroz čitanje, kroz praćenje drugih radnji i aukcija.“ Malo se
nasmejala kada je zatvorila vrata plakara. ,,I kroz pokušaje i pogreške.
Napravila sam neke skupe greške, ali sam isto tako dobila neke dobre
pogodbe.“
„Imaš tako mnogo lepih stvari. Oh, vidi ovo.“
Gotovo sa strahopoštovanjem uzela je limožansku kutiju za prstenje.
Bila je možda visoka oko petnaest santimetara i u obliku devojke sa plavim
šeširom i u plavoj kariranoj haljini. Njeno blistavo lice imalo je izraz
ponositog zadovoljstva. „Ovo je šarmantno.“
„Uvek se trudim da imam nekoliko limožanskih artikala. Bilo da su novi
ili antikvarni.“
„I ja imam malu kolekciju. Teško je putovati sa lomljivim stvarima, ali
one uvek učine da hotelska soba izgleda više poput doma.“
„Želim da je uzmeš.“
„Ne bih mogla.“
„Molim te“, rekla je Loreta pre nego što je Vanesa uspela ponovo da je
spusti. „Propustila sam brojne rođendane. To bi mi pričinilo veliko
zadovoljstvo, ako bi je prihvatila,“
Vanesa je pogledala gore. Morale su da naprave bar prvi korak, rekla je
sebi. „Hvala ti. Čuvaću je.“
„Doneću ti kutiju za nju. Oh, čujem vrata. Puno ljudi dolazi da razgleda
pre podne tokom radnih dana. Možeš da pogledaš na spratu ako želiš.“
Vanesa je držala malu kutiju u rukama. „Ne, sačekaću te.“ Loreta ju je
zadovoljno pogledala pre nego što je otišla da dočeka mušteriju. Kada je
začula glas doktora Takera koji se pridružio majčinom, Vanesa je oklevala,
a onda otišla da mu se javi.
„Pa, Van, obilaziš majku na poslu?“
,,Da“
Rukom je obgrlio njenu majku oko ramena. Loreta se zarumenela.
Upravo ju je poljubio, shvatila je Vanesa, pokušavajući da analizira njena
osećanja. „Ovo je predivno mesto
„Drži je dalje od ulice. Naravno, od sad ću to sam da radim.“

62
 Knjige:Club Books
„Hame!“
„Nemoj da mi kažeš da još nisi rekla detetu.“ Stegao ju je brzo i
nestrpljivo. „Zaboga Loreta, imala si celo jutro.“
„Da mi kaže šta?“
Sa ove dve, pomislio je Ham, čovek je morao da uhvati bika za rogove.
„Trebalo mi je dve godine da je smekšam, ali mi je konačno rekla da.“
,,Da?“, ponovila je Vanesa.
„Nemoj da mi kažeš da ništa ne shvataš, kao i tvoja majka?“ Poljubio je
Loretu u glavu i iskezio se poput dečaka. „Venčaćemo se.“
,,Oh.“ Vanesa je prazno zurila. ,,Oh.“
„Je li to najbolje što umeš?“ pitao je. „Zašto ne kažeš čestitam i ne dođeš
da me poljubiš?“
„Čestitam“, rekla je mehanički, prišla mu i prislonila obraz.
„Rekao sam poljubac.“ Obavio je slobodnu ruku oko nje i stegao je.
Vanesa je shvatila da je i ona njega zagrlila.
„Nadam se da ćete biti srećni“, uspela je da izgovori i shvatila da zaista
to misli.
„Naravno da hoću. Dobijam dve lepotice po ceni jedne.“
„Dobra pogodba“, rekla je Vanesa sa osmehom. „Kad je veliki dan?“
„Čim uspem da je nateram da se izjasni.“ Nije mu promaklo to što
Vanesa i Loreta nisu razmenile ni reč ni zagrljaj. „Džouni nam svima sprema
večeru večeras“, odlučio je na licu mesta. „Da proslavimo.“
„Doći ću.“
Kada je zakoračila unazad, osmehnuo se. „Nakon časa klavira.“
Vanesa je zakolutala očima. „Vesti brzo putuju.“
„Čas klavira?“, ponovila je Loreta.
„Eni Krampton, mala rođaka Vajolet Driskol.“ Od srca se nasmejao kada
se Vanesa namrštila. „Vajolet je jutros zaskočila Vanesu.“
Loreta se osmehnula. „Kad je čas?“
,,U četiri. Osećala sam se kao redar u drugom razredu.“
„Mogu da razgovaram sa Eninom majkom ako želiš“, rekla je Loreta.
„Ne, u redu je. To je samo sat vremena nedeljno dok sam ovde. Ali bolje
da krenem nazad.“ Ovo nije bio trenutak za pitanja i zahteve. „Moram da
sastavim bar neki program. Hvala još jednom za kutiju.“
„Ali nisam je upakovala.“
,,U redu je. Vidimo se kod Džouni, doktore Takeru,“
„Možda bi sad mogla da me zoveš Ham. Familija smo.“

63
 Knjige:Club Books
„Da. Da, valjda jesmo.“ Poljubila je majku u obraz i shvatila da je to
predstavljalo manji napor nego što je mislila. „Ti si veoma srećna žena.“
„Znam.“ Loreta je ispreplitala svoje prste sa Hamovim.
Kada su se zvončići zanjihali za Vanesom, Ham je izvadio maramicu.
„Izvini“, rekla je Loreta šmrknuvši u nju.
„Dozvoljeno ti je da pustiš suzu. Rekao sam ti da će se sve srediti.“
„Ima mnogo razloga da me mrzi,“
„Previše si stroga prema sebi, Loreta, i to više neću da čujem.“
Samo je odmahnula glavom dok je gužvala maramicu u ruci. ,,Oh, izbori
koje pravimo u ovom životu, Hame. I greške. Dala bih sve na svetu da
dobijem još jednu priliku sa njom.“
„Vreme je sve što ti je potrebno.“ Podigao joj je bradu i poljubio je.
„Samo joj daj vremena.“

Vanesa je slušala monotono udaranje po dirkama dok je Eni izvodila

Blistaj blistaj, zvezdo mala. Možda je imala dobre ruke, ali do sada Vanesa
nije primetila da ih koristi kako valja.
Bila je mršava devojčica sa bledom lepršavom kosom, zlovoljnom naravi
i čvornovatim kolenima. Ali njene šake su imale široke dlanove za
dvanaestogodišnjakinju. Nije imala elegantne prste, ali su bili čvrsti poput
malog drveća.
Potencijal, pomislila je Vanesa dok je pokušavala da joj se osmehne u
znak ohrabrenja. Zasigurno je postojao neki potencijal koji je bio zakopan
negde.
„Koliko sati nedeljno vežbaš, Eni?“, pitala je Vanesa kada je devojčica
konačno završila.
„Pa ne znam.“
„Da li radiš vežbe za prste svakog dana?“
„Pa ne znam.“
Vanesa je zaškripala zubima. Već je shvatila da je to bio Enin standardni
odgovor na sva pitanja. „Ideš na časove redovno skoro godinu dana.“
„Pa ne...“
Vanesa je podigla ruku. „Zašto ne bismo olakšali ovo? Šta znaš?“
Eni je samo slegnula ramenima i zanjihala nogama.
Vanesa je odustala, pa je sela pored nje na stolicu. „Eni, daj mi pravi
odgovor. Da li želiš da ideš na časove klavira?“
Eni je lupkala pete svojih narandžastih patika jednu o drugu. „Valjda.“
„Je li to zato što tvoja mama želi da ideš?“

64
 Knjige:Club Books
„Ja sam to tražila.“ Zurila je namrgođeno na dirke. „Mislila sam da će mi
se dopasti.“
„Ali ti se ne dopada.“
„Nekako mi se dopada. Ponekad. Ali samo sviram dečje pesmice.“
„Aha!“ Vanesa ju je saosećajno pomazila po kosi. „A šta želiš da sviraš?“
„Stvari kao što peva Madona. Znaš, dobre stvari. Stvari koje čuješ na
radiju.“ Iskosa je pogledala Vanesu. „Moja druga profesorka je rekla da to
nije prava muzika.“
„Sva muzika je prava muzika. Možemo da napravimo dogovor.“
Sumnjičavost je zasijala u Eninim bledim očima. „Kakav dogovor?“
„Da ti svakog dana radiš svoje vežbe za prste i lekcije koje ti zadam.“
Ignorisala je Enin uzdah. „A ja ću da kupim neke partiture. Neku Madoninu
pesmu. Naučiću te da je sviraš.“
Enine namrgođene usne su se razjapile. „Odistinski?“
„Odistinski. Ali samo ako budeš vežbala svakog dana, tako da kad dođeš
sledeće nedelje, vidim poboljšanje.“
„U redu!“ Po prvi put za skoro sat vremena, osmehnula se tako da je
skoro zaslepela Vanesu sjajem svoje proteze. „Čekaj samo kad kažem Meri
Elen. To mi je najbolja drugarica.“
„Imaš još petnaest minuta pre nego što ćeš moći da joj kažeš.“ Vanesa je
ustala, neobično zadovoljna sobom. „Sad, zašto ne bi ponovo pokušala ovu
sekvencu?“
Eni je počela da svira, sa skoncentrisanim izrazom lica. Malo podsticaja,
pomislila je Vanesa, uradilo je mnogo.
Sat vremena kasnije, još uvek je čestitala sebi. Podučavanje devojčice bi
na kraju krajeva, moglo da bude zabavno. A mogla bi i da udovolji
sopstvenoj potrebi za popularnom muzikom.

Kasnije u svojoj sobi, Vanesa je prešla prstom preko limožanske kutije

koju joj je majka poklonila. Stvari su se za nju menjale brže nego što je
očekivala. Njena majka nije bila žena kakvu je mislila da će zateći. Bila je
mnogo više od krvi i mesa. Njen dom je i dalje bio njen dom. Njeni prijatelji
su i dalje bili njeni prijatelji.
A Brejdi je i dalje bio Brejdi.
Želela je da bude sa njim, da joj ime bude povezao sa njegovim kao što je
nekada bilo. Sa šesnaest godina je bila tako sigurna. Sada, kao žena, bila je
uplašena, uplašena da će napraviti grešku, da će biti povređena, da će
izgubiti.

65
 Knjige:Club Books
Ljudi nisu mogli samo da nastave tamo gde su stali. A ona nije mogla da
započne nešto novo kada još uvek nije raskrstila sa prošlošću.
Odvojila je vreme da se spremi za porodičnu večeru. To je trebalo da
bude svečana prilika, i ona je bila odlučna da bude deo toga.
Njena tamnoplava haljina je bila uzanog kroja sa pljuskom raznobojnih
perli duž jednog ramena. Kosu je slobodno pustila i stavila upletene
minđuše sa safirima. Pre nego što je zatvorila kutiju sa nakitom, uzela je
prsten sa malenim smaragdom. Ne mogavši da odoli stavila ga je. I dalje joj
je odgovarao, pomislila je i osmehnula se zbog načina na koji joj je stajao na
prstu. Odmahnula je glavom i ponovo ga skinula. Upravo to je bila
sentimentalnost kakvu je morala da izbegava. Pogotovo ako je imala
nameru da izdrži u Brejdijevom društvu tokom večeri.
Biće prijatelji, podsetila je sebe. Samo prijatelji. Prošlo je puno vremena
otkad je bila u stanju da uživa u luksuzu prijateljstva. A ako ju je i dalje
privlačio - pa to je bilo nešto što će samo začiniti stvari i dodati malo
uzbuđenja. Neće više rizikovati sa svojim srcem, niti njegovim, niti sa bilo
čim.
Prislonila je ruku na stomak, proklinjući nelagodu. Iz fioke je uzela
dodatnu dozu antacida. Možda je veče bilo svečano, pomislila je dok je
uzimala pilulu, ali će i dalje biti stresno.
Bilo je vreme da nauči da se bolje nosi sa stresom, rekla je sebi dok je
zurila u svoj odraz. I da prestane da dozvoljava svom telu da se buni svaki
put kada treba da se suoči sa nečim neprijatnim ili neugodnim.
Uostalom, postala je odrasla i disciplinovana žena. Ako bude mogla da nauči
da toleriše emocionalne stresove, moći će da prevaziđe i fizičke.
Pogledala je u sat i krenula niz stepenice. Vanesa Sekston nikada nije
kasnila sa izvođenjem.
,,Opa, opa!“ Brejdi je opušteno stajao u podnožju stepenica. „I dalje si
seksi Sekston.“
Baš ono što joj je trebalo, pomislila je dok su joj se stomačni mišići grčili.
Da li je morao da izgleda toliko dobro? Pogledala je ka ulaznim vratima koja
je ostavio otvorena za sobom, a onda ponovo u njega.
„Nosiš odelo.“
Pogledao je dole u sivi tvid. „Izgleda.“
„Nikada te nisam videla u odelu“, rekla je budalasto. Zastala je jedan
stepenik dalje od njega. Oči u oči. „Zašto nisi kod Džouni?“
„Zato što vodim tebe kod Džouni.“
„To je blesavo. Imam svoj..“
„Umukni “ Uhvatio ju je za ramena i privio je uz sebe da je poljubi. „Svaki
put kad to uradim, sve si ukusnija.“
66
 Knjige:Club Books
Morala je da sačeka da joj srce doleprša na mesto. „Vidi, Brejdi,
moraćemo da uspostavimo neka osnovna pravila.“
„Mrzim pravila.“ Ponovo ju je poljubio, ali ovaj put zadržavajući se na
njenim usnama malo duže. „Biće mi ozbiljno zadovoljstvo da budem u
srodstvu sa tobom.“ Odmakao se uz osmeh. „Seko.“
„Ne ponašaš se baš bratski“, progunđala je.
„Malo kasnije ću da ti naređujem. Kako se ti osećaš povodom toga?“
„Oduvek sam volela tvog oca.“
„I?“
„I nadam se da nisam toliko tvrdog srca da zamerim svojoj majci zbog
sreće koju će imati sa njim.“
„To je dovoljno za sad.“ Suzio je pogled kada je protrljala slepoočnicu.
„Glavobolja?“
“ Brzo je spustila ruku. „Samo blaga.“
„Jesi li popila nešto?“
„Ne, proći će. Zar ne bi trebalo da krenemo?“
,,U redu.“ Uzeo je za ruku i ispratio napolje. „Nešto sam razmišljao...zašto
ne bismo svratili do Moli hola u povratku?“
Nije se suzdržala da se ne nasmeje. ,,I dalje samo na jednu stvar misliš.“
Otvorio joj je vrata auta. „Je li to znači da?“
Nakosila je glavu i uputila mu pogled. „To znači da ću razmisliti o tome.“
„Derište“, progunđao je dok je zatvarao vrata.
Deset minuta kasnije Džouni je jurila kroz ulazna vrata da ih dočeka.
„Zar to nije sjajno? Jedva se kontrolišem!“ Zgrabila je Vanesu i ljuljala se
zajedno sa njom. „Sad ćemo stvarno biti sestre. Tako sam srećna zbog njih,
zbog nas!“ Još jednom je snažno stegla Vanesu u zagrljaj.
„Hej, a šta je sa mnom?“ bunio se Brejdi. „Zar ja ne zaslužujem ni
zdravo?“
„Oh, zdravo Brejdi.“ Na njegov zgroženi pogled, nasmejala se i bacila se
na njega. „Ohooo! Nosiš odelo i sve redom!“
„Tako mi je rečeno. Tata je rekao da moramo da se doteramo.“
„Da li je moguće?!“ Odmakla se. „Oboje. Gospode, Van, gde si nabavila u
haljinu? Fantastična je“, rekla je pre nego što je Vanesa uspela da odgovori.
„Ubila bih da mogu da uvučem svoje bokove u tako nešto. Pa nemojte samo
da stojite tu, uđite unutra. Imamo tonu hrane, šampanjac, sve.“
„Prava je domaćica, zar ne?“, komentarisao je Brejdi kada je Džouni
pojurila unutra dovikujući nešto mužu.

67
 Knjige:Club Books
Džouni nije preterivala u vezi sa hranom. Bio je tu ogroman glazirani
but, planina pire krompira, mnoštvo povrća i vazdušasti domaći biskviti. Iz
kuhinje se širio miris pite sa jabukama koja se hladila. Svečana atmosfera u
kući naglašena je svećama i sjajem kristalnih čaša za vino.
Razgovor je bio glasan i nepovezan, a pojačan i Larinim veselim
udaranjem kašike o činiju na njenoj stolici za hranjenje.
Vanesa je čula svoju majku kako se smeje, slobodnije i otvorenije nego
što je ikada mogla da je se seti. I izgledala je prelepo, pomislila je Vanesa,
dok se osmehivala Hamu i naginjala prema Lari da je pomazi. To je
bila sreća, shvatila je. Iskrena sreća. U svim svojim sećanjima nije mogla da
pronađe nijednu sliku majčinog lica koje je izgledalo iskreno srećno.
Kako je večera odmicala, lagano je grickala, sigurna da niko neće
primetiti njen nedostatak apetita u celoj konfuziji. Ali kad je videla da je
Brejdi posmatra, naterala je sebe da uzme još jedan zalogaj, da otpije malo
ledenog šampanjca i da se nasmeje jednoj od Džekovih šala.
„Mislim da ova prilika zahteva zdravicu.“ Brejdi je ustao. Pogledao je
Laru kada je skiknula. „Moraš da sačekaš svoj red“, rekao joj je podižući
čašu. „Mom ocu koji je ispao pametniji nego što sam ga oduvek smatrao
i njegovoj prelepoj nevesti koja je imala običaj da gleda na drugi stranu
kada bih se ušunjao u dvorište da se ljubakam sa njenom ćerkom. Živeli!“
Čaše su zazveckale kroz smeh odobravanja.
Vanesa je pila šampanjac i nadala se da je to kasnije neće koštati.
„Da li je neko za desert?“ Džounino pitanje je dočekano sa kolektivnim
stenjanjem. „U redu, sačekaćemo sa time. Džek, pomozi mi da raspremim
sto. Apsolutno ne“, rekla je kad je Loreta ustala da pokupi tanjire. „Počasna
gošća ne sređuje sudove.“
„Ne budi blesava...“
„Ozbiljna sam,“
,,U redu, onda ću da sredim Laru.“
„Dobro, onda ti i tata možete da je razmazite dok mi ovde završimo. Ni
ti!“, dodala je kada je Vanesa počela da rasprema sto. „Ne možeš da
raspremaš sudove nakon prve večere u mojoj kući.“
„Oduvek je volela da naređuje“, komentarisao je Brejdi kada je njegova
sestra nestala u kuhinji. „Da li hoćeš da odemo u dnevnu sobu? Možemo da
pustimo neku muziku.“
„Ne, u stvari, volela bih malo da izađem na vazduh.“
„Dobro. Nema ničeg što volim više od šetnje na mesečini sa prelepom
ženom.“ Drsko joj se osmehnuo i ponudio joj ruku.

68
 Knjige:Club Books

6.

Veče je bilo blago i mirisalo je na kišu. Jorgovani su cvetali, a njihov

miris u vazduhu se pronosio poput šapata. Setila se da je to Džounino
omiljeno cveće. Na zapadu je sunce tonulo iza planina u plamenu
crvenila. Krave su opušteno stajale na zalazećoj svetlosti. Šetale su oko kuće
prema polju punom sena.
„Čuo sam da si dobila učenicu.“
„Gospođa Driskol svuda stiže.“
„Zapravo, čuo sam to od Džona Korija dok sam mu davao vakcinu protiv
tetanusa. On je to čuo od Bila Kremptona - to je brat Eninog oca. On ima
radionicu za popravke u svojoj garaži. Svi momci se tamo okupljaju da
pričaju laži i da se žale na svoje žene.“
Uprkos nelagodi, Vanesa je morala da se nasmeje. „Barem je
ohrabrujuće znati da seoski telegraf još uvek radi.“
„Pa kako je prošao čas?“
„Ona ima...mogućnosti.“
„Kakav je osećaj kad si sa druge strane?“
„Čudan. Obećala sam joj da ću da je naučim da svira rok.“
,,Ti?“
Vanesa se narogušila. „Muzika je“, rekla je ističući, „muzika.“
„Tako je.“ Vrhom prsta ju je dodirnuo iza ušne školjke da bi mogao da
vidi kako nakit koji je nosila hvata poslednje zrake zalazećeg sunca. I da bi
mogao da je dodirne. „Sad mogu to da zamislim, Vanesa Sekston za
klavijaturama u hevi-metal bendu.“ Razmislio je na trenutak. „Misliš li da bi
mogla da nosiš neki od onih metalnih korseta, ili kako god da to zovu?“
„Ne, ne bih mogla, bez obzira kako ih zovu. A ako si krenuo samo da bi
me ismevao, mogu i sama da šetam “
„Osetljiva.“ Prebacio je ruku preko njenih ramena. Bilo mu je drago što
je miris njegovog šampona i dalje bio u njenoj kosi. Pitao se da li se neki od
muškaraca sa kojima je video da su je dovodili u vezu po novinama i
časopisima, osećao na isti način.
69
 Knjige:Club Books
„Sviđa mi se Džek“, rekla je.
„I meni.“ Šetali su duž ograde obrasle puzavicom.
„Džouni izgleda tako srećno ovde, na farmi, sa svojom porodicom. Često
sam mislila o njoj.“
„Da li si nekada mislila o meni? Nakon što si otišla, nakon što si postigla
uspeh, jesi li ikada mislila na mene?“
Pogledala je u polja. „Pretpostavljam da jesam.“
„Verovao sam da ćeš mi pisati.“
Previše, pomislila je. Previše često. „Prošlo je puno vremena, Brejdi. A u
prvom trenutku sam bila strašno ljuta i povređena. Na tebe, na svoju
majku.“ Želela je da razvedri raspoloženje pa se osmehnula. „Bile su mi
potrebne godine da ti oprostim što si me otkačio na dan mature.“
„Nisam.“ Zakleo se i zabio ruke u džepove. „Vidi, to je glupa stvar i davno
završena, ali sam umoran od preuzimanja krivice.“
„O čemu pričaš?“
„Nisam te otkačio, dođavola! Iznajmio sam svoj prvi smoking i prvi put
kupio cveće. Ružičaste i žute ruže.“ Sad kad je to pomenuo, osećao se kao
totalna budala. „Pretpostavljam da sam bio uzbuđen oko te večeri koliko i
ti.“
„Zašto sam onda dva i po sata presedela u svojoj sobi, u novoj haljini?“
Ispustio je dugi izdah. „Te večeri sam bio uhapšen.“
„Šta?“
„To je bila greška“, rekao je oprezno. „Ali dok su se stvari razjasnile, bilo
je prekasno da sve objasnim. Optužbe su bile vrlo tanke, u najmanju ruku,
ali ja baš nisam imao reputaciju mladog izviđača do tada “
„Ali zbog čega si uhapšen?“
„Zbog silovanja maloletnice.“ Na njen zabezeknut izraz lica, samo je
slegnuo ramenima. „Napunio sam osamnaest godina. A ti nisi.“
Bio joj je potreban čitav minut da upije informaciju i da pronađe glas.
„Ali to je suludo. Mi nismo nikada...“
„Da.“ Na njegovu neprežaljenu žalost. „Nismo nikada.“
Provukla je obe ruke kroz kosu dok je pokušavala da razume. „Brejdi,
toliko je smešno da ne mogu da poverujem. Čak i da smo bili intimni, to ne
bi imalo nikakve veze sa silovanjem. Bio si samo dve godine stariji od mene
i voleli smo se.“
,,U tome je bio problem.“
,,Oh, bože!“

70
 Knjige:Club Books

Stavila je ruku na stomak, pritiskajući dubok bol. „Žao mi je, mnogo.

Mora da si bio očajan. I tvoji roditelji. Oh, bože. Kako grozna stvar za bilo
koga. Ali ko bi te zaboga prijavio? Ko bi...“ Videla je njegovo lice i svoj
odgovor. ,,Oh, ne!“ Zastenjala je i okrenula se na drugu stranu.
„Bio je smrtno uveren da ću te iskoristiti. I bio je smrtno uveren da ću ti
uništiti život.“ A možda, pomislio je Brejdi dok je gledao u polja, možda nije
bio daleko od istine. „Kako je on to rekao, planirao je da se postara da
platim za prvi put i da uradi sve što može da spreči drugi.“
„Mogao je da me pita“, prošaputala je. „Barem jednom u mom životu,
mogao je da me pita.“ Zadrhtala je zbog brzog zahlađenja. „Ja sam kriva.“
„To je glup odgovor“
,,Ne“, rekla je tiho. „Ja sam kriva zato što nikada nisam umela da mu
objasnim kako sam se osećala. Ni u vezi sa tobom, ni u vezi sa bilo čime.“
Duboko je udahnula pre nego što je ponovo pogledala Brejdija. „Ne mogu da
kažem ništa što bi moglo da popravi ono što je on uradio.“
„Ne moraš ništa da kažeš.“ Stavio je ruke na njena ramena i privukao bi
je sebi da nije stajala tako kruto. Umesto toga, masirao je njene ukočene
mišiće, strpljivo, svojim spretnim lekarskim rukama. „Bila si nedužna koliko
i ja, Van. Nikada to nismo razrešili zato što sam prvih nekoliko dana ja bio
suviše ljut da pokušam, a ti si bila previše ljuta da pitaš. A onda si otišla.“
Vid joj se zamutio pre nego što su joj potekle suze. Mogla je isuviše lako
da ga zamisli - mladog, buntovnog, ljutog. Uplašenog. „Ne znam šta da
kažem. Mora da si bio prestrašen.“
„Pomalo“, priznao je. „Nikada nisam zvanično optužen, samo su me
zadržali na ispitivanju. Sećaš se starog šerifa Gordija - bio je grubi, debeli
siledžija. I nimalo mu se nisam dopadao. Kasnije sam shvatio da je
samo koristio priliku da me natera da se preznojim. Neko drugi bi to možda
drugačije obavio.“
Nije bilo poente pominjati kako je sedeo u ćeliji, uplašen do srži,
bespomoćno besan, i čekao da mu dozvole telefonski poziv, dok su se šerif i
Sekston konsultovali u susednoj prostoriji.
„Još nešto se dogodilo te večeri. Možda je to na neki način napravilo
ravnotežu. Moj otac se zauzeo za mene. Nisam imao pojma da bi se tako
zauzeo za mene, bez pitanja, bez sumnji, samo uz punu podršku.
Pretpostavljam da mi je to promenilo život.“
„Moj otac“ rekla je Vanesa. „Znao je koliko mi je to veče značilo. Koliko si
mi ti značio. Celog života sam radila ono što je on želeo - osim kad si ti bio u
pitanju. Postarao se da i tu bude po njegovom.“

71
 Knjige:Club Books
„Dug je put iza nas, Van “
„Mislim da ne mogu...“ Prekinula je sa prigušenim bolnim jaukom.
Brzo ju je okrenuo. „Vanesa?“
„Nije mi ništa. Samo...“ Ali drugi talas je došao isuviše oštro, isuviše brzo
zbog čega se presavila. Brzo je odreagovao, podigao je i krenuo nazad ka
kući. „Ne, nemoj. U redu sam. To je samo bilo žiganje.“
„Diši lagano.“
„Dođavola, rekla sam da mi nije ništa.“ Kada se gorući bol pojačao,
zabacila je glavu unazad. „Nemoj sad da praviš scenu“, rekla je između
plitkih udaha.
„Ako ti je ono što mislim da jeste, ima da vidiš dobru scenu.“
Kad je ušao unutra, kuhinja je bila prazna, pa je krenuo zadnjim
stepenicama. Barem je prestala da se raspravlja, pomislio je Brejdi položivši
je na Džounin krevet. Kada je uključio lampu, video je da joj je koža bila
bleda i vlažna.
„Hoću da pokušaš da se opustiš, Van,“
„Dobro sam.“ Ali gorući osećaj nije prestao. „To je samo od stresa,
možda malo i loše varenje.“
„To ćemo da otkrijemo.“ Spustio se pored nje. „Hoću da mi kažeš kad te
zaboli.“ Veoma nežno, pritisnuo joj je donji deo abdomena. „Jesi li operisala
slepo crevo?“ ,,Ne.“
„Bilo kakva abdominalna operacija?“
„Ne, ništa.“
Zadržao je pogled na njenom licu dok je nastavljao sa ispitivanjem. Kada
je pritisnuo tik ispod grudne kosti, video je bljesak bola u njenim očima pre
nego što je jauknula. Iako mu je lice bilo namrgođeno, blago je uzeo njenu
ruku.
„Van, koliko dugo imaš bolove?“
Postidela se svog jauka. „Svi imaju bolove.“
„Odgovori na pitanje.“
„Ne znam.“
Borio se da zadrži strpljenje. „Kako se sada osećaš?“
„Dobro. Samo hoću...“
„Nemoj da me lažeš.“ Hteo je da je proklinje oštro koliko je proklinjao i
sebe. Znao je da joj nije dobro, skoro od prvog trenutka kada ju je ponovo
sreo.
,,Imaš li gorući osećaj?“

72
 Knjige:Club Books
Nije videla drugog izbora pa je popustila. „Pomalo.“ Prošlo je tačno oko
sat vremena otkad su jeli, pomislio je. Vreme se uklapalo. „Da li ti se ovo
dešavalo ranije, nakon uzimanja alkohola?“
„Ja u stvari više ne pijem.“
„Zato što imaš ovakvu reakciju?“
Zatvorila je oči. Zašto jednostavno nije otišao i ostavio je na miru?
„Pretpostavljam.“
„Da li osećaš probadanja ovde, ispod grudne kosti?“
„Ponekad.“
„A u želucu?“
„Više kao neko trenje, rekla bih.“
„Kao akutno krčanje zbog gladi.“
„Da.“ Preciznost ovog opisa ju je naterala da se namršti. „Prolazi,“
„Šta uzimaš za to?“
„Samo nešto što kupujem bez recepta.“ I što je mnogo, mnogo je. „Brejdi,
to što si lekar, očigledno ti je udarilo u glavu. Praviš frku ni oko čega. Uzeću
nekoliko antacida i biće mi dobro.“
„Čir se ne leči antacidima.“
„Nemam čir. To je smešno. Nikada nisam bolesna.“
„Slušaj me.“ Postavio je ruke sa obe strane njene glave. „Ideš u bolnicu
da uradiš testove, rendgen gornjeg digestivnog trakta. I uradićeš ono što ti
budem rekao.“
„Ne idem u bolnicu.“ Sama pomisao na to ju je naterala da se seti tog
horora za vreme poslednjih očevih dana, „Ti nisi moj lekar.“
Obilato ju je opsovao.
„Lep tretman bolesnika. Sad mi se skloni s puta.“
„Ostaješ ovde. I mislim, baš ovde.“
Povinovala se samo zato što nije bila sigurna da može da stoji. Zašto baš
sada? Pitala se dok se borila protiv bola. Zašto ovde? I ranije je imala gadne
napade kao što je bio ovaj, ali uvek je bila sama i uvek je uspevala da
ih prebrodi. Prebrodila bi i ovaj. Baš kad je pokušavala da zauzme sedeći
položaj, Brejdi se vratio sa ocem.
„Pa šta je sve ovo?“ rekao je Ham.
„Brejdijevo preterivanje.“ Uspela je da se osmehne i spustila bi noge sa
kreveta da je Brejdi nije zaustavio.
„Presavila se od bolova dok smo bili napolju. Ima gorući osećaj u
abdomenu, akutnu osetljivost ispod grudne kosti.“

73
 Knjige:Club Books
Ham je seo na krevet i nežno započeo svoj pregled. Njegova pitanja su
pratila isti princip kao i Brejdijeva, a njegovo lice je postajalo sve ozbiljnije
sa svakim njenim odgovorom. Konačno je seo i naslonio se.
„Dakle, otkud mladoj devojci poput tebe čir?“
„Nemam čir
„Imaš dva lekara koja tvrde drugačije. Pretpostavljam da je to tvoja
dijagnoza, Brejdi.“
,,Jeste.“
„Pa obojica grešite.“ Vanesa se trudila da se uspravi. Ham je samo
pomerio jastuke iza nje i pomogao joj da se nasloni. Pogledao je u sina i
klimnuo glavom.
„Naravno, potvrdićemo to rendgenom i testovima.“
„Ne idem u bolnicu.“ Očajnički se trudila da ne ispusti i to malo kontrole.
„Čirevi su za brokere sa Vol strita i za direktore. Ja sam muzičarka, zaboga.
Nisam kompulzivni paničar, niti neko ko dozvoljava da mu napetost vlada
životom.“
„Reći ću ti šta si ti“, rekao je Brejdi sa besom koji mu je titrao u glasu. „Ti
si žena koja se nije potrudila da brine o sebi, koja je previše prokleto
tvrdoglava da sedne i prizna kad je preopterećena. I ideš u bolnicu
makar morao da te vežem.“
„Polako, doktore Takeru“, rekao je Ham blago. „Van, jesi li ikada
povraćala, da li je bilo tragova krvi?“
„Ne, naravno da nisam. To je samo malo stresa, možda malo previše
posla...“
„Mali čir“, rekao joj je odlučno. „Ali mislim da možemo da ga lečimo
lekovima ako si čvrsto protiv odlaska u bolnicu.“
„Jesam. I ne vidim da su mi potrebni lekovi, niti dva lekara da bdiju nada
mnom.“
„Džangrizalo“, komentarisao je Ham. „Izaberi lekove ili bolnicu, mlada
damo. Zapamti da sam te ja lečio od skoro svega, počevši od ojeda dok si još
bila u pelenama.
Mislim da bi cimetidin mogao da sredi ovo“, rekao je Brejdiju. „Dokle
god se bude klonila začinjene hrane i alkohola za vreme tretmana.“
„Više bih voleo da uradi testove.“
„I ja bih“, složio se. „Ali ako izuzmemo omamljivanje morfinom i nasilno
odvođenje, mislim da je ovo najbolji način lečenja.“
„Daj da razmislim o morfinu“, gunđao je Brejdi i naterao oca da se
zakikoće.

74
 Knjige:Club Books
„Napisaću ti recept“, rekao je Vanesi. „Danas ćeš ga odneti. Imaš
dvadeset minuta pre nego što se zatvori apoteka u Bunzborou.“
„Nisam bolesna“, rekla je dureći se.
„Samo udovolji svom uskoro očuhu. Dole mi je torba. Brejdi, hajde pođi
sa mnom.“
Napolju je Ham uhvatio sinovljevu ruku i povukao ga do vrha
stepeništa. „Ako lek ne sredi sve za tri-četiri dana, pritisnućemo je da uradi
testove. U međuvremenu, što manje stresa, to bolje.“
„Želim da znam šta je uzrok“ Kroz njegov glas se prolamao bes dok je
zurio u zatvorena vrata spavaće sobe.
„I ja. Pričaće sa tobom“, rekao je Ham tiho. „Samo joj daj malo prostora.
Reći ću Loreti. Vanesi se to neće dopasti, ali ću to da uradim. Postaraj se da
večeras uzme prvu dozu.“
„Hoću. Tata, pobrinuću se za nju.“
„Oduvek si to nameravao.“ Ham je stavio ruku na Brejdijevo rame.
„Samo nemoj da navaljuješ previše i prebrzo. Ona je kao i njena majka po
tom pitanju i povlači se kad joj se približiš.“ Oklevao je, ali iako je podsetio
sebe da je njegov sin odrastao muškarac, samo je mogao da misli o tome da
je taj odrasli muškarac njegov sin. „Jesi li i dalje zaljubljen u nju?“
„Ne znam. Ali ovog puta joj neću dozvoliti da se izvuče dok to ne
saznam.“
„Samo zapamti da kad se čovek suviše čvrsto uhvati za nešto, to mu
proleti kroz prste.“ Još jednom je stisnuo Brejdijevo rame. „Idem da
napišem taj recept.“
Kada se Brejdi vratio u sobu, Vanesa je sedela na ivici kreveta,
postiđena, ponižena i besna.
„Hajde.“ Njegov glas je bio žustar i neosetljiv, „Možemo da stignemo do
apoteke pre nego što se zatvori.“
„Ne želim tvoje proklete pilule.“
Bio je u iskušenju da je udavi, pa je nabio ruke u džepove. „Da li želiš da
te iznesem odavde ili želiš da hodaš?“
Želela je da plače. Umesto toga ukočeno je ustala. „Hodaću, hvala ti.“
„Dobro. Idemo zadnjim stepenicama.“
Nije želela da mu bude zahvalna što ju je poštedeo objašnjavanja i
saosećanja. Hodala je sa uzdignutom bradom i ispravljenim ramenima. Nije
progovorio dok nije zalupio vrata od auta.
„Neko bi trebalo da te dobro ispraši.“ Motor je zagrmeo, a šljunak je
iskakao ispod guma.
„Volela bih da me samo ostaviš na miru,“

75
 Knjige:Club Books
„I ja“, rekao je odsečno. Skrenuo je sa staze na asfalt. Kada je stigao do
pete brzine, bio je mirniji. „Da li te još uvek boli?“
,,Ne.“
„Nemoj da me lažeš, Van. Ako ne možeš da me smatraš prijateljem,
posmatraj me kao lekara.“
Okrenula se i zagledala kroz zamračeni prozor. „Nikada nisam videla
tvoju diplomu.“
Onda je poželeo da je privije uz sebe i da spusti njenu glavu na svoje
rame. „Pokazaću ti je sutra.“ Usporio je na prilasku u susedni gradić. Nije
rekao ništa dok se nisu zaustavili ispred apoteke. „Ti možeš da sačekaš
u kolima. Neću dugo.“
Sedela je i gledala ga kroz velike prozore osvetljene apoteke kako ulazi
unutra. Imali su specijalnu ponudu poznatog brenda bezalkoholnih
napitaka. Blizu prozora su postavili toranj načinjen od flaša od dve litre.
Nekoliko ljudi se zadržalo unutra, a većina njih je očigledno poznavala
Brejdija jer su zastali da proćaskaju sa njim kada se zaustavio ispred pulta
sa lekovima. Mrzela je osećaj da je zarobljena u kolima sa bolom koji ju je
iznutra probadao.
Čir, pomislila je. To nije bilo moguće. Ona nije bila radoholičar, paničar,
direktor željan moći. A ipak, iako je to poricala, oštar bol ju je mleo i rugao
joj se.
Želela je samo da ode kući, da legne i da snom otera bol. Zaborav. Sutra
će sve nestati. Zar nije to govorila sebi mesecima?
Kada se vratio, stavio je malu belu kesu u njeno krilo pre nego što je
pokrenuo auto. Nije rekao ništa, a ona se zavalila u sedište sa zatvorenim
očima. To mu je dalo vremena da razmisli.
Nije bilo nikakve koristi od toga da je napada. Još manje bi pomoglo da
bude ljut na nju što je bolesna. Ali pogađalo ga je i ljutilo to što mu nije
dovoljno verovala kako bi mu rekla da je u nevolji, kao i to što nije dovoljno
verovala sebi da bi to priznala i potražila pomoć.
Sada će se postarati da dobije tu pomoć, htela ona to ili ne. Kao lekar,
uradio bi to i za stranca. Koliko bi tek uradio za jedinu ženu koju je ikada
voleo?
Voleo, podsetio je sebe. U ovom slučaju, prošlo vreme je bilo od vitalnog
značaja. A pošto ju je nekada voleo svom strašću i čistotom mladosti, neće je
pustiti da kroz ovo prolazi sama.
Parkirao je na ivičnjak ispred njene kuće, a onda je obišao auto i otvorio
joj vrata. Vanesa je izašla i započela govor koji je pažljivo planirala u toku
vožnje.

76
 Knjige:Club Books
,,Izvini ako sam se ranije ponašala detinjasto. I nezahvalno. Znam da ti i
tvoj otac samo želite da pomognete. Popiću lekove.“
,,Nego šta nego hoćeš “ Uhvatio ju je za ruku.
,,Ne moraš da ulaziš.“
,,Ulazim unutra“, rekao je i povukao je za sobom na stazu. „Uveriću se da
si uzela prvu dozu i onda te stavljam na spavanje.“
,,Brejdi, nisam invalid.“
,,Tako je, i ako se ja tu išta budem pitao, nećeš ni postati.“
Otvorio je vrata, koja nikada nisu bila zaključana, i odmah je odveo na
sprat. Napunio je čašu u kupatilu, dodao joj je, a onda otvorio bočicu sa
lekovima i sam izvukao pilulu.
„Progutaj.“
Odvojila je trenutak da mu se namršti pre nego što ga je poslušala.
,,Hoćeš li da mi naplatiš za dolazak na kuću?“
,,Prvi put je besplatno, u ime starih vremena.“ Ponovo ju je uhvatio za
ruku i odvukao u spavaću sobu. ,,Sad skini odeću.“
Bio bol ili ne, zabacila je glavu unazad. „Zar ne bi trebalo da nosiš beli
mantil i stetoskop kad to izgovaraš?“
Nije se čak ni potrudio da opsuje. Okrenuo se, trzajem otvorio fioku i
počeo da traži po njoj dok nije pronašao spavaćicu. Nosi svilu u krevetu,
pomislio je, i stisnuo zube. Naravno da nosi. Nakon što je bacio spavaćicu
na krevet, okrenuo ju je i otkopčao joj rajsferšlus.
,,Kada te budem svlačio iz ličnih pobuda, znaćeš.“
„Prekini.“ Šokirano je uhvatila haljinu koja joj je spala do struka. Samo
joj je prebacio spavaćicu preko glave.
„Mogu da kontrolišem svoju životinjsku požudu tako što mislim na
sluzokožu tvog želuca.“
„To je odvratno.“
„Upravo tako “ Povukao je haljinu niz njene bokove. Spavaćica se
spustila preko i zamenila je. „Čarape?“
Nije bila sigurna da li bi trebalo da se oseća poniženo ili besno, ali ih je
samo srolala niz noge. Brejdi je ponovo stisnuo zube. Nijedan fond sati
provedenih na časovima anatomije nije mogao da ga pripremi na prizor
Vanese koja polako skida najlon čarape pri svetlosti lampe.
Bio je lekar, podsetio je sebe, i pokušao da izdeklamuje prvu rečenicu
Hipokratove zakletve.
„Sad ulazi u krevet.“ Razgrnuo je pokrivač, a onda ga ušuškao tik ispod
njene brade nakon što se popela na krevet. Iznenada je ponovo izgledala

77
 Knjige:Club Books
kao da joj je bilo šesnaest godina. Držao se svog profesionalizma i
stavio bočicu sa lekovima na njen noćni stočić. „Hoću da pratiš uputstva.“
„Umem da čitam.“
„Nema pića.“
Lekar, ponovio je sebi. Bio je lekar, a ona je bila pacijentkinja. Predivna
pacijentkinja sa grešno mekom kožom i velikim zelenim očima. „Više ne
koristimo blage dijete, samo zdrav razum. Kloni se začinjene hrane. Osetićeš
olakšanje relativno brzo. Sveukupno, verovatno se za nekoliko dana nećeš
ni sećati da si imala čir.“
„Ni sad ga nemam.“
„Vanesa.“ Sa uzdahom joj je zagladio kosu. „Želiš li nešto?“
„Ne.“ Uhvatila je njegovu ruku pre nego što je uspeo da ustane. „Možeš
li...? Moraš li da ideš?“
Poljubio joj je prste. „Ne moram neko vreme.“ Zadovoljno se namestila.
„Kad smo bili tinejdžeri, nisam smela da ti dozvolim da dođeš ovamo.“
„Da. Sećaš se one večeri kad sam se popeo na prozor?“
„Sedeli smo na podu i pričali do četiri ujutru. Da je moj otac to znao, on
bi...“, setila se i zastala.
„Sada nije vreme da se brineš oko svega toga.“
„Ne radi se o brizi, zapravo, nego o čuđenju. Volela sam te, Brejdi. To je
bilo nevino i slatko. Zašto je morao to da upropasti?“
„Bila si predodređena za velike stvari, Van. On je to znao. Ja sam ti bio na
putu.“
„Da li bi me pitao da ostanem?“ Nije mislila da će ga to pitati, ali oduvek
je želela da zna. „Da si znao za njegove planove da me odvede u Evropu, da li
bi me pitao da ostanem?“
„Da. Imao sam osamnaest godina i bio sam sebičan. A da si ostala, ne bi
bila ono što si sada. A ja ne bih bio ono što sam ja sada.“
„Ne pitaš me da li bih ostala.“
„Znam da bi.“
Uzdahnula je. „Pretpostavljam da se samo jednom voli tako snažno.
Možda je i najbolje da se to dogodi i završi kad si mlad.“
„Možda.“
Zatvorila je oči i počela da tone. „Nekada sam sanjala da ćeš doći da me
odvedeš. Pogotovo pre nastupa, dok sam stajala iza pozornice i mrzela sve
to.“
Skupio je obrve. „Mrzela šta to?“

78
 Knjige:Club Books
„Reflektore, ljude, pozornicu. Toliko bih jako želela da dođeš i da odemo
zajedno. A onda sam shvatila da nećeš doći. I prestala sam da želim. Tako
sam umorna.“
Ponovo joj je poljubio prste. „Spavaj.“
„Umorna sam od toga da budem sama“, promrmljala je pre nego što je
utonula u san.
Sedeo je, gledao u nju i pokušavao da odvoji svoja osećanja prema
onome što je nekada bilo, i prema onome što je bilo sada. I u tome je bio
problem, shvatio je. Što je duže bio sa njom, sve su više bledele granice
između prošlosti i sadašnjosti.
Postojala je jedna, i samo jedna stvar koja je bila jasna. Nikada nije
prestao da je voli.
Nakon što je prislonio svoje usne na njene, ugasio je svetio pored
kreveta i ostavio je da spava.

79
 Knjige:Club Books

7.

Ogrnuta svetloplavim frotirskim bademantilom, razbarušene kose i

namrgođenog stava, Vanesa je krenula niz stepenice. Pošto su je proganjali,
uzimala je lekove koje joj je Ham Taker prepisao već dva dana. Osećala se
bolje. Nerviralo ju je što je to morala da prizna, ali je još uvek bila daleko od
toga da joj je to bilo potrebno.
Šta više, bila je postiđena zbog toga što je Brejdi nadgledao njeno
uzimanje prve doze i što ju je ušuškao u krevet. Nije bilo toliko loše kada su
praskali jedno na drugo, ali kada joj je postalo loše i kada ga je zamolila
da ostane sa njom, bio je plemenit. Kao lekar prema pacijentu, podsetila je
sebe. Ali nikada nije uspevala da odoli Brejdiju kada je bio dobar.
Jutro je odgovaralo njenom raspoloženju. Gusti sivi oblaci i kiša. Bio je
to, pomislila je, savršen dan da sedi sama u kući i lenčari. Zapravo, bilo je to
nešto čemu se radovala. Kiša, depresija, privatna žurka sažaljenja. Barem će
durenje u osami biti neka promena. Od one Džounine večernje zabave imala
je malo vremena da bude sama.
Majka je obletala oko nje i nalazila izgovore da dolazi kući po dva ili tri
puta svakog dana za vreme radnih sati. Doktor Taker ju je obilazio dva puta
dnevno, bez obzira na to koliko se ona bunila. Čak je i Džouni svratila da
blebeće i diže frku i donela pune ruke jorgovana i punu šerpu pileće supe.
Komšije su provirivale s vremena na vreme i pratile njen napredak. U
Hajtaunu nije bilo tajni. Vanesa je bila ubeđena da je primila lepe želje i
savete od svih dvesta trideset i troje stanovnika grada.
Osim od jednog.
Nije da ju je bilo briga što Brejdi nije našao vremena da svrati. Namrštila
se i povukla pojas od bademantila. Zapravo, rekla je sebi dok je prstima
prelazila preko direka na stepeništu, bilo joj je drago što je bio
upadljivo odsutan. Poslednja stvar koju je želela je da Brejdi Taker - lični
gradski doktor Kilder - bdi nad njom, gnjavi je i odmahuje glavom u svom
najboljem maniru lepo sam ti rekao. Nije želela da ga vidi. I zasigurno joj to
nije bilo potrebno.

80
 Knjige:Club Books
Mrzela je da pravi budalu od sebe, pomislila je dok je bosonoga išla
hodnikom ka kuhinji. A kako je drugačije moglo da se nazove to što se skoro
srušila u Džouninom dvorištu? A onda i to što ju je Brejdi odneo u krevet
i tretirao je kao nekog bespomoćnog pacijenta.
Čir. To je naravno bilo smešno. Ona je bila jaka, sposobna i zadovoljna
sobom - teško da je bila kandidat za čir. Ali je nesvesno pritisla rukom
stomak.
Oštar bol sa kojim je živela duže nego što je mogla da se seti, skoro da je
nestao. Noću je nije uznemiravalo sporo, podmuklo tinjanje koje ju je tako
često držalo budnom i očajnom. Zapravo, već dve noći je spavala kao beba.
Koincidencija, uveravala je sebe Vanesa. Samo joj je bio potreban
odmor. Odmor i malo samoće. Naporan raspored koji je održavala
poslednjih par godina izmorio bi i najjaču osobu.
Zato je sebi dala još mesec dana - možda dva - za hajtaunovsku verziju
mira, tišine i regeneracije, pre nego što donese bilo kakve čvrste odluke u
vezi sa svojom karijerom.
Naglo je zastala na kuhinjskim vratima. Nije očekivala da će tu zateći
Loretu. Zapravo, sa namerom je čekala da siđe dole nakon što čuje da su se
ulazna vrata otvorila i zatvorila.
„Dobro jutro“, Loreta joj je uputila osmeh, obučena u jedan od svojih
uglađenih kostima, sa biserima i frizurom na svom mestu.
„Mislila sam da si otišla.“
„Ne, otišla sam do Lestera po novine “ Pokazala je prema novinama koje
su bile uredno sklopljene pored seta za ručavanje. „Mislila sam da bi možda
volela da vidiš šta se dešava u svetu.“
„Hvala“, Vanesa je ostala gde jeste osećajući se razdraženo. Mrzela je što
se još uvek nespretno nosila sa svakim Loretinim nežnim majčinskim
gestom. Bila je zahvalna zbog brige, ali je shvatila da je to bila zahvalnost
gošće prema velikodušnosti domaćice. To je činilo da se oseća krivom i
tužnom. „Nije trebalo da se mučiš.“
„Nema problema. Zašto ne sedneš, dušo? Napraviću ti čaj. Gospođa
Haubejker mi je poslala malo svoje kamilice iz njenog biljnog vrta.“
„Zaista ne moraš...“ Vanesa je zastala kada je čula kucanje na zadnjim
vratima. „Ja ću da otvorim.“
Otvorila je vrata govoreći sebi da ne želi da to bude Brejdi. Nije je bilo
briga da li je to bio Brejdi. Onda je rekla sebi da nije ni najmanje razočarana
kada se ispostavilo da je posetilac žensko.
„Vanesa.“ Brineta pod mokrim kišobranom joj se smešila. „Verovatno
me se ne sećaš. Ja sam Nensi Snuks - bila sam Nensi Mekena, sestra Džoša
Mekene.“
81
 Knjige:Club Books
„Pa ja...“
„Nensi, uđi.“ Loreta je požurila ka vratima. „Bože, baš pada, zar ne?“
„Izgleda da nećemo morati da brinemo zbog suše ove godine. Ne mogu
da se zadržavam.“ Ostala je na pragu, cupkajući sa noge na nogu. „Radi se o
tome da sam čula da se Vanesa vratila i da drži časove klavira. Moj sin
Skot sad ima osam godina.“
Vanesa je videla talas koji nailazi i pripremila se. „Oh, pa ja zapravo ne...“
„Eni Krempton je luda za tobom“, brzo je rekla Nensi. „Njena mama je
moja dalja rođaka, znaš. A kada sam razgovarala o tome sa Bilom - Bil je moj
muž - složili smo se da bi časovi klavira bili zaista dobra stvar za Skota.
Najviše bi nam odgovaralo ponedeljkom posle škole - ako tada nemaš nekog
drugog učenika.“
„Ne, nemam, zato što...“
„Sjajno. Teta Vajolet je rekla da Eni naplaćuješ deset dolara po času. Je li
tako?“
„Da, ali...“
„Sa tim možemo da se uklopimo. Radim pola radnog vremena na stočnoj
hrani. Skot će biti ovde tačno u četiri. Zaista je lepo što si se vratila, Vanesa.
Moram da idem. Zakasniću na posao.“
„Pažljivo vozi po ovoj kiši“, dobacila je Loreta.
„Hoću. Oh, i čestitam, gospođo Sekston. Doca Taker je najbolji.“
„Da, jeste.“ Loreta je uspela da se osmehne, a da ne pukne od smeha dok
je zatvarala vrata za bujicom kiše. „Fina devojka“, komentarisala je.
„Povukla je na svoju tetu Vajolet. “
„Očigledno.“
„Trebalo bi da te upozorim“, Loreta je otišla da donese šolju sa čajem na
sto. „Skot Snuks je užas.“
„Izgleda.“ Bilo je isuviše rano ujutru da bi mogla da razmišlja zaključila
je Vanesa. Sela je i spustila svoju tešku glavu na ruke. „Ne bi me uhvatila u
mengele da sam stigla da se razbudim.“
„Naravno da ne bi. Hoćeš li malo lepih prženica?“
„Ne moraš da mi spremaš doručak.“ Vanesin glas je bio prigušen
rukama.
„Nije mi teško, ni najmanje.“ Loreta je pevušila dok je sipala mleko u
činiju. Onemogućeno joj je da bude majka dvanaest godina. Nije bilo ničega
što bi radije radila nego da udovolji svojoj ćerki toplim doručkom.
Vanesa je gledala mrko u svoj čaj. „Ne želim da te zadržavam. Zar ne
moraš da otvoriš radnju?“

82
 Knjige:Club Books
I dalje pevušeći, Loreta je razbila jaje u činiju. „Lepota toga da imaš
svoju radnju je u tome što možeš sama da određuješ radno vreme.“ Dodala
je malo cimeta, šećera i vanile. „A tebi je potreban dobar doručak. Ham kaže
da ideš nabolje, ali želi da nabaciš pet kilograma.“
„Pet?“ Vanesa se skoro zagrcnula čajem. „Ne treba mi...“ progutala je
psovku kada se ponovo začulo kucanje na vratima.
„Otvoriću ja sada“, objavila je Loreta. „Ako bude još neki bespomoćni
roditelj, oteraću ga.“
Ali ovog puta je bio Brejdi koji je stajao mokar na zadnjim stepenicama
bez kišobrana i osmehnuo se Vanesi dok je kiša kapala sa njegove tamne
kose. Trenutno zadovoljstvo se pretvorilo u trenutnu nervozu čim je otvorio
usta.
„Dobro jutro, Loreta“, namignuo je Vanesi. „Zdravo, lepotice.“
Uz zvuk sličan režanju, Vanesa se nadvila nad svoj vrući čaj.
„Brejdi, kakvo lepo iznenađenje.“ Nakon što ju je poljubio u obraz,
Loreta je zatvorila vrata kiši. „Jesi li doručkovao?“, pitala je vraćajući se do
šporeta da namoči hleb.
„Ne, gospođo.“ Zahvalno je onjušio i nadao se da će uskoro. „Jesu li to
prženice?“
„Biće za koji minut. Ti sedi, staviću ti tanjir.“
Nije morala da mu kaže dvaput. Nakon što je provukao prste kroz
mokru kosu i rasuo kapljice kiše svuda okolo, pridružio se Vanesi za stolom.
Uputio joj je veseo osmeh i prijateljski pogled koji je dobro sakrivao
činjenicu da je proučavao njen ten. Odsustvo senki ispod njenih očiju ga je
zadovoljilo koliko i buntovni pogled iz njih.
„Predivan dan“, rekao je.
Vanesa je podigla pogled ka prozorima okupanim kišom. „Ma da.“
Nezadovoljan njenim škrtim odgovorom, okrenuo se u stolici kako bi
ćaskao sa Loretom koja je obrtala porumeneli hleb u tiganju.
Ni traga od njega dva dana, pomislila je Vanesa, a sad se pojavljuje na
pragu glavom i bradom, duplo iritantniji. Nije je čak ni pitao kako se oseća.
Nije da je želela da se vrte oko nje, podsetila je sebe. Ali bio je lekar - i
to onaj koji je i smislio tu suludu dijagnozu.
„Ah, Loreta.“ Brejdi samo što nije počeo da balavi kad je stavila ispred
njega tanjir pun mirisnog hleba. „Moj otac je srećan čovek.“
„Pretpostavljam da je kuvanje prvi uslov kad jedan Taker ide da traži
ženu“, rekla je Vanesa zajedljivo.
Brejdi se samo osmehnuo i sipao javorov sirup. „Nije na odmet.“

83
 Knjige:Club Books
Vanesa je osetila kako počinje da se nervira. Ne zato što nije umela da
kuva. Zasigurno ne. Već ju je razbesnela ta uskogruda, seksistička ideja. Pre
nego što je uspela da smisli adekvatan odgovor, Loreta je stavila
tanjir ispred nje.
„Ne mogu da pojedem sve ovo.“
„Ja mogu“ rekao je Brejdi i zaronio u svoj obrok. ,,Poješću ono što ti ne
budeš mogla.“
„Ako ste vas dvoje podmireni, bolje da krenem da otvorim radnju. Van,
ostalo je puno pileće supe koju je Džouni donela juče. Može fino da se
zagreje u mikrotalasnoj za ručak. Ako ova kiša nastavi da pada,
verovatno ću biti kod kuće ranije. Srećno sa Skotom.“
„Hvala.“
„Skot?“ pitao je Brejdi kada je Loreta izašla.
Vanesa je samo naslonila laktove na sto. „Ne pitaj.“
Brejdi je sačekao dok ih Loreta nije ostavila same i ustao da se posluži
kafom. „Hteo sam da pričam sa tobom o venčanju.“
„Venčanju?“ Pogledala ga je. „Oh, venčanje. Da, šta sa time?“
„Tata primenjuje blagi takerovski pritisak. Misli da je ubedio Loretu da
se odluči za vikend za Dan sećanja.“
„Dan sećanja? Ali to je sledeće nedelje.“
„Zašto čekati?“ rekao je Brejdi nakon gutljaja kafe reflektujući očeva
osećanja. „Tako mogu da iskoriste godišnji piknik kao neku vrstu gradskog
svadbenog prijema.“
„Razumem.“ Ali to je bilo tako brzo, pomislila je Vanesa nervozno. Još se
nije navikla ni na majčino društvo, ni na to što sa njom živi u istoj kući, a
sad... Ali ta odluka nije bila na njoj, podsetila je sebe. „Pretpostavljam da
će se preseliti u kuću tvog oca.“
„Mislim da je takav plan.“ Ponovo je seo. „Razmišljali su o tome da ovu
izdaju u nekom trenutku. Da li te to brine?“
Skoncentrisala se na precizno sečenje hleba. Otkud je znala? Nije imala
vremena ni da shvati da li je to bio njen dom ili ne. „Ne, valjda ne. Teško da
mogu da žive u dve kuće odjednom.“
Brejdi je pomislio da je razumeo. „Ne mogu da zamislim da Loreta proda
ovo mesto. Kuća je u tvojoj porodici godinama.“
„Često sam se pitala zašto ju je zadržala“
„Odrasla je ovde, baš kao i ti.“ Ponovo je uzeo katu. „Zašto je ne pitaš šta
planira da uradi sa njom?“
„Možda ću.“ Nemirno je slegnula ramena. „Nema žurbe.“

84
 Knjige:Club Books
Pošto ju je poznavao, prećutao je to. „Ono o čemu sam zapravo hteo da
razgovaram sa tobom je poklon za venčanje. Očigledno im neće biti
potreban toster ili porcelanski set.“
„Neće.“ Vanesa je namršteno pogledala u svoj tanjir. „Pretpostavljam da
neće.“
„Razmišljao sam - rekao sam to Džouni i njoj se sviđa ideja. Zašto ne
bismo ujedinili resurse i poklonili im medeni mesec? Dve nedelje u
Kankunu. Znaš, apartman sa pogledom na Karipsko more, tropske noći, sve
što ide uz to. Nijedno od njih nikada nije bilo u Meksiku. Mislim da bi im to
bio poseban ugođaj.“
Vanesa ga je ponovo pogledala. To je bila divna ideja, zaključila je. I bilo
je tipično za njega da se seti nečeg takvog. „Kao iznenađenje?“
„Mislim da možemo to da izvedemo. Tata pokušava da napravi takav
raspored da dobije slobodnu nedelju. Mogu to da sabotiram tako da pomisli
da će uspeti da odvoji samo par dana. Nabavljanje karata i pravljenje
rezervacije su lakši deo. A onda treba da im spakujemo torbe, a da nas ne
uhvate.“
Zagrevala se za tu ideju i osmehnula se. „Ako tvoj otac ima isti sjaj u
očima kao i moja majka, mislim da možemo to da izvedemo. Mogli bismo da
im damo karte na pikniku, a onda da ih spakujemo u limuzinu. Ima li
ovde neka agencija da iznajmimo limuzinu?“
„Ima jedan u Frederiku. Toga se nisam setio.“ Izvadio je notes i napravio
belešku.
„Uzmi im mladenački apartman“, rekla je Vanesa. Kada je podigao
pogled i osmehnuo se, ona je slegla ramenima. „Ako ćemo to da uradimo,
hajde da uradimo kako valja.“
„Dopada mi se. Jedna limuzina, jedan mladenački apartman, dve karte za
prvu klasu. Još nešto?“
„Šampanjac. Boca za limuzinu i još jedna u sobi kada stignu. I cveće.
Mama voli gardenije.“ Naglo je zaćutala, a Brejdi je nastavio da zapisuje.
Nazvala je Loretu mamom. Došlo joj je prirodno. Zvučalo je prirodno. „Ona -
nekada je volela gardenije.“
„Sjajno!“ Vratio je notes u džep jakne. „Nisi mi ništa ostavila.“
Zbunjeno je ispratila njegov pogled ka njenom praznom tanjiru.
„Ja...pretpostavljam da sam bila gladnija nego što sam mislila.“
„To je dobar znak. Imaš li gorući osećaj?“
,,Ne.“ Neuravnoteženo je ustala i odnela tanjir u sudoperu.
„Imaš li bolove?“
„Ne. Već sam ti rekla da ti nisi moj lekar.“

85
 Knjige:Club Books
„Aha.“ Kada se okrenula stajao je iza nje. „Pravićemo se da danas ja
preuzimam pacijente doce Takera. Hajde da uradimo jedan vertikalni
pregled.“ Pre nego što je mogla da se pomeri u stranu, nežno je pritisnuo
prstima njen abdomen. ,,Boli?“
„Ne. Rekla sam ti da...“
Čvrsto je pritisnuo ispod grudne kosti. Jauknula je. ,,I dalje osetljivo?“
„Pomalo.“
Klimnuo je glavom. Kada je pre dva dana dodirnuo to mesto, skoro da je
odskočila do plafona. „Dobro napreduješ. Još nekoliko dana i čak ćeš moći
da se počastiš buritom.“
„Zašto su svi koji dođu ovamo opsednuti time šta ja jedem?“
„Zato što nisi jela dovoljno. Razumljivo u slučaju čira,“
„Nemam čir.“ Ali je osećala bol zbog njegovog dodira - iz potpuno
drugog razloga. „I hoćeš li se pomeriti?“
„Čim platiš račun.“ Pre nego što je mogla da protestuje ili odgovori,
čvrsto i posesivno je prislonio svoje usne na njene. Mrmljajući njeno ime,
nastavio je dublje, dok se nije prislonila uz njega tražeći ravnotežu. Činilo se
da joj se pod udaljava od stopala i kao da ju je on, i samo on dodirivao.
Butine su mu bile prislonjene uz njene, prsti upleteni u njenu kosu, usne
gladne i nestrpljive, lutale su po njenom licu.
Mirisala je na jutro, na kišu. Pitao se kako bi bilo voleti je na sumornoj
svetlosti dok uzdiše na njegovom obrazu. I pitao se koliko će još morati da
čeka.
Podigao je glavu i ostavio prste upletene u njenu kosu, tako da je mogao
da joj usmeri lice prema svome. U maglovitom zelenilu njenih očiju video je
sebe. Izgubljenog u njoj. Ponovo je dodirnuo njene usne svojima, ovog puta
nežno, sa beskrajnom brižnošću umirujući njeno srce koje je udaralo divlje.
Ruke su joj se obavile oko njega i stezale sve više iako je osećala da joj se
svaka kost u telu topi. Iskosila je glavu kako bi im se usne koje su zahtevale
isto, savršeno uklopile.
„Vanesa...“
„Nemoj ništa da kažeš, ne još.“ Prislonila je svoje usne na njegov vrat i
samo tako ostala. Znala je da mora da razmisli, ali za sada, samo na
trenutak, želela je da jednostavno oseća.
Njegov puls je udarao snažno i brzo, osećala je na svojim usnama. Telo
mu je bilo toplo i čvrsto. Postepeno, ruke su mu opuštale očajnički stisak i
mazile je po kosi. Postala je svesna šištanja i dobovanja kiše, hladnih pločica
ispod njenih bosih stopala, jutarnjih mirisa kafe i cimeta.

86
 Knjige:Club Books
Ali goruća potreba se nije smirivala, kao ni konfuzija i strah koji su se
rasplamsavali u njoj.
„Ne znam šta da radim“, rekla je razvučeno. „Otkad sam te ponovo
videla, ne mogu da razmišljam ispravno.“
Njena promrmljana izjava pokrenula je desetine novih požara. Ruke su
mu se podigle do njenih ramena i stegle je jače nego što je imao nameru.
„Želim te, Van. Ti želiš mene. Više nismo tinejdžeri.“
Udaljila se unazad onoliko koliko su to njegove ruke dopuštale. „To nije
laka stvar za mene.“
„Nije.“ Proučavao ju je dok se ujedno trudio da ispita i sopstvene
emocije. „Nisam siguran da bih želeo da bude. Ako želiš obećanja...“
,,Ne“, rekla je brzo. „Ne želim ništa što ne mogu da uzvratim.“
Bio je na korak da ih izrekne, stotine njih. Sa mukom ih je sve progutao i
podsetio sebe da je uvek isuviše žurio kada je Vanesa bila u pitanju. „Šta
možeš da uzvratiš?“
„Ne znam.“ Podigla je svoje ruke do njegovih i stegla ih pre nego što se
udaljila. „Bože, Brejdi, osećam se kao da ulazim i izlazim iz ogledala.“
„Ovo nije iluzija, Van.“ Bilo je teško ne posegnuti ponovo za njom. Ali
znao je da je ono što mu je otac rekao bila istina. Kada se držiš suviše čvrsto,
ono što najviše želiš ti prolazi kroz prste. „Ovo smo samo ti i ja.“
Proučavala ga je i njegove plave oči naspram tamnih trepavica, vlažnu,
razbarušenu kosu, čvrstu vilicu, neverovatno romantičan oblik njegovih
usana. Bilo je tako lako seliti se zašto ga je volela. I tako lako pribojavati
se da je to još uvek slučaj.
„Neću da se pravim da ne želim da budem sa tobom. Istovremeno, želim
da pobegnem u drugom smeru, što brže mogu.“ Njen uzdah je bio dug i
drhtav. „I da se prokleto nadam da ćeš me sustići. Shvatam da je
moje ponašanje bilo nepredvidivo otkad sam se vratila kući, a velikim
delom je to zato što nisam očekivala da ću te ovde zateći, niti da će sva ova
stara osećanja da ožive. I to je deo problema. Ne znam koliko je onoga što
osećam prema tebi samo odjek, a koliko je stvarno.“
Našao se u čudnoj poziciji u kojoj se takmičio sa samim sobom. „Mi smo
sada drugačiji ljudi, Van.“
„Jesmo.“ Pogledala ga je skoro smirenim i ravnim pogledom. „Kada sam
imala šesnaest godina, bila sam spremna da odem bilo gde sa tobom, Brejdi.
Zamišljala sam nas zauvek zajedno, sa kućom, porodicom.“
„ A sad?“ rekao je oprezno.
„Sad oboje znamo da stvari nisu tako jednostavne i tako lake. Mi smo
drugačiji ljudi, Brejdi, sa različitim životima, različitim snovima. Ranije sam
imala probleme - oboje smo ih imali. Ja ih imam i dalje.“ Podigla je ruke i
87
 Knjige:Club Books
pustila ih da padnu. „Nisam sigurna da je mudro da započinjem vezu sa
tobom, telesnu vezu, dok ih ne rešim.“
„To je više od telesnog, Vanesa. Oduvek je bilo više.“
Klimnula je glavom i iskoristila trenutak da se smiri od svežeg naleta
emocija. „Samo još jedan razlog da idemo polako. Ne znam šta ću da radim
sa svojim životom i sa svojom muzikom. Ulazak u vezu će samo još
više zakomplikovati sve, za oboje, kad odem.“
Panika. Osetio ju je. Kada bi ponovo otišla, to bi mu slomilo srce. Nije bio
siguran da će taj organ preživeti drugi put. „Ako tražiš od mene da isključim
svoja osećanja i da se sklonim, neću.“ Jednim brzim pokretom ponovo ju je
privukao sebi. Dođavola sa time šta je ispravno! ,,A nećeš ni ti.“
Osetila je kako joj se žmarci penju uz kičmu, ti blizanački trkači -
uzbuđenje i upozorenje. Duh dečaka koga je poznavala i volela bio je u
njegovim očima, nepromišljen i nepokolebljiv. Nikada nije bila sposobna da
mu odoli.
„Tražim od tebe da mi dozvoliš da razmislim o stvarima.“ Ako hoće da
koristi bes, onda će mu vratiti milo za drago. „Odluka je na meni, Brejdi“,
rekla je otrgnuvši se. „Neću ti dozvoliti da me pritiskaš, da me zaplašiš
ili zavedeš. Veruj mi, sve su to i ranije pokušavali.“
Pritisla je pogrešno dugme. Njegove već užarene oči pretvorile su se u
plavu vatru. „Ja nisam jedan od tvojih finih ljubavnika sa manirima, Van. Ja
neću da pritiskam, pretim ili zavodim. Kada dođe vreme, samo ću uzeti.“
Na izazov je zabacila glavu unazad. „Nećeš uzeti ništa što ti ne budem
dala, Muškarac to ne radi. Oh, volela bih da ti bacim u lice te fine ljubavnike
sa manirima,“ Odgurnula ga je i prošla pored njega do šporeta. „Samo da bih
videla kako se koprcaš. Ali uradiću nešto još bolje od toga.“ Osvrnula se
unazad i zabacila kosu, „Reći ću ti istinu. Nije bilo nikakvih ljubavnika. Jer
nisam želela da ih bude.“ Drsko i podrugljivo se naslonila na šporet. ,,A ako
odlučim da ne želim tebe, jednostavno ćeš morati da se pridružiš redovima
razočaranih.“
Niko. Nije bilo nikoga. Skoro i pre nego što je stigao to da upije, ona je
izgovarala svoju poslednju uvredu. On se narogušio, koraknuo prema njoj, a
onda uspeo da se zaustavi. Ako bi je sada dodirnuo, jedno od njih dvoje bi
otpuzalo. Nije želeo da to bude on. Odšetao je do zadnjih vrata i naglo ih
otvorio pre nego što je povratio kontrolu dovoljno da shvati da je njegovo
povlačenje bilo upravo ono što je ona htela.
Zato će je iznenaditi.
„Šta kažeš da idemo u bioskop večeras?“
Da joj je predložio da skoknu do Meseca, ne bi bila ništa više
iznenađena. ,,Šta?“

88
 Knjige:Club Books
„Bioskop. Da li hoćeš da idemo u bioskop?“
„Zašto?“
„Zato što čeznem za kokicama“, odbrusio je. „Da li hoćeš da idemo ili
ne?“
,,Ja...da“, čula je sebe kako kaže.
„Dobro.“ Zalupio je vratima za sobom.

Život je bio zagonetka, zaključila je Vanesa. I bilo joj je teško da složi sve
delove. Nedelju dana je bila usmerena na planove za venčanje i piknik.
Kupus salata, salata od krompira, ruže na dugim stabljikama i fotografi.
Bila je potpuno sigurna da je pokušaj da se uklope gradski piknik i intimno
porodično venčanje bio greška. To je bilo kao pokušaj da perje pomeša sa
kuglama za kuglanje.
Kako je prolazila poslednja nedelja, bila je isuviše zauzeta i isuviše
zbunjena da bi primetila da se osećala bolje nego godinama pre toga. Tu je
bio tajni medeni mesec i Džounino entuzijastično brbljanje o svakom
detalju predstojećeg venčanja. Trebalo je naručiti cveće i aranžirati ga - i
napraviti stotinu hamburgera.
Izlazila je sa Brejdijem skoro svake večeri. U bioskop i na večeru. Na
koncert. Bilo je tako lagano i zabavno društvo da se pitala da li je možda
sanjala onu strast i bes u sumornoj kuhinji.
Ali svake večeri kada ju je pratio do vrata, svake večeri kada bi je
poljubio bez daha, shvatala je da joj je zaista davao vremena da promisli o
svemu. Kao što se trudio i da joj da mnogo materijala za razmišljanje.
Veče uoči venčanja, ostala je kod kuće. Ali je razmišljala o njemu dok su
se ona, Loreta i Džouni motale po kuhinji i završavale sa pripremom gomile
hrane.
„I dalje mislim da bi momci trebalo da budu ovde da nam pomognu“,
gunđala je Džouni dok je rukama oblikovala pljeskavicu.
„Samo bi nam smetali.“ Loreta je još jednom komadu mesa davala oblik,
„Uostalom, previše sam nervozna da bih se baktala sa Hamom večeras.“
Džouni se nasmejala. „Dobro se držiš. Tata je izgubljeni slučaj. Kada je
bio na farmi danas, tri puta mi je tražio šolju kafe. Sve vreme je jednu držao
u rukama.“
Loreta se zadovoljno zakikotala. „Lepo je znati da i on pati.“ Pogledala je
na kuhinjski sat peti put za pet minuta. Osam sati, pomislila je. Za četrnaest
sati biće udata. „Nadam se da neće padati kiša.“
Vanesa, koja je smatrana amaterkom, podigla je pogled sa svog zadatka
slaganja hamburgera. „Na prognozi piše sunčano i preko dvadeset stepeni.“

89
 Knjige:Club Books
,,Oh, da.“ Loreta je uspela da se osmehne. „To si mi rekla i ranije, zar
ne?“
„Samo pedeset ili šezdeset puta.“
Skupljenih obrva, Loreta je pogledala kroz prozor. „Naravno, ako bi
padala kiša, prebacili bismo venčanje unutra. Ipak, bila bi šteta da piknik
propadne. Ham tako uživa u tome.“
„Kiša se neće usuditi da pada“, izjavila je Džouni i uzela zaboravljeni
komad mesa iz mladinih ruku. Ne mogavši da odoli, rekla je: „Šteta što ste
morali da odložite medeni mesec.“
„Oh, pa.“ Loreta je slegnula ramenima i vratila se poslu. Nije želela da
pokaže razočaranje. „Ham jednostavno nije mogao da očisti raspored.
Moraću da se naviknem na takve stvari ako ću da budem lekareva
žena.“ Prislonila je ruku na nervozni stomak „Je li to kiša? Jesam li čula
kišu?“
„Ne,“ rekle su Vanesa i Džouni istovremeno.
Sa slabašnim osmehom, Loreta je oprala ruke. „Izgleda da mi se priviđa
da čujem stvari. Tako sam smušena ove poslednje nedelje. Jutros nisam
mogla da nađem svoju plavu svilenu bluzu, i zagubila sam lanene pantalone
koje sam kupila na rasprodaji baš prošlog meseca. I moje nove sandale,
takođe, i dobru crnu koktel haljinu. Ne mogu da se setim gde sam mogla da
ih ostavim.“
Vanesa je uputila Džouni pogled upozorenja pre nego što se njena
prijateljica zakikotala. „Pojaviće se.“
„Šta? Oh, da...da, naravno da hoće. Jeste li sigurne da to nije kiša?“
Iznervirana, Vanesa se podbočila. „Mama, za ime božije, nije kiša. Neće
biti nikakve kiše. Idi napravi vruću kupku.“ Kada su se Loretine oči ispunile
suzama, Vanesa je zakolutala očima. „Izvini. Nisam mislila da planem na
tebe.“
„Nazvala si me mama“, rekla je Loreta sa isprekidanim dahom. „Mislila
sam da se to više nikada neće dogoditi.“ Kada su joj suze potekle, izjurila je
iz sobe.
„Dođavola!“ Vanesa je ispružila ruke na pult. „Radim prekovremeno da
bih cele nedelje održala mir, i upropastim sve noć pre venčanja.“
„Nisi ništa upropastila.“ Džouni je položila ruku na njeno rame i
protrljala ga. „Neću da kažem da to nije moja stvar, jer smo prijateljice, a od
sutra ćemo biti porodica. Primetila sam kako ti i Loreta obilazite jedna oko
druge otkad si se vratila. I videla sam kako te gleda kada si okrenuta leđima
ili kada izađeš iz sobe.“
„Ne znam da li mogu da joj dam ono što želi.“

90
 Knjige:Club Books
„Grešiš“, rekla je Džouni tiho. „Možeš. Na mnogo načina već jesi. Zašto
ne bi otišla gore i proverila da li je dobro? Ja ću pozvati Brejdija da mi
pomogne da natovarimo veći deo ove hrane i da je prebacimo kod tate.“
„U redu.“
Vanesa je tiho i lagano otišla na sprat pokušavajući da smisli šta bi bilo
ispravno da kaže. Ali kada je videla Loretu kako sedi na krevetu, ništa joj se
nije činilo adekvatno.
„Izvini“, Loreta je protrljala oči maramicom. „Valjda sam večeras
preterano emotivna.“
„Imaš pravo da budeš.“ Vanesa je oklevala na vratima. „Da li želiš da
budeš sama?“
„Ne.“ Loreta je pružila ruku. „Hoćeš li da sedneš malo?“
Ne mogavši da odbije, Vanesa je prišla i sela pored majke.
„Iz nekog razloga“, počela je Loreta, „razmišljam o tome kakva si bila
kao beba. Bila si tako lepa. Znam da sve majke to kažu, ali jesi.“ Tako bistra i
hitra, i sa svom tom kosom.“ Posegla je da dodirne vrhove Vanesine
kose. „Ponekad bih samo sedela i gledala te kako spavaš. Nisam mogla da
verujem da si moja. Otkad znam za sebe želela sam da imam dom i dete. Oh,
želela sam punu kuću dece. To mi je bila jedina želja.“ Oborila je pogled ka
maramici koju je iscepkala. „Kada sam te rodila, to je bio najsrećniji dan u
mom životu. Razumećeš to bolje kada dobiješ svoje dete.“
„Znam da si me volela.“ Vanesa je pažljivo birala reči. „Zato je sve ostalo
bilo tako teško. Ali mislim da ovo nije trenutak da o tome razgovaramo.“
„Možda nije.“ Loreta nije bila sigurna da li će ikada biti vreme za celo
objašnjenje, takvo koje bi moglo da je ponovo udalji od ćerke, baš kada je
počela da otvara svoje srce. „Samo želim da znaš da razumem da pokušavaš
da oprostiš, i da oprostiš bez objašnjavanja. To mi neizmerno znači.“
Iskoristila je priliku i stegla ćerkinu ruku. „Sada te volim čak i više nego
prvog trenutka kada su mi te stavili u naručje. Bez obzira gde otišla i šta
radila, uvek će biti tako.“
,,I ja tebe volim.“ Vanesa je na trenutak prinela obrazu njihove spojene
ruke. „Oduvek jesam.“ I to je bilo ono što je najviše bolelo. Ustala je i uspela
da se osmehne. „Mislim da bi trebalo da se naspavaš. Želećeš da sutra
izgledaš najbolje što možeš.“
„Da. Laku noć, Van.“
„Laku noć.“ Zatvorila je vrata tiho za sobom.

91
 Knjige:Club Books

8.

Vanesa je začula šuškanje sa prozora i bunovno trepnula. Kiša?

Pomislila je pokušavajući da se seti zašto je bilo toliko važno da tog dana ne
padne kiša.
Venčanje, pomislila je odmah i uspravila se u krevetu. Sunce je izašlo,
shvatila je dok je pokušavala da se razbudi. Ulazilo je kroz njen
poluotvoreni prozor poput bledo-zlatnih štapića. Ali šuškanje se začulo
ponovo - i zveket.
Nije kiša, zaključila je dok je ustajala iz kreveta. Kamenčići. Požurila je
do prozora i do kraja ga otvorila.
I on je bio tamo, u zadnjem dvorištu, u poderanoj trenerci i pohabanim
patikama, u čvrstom raskoraku i sa rukom punom kamenčića.
„Bilo je krajnje vreme“, došapnuo joj je Brejdi. „Bacam kamenje na tvoj
prozor već deset minuta.“
Vanesa je naslonila lakat na prozorsku dasku i odmarala glavu na dlanu.
,,Zašto?“
„Da te probudim.“
„Jesi li nekada čuo za telefon?“
„Nisam hteo da probudim tvoju majku.“
Zevnula je. „Koliko je sati?“
„Prošlo je šest.“ Bacio je pogled ka Kongu koji je prekopavao leju sa
nevenom, i zviznuo mu. Sada su obojica stajali i gledali u nju. „Dakle, hoćeš li
da siđeš?“
Osmehnula se. „Sviđa mi se pogled odavde.“
„Imaš deset minuta pre nego što proverim da li još uvek mogu da se
uzverem uz oluk.“
„Težak izbor.“ Uz smeh je zatvorila prozor. Za manje od deset minuta,
izašla je kroz zadnja vrata u najstarijim farmerkama i najširem džemperu.
Misli o romantičnom sastanku su se raspršile kada je videla Džouni, Džeka i
Laru.

92
 Knjige:Club Books
„Šta se događa?“ pitala je.
„Ukrašavamo.“ Brejdi je podigao kartonsku kutiju i gurnuo joj je u ruke.
„Krep papir, baloni, zvončići. Sve što treba. Mislili smo da organizujemo
diskretnu i elegantnu ceremoniju ovde, a onda da svi pređemo kod tate na
piknik.“
„Još iznenađenja.“ Kutija je bila teška tonu, pa ju je prebacila na drugu
stranu. „Odakle počinjemo?“
Radili su uz šapat i prigušeni smeh i raspravljali koji je ispravan način
da se okači krep papir oko javora. Brejdijeva ideja o diskretnom je bila da
okači gomilu papirnih zvončića na grane i da im doda balone. Ali nije
se opustio sve dok nisu sve odneli do Takera.
„To je prijem, a ne cirkus“, podsetila ga je Vanesa. Popeo se na stari
platan i veselo razbacivao trake krep papira.
„To je proslava“, odgovorio je. „Podseća me na ono kada smo obmotavali
vrbu starog gospodina Tagerta uoči svake Noći veštica. Daj mi još
ružičastih.“
Uprkos svom zdravom razumu, Vanesa je poslušala. „Izgleda kao da ga
je ukrašavao petogodišnjak.“
„Umetnička sloboda.“
Vanesa se okrenula mumlajući. Videla je da se Džek popeo na krov i
prilježno kačio niz balona duž oluka. Dok je Lara sedela na ćebetu sa
gomilom plastičnih kocki u Kongovom društvu, Džouni je vezivala
poslednji zvončić oko luka sa vinovom lozom. Rezultat njihovih udruženih
snaga nije bio elegantan i zasigurno nije bio umetnički. Ali bio je
izvanredan.
„Svi ste ludi“, zaključila je Vanesa kada je Brejdi skočio sa drveta i
prizemljio se polako pored nje. Blago je mirisao na znoj i sapun. „Šta je
sledeće? Čegrtaljke i svirač zmijama?“
Posegnuo je u kutiju i izvadio još jednu rolnu belog i rolnu ružičastog
krep papira. „U tržnom centru nije bilo čegrtaljki, ali nam je ostalo još
ovoga.“
Vanesa je razmislila na trenutak, a onda se osmehnula. „Daj mi traku.“
Sa njom u rukama potrčala je do kuće. „Hajde, rekla je pokazujući ka
Brejdiju. „Podigni me.“
„Šta?“
„Moram da ti se popnem na ramena.“ Stala je iza njega i spretno
odskočila kako bi mu obmotala noge oko struka. „Pokušaj da stojiš mimo“,
mrmljala je dok se oprezno uspinjala. Pokušao je da zanemari njene vitke
butine koje je samo tanak sloj tkanine delio od njega. „Sad mi dodaj obe
rolne.“
93
 Knjige:Club Books
Uvezali su papir i traku.
„Sviđaju mi se tvoja kolena“, komentarisao je Brejdi i okrenuo glavu
kako bi gricnuo jedno.
„Samo se seti da imaš ulogu merdevina.“ Pričvrstila je krajeve traka za
nadstrešnicu kuće. „Kreni unazad, ali polako. Uvrtaću ovo dok budeš išao“
„Išao, gde?“
„U zadnje dvorište, do onog monstruoznog platana.“
Balansirajući sa njom i izvijajući vrat kako bi se postarao da ne zgazi
psa, ili svoju nećaku, i da ne upadne u neku rupu, hodao je unazad. „Šta to
radiš?“
„Ukrašavam.“ Uvrnula je ružičastu i belu traku jednu oko druge i
spustila ih na visinu od nekoliko centimetara iznad Brejdijeve glave. „Nemoj
da udariš u drvo.“ Kada su stigli do njega, zakačila je stopala oko
Brejdijevih grudi i nagnula se unapred. „Moram samo da dohvatim ovu
granu. Uspela!“
„Šta sad?“
„Sada ćemo da sprovedemo drugu od drveta do druge strane kuće.
Balans“, rekla je i nagnula se ka njemu kako bi ga pogledala. „To je
umetnički.“
Kada je završila i iskoristila i poslednju traku obojenog papira, stavila je
ruke na bokove i posmatrala rezultate. „Lepo“, rekla je. „Veoma lepo - osim
ove zbrke koju si napravio od platana.“
„Platan je umetničko delo“, rekao joj je. „Prepuno simbolike.“
„Izgleda kao vrba gospodina Tagerta za Noć veštica“, začula se Džouni
dok je podizala Laru i nameštala je na bok. „Čim pogleda u ovo, biće mu
jasno ko mu je obmotavao drvo toalet papirom svake godine.“ Osmehnula
se Vanesi koja je još uvek sedela na Brejdijevim ramenima. „Bolje da
požurimo. Imamo još samo dva sata do početka odbrojavanja.“ Gurnula je
prstom Brejdija u grudi. „Ti si zadužen za tatu dok se ne vratimo.“
„Neće on nigde.“
„Ne brinem se zbog toga. Toliko je nervozan da bi mogao da veže obe
pertle zajedno.“
„Ili da zaboravi da uopšte obuje cipele“, dodao je Džek i poveo Džouni za
ruku. „Ili bi mogao da obuje cipele, a da zaboravi pantalone, i sve zbog toga
što si ti stajala ovde i brinula se o tome, pa nisi otišla kući da se presvučeš i
da se vratiš na vreme da mu zanovetaš.“
„Ne zanovetam“, rekla je kikoćući se dok ju je vukao napred. „I, Brejdi,
nemoj da zaboraviš da proveriš tortu sa gospođom Lieri. Oh, i...“ ostatak je
ostao prigušen kada je Džek stavio ruku preko njenih usta.

94
 Knjige:Club Books
„A ja sam stavljao ruke preko ušiju“, gunđao je Brejdi. Iskosio je glavu i
pogledao prema Vanesi. „Želiš vožnju do kuće?“
„Naravno.“
Prodefilovao je kroz komšijska dvorišta noseći je na ramenima. „Otežala
si?“ Primetio je da je lepo popunila farmerke.
„Doktorovo naređenje.“ Snažno ga je protrljala po kosi. „Zato pazi šta
pričaš.“
„Čisto profesionalno pitanje. Kako bi bilo da te pregledam?“ Okrenuo je
glavu i zavodljivo je pogledao.
„Pazi na...“ Sagnula se tako da joj je konopac za sušenje veša preleteo
preko glave. „Mogao si da ga zaobiđeš.“
„Da, ali sad mogu da ti mirišem kosu.“ Poljubio ju je pre nego što je stigla
da se ponovo uspravi. „Hoćeš li da mi spremiš doručak?“
„Ne.“
„Kafu?“
Zakikotala se i počela da se spušta niz njegova leđa. ,,Ne.“
„Instant?“
„Ne.“ Smejala se kada su joj stopala dodirnula zemlju. „Idem pod vruć
tuš, a onda ću da provedem sat vremena u doterivanju i divljenju sebi u
ogledalu.“
Privukao ju je bliže iako se pas trudio da se uvuče između njih. „Sad
izgledaš prilično dobro.“
„Mogu da izgledam bolje.“
„Obavestiću te.“ Podigao joj je lice ka svom. „Nakon piknika, hoćeš li da
svratiš do mene i da mi pomogneš da pogledam palete sa farbama?“
Poljubila ga je brzo i impulsivno. „Obavestiću te“, rekla je pre nego što je
odjurila unutra.
Činilo se da se Loretina nervoza prenela na njenu ćerku. Dok se nevesta
mirno oblačila za venčanje, Vanesa se zamajavala sa cvetnim aranžmanima,
proveravala, pa ponovo proveravala flašu sa šampanjcem koja je ostavljena
sa strane za prvu porodičnu zdravicu, i šetala od prozora do prozora tražeći
fotografa.
„Trebalo je da bude ovde pre deset minuta“, rekla je kada je čula da je
Loreta krenula niz stepenice. „Znala sam da je bila greška da unajmimo zeta
unuka gospođe Driskol. Ne razumem zašto...“ Okrenula se i zaćutala kada je
videla svoju majku.
,,Oh! Izgledaš prelepo!“
Loreta je odabrala bledozelenu svilu sa samo malo bež čipke duž ivica
suknje ispod kolena. Bila je jednostavna - jednostavnog kroja, jednostavno
95
 Knjige:Club Books
prelepa. Impulsivno je kupila odgovarajući šešir sa širokim rubom
i namestila kosu ispod njega.
„Ne misliš da je ovo previše?“ Podigla je ruku i prešla prstima preko
šešira. „To je samo malo, neformalno venčanje.“
„Savršeno je. Zaista savršeno. Nikada nisi izgledala bolje.“
„Osećam se savršeno.“ Osmehnula se. Blistala je, kao što bi trebalo da
blista svaka mlada. „Ne znam šta me je spopalo sinoć. Danas se osećam
savršeno. Tako sam srećna. Brzo je odmahnula glavom. „Ne želim da
plačem. Potrošila sam večnost u sređivanju lica.“
„Nećeš plakati“, rekla je Vanesa čvrsto. „Fotograf? O, hvala bogu, upravo
se parkira ispred. Idem da... oh, čekaj. Imaš li sve?“
„Sve?“
„Znaš već, nešto staro, nešto novo?“
„Zaboravila sam.“ Ošinuta svadbenim sujeverjem, Loreta je počela
panično da razmišlja. „Haljina je nova. A ovo...“ Dodirnula je prstima bisere.
„Ovo je od moje majke, i njene majke, tako da je to staro.“
„Dobar početak. Plavo?“
Loreta se zarumenela. „Da, zapravo ispod haljine. Imam, ovaj...moja
potkošulja ima male plave trake duž prednje strane. Pretpostavljam da
misliš da sam blesava što kupujem skup veš.“
„Ne, ne mislim “ Vanesa je dodirnula majčinu ruku i bila je iznenađena
iznenadnom željom da je zagrli. Umesto toga, udaljila se. „Ostaje još samo
nešto pozajmljeno.“
„Pa ja...“
„Izvoli.“ Vanesa je skinula tanku upletenu zlatnu narukvicu koju je
nosila. „Uzmi ovo i bićeš potpuno spremna.“ Provirila je kroz prozor
ponovo. ,,Oh, evo ga ide doca Taker i ostali.“ Nasmejala se i mahnula im.
„Liče na paradu. Idi u muzičku sobu dok ih ne izguram napolje.“
„Van.“ Loreta je još uvek stajala i držala narukvicu u rukama. „Hvala ti.“
Vanesa je sačekala dok joj se majka nije izgubila iz vida, a onda je
otvorila vrata. Konfuzna masa je ušla unutra. Džouni se raspravaljala sa
Brejdijem oko pravilnog nošenja cveta na reveru.
Džek je tvrdio da mu je žena vezala kravatu toliko čvrsto da nije mogao
da diše, a još manje da govori. Ham je prošetao sa jedne na drugu stranu
kuće pre nego što je Vanesa uspela da ga izgura napolje.
„Poveo si psa“, rekla je Vanesa zureći u Konga koji je imao crveni
karanfil prikačen za ogrlicu.
„On je deo porodice“, tvrdio je Brejdi. „Nisam mogao da mu povredim
osećanja.“

96
 Knjige:Club Books
„A možda da ga staviš na povodac?“, predložila je.
„Ne budi uvredljiva.“
„Njuška cipele sveštenika Tejlora.“
„Uz malo sreće, to će biti sve što je uradio sa cipelama sveštenika
Tejlora.“ Okrenuo se ka njoj kada je ugušila kikot. „Bila si u pravu. “
„U vezi sa čime?“
„Da možeš da izgledaš bolje.“
Nosila je tanku letnju haljinu smelog cvetnog dezena koja se širila u pun
krug. Lagani gornji deo bez bretela je bio bogate tirkizne boje i isticao je
krivinu njenih golih ramena. Zlatni lanac oko njenog vrata i upletene
minđuše slagale su se sa narukvicom koju je dala Loreti.
„Kao i ti.“
Spontanim prirodnim pokretom mu je ispravila čvor na tamnoplavoj
kravati koju je nosio uz sivo odelo i belu košulju. „Pretpostavljam da smo
svi spremni.“
„Još uvek nam fali nešto.“
Pogledala je brzo oko sebe. Korpe sa cvećem su bile na mestu. Džouni je
brisala zamišljenu prašinu sa očevog rukava, dok je sveštenik Tejlor tepao
Lari i pokušavao da izbegne Konga. Zvončići su se polako okretali
na laganom povetarcu.
,,Šta?“
„Mlada.“
„Oh, gospode! Zaboravila sam. Idem po nju.“ Vanesa se okrenula i
odjurila u kuću. Našla je Loretu u muzičkoj sobi kako sedi na klavirskoj
stolici i diše duboko. „Jesi li spremna?“
Udahnula je još jednom. „Jesam.“ ustala je i krenula kroz kuću. Ali kad je
stigla do zadnjih vrata, zastala je i uhvatila Vanesinu ruku. Prešle su zajedno
preko travnjaka. Sa svakim korakom Hamov osmeh je bio sve širi, a ruka
njene majke mirnija. Zastali su ispred sveštenika.
Vanesa je pustila majčinu ruku, zakoračila unazad i uzela Brejdijevu.
„Dragi moji...“, počeo je sveštenik.
Gledala je kako joj se majka udaje u senci javora sa papirnim zvončićima
koji su se njihali.
„Možete poljubiti mladu“, rekao je sveštenik. Klicanje se proširilo duž
komšijskih“ travnjaka gde su ljudi bili okupljeni. Fotoaparat je škljocao dok
je Ham ljubio Loretu potpuno pripijen uz nju, što je samo izazvalo
još zvižduka i usklika.
„Dobar posao“, rekao je Brejdi zagrlivši oca.

97
 Knjige:Club Books
Vanesa je ostavila svoje zbrkane emocije po strani i okrenula se da
zagrli majku. „Sve najbolje, gospođo Taker.“
,,Oh, Van!“
„Još nema plakanja. Moramo da napravimo puno slika.“
Džouni je skiknula i bacila se oboma u naručje. ,,Oh, tako sam srećna!“
Uzela je Laru iz Džekovih ruku. „Poljubi baku.“
„Baku“, prošaputala je Loreta i kroz suzni osmeh zanjihala Laru u
rukama. „Baku.“
Brejdi je prebacio ruku preko Vanesinih ramena. „Kako se ti osećaš,
tetka Van?“
„Zadivljeno.“ Nasmejala mu se dok je zet unuka gospođe Driskol jurio
unaokolo i slikao. „Hajdemo da naspemo šampanjac.“
Dva sata kasnije, bila je u dvorištu Takerovih noseći tanjir sa
pljeskavicama ka roštilju.
„Mislila sam da tvoj otac uvek ima tu čast“, rekla je Brejdiju.
„Prepustio mi je špatulu.“ Sada je bio bez sakoa i kravate, sa zavrnutim
rukavima. Dim se podizao sa roštilja dok je meso cvrčalo. Stručno je obrtao
pljeskavice.
„Radiš to veoma dobro.“
„Trebalo bi da me vidiš sa skalpelom.“
„To ću da propustim, hvala.“ Pomerila se da je dva dečaka ne bi oborila u
jurišu. „Piknik je baš onakav kakvog ga se sećam. Pretrpan, bučan i
haotičan.“
Ljudi su se motali po dvorištu, po kući, pa čak i duž trotoara. Neki su
sedeli za dugim poljskim stolovima na travi. Bebe su išle iz ruke u ruku.
Stari su sedeli u senci terajući mušice, tračarili su i podsećali se. Mladi su
trčali po suncu.
Neko je doneo ogroman prenosni stereo uređaj. Muzika je dopirala iz
zadnjeg dela dvorišta gde se grupa tinejdžera okupila i flertovala.
„Samo nekoliko godina ranije i mi bismo bili tamo“, komentarisao je
Brejdi.
„Misliš, sad si previše mator da se motaš oko pojačala?“
„Ne. Ali oni misle da jesam. Sad sam ja doktor Taker - za razliku od mog
oca koji je doca Taker - i to me automatski etiketira kao odraslog.“ Natakao
je hot-dog na viljušku. „Odrastanje je pakao.“
„Biti dostojanstven“, dodala je kad ga je stavio u zemičku i prelio
senfom.
„Biti primer mladoj generaciji. Kaži a“, rekao joj je a onda joj grnuo hot-
dog u usta.
98
 Knjige:Club Books
Žvakala je i progutala u samoodbrani. „Održavati nivo pristojnosti.“
„Da. Imaš senf na ustima. Dođi.“ Zgrabio ju je za ruku pre nego što je
stigla da obriše. „Ja ću to da sredim.“ Nagnuo se i prevukao vrhom jezika
preko ugla njenih usana. „Veoma ukusno“, zaključio je, a onda joj
lagano gricnuo donju usnu.
„Zagoreće ti pljeskavice“, promrmljala je.
„Tišina. Dajem primer mlađoj generaciji.“
Dok se kikotala prekrio joj je usne svojima, produžujući i produbljujući
poljubac sve dok nije zaboravila da je okružena ljudima. Kao i on.
Kada ju je pustio, podigla je ruku prema glavi u kojoj se vrtelo i pokušala
da povrati glas.
„Kao u stara vremena“, neko je dovikivao.
„Još bolje“, rekao je Brejdi tiho i privukao bi je ponovo sebi da ga neko
nije potapšao po ramenu.
„Pusti tu devojku i lepo se ponašaj, Brejdi Takeru.“ Vajolet Driskol je
odmahivala glavom na njih dvoje. „Imaš tamo gladne ljude. Ako hoćeš da se
ljubakaš sa svojom devojkom, radi to kasnije.“
„Da, gospođo.“
„Nikada nije imao ni trunke razuma.“ Namignula je Vanesi dok je išla
nazad u hladovinu. „Ali je zgodan, koliko toliko.“
„U pravu je.“ Vanesa je zabacila kosu unazad.
„Da sam koliko toliko zgodan?“
„Ne, nego da nikada nisi imao ni trunke razuma.“
„Hej!“, povikao je za njom. „Gde si pošla?“
Vanesa mu je uputila dug, zadirkujući pogled preko ramena i nastavila
da hoda.
Bilo je kao u stara vremena, pomislila je Vanesa kada je zastala da
popriča sa srednjoškolskim prijateljima i gledala decu kako jure, viču i
mljackaju dok jedu. Lica su ostarila, bebe su se rodile, ali raspoloženje je
bilo isto. Širio se miris dobre hrane, zvuk smeha i nervoznih beba koje su
ljuljali da zaspe. Čula je raspravu o šansama Oriolsa da te godine osvoje ligu,
priču o planovima za leto i savete za uređenje bašte.
Mogla je da oseti miris ranih ruža u cvatu i da vidi splet ladoleža na
ogradicama u susedstvu.
Kad ju je Brejdi ponovo našao, sedela je na travi sa Larom.
„Šta to radiš?“
„Igram se sa nećakom.“ Obe su podigle glave i osmehnule mu se.

99
 Knjige:Club Books
Nešto se u njemu promenilo. Nešto brzo i neočekivano. I nešto
neizbežno, shvatio je. Video ju je kako mu se osmehuje, sa glavom deteta na
ramenu i sunčevom svetlošću koja joj je obasjavala kožu. Kako je mogao
da zna da je skoro celog svog života čekao ovakav trenutak? Ali dete bi
trebalo da bude njegovo, pomislio je. Vanesa i dete bi trebalo da budu
njegovi.
„Je li sve u redu?“ pitala je.
„Da.“ Pribrao se sa jednim dugim snažnim uzdahom. „Zašto?“
„Zbog toga kako zuriš u mene.“
Seo je pored nje i dodirnuo rukom njenu kosu. „Još uvek sam zaljubljen
u tebe, Vanesa. I ne znam šta, dođavola, da radim u vezi sa tim.“
Zurila je. Čak i da je mogla da se zakači za neku od gomile emocija koje
su strujale kroz nju, ne bi mogla nijednu da pretoči u reči. Sada više nije
gledala u dečaka. On je bio muškarac, i ono što je rekao bilo je sa
smislom. Sada je čekao njen potez, prema njemu ili od njega. Ali ona nije
mogla da se pomeri.
Lara je odskočila u njenom krilu i ciknula prekidajući tišinu. „Brejdi, ja...“
„Tu ste!“ Džouni je sela dole pored njih. ,,Ups“, rekla je kada ju je ošinula
tenzija. „Izvinite. Pretpostavljam da je loš trenutak.“
„Odlazi, Džouni“, rekao joj je Brejdi. „Daleko.“
„Već bih otišla, pošto si me tako lepo zamolio, ali limuzina je stigla. Ljudi
već idu oko nje i blenu. Mislim da je vreme da ispratimo mladence.
„U pravu si.“ Skoro koristeći Laru kao štit, Vanesa je ustala na noge. „Ne
želimo da propuste let.“ Pribrala se i ponovo pogledala Brejdija. „Kod tebe
su karte?“
„Da, kod mene su,“ Pre nego što je uspela da ga zaobiđe, obuhvatio joj je
bradu rukom. „I dalje imamo nedovršeni posao, Van.“
„Znam.“ Bila je zahvalna što joj je glas zvučao tako mirno kada je sve u
njoj bilo vezano u čvor. „Kao što je Džouni rekla, loš trenutak.“ Sa Larom na
boku, požurila je da pronađe majku.
„Šta je sa ovom limuzinom?“ Ham je pitao kada je Džouni počela da mu
spušta zavrnute rukave. „Je li neko umro?“
„Jok!“ Džouni je zakopčala dugme na njegovom rukavu. „Ti i tvoja nova
žena idete na mali put.“
„Put?“ Ponovila je Loreta kada joj je Vanesa dodala tašnu.
„Kad mladenci idu na put“, objasnio je Brejdi, „to se zove medeni
mesec.“
„Ali imam pacijente cele sledeće nedelje.“

100
 Knjige:Club Books
„Ne, nemaš.“ Brejdi i Džek su stali pored Hama, a Vanesa i Džouni su
okružili Loretu, i tako su ispratili zbunjenu mladu i mladoženju do limuzine.
,,O bože“, bilo je sve što je Loreta mogla da kaže kada je ugledala
blistavobelu, dugu limuzinu.
„Avion vam poleće u šest.“ Brejdi je izvadio kovertu iz džepa i predao je
svome ocu. „ Vaya con Dios.“
„Šta je ovo?“ pitao je Ham. Vanesa je uz kikot primetila da su stare cipele
i konzerve već bile zavezane za branik. „Moj raspored...“
„Ispražnjen je.“ Brejdi je potapšao Hama po leđima. „Vidimo se za dve
nedelje.“
„Dve nedelje?“ Podigao je obrve. „Gde to dođavola idemo?“
„Južno od granice“, zvonko se oglasila Džouni i poljubila oca snažno i
glasno. „Nemojte da pijete vodu.“
„Meksiko?“ Loretine oči su se izbečile. „Idemo li u Meksiko? Ali kako
možemo da... radnja. Nemamo nikakav prtljag.“
„Radnja je zatvorena“, rekla joj je Vanesa. „A vaš prtljag je u gepeku.“
Poljubila je Loretu u oba obraza. „Lepo se provedite.“
„U gepeku?“ njen zbunjeni osmeh se raširio. „Moja plava svilena bluza?“
„Između ostalih stvari.“
„Vi svi ste ovo organizovali?“ Uprkos upornom fotografu, Loreta je
počela da plače. „Svi vi!“
„Krivi smo.“ Brejdi ju je čvrsto zagrlio. „Zdravo, mama.“
„Vi ste lukava gomila.“ Ham je morao da izvuče svoju maramicu. „Pa,
Loreta, izgleda da smo dobili medeni mesec.“
„Ne ako propustite let.“ Džouni uvek spremna da brine, pogurala ih je
prema limuzini. „Nemojte predugo da sedite na suncu. Tamo je mnogo
intenzivnije. Oh, i šta god da kupujete, prvo obiđite prodavnice i cenkajte
se. Novac možete da zamenite u hotelu - u ručnom prtljagu vam je džepni
rečnik. I ako vam treba...“
„Pozdravi se Džouni“, rekao joj je Džek.
„Oh, dođavola!“, protrljala je vlažne oči. „Zdravo. Maši pa-pa, Laro.“
„Oh, Hame! Gardenije!“ Loreta je ponovo počela da plače.
Uz uzvike i mahanje čitavog grada, limuzina je lagano počela da krstari
Ulicom Mejn, praćena zveckanjem i udaranjem konzervi i cipela i svitom
dece koja su trčala za njima.
„Odoše“, rekla je Džouni i zaronila lice u Džekovo rame. Pomazio ju je po
kosi.
„U redu je, dušo. Deca jednom moraju da odu od kuće. Hajdemo, doneću
ti malo krompir salate.“ Iskezio se Brejdiju dok ju je odvodio.
101
 Knjige:Club Books
Vanesa je pročistila grlo u kome je stajala knedla. „To je bio pravi
ispraćaj.“
„Hoću da razgovaram sa tobom. Možemo da idemo do tvoje kuće ili do
moje.“
„Mislim da bi trebalo da sačekamo dok...“
„Već smo isuviše dugo čekali.“
Panično je pogledala oko sebe, Kako su uspeli tako brzo da ostanu
ponovo sami? „Zabava - imaš goste.“
„Nikome nećemo nedostajati.“ Uhvatio ju je za nadlakticu i krenuo ka
kolima.
„Doktore Takeru, doktore Takeru!“ Eni Krempton je dotrčala iza ćoška
kuće. „Dođite brzo! Nešto nije u redu sa mojim dekom!“
Brzo je otišao. Dok ga je Vanesa stigla u dvorištu, već je klečao pored
starog čoveka i otkopčavao mu kragnu.
„Bol“, rekao je stari čovek. „U mojim grudima... ne mogu da dišem.“
„Donela sam tatinu torbu“, rekla je Džouni dok ju je dodavala Brejdiju.
„Hitna pomoć stiže.“
Brejdi je samo klimnuo glavom. „Polako, gospodine Bensone.“ Uzeo je
malu bocu i špric iz torbe. „Hoću da ostanete mirni.“ Nastavio je da priča
dok je radio smirujući čoveka svojim glasom. „Džouni, donesi mi
njegov karton“, promrmljao je.
Vanesa se osećala bespomoćno, pa je samo stavila ruku preko Eninih
ramena i povukla je unazad. „Dođi, Eni.“
„Hoće li deka da umre?“
„Doktor Taker će se pobrinuti za njega. On je veoma dobar doktor .“
„On se brine i o mojoj mami.“ Šmrknula je i obrisala oči. „On će da je
porodi i sve to, ali deka je stvarno star. Pao je. Samo je počeo da izgleda
čudno i pao je.“
„Doktor Taker je bio blizu.“ Pomazila je Eni po lepršavoj kosi. „Ako je
već moralo da mu pozli, ovo je bilo najbolje mesto da mu se to desi. Kada
mu bude bolje, moći ćeš da mu sviraš novu pesmu.“
„Madoninu pesmu?“
„Tako je.“ Čula je sirenu hitne pomoći. „Dolaze da ga odvedu u bolnicu.“
„Hoće li doktor Taker da ide sa njim?“
„Sigurna sam da hoće.“ Videla je bolničare kako žurno izlaze sa nosilima.
Brejdi je kratko popričao sa njima dajući im instrukcije. Videla je kako
stavlja ruke na ramena Enine mame, priča polako, mirno, dok ga je
ona gledala sa poverenjem i suzama u očima. Kada je Brejdi krenuo za
nosilima, Vanesa je još jednom stegla Eni.
102
 Knjige:Club Books
„Zašto ne odeš da sedneš malo sa mamom? Ona se uplašila.“ Kako je
dobro to znala, pomislila je Vanesa. Setila se straha i očaja koji je osetila
kada su odveli njenog oca. Okrenula se i požurila ka Brejdiju.
„Brejdi.“ Znala je da ne sme da mu trači vreme. Kada se okrenuo, videla
je zabrinutost, skoncentrisanost i nestrpljenje u njegovim očima. „Molim te
javi mi kako... šta se dešava.“
Klimnuo je glavom, a onda se popeo u kabinu bolničkog vozila sa svojim
pacijentom.

Bila je skoro ponoć kada je Brejdi stigao ispred svoje kuće. Mesečev srp
je izgledao beo poput kosti, naspram crnog neba posutog zvezdama čistim
kao led.
Ostao je da sedi u mestu na trenutak i pustio mišiće da se jedan po jedan
opuste. Sa spuštenim prozorima mogao je da čuje vetar kako peva kroz
drveće.
Umor osamnaestočasovnog dana ga je konačno sustigao na putu do
kuće. Bio je zahvalan što mu je Džek dovezao auto do bolnice. Bez njega bi
bio u iskušenju da prilegne u čekaonici. Sve što je sada želeo, bilo je da
opusti svoje umorno telo u vreloj kadi, da uključi masažere i pije hladno
pivo.
U prizemlju su gorela svetla. Bilo mu je drago što je zaboravio da ih
isključi. Bilo je manje deprimirajuće doći u praznu kuću ako su svetla bila
upaljena. Prošao je gradom pored Vanesine kuće, ali kod nje su svetla bila
ugašena.
Verovatno je tako bilo najbolje, pomislio je sada. Bio je umoran i
nervozan. Teško da je to bilo raspoloženje za strpljiv i razuman razgovor.
Možda je bilo neke prednosti u tome što će je pustiti da razmišlja o činjenici
da je bio zaljubljen u nju.
A možda i nije. Oklevao je sa rukom na bravi. Šta, dođavola, nije bilo u
redu sa njim, pitao se. Oduvek je bio odlučan čovek. Kada je odlučio da
postane lekar, krenuo je u pohod ka svojoj diplomi. Kada je odlučio da
napusti svoju poziciju u bolnici u Njujorku i dođe kući kako bi se bavio
opštom praksom, učinio je to bez osvrtanja ili naznaka kajanja.
To su zasigurno bile odluke koje su menjale život. Pa zašto onda,
dođavola, nije mogao da odluči šta da radi sa Vanesom?
Vratiće se do grada. Ako mu ne otvori vrata, popeće se uz prokleti oluk i
uvući kroz prozor u njenu spavaću sobu. Na ovaj ili onaj način, razrešiće
večeras tu zbrku.
Već se bio okrenuo i krenuo ka autu kada su se vrata kuće otvorila.

103
 Knjige:Club Books
„Brejdi?“ Vanesa je stajala na vratima, a iza nje je gorelo svetlo. „Zar
nećeš unutra?“
Stao je ukopan i zurio u nju. Nervozno je provukao ruku kroz kosu. Zar
je bilo čudno to što nije znao šta da radi sa njom? Nikada nije bila
predvidiva. Kong je istrčao iz kuće, zalajao i skočio na njega.
„Džek i Džouni su nas dobacili.“ Vanesa je uvrtala kvaku napred-nazad.
„Nadam se da nemaš ništa protiv.“
„Ne.“ Krenuo je nazad ka kući dok je pas trčao u krug oko njega. Vanesa
je zakoračila unazad van njegovog dometa.
„Donela sam malo preostale hrane sa piknika. Nisam znala da li ćeš
imati prilike da bilo šta pojedeš tamo.“
„Ne, nisam jeo.“
„Gospodin Benson?“
„Stabilizovan je. Neko vreme je bilo neizvesno, ali on je jak.“
„Drago mi je. Mnogo mi je drago. Eni je bila prestravljena.“ Protrljala je
ruke o butine, ispreplitala prste, razdvojila ih i onda stavila u džepove
suknje. „Mora da si iscrpljen - i gladan. U frižideru ima puno hrane.
Ovaj, kuhinja, izgleda predivno.“ Pokazala je u neodređenom pravcu. „Novi
ormarići, pultovi, sve.“
„Polako se završava.“ Ali se nije ni pomerio ka kuhinji. „Koliko dugo si
ovde?“
,,Oh, tek neki sat“ Pet, da bude precizna. „Imaš neke knjige pa sam
čitala.“
„Zašto?“
„Pa da mi prođe vreme.“
„Zašto si ovde, Van?“
Sagla se i pomazila psa. „Taj nedovršeni posao koji si pomenuo. Dan je
bio dug, a ja sam imala puno vremena za razmišljanje.“
„I?“
Zašto je jednostavno nije podigao i odneo gore u sobu? I ućutkao je. „I,
ja...u vezi sa onim što si rekao danas po podne.“
„Da sam zaljubljen u tebe.“
Pročistila je grlo i uspravila se. „Da, to. Nisam sigurna šta ja osećam -
kako se osećam. Nisam sigurna ni kako se ti osećaš.“
„Rekao sam ti kako se osećam.“
„Da, ali veoma je moguće da misliš da se tako osećaš zato što si se
nekada tako osećao. I zato što ti je vraćanje u istu rutinu i istu vezu - sa
mnom - poznato i udobno.“

104
 Knjige:Club Books
„Đavola jeste. Nisam se osećao udobno ni trenutak otkad sam te video
da sediš za onim klavirom.“
„Onda poznato.“ Počela je da uvrće ogrlicu oko vrata. „Ali ja sam se
promenila, Brejdi. Ja nisam ista osoba kakva sam bila kad sam otišla odavde.
Sve te godine neće nestati. Tako da, koliko god da privlačimo jedno
drugo, možda bi bilo pogrešno da nastavimo u tom smeru.“
Prišao joj je polako, dok nisu bili oči u oči. Bio je spreman da pogreši.
Više nego spreman, „Jesi li čekala ovde da mi to kažeš?“
Navlažila je usne. „Delimično.“
„Onda i ja nešto da kažem,“
„Volela bih prvo da završim.“ Gledala je pravo. „Došla sam ovamo
večeras jer nikada nisam bila sposobna da te potpuno izbacim iz glave. Ili
iz...“ Srca. Želela je da to kaže, ali nije mogla. „Iz svog sistema“, završila je.
„Nikada nisam prestala da marim za tebe ili da se pitam. Zbog nečega nad
čim nismo imali kontrolu, prevareni smo u nameri da dovoljno odrastemo i
donesemo odluku da se razdvojimo ili da postanemo ljubavnici.“ Zastala
je, ali samo na trenutak, „Došla sam večeras ovamo jer sam shvatila da želim
ono što nam je uskraćeno. Želim tebe.“ Prišla mu je bliže i obavila ruke oko
njega. „Je li to dovoljno jasno?“
„Jeste.“ Nežno ju je poljubio. „To je dovoljno jasno.“ Osmehnula mu se.
„Vodi ljubav sa mnom, Brejdi. Oduvek sam to želela.“
Sa rukom u ruci, zajedno su krenuli uz stepenice.

105
 Knjige:Club Books

9.

Dok ga je čekala da se vrati kući, već je bila na spratu - nameštala je

pokrivače, pretresala jastuke, stajala i gledala po sobi i pitala se kako bi to
bilo ući u nju zajedno sa njim.
Uključio je lampu pored kreveta. Bila je to prelepa stara u ružičasto
obojena kugla koja je stajala na transportnom sanduku. Pod je bio
nedovršen, a zidovi tek pripremljeni za krečenje. Krevet je bio samo dušek
na podu ispod prozora. To je bila najlepša soba koju je ikada videla.
Voleo je da je mogao da joj ponudi sveće i ruže, veliki krevet sa četiri
stuba i satensku posteljinu. Sve što je mogao da joj pruži je bio on sam.
I iznenada, bio je nervozan, kao dečak na prvom sastanku.
„Atmosfera ovde i nije neka.“
„Savršena je“, rekla mu je.
Uzeo ju je za ruke i podigao ih do svojih usana. „Neću te povrediti, Van.“
„Znam.“ Poljubila je njegove ruke. „Ovo će zvučati glupo, ali ja ne znam
šta treba da radim.“
Spustio je svoje usne na njene, probao, iskušavao. „Shvatićeš.“
Usne su joj se izvile u osmeh, a ruke skliznule niz njegova leđa. „Mislim
da si u pravu.“ Sa osećajem koji je bio podjednako moćan kao i iskustvo,
pustila je glavu da joj padne unazad, a ruke da klize, stiskaju i lutaju.
Usne su joj se razdvojile na njegovim, i osetila je njegov mali uzdah
zadovoljstva. Potom je zadrhtala od zadovoljstva, kada su njegove snažne i
veste ruke krenule duž njenog tela, kada je palcem dodirnuo ivicu njenih
grudi, prstima gnječio njen struk, dlanom zahvatio njen bok, klizeći niz
butine, pre nego što je ponovo krenuo gore.
Privila se uz njega, oduševljena talasom senzacija. Kada je zubima nežno
zagrebao po njenom vratu i preko njenog golog ramena, promrmljala je
njegovo ime. Kao vetar kroz šumu drveća, uzdisala je za njim i njihala
se. Gipka i željna, iščekivala je da bude oblikovana.
Njeno apsolutno poverenje ga je dirnulo. Bez obzira na svu vrelinu
njene strasti, ona je bila tako nevina. Njeno telo je bilo telo žene, ali je još
106
 Knjige:Club Books
uvek bila netaknuta poput devojke koju je nekada voleo i izgubio. Nije
to mogao da zaboravi. Kada se u njemu rasplamsala potreba, zaustavio ju je.
Ovog puta to će biti za nju.
Saosećanje i nežnost su bih deo njegove prirode koliko i njegova
nesmotrenost. Sada joj je pokazivao samo nežnu stranu dok je svlačio lagani
top niz njene bokove. Ljubio ju je i umirivao mrmljanjem dok su njegove
ruke izazvale milione sićušnih eksplozija kada su joj strgle haljinu na pod.
Nosila je korset od bele čipke koji je kao pena prekrivao izbočine njenih
gudi i spuštao se dole ka struku. Da bi još više uživao, udaljio se držeći je
rukama i samo je pogledao.
„Zaustavljaš mi dah“, rekao joj je.
Nemirnim rukama je počela da mu otkopčava košulju. Iako je i njen dah
već bio isprekidan, zadržala je pogled na njegovim očima dok mu je svlačila
košulju sa ramena i pustila je da padne i da se pridruži haljini na podu.
Obavila je ruke oko njegovog vrata dok joj je srce snažno bubnjalo u ušima.
„Dodirni me.“ Zabacila je glavu unazad i ponudila svoje usne. „Pokaži
mi.“
Iako je poljubac bio čvrst, zahtevan, bezobziran, naterao je svoje ruke da
budu nežne. Njene su jurile po njemu dovodeći do ivice očajanja već
probuđenu želju. Kada ju je spustio na krevet, gledao je kako joj se
oči sklapaju sa uzdahom, a onda se ponovo otvaraju zamagljene željom.
Zaronio je glavu kako bi upio njen ukus na svom jeziku dok je prelazio
duž ivice čipke i klizio ispod nje dodirujući njene napete bradavice. Bokovi
su je boleli, prsti uranjali u njegova leđa, a zadovoljstvo se širilo kroz nju.
Jednim trzajem zgloba, otkačio joj je podvezice, a onda je uzburkao
strast laganim svlačenjem njenih čarapa i žareći sveže otkrivenu kožu
svojim vrelim usnama. Činilo se da je svaku tačku na njenom telu,
svaku oblinu, doživljavao kao posebnu, očaravajuću. Njegovi nežni prsti su
svirali po njoj, svuda, dok joj muzika nije zabrujala u glavi.
Strpljivo koliko i bezobzirno, vodio ju je sve bliže i bliže ka ivici koju
nikada nije videla. Njeno telo je gorelo, i pulsiralo snažnom željom kao što je
bila i njegova. Dovodio je sebe do ludila gledajući kako sve što oseća, svaka
senzacija koju joj je izazivao, preleće preko njenog lica i uliva se u njene oči.
Želja. Strast. Užitak. Uzbuđenje. Tekli su od njega ka njoj, a onda ponovo
nazad. Poznato. Oh, da. Prepoznali su jedno drugo. To je donosilo udobnost.
A ipak je bilo novo, jedinstveno, veličanstveno sveže. To je bila avantura.
Uživao je u načinu na koji je njena koža klizila kroz njegove ruke, u
načinu na koji se njeno telo grčilo i izvijalo pri njegovom dodiru. U načinu
na koji se svetlost lampe prelamala preko nje, preko njegovih ruku, dok
je uklanjao i poslednju čipkanu barijeru.

107
 Knjige:Club Books
Potpuno gola, posegnula je za njim i mahnito mu skinula pantalone.
Znao je da njegove potrebe razdiru njegovu kontrolu na komade, pa ju je
obavio rukama i vinuo u visine preko poslednje granice.
Zaječala je zapanjena i bespomoćna, dok su joj se oči zatvarale, a ruke
pale sa njegovih ramena. Zadrhtala je kada se uvukao u nju, polako i nežno,
mrmljajući njeno ime iznova i iznova dok je krv bučala u njegovim ušima i
pritiskala ga da brzo uzme svoje zadovoljstvo. Ljubav je zahtevala nežnost.
Izgubila je svoju nevinost slatko, bezbolno i sa jednostavnom radošću.
Ležala je u Brejdijevom krevetu, upetljana u Brejdijevoj posteljini.
Vrabac je oglasio svitanje. Pas se tokom noći ušunjao unutra da zauzme
svoju pravednu poziciju u dnu kreveta. Vanesa je lenjo otvorila oči.
Brejdijevo lice je bilo samo nekoliko santimetara udaljeno od njenog, pa
je morala da se odmakne i trepne kako bi dobila fokus na njemu. Bio je u
dubokom snu, sa teškom rukom prebačenom preko njenog struka i sporim,
ujednačenim disanjem. Ovako potpuno opušten i ranjiv, više je podsećao na
dečaka koga se sećala, nego na muškarca koga je počinjala da upoznaje.
Volela je. U njenom umu nije bilo sumnje da je volela. Srce joj je od toga
skoro pucalo. Ali da li je volela dečaka ili muškarca?
Veoma nežno, dodirnula mu je kosu. Jedino je bila sigurna u to da je bila
srećna. I za sada je to bilo dovoljno.
Više nego dovoljno, pomislila je dok se lagano protezala. Tokom noći joj
je pokazao kako vođenje ljubavi može da bude predivno kada je nekome
stalo. I kako može da bude uzbudljivo kada se ispune potrebe i dostignu
želje. Šta god da se desi sutra ili godinu dana nakon sutra, ona nikada neće
zaboraviti ono što su podelili.
I, Lagano, ne želeći da ga probudi, dodirnula je njegove usne svojima.
Čak ju je i taj tihi kontakt uzbudio. Oklevajući, ali radoznalo, prešla je
vrhovima prstiju preko njegovih ramena i niz leđa. Želja u njoj je rasla i
širila se.
Dok su snovi odlazili, Brejdi je pomislio kako je ovo bio jedan od
najboljih. Bio je ispod toplog jorgana u osvit dana. Vanesa je bila pored
njega u krevetu. Njeno telo je bilo pripijeno uz njegovo, lagano se pomeralo
i brzo uzbuđivalo. Ti prelepi talentovani prsti su ga mazili po koži. Ta meka,
napućena usta su se poigravala sa njegovim. Kada je posegao za njom,
uzdahnula je i izvila mu se pod rukom.
Gde god bi je dodirnuo bila je topla i meka. Ruke su joj bile obavijene
oko njega, snažno poput svilenih konopaca koji su ga slavno zarobili
naspram nje. Kada je izgovorila njegovo ime, jednom, pa drugi put, reči
su skliznule pod prozračnu zavesu njegove fantazije. Otvorio je oči i
ugledao je.

108
 Knjige:Club Books
Ovo nije bio san. Osmehivala mu se. Te magličaste zelene oči bile su
teške od spavanja i strasti. Telo joj je bilo vitko i meko i privijeno uz
njegovo.
„Dobro jutro“, promrmljala je. „Nisam bila sigurna da li ti...“
Zarobio je njene usne svojima. San i java su se zavodljivo stopili kada je
skliznuo u nju.
Sunčeva svetlost je bila jača dok je ležala preko njega, sa glavom na
njegovom srcu i telom koje je još pulsiralo.
„Nešto si htela da kažeš?“
„Hmm.“ Napor da otvori oči je bio uzaludan, pa ih je ostavila zatvorene.
„Jesam li?“
„Nisi bila sigurna da li ja šta?“
Prebirala je po svojim mislima. ,,Oh. Nisam bila sigurna da li imaš neke
jutarnje preglede.“
Nastavio je da provlači prste kroz njenu kosu. „Subota je“, podsetio ju je.
„Ordinacija je zatvorena. Ali moram da otrčim do bolnice da proverim
gospodina Bensona i nekoliko drugih pacijenata. A ti?“
„Ništa posebno. Da isplaniram neke časove, sad kad imam deset
učenika.“
„Deset?“ U glasu mu je bilo više šaljivosti nego iznenađenja.
Pomerila se, sklopila ruke na njegovim grudima i stavila bradu na njih.
„Juče na pikniku su me uhvatili u zasedu.“
„Deset učenika.“ Iskezio joj se. „To je velika obaveza. Da li to znači da
planiraš da se ponovo skrasiš ovde u gradu?“
„Barem preko leta. Nisam još odlučila da li ću pristati na jesenju
turneju.“
Dakle, imao je leto da je ubedi, pomislio je. „Šta kažeš na večeru?“
Skupila je oči. „Nismo još ni doručkovali.“
„Mislio sam večeras. Možemo da napravimo svoj piknik sa preostalom
hranom. Samo ti i ja.“
Samo ti i ja. „Volela bih.“
„Dobro. E sad, zašto ne bismo započeli dan kako valja?“
Zakikotala se i prislonila usne na njegove grudi. „Mislila sam da već
jesmo.“
„Mislio sam, mogla bi da mi opereš leđa.“ Kezeći se, uspravio se i
izvukao je iz kreveta.

109
 Knjige:Club Books
Vanesa je otkrila da joj nije smetalo da bude sama u kući. Nakon što ju je
Brejdi dovezao, presvukla se u farmerke i duksericu kratkih rukava. Želela
je da provede dan za klavirom planirajući časove, vežbajući i, ako trenutno
raspoloženje bude potrajalo, komponujući.
Na turnejama nikada nije bilo dovoljno vremena za komponovanje,
pomislila je dok je vezivala kosu. Ali sada je imala leto. Čak i ako bi deset
sati nedeljno otišlo na časove, i otprilike još toliko na njihovo planiranje,
imala bi dovoljno vremena da se prepusti svojoj prvoj ljubavi.
Svojoj prvoj ljubavi, ponovila je sa osmehom. Ne, to nije bilo
komponovanje. To je bio Brejdi. On je bio njena prva ljubav. Njen prvi
ljubavnik. I bilo je više nego verovatno da će biti i njen poslednji.
Voleo ju je. Ili je barem u to verovao. Nikada ne bi upotrebio reči osim
kada je u njih verovao. A ne bi ni ona, razmišljala je Vanesa. Morala je da
bude sigurna u ono što bi bilo najbolje za nju, za njega, za sve, pre nego što
pristane da rizikuje sa te dve reči.
Ako bi ih jednom izgovorila, on je više nikada ne bi pustio. Koliko god da
je sazreo za sve ove godine, koliko god da je postao odgovoran, još uvek je u
njemu preostalo dovoljno onog divljeg i samovoljnog dečaka koji bi
je prebacio preko ramena i odneo. Iako je ta fantazija možda bila privlačna,
u vidu dnevnog sanjarenja, ona je bila isuviše razumna žena da bi mogla to
da toleriše u realnosti.
Prošlost je bila prošlost, pomislila je. Napravljene su greške. Budućnost
neće rizikovati.
Nije želela da razmišlja o sutra. Ne još. Želela je samo da razmišlja i da
uživa u sadašnjosti.
Kada je krenula ka muzičkoj sobi, zazvonio je telefon. Premišljala se da li
da ga samo pusti da zvoni - navika koju je razvila boraveći u hotelskim
sobama kada nije želela da je uznemiravaju. Sa petim zvonom je popustila i
podigla slušalicu.
,,Halo“
„Vanesa? Jesi li to ti?“
„Jesam. Frenk?“ Prepoznala je glas nervoznog i posvećenog očevog
asistenta.
„Da. Ja sam, ja“, ispravio se.
Vanesa je skoro mogla da zamisli kako rukom umirujuće prelazi preko
ćelave tačke na vrhu svoje glave. „Kako si, Frenk?“
„Dobro. Dobro. Oh, kako si ti?“
,,I ja sam dobro.“ Morala je da se osmehne. Iako je znala da je njen otac
tolerisao Frenka Margonija samo zato što je čovek bio spreman da radi

110
 Knjige:Club Books
osamdeset sati nedeljno i da se ne požali, Vanesi je on bio drag. „Kako ti je
novi štićenik?“
„Štićenik? Oh, misliš na Frančeska. On je briljantan, zaista briljantan.
Temperamentan, naravno. Baca stvari. Ali opet, on je umetnik. Sviraće na
dobrotvornoj priredbi u Kordini.“
„Priredba princeze Gabrijele? Za pomoć hendikepiranoj deci?“
,,Da.“
„Sigurna sam da će biti sjajan.“
„Oh, naravno. Bez sumnje. Zasigurno. Ali vidiš, princeza...strašno se
razočarala što ti nećeš nastupati. Pitala me je...“, mogla je da čuje kako je
progutao knedlu, „ ... lično, da li bih mogao da te ubedim da ponovo
razmisliš o tome.“
„Frenk...“
„Odsela bi u palati, naravno. Neverovatno mesto.“
„Da, znam. Frenk, nisam još odlučila da li ću nastaviti da nastupam.“
„Znaš da ne misliš tako, Vanesa. Sa tvojim darom...“
„Da, mojim darom“, naglasila je nestrpljivo. „Zar nije krajnje vreme bilo
da shvatim da je moj?“
Zaćutao je na trenutak. „Znam da je tvoj otac često bio neosetljiv na
tvoje lične potrebe, ali to je bilo samo zato što je toliko bio svestan dubine
tvog talenta.“
„Ne moraš da mi objašnjavaš, Frenk.“
„Ne...ne, naravno da ne moram.“
Ispustila je dug uzdah. Nije bilo u redu da iskali svoju nervozu na
bespomoćnom Frenku Margoniju kao što je to njen otac uvek činio.
„Razumem poziciju u kojoj se nalaziš, Frenk, ali ja sam već iskazala svoje
žaljenje i poslala donaciju princezi Gabrijeli.“
„Znam. Zato me je i kontaktirala. Nije uspela da stupi u kontakt sa
tobom. Naravno, ja nisam zvanično tvoj menadžer, ali princeza zna za našu
povezanost pa...“
„Ako odlučim da ponovo pravim turneju, Frenk, računaću na tvoju
organizaciju.“
„Cenim to, Vanesa.“ Njegov mrzovoljni glas se značajno razbistrio. ,,I
shvatam da ti je bilo potrebno malo vremena za samu sebe. Poslednjih
nekoliko godina je bilo naporno, znam. Ali ova priredba je važna.“ Pročistio
je grlo triput. ,,A princeza je veoma tvrdoglava.“
Vanesa se nevoljno nasmešila. „Da, znam.“
„To je samo jedan nastup“, nastavio je osetivši da je napipao slabu tačku.
„Nije čak ni ceo koncert. Imaćeš odrešene ruke za izbor repertoara. Voleli bi
111
 Knjige:Club Books
da odsviraš dva dela, ali čak i jedno bi napravilo tako ogromnu razliku.
Tvoje ime u programu bi veoma doprinelo.“ Pauzirao je tek dovoljno da
udahne vazduh. „To je veoma vredan povod.“
„Kad je priredba?“
„Sledećeg meseca.“
Zagledala se u tavanicu. „Sledećeg meseca. Praktično je već sledeći
mesec, Frenk“
„Treće subote u junu.“
„Tri nedelje.“ Ispustila je dugi uzdah. ,,U redu, pristajem. Zbog tebe i
zbog princeze Gabrijele.“
„Vanesa, ne mogu da ti opišem koliko...
„Molim te nemoj.“ Smekšala je naredbu smehom. „To je samo jedno
veče.“
„Možeš da ostaneš u Kordini koliko god želiš.“
„Jedno veče“, ponovila je. „Pošalji mi detalje ovde. I puno pozdravi njeno
visočanstvo.“
„Hoću, naravno. Biće oduševljena. Svi će biti oduševljeni. Hvala ti,
Vanesa.“
„U redu je, Frenk. Vidimo se za tri nedelje “
Prekinula je vezu i stajala ćutke, mirno. Čudno, ali nije osećala tenziju i
nervozu na pomisao o nastupu. I to na važnom nastupu, procenila je.
Pozorišni kompleks u Kordini je bio ogroman i izuzetan.
Šta bi se dogodilo ako bi se i sada zgrčila pred binom? Nekako bi prošla
kroz to. Kao i uvek. Možda je to bila sudbina da su je pozvali sada kada se
klackala na nekoj nevidljivoj ivici. Da li da nastavi napred ili da krene nazad,
ili da ostane.
Moraće da odluči uskoro, pomislila je dok je išla ka klaviru. Molila se da
to bude ispravna odluka.

Svirala je kada se Brejdi vratio. Mogao je da čuje muziku, romantičnu i

nepoznatu, kako se širi kroz otvorene prozore. U cveću se čulo zujanje
pčela, huk kosilice za travu i muzika. Ta magija. Video je ženu i dete kako
stoje na ivičnjaku i slušaju.
Ostavila mu je otvorena vrata. Samo je trebalo da otvori komarnik i uđe
unutra. Kretao se tiho. Činilo se kao da gazi po notama koje teku.
Nije ga videla. Oči su joj bile napola zatvorene. Na licu joj se video
osmeh, tajnoviti osmeh. Kao da su misli, kojima je bila zanesena, pretočene
u muziku kroz njene prste na dirkama klavira.

112
 Knjige:Club Books
Muzika je bila lagana, sanjiva, obogaćena pozadinskom strašću. Osetio je
kako mu se grlo steže.
Kada je završila, otvorila je oči i pogledala ga. Nekako je znala da će on
biti tu kada se završi i poslednja nota. „Zdravo.“
Nije bio siguran da može da govori. Prišao joj je i podigao njene ruke. „U
njima je magija. To me zapanjuje.“
„Muzičke ruke“, rekla je. „Tvoje su magične. One leče.“
„Na trotoaru je stajala žena sa malim dečakom. Video sam ih kad sam se
dovozio. Slušala je tvoje izvođenje, a obrazi su joj bih mokri od suza.“
„Nema većeg komplimenta. Je li ti se dopalo?“
„Veoma. Šta je to bilo?“
„Ne znam. To je nešto na čemu sam radila neko vreme. Do danas nikada
nije zvučalo kako treba.“
„To si to napisala?“ Pogledao je note na klaviru i video uredan zapis u
notnoj svesci. „Nisam znao da komponuješ.“
„Nadam se da ću to raditi više.“ Povukla ga je da sedne pored nje. „Zar
nećeš da me poljubiš za doček?“
„U najmanju ruku.“ Usne su mu bile tople i čvrste na njenim. „Koliko
dugo pišeš?“
„Nekoliko godina - kad uspem da ugrabim vreme. Između putovanja,
probi, vežbanja i nastupa, to nije bilo tako mnogo.“
„Ali nikada nisi snimila nešto svoje.“
„Ništa od toga zapravo nije završeno. Ja.. “ zastala je i iskosila glavu.
„Otkud ti to znaš?“
„Imam sve što si ikada snimila.“ Na njen samozadovoljni osmeh nastavio
je: „Nije da slušam bilo šta od toga.“ Jauknuo je, glumeći da ga boli, kada mu
je zabila lakat u rebra. „Pretpostavljam da je to znak temperamentne
umetnice.“
„Za tebe sam umetnica, malograđanine.“
„Zašto ne ispričaš ovom malograđaninu o svom komponovanju?“
„Šta tu ima da se kaže?“
„Da li ti se to dopada?“
„Obožavam to. To je ono što najviše volim.“
Igrao se njenim prstima. „Zašto onda nisi ništa dovršila?“ Osetio je
napetost čim se pojavila u njoj.
„Rekla sam ti. Nije bilo vremena. Turneje nisu samo šampanjac i kavijar,
znaš.“
„Hajde.“ Zadržao je njene ruke u svojima i podigao je na noge.

113
 Knjige:Club Books
„Kuda idemo?“
„Tamo gde je udoban kauč. Sedi.“
Spustio ju je, a onda stavio ruke na njena ramena. Oči su mu bile tamne i
pretraživale su njeno lice. „Pričaj sa mnom.“
„O čemu?“
,,Hteo sam da sačekam dok se ne oporaviš.“ Osetio je da se ukrutila i
odmahnuo je glavom. „Nemoj to da radiš. Kao tvoj prijatelj, kao lekar, i kao
čovek koji te voli, želim da znam zbog čega si se razbolela. Želim da se
pobrinem da se to više ne ponovi.“
„Već si rekao da sam se oporavila.“
„Čir može ponovo da se pojavi.“
„Nisam imala čir.“
„Prestani. Možeš da poričeš koliko god hoćeš, ali to neće promeniti
činjenice. Hoću da mi ispričaš šta se dešavalo poslednjih nekoliko godina.“
„Bila sam na turnejama. Svirala sam.“ Usplahireno je odmahnula
glavom. „Kako smo od mog komponovanja došli do svega ovoga?“
„Zato što jedno vodi drugome, Van. Čirevi su često izazvani emocijama.
Nervozom, besom, ozlojeđenošću, koji formiraju gnojni čep umesto da budu
oslobođeni.“
„Nisam nervozna.“ Namestila je bradu. „A ti bi od svih ljudi trebalo da
znaš da ja ne zatrpavam stvari. Raspitaj se, Brejdi. Moj temperament je
poznat na tri kontinenta.“ Lagano je klimnuo glavom. „Ne sumnjam u to. Ali
ne sećam se da si se ikada posvađala sa ocem.“ Na to se ućutala. To je bila
cela istina.
„Jesi li želela da komponuješ ili da izvodiš?“
„Moguće je raditi obe stvari. To je prosto stvar discipline i prioriteta.“
,,A šta je bio tvoj prioritet?“
Šmrknula je osetivši se nelagodno. „ Mislim da je očigledno da je to bilo
izvođenje.“
„Ranije si mi nešto rekla. Rekla si da si mrzela to.“
„Da sam mrzela šta?“
„Kaži ti meni.“
Udaljila se, ustala i počela da šeta po sobi. To teško da je sada bilo bitno,
rekla je sebi. Ali on je sedeo tu, posmatrao je i čekao. Pređašnje iskustvo joj
je govorilo da će on kopati i kopati sve dok ne otkrije koje god osećanje da je
pokušavala da sakrije.
„U redu. Nikada nisam bila srećna zbog nastupa.“
„Nisi želela da sviraš?“

114
 Knjige:Club Books
„Ne“, ispravila ga je. „Nisam želela da nastupam. Moram da sviram, kao
što moram da dišem, ali...“ Pustila je da joj reči odlepršaju i osetila se kao
imbecil. „To je strah od pozornice“, prasnula je. „To je glupavo, detinjasto,
ali nikada nisam uspela da to prevaziđem
„To nije glupavo i detinjasto.“ Ustao je i prišao bi joj da nije već počela
da uzmiče. „Ako si mrzela da nastupaš, zašto si to nastavila? Naravno“,
rekao je pre nego što je stigla da odgovori.
„To je njemu bilo važno.“ Sela je na rukohvat fotelje, a onda ponovo
ustala ne mogavši da se skrasi. „Nije razumeo. On je ceo svoj život uložio u
moju karijeru. Ideja da ne mogu da nastupam, da me to plaši...“
„Da se od toga razboljevaš.“
„Nikada nisam bila bolesna. Nikada nisam propustila nijedan nastup iz
zdravstvenih razloga.“
„Ne, nastupala si uprkos svom zdravlju. Dođavola, Van, nije imao pravo.“
„Bio je moj otac. Znam da je bio težak čovek, ali dugovala sam mu
nešto.“
Bio je sebični kučkin sin, pomislio je Brejdi. Ali je nastavio da ćuti. „Da li
si nekada razmišljala o terapiji?“
Vanesa je podigla ruke. „On se tome protivio. Bio je veoma netolerantan
na slabosti. Pretpostavljam da je to bila njegova slabost.“ Zatvorila je oči na
trenutak. „Moraš da ga razumeš, Brejdi. Bio je takav čovek koji je odbijao da
veruje u ono što mu nije odgovaralo. I što se njega ticalo, to je jednostavno
prestajalo da postoji.“ Kao moja majka, pomislila je sa umornim uzdahom.
„Nikada nisam našla način da ga nateram da prihvati ili čak da razume nivo
fobije.“
„Ja bih voleo da razumem.“
Skupila je ruke preko usta na trenutak, a onda ih spustila. „Svaki put
kada bih ušla u salu, rekla bih sebi da se ovog puta, ovog puta, to neće
dogoditi. Ovog puta neću biti uplašena. Onda bih stajala sa strane i tresla se
od mučnine i jada. Koža bi mi postala lepljiva, a zbog mučnine bi mi se
vrtelo u glavi. Kada bih počela da sviram, to bi popustilo. Do kraja bih bila
dobro, pa bih onda govorila sebi kako sledeći put...“ Slegnula je ramenima.
Razumeo ju je isuviše dobro. I mrzeo je ideju da ona, da bilo ko, pati
iznova i iznova, godinu za godinom. „Jesi li se ikada zaustavila i pomislila da
on živi svoj život kroz tebe?“
„Jesam.“ Glas joj je bio tup. „On je bio sve što mi je ostalo. I bilo to
ispravno ili ne, ja sam bila sve što je on imao. Poslednjih godinu dana je bio
toliko bolestan, ali mi nikada nije dozvolio da stanem i da se pobrinem
za njega. Na kraju, pošto je odbijao da sluša, odbijao lečenje, bio je u
monstruoznim bolovima. Ti si lekar - znaš kako je terminalni kancer užasna

115
 Knjige:Club Books
stvar. Te poslednje nedelje u bolnici su bile najgore. Tada više ništa nisu
mogli da urade za njega tako da je svakog dana pomalo umirao. Ja sam
nastupala jer je on insistirao, a onda bih letela nazad u bolnicu u Ženevi kad
god bih ugrabila priliku. Nisam bila tamo kad je umro. Bila sam u Madridu.
Dobila sam stojeće ovacije.“
„Možeš li da kriviš sebe za to?“
„Ne. Ali mogu da žalim.“ Oči su joj zasuzile.
„Šta nameravaš da radiš sada?“
Pogledala je dole ka svojim rukama, raširila prste i savila ih ka
dlanovima. „Kada sam se vratila ovamo, bila sam umorna. Prosto iscrpljena,
Brejdi. Trebalo mi je vreme - i dalje mi treba - da shvatim šta osećam, šta
želim i kuda idem.“ Prišla mu je i podigla ruke do njegovog lica. „Nisam
želela da se uplićem sa tobom jer sam znala da ćeš ti biti još jedna velika
komplikacija.“ Usne su joj se malo izvile. „I bila sam u pravu. Ali kad sam se
probudila jutros u tvom krevetu, bila sam srećna. Ne želim da izgubim to “
Uhvatio ju je oko zglobova. „Volim te, Vanesa.“
„Onda me pusti da rešim ovo.“ Sa lakoćom je pala u njegovo naručje. ,,I
samo budi uz mene.“
Poljubio ju je u kosu. „Ne idem nigde.“

116
 Knjige:Club Books

10.

„To je bio poslednji pacijent, doktore Taker.“

Rasejan, Brejdi je podigao pogled sa kartona na svom stolu i zagledao se
u medicinsku sestru. ,,Šta?“
„To je bio poslednji pacijent “ Već je stavljala tašnu na rame i razmišljala
o tome kako će da podigne noge uvis. ,,Da li želite da zaključam?“
„Da. Hvala. Vidimo se sutra.“ Slušao je na pola uha zvuk zaključavanja
brave i zveket fioka sa kartonima. Dvanaestočasovni radni dan se skoro
završio. Četvrti dvanaestočasovni radni dan. Hajtaun je bio daleko od
Njujorka, ali što se tiče radnog vremena, Brejdi je shvatio da je bavljenje
opštom praksom u malom gradu bilo zahtevno koliko i biti na čelu odeljenja
velike bolnice. Zajedno sa uobičajenim protokom pacijenata, obilascima
bolničkih pacijenata i papirologijom, desila se i pojava malih boginja i
šarlaha što ga je cele nedelje učinilo nerazdvojnim od stetoskopa.
Pola grada se ili češalo ili kašljalo, pomislio je dok je sređivao papire.
Čekaonica je još od prazničnog vikenda bila krcata. Kao jedini lekar u
naselju, zakazivao je preglede, odazivao se kućnim pozivima i obilazio
pacijente. I propuštao obroke, pomislio je žalosno, želeći da još uvek
nabavljaju lizalice, a ne balone i plastične autiće za najmlađe pacijente.
Mogao je da se provuče uz kafu i gotove obroke za mikrotalasnu
nekoliko dana. Mogao je da se provuče i samo sa komadićima sna. Ali nije
mogao bez Vanese. Jedva da ju je video od vikenda venčanja - od
vikenda koji su uglavnom proveli u krevetu. Bio je prinuđen da otkaže tri
sastanka. Nekim ženama, pomislio je, samo to bi bilo dovoljno da odlučno
odustanu od veze.
Bilo je bolje da odmah zna koliko loše može da bude. Biti udata za lekara
je značilo biti udata za neugodnost. Otkazane večere, odloženi odmori,
prekinut san.
Zatvorio je karton i protrljao umorne oči. Udaće se za njega, odlučio je.
Postaraće se da tako bude. Ako ikada ugrabi slobodnih sat vremena da
pripremi teren i da je pita.

117
 Knjige:Club Books
Uzeo je razglednicu sa ivice stola. Na njoj je bio prikazan sjajan pogled
na zalazak sunca nad vodom, palme i pesak - i brzo nažvrljana poruka od
oca na poleđini.
„Bilo bi ti bolje da uživaš tata“, razmišljao je Brejdi dok ju je posmatrao.
„Jer kad se vratiš, moraćeš da mi se odužiš “
Pitao se da li bi se Vanesi dopao tropski medeni mesec. Meksiko,
Bahami, Havaji. Vreli, lenji dani. Vrele, strastvene noći. Previše je razmišljao
unapred, podsetio je sebe. Ne možeš ići na medeni mesec pre nego što
se venčaš. A ne možeš da imaš venčanje pre nego što ubediš svoju ženu da
ne može da živi bez tebe.
Obećao je sebi da će ići polako sa Vanesom. Da će joj pružiti svu
romantiku koju su prvi put propustili, duge šetnje na mesečini, večere sa
šampanjcem, večernje vožnje i tihe razgovore. Ali staro nestrpljenje ga je
vuklo. Da su sada bili venčani, mogao bi da odvuče svoje iznurene kosti kući.
Ona bi bila tamo. Možda bi svirala klavir. Ili bi bila ušuškana sa knjigom u
rukama. U susednoj sobi bi možda spavalo dete. Ili dva.
Previše brzo, upozorio je sebe Brejdi. Ali pre nego što ju je ponovo
video, nije bio svestan koliko je želeo taj jednostavni tradicionalni dom.
Žena koju voli i zajednička deca. Božićna jutra i nedeljna popodneva.
Zavalio se u stolicu i zatvorio oči. Mogao je sve savršeno da zamisli.
Previše savršeno, priznao je. Znao je da njegova vizija ima neka
neodgovorena pitanja i nerešene probleme. Nisu više bili deca koja su živela
u snovima. Ali bio je suviše umoran da bi uključio logiku. Previše željan da
bi bio razuman.
Vanesa je stajala na dovratku i posmatrala ga sa mešavinom
iznenađenja i strahopoštovanja. To je bio Brejdi, podsetila je sebe. Njen
Brejdi. Ali tu je izgledao toliko drugačije, tako profesionalno, u svom belom
mantilu, sa uramljenim diplomama i sertifikatima koji su ga okruživali. Na
stolu su mu bili uredno poredani kartoni, a oko vrata stetoskop.
Ovo nije bio divlji mladi buntovnik koji se borio sa celim svetom. Ovo je
bio smireni, odgovorni čovek od koga su stotine ljudi zavisile. On je već
stvorio svoju nišu.
A gde je bila njena, pitala se. On je napravio svoje izbore i pronašao
svoje mesto. Ona se još uvek koprcala. Ipak, koliko god da se spoticala i
lutala, uvek mu je bila privržena. Uvek mu se vraćala.
Sa bledim osmehom na licu, ušla je u ordinaciju. „Imate još jedan
pregled, doktore Takeru “
,,Šta?“ Oči su mu se naglo otvorile. Zurio je u nju kao da se san pomešao
sa javom. Stajala je sa druge strane stola, sa zabačenom kosom u laganoj
pamučnoj bluzi i pantalonama.

118
 Knjige:Club Books
„Htela sam da kažem hitan slučaj ili nešto od tih stvari koje čuješ na
televiziji, ali nisam znala šta bi bilo adekvatno.“ Stavila je na sto korpu koju
je donela.
„Ja bih se odlučio za zdravo .“
„Zdravo.“ Brzo se nasmejala i pogledala oko sebe po ordinaciji. „Skoro
da sam odustala od ulaska“, rekla mu je. „Kad sam došla do vrata, izgledao si
tako...zastrašujuće.“
„Zastrašujuće?“
- „Kao lekar. Pravi lekar“, rekla je i ponovo se nasmejala. „Onaj koji
koristi igle i daje zastrašujuće neodređene komentare i piše stvari u
karton.“
„Hm“, rekao je Brejdi. „Ah!“
„Upravo to.“
„Mogu da skinem beli mantil.“
„Ne, zapravo, mislim da mi se dopada. Ali samo ako obećaš da nećeš da
izvadiš špatulu za pregled grla. Videla sam medicinsku sestru kad je
odlazila. Rekla je da si završio za danas.“
„Upravo sada.“ Ostatak dokumentacije će morati da sačeka. „Šta je u
korpi?“
„Večera - na neki način. Pošto nisi mogao da dođeš u kućnu vizitu,
odlučila sam da vidim da li bi mogao da me ubaciš u svoj ambulantni
raspored.“
„Neverovatna koincidencija, ali baš sam sad imao jedno otkazivanje.“
Umor je naprosto nestajao dok je gledao u nju. Usne su joj bile
nenašminkane, a preko nosa su se nazirale sitne pege. „Zašto ne biste seli i
rekli mi u čemu je problem?“
,,Pa“, Vanesa je sela u stolicu ispred stola. „Vidite doktore, osećam se
nekako ošamućeno. I odsutno. Zaboravljam šta radim usred nekog posla, i
hvatam sebe kako zurim u prazno.“
,,Hmm.“
„A onda, imam i te bolove. Ovde“, rekla je i stavila ruku na srce.
,,Ah!“
„Kao podrhtavanje. A noću...“ Ugrizla je donju usnu zubima. „Imam te
snove.“
„Zaista?“ Obišao je oko stola i seo na ćošak. Njen šaputavo lagani miris je
flertovao sa njim. „Kakve snove?“
„Oni su lični“, rekla je prenemažući se.
„Ja sam lekar.“
„Ma nemojte. Niste mi čak rekli ni da skinem odeću.“
119
 Knjige:Club Books
„Dobra poenta.“ Ustao je i uzeo je za ruku. „Pođite za mnom.“
„Gde?“
„Vaš slučaj zahteva podroban pregled.“
„Brejdi...“
„Za Vas sam doktor Brejdi.“ Uključio je svetla u ordinaciji broj jedan.
„Sad, što se tiče tog bola.“
Pogledala ga je lagano i odmereno. „Očigledno si se nalio medicinskim
alkoholom.“
Samo ju je uhvatio za bokove i stavio je na sto za preglede. „Opusti se,
dušo. Ne zovu me za džabe doktor Filgud.“ Uzeo je svoj oftalmoskop i uperio
svetlo u njene oči. „Da, definitivno su zelene.“
„Pa sad mi je laknulo.“
„Meni pričaš.“ Ostavio je instrument po strani. ,,U redu, otkopčajte
bluzu, i da Vam proverim reflekse.“
„Pa...“ Prešla je jezikom preko zuba. „Kad sam već ovde...“, prstima je
prelazila duž dugmića i lagano ih otkopčavala. Ispod toga je nosila prozirnu
plavu svilu. „Nadam se da neću morati da nosim jednu od onih papirnih
stvari, zar ne?“
Trudio se da dođe do daha dok je svlačila bluzu. „Mislim da to možemo
da izostavimo. Čini mi se da ste odličnog zdravlja. Zapravo, bez rezerve,
mogu reći da izgledate apsolutno savršeno.“
„Ali tu me boli.“ Uzela je njegovu ruku i pritisla je na svoje grudi. „Srce
mi upravo luđački kuca. Osećate?“
„Da.“ Lagano je upijao osećaj svile i kože. Njene kože. „Mislim da je to
zarazno.“
„Koža mi je vrela“, mrmljala je. „A noge su mi slabe.“
„Definitivno zarazno.“ Vrhom prsta je skinuo tanku svilenu bretelu sa
njenog ramena. „Možda ćete morati u karantin.“
„Sa Vama, nadam se.“
Otkopčao joj je pantalone. „To je ideja.“
Kada je skinula sandale, i druga bretela joj je spala sa ramena. Glas joj je
sada bio hrapav i sve više bez daha. „Imate li dijagnozu?“
Spustio joj je pantalone niz bokove. „Liči mi na rokersku pneumoniju i
bugi-vugi virus.“
Izvila se kako bi mu pomogla da joj skine pantalone i sada je samo
zurila. ,,Šta?“
,,Previše Mocarta.“

120
 Knjige:Club Books
„Oh!“ Obmotala je ruke oko njegovih ramena. Činilo joj se da su prošle
godine otkad ga je poslednji put grlila. Kada su njegove usne pronašle malu
uvalu blizu njene ključne kosti, osmehnula se. „Možete li da mi pomognete,
doktore?“
„Učiniću sve što je u mojoj prokletoj moći.“
Usne su mu skliznule na njene. To je bilo kao povratak kući. Njen mali
uzdah se stopio sa njegovim kada se nagnula ka njemu. Sanjivo je promenila
ugao poljupca i dozvolila da se njegov ukus izlije u nju. Kakvu god bolest da
je imala, on je bio pravi lek za to.
„Već se osećam bolje.“ Grickala mu je usnu. „Još.“
„Van?“
Njeni teški kapci su se podigli. Smešila se dok je provlačila prste kroz
njegovu kosu. Svetlost je blistala u njenim očima. Ponovo je mogao da vidi
sebe tamo, zarobljenog u zelenoj izmaglici. Ovog puta nije bio izgubljen.
Već pronađen.
Sve što je ikada želeo, što mu je ikada trebalo, o čemu je sanjao, bilo je
tu. U bljesku trenutka osetio je zadirkujuće zadovoljstvo koje se pretvaralo
u oštar bol. Uz kletvu je privukao njene usne na svoje i naslađivao se.
Ovog puta nije bio strpljiv. Iako ju je promena iznenadila, nije je
uplašila. Bio je njen prijatelj, njen ljubavnik. Samo njen. U njegovom očaju i
žestini pronašla je uzbuđenje, zahtev i posedovanje. Njegove emocije su
narastale i u njoj, pa ga je privukla bliže.
Još, ponovo je pomislila, ali ovog puta mahnito. Nije mogla da se zasiti
toga da bude željena ovako divlje. Povukla ga je za mantil, dok je zubima
prelazila preko njegovih usana. Želja je protutnjala kroz nju kao droga i
naterala je da strgne njegovu majicu pre nego što je i mantil pao na pod.
Želela je da oseti njegovo telo, njegovu vrelinu pod svojim rukama. Želela je
da okusi tu sočnu kožu pod svojim usnama.
Ljubav koju joj je do sada pokazivao bila je mirna, topla i nežna. Ovog
puta je želela vatru, mrak, ludilo.
Izgubivši kontrolu, položio ju je na uski tapacirani sto cepajući nežnu
svilu. Sada nije mogao da podnese ništa između njih - samo telo uz telo i
srce uz srce. Bila je poput čuda sa vitkim udovima i suptilnim
oblinama blede kože i nežnih kostiju. Želeo je da je okusi, dodiruje i uživa u
svakom milimetru nje.
Ali njeni prohtevi su bili veliki kao i njegovi. Privukla ga je sebi i klizila
preko njega okretno, tako da su joj usne jurišale od njegovog vrata, preko
grudi i sve dalje.
Grubo i pohlepno, ruke su mu prelazile preko nje i uzimale dok su ga
njene radoznale usne dovodile do ludila.

121
 Knjige:Club Books
Od njegovog ukusa, vrelog, mračnog i muževnog, hvatala ju je
vrtoglavica. Njegova građa, čvrsta, snažna i mišićava, činila ju je slabom.
Vlažna koža je klizila pod njenim istraživačkim prstima. Spretno je svirala
po njemu kao da izvodi svoj najstrastveniji koncert.
Plašila se da će joj srce eksplodirati od tog snažnog udaranja. Od toga joj
se vrtelo u glavi. Telo joj je treperilo. Ipak, tu je i dalje bilo snage. Čak je i
kroz nesvesticu osećala kako to narasta u njoj. Kako je mogla da zna
da može da da toliko mnogo i da toliko mnogo uzme?
Njegov puls je tutnjio pod vrhovima njenih prstiju. Između
pomahnitalog mrmljanja, dah mu je bio isprekidan. Videla je odraz
sopstvene strasti u njegovim očima i osetila je kada je obrušila svoje usne
na njegove. Za nju, pomislila je dozvolivši sebi da se utopi u poljupcu. Samo
za nju.
Zgrabio ju je za bokove i zaronio svoje prste u njih. Sa svakim njegovim
dahom, njen miris je zapljuskivao njegov sistem, moćno kao droga. Njena
kosa se rasula po njegovom licu zaklanjajući svetlost i dozvoljavajući mu da
vidi samo nju. Bledi znalački osmeh blistao joj je u očima. Zavodila ga je
svakim pokretom.
,,Zaboga, Van.“ Njeno ime je bilo deo kletve, deo molitve. Da nije mogao
da je ima tog trenutka, umro bi od želje.
Pomerila se i izvila unazad dok ga je uzimala u sebe. Istog časa vreme je
stalo, a sa njim i njegov dah, njegove misli i njegov život. Video je samo nju,
njenu kosu koja se nazad njihala kao divlja crvena reka, njeno bledo
telo koje je svetlucalo na oštroj svetlosti, lice koje je blistalo zbog moći koju
je upravo otkrila.
Potom je sve bilo samo brzina i zvuk dok ih je oboje njihalo.
To je bila slava. Dala joj je sebe i ispružila ruke, a potom ih izgubila u
sopstvenoj kosi. To je bilo čudo. I uživanje. Nijedna simfonija nikada nije
bila toliko uzbudljiva. Nijedan preludijum tako strastven. Dok su senzacije
treperile kroz nju, molila je za još.
U toj pohlepi bilo je slobode. Ekstaza je bila u saznanju da je mogla da
uzme koliko god je želela. Uzbuđenje u shvatanju da je mogla da daje
podjednako velikodušno.
Srce joj je bučalo u ušima. Kada ga je zgrabila za ruke, njegovi prsti su se
stegli oko njenih. Čvrsto su se držali kada su zajedno skočili preko vrhunca.

Skliznula je na njega, kao da je istopljeni vosak, još uvek sa vrtoglavicom

i srcem koje je jurišalo. Njegova koža je kao i njena bila mokra, a njegovo
telo opušteno. Kada je prislonila usne na njegov vrat osetila je
njegov mahniti puls.

122
 Knjige:Club Books
To je bilo njeno delo, shvatila je Vanesa, još uvek omamljena. Preuzela je
kontrolu i oboma im priuštila zadovoljstvo i strast. Čak nije morala ni da
razmišlja, samo da čini, samo da oseća. Jedreći na toj novoj samospoznaji,
propela se na lakat i nasmešila mu se.,
Oči su mu bile zatvorene, a lice tako potpuno opušteno. Znala je da samo
što nije zaspao. Otkucaji srca su mu se smirivali i prelazili u lagano
predenje, kao i njeni. Kroz zadovoljstvo, osećala je da potreba ponovo
počinje da cveta.
„Doktore“, promrmljala je grickajući mu uvo.
,,Hmm,“
„Osećam se mnogo bolje.“
„Odlično.“ Udahnuo je duboko i izdahnuo. Mislio je da je to jedina fizička
aktivnost koju će moći da izdrži danima. „Ne zaboravi da je tvoje zdravlje
moja briga.“
„Drago mi je da to čujem.“ Prešla je vrhom prsta preko njegovih grudi,
eksperimentišući. I osetila kako su mu mišići poskočili. „Mislim da će mi biti
potrebno još tretmana.“ Jezikom je prešla duž njegovog vrata. „I
dalje osećam taj bol.“
„Uzmi dva aspirina i zovi me za sat vremena.“
Nasmejala se, tihim, hrapavim glasom koji je ponovo uzburkao njegovu
krv. „Mislila sam da ste posvećeni.“ Polako i zavodljivo je prekrila njegovo
lice poljupcima. „Bože, kako si ukusan.“ Spustila je svoje usne na njegove i
utonula.
„Vanesa.“ Mogao je lako da otplovi u san uz njeno nežno maženje. Ali
kada je njena ruka skliznula niže, zadovoljstvo se pretvorilo u nešto mnogo
zahtevnije. Otvorio je oči i video da mu se smeši. Bilo joj je
zabavno, primetio je. I bila je - i bukvalno - potpuno iznad svega. „Tražiš
nevolju“, rekao joj je.
,,Da.“ Ponovo je spustila glavu i grickala mu usnu. „Ali da li ću je naći?“
Odgovorio je na pitanje na obostrano zadovoljstvo.

„Bože dragi“, rekao je kada je ponovo mogao da diše. „Izliću ovaj sto u
bronzi.“
„Mislim da sam izlečena.“ Odgurnula je kosu sa lica i spustila noge na
pod. „Za sada.“
Malo je zastenjao i skinuo noge sa stola. „Čekaj dok dobiješ moj račun.“
„Jedva čekam.“ Dodala mu je pantalone i navukla svoj kombinezon. Nije
znala za njega, ali ona više nikada neće moći da razmišlja na isti način o

123
 Knjige:Club Books
ambulanti broj jedan. „A kad samo pomislim da sam svratila da ti ponudim
sendviče sa butom.“
„But?“ Prsti su mu se zaustavili na dugmetu od farmerki. „Kao hrana?
Kao meso i hleb?“
„I pečeni krompir.“
Već mu je krenula voda na usta. „Smatraj da si isplatila ceo dug.“
Zabacila je kosu, sigurna da je bilo protivzakonito osećati se bolje od
onoga kako se ona trenutno osećala. „Pretpostavljam da to znači da si
gladan.“
„Nisam ništa jeo od doručka. Boginje“, objasnio je dok je oblačila bluzu.
„Da mi je neko ponudio sendvič izljubio bih mu stopala.“
Zamahnula je nožnim prstima. „Sviđa mi se kako to zvuči. Idem da
donesem korpu.“
„Čekaj.“ Uhvatio ju je za ruku. „Ako ostanemo u ovoj prostoriji,
medicinska sestra će sutra da doživi šok kada otvori.“
,,U redu.“ Podigla je njegovu majicu. „Zašto se ne bismo vratili do mene?“
Protrljala je obraz mekim pamukom pre nego što mu je dala majicu. „I jeli u
krevetu.“
„Dobro razmišljaš.“

Sat vremena kasnije bili su opruženi na Vanesinom krevetu, a Brejdi je

dosipao sav preostali šardone. Vanesa je pokupila sve sveće iz kuće. Bile su
postavljene svuda po sobi i treperile dok je na radiju pored kreveta svirao
Šopen.
„To je bio najbolji piknik koji sam imao još od trinaeste godine kada sam
upao na noćnu zabavu mladih izviđačica.“
Zgrabila je poslednji krompir, a onda ga pravedno podelila sa njim.
„Čula sam za to.“ Ona nije imala vremena za kamp mladih izviđačica zbog
svojih obaveza. „Oduvek si bio kvaran.“
„Hej, uspeo sam da vidim Beti Džin Baumgartner golu. Pa... skoro golu“,
ispravio se. „Nosila je sportski brushalter i gaćice, ali sa trinaest godina to je
prilično erotična stvar.“
„Kvarna nakaza.“
„To je bilo zbog hormona.“ Otpio je vino. „Srećom po tebe, još uvek ih
imam dovoljno.“ Sa zadovoljnim uzdahom naslonio se na jastuk. „Čak iako
stare.“
Osećala se blesavo i romantično pa se sagnula i poljubila ga u koleno.
„Nedostajao si mi, Brejdi.“

124
 Knjige:Club Books
Ponovo je otvorio oči. ,,I ti si meni nedostajala. Žao mi je što je ova
nedelja bila tako zbrkana.“
„Razumem.“
Pružio je ruku i namotao pramen njene kose oko prsta. „Nadam se da
razumeš. Samo radno vreme u ambulanti se udvostručilo ove nedelje.“
„Znam. Male boginje. Dva moja učenika su ih dobila. I čula sam da si
porodio jednu ženu - dečak, tri kilograma i trista grama - izvadio par
krajnika...kaže se par ili set?“ pitala je. „Zašio si Džeku duboku posekotinu
na ruci i fiksirao polomljeni prst. I sve to van svakodnevnih kijavica, bolova i
testova.“
„Kako znaš?“
„Imam svoje izvore.“ Dodirnula mu je obraz, „Mora da si umoran.“
„Bio sam pre nego što sam tebe video. U svakom slučaju, biće lakše kad
se tata vrati. Jesi li dobila razglednicu?“
„Da, baš danas.“ Smestila se udobno sa svojim vinom. „Palme i pesak,
marijači svirači i zalazak sunca. Izgleda da se predivno provode.“
„Nadam se jer nameravam da zamenim mesta sa njima kad se vrate “
„Da zameniš mesta?“
„Hoću da odem negde sa tobom, Van.“ Uzeo joj je ruku i poljubio je. „Gde
god želiš.“
„Da odemo?“ Nervi su počeli da joj poskakuju. „Zašto?“
„Zato što želim da budem sam sa tobom, potpuno sam, kao što nikada
nismo imali šansu da budemo.“
Morala je da proguta. „Sad smo sami.“
Spustio je svoje vino na stranu, a onda i njeno. „Van, hoću da se udaš za
mene.“
Nije mogla da se pravi da je iznenađena. Znala je da je nakon izjave
ljubavi sledilo pominjanje braka. Nije osećala strah iako je bila sigurna da
hoće. Ali osećala se zbunjeno. O braku su pričali ranije, kad su bili toliko
mladi i kad je brak izgledao kao predivan san. Sada je bila pametnija. Znala
je da je brak rad, posvećenost i zajednička vizija.
„Brejdi, ja...“
,,Nisam to ovako planirao“, prekinuo ju je. „Voleo bih da je bilo veoma
tradicionalno - sa prstenom i lepim poetskim govorom. Nemam prsten, a
sve što mogu da ti kažem je da te volim. Uvek sam te voleo i uvek ću
te voleti.“
„Brejdi.“ Prislonila je ruku na svoj obraz. Ništa što bi rekao ne bi bilo
poetičnije od toga. „Želim da budem sposobna da kažem da. Do ovog
trenutka nisam shvatala koliko to želim.“

125
 Knjige:Club Books
„Onda kaži.“
Oči su joj bile širom otvorene i vlažne kada je podigla pogled ka njemu.
,,Ne mogu. Prerano je. Ne“, rekla je pre nego što je mogao da eksplodira.
„Znam šta ćeš da kažeš. Znamo se skoro čitavog života. To je tačno. Ali na
neki način, tačno je i to da smo se upoznali pre samo nekoliko nedelja.“
„Nikada nije bilo nijedne osim tebe“, rekao je polako. „Svaka druga žena
kojoj sam se približio je bila samo zamena. Ti si bila duh koji me je
proganjao svuda gde sam odlazio, koji je nestajao svaki put kada sam
pokušao da ga dosegnem i dodirnem.“
Ništa drugo nije moglo toliko da je dirne i uznemiri. „Moj život se
okrenuo naglavačke otkad sam se vratila ovamo. Nisam mislila da ću te više
ikada videti - i mislila sam da i ako te vidim, to neće biti važno i da
neću ništa osećati. Ali važno je i osećam, i to samo još više otežava stvari.“
Govorila je skoro baš ono što je želeo da čuje. Skoro. „Zar to ne bi
trebalo da olakša stvari?“
„Ne. Volela bih kad bi tako bilo. Ne mogu da se udam za tebe, Brejdi, dok
ne pogledam u ogledalo i ne prepoznam sebe u njemu.“
„Ne znam o čemu, dođavola, pričaš.“
„Ne, ne možeš da znaš.“ Provukla je ruke kroz kosu. ,,I meni samoj je
teško da razumem. Samo znam da ne mogu da ti pružim ono što želiš.
Možda nikada neću moći.“
„Dobro nam je zajedno, Van.“ Morao je da se bori sa sobom da je ne
pritisne isuviše snažno. „Dođavola, ti to znaš.“
„Da.“ Povređivala ga je. Jedva da je mogla to da podnese. „Brejdi, postoji
toliko stvari koje ne razumem u vezi sa sobom. Previše pitanja na koja
nemam odgovore. Molim te, ne mogu da razgovaram o braku, o stvarima za
ceo život, pre nego što saznam te odgovore.“
„Moja osećanja se neće promeniti.“
„Nadam se da neće.“
Ponovo se polako naslonio unazad. „Ovog puta mi nećeš pobeći, Van.
Ako pokušaš da pobegneš, krenuću za tobom. Ako pokušaš da se iskradeš, ja
ću biti odmah tu.“
Ponos se javio istog trenutka i počeo da se bori sa žaljenjem. „Zvučiš kao
da pretiš.“
„Pretim.“
„Ne volim pretnje, Brejdi.“ Zabacila je kosu gestom koji je bio izazovan
koliko i ljutit. „Trebalo bi da imaš na umu da to ne tolerišem

126
 Knjige:Club Books
„A ti bi trebalo da imaš na umu da sam dobar u tome,“ Veoma
tendenciozno ju je uhvatio za ramena i privukao sebi. „Ti pripadaš meni,
Vanesa. Pre ili kasnije ćeš utuviti to sebi u glavu.“
Uzbuđenje joj se penjalo uz kičmu kao i svaki put kada bi videla tu
opasnu vatru u njegovim očima. Ali isturila je bradu. „Prvenstveno
pripadam sebi, Brejdi. Ili bar nameravam. Moraćeš to da utuviš u glavu.
Onda ćemo, možda, imati nešto.“
„Imamo nešto sada.“ Kada su mu usne dodirnule njene, osetila je bes,
nervozu i potrebu. „Ne možeš to da porekneš.“
„Onda neka to bude dovoljno.“ Njene oči su bile podjednako mračne i
napete kao i njegove. „Ovde sam, sa tobom. Dok je tako, ne postoji niko i
ništa drugo.“ Obgrlila ga je rukama. „Neka to bude dovoljno.“
Ali to nije bilo dovoljno. I kada se obreo na njoj sa usnama koje su se
gladno spajale sa njenim, dok mu je krv ključala, znao je da to nije dovoljno.

Ujutru kada se probudila sama, sa njegovim mirisom na posteljini koja

je već postala hladna, plašila se da to nikada neće biti.

127
 Knjige:Club Books

11.

Lepo, veoma lepo, razmišljala je Vanesa dok je Eni uvežbavala jednu od

svojih omiljenih Madoninih kompozicija. Morala je da prizna da je to bila
privlačna melodija, naizmenično smela i prikrivajuća. Morala je malo da je
pojednostavi za Enine neiskusne prste, ali suština je i dalje bila tu. A to je
bilo ono što se računa.
Možda poboljšanje u Eninoj tehnici nije bilo radikalno, ali ga je bilo. A
što se tiče entuzijazma, Eni Krempton je bila prava nagrada.
I sam njen stav se promenio, priznala je Vanesa. Nije znala da će toliko
uživati u tome da utiče na mlada srca i umove muzikom. Ovde je radila
nešto što je pravilo razliku - do sada možda samo malu, ali neku razliku.
A onda je postojala i ta dodatna korist od časova, pomagali su joj da ne
misli na Brejdija. Barem na sat ili dva svakoga dana.
„Odlično, Eni.“
„Odsvirala sam sve do kraja.“ Čudo na Eninom licu je bilo vredno
nekoliko loše pogođenih nota. „Mogu to da uradim opet.“
„Sledeće nedelje.“ Vanesa je uzela Eninu knjigu baš kada je začula da su
se prednja vrata zalupila. „Hoću da uradiš ovu narednu lekciju. Zdravo,
Džouni.“
„Čula sam muziku.“ Premestila je Laru na drugi bok. „Eni Krempton, jesi
li to ti svirala?“
Proteza je bljesnula. „Odsvirala sam sve do kraja. Gospođica Sekston je
rekla da sam bila odlična.“
„I jesi. Impresionirana sam - posebno što mene nije uspela da nauči
ništa više od Heart and Soul“
Vanesa je stavila ruku na Eninu glavu. „Gospođa Najt nije vežbala.“
„Ja vežbam. I moja mama kaže da sam za tri nedelje naučila više nego za
tri meseca tamo u muzičkoj školi.“
Dobacila je još jedan osmeh dok je skupljala svoje knjige. „I mnogo je
zabavnije. Vidimo se sledeće nedelje, gospođice Sekston.“

128
 Knjige:Club Books
„Zaista sam bila impresionirana“, rekla je Džouni kada je Eni zalupila
ulazna vrata.
„Ima dobre ruke.“ Svoje je ispružila ka bebi. „Zdravo, Laro.“
„Možda možeš i njoj da držiš časove jednog dana.“
„Možda.“ Grlila je bebu.
„Dakle, osim Eni, kako napreduju ostali? Sad ih imaš, koliko?“
„Dvanaest učenika. I to je moj apsolutni limit.“ Prislonila je nos na Larin
zbog čega se beba zakikotala. „Apsolutno. Ali sve u svemu, ide dosta dobro.
Naučila sam da proveravam ruke učenicima pre nego što sednu za klavir.
Nikada nisam uspela da saznam šta je bilo ono što je Skot Snuks razmazao
po dirkama.“
„Kako je izgledalo?“
„Zeleno.“ Nasmejala se i bacila Laru uvis. „Sad imamo inspekciju pre
svakog časa.“
„Ako Skota Snuksa možeš da naučiš išta osim ubijanja i sakaćenja, onda
si čudotvorac.“
„To je izazov.“ I počinjala je da uživa u tome. „Ako imaš vremena mogu
da odmrznem konzervu sa limunadom.“
„Gospođica domaćica“ iskezila se Džouni. „Ne, zaista imam samo
nekoliko minuta. Zar ti ne dolazi još neki učenik?“
„Spasle su me male boginje.“ Vanesa je krenula ka dnevnoj sobi sa
Larom u naručju. „Zašto žuriš?“
„Samo sam svratila da vidim da li ti treba nešto iz grada. Tata i Loreta se
vraćaju za nekoliko sati pa hoću da ih vidim. U međuvremenu imam gomilu
poslova da obavim, Gvožđara, bakalnica, stovarište. I dalje ne mogu da
verujem da me je Džek nagovorio na to poslednje.“ Bacila se u fotelju.
„Provela sam najveći deo jutra spremajući za Larom razbijačicom, pošto je
potpuno samostalno demolirala kuću. A kad samo pomislim da sam bila
oduševljena kad je napravila prvi korak...“
„Dobro bi mi došle neke partiture.“ Vanesa je nežno sklonila Larine
grabljive prste sa svoje ogrlice. „Hajde ovako, ja ću da ti napišem naslove, a
u zamenu ću da pričuvam Laru.“
Džouni je protresla glavu i protrljala rukom uvo. „Izvini, jesi li ti to rekla
da čuvaš bebu?“
„Da. Što bi značilo: možeš da ostaviš Laru sa mnom na nekoliko sati.“
„Nekoliko sati“, ponovila je polako. „Misliš, mogu da odem do tržnog
centra sama samcijata?“
„Pa ako radije ne bi...“

129
 Knjige:Club Books
Džouni je ispustila usklik i skočila da poljubi Vanesu i Laru. „Laro, bebo,
volim te. Doviđenja!“
„Džouni, čekaj.“ Smejući se Vanesa je skočila da je uhvati za ruku.
„Nisam ti napisala naslove za partiture.“
,,Oh, da! Tako je. Valjda sam se previše uzbudila.“
Dunula je da otera kosu iz očiju. „Nisam sama bila u kupovini jedno...ne
mogu da se setim,“ Osmeh joj je izbledeo i prešao u izraz poraženosti. ,Ja
sam užasna majka. Bila sam srećna što ću da je ostavim i odem. Ne, ne
srećna. Oduševljena. Luda od sreće. Ja sam grozna majka.“
„Ne, ti si luda žena, ali si predivna majka.“
Džouni se smirila. ,,U pravu si, to je bilo samo uzbuđenje koje mi je
udarilo u glavu zato što idem u gvožđaru bez kolica i torbe sa pelenama. Jesi
li sigurna da možeš da izađeš na kraj?“
„Biće nam odlično.“
„Naravno da hoće.“ Oštrim okom je pretražila dnevnu sobu. „Možda bi
trebalo da skloniš bilo šta važno na visinu iznad pola metra. I da ga
zakucaš.“
„Bićemo dobro.“ Spustila je Laru na pod i dala joj modni časopis da ga
pregleda - i rastrgne. „Vidiš?“
,,U redu...Podojila sam je pre nego što smo otišle od kuće, a u torbi za
pelene ima i flašicu sa sokom od jabuke za hitne slučajeve. Umeš li da
zameniš pelenu?“
„Videla sam kako se to radi. Koliko teško može da bude?“
„Pa ako si sigurna da nemaš neka preča posla.“
„Veće mi je slobodno. Kad mladenci stignu kući, samo ću da odem pola
bloka dalje da ih vidim.“
„Pretpostavljam da će Brejdi da svrati.“
„Ne znam.“
Džouni je zadržala pogled na Lari dok se beba uspravljala na noge i
odgegala do čajnog stočića. „Onda nisam umislila.“
„Šta?“
„Da među vama ima mnogo tenzije u poslednjih nedelju dana otprilike.“
„Odugovlačiš, Džouni.“
„Možda, ali me stvarno zanima. Nekoliko poslednjih puta kada sam
videla Brejdija bio je ili džangrizav ili rasejan. Neću da mi kažeš kako je to
samo moja pusta želja što sam se nadala da ćete vas dvoje ponovo da
budete zajedno.“
„Pitao me je da se udam za njega.“

130
 Knjige:Club Books
„Pitao - ohooo! Pa to je predivno! To je sjajno!“ Kada se Džouni bacila
Vanesi u naručje Lara je počela da lupa po stolu i da ciči. „Vidiš, čak je i Lara
uzbuđena.“
„Rekla sam ne.“
„Šta?“ Polako, Džouni je napravila korak unazad. „Rekla si ne?“
Okrenula se od zapanjenosti i razočaranja na Džouninom licu. „Prerano
je za sve ovo, Džouni. Vratila sam se ovamo tek pre neku nedelju, a toliko
toga se dogodilo. Moja majka, tvoj otac...“ Otišla je da pomeri vazu van
Larinog dometa. „Kada sam stigla ovde, čak nisam bila ni sigurna koliko ću
da ostanem. Nekoliko nedelja, možda mesec dana. Razmatrala sam
mogućnost turneje narednog proleća.“
„Ali to ne znači da ne možeš da imaš privatan život. Ako želiš da ga
imaš.“
„Ne znam šta želim.“ Osećajući se bespomoćno, pogledala je u Džouni.
„Brak je...ja čak ne znam ni šta to znači, pa kako onda mogu da odlučim da se
udam za Brejdija?“
„Ali voliš ga.“
„Da, mislim da ga volim.“ Podigla je ruke i raširila prste. „Ne želim da
napravim istu grešku kakvu su moji roditelji napravili. Moram da budem
sigurna da oboje želimo iste stvari.“
„Šta ti želiš?“
„Još uvek pokušavam da shvatim.“
„Bolje bi ti bilo da shvatiš što pre. Ako iole poznajem svog brata neće ti
dati mnogo vremena.“
„Ovog puta ću uzeti koliko mi je potrebno.“ Pre nego što je Džouni stigla
da se usprotivi, odmahnula je glavom. „Bolje da ideš ako misliš da se vratiš
pre nego što Ham i moja mama stignu kući.“
,,Oh, u pravu si. Idem po torbu sa pelenama.“ Zastala je na vratima,
„Znam da smo već polusestre, ali još uvek se nadam da ćeš mi biti snajka.“

Brejdi je znao da samo traži đavola kad je krenuo ka Vanesinoj kući.

Tokom prethodne nedelje trudio se da bude na distanci. Kada žena koju
voliš odbije da se uda za tebe, to ne utiče dobro na ego.
Želeo je da veruje da je samo bila tvrdoglava i da će, ako se bude
ponašao ležerno i ostavljao je na miru, ona ipak pristati. Ali plašio se da je u
pitanju nešto mnogo dublje od toga. Zauzela je stav. Mogao je da ode ili da
joj lupa na vrata, ali to ne bi ništa promenilo.
U svakom slučaju, morao je da je vidi.

131
 Knjige:Club Books
Pokucao je na drveni ram komarnika, ali nije bilo odgovora. Ništa
iznenađujuće, pomislio je, s obzirom da su lupanje i udaranje koji su se čuli
iznutra morali da guše svaki drugi zvuk. Možda je bila besna, ponadao se.
Besna na sebe što je okrenula leda svojoj šansi za sreću.
Ta slika mu se dopala. Skoro da je zvižduckao kada je otvorio vrata i
ušao u hodnik.
Šta god da je očekivao, to nije bila njegova sestričina koja je veselo
lupala u šerpe i tiganje na podu, dok je Vanesa, zaprašena brašnom stajala
za radnim pultom. Kada ga je ugledala, Lara je podigla poklopac od
nerđajućeg čelika i bacila ga sa zadovoljnim praskom.
„Zdravo.“
Vanesa se okrenula sa rukama punim celera. Očekivala je da će joj srce
brzo poskočiti kad ga je videla. Uvek je bilo tako. Ali nije se osmehnula. Kao
ni on.
„Oh! Nisam čula da si ušao.“
„Ne iznenađuje me.“ Sagnuo se da podigne Laru i brzo ju je zaljuljao.
„Šta to radiš?“
„Čuvam bebu.“ Počešala se po nosu i nanela još brašna. „Džouni je
morala da ode do grada, pa sam se dobrovoljno prijavila da čuvam Laru
nekoliko sati.“
„Pune ruke posla, zar ne?“
Vanesa je umorno uzdahnula. Nije mogla da podnese pomisao na nered
koji su ostavile u dnevnoj sobi. „Sviđa joj se ovde.“
Spustio je bebu dole, lupnuo je po tapaciranoj guzi i pustio je da se igra
sa malom kulom konzervirane hrane. „Čekaj samo dok shvati kako da cepa
etikete. Imaš li nešto za piće?“
„Lara ima flašicu sa sokom od jabuke.“
„Ne bih da joj otimam.“
„U frizu ima konzerva limunade.“ Okrenula se da isecka celer. „Ako želiš,
moraćeš sam da je napraviš. Meni su pune ruke.“
„To vidim.“ Otvorio je friz. „Šta to praviš?“
„Nered.“ Spustila je nož uz zveket. „Pošto se moja majka i Ham uskoro
vraćaju, pomislila sam da bi bilo lepo da napravim kaserole ili nešto. Džouni
je već uradila toliko toga, pa sam htela da probam da...“ Spustila je nož sa
gađenjem. „Nisam dobra u ovome. Jednostavno nisam dobra u tome. Nikada
u životu ništa nisam skuvala.“ Okrenula se kada je Brejdi došao do sudopere
i pustio hladnu vodu u bokal. „Ja sam odrasla žena, ali da nema sobne usluge
i gotove hrane, umrla bih od gladi.“
„Praviš dobre sendviče sa butom.“

132
 Knjige:Club Books
„Ne šalim se, Brejdi.“
Počeo je da meša limunadu drvenom kašikom. „Možda bi trebalo.“
„Ušla sam ovde i pomislila da probam da stavim sebe u tu malu
fantaziju. Šta bi bilo da sam doktorova žena?
Prestao je da mesa i pogledao je. „Šta bi bilo da jesi?“
„Šta ako bi došao kući nakon celodnevnih pregleda i bolničkih vizita?
Zar ne bih poželela da ti napravim večeru, nešto zbog čega bismo seli
zajedno i uz šta bismo razgovarali? Zar to nije nešto što bi on želeo?
Očekivao?“
„Zašto ga ne pitaš?“
„Dođavola, Brejdi, zar ne shvataš? Nije mi uspelo.“
„Sve što ja shvatam je da imaš poteškoća da sastaviš...“ Nagnuo se
napred i pogledao u nered na radnom pultu. „Šta je to?“
Napućila je usne. „To je trebalo da budu kaserole sa tunjevinom.“
„Imaš poteškoće da sastaviš kaserole sa tunjevinom. A lično se nadam
da nikada nećeš naučiti da to uradiš.“
„Nije u tome poenta.“
U naletu nežnosti, obrisao joj je prugu od brašna sa obraza. ,,U čemu je
poenta?“
„To je mala stvar, možda čak i glupa stvar. Ali ako ne mogu čak ni ovo da
uradim ...“ gurnula je glavicu luka koja se otkotrljala sa pulta. „Kako ću da
izlazim na kraj sa većim stvarima?“
„Da li misliš da želim da se oženim tobom da bih imao topli obrok svake
večeri?“
„Ne. Da li ti misliš da ja želim da se udam za tebe i da se osećam
nesposobnom i beskorisnom?“
Zaista ogorčen, pokazao je prema pultu. „Zato što ne znaš šta da radiš sa
konzervom tunjevine?“
„Zato što ne znam kako da budem supruga.“ Kada joj se glas podigao,
potrudila se da ga umiri. Možda je Lara bila isuviše mala, i previše
zainteresovana za šerpe i tiganje da bi detektovala raspravu, ali Vanesa je
proživela previše sopstvenih. ,,I koliko god da mi je stalo do tebe, ne znam
da li želim to da budem. Postoji samo jedna stvar koju radim dobro, Brejdi, a
to je muzika.“
„Niko te ne tera da se toga odrekneš, Van.“
,,A kad odem na turneju? Kad budem odsutna nedeljama, kad budem
morala da posvetim bezbroj sati probama i uvežbavanjima? Kakav bismo
brak imali, Brejdi, između nastupa?“

133
 Knjige:Club Books
„Ne znam.“ Pogledao je dole u svoju sestričinu koja je zadovoljno slagala
konzerve u šerpe. „Nisam znao da ozbiljno razmatraš mogućnost da ponovo
kreneš na turneju.“
„Moram da je razmotrim. To je bilo deo mog života previše dugo da to
ne uradim.“ Sada smirenija, vratila se seckanju povrća. „Ja sam muzičar,
Brejdi, isto kao što si ti lekar. Ono što ja radim ne spasava živote, ali ih
obogaćuje.“
Provukao je svoju nestrpljivu ruku kroz tamnu kosu. Njegov posao je
bio da smiruje sumnje i strahove, koliko i da leči telo. Zašto nije mogao da
umiri Vanesu?
„Znam da je ono što ti radiš važno, Van. Divim se tome. Divim se tebi.
Ono što ne uviđam je zašto bi tvoj talenat morao da bude prepreka za nas da
budemo zajedno.“
„To je samo jedna od njih“, promrmljala je.
Uzeo ju je za ruku i lagano je okrenuo licem ka sebi. „Želim da se oženim
tobom. Želim da imam decu sa tobom i da stvorim dom za njih. Možemo to
da uradimo ovde, gde oboje pripadamo, ako mi samo budeš verovala.“
„Moram prvo da verujem sebi.“ Snažno je uzdahnula. „Idem za Kordinu
sledeće nedelje.
Njegova ruka je skliznula sa njene nadlaktice. „Kordina?“
„Godišnja dobrotvorna priredba princeze Gabrijele.“
„Čuo sam za to.“
„Pristala sam da nastupim.“
„Razumem.“ Morao je nešto da radi, pa je otvorio ormarić i uzeo čašu. „A
kad si pristala?“
„Potpisala sam pre skoro dve nedelje “
Prsti su mu se zgrčili oko čaše. „I nisi to pomenula.“
„Ne, nisam pomenula.“ Obrisala je ruke o butine. „Uz sve što se među
nama događalo, nisam bila sigurna kako bi reagovao.“
„Jesi li planirala da čekaš do polaska na aerodrom ili si samo mislila da
mi pošalješ razglednicu kad stigneš tamo? Dođavola, Van.“ Jedva je
kontrolisao nagon da razbije čašu o zid. „Kakve to igre igraš sa mnom? Je li
ovo sve bilo samo ubijanje dosade, potpirivanje starog plamena?“
Prebledela je, a i glas joj je bio snažan. „Znaš dobro da nije to.“
„Sve što znam je da odlaziš.“
„To je samo jedan nastup i nekoliko dana.“
„A onda?“

134
 Knjige:Club Books
Okrenula se i pogledala kroz prozor. „Ne znam. Frenk, moj menadžer,
nestrpljiv je da sastavi plan turneje. Kao dopunu nekim posebnim
izvođenjima koja su me pitali da radim.“
„Kao dopunu“, ponovio je. „Došla si ovamo sa čirom zbog toga što si
jedva mogla sebe da nateraš da izađeš na binu, zato što si pritiskala sebe
isuviše mnogo i isuviše često. I već pričaš o tome da se vratiš i ponovo to
počneš da radiš.“
„To je nešto što moram da rešim sama sa sobom. “
,,Tvoj otac..
,,Je mrtav“ presekla ga je. „On ne može da me natera da nastupam.
Nadam se da me ti nećeš terati da ne nastupam.“ Napravila je jedan
smirujući udah, ali to nije pomoglo. „Ne mislim da sam pritiskala sebe
previše. Radila sam ono što je trebalo da radim. Sve što želim je šansa da
odlučim šta je to.“
Dok se rat u njemu nastavljao, Brejdi se pitao da li uopšte može da ima
pobednika. Ili će samo biti žrtava. „Počela si da razmišljaš o tome da se
vratiš počevši od Kordine, ali nikada nisi sa mnom pričala o tome.“
„Ne. Koliko god to sebično zvučalo, Brejdi, ovo je nešto o čemu moram
sama da odlučim. Shvatila sam da nije fer da tražim od tebe da me čekaš.
Tako da neću.“ Čvrsto je zatvorila oči, a onda ih ponovo otvorila, ,,Šta god da
se dogodi, želim da znaš da su mi poslednje dve nedelje sa tobom
neizmerno značile “
„Dođavola sa tim!“ To je isuviše zvučalo kao opraštanje. Trgnuo ju je ka
sebi. „Možeš da ideš u Kordinu, možeš da ideš bilo gde, ali nećeš me
zaboraviti. Nećeš zaboraviti ovo.“
U poljupcu je bilo besa. I očajanja. Nije se borila ni protiv čega. A i kako
bi, kad su preslikane stvari besnele u njoj? Pomislila je da kad bi se njen
život završio tog trenutka, ne bi bila svesna ničega osim te divlje želje.
„Brejdi.“ Dodirnula mu je lice rukama. Kada je naslonila čelo na njegovo,
duboko je udahnula. „Mora da postoji više od ovoga. Za oboje.“
„Postoji više.“ Zabacio joj je glavu unazad palčevima ispod njene brade.
„Znaš da postoji.“
„Danas sam obećala nešto sebi. Da ću odvojiti vreme da razmislim o
svom životu, o svakoj godini, svakom trenutku koga se setim da mi je bio
važan. A kada to uradim, doneću pravu odluku. Bez daljih oklevanja,
izgovora i sumnji. Ali za sada, moraš da me pustiš.“
„Jednom sam te već pustio.“ Pre nego što je mogla da odmahne glavom,
stegao ju je čvršće. „Slušaj ti mene. Ako odeš ovako, neću provesti ostatak
svog života želeći te. Nek’ sam proklet ako ti dozvolim da mi slomiš srce po
drugi put.“

135
 Knjige:Club Books
Dok su stajali tako blizu sa pogledima zamrznutim jedan na drugom,
Džouni je ušla u sobu.
„Dakle, vi ste mi neki bejbisiteri.“ Nasmejala se i podigla Laru zagrlivši
je. „Ne mogu da verujem da mi je zapravo nedostajalo ovo čudovište. Izvini
što sam se dugo zadržala.“ Osmehnula se Lari i nastavila da brblja dok se
probijala kroz slojeve tenzije. ,,U bakalnici je bio kilometarski red.“
Pogledala je dole ka rasutim šerpama i konzervama hrane. „Izgleda kao da
vas je lepo uposlila.“
„Bila je dobra“, uspela je Vanesa da kaže. „Pojela je oko pola kutije
krekera.“
„I učinilo mi se da je nabacila koje kilo. Zdravo, Brejdi. Dobar tajming.“
Njegov komentar u jednoj reči ju je naterao da zakoluta očima. „Mislim,
drago mi je što si ovde. Vidite na koga sam naletela napolju.“ Okrenula
se baš kad su Ham i Loreta ušli unutra ruku pod ruku. „Zar ne izgledaju
sjajno?“, pitala je Džouni. „Tako su pocrneli. Znam da to nije baš zdravo, ali
izgledaju tako dobro.“
„Dobrodošli kući!“ Vanesa se osmehnula, ali je ostala gde je i bila. „Jeste
li se lepo proveli?“
„Bilo je predivno.“ Loreta je stavila veliku slamnatu torbu na sto. Na
obrazima i golim rukama je imala toplu boju. I, primetila je Vanesa, istu tihu
sreću u očima. „To mora da je najlepše mesto na planeti, sa tim belim
peskom i čistom vodom. Čak smo išli i da snorkelujemo “
„Nikada nisam video toliko riba“, rekao je Ham i spustio još jednu
slamnatu torbu na sto.
„Ha!“ Loreta ga je značajno pogledala. „Gledao je u sve one lepe noge
ispod vode. Neke od tih žena tamo su skoro potpuno gole.“ A onda se
iskezila. ,,I muškarci takođe. Prestala sam da skrećem pogled nakon dan-
dva.“
„Sat ili dva“, ispravio ju je Ham.
Samo se nasmejala i zaronila u torbu. „Vidi ovo, Laro. Doneli smo ti
marionetu.“ Zanjihala je šarenu plesačicu na konopcima.
„Pored nekoliko desetina drugih stvari“, dodao je Ham. „Čekajte samo
dok vidite slike. Čak sam iznajmio jednu od onih podvodnih kamera i
napravio snimke, ovaj, riba.“
„Trebaće nam nedelje da sve to raspakujemo. Ne mogu čak ni da mislim
o tome.“ Loreta je uzdahnula i sela za sto. ,,Oh, i srebrni nakit. Mislim da sam
možda bila malo neobuzdana sa time.“
„Veoma neobuzdana“, dodao je Ham i namignuo.
„Hoću da obe odaberete komade koji vam se najviše sviđaju“, rekla je
Vanesi i Džouni. „Kad ih pronađemo. Brejdi, je li to limunada?“
136
 Knjige:Club Books
„Pogodak iz prve.“ Nalio joj je čašu. „Dobrodošli kući.“
„Čekaj samo da vidiš svoj sombrero.“
„Moj sombrero?“
„Crveno-srebrni - ima tri metra u prečniku.“ Osmehnula se Hamu.
„Nisam mogla da ga odgovorim od toga. Oh, lepo je biti kod kuće.“ Pogledala
je prema radnom pultu. „Šta je sve ovo?“
„Ja sam..." Vanesa je bespomoćno pogledala nered koji je napravila.
„Htela sam da probam da napravim neku večeru. Ja...mislila sam da nećete
hteti da se bakćete sa kuvanjem čim se vratite.“
„Dobra stara američka hrana.“ Ham je uzeo lutku i klatio je ispred Lare
koja se kikotala. „Ništa ne bi bolje leglo od toga sad “
„Zapravo, nisam...“
Shvativši poruku, Džouni je došla do pulta. „Izgleda da si tek počela.
Hajde da ti pomognem.“
Vanesa se udaljila i naletela na Brejdija, a onda se ponovo udaljila.
„Vraćam se za minut.“
Požurila je i preletela stepenice. Sela je na krevet u svojoj sobi i pitala se
da li gubi razum. Sigurno je bila blizu toga, čim su je kaserole sa tunjevinom
dovele do suza.
„Van.“ Loreta je stajala sa rukom na kvaki. „Mogu li da uđem na minut?“
„Silazim. Samo sam...“ počela je da ustaje, a onda je ponovo sela. „Izvini.
Neću da pokvarim tvoj povratak kući.“
„Nisi. Ne možeš.“ Nakon jednog trenutka, rizikovala je. Zatvorila je vrata,
prišla i sela na krevet pored ćerke. „Videla sam da si uznemirena kad smo
ušli. Mislila sam da je to samo zbog...pa, zbog mene.“
„Ne. Ne, nije u potpunosti.“
„Želiš li da pričaš o tome?“
Toliko dugo je oklevala da je Loreta pomislila kako neće reći ništa.
„U pitanju je Brejdi. Ne, u pitanju sam ja“, nestrpljivo je ispravila sebe
Vanesa. „Želi da se udam za njega, a ja ne mogu. Ima toliko mnogo razloga, a
on ne može da razume. Neće da razume. Ne umem da kuvam ni da perem i
peglam niti bilo šta od stvari kroz koje Džouni samo protrči.“
„Džouni je predivna žena“, rekla je Loreta oprezno. „Ali ona je različita
od tebe.“
„Ja sam ta koja je različita, od Džouni, od tebe, od svih“
Pomalo uplašena da ode predaleko, Loreta joj je dodirnula kosu. „Nije
zločin da ne znaš da kuvaš.“

137
 Knjige:Club Books
,,Znam.“ Ali zbog toga se osećala samo još gluplje. „Jednostavno se radi o
tome da sam želela da se osetim korisnom, a završila sam sa suprotnim
osećanjem.“
„Nikada te nisam naučila da kuvaš, ni kako da vodiš domaćinstvo.
Delimično zbog toga što si bila toliko okupirana muzikom da zapravo nije ni
bilo vremena. Ali drugi razlog, možda onaj pravi, je bio taj što nisam želela.
Htela sam da imam sve to za sebe. Kuća i njeno vođenje je zapravo bilo sve
što sam imala da me ispuni.“ Malo je uzdahnula i dodirnuta Vanesinu krutu
ruku. „Ali ne pričamo zaista o kaserolama i vešu, zar ne?“
„Ne. Osećam pritisak zbog onoga što Brejdi želi. Možda zbog toga koga
želi. Brak zvuči divno. Ali...“
„Ali ti si odrasla u kući gde nije bilo tako.“ Na klimanje glave, Loreta je
uzela Vanesinu ruku. „Čudno je kako možemo da budemo slepi. Sve vreme
dok si odrastala, nisam pomislila da je ono što se događalo između tvog oca
i mene, uticalo na tebe. A naravno da jeste.“
„To je bio vaš život.“
„To su bili naši životi“, rekla joj je Loreta. „Van, dok smo bili odsutni,
Ham i ja smo pričali o svemu ovome. Želeo je da ti sve objasnim. Nisam se
slagala sa njim sve do sad.“
„Svi su dole.“
„Bilo je dosta izgovora.“ Nije mogla da sedi pa je odšetala do prozora.
Neven je cvetao u briljantnim narandžastim i žutim tonovima naspram
uobraženih ljubičica.
„Bila sam veoma mlada kad sam se udala za tvog oca. Osamnaest
godina.“ Malo je protresla glavu. „Gospode, izgleda kao da je bilo u
prethodnom životu. I zasigurno kao da sam bila druga osoba. Kako me je
oborio s nogu!
Tada je imao skoro trideset godina, i upravo se vratio nakon što je bio u
Parizu, Londonu, Njujorku, svim uzbudljivim mestima.“
„Njegova karijera se klackala“, rekla je Vanesa tiho. „Nikada nije pričao o
tome, ali čitala sam - a naravno bilo je i drugih koji su voleli da pričaju o
njegovim neuspesima.“
„Bio je briljantan muzičar. To niko nije mogao da mu oduzme.“ Loreta se
okrenula. U njenim očima je bilo tuge i oklevanja. „Ali oduzeo je to sam sebi.
Kad njegova karijera nije dostigla potencijal koji je on očekivao, okrenuo joj
je leđa. Kada se vratio kući, bio je problematičan, ćudljiv, nestrpljiv.“
Zastala je na trenutak da sakupi hrabrost, nadajući se da čini pravu
stvar. „Ja sam bila veoma jednostavna devojka, Van. Vodila sam veoma
jednostavan život. Možda je to bilo ono što ga je u prvom trenutku privuklo.
Njegova sofisticiranost, njegovo, pa... svetsko iskustvo, privuklo je mene.

138
 Knjige:Club Books
Zanelo me. Napravili smo grešku - bila je moja koliko i njegova. Ja sam bila
preplavljena njime, polaskana i zaluđena. I zatrudnela sam.“
Vanesa je od šoka zanemela i samo je zurila u majku. Uz veliki trud
ustala je. „Ja? Zbog mene ste se venčali?“
„Venčali smo se jer smo gledali jedno u drugo i videli samo ono što smo
želeti da vidimo. Ti si bila rezultat toga. Želim da znaš da kada si začeta,
začeta si u nečemu za šta smo oboje očajnički verovali da je ljubav. Možda i
jeste bila ljubav, baš zbog toga što smo u to verovali. Zasigurno je to bila
privrženost, vezanost i potreba.“
„Bila si trudna“, rekla je Vanesa tiho. „Nisi imala izbora.“
„Uvek postoji izbor.“ Loreta je zakoračila napred i uhvatila Vanesin
pogled. „Ti nisi bila greška ili neprijatnost ili izgovor. Ti si bila najbolje od
nas i oboje smo to znali. Nije bilo nikakvih scena ni optuživanja. Bila sam
oduševljena što nosim dete, a on je bio podjednako srećan zbog toga. Prva
godina braka je bila dobra. Na mnogo načina je bila čak i prelepa.“
„Ne znam šta da kažem. Ne znam šta da osećam.“
„Bila si najbolje što se desilo u mom životu i životu tvoga oca. Tragedija
je bila u tome što smo mi jedno drugome bili najgora stvar. Ti nisi bila
odgovorna za to. Mi smo. Šta god da se desilo kasnije, to što smo imali tebe
je mnogo toga menjalo.“
„Šta se desilo?“
„Moji roditelji su umrli i mi smo se preselili u ovu kuću. U kuću u kojoj
sam odrasla, kuću koja je pripadala meni. Nisam tada razumela koliko je
ogorčeno prezirao to. Nisam sigurna ni da je on razumeo. Tada si imala
tri godine. Tvoj otac je bio nespokojan. Prezirao je što je ovde, a nije mogao
da se natera da se suoči sa mogućnošću neuspeha ako bi probao da nastavi
svoju karijeru ponovo. Počeo je da te podučava, i činilo se da je skoro preko
noći svu energiju i strast koju je imao počeo da ulaže u to da ti postaneš
muzičar, izvođač, zvezda kakva je mislio da on nikada više neće biti.“
Zaslepljena, ponovo se okrenula ka prozoru. „Nikada ga nisam
zaustavila. Nisam ni pokušala. Izgledala si tako srećno za klavirom. Što si
više obećavala, to je on postajao ogorčeniji. Ne prema tebi, nikada prema
tebi. Ali prema situaciji, i naravno prema meni. I ja prema njemu. Ti si jedina
dobra stvar koju smo ikada uradili zajedno, jedina stvar koju smo oboje
mogli da volimo u potpunosti. Ali to nije bilo dovoljno da bismo voleli jedno
drugo. Možeš li to da razumeš?“
„Zašto ste ostali zajedno?“
„Nisam baš sigurna. Navika. Strah. Mala nada da ćemo shvatiti da se
zaista volimo. Mnogo smo se svađali. Oh, znala sam kako te je to
uznemiravalo. Kad si bila starija, tinejdžerka, bežala si od kuće samo da bi

139
 Knjige:Club Books
pobegla od svađa. Izneverili smo te, Van. Oboje. A iako znam da je radio
sebične stvari, čak neoprostive, ja sam te izneverila više jer sam zatvarala
oči pred njima. Umesto da ispravim stvari, tražila sam izlaz. I našla ga sa
drugim čovekom.“
Našla je hrabrosti da se ponovo suoči sa ćerkom. „Nema opravdanja.
Tvoj otac i ja više nismo bili intimni, jedva da smo bili uljudni, ali ja sam
imala druge alternative. Razmišljala sam o razvodu, ali za to je
potrebna hrabrost, a ja sam bila kukavica. Iznenada se pojavio neko ko je
bio dobar prema meni, neko ko me je smatrao atraktivnom i poželjnom.
Zbog toga što je to bilo zabranjeno, zbog toga što je bilo pogrešno, zbog toga
je bilo uzbudljivo.“
Vanesa je osetila kako je suze peku u očima. Morala je da zna, da
razume. „Bila si usamljena.“
,,Oh, bože, jesam.“ Loretin glas je bio isprekidan. Skupila je usne. „To nije
izgovor...“
„Ne želim izgovore. Želim da znam kako si se osećala.“
„Izgubljeno“, prošaputala je. „Prazno. Osećala sam kao da mi je život
gotov, Želela sam nekoga kome ću ponovo biti potrebna, ko će da me grli. Da
mi govori lepe stvari, čak i ako su bile laži.“ Odmahnula je glavom, a kada
je ponovo progovorila, glas joj je bio snažniji. „To je bilo pogrešno, Vanesa,
isto kao što je bilo pogrešno što smo tvoj otac i ja žurili zajedno, a da nismo
dobro pogledali stvari.“ Vratila se do kreveta i uzela Vanesinu ruku. „Želim
da to bude drugačije u tvom slučaju. Biće drugačije.
Povlačiti se pred nečim što je dobro za tebe je podjednako budalasto
kao i juriti u nešto pogrešno.“
„A kako da znam razliku?“
„Znaćeš.“ Malo se osmehnula. „Bio mi je potreban skoro ceo život da to
shvatim. Sa Hamom sam znala.“
„To nije...“ Plašila se da pita. „Ham nije bio... nije bio taj?“
„Taj pre mnogo godina? Oh, ne. On nikada ne bi izdao Emili. Voleo ju je.
To je bio neko drugi. Nije bio dugo u gradu, tek nekoliko meseci.
Pretpostavljam da je nekako zbog toga za mene to bilo lakše. Bio je
stranac, neko ko me nije poznavao, ko nije mario. Kada sam prekinula,
nastavio je dalje.“
„Prekinula si? Zašto?“
Od svih stvari koje su se dogodile ranije, Loreta je znala da je ta najteža.
„To je bilo uoči mature. Bila sam na spratu sa tobom. Sećaš se koliko si bila
uznemirena?“
„Namestio je da Brejdi bude uhapšen.“

140
 Knjige:Club Books
„Znam.“ Pojačala je stisak na Vanesinoj ruci. „Kunem ti se da to tada
nisam znala. Konačno sam te ostavila samu jer ti je bilo potrebno da budeš
sama. Ja sam razmišljala šta ću sve da kažem Brejdiju Takeru kad
ga uhvatim. I dalje sam bila uznemirena kad je tvoj otac stigao kući. Ali on je
bio modar, potpuno pomodreo. Tada je sve izašlo na videlo. Bio je besan
zato što je šerif pustio Brejdija, zato što je Ham došao i napravio haos.“
Pustila je Vanesine ruke koje su sad pritiskale oči. I „Bila sam užasnuta.
Nikada nije odobravao Brejdija - znala sam to. Ali nikada ne bi odobravao
bilo koga ko bi ometao planove koje je on imao za tebe. A ipak to - to je bilo
tako iznad svega što sam mogla da zamislim. Takerovi su bili naši prijatelji, i
svako ko je imao oči je mogao da vidi da ste ti i Brejdi bili zaljubljeni.
Priznajem da sam se brinula oko toga da li ćete voditi ljubav, ali pričali smo
o tome i ti si delovala veoma razumno. U svakom slučaju, tvoj otac je
besneo, a ja sam bila toliko ljuta, toliko razjarena zbog njegove
bezosećajnosti, da sam izgubila kontrolu. Rekla sam mu ono što sam
pokušavala da sakrijem nekoliko nedelja. Bila sam trudna.“
„Trudna“, ponovila je Vanesa. „Ti - oh, bože.“
Loreta se uspravila i počela da šeta po sobi. „Mislila sam da će da poludi,
ali umesto toga bio je miran. Smrtno miran.“ Nije bilo koristi od toga da
ćerki ponavlja kako ju je sve nazivao tim mekim, kontrolisanim glasom.
„Rekao je da ne dolazi u obzir da ostanemo zajedno. Podneće zahtev za
razvod. I odvešće te. Što sam više vikala, molila, pretila, on je bivao sve
mirniji. On će te odvesti zato što će on biti taj koji će ti pružiti odgovarajuću
brigu. Ja sam bila - pa bilo je jasno šta sam ja bila.
Već je bio kupio karte za Pariz. Dve karte. Nisam znala za to, ali on je
svakako planirao da te odvede. Ja nisam imala pravo da kažem ništa, da
uradim bilo šta da ga sprečim jer bi me u suprotnom on razvukao kroz
suđenje za dodelu starateljstva na kome bi pobedio kada bi izašlo na videlo
da nosim kopile drugog čoveka.“ Tada je tiho počela da plače. „Da se nisam
složila, čekao bi da se dete rodi, a onda bi podneo prijavu protiv mene
kao nepodobne majke. Zakleo se da će mu životna misija biti da mi oduzme i
to dete. I da ostanem bez ičega.“
„Ali ti...on nije mogao...“
„Jedva da sam izašla negde van okruga, a kamoli iz zemlje. Nisam znala
šta bi mogao da uradi. Sve što sam znala je da ću da izgubim jedno dete, a
možda i oba. Ti si išla u Pariz, da vidiš sve te predivne stvari, da sviraš na
svim tim fantastičnim pozornicama. Bila bi neko i imala bi nešto.“ Okrenula
je leđa, natopljenih obraza. „Bog mi je svedok, Vanesa, da ne znam da li sam
pristala zato što sam mislila da je to ono što želiš, ili zato što sam se plašila
da uradim bilo šta drugo.“
„Nije ni važno.“ Ustala je i otišla do majke. „Više nije važno.“

141
 Knjige:Club Books
„Znala sam da ćeš me mrzeti...“
„Ne, ne mrzim te.“ Zagrlila je Loretu i privila je uz sebe. „Ne bih mogla. A
beba“, promrmljala je. „Hoćeš li da mi kažeš šta si uradila?“
Žalost, sveža i živa, protutnjila je kroz nju. „Imala sam pobačaj, oko
trećeg meseca. Izgubila sam vas oboje, znaš. Nikada nisam imala sve te bebe
o kojima sam nekada sanjala.“
,,Oh, mama.“ Vanesa se ljuljala i puštala sopstvene suze da teku. „Žao mi
je. Mnogo mi je žao. To mora da je bilo užasno za tebe. Užasno teško.“
Čvrsto je prislonila obraz uz Vanesin. „Nije bilo dana da ne pomislim na
tebe i koliko mi nedostaješ. Da sam mogla da uradim sve ponovo...“
Ali Vanesa je odmahnula glavom. „Ne, ne možemo da vratimo prošlost.
Počećemo od sada.“

142
 Knjige:Club Books

12.

Sedela je u garderobi, okružena cvećem, njegovim mirisom i bojama.

Jedva da ga je primećivala. Nadala se, možda glupavo, da je jedan od
predivnih buketa, jedan od elegantnih aranžmana poslao Brejdi.
Ali dobro je znala.
Nije došao na aerodrom da je isprati. Nije je pozvao da joj poželi sreću,
niti da joj kaže da će mu nedostajati dok bude odsutna. To nije bilo u
njegovom stilu, pomislila je Vanesa dok je proučavala svoj odraz u
ogledalu. Nikada nije bilo. Kada je Brejdi Taker bio ljut, bio je ljut. Nije
pravio pristojne i civilizovane uvertire. Jednostavno je ostajao ljut.
Imao je pravo, priznala je. Savršeno je imao pravo.
Uostalom, ona ga je ostavila. Otišla je kod njega, predala mu se, vodila
ljubav sa njim sa svom strašću i obećanjima koje žena može da nagovesti
muškarcu. Ali se suzdržala od reći. I time je sputala sebe.
Zbog toga što je bila uplašena, mislila je sada. Od pravljenja te užasne
životne greške. Nikada ne bi razumeo da je njena opreznost bila tu zbog
njega koliko i zbog nje.
Sada je shvatala, nakon što je saslušala majku. Greške mogu da se
naprave iz najboljih namera, ali i iz najgorih.
Bilo je prekasno da pita oca, da pokuša da razume njegova osećanja,
njegove razloge.
Samo se nadala da za nju nije kasno.
Gde su sada bili oni, ona deca koja su se volela snažno i ludački? Brejdi
je imao svoj život, svoje veštine i svoje odgovore. Svoju porodicu, svoje
prijatelje, svoj dom. Od plahovitog, ljutitog dečaka postao je čovek
sa integritetom i ciljem.
A ona? Vanesa je zurila u svoje ruke i raširila duge, nadarene prste.
Imala je svoju muziku. To je bilo sve što je ikada zaista imala, a što je
pripadalo samo njoj.

143
 Knjige:Club Books
Da, sada je razumela, možda i više nego što je želela, majčine propuste i
očeve greške. Oni su je, svako na svoj način, voleli. Ali ta ljubav nije od njih
napravila porodicu, Niti je ikoga od njih troje učinila srećnim.
Dakle, dok je Brejdi puštao korenje u plodnom zemljištu grada, gde su
oboje odrasli, ona je bila sama u garderobi ispunjenoj cvećem i spremala se
da stupi na još jednu binu.
Kada je čula kucanje na vratima, gledala je kako se odraz u ogledalu
osmehuje. Predstava počinje mnogo pre nego što se upali glavno svetlo.
,,Napred.“
,,Vanesa.“ Predivna princeza Gabrijela u plavoj svilenoj haljini ušla je
unutra.
,,Vaše visočanstvo.“ Pre nego što je mogla da ustane i da joj se pokloni,
Gabrijela joj je mahnula da sedne, gestom koji je u isto vreme bio kraljevski
i prijateljski.
„Molim te ne ustaj. Nadam se da te ne uznemiravam.“
„Naravno da ne. Mogu li da Vas ponudim vinom?“
„Samo ako i ti piješ.“ Iako su je stopala bolela nakon napornog dana na
nogama, samo malo je uzdahnula kad je sela na stolicu. Bila je rođena kao
plemkinja, a plemići su naučeni da se ne žale. „Danas je bio tako naporan
dan da nisam imala prilike ni da te vidim i da se uverim da ti je udobno.“
„Nikome ne može da bude neudobno u Vašoj palati, visočanstvo.“
„Gabrijela, molim te.“ Prihvatila je čašu vina. „Same smo.“ Kratko je
razmislila o tome da skine cipele, ali je ipak odustala. „Htela sam da ti se
ponovo zahvalim što si pristala da sviraš večeras. To je tako značajno.“
„Uvek je zadovoljstvo svirati u Kordini.“ Svetla oko ogledala su činila da
perle na Vanesinoj beloj haljini titraju. „Počastvovana sam što si želela da
me uključiš.“
Gabrijela se brzo nasmejala pre nego što je otpila. „Ljuta si što sam te
uznemiravala dok si bila na odmoru.“ Zabacila je unazad pramen svoje kose
boje crvenog zlata. ,,I ne krivim te. Ali zbog ovoga sam imala pravo
da budem nepristojna i bezobzirna.“
Vanesa je morala da se osmehne. Bila kraljevske krvi ili ne, u društvu
princeze Gabrijele je bilo lako. „Počastvovana i ljuta. Nadam se da će
večerašnja priredba postići ogroman uspeh.“
„Hoće.“ Na manje nije pristajala. ,,Iv - znaš moju snaju?“
„Da, srela sam se sa njenim visočanstvom već nekoliko puta.“
„Ona je Amerikanka - dakle, uporna. Ona mi je bila velika pomoć.“
,,I tvoj muž je takođe Amerikanac?“

144
 Knjige:Club Books
Gabrijeline oči boje topaza su zasijale. „Da, Riv je takođe uporan. Ove
godine smo uključili i decu, prilično, pa je sve još više ličilo na cirkus nego
obično. Moj brat Aleksander je bio odsutan nekoliko nedelja, ali se vratio na
vreme da ga upregnemo.“
„Nemilosrdna si prema porodici, Gabrijela.“
„Najbolje je biti nemilosrdan sa ljudima koje voliš.“ Videla je nešto, neki
oblak koji se promaljao u Vanesinim očima. Doći će do toga. „Hana se
izvinjava što neće biti iza pozornice pre tvog nastupa. Benet malo drami oko
nje.“
„Tvoj mlađi brat ima pravo da drami kad mu je žena na ivici da se
porodi.“
„Hana se interesovala za tebe, Vanesa.“ Gabrijela nije mogla da odoli da
se ne osmehne. ,,S obzirom da je tvoje ime povezivano sa Benetovim pre
nego što se oženio.“
Kao i sa pola ženske populacije slobodnog sveta, pomislila je Vanesa, ali
je zadržala učtiv osmeh. „Njegovo visočanstvo je bio najšarmantnija
pratnja.“
„Bio je baraba“
„Ukroćen od strane predivne lejdi Hane.“
„Ne baš ukroćen, ali suzdržan.“ Princeza je ostavila svoju čašu na stranu.
„Bilo mi je žao kada nas je tvoj menadžer obavestio da nećeš provesti više
od dva dana u Kordini. Prošlo je toliko dugo otkad si nas poslednji put
posetila.“
„Nema mesta u kome sam se osećala više dobrodošlom.“ Igrala se
laticama bele ruže. „Sećam se poslednjeg puta kad sam bila ovde, i
predivnog dana koji sam provela na tvojoj farmi sa tvojom porodicom.“
„Voleli bismo da te ponovo imamo za sebe, kad god to tvoj raspored
dozvoli.“ Saosećajna po prirodi, pružila je ruku. „Jesi li dobro?“
„Jesam, hvala. Prilično dobro.“
„Izgledaš predivno, Vanesa, možda čak i više zbog te tuge u očima.
Razumem taj pogled. Jednom sam ga videla u ogledalu, pre ne tako mnogo
godina. Izazivaju ga muškarci. To im je jedna od najboljih veština.“ Prsti su
joj se ispreplitali sa Vanesinim. „Mogu li da ti pomognem?“
„Ne znam.“ Pogledala je u njihove spojene ruke, a onda u Gabrijeline
nežne i strpljive oči. „Gabrijela, mogu li da te pitam šta ti je najvažnija stvar
u životu?“
„Moja porodica “
„Da.“ Osmehnula se. „Tvoja priča je tako romantična. To kako si
upoznala i zaljubila se u svog muža.“

145
 Knjige:Club Books
„Kako vreme prolazi, postaje sve romantičnija i sve manje traumatična.“
„On je Amerikanac, bivši policajac?“
„Na neki način.“
„Da si morala da se odrekneš svoje pozicije, pa i svog nasleđa da bi se
udala za njega, da li bi to učinila?“
„Da. Ali sa velikim bolom. Da li taj muškarac traži da se odrekneš nečega
što je veliki deo tebe?“
„Ne, on ne traži da se bilo čega odreknem. A opet, traži sve.“
Gabrijela se ponovo osmehnula. „To je još jedna veština koju poseduju.“
„Saznala sam neke stvari o sebi, o svojoj prošlosti, svojoj porodici, koje
je veoma teško prihvatiti. Nisam sigurna, ako dam tom čoveku ono što želi,
za sada, da tom pogodbom neću obmanuti i sebe i njega.“
Gabrijela je ćutala jedan trenutak. „Znaš moju priču, veoma dobro je
dokumentovana. Nakon što sam kidnapovana i nakon što sam izgubila
pamćenje, gledala sam u lice svoga oca i nisam ga prepoznavala. U očima
svoje braće videla sam oči stranaca. Koliko god da me je to povredilo, njih je
povredilo još više. Ali morala sam da pronađem sebe, da otkrijem sebe u
najosnovnijim stvarima. To je veoma zastrašujuće, veoma uznemirujuće.
Ja nisam strpljiva niti umerena osoba.“
Vanesa je uspela da se nasmeje još jednom. „Čula sam neke glasine.“
Gabrijela se nasmejala, uzela svoje vino i ponovo otpila. „Napokon sam
prepoznala samu sebe. Napokon sam pogledala u svoju porodicu i
poznavala sam ih. Ali drugačije“ rekla je pokazujući. „To nije lako
objasniti. Ali kad sam ih ponovo prepoznala, kad sam ih ponovo zavolela, to
je bilo sa drugačijim srcem. Kakve god mane da su imali, kakve god greške
da su pravili, kako god da su me ranili u prošlosti, ili ja njih, to više nije bilo
važno.“
„Hoćeš da kažeš da si zaboravila prošlost.“
Brzo je odmahnula glavom, a njeni dijamanti su zablistali. „Prošlost nije
bila zaboravljena. Ne može da bude. Ali mogla sam da gledam na nju drugim
očima. Zaljubljivanje nije bilo tako teško nakon ponovnog rođenja.“
„Tvoj muž je srećan čovek.“
„Jeste. Često ga na to podsećam.“ Ustala je. „Bolje da te pustim da se
spremiš.“
„Hvala ti.“
Gabrijela je zastala na vratima. „Možda ćeš me kada sledeći put dođem u
Ameriku, pozvati da provedem dan u tvojoj kući.“
„Sa velikim zadovoljstvom.“
,,I upoznaću tog čoveka.“

146
 Knjige:Club Books
„Da.“ Vanesa se kratko i lagano osmehnula. „Mislim da hoćeš.“
Kada su se vrata zatvorila, ponovo je sela. Veoma polako je okrenula
glavu dok se nije susrela sa ogledalom okruženim blistavim lampama.
Videla je tamnozelene oči, usne pažljivo našminkane zagasitoružičastim
ružem. Obilje kestenjaste kose. Bledu kožu i delikatne crte. Videla je
muzičarku. I ženu.
„Vanesa Sekston“, promrmljala je uz blag osmeh.
Iznenada je znala zašto je tamo, zašto izlazi na binu. I zašto će, kada
završi, otići kući.
Kući.

Bilo je previše vruće za tridesetogodišnju budalu da na popodnevnom

suncu igra košarku. To je Brejdi rekao sebi dok je skakao i ubacio još jedan
koš.
Iako su deca bila na letnjem raspustu, imao je ceo teren i park za sebe.
Očigledno su deca bila razumnija od doktora sa ljubavnim jadima.
Temperatura se možda neuobičajeno penjala preko trideset stepeni, a
vlažnost je možda odlučila da prati taj rast, ali Brejdi je smatrao da je
znojenje na terenu bilo mnogo bolje nego prepuštanje mračnim mislima
kod kuće u samoći!
Zašto je dođavola uzeo slobodan dan?
Posao mu je bio potreban. Bilo mu je potrebno da ispuni vreme.
Bila mu je potrebna Vanesa.
To je bilo nešto što će morati da prevaziđe. Brzo je driblao loptu i
napravio pogodak ispod koša. Lopta se zavrtela po obruču koša, a onda
propala kroz njega.
Video je Vanesine slike. Bile su svuda na prokletoj televiziji, i svuda po
novinama. Ljudi u gradu nisu bili u stanju da umuknu, i samo su pričali o
tome - o njoj - cela dva dana.
Voleo bi da je nikada nije video u toj svetlucavoj beloj haljini, sa kosom
koja joj se spuštala niz leđa, sa tim predivnim prstima koji su trčali preko
dirki i milovali ih, praveći od njih neverovatnu muziku.
Njenu muziku, pomislio je sad. Istu onu kompoziciju koju je svirala
tog dana kada je ušao u njenu kuću i zatekao je kako ga čeka.
Njena kompozicija. Završila ju je.
Baš kao što je završila sa njim.
Zakačio je svoje hirurške prste na obruč.
Kako je mogao da očekuje od nje da će da se vrati u maleni grad, kao
njegova školska ljubav? Kraljevska porodica joj je aplaudirala. Mogla je da
147
 Knjige:Club Books
se seli iz mesta u mesto bez problema. Sve što je on imao da joj ponudi je
bila kuća u šumi, nevaspitan pas i povremena domaća hrana umesto
lekarskih usluga.
To je bilo besmisleno, pomislio je zlobno kada se lopta zabila u tablu i
odbila od nje. Niko je nikada neće voleti onako kao što ju je voleo on, kao što
ju je voleo celog prokletog života. A ako mu ikada ponovo padne šaka, čuće
sve o tome. Kad uši konačno prestanu da joj zvone, biće joj potreban
otorinolaringolog.
„Zaveži“, odbrusio je Kongu kad je pas počeo da laje u kratkim veselim
tonovima. Bio je bez daha, pomislio je Brejdi dok je išao ka ivici terena. Van
kondicije. I - pošto je lopta udarila u obruč i odbila se od njega - bez sreće.
Stao je u centar, spremao se da zakuca loptu i zakopao se u mestu.
Tamo se pojavila ona, u onom prokleto kratkom šortsu i sa izgovorom
za bluzu koja joj je prelazila tik ispod grudi, noseći flašu soka od grožđa sa
prepredenim osmehom na licu.
Obrisao je znoj sa očiju. Vrućina, njegovo raspoloženje i činjenica da nije
spavao dva dana, možda su bili dovoljni da mu izazovu halucinacije. Ali to
mu se nije dopalo, ni najmanje.
„Zdravo, Brejdi.“ Iako joj je srce snažno udaralo u rebra, obuzdala je svoj
glas. Želela je da bude ležeran i tih, i tek pomalo uobražen. „Izgledaš kao da
ti je užasno vruće.“ Gledajući ga pravo u oči, Vanesa je otpila dugi gutljaj iz
flaše, prevukla jezik preko gornje usne i došetala do njega. „Hoćeš gutljaj?“
Mora da je ludeo. Nije više imao osamnaest godina. Ali mogao je da oseti
njen miris. Taj lagani, zavodljivi miris. Osećao je grubu gumu lopte u
rukama, i znoj koji mu je kapao preko golih grudi i leđa. Dok ju je
posmatrao, sagnula se da pomazi psa. I dalje povijena, zabacila je kosu
preko ramena i uputila mu jedan od onih izazovnih pogleda sa strane.
„Fin pas.“
„Šta to, dođavola, radiš?“
„Krenula sam u šetnju.“ Uspravila se, a onda ponovo nagnula flašu na
usne i iskapila je pre nego što ju je praznu bacila u obližnju kantu. „Trebalo
bi da poradiš na udici.“ Napućila je usne. „Zar nećeš da me zgrabiš?“
„Ne.“ Nije bio siguran da li bi je poljubio ili zadavio kada bi je zgrabio.
„Oh.“ Osetila je kako joj samopouzdanje koje je skupljala tokom celog
leta i beskrajne vožnje do kuće isparilo. „Da li to znači da me ne želiš?“
„Dođavola sa tobom, Vanesa!“
Boreći se sa suzama, okrenula se. Ovo nije bilo vreme za suze. Niti za
ponos. Njen mali trik koji je trebalo da smekša njegova osećanja je bio
očigledna greška. „Imaš svako pravo da budeš ljut.“

148
 Knjige:Club Books
„Ljut?“ Bacio je loptu. Pas je oduševljeno potrčao za njom. „To čak nije ni
blizu da objasni kako se osećam. Kakvu to igru igraš?“
„To nije igra.“ Okrenula se ponovo ka njemu, bistrih očiju. „Nikada nije
bila igra. Volim te, Brejdi.“
Nije znao da li su mu njene reči raspolutile srce ili ga zalečile. „Puno ti je,
prokleto, trebalo da mi to kažeš.“
„Trebalo mi je koliko mi je trebalo. Žao mi je što sam te povredila.“ Njen
dah je bio na ivici da se u svakom trenutku prekine i da je osramoti. „Ako
odlučiš da želiš da pričaš sa mnom, biću kod kuće “
Uhvatio ju je za ruku. „Nemoj da mi okrećeš leđa. Nemoj više nikad da
mi okreneš leđa i odeš.“
„Ne želim da se svađam sa tobom.“
„Teško. Vratiš se ovamo, protreseš me. Očekuješ od mene da pustim da
stvari budu kao što su bile. Da stavim po strani ono što želim i što mi je
potrebno. Da gledam kako me po drugi put napuštaš, bez obećanja,
bez budućnosti. Neću to da radim. Sve ili ništa, Van, počevši od sada.“
„Slušaj me.“
„Dođavola sa tobom!“ Tada ju je zgrabio, ali u tom poljupcu nije bilo
nespretnosti. Poljubac je bio vreo i halapljiv, Bilo je u njemu bola koliko i
užitka. Baš kao što je i želeo da bude.
Opirala se, besna što je koristio silu. Ali njegovi mišići su bili poput
gvožđa, glatki od znoja usled vežbanja i vrućine. Silina koja je gorela u
njemu je bila moćnija od bilo koje koju je ranije spoznala, a potreba koja je
pulsirala u njemu je bila još više mahnita.
Kada ju je konačno pustio, bila je bez daha. I spremna da ga udari, da
nije videla mračni očaj u njegovim očima.
„Odlazi, Van“, rekao je čvrsto. „Ostavi me na miru.“
„Brejdi.“
„Odlazi.“ Ponovo ju je zgrabio, a mračna silina mu je još uvek titrala u
očima. „Nisam se toliko promenio.“
„A nisam ni ja.“ Čvrsto je stala. ,,Ako si završio sa izigravanjem mačo
idiota, hoću da me saslušaš.“
„Dobro. Preći ću u hlad.“ Okrenuo se od nje, zgrabio peškir sa terena i
protrljao glavu dok je išao ka travi.
Požurila je za njim. „Nemoguć si kao što si uvek bio.“
Nakon brzog i drskog pogleda, seo je u senku ispod hrasta. Da bi
odvukao pažnju psu, uzeo je zgodan štap i bacio mu ga. ,,Pa?“
„Pa se pitam kako sam dođavola uspela da se zaljubim u tebe. Dvaput.“
Napravila je dubok, pročišćujući udah. Ovo nije išlo onako kako se nadala.

149
 Knjige:Club Books
Tako da će pokušati ponovo. „Žao mi je što nisam umela da objasnim sebe
na adekvatan način pre nego što sam otišla.“
„Objasnila si dovoljno dobro. Ne želiš da budeš nečija žena.“
Stisla je zube.
„Mislim da sam rekla da ne znam kako da budem, i da ne znam da li
želim da budem. Moj najbliži primer je bio primer moje majke, a ona je
bila očajna i nesrećna žena. A ja sam se osećala beskorisno i nesigurno.“
„Zbog kaserola sa tunjevinom.“
„Ne, dođavola, ne zbog kaserola sa tunjevinom, nego zato što nisam
znala da li ću moći da podnesem da budem supruga i žena, majka i
muzičarka. Nisam došla do sopstvene definicije nijednog od tih pojmova.“
Namrštila se ka njemu. „Nisam zapravo imala prilike da budem ništa od
toga.“
„Bila si žena i muzičarka.“
„Bila sam ćerka svog oca. Pre nego što sam se vratila ovde, nikada nisam
bila ništa drugo.“ Potresena, sela je pored njega. „Nastupala sam na zahtev,
Brejdi. Svirala sam muziku koju je on birao, išla tamo gde me je on slao. I
osećala šta je on želeo da osećam.“
Duboko je uzdahnula i pogledala na drugu stranu u udaljene Blu Ridž
planine. „Ne mogu da ga krivim zbog toga. Zasigurno ne želim - ne sad. Bio
si u pravu kad si rekao da se nikada nisam raspravljala sa njim. To je moja
krivica. Da jesam, možda bi se stvari promenile. Nikada neću znati.“
„Van...“
„Ne, pusti me da završim. Molim te. Provela sam puno vremena
razmišljajući o svemu ovome.“ Još uvek je mogla da oseti njegov bes, ali ju je
ohrabrilo to što nije povukao ruku kada ju je dodirnula. „Moj povratak
ovamo je bio prva stvar koju sam učinila potpuno sama za ovih dvanaest
godina. A čak ni to zapravo nije bio moj izbor. Morala sam da se vratim.
Nedovršena priča.“ Ponovo ga je pogledala i nasmešila mu se. „Nije trebalo
da i ti budeš deo toga. A kada si postao, bila sam još više zbunjena.“
Zastala je da bi čupnula travu i osetila njenu mekoću među prstima. „Oh,
želela sam te! Čak i dok sam bila ljuta, dok sam još bila povređena, želela
sam te. Možda je to bio deo problema. Nisam mogla da razmišljam jasno u
tvojoj blizini. Mislim da to nikada nisam mogla. Stvari su se tako brzo otrgle
kontroli. Kada si pričao o braku, shvatila sam da nije dovoljno da samo
želim. Da samo uzmem.“
„Nisi samo uzimala.“
„Nadam se da nisam. Nisam želela da te povredim. Nikada. Možda sam
se, na neki način, previše jako trudila da to ne uradim. Znala sam da ćeš biti
uznemiren što idem u Kordinu da nastupim.“
150
 Knjige:Club Books
Ponovo je bio miran. Nakon lude vožnje toboganom u koji je upregla
njegove emocije, njegov bes je sam sebe sagoreo. „Ne bih ti tražio da se
odrekneš svoje muzike, Van. Niti svoje karijere.“
„Ne, ne bi.“ Ustala je i izašla iz senke na sunce, a on ju je pratio. „Ali ja
sam se plašila da ću da se odreknem svega, bilo čega, da bih ti ugodila. A da
jesam, ne bih postojala. Ne bih postojala, Brejdi.“
„Volim ono što jesi, Van.“ Rukama ju je lagano obuhvatio oko ramena.
„Ostalo su samo detalji.“
„Ne,“ Okrenula se. Oči su joj bile strastvene, a stisak čvrst. „Tek kada
sam ponovo otišla, počela sam da shvatam od čega sam se povlačila i ka
čemu sam želela da idem. Celog života sam radila ono što bi mi bilo
rečeno da radim. Odluke su donete za mene. Izbor nikada nije bio u mojim
rukama. Ovog puta, sama sam odlučila. Odabrala sam da odem u Kordinu.
Odabrala sam da nastupim. A kada sam stajala iza bine, čekala sam da
se pojavi strah. Čekala sam da mi se stomak zgrči, da se preznojim i da me
uhvati nesvestica. Ali to se nije desilo.“ U očima su joj blistale suze na
sunčevoj svetlosti. „Osećaj je bio predivan. Ja sam se osećala predivno.
Želela sam da zakoračim na binu, ispred reflektora. Želela sam da sviram i
da me slušaju hiljade ljudi. Ja sam želela. I to je sve promenilo.“
„Drago mi je zbog tebe.“ Prešao je šakama niz njene ruke pre nego što se
udaljio. „Jeste. Bio sam zabrinut.“
„Bilo je veličanstveno.“ Obgrlila je svoje ruke i okrenula se. „U svom srcu
sam osetila da nikada nisam svirala bolje. To je bila takva...sloboda. Znam da
mogu da se vratim na svaku binu, u svaku dvoranu i da ponovo sviram
tako.“ Okrenula se ponovo ka njemu, veličanstvena na sunčevoj svetlosti.
„Znam to.“
„Drago mi je zbog tebe“, ponovio je. „Mrzeo sam pomisao da nastupaš
pod stresom. Nikada ne bih mogao da ti dozvolim da ponovo sebi izazoveš
bolest, Van, ali sam zaista to mislio kad sam rekao da ti ne bih tražio da
se odrekneš svoje karijere.“
„To je lepo čuti.“
„Dođavola, Van, želim da znam da ćeš da mi se vratiš. Znam da kuća u
šumi ne može da se poredi sa Parizom i Londonom, ali želim da mi kažeš da
ćeš se na kraju turneje vratiti. Da ćemo imati zajednički život onda kad si
ovde, da ćemo imati porodicu. Želim da me zoveš da idem sa tobom kad god
sam u mogućnosti.“
,,I bih“, rekla je. „Obećala bih to, ali...“
Bes mu je ponovo zatreperio. „Ovog puta nema ali.“
„ Ali“, ponovila je izazivajući ga pogledom. „Ne idem ponovo na turneju.“
„Ali sad si rekla...“

151
 Knjige:Club Books
„Rekla sam da bih mogla da nastupam i hoću. Ponekad, ako mi se
posebno dopadne neka ponuda, i ako budem mogla lepo da je uklopim sa
ostatkom svog života.“ Nasmejala se i uzela ga za ruke. „Važno mi je da
znam da mogu da nastupam onda kad želim i kad odaberem. Oh, ne samo da
mi je važno, Brejdi. To je kao da sam iznenada shvatila da sam stvarna
osoba. Osoba kakva nisam imala prilike da budem od svoje šesnaeste
godine. Pre nego što sam izašla na binu ovog puta, pogledala sam u
ogledalo. Znala sam ko sam i dopalo mi se ko sam. Zato se umesto straha
kad sam stupila na scenu, javila samo radost.“
Mogao je to da vidi u njenim očima. I još toga. „Ali vratila si se.“
„Odabrala sam da se vratim.“ Stegla mu je prste. „Morala sam da se
vratim, Možda bude drugih koncerata, Brejdi, ali želim da komponujem, da
snimam. I koliko god da me ta činjenica i dalje čudi, želim da podučavam.
Sve te stvari mogu da radim ovde. Posebno ako je neko voljan da doda
muzički studio kući koju gradi.“
Zatvorio je oči i prineo njene ruke svojim usnama. „Mislim da možemo
to da sredimo.“
„Želim da ponovo upoznam svoju majku - i da naučim da kuvam. Ali ne
suviše dobro, da se ne navučeš.“
Sačekala je da je ponovo pogleda. „Biram da se vratim ovamo, da se
vratim tebi. Možda jedina stvar koju nisam odabrala je da te volim.“
Osmehnula se i uokvirila mu lice svojim rukama. „To se prosto dogodilo, ali
mislim da mogu da živim sa tim. I zaista te volim, Brejdi, više nego juče.“
Prislonila je usne na njegove. Da, više nego juče, shvatila je. To je bilo
bogatije, dublje, ali sa svom energijom i nadom mladosti.
„Pitaj me ponovo“, prošaputala je. „Molim te.“
Bilo mu je teško da se udalji od nje makar i toliko da može da je pogleda
u oči. „Šta da te pitam?“
„Dođavola, Brejdi!“
Usne su mu se izvile i prelazile preko njene kose. „Pre nekoliko minuta
sam bio ljut na tebe.“
,,Znam.“ Njen uzdah je treperio zadovoljstvom. ,,Oduvek sam mogla da
te vrtim oko malog prsta.“
,,Da.“ Nadao se da će nastaviti to da radi narednih pedeset-šezdeset
godina. „Volim te, Van.“
,,I ja tebe volim. A sad me pitaj.“
Udaljio se držeći ruke na njenim ramenima. „Želim da to uradim kako
treba ovog puta. Nema prigušene svetlosti, nema muzike.“
„Staćemo u senku i ja ću da pevušim

152
 Knjige:Club Books
„Nervozna si, zar ne?“ Nasmejao se i ponovo je ovlaš poljubio. ,,I dalje
nemam prsten.“
„Da, imaš.“ Došla je naoružana i spremna. Posegla je u džep i izvadila
prsten sa malenim smaragdom. Videla je kako se Brejdijev izraz lica menja
kad ga je video i prepoznao.
„Sačuvala si ga“, promrmljao je pre nego što je podigao pogled ka njoj,
Sve što je osećao iznenada se udvostručilo.
„Naravno.“ Stavila ga je na dlan njegove ruke. „Ranije je upalilo. Zašto ne
probaš ponovo?“
Ruka mu nije bila mirna. Kao ni ranije. Gledao ju je. Video je obećanje u
njenim očima koje je se protezalo dalje od jedne decenije. I to je bila
apsolutna novost. „Hoćeš li da se udaš za mene, Van?“
„Da.“ Nasmejala se i oterala suze trepnuvši. „Oh, da!“ Stavio joj je prsten
na ruku. I dalje joj je odgovarao.

*****

Scan i obrada: Knjige.Club Books

153