Barok u Italiji

Pojam, kontekst
Barok u Italiji: umetnost kontrareformacije
Slikarstvo baroka: Karavađo, Karači i
naslednici…
 Barok: pojam, kontekst

• Pojam « Barok » se odnosi na stil koji dominira u umetnosti između

1600-1750. Potiče od reči « baroco » koja znači « nepravilan,
izobličen, groteskan », prvobitno korišćene da opiše takve bisere.
• Istorijski kontekst: barok je istovremeno i umetnost
kontrareformacije, u Italiji, Flandriji i Španiji, perioda konsolidacije
katoličke vere posle protestantske krize, ali i protestantske Holandije,
kao i apsolutističke monarhije u Francuskoj. Barok će se međutim u
ovim različitim kontekstima imati različite forme, o kojima ćemo
govoriti.
• Veza umetnosti baroka sa filozofijom i naukom vremena u kome
nastaje je manje bliska od one umetnosti renesanse: ove discipline su
u međuvremenu postale suviše kompleksne.
 Barok u Italiji: Rim, papstvo i
Kontrareformacija

• Prestonica Baroka je Rim, oko 1600: papstvo ulaže velika

sredstva u umetnost sa ciljem da Rim učini najlepšim
gradom na svetu « u slavu Boga i (katoličke) Crkve ».
• U Rimu toga vremena rade poslednji maniristi bez većeg
značaja, ali nove mogućnosti će uskoro privući mlade
umetnike sa severa Italije, od kojih je prvi i najznačajniji
Karavađo (Caravaggio, 1573-1610)
Karavađo (1573-1610)

Oko 1597-98,
Karavađo slika
nekoliko slika velikih
dimenzija za crkvu
Svetog Luja
francuskog u Rimu,
među kojima je i
Poziv Svetog Matije.

Karavađo, Poziv Svetom

Matiji, 1597-98
 Poziv Svetom Matiji je za
Rim toga doba potpuna
novost: ni renesansna ni
maniristična, ova slika
donosi u rimsko slikarstvo
uticaj realizma Severa
Italije, čije smo
karakteristike videli kod
Savolda.

Karavađo, Poziv Svetom Matiji, 1597-98, Girolamo Savoldo,

Saint-Louis-des-Français, Rome Sveti Matija, oko 1535
I pored profanog ambijenta razumemo da se radi o religioznoj temi, i to
ne samo po jedva primetnom oreolu iznad Hristove glave, jedinom
“natprirodnom” elementu slike. Na to nam pre svega ukazuje zrak
svetlosti koji osvetljava Hristovu ruku, koja gestom Mikelanđelovog
Adama ukazuje na Svetog Matiju, ruku i lice sveca: tajna vere je svima i
svuda dostupna…
Dok smo na Savoldovom primeru govorili o realizmu, kod Karavađa
ćemo govoriti o naturalizmu. Ambijenti u kojima prikazuje svete teme
nisu samo skromni i svakodnevni, već se radi o društvenom dnu i
margini: Sveti Toma sa fizionomijom beskućnika i pijanice stavlja prst u
Hristovu ranu... Telo je nepodnošljivo realistično, naturalističko.

Le Caravage, Neverstvo Tomino, 1601-02

Karavađo, Spuštanje u grob,
1602-03
Karavađo, 1601-02, Žrtvovanje Isaka
Ta ideja da je vera svuda i svima
dostupna je u osnovi
protestantska, i Karavađo će
zauzvrat biti inspiracija i
protestantskom severu… U Italiji
će međutim običan, skroman svet,
kome je ova umetnost i bila
namenjena, biti šokiran da na
zidovima crkvi nađe sebi slične
umesto uzvišenih ideala
renesanse...

Karavađo, Smrt Bogorodice, 1606

 Za razliku, na opšte odobravanje će
Karači (Annibal naići idealizovana predstava jednog
Carracci, 1560-1609) drugog slikara, Karačija, u Rim
pristiglog iz Bolonje, koji svod Palate
Farneze ukrašava freskama na koje
prikazuju ljubavi klasičnih Bogova.

Zevs i Junona, svod Palate Farneze,

između 1597 i 1601
Karači slika ne samo likove,
već i simulaciju arhitektoskih
elemenata i skulpture:
stvarajući iluziju, slično
Koređu, u kupoli katedrale u
Parmi...
Protobarokni i barokni iluzonizam: Koređo 1525, Karači oko 1600
I u crkvi Il Đezu, matičnoj crkvi jezuita u Rimu, plafon je rađen
iluzionistički, u kombinaciji slikarske i štuko dekoracije sa
arhitekturom, i otvara prostor neba…

Giovanni Battista Gaulli, Trijumf Hristovog imena, freska 1679-85

Taj iluzionizam će obeležiti slikarstvo
baroka u Italiji, i biti njegova
najznačajnija karakteristika.

Odsada će sve tehničke inovacije

renesanse, linearna i atmosferska
perspektiva, chiaroscuro i sfumato,
služiti da dočaraju iluziju
beskonačnog prostora, i otvarati
svodove crkava i palata pred
zadivljenim pogledom vernika i
posetilaca.

Andrea POZZO, (1642-1709), Apoteoza Svetog

Ignacija, 1688-90, Sant Ignazio, Rome
Taj iluzionizam će obeležiti slikarstvo baroka u Italiji, i biti
njegova najznačajnija karakteristika...

Andrea POZZO, Apoteoza Svetog Ignacija (detalj), 1688-90, Sant Ignazio, Rome
Barokno slikarstvo koristi tehničke
inovacije renesanse (linearnu i
atmosfersku perspektivu, chiaroscuro i
sfumato), da dočara iluziju
beskonačnog prostora: svodovi i kupole
crkava i palata se otvaraju pred
zadivljenim pogledom posetilaca.
Govorimo o baroknom iluzionizmu.
Drugi aspekt baroknog slikarstva sa severa Italije u Rim donosi
Karavađo (Caravaggio, 1573-1610). U njegovim slikama realizam
severa Italije je dovedena do granica naturalizma… Ambijenti u
kojima prikazuje religiozne scene su skromni i svakodnevni, telo je
nepodnošljivo realistično, naturalistički prikazano.

Karavađo, Poziv Svetom Matiji, 1597-98; Neverstvo Tomino, 1601-02