HORMONI

ENDOKRINI SISTEM
Hipotalamus Pinealna žlezda

Tireoidna žlezda Pituitarna žlezda

hipotalamus
Paratireoidna žlezda
Timus
Adrenalna žlezda
Pankreas
Jajnici

Testis
 PREMA FIZIČKO-HEMIJSKIM
OSOBINAMA

HIDRO-SOLUBILNI – proteinski hormoni

i derivati amino kiselina zahtevaju
sekundarne glasnike za ispoljavanje
funkcije

LIPO-SOLUBILNI - steroidni hormoni

prolaze sami kroz membranu ćelija
 PEPTIDNI HORMONI
Hormoni hipofize

Insulin

Glukagon

Parathormon

Tireokalcitonin...
DERIVATI AMINO-KISELINA

Tiroksin

Trijodtironin

Adrenalin
 STEROIDNI HORMONI
Glikokortikosteroidni hormoni

Mineralokortikosteroidni hormoni

Polni (muški i ženski) hormoni

 MEHANIZMI DELOVANJA
HORMONA
Svi hormoni, deluju kao "primarni hemijski glasnici“
Koncentracija hormona u cirkulaciji je
u granicama od 10-10 do 10-12 M.
Hormonski receptori lokalizovani su
u ciljanim ćelijama.

Receptorni proteini za
hidrosolubilne hormone
nalaze se u sastavu plazma
membrane ćelije
(inzulin, glukagon, adrenalin),

Receptori za liposolubilne hormone,

gde spadaju steroidni hormoni i hormoni
tiroidee nalaze unutar ćelije,
u citoplazmi ili u jedru.
RECEPTORI koji se nalaze u plazma membrani su glikoproteini
ugrađeni u plazma membranu. Mogu da budu sastavljeni od jednog
polipeptidnog lanca, koji više puta prolazi kroz plazma membranu
- transmembranski protein ( adrenergični receptor) ili više
subjedinica (insulinski receptor).
 SEKUNDARNI GLASNICI

Prenos informacija od
hormona
do definitivnog celularnog
odgovora vrši se
posredstvom
sekundarnih glasnika
"sekundarnih mesendžera"
 Koncept sekundarnih glasnika postavljen je od strane
Earl-a Sutherland-a 1961.godine

 ciklični nukleotidi (cAMP, cGMP)

 metaboliti inozitol fosfo lipida (fosfoinozitida)
inozitol trifosfat (IP3) i diacil glicerol
 jonizovani kalcijum
 proteini sa tirozin kinaznom aktivnošću
 ADENIL CIKLAZNI SISTEM
ciklični 3,5-adenozin-mono fosfata (c–AMP-a)

nastaje razgradnjom adenozin-trifosfata (ATP-a)

pod dejstvom adenilat ciklaze locirane u ćelijskoj membrani.

cAMP
C terminalni deo adenil ciklaze ispoljava
katalitičku aktivnost i na unutrašnjoj strani
ćelijske membrane razlaže ATP na c–AMP i
pirofosfat:
Regulaciju adenil ciklazne aktivnosti vrše tri međusobno povezana
proteinska sistema unutar ćelijske membrane:

SPECIFIČNI HORMONSKI RECEPTORI,

G PROTEINI

ADENIL CIKLAZA,
- koji zajedno čine ADENIL CIKLAZNI SISTEM
Aktiviranje adenil ciklaze otpočinje vezivanjem hormona za
receptore.
Komunikaciju između receptora i same adenil ciklaze obezbeđuju
guanin nukleotid regulatorni proteini GTP-vezujući proteini (G ili N
proteini) koji se nalaze u vidu "intrizing" proteina na unutrašnjoj
strani ćelijske membrane.
Postoje dve vrste G proteina:
Gs - koji stimuliše adenil ciklazu i
Gi - koji inhibira adenil ciklazu i sprečava stvaranje cikličnog AMP-
a.
Kada se hormon veže za stimulatorni receptor G protein oslobodi
GDP i veže GTP. Vezivanje GTP omogućava aktivaciju adenil ciklaze.
 CIKLIČNI ADENOZIN MONOFOSFAT (C–AMP) JE ZNAK GLADI.

Višak cikličnog AMP-a u ćeliji ukazuje na potrebe ćelije za energijom,

te sve reakcije u kojima posreduje c–AMP kao sekundarni glasnik
hormona dovode do produkcije energije u vidu ATP-a.
 AKTIVNOST c-AMP KINAZA U ĆELIJI

Po stvaranju 3’5’-c–AMP-a on difunduje kroz

ćeliju i prenosi poruku direktno aktiviranjem
enzima poznatih kao c–AMP-zavisne protein
kinaze.

Jedna od njih, označena kao protein kainaza A

(jer se aktivira pomoću c–AMP-a) je po strukturi
tetramer: sastoji se iz dve regulatorne i dve
katalitičke subjedinice.

Kada je protein kinaza A neaktivna sve četiri

subjedinice su spojene.
AKTIVNOST cAMP KINAZA U ĆELIJI
Ubrzavanje procesa
glikogenolize dejstvom cAMP-a
Ubrzavanje procesa lipolize dejstvom cAMP-a
 TIROZIN KINAZE
Receptori sa tirozin kinaznom aktivnošću izgrađeni su od jednog
polipetidnog lanca ili iz više subjedinica (insulinski receptor).

Ovi receptori imaju ekstracelularni deo koji vezuje hormon,

hidrofobni transmembranski deo koji se sastoji od 20 do 25 amino
kiselina, i intracelularni deo koji ima tirozin kinaznu aktivnost.
Posle vezivanja hormona za receptor signal se prenosi do tirozin
kinaze koja fosforiliše proteine i tako modifikuje njihovu aktivnost.
TIROZIN KINAZE
 Produkti metabolizma fosfo-inozitida
FOSFATIDIL INOZITOL se sastoji iz glicerola, dve masne
kiseline spojene sa OH grupama u položaju 1 i 2 glicerola, pri
čemu je jedna masna kiselina zastupljena u vidu neke
esencijalne masne kiseline, najčešće u vidu arahidonske, a za
treću grupu je estarski vezana fosforna kiselina preko koje je
spojen šestočlani alokohol inozitol.

O

O C H 2— O — C — R 1
 
R 2— C — O — C H O H O H
  
C H 2— O — P — — — — — O 2 3
H
  H H 
1
O H  H H O 4
H 6 5
O H
 
O H H
F o s f a t i d i l - in o z it o l
Inozitol-trifosfat (IP3) i diacil-glicerol (DAG)

 Po dolasku hormona do ciljane ćelije i njegovog vezivanja za

svoje receptore aktivira se fosfolipaza C u ćelijskoj membrani
koja deluje na fosfatidilinozitol 4-5 difosfat razlažući ga na
inozitol trifosfat (IP3) i diacil glicerol (DAG). Proces aktiviranja
fosfolipaze C uključuje protein koji ima mnogo sličnosti sa Gs
proteinom.

 Inozitol trifosfat stimuliše oslobađanje kalcijuma iz

intracelularnih depoa, povećavajući intracelularni kalcijum i time
stimulišući razne kalcijum-zavisne procese. IP3 mobiliše
deponovani intracelularni kalcijum vezujući se najpre za
specifične receptore na intracelularnim membranama i
olakšavajući otvaranje kalcijumskih kanala. Bazalna
koncentracija citoplazmatskog kalcijuma je bar 1000-puta manja
od one u depoima i izvan ćelije.
Diacil glicerol, drugi produkt hidrolize inozitol-4.5-difosfata,
stimuliše protein kinazu C. Ca 2+ takođe aktivira protein kinazu
C. Protein kinaza C je linearni polipeptid, glikoproteid
molekulske mase 77000 daltona koja ima regulatorni i
katalitički deo. Regulatorni deo je vezan za ćelijsku membranu a
katalitički deo je slobodan u citoplazmi. Po aktiviranju protein
kinaze C ona vrši fosforilisanje proteina preko serina i treonina.
Povećana aktivnost protein kinaze C je obično vezana za ubrzani
ćelijski rast, dok je povećana aktivnost c–AMP-zavisnih protein
kinaza vezana sa usporavanjem ćelijskog rasta.
 Ca++ regulacija
Oslobađanje kalcijuma iz intracelularnih depoa ili ulazak Ca2+ u
ćeliju brzo povećava citoplazmatski kalcijum. Jonizovani kalcijum
je važan regulator mnogih procesa kao što je mišićna kontrakcija,
neuromuskularna kontrakcija i prenos hormonskih siganala.
Ca2+ se vezuje za kalmodulin i menja njegovu konformaciju
prouzrokujući vezivanje kompleksa Ca2+ -kalmodulin za različite
enzime čime se modifikuje njihova aktivnost. Ca2+ - kalmodulin
reguliše aktivnost protein kinaza uključujući fosforilaza kinazu
potrebnu za aktiviranje fosforilaze koja razlaže glikogen, aktivira
miozin kinazu koja je uključena u proces kontrakcije glatke
muskulature, kao i za kalmodulin-zavisnu protein kinazu
značajnu za sinaptičku transmisiju.
Ca2+ -kalmodulin reguliše aktivnost fosfodiesteraza cikličnih
nukleotida, kao i adenil i guanil ciklaze, utičući tako na
koncentraciju c–AMP-a i c–GMP-a u ćeliji. Pod uticajem
jonizovanog kalcijuma aktivira se fosfolipaza C (fosfo-inozitidaza)
vodeći do daljeg generisanja IP3 i DAG-a.
Ca++ regulacija
 MEHANIZMI DELOVANJA
LIPOSOLUBILNIH HORMONA
 Osnovni mehanizam delovanja
sinteze proteina na nivou gena.
ovih hormona je indukcija

Oni lako difunduju kroz lipidni dvosloj ćelijske membrane.

 Po ulasku u citoplazmu vezuju se za specifične receptorne
proteine u citoplazmi.

 Po vezivanju hormona za receptor i stvaranju kompleksa

hormon-receptor dolazi do konformacionih promena u receptoru
i aktivacije iza čega ovaj kompleks procesom translokacije ulazi
u jedro, vezuje se za specifične delove hromatina jedra čime se
aktiviraju ili inaktiviraju specifični geni. Deblokiranjem DNK
indukuje se sinteza specifičnih informacionih RNK koje su
odgovorne za sintezu specifičnih proteina, odnosno enzima, na
nivou ribozoma.
Receptori za steroidne
hormone su sagrađeni od
nekoliko subjedinica:
jedna ili više subjedinica služi " HHeat
e a t s shock
hock"
direktno za vezivanje sa P r proteini
o t e in i
hormonom, koja ima
molekulsku masu od 60 do V Vezujuća
e z u ju } a
80 000 ssubjedinica
u b je d in ic a
dve subjedinice molekulske
V e z u ju }mesto
e m e s to
mase od 90 000 za koje Vezujuće
z a hormon
h o rm o n
za
izgleda da su identične sa
svuda rasprostranjenim heat
shock proteinima.
DNK vezujući –
Oni imaju dva polja koja su D N A - v e z u ju } i
p “prsti”
r s t i ( " f in g e r s " )
uključena u biološku (fingersi)
aktivnost receptora:
* polje za vezivanje sa DNK
* polje (površina) koje služi za
vezivanje sa specifičnim
hormonom
Sinteza i sekrecija najvećeg broja hormona u organizmu se
kontroliše akcijom hipofize i hipotalamusa.

Kao odgovor na spoljašnje ili unutrašnje stimulanse

hipotalamus sekretuje oslobađujuće faktore ili faktore
koji imaju inhibitorni efekat na sekreciju hormona iz
hipotalamusa koji zatim deluju na specifične ćelije
adenohipofize utičući na sekreciju njihovih hormona u
sistemsku cirkulaciju. Tu spadaju:
* somatotropin – releasing (oslobađajući) hormon - STH-
RH-somatostatin,
* tireotropin – oslobađajući hormon - TSH-RH,
* gonadotropin – oslobađajući hormon - GnTH-RH i
* adrenokortikotropin – oslobađajući hormon - ACTH-RH.
Svi ovi hormoni hipotalamusa su mali polipeptidi, koji se
karakterišu naglim dejstvom i kratkim biološkim
poluživotom.
Pod uticajem ovih hipotalamusnih hormona
adenohipofiza sekretuje grupu proteinskih
hormona nazvanih "TROPNI HORMONI", jer
povećavaju sekreciju drugih hormona, kao što
su:
 somatotropni hormon (STH),
 tireostimulirajući hormon (TSH),
 gonadotropni hormoni: folikulostimulirajući
hormon (FSH) i luteinizirajući hormon (LH),
 adrenokortikotropni hormon (ACTH).
Hormoni hipotalamo-hipofiznog sistema
 HORMONI KOJI REGULIŠU
METABOLIZAM
KALCIJUMA I FOSFORA
U regulaciji homeostaze kalcijuma, fosfora i
magnezijuma učestvuju tri hormona:

 - PARATIREOIDNI HORMON (PTH)

 - TIREOKALCITONIN

 - VITAMIN D u svom aktivnom obliku kao

1,25-dihidroksiholekalciferol - KALCITRIOL
 PARATIREOIDNI HORMON-PTH
 Sinteza paratireoidnog hormona vrši se u
paratireoidnim žlezdama najpre u vidu prekursornih
molekula aktivnog hormona kao "pre-pro-paratireoidni
hormon" koji je sagrađen od 115 amino kiselina.

Da bi se iz njega sintetisao pro-hormon najpre dolazi do

cepanja hidrofobnog "vodećeg" peptida sa amino kraja od
25 amino kiselina; sa stvorenog prohormona, koji sadrži
90 amino kiselina, odvaja se zatim heksapeptid sa amino
kraja, čime se gradi zreo hormon od 84 amino kiseline.
Pre-pro-hormon (115 ak)
NH2
Pro-hormon (90 ak)

Hormon (84 ak)

COOH
 Regulacija sinteze i sekrecije PTH je direktno u sprezi sa
nivoom kalcijuma u krvnoj plazmi i to prvenstveno
jonizovanog oblika. Sekrecija se kontroliše mehanizmom
negativne povratne sprege. Paratireoidni hormon cirkuliše
u plazmi u obliku intaktnog hormona, koji sekretuju
paratireoidne žlezde. Njegov poluživot u cirkulaciji je
relativno kratak i iznosi oko 20 minuta.

Ciljana tkiva za PTH jesu bubrezi i koštano tkivo, gde

deluje direktno i intestinum, gde ispoljava indirektno svoje
efekte, preko aktivne forme vitamina D, kalcitriola.
Na nivou bubrega parat hormon ubrzava sintezu
aktivnog oblika vitamina D, indukujući aktivnost 1-
hidroksilaze, mitohondrijalnog enzima tubulocita bubrega,
čime se 25-OH-D3, (koji je prethodno sintetisan u jetri i
putem krvi, u spoju sa specifičnim transportnim
proteinom, donet do bubrega) prevodi u 1,25-
dihidroksiholekalciferol - kalcitriol, koji direktno učestvuje
u regulaciji metabolizma kalcijuma i fosfora, indukcijom
sinteze kalcijum vezujućeg proteina (CaBP). Takođe, na
nivou bubrega pomaže reapsorpciju kalcijuma na nivou
tubulocita, kao i reapsorpciju magnezijuma, a istovremeno
inhibira reapsorpciju fosfata kao i reapsorpciju
bikarbonata.
Efekti PTH na nivou intestinuma su direktno
povezani sa njegovim efektima na nivou bubrega; zbog
ubrzavanja sinteze aktivne forme vitamina D ubrzava se i
sinteza kalcijum-vezujućeg proteina u epitelnim ćelijama
intestinalne sluzokože (CaBP) što uslovljava ubrzanu
reapsorpciju kalcijuma i kalcijum-zavisnog fosfora.

Na nivou koštanog tkiva stimuliše osteoblaste,

osteoklaste i osteocite. Stimulisanjem osteoklasta i
osteocita mobiliše kalcijum iz koštanog tkiva.
 Efekat PTH na sniženu vrednoat
Ca++ u plazmi

PTH dovodi do:

 Resorpcije Ca iz kosti
 Renalne tubularne
reasorpcije Ca
 Sinteze 1,25 DHCC u
bubrezima
 Povećanje resorpcije
Ca u crevima
 Poremećaji lučenja PTH
 HIPOPARATIREOIDIZAM
sekrecija PTH, karakteriše se
smanjena sinteza
hipokalcemijom ispod
i

1.60mmol/l i hiperfosfatemijom.
SIMPTOMI: mišićna nadražljivost i tetanija; u slučaju
teške hipokalcemije može da dođe do konvulzija i čak
smrti.
 Osteopenia

Zajednički naziv za
smanjenu mineralizaciju
kosti i povećanu resorpciju.
Histoliške karakteristike
koreliraju sa kliničkim
dijagnozama:
osteoporoze,
osteomalacije i
osteitis fibrose.
RAHITIS
 HIPERPARATIREOIDIZAM

Hiperkalcemija i hipofosfatemijom

Do hiperkalcemije dolazi zbog povećane reapsorpcije

kalcijuma u renalnim tubulima, povećane resorpcije na
nivou intestinuma kao i zbog pojačane mobilizacije Ca2+ iz
koštanog tkiva. Ova mobilizacija je često praćena
koštanim frakturama i deformacijom kostiju.
Kalcijum koji se mobiliše iz kostiju deponuje se u razne
parenhimatozne organe, naročito u bubrežno tkivo te se
javlja oštećenje bubrega i pojava bubrežnih kamenaca. Sa
urinom se izlučuju velike količine kalcijuma.
 KALCITONIN
Kalcitonin, najpre nazvan tireokalcitonin, je otkriven 1961.
godine. To je polipeptid sagrađen od 32 amino kiseline
molekulske mase od 5000. Produkuju ga specifične
parafolikularne ili C ćelije koje se nalaze u tireoidei. Sintezi
kalcitonina prethodi sinteza prohormona sa molekulskom masom
od 15 000.
 Kalcitonin se veže za specifične membranske receptore
koji su po strukturi glikoproteini. Najviše ih ima u
koštanom tkivu; oko 1 milion receptora postoji po jednom
osteoklastu čime može da se objasni osetljivost ovih ćelija
na hormon. Vezivanje hormona za receptore aktivira adenil
ciklazni sistem zbog čega se povećava c–AMP u ćelijama.

 Glavni biološki efekat kalcitonina - smanjenje resorpcije

koštanog tkiva putem inhibiranja aktivnosti osteoklasta
što kao rezultat ima smanjenje koncentracije kalcijuma u
krvi.

 Hiperprodukcija kalcitonina sreće se kod nekih malignih

tumora, naročito kod medularnog tireoidnog karcinoma,
koji se hirurški uklanja.

 Kalcitonin se
hiperkalcemičnih
primenjuje i kao lek kod nekih
stanja, kao što je Paget-ova bolest,
osteoporoza i maligna hiperkalcemija.
Stvaranje aktivne forme vit. D3
NADBUBREŽNA ŽLEZDA
Hromafine ćelije

5-7 grama
10% čini medula
 HORMONI SRŽI NADBUBREŽNE
ŽLEZDE

Srž nadbubrežnih žlezdi embriološki jeste deo

simpatikusnog nervnog sistema.

Adrenalin (epinefrin) je glavni hormon medule

nadbubrega, dok je noradrenalin (norepinefrin),
zajedno sa dopaminom, najznačajniji neurotransmiter
simpatikusnog nervnog sistema. Označavaju se kao
kateholamini.

Hormoni srži nadbubrežnih žlezdi sintetišu se iz amino

kiseline tirozina.
Ključni enzim u biosintezi ovih hormona, tirozin hidroksilaza, je enzim koji
prevodi tirozin u 3.4-dihidroksi fenilalanin (dopa). U prisustvu nespecifične dopa-
dekarboksilaze nastaje dopamin. Delovanjem enzima dopamin-β hidroksilaze
dolazi do oksidacije dopamina u noradrenalin, koji zatim prima metil grupu i
prelazi u adrenalin.
Hormoni se deponuju u sekretornim vezikulama u spoju
sa ATP-om. Čuvanje kateholamina u vezikulama ima i
zaštitnu ulogu jer ih štiti od degradativnog dejstva
monoamino-oksidaze, citoplazmatskog enzima.

U sekretornim granulama ima 80% adrenalina i 20%

noradrenalina.

Kateholamini ne mogu da penetriraju kroz krvno-

moždanu barijeru. Tako, dopamin i noradrenalin koji se
nalaze u mozgu u njemu se i sintetišu.
Dopamin je aktivno
jedinjenje koje
inhibira sekreciju
prolaktina.
Prilikom sekrecije
kateholamina u
cirkulaciju
sekretuje se i
dopamin
hidroksilaza.
Pošto ima dug
poluživot merenje
ovog enzima u krvi
se koristi kao
osetljiv indikator
sekrecije
kateholamina.
Kateholamini se najčešće sekretuju kao odgovor na jak
stres stimulus, koji se brzo prenosi kroz nervni sistem.
Nevezani za bilo koji protein plazme oni putuju putem krvi
i stižu do ćelija gde reaguju sa specifičnim receptornim
proteinima na ćelijskoj membrani. Ovi hormoni reaguju sa
četiri različita tipa receptora, poznatih kao 1, 2, 1 i 2.
Noradrenalin ima samo efekte ( dejstvo), dok adrenalin
ima i  i  dejstvo.
STRES U slučaju stresa (strah, bol,
hladnoća, hirurški zahvat), iz
vezikula hormoni se oslobađaju
procesom egzocitoze, da bi se
kasnije, po završetku njihovih
fizioloških funkcija izvesna
količina hormona, prvenstveno
noradrenalina, vratila iz
cirkulacije u ove vezikule i čuvala
tu do ponovnog korišćenja.

ADRENALIN, NORADRENALIN
KORTIZOL
Adrenalin ispoljava snažne efekte na metabolizam. On je
snažan antagonist insulina. Zbog aktiviranja adenil ciklaze i
stvaranja c–AMP-a ubrzava glikogenolizu u jetri i mišićima
aktiviranjem fosforilaza ovih tkiva. Ubrzava glikoneogenezu u
jetri iz mlečne kiseline, amino kiselina i glicerola. Ubrzava
proces lipolize u adipoznom tkivu.

ADRENALIN
 Zbog ubrzavanja razgradnje
masti štedi se glikoza od
utroška od strane perifernih
tkiva, jer ona sada koriste
kao izvor energije masne
kiseline.

Ubrzanjem glikogenolize
adrenalin obezbeđuje priliv
dovoljne količine glikoze CNS-u
u stanjima stresa, odnosno
obezbeđuje njegovu normalnu
funkciju jer CNS koristi kao
izvor energije isključivo
glikozu, čijom se razgradnjom u
aerobnim uslovima dobija
potrebna energija u vidu ATP-a.
 DRUGI EFEKTI ADRENALINA

POVEĆAVA MINUTNI VOLUMEN SRCA

JAČAJUĆI SNAGU KONTRAKCIJE –
INOTROPNI EFEKAT

POVEĆAVA FREKFENCU KONTRAKCIJA-

HRONOTROPNI EFEKAT
 FIZIOLOŠKE REAKCIJE ADRENALINA U USLOVIMA
DELOVANJA ADRENALINA
ORGAN PROCES ILI REZULTAT
MOZAK Povećan protok krvi
Povećan metabolizam glukoze
KVS Povećana frekfencija i snaga
kontrakcije srca,
periferna vazokonstrikcija
PLUĆA Bronhodilatacija
Povećana ventilacija pluća
MIŠIĆI Povećana glikogenoliza
Povećana kontrakcija
JETRA Povećana produkcija glukoze
Glikoneogeneza, glikogenoliza
glikogeneza
MASNO TKIVO Lipoliza i povećane mk i glicerol
KOŽA, SKELET, Smanjen protok krvi, proteoliza
GIT, GUT, LIMFATIČNO Smanjeno iskorišćavanje glukoze
 FEOHROMOCITOM
je kateholamin-produkujući
tumor koji može da nastane
svuda u organizmu gde postoji
hromafino tkivo.
U slučaju pojave
feohromocitoma glavni klinički
simptom je paroksizmalna
hipertenzija; urinom se izlučuju
velike količine VMA.
Simptomi hiperprodukcije
kateholamina se gube
uklanjanjem postojećeg tumora
hirurškim putem
 FEOHROMOCITOM

Glavobolja

Palpitacija
Bledilo

Znojenje

Tahikardija

Tremor

Anksioznost

Labilna hipertenzija

Paroksizmalna hipertenzija
HORMONI KORE NADBUBREŽNIH ŽLEZDI
GLIKOKORTIKOIDI
MINERALOKORTIKOIDI
POLNI HORMONI
Glikokortikosteroidni hormoni, prvenstveno kortizol,
značajni su za gotovo sve aspekte intermedijernog
metabolizma, ali naročito za metabolizam ugljenih
hidrata, po kojima su i dobili naziv; sintetišu se u zoni
fascikulati.

Mineralokortikosteroidi, od kojih je najznačajniji

aldosteron, značajni su za regulaciju metabolizma
natrijuma, kalijuma i održavanje ravnoteže vodonikovih
jona, čime sekundarno utiču na krvni pritisak; sintetišu se
u zoni glomerulozi.

Adrenalni androgeni i estrogeni koji primarno deluju na

Ciklopentanoperhidrofenantren sa
17 C atoma i 4 prstena
Dodaju se C u 10 i 13 i bočni niz
vezan za C17.
 SINTEZA HORMONA
Ključna reakcija u procesu pojačane biosinteze hormona
jeste prevođenje holesterola, prekursora svih steroida koji
ima 27 C atoma u 5-pregnenolon, C21 steroid.
5-pregnenolon kasnije služi za sintezu svih hormona:

 glikokortikoida,
 mineralokortikoida,
 androgena i estrogena, te se naziva “stožer steroid”
U enzime koji su potrebni za sintezu steroidnih hormona spadaju:
 Hidroksilaze
 Dehidrogenaze
 Izomeraze
 Liaze
Acetyl-CoA
GLIKOKORTIKOSTEROIDNI
HORMONI
 kortizol (hidrokortizon)
 kortizon
 kortikosteron
 11-dehidrokortikosteron.

Glavni cirkulišući glikokortikoid kod ljudi jeste kortizol.

Sinteza glikokortikoida je direktno pod uticajem ACTH,
koji po vezivanju za svoje recepore u plazma membrani
ćelija koje produkuju glikokortikoide u zoni fascikulati
stimuliše sintezu c–AMP-a. ACTH specifično deluje na
aktivnost 17--hidroksilaza, koje su ključne u sintezi
glikokortikoida.
 Sinteza kortizola ima najizrazitiji cirkadijalni ritam u
prirodi. Gotovo sav kortizol na dan sintetiše se u ranim
jutarnjim satima pre buđenja. Najniže vrednosti kortizola
u krvi se sreću u kasnim popodnevnim satima (oko 4h
posle podne) pa do ponoći. Te dnevne varijacije u
kortizolu odgovaraju fizičkoj aktivnosti organizma,
periodima sna i budnosti.
Pik sekrecije ACTH se javlja neposredno pre pika
aktivnosti kortizola.
KONTROLA SEKRECIJE KORTIZOLA

 Sinteza i sekrecija glikokortikoida se kontroliše nivoom

slobodnog kortizola u krvnoj plazmi.

 Kada se nivo kortizola smanji ispod donjih fizioloških

granica stimuliše se lučenje ACTH-oslobađajućeg hormona
iz hipotalamusa (ACTH-RH), koji stimuliše adenohipofizu
na lučenje ACTH.

 Po dolasku do kore nadbubrega ACTH stimuliše

prevođenje holesterola u 5-pregnenolon.

 Pošto ACTH zatim stimuliše aktivnost 17--

hidroksilaza, on ispoljava svoje efekte samo na sintezu i
sekreciju glikokortikoida.

 Povećane količine kortizola,

povratne sprege, "feed-back"
mehanizmom negativne
inhibicijom, utiču na
smanjenje lučenja ACTH, čime se reguliše količina ovih
hormona u cirkulaciji.
 ULOGE GLIKOKORTIKOSTEROIDA
U PERIFERNIM TKIVIMA
Ubrzavaju KATABOLIZAM masti, belančevina
U krvi se povećava nivo cirkulišuće glukoze, cirkulišućih
masnih kiselina kao i amino kiselina.
Inhibiraju preuzimanje glikoze (ulazak glikoze u ćelije);
izuzetak u tom pogledu jesu jetra, srce, mozak i eritrociti.
Blokiraju sintezu nukleinskih kiselina i proteina i stimulišu
njihovu razgradnju.
Antagonista insulina
U JETRI
Ispoljavaju ANABOLIČKE efekte
Pojačavaju sintezu specifičnih proteina
Povećava aktivnost transaminaza – alanin transaminaze,
tirozina transaminaze i triptofan pirolaze.
Aktivnost ključnih enzima glikoneogeneze se povećava
ULOGE GLIKOKORTIKOSTEROIDA
I. Uloga u odbrambenim reakcijama
Imunološke reakcije (imunosupresivno dejstvo-
primenjuje se u lečenju autoimunih bolesti i sprečavanju
odbacivanja transplantanta)
Antiinflamacijsko dejstvo – smanjuje zapaljenjsku reakciju
(broj Ly, Mo, Eo)

II. Uloga u funkcionisanju drugih organa i sistema

KVS- održanje normalne funkcije rada srca
Metabolizam elektrolita i vode- inhibiraju lučenje ADH
(nema glikokortikoida –nema lučenja ADH retencija i
zadržavanje vode).
Metabolizam kalcijuma- smanjuje resorpciju iz creva jer
inhibiraju 25 hidroksilazu
Rast i razvoj vezivnog tkiva, mišića i kostiju- visoke doze
deluju katabolički- koža je tanka, teško zarastaju rane,
atrofija i slabost mišića, osteoporoza)
 POREMEĆAJ LUČENJA
GLIKOKORTIKOSTEROIDA

 Smanjena produkcije hormona (kod

insuficijencije kore nadbubrežnih žlezdi) -
primarni hipoadrenokorticizam

ADISONOVA BOLEST

 Hiperprodukcija hormona
-hiperadrenokorticizam

KUŠINGOVA BOLEST
ADISONOVA BOLEST
hipoglikemija,
hiponatremija
praćena hiperkalijemijom
uz pojavu acidoze
kao posledica nedostatka
mineralokortikoida.
 KUSHING-OV SINDROM
MANIFESTACIJE:

Abdominalna gojaznost
Osteoporoza
Intolerancija na glukozu
Ljubičaste strije
Lice u obliku meseca
Hirzuitizam
Mišićna slabost
Hipokalijemija
Hiperlipidemija
 KUŠINGOVA BOLEST

Hiperglikemija praćena
glikozurijom,
Negativan azotni bilans,
Zadržavanje natrijuma i vode
što je praćeno edemima i
hipertenzijom,
Hipokalijemija i
hipokalijemična alkaloza, zbog
pojačanog gubitka
vodonikovih jona.
 MINERALOKORTIKOSTEROIDNI HORMONI

DEZOKSIKORTIKOSTERON (DOC), u tragovima i

ALDOSTERON, 50 puta aktivniji

 Mineralokortikoidi regulišu metabolizam natrijuma,

kalijuma i vodonikovih jona, te sekundarno utiču na krvni
pritisak.

 Sinteza mineralokortikoida odigrava se u zoni glomerulozi

gde su skoncentrisane specifične 18--hidroksilaze, (C 21
steroidi).

 Po sintezi aldosterona u zoni glomerulizi on se sekretuje u

krvotok; pod fiziološkim uslovima 60% ukupnog aldosterona
plazme je vezano za proteine, prvenstveno za albumine.
Preko 95% dezoksikortikosterona je vezano za proteine
plazme te ima veoma malo slobodnog, aktivnog hormona.
ALDOSTERON
Mineralokortikoidi Reapsorpcija Na+
regulišu metabolizam i izlučivanje K+ i H+
elektrolita u
organizmu, kao i
metabolizam vode.
Svoje efekte
ispoljavaju
prvenstveno na nivou
bubrega, digestivnog
sistema, pljuvačnih
žlezdi, kao i znojnih
žlezdi. Mehanizmi
delovanja
mineralokortikoida su
analogni
mehanizmima
delovanja ostalih
steroidnih hormona.
 ALDOSTERON

 U distalnim tubulima povećava resorpciju Na

vode, a sekreciju K .
+
+
i indirektno

 Aldosteron povećava broj kanala za natrijum sa

luminalne strane i broj Na K -ATP-aznih pumpi na
+ +

bazolateralnoj strani. Aldosteron deluje i na nivou ćelijskih

membrana utičući na pravilnu preraspodelu natrijuma i
kalijuma ekstracelularno odnosno intracelularno, kao i na
ulazak vodonikovih jona u ćeliju kao posledica izlaska
kalijumovih jona, kada dolazi do stanja hiperkalijemije.

Aldosteron deluje i na znojne, pljuvačne žlezde, kolon.

RENIN-ANGIOTENZIN-ALDOSTERON SISTEM
RENIN-visoko selektivna proteaza koga sintetišu mioepitelne
ćelije bubrega. Razlaže peptidnu vezu u molekulu
ANGIOTENZINOGENA koga sintetiše jetra i nastaje
dekapeptid ANGIOTENZIN I. Na njega deluje enzim
konverzije i nastaje oktapeptid ANGIOTENZIN II koji dovodi
do povećanja krvnog pritiska zbog vazokonstriktornih
efekata na nivou arteriola i stimulacije lučenja
ALDOSTERONA.
Nedostatak soli

žeđ
MEHANIZAM DELOVANJA ANGIOTENZINA II
Stimuliše sintezu aldosterona u kori nadbubrega
Izaziva vazokonstrikciju u bubrezima, povećava resorpciju
Na+ i inhibira sekreciju renina
Povećava krvni pritisak u CNS-u, stimuliše centar za žeđ i
povećava sekreciju ADH i ACTH
Kontrakcijom glatkih mišića u arteriolama povećava
krvni pritisak.
 Poremećaji lučenja mineralokortikoida

U slučaju hipo-adrenokorticizma smanjena je

produkcija aldosterona pri čemu se u krvi javlja hiponatremija
praćena hiperkalijemijom uz pojavu acidoze, kao posledica
prevelikog zadržavanja vodonikovih jona. Hipoaldosteronizam
se javlja kod Adisonove bolesti, dugotrajnog dijabeta,
insuficijencije krvotoka u kori.

 Hiper-aldosteronizam se javlja u slučaju hiperplazije

kore nadbubrežnih žlezdi, najčeće se radi o pojavi tumora koji
produkuju aldosteron u višku; u krvi se sreće hipernatremija,
hipokalijemija praćena alkalozom. Zbog prevelikog
zadržavanja natrijuma, zadržava se i veća količina vode te se
javlja hipertenzija. Primarni hiperaldosteronizam je nasledna
bolest, iz grupe enzimopatija, koja se javlja kao posledica
urođenog nedostatka 17--hidroksilaza, koje normalno
usmeravaju progesteron u pravcu sinteze glikokortikoida i
androgena, te se najveća količina progesterona prevodi u
aldosteron. Jedan od karakterističnih znakova ove bolesti je
pojava stalne, izrazite, hipokalijemije.
 POLNI HORMONI
 Polni hormoni se produkuju od strane polnih žlezdi, a
delimično se sintetišu i u kori nadbubrega.

 Testisi i ovarijumi, pored svoje funkcije da produkuju

spermatozoide i jajne ćelije, proizvode seksualne hormone
koji kontrolišu primarne i sekundarne polne karakteristike
muškaraca i žena. Svi polni hormoni pripadaju grupi
liposolubilnih steroida.

 Polazno jedinjenje za njihovu sintezu jeste holesterol pri

čemu se pri sintezi polnih hormona najpre sintetišu muški
polni hormoni, androgeni, koji su direktni prethodnici
estrogena, ženskih polnih hormona.
SINTEZA STEROIDNIH HORMONA
 ŽENSKI POLNI HORMONI

U ženske polne hormone spadaju:

* PROGESTERON -
- hormon žutog tela i placente u
slučaju graviditeta.

* ESTROGENI HORMONI -
- koji se sintetišu u Grafovom folikulu.
 PROGESTERON
Progesteron sintetiše žuto telo (Corpus luteum) kao i
placenta, koja sekretuje progesteron naročito u kasnijem
periodu graviditeta. Po svojoj strukturi je C21 steroid.
Sintetiše se iz holesterola pod uticajem 20,22-dezmolaze
koja cepa bočni lanac holesterola dajući 5-pregnenolon.

Dejstvom dehdrogenaze i izomeraze nastaje

progesteron.
 U krvnoj plazmi progesteron se transportuje vezan za
specifičan globulin-kortikosteroid-vezujući globulin (CBG),
koji istovremeno služi i za transport kortizola.

 Progesteron se javlja posle ovulacije i izaziva razvoj

endometrijuma, pripremajući uterus za eventualni prijem
embriona i njegovu ishranu. Količina progesterona u plazmi
zavisi od faze menstrualnog ciklusa: za vreme folikularne
faze ima ga malo i smatra se da potiče prvenstveno iz kore
nadbubrega (ima ga manje od 1ng/ml).

 Posle ovulacije produkcija progesterona od strane

corpus luteusa naglo raste dostižući maksimalnu
koncentraciju od 10-20ng/ml u 4-7-om danu. Ta visoka
vrednost se održava narednih 4-6 dana, a zatim naglo pada
na početni nivo približno 24 časa pre početka menstruacije.
Merenje progesterona u
plazmi se koristi za
utvrđivanje ovulacije i
normalne funkcije žutog
tela kod negravidnih
žena. Ako se ovulacija
ne odigrava, ne formira
se corpus luteum, i ne
zapaža se ciklično
povećanje progesterona
u plazmi.
Progesteron - indukuje sintezu proteina u mlečnim žlezdama i
endometrijumu utičući na njihov razvoj, pripremajući uterus
za eventualni prijem embriona i njegovu ishranu.

Progesteron - indukuje sekretorne promene u endometrijumu

pripremajući ga za implantaciju oplođenog jajeta.

Progesteron - je antagonist estrogenim hormonima.

U toku graviditeta progesteron se u velikim količinama
sintetiše u placenti, tako da u poslednjem trimestru dostiže
vrednosti od približno 300mg/dan
 ESTROGENI HORMONI
Estrogeni su ženski polni hormoni.. Koriste se kao
kontracepcijsko sredstvo i terapija kod žena u menopauzi. Tri
glavna estrogena koja se prirodno nalaze kod žene su
estradiol, estriol i estron
Po svojoj strukturi estrogeni jesu C18 steroidi
Najveća količina estrogena proizvodi se u razvijajućem
folikulu jajnika, žutom tijelu i posteljici.

Folikulostimulirajući hormon (FSH) i luteinizirajući hormon

(LH) podstiču proizvodnju estrogena u jajnicima. Određenu
manju količinu estrogena proizvode i jetra, nadbubrežne
žlijezde i dojke (ti takozvani sekundarni izvori estrogena jako
su važni kod žena u menopauzi).

Estradiol nastaje iz testosterona i estrona, koji nastaju iz

androstendiona. Najjači estrogenski učinak ima estradiol (12
puta jači od estradiola, a 80 puta od estriola) zbog čega se
smatra glavnim estrogenom.
 U ljudskom telu estrogeni nastaju iz androgena. Od prve
menstruacije (menarha) do menopauze glavni hormon je
17β-estradiol, a u menopauzi u telu nalazimo više estrona.
Tokom menstruacijskog ciklusa nivo estradiola varira, a
najviši je pre ovulacije.
 Sinteza estrogena zavisi od faze menstrualnog ciklusa
pri čemu se od rane folikularne faze do kasne folikularne
faze stalno povećava, da bi i corpus luteum produkovao
značajne količine estradiola. Za vreme graviditeta u toku 9
meseci produkuje se toliko mnogo estrogena kao što bi se
sintetisalo za 100 godina normalnog menstrualnog ciklusa.
FIZIOLOŠKI EFEKTI KOD ŽENA
Promene na POLNIM ORGANIMA:
• Estrogeni podstiču formiranje sekundarnih polnih
karakteristika kod žene.
• Stimulišu rast polnih organa, tokom menstruacijskog
ciklusa podstiču rast žlijezda endometrijuma i vezivne
strome u materici, pripremajući je za oplodnju.
• U dojkama estrogeni podstiču rast dojki i sastava za
izlučivanje mlijeka (rast mlečnih žlezda, vezivnog tkiva
među njima i nakupljanje masti).
EFEKTI ESTROGENA NA OSTALE ORGANE I SISTEME

U kostima smanjuju koštanu resorpciju

Voda i elektroliti - estrogeni uzrokuju zadržavanje

natrijuma i vode u organizmu, zbog hemijske sličnosti sa
hormonima nabubrežne žlezde.

Lipidi - povećavaju HDL i trigliceride, smanjuju LDL

Gastrointestinalni trakt - povećavaju količinu holesterola

u žuči, a smanjuju pokretljivost creva

U jetri podstiču sintezu proteina

Koagulacija – povećavaju nivo faktora koagulacije (2, 7,

9, 10), antitrombina III, plazminogena i povećavaju
adhezivnost trombocita

Koža - estrogeni povećavaju debljinu kože i čine je

glađom
 MENSTRUALNI CIKLUS
Dužina ciklusa varira od 25-35 dana i deli se u:

FOLIKULARNU FAZU

LUTEALNU FAZU

MENSTRUACIJU
FOLIKULARNA FAZA

Koncentracije estrogena
niske pa se povećavaju
rastom folikula
Niski progestron
Maksimum LH označava
kraj folikularne faze i
nakon 16-18 sati
nastupa ovulacija.

LUTEALNA FAZA

Lagano pada koncentracija

estrogena, a raste
koncentracija progestrona
Ako ne dodje do oplodnje
Korpus luteum regredira i
nastupa MENSTRUACIJA
sa ljušćenjem
endometrijuma
 MUŠKI POLNI HORMONI
 Glavni polni hormon kod muškaraca jeste TESTOSTERON.
On se sintetiše u inetrsticijalnim, Lajdigovim, ćelijama testisa,
a manjim delom nastaje i u kori nadbubrega.

 Pored testosterona ubraja se i ANDROSTERON, nazivaju se

androgeni.

 Po strukturi C-19 steroidi. Produkcija androgena od strane

kore nadbubrega kod žena predstavlja glavni izvor andogena
koji utiču na kosmatost i libido.

 Kod žena glavni androgen jeste androstendion. On je

odgovoran za neke hiperandrogene sindrome koji dovode do
prevelike kosmatosti kod žena i poremećaja menstrualnog
ciklusa.

 Ciljana tkiva za delovanje testosterona jesu polni organi

kod muškaraca, gde utiče na razvoj primarnih i sekundarnih
polnih karakteristika. Takođe utiče na razvoj koštanog i
mišićnog tkiva. Na metabolizam ispoljava uglavnom
anaboličke efekte.
 SINTEZA TESTOSTERONA
5-pregnenolon delovanjem 17--hidroksilaze prelazi u 17--
OH-pregnenolon koji se pod uticajem 17,20-dezmolaze
prevodi u dehidroepiandrosteron, C-19 steroid.
Delovanjem 3--hidroksisteroid dehidrogenaze i -5,4-
izomeraze dehidroepi-androsteron prelazi u androstendion.
Delovanjem 17--hidroksisteroid dehidrogenaze
androstendion prelazi u testosteron. 17--OH progesteron na
koga deluje 17,20-dezmolaza kidajući bočni lanac i gradeći
C19-steroid androstendion, direktni prethodnik testosterona.

TESTOSTERON
 ULOGE TESTOSTERONA
Glavna funkcija androgena je:
• Diferencijacija unutrašnjih i spoljnih muških genitalija
(primarnih seksualnih karakteristika) za vreme
embriogeneze

• Razvoj i odražavanje sekundarnih seksualnih karakterist.

• Održavanje seksualnih funkcija (libido i potencija), nekih

specifičnih karakteristika ponašanja (kao što je agresija)

• Inicijacija i održavanje spermatogeneze

 ULOGE TESTOSTERONA
Na metabolizam belančevina anabolički: pojačavaju
akumulaciju amino kiselina u ćelijama i povećavaju sintezu
proteina ubrzavanjem sinteze informacionih RNK.
U jedru pojačavaju aktivnost RNK polimeraze, a na nivou
ribozoma aktivnost amino-acil-t-RNK sintetaze.
U mišićima, kao i u koštanom tkivu povećava se organska
masa.
Stimulišu sintezu kreatin-fosfata naročito u mišićima.
Aktiviranjem glikolitičkih enzima, heksokinaze i
fosfofruktokinaze ubrzavaju razgradnju ugljenih hidrata,.
Povećavaju sintezu masnih kiselina i holesterola.
Stimulišu deponovanje kalcijuma i fosfora u koštano tkivo.
Indukuju aktivnost 1--hidroksilaze u bubrežnom tkivu čime
ubrzavaju sintezu aktivne forme vitamina D, 1,25(OH)2D3,
zbog čega utiču na pojačanu resorpciju kalcijuma i fosfora iz
intestinuma.
Kontrola sinteze i lučenja testosterona

Pod direktnim uticajem gonadotropnih hormona iz

prednjeg režnja hipofize, LHICSH tj. intersticijal cell
stimulirajućeg hormona i FSH.
Primarni efekat LHICSH je da stimuliše sintezu i sekreciju
testosterona od strane Lajdigovih ćelija; ovaj efekat je
potpomognut FSH, koji povećava broj receptora za LH na
ćelijama. Povećani nivo testosterona u krvi smanjuje
lučenje LHICSH. Suprotno ovome, testosteron ne utiče
direktno na lučenje FSH. Sinteza i sekrecija FSH iz
gonadotrofa adenohipofize je direktno u zavisnosti od
inhibina, polipeptida koji specifično inhibira lučenje FSH.
Inhibin produkuju Sartolijeve ćelije seminifernih tubula.
Kada seminiferni tubuli smanje funkciju, sekrecija FSH se
povećava kao rezultat nedostatka inhibina. Međutim,
sekrecija inhbina nije pod direktnom negativnom feed-back
kontrolom FSH, već zavisi od funkcije Sartolijevih ćelija.
 POREMEĆAJI LUČENJA
Primarni ili sekundarni hipogonadizam, kada
ne dolazi do normalne sinteze testosterona
zbog poremećaja na nivou samih testisa ili
na nivou hipotalamus-hipofiza, kada se radi
o poremećaju lučenja gonadotropina.
Testikularna feminizacija je nasledna bolest
kod koje nedostaje enzim 5--reduktaza,
izostaje prevođenje testosterona u
dihidrotestosteron.
Hiperprodukcija androgena: kao posledica
preterane produkcije gonadotropina ili
hiperfunkcije testisa pre puberteta -
prevremeno polno sazrevanje muškaraca,
pubertas precoks.
Kongenitalna hiperplazija kore
nadbubrežnih žlezdi uslovljava kongenitalnu
hiperprodukciju androgena, te se javlja
kongenitalni virilizam.
POREMEĆAJI LUČENJA
Izvesni tumori adrenalnih
žlezdi dovode do
povećane produkcije
androgena te dolazi do
pojave adrenogenitalnog
sindroma. Ako se ove
promene u kori
nadbubrega javljaju kod
devojčica ili žena dolazi
do prevelike produkcije
androgena te devojčice ili
žene stiču muške
sekundarne polne
karakteristike; javlja se
dlakavost muškog tipa
(hirsutisam), a dolazi i do
virilizma tj.
klitoromegalije.
HORMONI TIREOIDNE ŽLEZDE
 T4 i T3
 ISHRANOM SE UNOSI NEORGANSKI JODID, KOJI SE
APSORBUJE IZ CREVA PREKO KRVI DOPREMA DO TIREOIDNE
ŽLEZDE.
 TIREOIDNI HORMONI (TETRAJODTIRONIN T4 I TRIJODTIRONIN
T3) SE SINTETIŠU KROZ 4 FAZE KOJE SU STIMULISANE TSH :

1) Tireoidna žlezda uzima jodid iz plazme

2) Oksidacija jodida u jod
3) Ugrađivanje joda u tirozil ostatke tireoglobulina. Prvo se
formiraju mono i dijodtirozini, a zatim T3 i T4 vezivanjem
jodotirozil ostatka u tireoglobulinski molekul. Ugrađivanje J
može se blokirati pomoću tiouracila ili sulfonamidima
4) Otcepljivanje T3 i T4 iz tireoglobulinai izlučivanje tireoidnih
hormona u cirkulaciju
 U plazmi su T3 i T4 vezani za proteine a samo
je 0,05% T4 i 0,5% T3 u obliku slobodnog
hormona.

 Vezani su za 3 proteina:
- Tiroksin-vezujući protein TBG glikoprotein
sintetiše se u jetri
- Tiroksin-vezujući prealbumim TBPA ili
transtiuretin
- Albumin
 Biološki efekti T4 i T3
 Ispoljavaju anaboličke efekte na sintezu proteina (strukturnih
proteina, enzima i drugih činilaca respiratornog lanca
mitohondrija)

 Stimulišu metabolizam ugljenih hidrata (ubrzavaju resorpciju

glikoze na nivou intestinuma, razlaganje glikogena, stimulišu
aktivnost glukozo-6-fosfataze, kao i proces direktne oksidacije
glukoze

 Ubrzavaju degradaciju holesterola i triglicerida stimulisanjem

sinteze žučnih kiselina.

 Stimulišu Na+K+-adenozin-trifosfata. aktivnost (ATP-azu).

 Utiču na normalan metabolizam kalcijuma i fosfora.

 Povećavaju brzinu mitohondrijalne respiracije

Poremećaji tireoidne funkcije
 Insulin
 Pre-proinsulin (84 AK)
 Proinsulin (A21AK B30AK C33AK)
 Insulin + C-peptid (51AK + 33AK)

C-peptid ima duže poluvreme života u plazmi

od insulina te je nivo c-peptida dobar
pokazatelj endogene sekrecije insulina
Insulin

 Preproinsulin (84 AK)

 Proinsulin
(A21AK+B30AK+ C33AK)

 Insulin + C-peptid
(51AK + 33AK)
 Mehanizam delovanja
 Vezivanje insulina za receptor aktivira tirozin
kinazu i autofosforilaciju b - subjedinice
 Efekti insulina

1. omogućava transport glukoze kroz ćelijske

membrane
2. povećava stvaranje glikogena
3. Stimuliše sintezu proteina
4. Inhibira ketogenezu
5. Inhibira glukoneogenezu
6. Povećava razlaganje glukoze
 Antagonisti insulinu
 Suprotno insulinu hormonu koji teži da snizi
koncentraciju glukoze u krvi nekoliko
kontraregulatornih hormona (glukagon,
kortizol, adrenalin i hormon rasta) teže da
povećaju nivo glukoze u krvi.

Uključena su 2 mehanizma:
- glikogenoliza
- glukoneogeneza
Insulin i glukagon su glavni kontraregulatorni hormoni

Glukagon

Insulin
 Glukagon
 Stvaraju ga alfa ćelije Langerhansa
 Stimulus za sekreciju je hipoglikemija
 Povećava nivo glukoze u krvi
 Glukagon
 Polipeptid sa jednim lancem
 Stimuliše rezgradnju glikogena u jetri tako
što aktivira fosforilazu-kinazu
 Povećava i razlaganje masti
 KLINIČKE MANIFESTACIJE

Diabetes Melitus-Tip I
nedostatak sekrecije insulina
u etiologiji je najčešće autoimuna destrukcija ‑celija
pankreasa
infektivni agensi i visrusi mogu direktno oštetiti
pankreas ili indirektno tako što menjaju antigeni sastav
‑celije menjaju svoju MHC clasu II region
insulinska terapija je neophodna
Gubitak oko 85% ‑celija je klinička manifestacija
 Diabetes Melitus-Tip II

Periferna rezistencija na efekte insulina

Postepeno slabljenje pankreasne funkcije zbog
stalne hiperinsulinemije i iscrpljivanja pankreasne
rezerve
Bolest favorizuje gojaznost i slabije kretanje
Terapija su dijeta, oralni preparati i fizička
aktivnost, a kasnije može i insulin