Journal of Child Psychotherapy, Vol 24. No2 1998: 253-66.

Rvanje sa olujom: pristup razumevanju ADD/ADHD

Eileen Orford, London

Sažetak: Cilj ovog članka je da ukaže na teškoće u odredjenju dijagnoze ADD/ADHD. Pokazuje da je
to suviše često dijagostikovano stanje, a pogrešna dijagnoza vodi nedelotvornom tretmanu. Članak teži
da pokaže paralelizam razumevanja ovog poremećaja u dečjoj psihoterapiji i neurobiloškim nalazima,
što se odnosi na suštinu poremećaja, kao i da ukaže na preduslove za njegov uspešan tretman.

Ključne reči ADD/ADHD: neurobiološki pristup; regulacija emocija; dijagnoza; tretman.

UVOD

Naslov ovog članka dolazi iz poeme Longfeloua “Gradjenje broda” (1849). U njemu se opisuje
brižljivi process u konstruisanju broda , da bi on mogao da plovi po talasima i da se “rve sa olujom”.
Deci je neophodna istovetna briga, da bi mogla da izlaze na kraj sa usponima i padovima u
životu, te da ovladavaju vrtlozima osećanja koje različita iskustva u njima evociraju. Deca sa
ADD/ADHD izgleda da otelotvoruju doživljaj da su bacana talasima, na milost i nemilost olujama, da
ne mogu da se suočavaju ni sa životom ni sa samima sobom.
Ovaj članak nudi jedan način razmišljanja o takvoj deci i izvesne putokaze kako im pomoći da
ovladaju sobom. Ovaj članak se odnosi na previše aktivnu i nervoznu decu, kojoj je teško da se se
skrase, usmere i koncentrišu na bilo šta. Ona na sve odgovaraju impulsivno, bez razmišljanja. To su
tipična “problematična deca” i to je za njih uobičajeno stanje stvari. Kada su deca ovakva duže vreme,
to postaje problem za roditelje, koji sami postaju agitirani i zabrinuti za kapacitet svoje dece da se
nečemu posvete i da misle. Jednako to može da bude uznemirujuće za njihove mirnije sestre ili braću,
kao i za drugove/drugarice iz odeljenja.
Nedostatak kapaciteta da se koncentrišu i da slušaju, može imati duboke reperkusije na
školovanje, gde se problem najčešće prvo i zapaža. Ovakva deca su na svim stranama u problemu i
njhove porodice su očajne, hoće li se ikada skrasiti, napredovati i dostići ono uobičajeno u školi i u
životu.
Ovakva lista briga zvuči veoma poznato velikom broju roditelja i stručnjacima koji se
profesionalno bave decom. Ovakve teškoće se mogu pojaviti u različitim periodima života kod mnogo
dece, a samo kod neke dece su stalno prisutne. Ova druga deca se javljaju stručnjacima dečje i
adolescentne psihijatrije i njihovi simptomi se nagomilavaju unutar ove dijagnostičke kategorije, sa
obe strane Atlantika. Ove klasifikacije takodje prouzrokuju brige mnogim roditeljima manje
poremećene dece, kao i da donose olakšanje što nisu samo njihova deca u problemu, već ga dele sa
velikim brojem slučajeva o kojima govore profesionalci koji se tom decom bave, koji su mu i dali
postojeći naziv. Kao rezultat toga javlja se preterivanje u davanju dijagnoza ADD/ADHD. Jedva da je
iznenadjujuće, što su mnogi roditelji zahvalni što postoji medicinska dijagnoza i uporno traže
medikamentozni tretman, koji se pruža deci koja manifestne simptome pokazuju skoro sve vreme i
imaju zbog njih krupne probleme.
Pošto su brojna deca koja pokazuju razdražljivost i zabrinutost, u nekom periodu svog
detinjstva, mi takodje možemo biti u iskušenju da oni stvarno i zaslužuju tu dijagnozu ADD/ADHD
( poremećaj pažnje i poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću). Moje je uverenje da su retka deca koja
imaju klasičnu hiperaktivnost i kojima je stoga neophodan tretman, a da su simptomi ADD/ADHD
često uslovljeni drugim problemima i stoga je neophodno posvetiti posebnu pažnju situaciji svakog
pojedinog deteta da bi se doprlo do uzroka njegovog ili njenog promenjenog ponašanja. Samo ako se
postigne takvo razumevanje, moguće je pružiti odgovarajući tretman. Stoga ću prvo diskutovati ovu
dijagnozu i dodati neke ideje o tome šta leži iza sržnog sindroma ADD/ADHD. Konačno, posle ću
preći i na načine kako se može pomoći.

1
 DIJAGNOZA

Unatoč rasprostranjenosti ovih simptoma, tek skoro su dobiili svoje jasno odredjeno mesto u
klasifikaciji psihijatrijskih poremećaja. Prvobitno se smatralo da su to konsekvence «Minimalnog
moždanog oštećenja». Majkl Rater (Rutter) 1982 je u svojom predavanju na Američkoj Akademiji za
psihijatriju (Salmon Lecture) u ranim 80.tim tvrdio da ako nema simptoma konzistentih sa velikim
moždanim oštećenjem, onda nije verovatno da bi minimalno moždano oštećenje moralo da daje
konzistentne konsekvencije. U brižljivom pregledu literature iz tog doba, on je zaključio da nema
empirijske podrške za za jedan jedinstveni koncept poremećaja pažnje, jer se to javlja kod čitavog niza
poremećaja. Tako je privukao pažnju na teškoće postavljanja dijagnoze na bazi jedne liste smptoma.
Kada se ne može identifikovati uzrok koji je poremećaj izazvao, teško je postaviti bazu za plan
tretmana. Rater je tada predložio da ima više uzroka za dijagnozu hiperaktivnosti.
Tekuža dijagnostička klasifikacija, koja dolazi iz SAD ( DSM-IV, 1994) i iz Evrope MKB 10 ,
uključuju tri elementa: Deficit pažnje, hiperaktivnost i impulsivnost. Kriterijumi su različiti u svakoj
od ovih kategorija ali je potrebno da dete ima 6 od njih da bi zadovoljilo dijagnozu ADHD. Kriterijumi
deficita pažnje uključuju: nemarnost, teškoća da sledi uputstva, teškoće da organizuje ciljeve,
ponašanje izbegavanja, distraktibilnost, zaboravnost i gubljenje ličnih stvari. Karakteristike
hiperaktivnosti uključuju nesposobnost da sedi mirno, ekscesivnu aktivnost, teškoću da održi svoju
aktivnost zabave, da se igra, stalna spremnost da se upusti u nešto novo, ekscesivna pričljivost.
Impulsivnost uključuje odgovaranje na pitanje pre nego što se postave, teškoća da čeka i pri
prekidanju. Od ovih, 6 kriterijuma mora biti prisutno barem tokom 6 meseci pre ispitivanja u svim
aspektima života deteta da se može dati dijagnoza ADHD. Razlike su u Evropi i Americi. Američki
sistem dozvoljava dijagnozu i unutar jedne podsekcije (samo pažnja, samo impulsivnost i
hiperaktivnost), pa se zato razlikuju i istraživanja i prepisivanje Ritalina.
Istinski problem je što mnogi opisani simptomi jesu i deo drugih problema. Deca koja su
nesigurna i anksiozna zbog problema u porodici (bračna disharmonija) mogu imati smetnje
koncentracije, jer im problem češće pada na pamet, a ne školske teme. Oni isto mogu biti «kao na
iglama» i da lako izgube pažnju. Nikakav tretman dece neće poboljšati situaciju, već se mora
preduzimati porodični tretman, kao kauzalni.
Jako je važna individualna procena od slučaja do slučaja, kada deca pokazuju neki od problema
i simptoma. Nije adekvatno da dete dobija farmakološki tretman ako nema upravo ove simptome iz
kriterijuma. Jedan 14-godišnjakinja je zbog problema u školi dijagnostikovana već od 3-će godine kao
ADHD i tretirana Ritalinom, bez uspeha. Toliko se posistovetila sa dijgnozom, da čim nešto ne bi bilo
kako valja odmah je govorila «To je zbog mog stanja». U stvari problemi u porodici nisu ostavljali
prostor ovom detetu da dovoljno bude svoja.
Slično tome jedno drugo dete, Džek od 6 god, je bio dijagnostikovan kao ADHD i imao je
znakove hiperaktivnosti, slabu koncentraciju i nesposobnost da kontroliše svoja osećanja. Kada je
sagledan zajedno sa roditeljima koji su ga smatrali ludim detetom od početka, čije ponašanje nema
smisla i prestali su da mu obraćaju pažnju. On se plašio kokošaka. Kao beba, pazile su ga razne bejbi
siterke, jer su roditelji studirali. On ih je često menjao i nije imao prilike za kontinuitet u odnosima u
ranoj dobi. Kada su ga našli u jednom zabavištu imao je varičele („chickenpox“ = eng. pileće boginje)
i bio je sasvim go. Odveli su ga sa sobom na put kod svoje porodice u Afriku. Tada je tamo bila
vrućina i na sve strane su bile kokoške, jer su rodjaci držali farmu pilića. Ja sam spontano uskliknula:
«Pa zato nije ni čudo što se dete toliko boji pilića.» Roditelji su bili iznenadjeni i oduševljeni što je
ponašanja njihovog sina imalo smisla. Promenili su svoj pristup detetu, mnogo više su mu se obraćali i
pružali pažnju. On se i sam popravio i u školi. Ali ovo nije bila cela priča i on je imao komplikovana
iskustva, ali se smetnja pažnje jako popravila, čim su roditelji mogli da mu se više posvete.
Koriščenje medikamenta je nepotrebno kada problem potiče iz drugog uzroka. Erik Tejlor
(1991) vodeći stručnjak za ADD/ADHD u ovoj zemlji (VB) takodje se zalaže da se samo u nekim
slučajevima koristi lek, ali uvek uz psihološke terapije. Kao i Rutter i ovo saopštenje Tejlor ističe
heterogenost ovog poremećaja i predlaže tri tipa: 1) pervazivnu hipeaktivnost; 2) hiperaktivnost

2
bazirana na školi i 3) emocionalni simptomi kao što su depresija i anksioznost. Tip 1) je relativno
redak i čini jezgrovnu formu. Tu je medikacija dobrodošla. Piter je bio takav dečak, koji nije mogao da
se uzdrži u školi i koji nije mogao da uči ni u maloj jedinici sa dobrom ekipom, a smetao je i drugima.
Njegova majka je bila na kraju živaca sa njim. Kada je počeo da dobija Ritalin promena nije odmah
nastupila, ali uz posvećenu ekipu koja je znala posao počeo postepeno bolje da saradjuje i da se
uključuje. Na polugodištu se bolje uklapao u disciplinu jedinice, čak je imao i simpatični kontakt sa
drugom decom. Život se normalizovao i njegova sestra se pokazivala manje anksioznom nego ranije.
Čvrst i profesionalan pristup ekipe mu je omogućio poboljšanje. To se nije duže održalo pa je morao
izaći iz te sredine.
U drugom slučaju Ritalin je koristio dečaku Džonu od 12 godina, koga sam vidjao u školskom
okruženju. U drugim okolnostima možda i ne bi morao da prima Ritalin, ali njegova porodična
situacija nije dozvoljavala drugi metod za intervenciju. On je bio «živa nevolja» u školi. U terapiji se
stalno igrao sudara kola. Kako je počeo da dobija Ritalin pojavio se saobraćajni policajac i regulisao je
saobraćaj da ne dodje do sudara. Postao je brižljiv da kola idu pažljivo na obe strane duple žute linije.
Nažalost Ritalin je loše uticao na Džonov apetit i lek je morao biti obustavljen. Tako se i vratilo
sudaranje kolima. Kao da je lek igrao ulogu saobraćajca u turbulentnom umu hiperaktivnog deteta.

ETIOLOGIJA

Kako da razumemo šta to pokreće takvu turbulenciju? U ovoj tačci se najnoviji razvoj neurobiologije
povezuje sa praksom i razumevanjem koje daju dečji psihoterapeuti. In utero i neposredno po rodjenju
razvoj mozga je uslovljen genetski. Ali po rodjenju mozak nastavlja da se razvija, a ovaj razvoj je
mnogo više pod uticajem interakcije sa okolinom, nego što se do sada to predpostavljalo, znači
prvenstveno interakcija bebe i majke, osobe koja joj pruža negu. Tako se uspostavljaju neuronski
krugovi. Nova iskustva (u materinskom okruženju) stvaraju nove neuronske krugove koji se povezuju
sa već uspostavljenom neuronskom mrežom (in utero) i modifikuju je. Tako spoljašnje modifikuje
unutrašnje. Dva neurona koja su istovremeno aktivna stvaraju medjusobnu vezu. Kada se formirani
neuronski obrazac aktivira nečim iz spoljašnjeg sveta, postoji doživljaj prepoznavanja. Ovakva
ponovljena iskustva doprinose ostvarenju regularnih neuronskih puteva. Neuronski putevi koji se
aktivno ne koriste vremenom se gase. Ovi putevi, koji se odnose na rutine i manje više automatske
odgovore se ustanovljavaju rano u životu, prva i druga godina. Eksperimenti pokazuju jasno u kojoj
meri sredina koju pruža majka ili zamena za majku, reguliše razvoj mozga u odnosu na ove rutine i
automaske odgovore. Kako dete raste, tako sve više može da angažuje više kortikalne centre, koji
upravljaju sve promišljenijim i dosetljivijim ponašanjem. Postepeno stari putevi ispadaju iz funkcije,
zbog neupotrebe.
Možda postoje razlike u mišljenjima medju psihoanalitičkim teoretičarima oko relativnog
značaja unutrašnjeg stanja deteta i njegovog doživljaja okoline (Klajnova i Boulbi), ali ove razlike
mogu biti prevazidjene uvodjenjem pojma adaptacije već postojećih neuronskih puteva na nove
stimuluse. Ono što izgleda stvarno bitno za razvoj mozga je korišćenje neuronskih puteva. Uporedimo
na primer, uvodjenje (Schore 1994) značaja majke za neuronsku podršku bebinog kapaciteta za
samoregulaciju sa tekstom u «Neposredno opservirane bebe» (Shuttleworth 1989) : «Beba zahteva
intervenisanje odrasle osobe za njen razvoj; neposredni materiski fizički uticaj na bebu se može
okarakterisati na dva načina: holding i fokusiranje,» i «doživljaj da bude držana u naručju, nahranjena,
da se o njoj povede briga i pažnja i da joj se govori, se internalizuje u bebi i omogućava joj da očuva
svoj osećaj da je pribrana, prikupljena u jedinstven doživljaj, te da takva prisustvuje, učestvuje u
spoljašnjem svetu u sve dužim i dužim vremenskim intervalima». Ovakvi zaključci su bazirani na
opservacijama beba kakve citira Haag (1997) opisujući opservaciju 3 ½ - mesečne bebe koju je majka
bila ostavila za nešto duže vreme: «pokušavao je da pronadje svoja usta desnom ručicom. Izgledao je
kao da mu je potreban poseban napor i njegova desna ručica je padala i padala ponovo. Takodje
njegova desna nije uspevala da pronadje levu ručicu da bi se držale jedna za drugu. Ovi promašaji su
se nastavljali i pogoršavali tokom veoma neugodnih pola sata, uprkos očajničkim bebeinim
pokušajima. Kako se majka vratila nazad, beba je napravila lep pokret kojim je obuhvatila jednu ručicu

3
drugom«. Ovo citiram jer su ovakvi momenti posebno relevantni za etiologiju ADD/ADHD. Ovakve
opservacije majka beba idu uporedo sa neurobiološkim razumevanjem razvoja bebinog mozga.
Radovi koji potiču od Boulbijevih ideja (Holmes 1993) i drugih teoretičara privrženosti, bacaju
dublje svetlo na sredinu mozga koji je u razvoju. Skorašnji radovi su utvrdili pouzdane i konstantne
obrasce u načinu na koji se odnose bebe i majke i očevi i bebe. Ovi obrasci su krucijalni za to kako će
se dete odnosti sa drugima u kasnijem životu. Deca koja imaju sigurnu privrženost sa osobama koje ih
podižu, teže da se odnose sa pouzdanjem kada počinju školu i da iamju dobar odnos sa svojim radom i
sa drugom decom u dobi od 10 god. Deca koja su se kao bebe okrenula od (izbegavajući tip
privrženosti) svojih startelja, pružalaca nege, teško se adaptiraju pri polasku u školu i imaće probleme i
kada im bude 10 god; bebe koje su fragmentisane i «posvuda su» postaju dezorganizovana školska
deca; bebe koje imaju anksiozni tip privrženosti sa majkama, starateljima, će verovatno biti anksiozni i
kad aim bude 10 god, mada je ovaj obrazac u to doba manje konzistentan. Ovi obrasci su pokazani i
kod odraslih putem upitnika za privrženost. Fonagy (1991) je u prospektivnoj studiji roditelja koji su
očekivali bebu, pokazao 75% konzistencije privrženosti kod roditelja i njihove sledstvene relacije
prema bebi (testirane za 1 god). To je snažan dokaz prenošenja stila privrženosti sa jedne generacije na
drugu. Schore (1994) ukazuje da se ovako konzistentni obrasci prenose putem neuronskih puteva koji
se formiraju putem regularne upotrebe.
Drugi važan nalaz o uspostavljanju neuronskih puteva i funkcionisanja mozga je koncept
perioda kritične osetljivosti, tokom kojih se uspostavljaju odredjene moždane funkcije. Ovo je već
dugo poznato za vizuelni sistem, jer je poznato da kada se bebe rode sa kataraktom, mogu kasnije
ostati slepe i kada se ukloni katarakta. Utvrdjeno je da jeprvih 6 meseci kritično u za razvoj sistema
vida. Skorašnji nalazi potvrdjuju da postoje ekvivalntni periodi kada je posebno osetljiv razvoj
kapaciteta bebe za regulisanje njenih osećanja, što zavisi od majčine responsivnosti u prvoj godini
života bebe, a što je značajno za razvoj ADD/ADHD.

ADD / ADHD

Perry i njegovi saradnici (1995) su sprovodeći neurobiološki pristup, razvili hipotezu koja proizilazi iz
gore nabrojanog. Počeli su konstatacijom da simptomi ADD/ADHD jesu bliski i paralelni onima koji
se javlju prilikom traumatizma – povišena pobudljivost (hyper-alertness), potreba da se deluje jako
brzo, potreba da se bude «qui vive» u svako doba u iščekivanju opasnosti i nesposobnost da se pažnja
usmeri na stvari koje su nešto drugo od osiguranja soptvene fizičke bezbednosti. Njihova hipoteza je
da su u tom kritičnom periodu svog ranog detinjstva neka veoma mala deca doživela traumatizam, što
inicira uobičajeni automatski odgovor, kao na neku spoljašnju pretnju. Kako su odrastala, ova deca
ostaju veoma osetljiva na pretnju, mnogo više nego druga deca, ali i ostaju lakše i duže u stanju «opšte
uzbune», u koje veoma lako upadaju. Tako ova deca, kao u postraumatskom stresu, reaguju jako brzo,
prekomerno reaktivno i ne toliko na uobičajene životne stvari, koliko svoju sopstvenu anticipaciju
neke pretnje, koja bi mogla da ih ugrozi. Perri, koji je zauzeo medju-generacijsku poziciju, nije toliko
insistirao da okrivi roditelje za traumatizovanje dece, nego više da istakne da ono što je traumatično za
dete ne mora biti za odraslog i vice versa. Roditelji variraju u svojoj ličnoj responsivnosti i osetljivosti
na ono što im njihove bebe komuniciraju, shodno njihovim sopstvenim ranim iskustvima. Bebe dakle,
mogu biti izložene zastrašujućim iskustivima, koja njihovi roditelji ne moraju obavezno da prepoznaju,
da se naviknu na stalno prisutan doživljaj pretnje i da posledično ispoljavaju simptome ADD/ADHD.
Perijevi rezultati ukazuju da su deca sa istinskim ADD/HDAD uspostavila neuronske puteve na bazi
odgovora na pretnju traumom.
Na temelju ovih rezultata je razvijen paket intervencija za potrebe hiperaktivne dece, a koji se
ne bazira samo na psiho-stimulansima, kao što je Ritalin. Ove mere imaju za cilj da omoguće drugačiji
doživljaj deci i njihovim porodicama, tako da doprinesu uspostavljaju uobičajenih neuronskih puteva.
Ne samo da je deci potreban drugačiji tip iskustva, nego je i samim roditeljima i starateljima potrebna
pomoć, da im pruže sasvim drugačiju sredinu.
U stvari, to su baš dečji psihoterapeuti i težili da čine u okviru timova za mentalno zdravlje
dece u prošlosti. Ovaj rad je imao kao osnovu pružanje regularnog setinga u kojem dete može početi

4
da razume i da ponovo proradi svoje iskustvo u odnosu na svoj specifični odgovor na svog terapeuta.
Hoću ovo da ilustrujem citatima iz izveštaja o radu studenta (edukanta) sa klinike sa jednim
šestogodišnjim pacijentom, koji se odvijao dva puta sedmično, čiji je cilj bio da mu se omogući
drugačiji način mišljenja i postojanja.

KLINIČKI PRIMER

Rajan je bio 6-togodišnji dečak, tik pred izbacivanjem iz škole, zbog svog nemirnog ponašanja i
odsustva pažnje, a koje je uključivalo bacanje stolica i udaranje učiteljica. On je bio jedini sin veoma
mlade majke, čiji je odnos sa veoma nasilnim ocem dečaka potrajao samo tokom njegove prve dve
godine. Rajanova majka je koristila drogu, a bilo je naznaka da su ona ili Rajanov otac takodje i
trgovali drogom. Nije najjasnije da li je Rajan rodjen kao “heroinska beba” ili ne, ali je bilo jasno da je
Rajan u velikoj nevolji. Dečak je bio upućen u lokalnu kliniku radi dijagnostičkog ispitivanja, na
zahtev škole. Rajan je bistar dečko, a njegova majka, koliko god delovala krivom i preosetljiva na
kritiku, jeste želela da učini sve da svom detetu pomogne. Dogovoreno je da on dolazi jednom
sedmično kod dečijeg psihoterapeuta, da se vidi kako odgovara na terapiju, a da majka takodje dobije
termine za terapiju, kada budu slobodni.
Rad sa Rajanom je bio toliko grozničav, da je dečji psihoterapeut odlučio posle 6 meseci da
poveća broj seansi na 2 nedeljno. Terapeut je veoma životno opisao te prve seanse , kada se nešto
uskovitlavalo u Rajanu i on je sve pretvarao u djubre, gnječio svoje omiljene igračke, napadao divlje
životinje i sve ostavljao u komadićima. Terapeut je opisivao situaciju koja mu je izgledala kao da je
oluja udarala u seansi, prestrašujući Rajana i ostavljajući ga bespomoćnog da se sa njom suoči.
Terapeut nije bio toliko bespomoćan, već je činio što je mogao, da reguliše situaciju, čuvajući red u
sobi koliko je to bilo moguće i svoju i Rajanovu bezbednost. Broj seansi je povećao u nadi da će lakše
moći da kontejnira oluju. Istovremeno su se ukazali termini za Rajanovu majku da dolazi sedmično.
Ovo su dalje delovi izveštaja sa seanse, prvih par nedelja posle povećanja broja dolazaka. Seansa
počinje time što je Rajan sumoran i izjavljuje da je sve djubre. On postavlja igračke u dva reda za
bitku, jedan je njegov, drugi terapeutov. Terapeut piše:
“On uzima dva auta, jedan daje meni, a drugim kao da okleva da sudari sa drugim igračkama.
Kao da lebdi na ivici, pre nego što podlegne iskušenju, a onda se odlučuje da auto vozi sa strane i
izmedju redova igračaka. Onda se iskušenje i oklevanje vraćaju. Komentarišem koliko se sada oseća
nesigurnim, da želi da ja znam kako se on oseća, ali se i boji da ja to znam. Onda se svojim autom
zaleće u moj red igračaka, povlači ga i opet se zaleće. Ostavlja auto i uz trenutak oklevanja, golim
rukama rastura igračke pretvarajući red u nered. Nastupa pauza, kada zaključuje: “To je bitka” . Kako
je sebe u ovo uverio postaje nemiran i razdražljiv, pokušava da zgrabi igračke i da ih baca i lomi. Na
moju intervenciju povlači se u svoju stolicu, bučno seda i izgleda kao da se uopšte ne brine za ono što
je napravio, izjavljuje da ću ja morati da pokupim sve. Do kraja seanse ostaje razdražljiv, izazovan,
podmukao i sadističan, ali sa izvesnim aspektom svesnosti o sebi. Pokušavao je da baca i da lomi
igračke, da mene udari, da me ujede i da me šutne, pokušavao je da se smiri, da izbegne da ga uzmem i
držim u naručju, pokušao je da me prevari da će sve da skupi, a nije to mogao. Jedino nije pokušavao
da pobegne iz sobe, a to je ranije radio. Pokušavao je da izvuče scvoje pertle iz cipela i mlatarao
jezikom od cipela. Potopio je moj glas svojm galamom. Sve vreme sam objašnjavao da ću čuvati
kontrolu nad stvarima u seansi, ako pokuša da me napadne ili udari, ali to on nije razumeo kao da ću
voditi računa o nama obojici. Osećao je kao da on mora imati kontrolu nad celom sobom i nadamnom
da bi mogao o sebi da brine. Onda mi je okrenuo ledja mumlajući. Bio je nemiran, durio se, vredjao,
ali malo više samnom u kontaktu, što ga je nekako i čudilo. Ja sam nastavio svoj komentar jer sam
mislio da me više sluša. Rekao sam da mene tera da sredjujem nered, a sebe da seansu tretira kao
djubre. On je zastao i rekao “Pa šta?!” mirno kao da očekuje odgovor. Rekao sam da mislim da tako
krije nešto što oseća da ga je ranije plašilo i morao je da prekine na to da misli. Okrenuo se od mene i
rekao “ Što ja dolazim po pomoć?”.
U ovoj seansi smo videli kakao je Rajan počeo nadureno i uznemireno. Onda je dalje postepeno
preuzeo doživljaj u vidu “olujnog napada, kao odbrambenog stanja uma”. Možda se sećao da je dečji

5
teraput drugačiji i da ne uzvraća fizički kada je napadnut, kada je svojim autićem napao teraputove
igračke; ali je ustanovljeno stanje prevelike nadraženosti pred opasnošću predominiralo, potpuno ga
preuzevši, u jednom potpuno destruktivnom ponašanju. Njegov obrazac je ponovo provociran, izazvan
kada je terapeut rekao da će čuvati i njega i sebe i red u terapijskoj sobi, Rajan je postao još više
naduren i osvetoljubiv, čak uprkos sebi. Dečji terapeut je nastavio da komentariše šta se dešavalo
izmedju njega i Rajana, dok se sekvenca nije završila time što je dečak promišljeno pitao zašto je
došao na seansu.
Posle tri meseca Rajanove seanse su imale potpuno drugačiji ukus. Umesto uništavanja i
pretvaranja u djubre, razvila se u njima priča. Terapeut piše:
“On uzima malu figuru koju zove Bokser Ekšon Men, penje ga na plakar sa kutijama (za
igračke) i zaglavljue se, dok mu druga figura koja je Doktor Ekšon Men (moja) pomaže prvoj da sidje.
Načinio je još jednu figuru, Dr X, koja ulazi u plakar sa igračkama i krade stvari, ali upada u zamku.
Bokser Ekšon Men i Dr Ekšon Men ga čekaju sa obe strane vrata od plakara. Kada je otvorio vrata Mr
X je u zasedi ove dvojice. Stavili su mu lisice, odvezli su ga kolima, zatrpan je kutijom ciglica i još
jednom kutijom marioneta. Onda se Dr Ekšon Men i Bokser Ekšon Men približavaju kućici i zasuo ih
je (Rajan) raznim igračkama koje baca. Bokser Ekšon Men je pao ”mrtav”, a Dr Ekšon Men ga nosi na
nosilima.
Ja komentarišem da smo se nas dvojica (oba Ekšon Mena) otarasili zlog Dr X, pokušavam da
povežem sa njhovom medjusobnom bitkom ispred kuće, ali mi Rajan nametljivo kaže da ja ne treba da
pričam o njemu i meni kada on hoće da zapiše priču. Komentarišem da je možda želeo da ne pričam
priču o sebi i njemu, jer se i on pomalo osećao kao nevaljali Dr X i da je bacao igračke na Bokser i Dr
Ekšon Mena. Složio se i hteo da zapišemo priču pod njegovim uslovima. Komentarišem da postoje
razne verzije priče, jedna koju hoće da čuje i jedna koju neće da čuje, da izbegne strah da ja neću moći
da sačuvam stvari sigurnim od njega koji hoće da se nametne. Koristeći obe strane hartije kažem da
ćemo zapisati prednju priču i zadnju priču, počevši od prednje priče.
Što je najupadljivije iz ove seanse je osećanje izvesnog daha oluje opasnosti i destruktivnosti
koji daje prostor više simbolizovanoj svesti o opasnosti i teraputu koji pomaže (Dr Ekšon Men). Još
uvek nije sve sasvim dobro sa Rajanom, još uvek u nedoumici gde leži opasnost, nit da se suoči sa
posledicama onoga što je preživeo. On ipak počinje da dopušta terapeutu da se drži onoga što on oseća
i da sačini koherentnu priču, radije nego da je samo odigra u akciji. On postiže u prisustvu
kontejnirajućeg terapeuta da ostvari jednu meru integrisanosti i ponovnog učenja.
Dva meseca kasnije to je mnogo više obični mali dečko koji pazi na času i igra se sa drugarima.
Poremete ga pauze u seansama, ali se brzo oporavi. Povremeno opet zapreti oluja, ali teraput brzo
interveniše uz Rajanovu pomoć .
Izgleda da ovoj deci može pomoći kada se organizuje zastrašujući haos njihovog unutrašnjeg
sveta, koji postoji još otkada su bili bebe, koji nije regulisan unutar majčinske sredine i koji je doveo
do posledičnog odgovora, primitivnog i uobičajenog hiperaktivnog tipa. Uspešna intervencija mora da
uključi iskustvo regulisanja haosa, u rukama kompetentnog odraslog, poželjno uz rad sa porodicom,
gde se primitivni odgovor modifikuje mnogo promišljenijim kortikalnim procesima. U slučaju Rajan
terapeut mu je pružio novo iskustvo brižljivog rukovanja olujom i davanja smisla, supstituišući višim
kortikalnim aktivnostima uobičajeni nesvesni primitivni odgovor. Ritalin je kao policajac koji
kontroliše saobraćajnu gužvu preopterećene moždane aktivnosti, ali nije zamena za više kortikalne
funkcije. Kod Pitera u specijalnoj jedinici ostvarena je mera promišljanja, ali nije ostvareno
“prepovezivanje“ nesvesnih obrazaca i prorada onoga iz ranog životnog perioda. Za Džona je je
esencijalno da uzima Ritalin da bi funkcionisao njegov saobraćajni policajac, bez kojeg se ne može..
Tako su dečji psihoteraput i neurobiolog nastupili zajedno da unaprede razumevanje problema
kod dece koji je dugo bio zagonetka.