Johan Fridrih Herbat

Johan Fridrih Herbat

Живот и рад
Јохан Фридрих Хербарт је био педагошки систематичар који је засновао педагогију на психологији и етици. По њему је
назван правац Хербартијанство.
Родио се у Олденбургу. Отац му је био правник (судски саветник). Латинску школу је посећивао у родном граду, а
Универзитет у Јени. Време његових универзитетских студија било је веома плодно, јер се тада упознао са славном Кантовом
филозофијом, и осим тога се на универзитету упознао и са Фихтеом. После завршених филозофских студија отишао је као
домаћи учитељ у породицу неког швајцарског аристократе у Берну. Тамо је живео око три године. У то време и уз тај рад
пробудило се у њему велико интересовање за педагогију. Томе је много допринела згодна прилика што је изблиза могао да
се упозна са Песталоцијевим радом (Бургдорф), који га је одушевио.
Песталоцијев рад је у тој мери утицао на њега да је почео теоретски најозбиљније да га проучава и да пише о њему. Кад се
вратио у Немачку, почео је да шири Песталоцијеве идеје. Као приватни доцент почео је да предаје педагогију 1802. године
на Универзитету у Гетингену. Већ 1805. године постао је редовни професор тог Универзитета. Његово дело о Песталоцијевој
„Азбуци посматрања“, додуше, није доживело велики успех, али је утолико чувенији постао својим делом „Општа педагогија
изведена из васпитног циља“ (1806) и делом „Општа практична филозофија (етика)“ (1808).Године 1809. био је позван за
професора филозофије на Универзитет у Кенигсбергу. Постао је Кантов наследник. Тамо је основао педагошки семинар и
експерименталну гимназију (као вежбаоницу) са интернатом. У то се време доста бавио психолошким проблемима, написао
је и „Уџбеник за психологију“, а касније још и дело „Психологија као наука“.Године 1833. вратио се на Универзитет у Гетинген
и тамо је написао најзначајније дело „Нацрт предавања из педагогије“.
 Педагошке идеје и значај

• Полазна тачка

• Хербарт је као први велики педагошки систематичар засновао педагогију на психологији и етици. То, додуше, није само
по себи било нешто сасвим ново, нарочито што се тиче морала као крајњег васпитног циља, али је Хербарт осим
педагошке научне систематике развио оригиналне погледе на психологију и етику, који су, међутим, били претежно
метафизички и у приличној мери формални. Хербарт је стајао делимично под утицајем просвећеног филозофског
рационализма (Лајбниц и Кант), а делимично је био доста сродан реалистичко-механичкој мисли каснијег XIX века. То
најбоље доказују његова психологија и етика, које треба познавати, бар у главним цртама, ако желимо да нам постане
јасна његова педагошка замисао. Хербарт је, наравно, добро познавао и Песталоција и његово дело, а понегде се код
њега осећа и утицај Русоа.
Важнија од Хербартове филозофске дефиниције душевности јесте његово објашњавање душевних процеса. Душевни
живот се, по његовом мишљењу, састоји од различитих способности, као што су мислили психолози до тада. Душа
реагује на надражаје, и тако се одржава. Облик којим душевност одговара на надражаје јесу представе. Сав психички
живот се по Хербарту састоји из представа. Представе су међу собом у различитим односима и ове различите и
законите везе између представа стварају шароликост и разноликост наше свести, тако да можемо говорити или о
осећањима, жељама, вољи, или о сазнању и др.
Нове представе не могу да продру у свест без борбе са старим представама. Нове представе
постају свесне тек онда кад имају елементе који су сродни старим представама. Иначе, оне
постају све мање свесне, оне „потамне“, и у душевности остају још само као жеља, тежња. Начин
на који нове представе постају део свести Хербарт назива аперцепцијом, која је од основне
важности за сазнање.
Ова психологија, у којој се све изводи из представа, јасан је пример психолошког рационализма
или интелектуализма. Зато Хербарт посматра сувише механички душевне догађаје, јер сматра да
све душевне појаве настају из представа на основу неких математичких законитости. Својим
учењем о удруживању представа као о основи душевног живота Хербарт је значајни присталица
асоцијативне психологије.
Ништа мање метафизичка и интелектуалистичка није ни Хербартова етика. Филозоф поставља пет
вечних и непроменљивих идеја којима се човек мора покоравати. Хербарт је, наравно, овим
својим идејама пропагирао и послушност према постојећем поретку, јер се међу њима налази
посебна идеја права која од свакога да уређује моралне спорове у складу са постојећим правом, и
идеја одмазде, по којој човек треба да прими оно што је заслужио – опет у складу са постојећим
прописима.
Јасно је да је ова етика идеалистичка. На таквом схватању психологије и етике Хербарт је засновао
строго изграђен педагошки систем. Из етике је црпео васпитне циљеве, из психологије васпитна
средства. Мада је Хербарт заиста систематски засновао педагогију и логички средио сазнања,
ипак би било неправилно тврдити да научна педагогија почиње са Хербартом. Сигурно је да је
већ Коменски са „Великом дидактиком“, у сагласности са временом у коме је живео, дао први
пример мисаоно заокружене и утемељене педагогије.
Васпитни циљ
Главни циљ целокупног васпитања видео је Хербарт у моралном
карактеру (у испуњавању моралних идеја), дакле, у карактерности
и врлини развијању одговарајућих представа.
• Васпитна средства
• Васпитна средства су по Хербарту: вођење детета, настава и
васпитање у ужем смислу (формирање карактера).
Настава и интереси
• Хербарт је за историју педагогије сигурно најзначајнији због своје теорије о
настави. То је за њега најважније васпитно средство, јер се помоћу ње
долази до сазнања и тиме се омогућава моћ расуђивања. Тако се њоме
утиче на вољу и карактер. Свака настава је због тога васпитна, као што не
може да постоји васпитање које не би произилазило из наставе. А главна
сврха науке је да продуби многострано интересовање. И зато Хербарт
буђењу интереса у настави приписује тако велики значај. Интерес води
продубљивању градива и разноврсним сазнањима, као и заједничком
животу са људима. Сазнајни интерес Хербарт дели на емпиријски (односи се
на искуствене предмете и појаве), на спекулативни (циљ на апстрактно
мишљење, на опште законитости) и на естетски (омогућава процењивање
вредности с' обзиром на лепоту). Интересе заједничког живота дели на:
симпатетички интерес (ради се о односима између појединаца), на
социјални (однос према народу, држави, човечанству) и на религиозни
(однос према богу). Ученику, дакле, треба дати такво знање које ће бити у
складу са овим интересима.
• Тако се по Хербарту у извесном смислу подударају средњошколски
предмети са наведеним интересима. Емпиријском интересу одговарају
природне науке, земљопис, хемија, физика; спекулативном – логика,
математика, граматика; естетском: певање, цртање, литература;
симпатетичком – језици; социјалном: историја, политика, право;
религиозном – веронаука. По Хербарту, ови интереси треба да се
преплићу, комбинују, и не смеју бити међу собом оштро одвојени.
Позитивно је било то што је Хербарт узимао у обзир интересе ученика,
мада их је погрешно објашњавао.
У погледу буђења интереса, дао је овај педагог доста важних
упутстава. Тако, на пример, препоручује да је потребно већ на самом
почетку часа ученика упознати са васпитним циљем, увести га у круг
одговарајућих представа, да не смемо гомилати сувише градива, да
настава не сме да буде претешка ни сувише лака, да треба искористити
очигледна средства, учити постепено и избегавати сувише велике
разноврсности и брзе прелазе.
• Пажња
• Из напред наведенога може се видети да је Хербарт за
психолошку основу интереса сматрао пажњу, коју је такође
делимично правилно објаснио. Његово извођење пажње из
представа је, разуме се, погрешно. Али он је правилно увидео да
постоји намерна и ненамерна пажња. Ненамерну пажњу је делио
још на примитивну (она постаје под утицајем снажних утисака) и
аперцептивну (која настаје под утицајем већ датих представа и
омогућава удруживање ових представа са новим представама).
 Облици наставе
• Облици наставе
• По облику наставног рада Хербарт разликује дескриптивну (описну),
аналитичку и синтетичку наставу. Описна настава проширује учениково
искуство, и ослања се јако на очигледност (учитељево причање, слике).
Аналитичка настава усмерава ученикову пажњу и мисаони рад на
појединости, уводи га у упоређивање, развија његово логичко
мишљење (суд, закључак, дефинисање, класификовање, доказивање).
Изводи се у облику разговора. Али пошто је ова настава немогућа без
искуства, она претпоставља дескриптивну наставу. Синтетичка настава
у којој се ради о удруживању свих елемената у једну целину, има за
сврху да ученика научно и морално васпитава на основу његовог
искуства, покушава да му помогне да формира поглед на свет. И зато је
у најтешњој вези са спекулативним интересом. – Пошто Хербарт
сувише дели аналитичку и синтетичку наставу, оваквом наставом
погођено је знање ученика, које је увек плод аналитичко – синтетичког
мисаоног рада.
Артикулација наставе
• При усвајању наставног градива, коме се приближавамо
интересом и пажњом, ради се, по Хербарту, о двеју ствари: о
продубљивању и о просуђивању. Настава се мора одвијати у
складу са психолошким законима, и зато је Хербарт наставни
процес рашчланио на четири степена: на степен јасноће,
асоцијације, система и методе, али није јасно казао у ком
временском оквиру треба да се пређу.
• Јасноћа
• Код јасноће се ради о томе да се ученик удуби у појединости, да јасно увиди
појединости. Зато је, наравно, потребна концентрисана пажња, коју учитељ постиже
са што већом очигледношћу.

• Асоцијација
• Код асоцијације ствар је у томе да се ново градиво удружи са старим. Ученик треба
да упоређује, учитељ треба спретно да води разговор и тако да помаже ученику да
пронађе везу између старих и нових представа. Тако се у настави ствара
континуитет.

• Систем
• Код система се ради о томе да се поједина сазнања повежу у целину. Сваки
поједини предмет треба да добије одређено место и своју вредност у склопу
целине (система). Ученик треба да открива, да тражи, а учитељ да проучава, то
значи, да тумачи, пошто води до утврђивања општих мисли, правила и законитости.
• Метода
Код методе је важно да се ученик вежба и да своје знање практично примењује. Ученику је сад потребна активност, а
учитељ треба да наводи ученика на практичан рад и да утврди његово знање (решавање задатака итд.)
Очигледно је да постоји нека сродност између Хербарта и Песталоција. Што за првога значи јасноћа, то је за другог чулна
перцепција, што је првоме систем, то је другоме појам. Остала два елемента у дидактици су нова код Хербарта.
Наведена четири наставна степена позната су као „формални наставни степени“ (тај назив је настао касније). Мада су неки
Хербартови ученици зашли још дубље у шаблонско схватање наставног процеса него и сам Хербарт, ипак се већ у
Хербартовим наставним степенима налазе снажне клице наставног шаблона. „Формалнима“ су их, наиме, називали зато
што у духу Хербартових захтева треба свака настава да се изводи према четири ова наставна степена, без обзира на то
какво је наставно градиво и каква је конкретно наставна тема. А то значи да је Хербарт наставу схватао сувише механички и
да је одвајао елементе наставног процеса од садржине наставног градива. Избор структуре и наставног часа зависи, то је
јасно, од више фактора, о којима Хербарт не води рачуна. У настави никад не сме да преовлађује схема.
Осим тога, код Хербарта су поједини степени сувише оштро одвојени један од другог, као да се настава састоји из низа
одвојених процеса.
По Хербартовом мишљењу настава не треба да траје дуже него дотле док деца не постигну природну зрелост. Хербарт се
није загревао за национално васпитање као његов савременик Фихте, него више за индивидуално.
Што се тиче односа између цркве и школе, Хербарт је, наравно, заступао мишљење да између једне и друге треба да
владају пријатељски односи, мада у складу са тадашњом политиком није допуштао да у школству има црква првенство и
вођство.
У погледу неких специјалних методика дао је Хербарт неколико веома корисних упутстава, мада она нису нова. Тако је, на
пример, за историју препоручивао да тумачење треба да буде јасно, сликовито (опис догађаја, личности), а језик
једноставан. Истицао је такође важност очигледних средстава (земљописних карата, слика, портерета и др.). У настави
земљописа ценио је приповедање (на пример у облику измишљеног путовања) и рад са земљописном картом. У настави
језика и књижевности полагао је много на читање уметничких дела, на естетско читање, на развијање говора и писменог
изражавања (писмени састави према учитељевим упутствима).
Сматрао је, у целокупној настави, да је учење напамет неопходно да би се учврстиле оне представе које су у одређеној
теми нарочито важне. Понављати треба оним редом којим је наставно градиво било усвојено. Нарочито треба пазити на
главне мисли.Настава води до васпитања у ужем смислу.
Znacaj
• Хербарт је педагог који је у другој половини XIX века доживео веома велику популарност, који је снажно утицао на
европску и америчку школу (нарочито средњу), који је стекао неколико одушевљених присталица у редовима
теоретичара, а још више у редовима практичара (професора, учитеља). Хербарт је дуги низ година био популаран,
такође и код нас. Нема сумње да су томе узрок позитивне стране његовог педагошког система; позитивне у
релативном смислу, наиме, зато што су његови формални степени ипак уносили ред у наставу, макар и погрешан,
што је то још увек било боље него дотадашњи хаос. Делимично је томе узрок и дух његове педагогије, који је
умногоме тако дивно одговарао класно експлоататорском карактеру буржоаског друштва, и поготову бирократској
бездушности апсолутистичке владавине. Нема никакве сумње да се многи практички педагошки радник могао
одушевљавати за Хербарта баш због онога што у њему има позитивног, мада је при томе изгубио из вида
друштвену улогу његове педагогије у целини и опасности које она садржи, као и несумњиве заблуде и ненаучност.
И поред свега тога нема сумње да Хербартов значај за развој педагошке мисли и његову делатност (не) можемо
мимоићи.
Мада је његова педагошка систематика била изграђена на идеализму и метафизици, ипак је она играла веома
позитивну улогу и допринела је много слави свога творца. Није никакво чудо што су многобројни педагошки
стручњаци баш на Хербарту почели да проучавају педагогију уопште, и што је за многе Хербарт представљао
педагогију уопште. Није без значаја ни то што је он први почео да предаје педагогију на универзитету, те јој је тако
дао ауторитет универзитетског професора и универзитетске дисциплине. Ако узмемо у обзир и то да се некако баш
у то доба почело снажније развијати и неговати теоретско образовање учитеља, биће нам утицај Хербарта још
разумљивији.
Осим тога, Хербарт је несумњиво усавршио дидактику, у чему је његов највећи историјски значај. Он је био први
који је артикулисао наставни процес и наставне часове и дао у ту сврху карактеристичну структуру. Тако је веома
оживео и продубио смисао за наставни процес као строго организовани рад.
• Позитивно је и то што је много ценио наставу и што је целокупан педагошки рад приближио психологији, мада погрешној психологији.
И зато је толико значајан, иако стар, његов захтев да наставом треба развијати многостране интересе и пажњу, мада се не слажемо са
његовим извођењем и схватањем интереса. Његово заузимање за развој многостраних интереса подигло га је изнад уског класицистичког
образовања идеала и приближило га је математици и природним наукама као саставним деловима образовања. Хербартова теорија о
васпитности наставе је такође у суштини позитивна.Нипошто се не може мимоићи низ његових упутстава у погледу специјалне методике, коју
је после Песталоцијевог елементарног степена проширио на остале степене (нарочито на средњошколске). Плодоносна су његова упутства о
буђењу пажње, о буђењу интереса, о техници понављања, о логичном раду ученика, учитељевом тумачењу и разговору. Могу се такође узети
у обзир и неке његове мисли о васпитању.Осим овог великог позитивног удела и позитивног наследства има код Хербарта свакако идоста
онога што је неприхватљиво, конзервативно, ненапредно и ненаучно.Ненаучно је изводити васпитни циљ и целокупну педагогију из неке
религиозно – идеалистичке и метафизички априорне етике. Ни педагогија се не може изводити само априористички. Осим тога, Хербартова
је етика прилично индивидуалистичка. Хербарт у првом реду мисли на појединца, што несумњиво указује на буржоаски индивидуализам,
који је тада настајао. Јасно је такође да је Хербартово схватање васпитног циља сувише уско. Педагог је нарочито грешио у односу према
телесном васпитању, које није укључио у педагошки систем, него га једноставно убрајао у „вођење“ деетета, не бавећи се њиме више. То се,
наравно, слагало са његовим интелектуализмом, али је погрешно. Неприхватљива је и његова подела васпитних циљева на изразито
спољашње и изразито унутрашње циљеве.Хербартова психологија је потпуно интелектуалистичка. Он зна само за представе и удруживање
представа. И зато је Хербарт васпитност наставе схватио само интелектуалистички. То се види по томе што је занемаривао тако важна
васпитна средства као што су, на пример, морална средина, школска заједница, разредни организам. У целокупној Хербартовој психологији,
етици и педагогији истиче се интелектуализам и недостатак смисла за емотивну вредност човековог доживљавања и за ону човековувољу,
одлуку, која извире из топлине личних склоности. И због тога његовим педагошким системом провејава карактеристична хладноћа. Његово
схватање етике и психологије спречило га је да правилно и напредно разреши многе педагошке проблеме.Његово учење о формалним
степенима одводи нас у формализам, а само је сувише формалистичко. Хербарт радо нагиње схематичности. Целокупни Хербартов
интелектуализам не пружа ученику, који је васпитан у духу његове педагогије, довољно могућности да се стваралачки развије у самосталну
личност.Ако свему томе додамо још ауторитативност његовог вођења и васпитања у ужем смислу, онда ће бити схватљиво да је Хербартова
педагогија у много чему такође одражај конкретног друштвеног положаја апсолутистичке Пруске у првој половини XIX века.Међу
Хербартовим најодушевљенијим ученицима помиње се немачки педагог Туискон Цилер (Tuiscon Ziller), који је Хербартов формализам
дотерао до врхунца и развио га до немогућих крајности.