Плава гробница

ПРИПРЕМИО: НИКОЛА ДРAГИЋ 7/5

 Први светски рат
Први светски рат је трајао од 1914. до 1918. године. Први светски рат су водила два
велика савеза. Силе Антанте су на почетку чиниле Србија, Црна Гора, Русија,
Француска, Велика Британија и Јапан. Централне силе су пре почетка рата чиниле
Немачка и Аустроугарска. Грчка је на почетку рата била неутрална, али 1917. приступа
страни Антанте.
Непосредни повод за рат је био атентат на наследника аустроугарског престола,
надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914, кога је убио Гаврило Принцип,
Србин из Босне, која је тада била део Аустроугарске. Објава рата Аустроугарске Србији
активирала је низ савезништава која су покренула ланчану реакцију објава рата.
У Великом рату страдало је више од 15 милиона људи а око 20 милиона је рањено. Рат је
окончан потписивањем неколико мировних споразума, од којих је најважнији
Версајски мир 28. јуна 1919, иако су силе Антанте потписале примирје са Немачком 11.
новембра 1918.
 Повлачење преко Албаније
Стање српске војске је било изузетно неповољно, владао је општи замор,
слаба исхрана, недостатак ратног материјала, а пристизала је зима.
Ипак , војнополитичко вођство Србије није променило своје схватање
савезништва и даљег вођења рата, те је Врховна команда 25. новембра
1915. наредила опште повлачење. Српска влада је кренула 24. новембра из
Призрена преко Љум Куле у Скадар, а за њом је кренула 26. новембра
1915. и Врховна команда. Уништивши или закопавши тешке и пољске
топове, српска војска је кренула 3. децембра пут Црне Горе и Албаније.
Кретање је било споро по залеђеним путевима, а додатни проблем су
представљали напади Албанаца. Албанска голгота је устаљен назив за
повлачење српске војске преко Албаније током Првог светског рата.
Повлачење српске војске и избеглица преко врлети Албаније покривених
снегом је започето у зиму 1915. године. Током овог трагичног повлачења,
услед хладноће, глади, болести и борби са Албанцима је страдало више
од 72.000 људи. Према подацима српске Врховне команде, на албанску
обалу је стигло око 110.000 војника и 2.350 официра.
 Српска војска на острву Видо
Француска влада је одлучила да њена морнарица одложи све друге транспорте
док из Албаније не буде извучена српска војска. Од тога дана савезнички
бродови су почели убрзано превожење. До 15. фебруара 1916. превезено је на
грчко острво Крф 135.000 људи и у Бизерту око 10.000 људи. Прво искрцавање на
Крфу, 'Острву спаса' како су га прозвали Срби, било је у пристаништу у Гувији
(Говино), шест километара северно од града Крфа. До априла се на Крфу
прикупило 151.828 војника и цивила. Материјалне трошкове опремања и
издржавања српске војске преузеле су Француска и Велика Британија.
Први дани на Крфу су били ужасни за Србе. Савезници нису имали довољно
времена да се припреме за адекватан прихват тако великог броја људи. Није било
довољно хране, одеће, огрева и шаторске опреме, па су војници, измучени од
напорног марша, масовно умирали. Ни временске прилике нису биле наклоњене
српским војницима јер је киша непрекидно падала данима. Преморена и
измучена војска је под ведрим небом, без шатора и заклона седам дана тешко
подносила ледену кишу. На острву Видо су искрцавани најтежи рањеници и
болесници и то су углавном били најмлађи које је повлачење највише погодило
Од 23. јануара до 23. марта 1916 умрло је 4.847 људи. Мало острво Видо код Крфа,
које је било организовано као болница, је претворено у"острво смрти", а море око
њега у"плаву гробницу". Без могућности сахране, око 5.400 умрлих је спуштено у
море. Из пијетета и поштовања према умрлим српским јунацима, грчки рибари
наредних 50 година нису изловљавали рибу у том подручју.
 Маузолеј на острву Видо

На мало острво Видo, каменито и без вегетације, које су Грци вековима

звали ''Острво змија'', дошле су 21. јануара 1916. године моравска, пиротска
и чачанска војна болница. Међу првима стигло је више хиљада дечака
регрута, исцрпљених и оболелих од дизентерије, тифуса, запаљења плућа
и глади. Личили су на живе лешеве. Лежали су на голој земљи, под кишом,
која је данима непрекидно падала. Првих дана дневно је умирало око 300
војника. Маузолеј је израђен 1938. год. по пројекту архитекте Николе
Краснова.
 Милутин Бојић

• Милутин Бојић је познати српски песник, драмски писац и књижевни критичар. Рођен је 1892. године
у Београду. Похађао је Основну школу „Вук Караџић“ у Београду. Његов брат Драгољуб био је
професор геологије, а братанац Мирко Бојић новинар. Као гимназијалац прву песму је објавио у
београдском часопису "Дело". Писао је љубавне, елегичне и родољубиве песме. Своју драму "Урошева
женидба" пренео је преко Албаније и 1915. године је штампао је на Крфу.
• Ушао је у рат као студент филозофије истрошеног здравља. Мобилисан је као обвезник из
чиновничког реда. Радио је као писар у Министарству унутрашњих дела Краљевине Србије. Био је
учесник Балканских ратова 1912. и 1913. године , као и Првог светског рата. Умро је од тифуса у болници
Солуну 1917. године. Сахрањен је на солунском војничком гробљу Зејтнлик.
• Бојић је био сведок сцена када су савезнички бродови одвозили гомиле српских лешева са острва Вида
и уз звуке војничких труба спуштали их у море. Те сцене су у њему изазвале велико саосећање и
инспирисале га да напише ову дирљиву, родољубиву песму.

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.
Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.
Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.
То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест хладна и очајна.
Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомина?
То велика душа покојникā лута.
Стојте, галије царске! На гробљу браће моје
Зави'те црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!
„Плава гробница“
Јер проћи ће многа столећа, кô пена Зато хоћу мира, да опело служим
Што пролази морем и умре без знака, Без речи, без суза и уздаха меких,
И доћи ће нова и велика смена, Да мирис тамјана и дах праха здружим
Да дом сјаја ствара на гомили рака. уз тутњаву муклу добоша далеких.
Али ово гробље, где је погребена Стојте, галије царске! У име свесне поште
Огромна и страшна тајна епопеје, Клизите тихим ходом!
Колевка ће бити бајке за времена, Опело држим, какво не виде небо јоште
Где ће дух да тражи своје корифеје. Над овом светом водом!
Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ' недра земље и небеског свода.
Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
Побожно и нечујно.
Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.
Јер тамо, далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.
 Анализа песме

Плава гробница је објављена у збирци Песме бола и поноса 1917. у Солуну, непосредно пред песнпкову смрт. Песме
ове збирке, настајале у току рата, инспирисане су голготом српског народа, која је започела 1914. године , настављена
повлачењем преко Албаније и масовним умирањима на Крфу. То су песме бола због страдања сопственог народа, али
и песме поноса што је тај народ поднео сва страдања и био спреман да, одморен и освежен, крене у ослобађање своје
земље. Плава гробница, једна од најбољих и најпознатијих из ове предсмртне Бојићеве збирке, има историјску
основу: пева о несвакидашњем гробљу у дубинама Јонског мора, поред обала острва Крфа, где је од јануара до марта
1916. године сахрањено 4. 847 српских војника.

Песма је испевана је у облику апострофе. Има 14 строфа, а свака строфа се састоји од 4 стиха (катрени). Стил певања је
патетичан (дирљив) и узвишен. Песма је састављена из три поетске целине, од којих су прва и трећа окренуте
прошлости а друга будућности.
У првој целини влада света атмосфера, гробљански мир и свечани тон – “опело гордо држим” “над овом светом
водом”. Песник жели да заустави све галије и призове потпуни мир и тишину над тим светим местом. Страдале
војнике назива “прометејима наде” и “апостолима јада” јер нису сахрањени у земњу уз опело и присуство
најближих већ су бачени на дно мора без суза и молитви њихових најмилијих па њихове душе лутају изнад
мора тражећи свој мир. Песник жели да изврши тај чин опела и позива и природу да се умири и да тако искажу
поштовање и тугу за умрлим ратницима који почивају далеко од своје домовине за коју су се борили.
У другој поетској целини песник тражи да утихну трубеи тако искажу поштовање према великој жртви коју су
поднели страдали војниц. Те жртве зрачиће кроз “многа столећа”и биће узор будућим генерацијама које ће
наставити њиховим путе. Страдање народа је страшна тајна епопеје, то је несхватљив подвиг је нестваран као у
бајци. Та бајка ће се преносити с колена на колено и у тој бајци ће будућа покољења тражити и налазити своје
корифеје (узоре и идеале). Многи потомци палих јунака учиће из овог догађаја шта значи волети своју земљу
и поштовати је.
У трећој поетској целини песник поново тражи од галија да умину, али овога пута не само да би изразиле
поштовање већ и да би кроз тишину мртви могли да чују „хук борбене лаве“, “Како врућим кључем крв пенуша
њина / У деци што кликћу под окриљем славе“. Синови и унуци страдалих бораца настављају њихову борбу до
коначног ослобођења отаџбине и стварају нову историју Србије. Песник сада поред бола и туге изражава и
велику наду да земља која има овакве претке, који су поднели незамисливу жртву, мора да има снаге да се
ослободи и створи неку светлију будућност.
• Књижевни род: лирика
• Књижевна врста: родољубива
• Тема: Химна страдању српске војске у Првом светском рату
• Порука: Народ који је поднео оволику жртву за слободу мора то да цени и мора
да увек има снаге да ту слободу брани
 Закључак
Овом песмом песник нам говори да не смемо да заборавимо наше
јунаке који су дали њихове животе за нашу слободу и отаџбину. Овај
историјски догађај морамо да преносимо са генерације на
генерацију како би очували сећање на погинуле јунаке и како би они
знали кроз шта је све Србија прошла како би опстала. Овако наши
јунаци никада неће бити заборављени и заувек ћемо их памтити.
Хвала на пажњи!