ФОТОГРАФСКИ МАТЕРИЈАЛИ

Оптички сензибилизатори. Фотографска емулзија поседује, тзв., сопствену

осетљивост, тј., осетљивост која потиче од зрна сребро-хало­генида. Ова
осетљивост односи се само на љубичасто-плаво светло, односно само на око
једну трећину видљивог спектра. Пошто фотографским материјалима снимамо
све боје у природи, осетљивост на боје (спектрална осетљивост) мора да се
прошири.
То се постиже додатком оптичких сензибилизатора у финалној фази припреме.
Као оптички сензибилизатори служе алкохолни раствори боја које су изразито
фотоактивне и које се адсорбују на зрно сребро-халогенида.
Према типу оптичке сензибилизације фотографски слој може бити (слика 42):
•несензибилизиран – оваквом слоју нису додати оптички сензибилизатори, па је
овакав слој осетљив на љубичасто-плаво светло, односно на таласне дужине до
око 500 nm. Ова осетљивост потиче од присутног сребро-бромида.
•ортохроматски – овом слоју додат је ортохроматски сензибилизатор који про­
ширује осетљивост слоја до окo 600 nm. Уз додатак овог оптичког сензиби­
лизатора фотографски слој је осетљив осим љубичасто-плавог још и на зелено
светло.
•панхроматски – овом слоју додат је панхроматски сензибилизатор који про­
ширује осетљивост слоја до око 700 nm, па је овакав слој осетљив на цео
видљиви спектар.
•сензибилизиран за инфрацрвено зрачење – овакав слој је фотоосетљив и на
инфрацрвено зрачење, до око 900 nm.
Према намени, фотографски материјали се деле
на негативске, позитивске и преобратне, и то за
црно-беле и фотографије у боји. Негативски
материјали се користе за добијање негатива
оригинала директним снимањем или
копирањем позитива, а позитивски материјали
за добијање позитива оригинала и могу да буду
на непрозирној (фотографија), или прозирној
подлози (дијапозитив). Преобратни материјали
се користе за директно добијање позитива
снимљеног оригинала. Најчешће се користе ѕа
снимање оригинала у боји, а ређе црно-белих
оригинала.
ГРАЂА И ОСОБИНЕ ФОТОГРАФСКИХ МАТЕРИЈАЛА КОЈИ СЕ
КОРИСТЕ ЗА ДОБИЈАЊЕ ФОТОГРАФИЈЕ У БОЈИ (КОЛОР
ФОТОГРАФИЈЕ)
Фотографски материјали који се користе за добијање
негатива, позитива или дијапозитива оригинала у боји, а
заснивају се на субтрактивном начину мешања боја, у
најједноставнијем случају су изграђени од три фотоосетљива
слоја. У сва три слоја фотоосетљива компонента је сребро-
халогенид распоређен у желатину, или смеши желатина са
неким синтетским полимером. Сваки слој осетљив је на
једну зону видљивог дела спектра – плаву, зелену или
црвену. Поред сензибилизатора, којима се постиже жељена
спектрална осетљивост, у сваком слоју се налази по једна
компонента боје, која са оксидованим обликом развијача
при обради експонираног материјала даје негатив оригинала
у једној комплементарној боји – жутој, магенти или цијану,
слика 6.21.
https://psdmaster.ru/img/videolessons/2011/0
6/negativ_v_pozitiv.jpg
, 09.03.2019.

https://www.promaminky.cz/uploads/photos/
howto/snehulak-pozitiv-a-negativ-485/medium
/p1620204-small-wd-pt-43156.jpg
, 09.03.2019.
На слици 6.21, први несензибилизован фотоосетљиви слој састоји се од сребро-
халогенида у желатину. У овом слоју налази се једна компонента боје која са
оксидованим обликом развијача, при обради експонираног материјала, даје
негатив оригинала у жутој боји. У другом слоју налази се само жута боја која
апсорбује комплементарну плаву боју, и на тај начин штити трећи и четврти слој
од плаве светлости високе енергије. У трећем слоју се налази сензибилизатор за
зелени део спектра, при чему настаје негатив магента боје (овај слој је неосетљив
на црвени део спектра, а плава светлост је задржана у жутом филтеру). У
четвртом слоју који је осетљив на црвену светлост настаје негатив
комплементарне цијан боје.
У савременим фотографским материјалима користе се боје врло компликоване
молекулске структуре. У компонентама и молекулима боје увек је уграђен и један
већи, или два мања угљоводонична ланца помоћи којих је компонента боје
(касније молекул боје) фиксирана у једном слоји, чиме се спречава дифузија у
суседне слојеве и мешање боја.
Приликом обраде експонираног филма у боји развијач има двојаку улогу. Као
прво, он редукује јоне сребра у осветљеним кристалима сребро-халогенида, до
сребра, при чему се сам оксидише. Овај производ оксидације развијача на лицу
места реагује са компонентом боје градећи боју. Количина настале боје
пропорционална је количини редукованог сребра, па се као резултат деловања
развијача у сваком слоју добијају два негатива оригинала – један црно-бели и
један у боји.
То практично значи да су у развијеном колор филму присутни јони сребра и
елементарно сребро које треба уклонити из филма. Уклањање јона сребра
изводи се фиксирањем, као и код обраде развијених црно-белих негатива, или
позитива. Да би се из филма уклонило елементарно сребро развијени филм се
обрађује тзв. избељивачима, који представљају јака оксидациона средства, као
што су Fe(III)-соли, или неки персулфати. Избељивачи оксидују елементарно
сребро у јоне сребра.
Избељивањем настали сребро-бромид се помоћу фиксира преводи у лако
растворне комплексе и елуира из фотоосетљивог слоја. У купатилу за фиксирање
из филма се уклања укупна количина сребра и добија негатив у боји. Од овог
негатива могу се копирањем на одговарајућим материјалима добити фотографије
у боји (папир као подлога) или дијапозитиви (прозирна фолија од полимерног
материјала као подлога).
Савремени фотографски материјали за добијање негатива, или позитива
оригинала у боји, имају и по 13 слојева, који садрже читав низ адитива којима се
поједностављује начин обраде експонираног материјала и побољшава квалитет
добијене слике. Формално, сви ови материјали су слични али се од фирме до
фирме знатно разликују по адитивима. Колико је сложена производња
квалитетних фотографских материјала указује чињеница да се тим послом баве
само најразвијеније земље света.
ГРАЂА И ВРСТЕ ФОТОГРАФСКИХ МАТЕРИЈАЛА
Процес репродуковања, тј. умножавања неког оригинала техником
високе, дубоке, равне, сито или тампон штампе, фотомеханичким
поступком, почиње снимањем оригинала на фотографском
материјалу (фотографском филму), када настаје невидљива,
латентна слика. Да би се добила видљива слика (негатив, позитив,
дијапозитив), снимљен фотографски материјал треба обрадити
помоћу развијача и фиксира. Од добијеног негатива даље се, по
потреби, могу израдити позитиви и растерски позитиви и
негативи. У зависности од технике штампе, овако добијени
негативи, или позитиви, даље се користе да би се операцијом
копирања одговарајућа слика оригинала пренела на површину
будуће штампарске форме. Да би се то остварило, на површину
будуће штампарске форме мора се нанети фотоосетљив копирни
слој, који се битно разликује од фотоосетљиве емулзије
негативског, или позитивског, фотографског материјала.
САСТАВ И ОСОБИНЕ КОПИРНИХ СЛОЈЕВА
Да би се фотомеханичким поступком израдила штампарска форма, без
обзира на поступак штампе, неопходно је слику оригинала (текст,
илустрација) који се репродукује пренети на штампарску плочу и даљом
обрадом превести у штампарску форму. Коришћењем одговарајућег
копирног слоја и носача тог слоја могу се израдити штампарске плоче за
офсет, типо, флексо или сито штампу.
Штампарска форма се фотомеханичким поступком добија од штампарске
плоче тако што се преко копирног слоја постави негатив, или позитив, у
зависности од поступка штампе, а затим се осветли јаким извором
светлости одговарајуће таласне дужине. Као резултат осветљавања
(експонирања) на местима која се налазе испод прозирних делова
негатива, или позитива, долази до физичко-хемијских промена у
копирном слоју (најчешће очвршћавање, или промене растворљивости).
Развијањем, односно уклањањем неочврслих делова копирног слоја, или
делова који су постали растворни, на површини штампарске плоче
настаје одговарајућа рељефна слика оригинала (типо и флексо штампа),
или хидрофобни штампајући елементи и хидрофилне површине –
нештампајући елементи (офсет штампа), или пак, отвори на ситу кроз
које се истискује боја на подлогу (сито штампа).
Особине копирног слоја зависе од поступка штампе. Приликом израде
штампарских форми за офсет штампу, копирни слој, у једном случају, после
експонирања треба да очврсне и формира штампајуће елементе (негативски
поступак), или, у другом случају, да постане растворан и после уклањања
ослободи нештампајуће елементе штампарске форме (позитивски постуак). При
изради штампарских форми за типо и флексо штампу, копирни слој треба да
очврсне под дејством светлости и формира штампајуће елементе. Неосветљени
делови копирног слоја помоћу развијача се растварају или помоћу
компримованог ваздуха уклањају са подлоге и тако настају нештампајући
елементи. Очврсли копирни слој, односно штампајући елемент на штампарској
форми за високу штампу, треба да буде тврд и жилав, а за флексо штампу
еластичан и отпоран на испирање.
Офсет плоче које на себи имају превлаку копирног слоја називају се
предослојене. У зависности од тога да ли се при осветљавању користе негатив
или позитив копирни предлошци, плоче се деле на негатив и позитив плоче.
У зависности од врсте једињења, копирни слојеви се деле на:
• копирне слојеве на бази диазо једињења,
• копирне слојеве на бази фотополимера,
• копирне слојеве на бази сребро-халогенида,
• копирне слојеве на бази органских фотопроводника.
Једна од првих супстанци која је коришћена у својству копирног слоја
за израду штампарских форми за офсет штампу (негативски поступак),
јесте поливинилцинамат. Поливинилцинамат се наноси у танком
слоју на припремљен алуминијумски носач. Осветљавањем копирног
слоја, који је нанет на алуминијумску подлогу, кроз негатив, долази
до реакције двоструких веза и повезивања макромолекула
поливинилцинамата.
На осветљеним местима копирног слоја долази до умрежавања
поливинилцинамата, он постаје нерастворан и тако формира
штампајуће елементе. У својству развијача најчешће се користи
смеша бутилацетата и етилацетата. Поливинилцинамат је коришћен
као један од првих негативских фоторезиста у електроници, при
изради штампаних кола и чипова.
Молекули као што су фенилакридин, нпр., под дејством светлости
бивају побуђени и прелазе у стање слободних радикала који могу да
иницирају реакцију полимеризације мономера са једном, или више
двоструких веза, при чему настаје нерастворан умрежен полимер.
Неочврсли делови копирног слоја су растворни и са носача тог слоја
се уклањају растворима алкалија у води.
У својству позитивских копирних слојева (који се експонирају кроз
позитив) најчешће се користе смеше крезол-формалдехидних
смола и диазохинона. Ова смеша је нерастворна у води и
алкалним воденим растворима. При осветљавању оваквог
копирног слоја долази до фотолизе диазохинона, отпуштања азота
и реакције међупродуката са водом, и настајања карбоксилне
киселине. Настала карбоксилна киселина утиче да осветљени
делови копирног слоја постају растворни у слабо алкалним
воденим растворима. Уклањањем копирног слоја са осветљених
места, формирају се нештампајући елементи штампарске форме.
Описани копирни слојеви се доста користе и као позитивски
фоторезисти у микроелектроници, за израду штампаних кола и
чипова.
Постоји читав низ различитих копирних слојева који се користе за
израду штампарских форми за офсет штампу, који се врло мало
разликују од описаних. На слици 6.22 шематски је приказана
израда штампарске форме за офсет штампу.
By May lam - Own work, CC BY-SA 4.0,
https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=56811443, 10.03.2019.
Копирни слојеви за израду штампарских форми за високу
штампу могу да буду течни и чврсти, од чега зависи и опрема
потребна за израду штампарских форми. Ови копирни
слојеви имају већи број комонената, од којих су најважније:
фотоиницијатор, фотосензибилизатор, функционални
олигомери и вишефункционални мономери, полимер,
инхибитор, итд. Због тога се ови копирни слојеви често
називају и фотополимерним композицијама.
Штампарске форме за високу (типо) штампу имају већу
тврдоћу штампајућих елемената и мању дубину рељефа. За
флексо штампу користе се штампарске форме са еластичним
штампајућим елементима и већом дубином рељефа. Са
овим штампарским формама могу се остварити тиражи и до
једног милиона отисака при штампању формулара или
амбалаже, на пример.
У области израде штампарских форми у развијеним земљама све више добија на
значају поступак директног осветљавања штампарских плоча (СТР поступак, енг.
Computer-to-plate), који потискује класични фотомеханички поступак израде
штампарских форми копирањм филма (негатива или позитива оригинала) на
штампарску плочу. СТР Поступак се данас успешно користи и за израду штампарских
форми за офсет, типо, флексо, сито и дубоку штампу. Од већег броја СТР поступака за
израду штампарских форми за офсет штампу, насталих у последњих десетак година, у
пракси су се потврдили и све се више примењују три групе поступака, који се
разликују по својствима копирних слојева и таласној дужини светлости која се користи
за њихово осветљавање.
У прву групу СТР поступака спадају они у којима се користе офсет плоче са копирним
слојевима на бази сребро-халогенида, као компоненте осетљиве на плаво-љубичасту
(виолет) зону спектра, а за осветљавање се користе ласери одговарајуће таласне
дужине. Овај поступак се у пракси често назива „волет поступак“.
У другу групу спадају поступци у којима се у својству копирног слоја на офсет плочи
користе специјални термопластични полимери, који под дејством топлоте мењају
особине и формирају штампајуће и нештампајуће елементе. За осветљавање се
користе ласери велике снаге, таласних дужина 830-1250 nm, који се због тог називају и
„термо ласерима“, па се овај СТР поступак израде штампарских форми назива
„термални поступак“.
У трећу групу спадају СТР поступци у којима се користе офсет плоче са копирним
слојевима осетљивим на UV светлост, а за осветљавање се користе ласери
одговарајуће таласне дужине. Овај поступак се скраћено назива UV поступак. Копирни
слојеви за наведени поступак прилагођени су новој техници израде штампарских
форми, али су још увек на бази полимерних материјала.
https://www.toray.jp/photopolymer/torelief/images/typ_002_02.jpg,
10.03.2019.
Поред наведених, развијен је и такозвани ink-jet (енг.
распрскавање мастила/тонера/штампарске боје) поступак
исцртавања штампајућих елемената на претходно припремљену
алуминијумску основу. Без обзира на то што је заступњеност овог
поступка на тржишту још увек занемарљива у односу на већ
описане СТР поступке, он у будућности може да добије велики
значај с обзиром на брзи развој постројења за извођење ink-jet
поступка, као и нових типова боја велике отпорности на абразију.
Иако се на штампарску плочу осветљавањем преносе дигиталне
информације, цео процес који се заснива на накнадној обради,
нпр. развијање, није дигиталан, јер на коначну информацију
записану на штампарској плочи утичу процесикоји карактеришу
аналогне величине – температура развијања, концентрација
развијача, трајање развијања и хидродинамички фактори. Да би
поступак израде штампарске форме био потпуно дигиталан,
неопходно је избацити аналогне величине.
На тржишту постоје термалне офсет плоче за конвенционални
офсет, које после осветљавања не треба накнадно обрађивати, већ
се одмах могу монтирати на штампарску машину.
Silver nanoparticle ink is injected into an empty
cartridge and used in conjunction with an off-the-shelf
inkjet printer to enable ‘instant inkjet circuit’
prototyping. (Photo courtesy of Georgia Institute of
Technology),
http://circuitcellar.com/wp-content/uploads/2014/01/
printerforweb-300x199.jpg
, 10.03.2019.
This single-sided wiring pattern for an Arduino
microcontroller was printed on a transparent sheet of
coated PET film, (Photo courtesy of Georgia Technical
Institute),
http://circuitcellar.com/wp-content/uploads/2014/01/cir
cuiforwebt.jpg
, 10.03.2019.

https://cdn.instructables.com/F8C/MPDN/IC6I
1BI1/F8CMPDNIC6I1BI1.LARGE.jpg?auto=webp
&width=565
, 10.03.2019.
https://images.uprinting.com/article_pages/off
set-printing.JPG
, 10.03.2019.
http://3.bp.blogspot.com/-MxGVK_88iIY/UjE5oBcMT6I/AAAAAAAAAEE/2DyHkMz
BTGg/s1600/figure1-3.jpg
,
10.03.2019.
http://owllus.files.wordpress.com/2013/10/ec8aaceb9dbcec9db4eb939c95.jpg?w=604&h=
453
, 10.03.2019.
http://www.pdsinternational.com/printing_information/processes/pad_images/pad_evap
oration.jpg
, 10.03.2019.
КОМПОЗИТНИ МАТЕРИЈАЛИ
Дефиниција
Под композитним материјалом подразумева се вишефазни
материјал, чије фазе поседују физичка својства која се међусобно
значајно разликују, те тако композитни материјал има својства која
су различита од својстава конституената. Композитни материјали
обухватају све могуће међусобне комбинације основних врста
материјала, тј. метала, керамике и полимера, у различитом саставу
и облику, на нано, микро и макро нивоу, са циљем добијања
специфичних карактеристика и својстава. Конституенти у
композитним материјалима задржавају свој физички и хемијски
идентитет и међусобно су раздвојени граничном облашћу која их
повезује преко граничних површина.
Грађа композитних материјала
Структура композита састоји се од континуалне
фазе у коју је уграђена једна или више
дисконтинуалних фаза. Континуална фаза назива
се матрица, а дисконтинуална фаза назива се
активан пунилац, или ојачање, у зависности од
функције коју обавља у композиту. Композитни
материјали, или само композити, су
вишекомпонентни вишефазни материјали, чије
фазе поседују значајно различита физичко-
механичка својства, са видљивом граничном
облашћу и површинама између њих, слика 7.1.
Својства самих композитних материјала зависе и од континуалне и од
дисконтинуалне фазе, као и од формиране граничне области између њих.
Дисконтинуална фаза, поред механичких својстава, може модификовати и нека
друга својства композита, као нпр. топлотна, акустична, електрична, магнетна или
оптичка, и тада се назива активан пунилац. Одговарајућим избором
конституената и њиховим релативним масеним односом, у структури
композитног материјала могу се добити материјали са жељеном густином,
чврстоћом, тврдоћом, крутошћу, отпорности на корозију, отпорности на хабање,
способношћу термичке и акустичне изолације и др.
За разлику од вишефазних легура механичка својства композитних материјала
нису одређена микроскопским интеракцијама између фаза. Њихова чврстоћа,
као и остала механичка својства, представљају одговарајући просек својстава
индивидуалних материјала који граде композитни материјал. Пошто композитни
материјали често садрже ојачавајућу фазу у облику влакана велике затезне
чврстоће, они представљају врло корисну групу конструкционих материјала.
Високе чврстоће ових влакана су искоришћене њиховим уграђивањем у погодну
матрицу. Матрица има улогу медијума који повезује и држи влакна заједно при
чему има улогу и у преносу напрезања на влакна унутар композитног материјала.
Веома често, матрица има улогу и у заштити јаких влакана од штетних
интеракција са околином, као што су оксидација и корозија. Према томе, многи
влакнима ојачани композити састоје се од материјала високе чврстоће, који су
уграђени у матрицу са далеко мањом чврстоћом.
Класификација композита према облику дисперговане фазе
Највећи број композита је развијен и производи се, са
циљем да се побољшају механичка својства материјала, као
што су крутост, чврстоћа, жилавост, или високотемпературна
постојаност, те се, на основу тога, најчешће користи метод
класификовања композита према заједничком механизму
ојачавања. Како овај начин поделе зависи од геометрије
ојачања, класификација се врши према геометрији његове
карактеристичне јединице. На основу тога композитни
материјали могу се разврстати у три основне категорије:
честицама ојачани, влакнасто ојачани и ламинатни
композитни материјали. Облик дисконтинуалне фазе може
бити различит и може се апроксимирати сфером (честице),
цилиндром (влакна, штапићи), плочастим слојем (ламинат),
неправилним плочицама (љуспице), или неправилним
честицама (пунилац), слика 7.3.
Класификација композита према врсти континуалне
фазе
У зависности од врсте матрице композитни
материјали се могу класификовати као синтетички
или природни композити.
Синтетички могу бити:
•керамички (CMC – Ceramic Matrix Composite),
•полимерни (PMC – Polymer Matrix Composite),
•карбонски (CC – Carbon-Carbon Composite), и
•метални (MMC – Metal Matrix Composite),
док природни могу бити са матрицом од лигнина
(дрво) или колагена (биокомпозити), слика 7.4.
Укупан одговор композита на примењено
оптерћење зависи од:
• особина матрице и ојачања,
• величине, расподеле и распореда
конституената,
• запреминског удела конституената,
• облика конституената,
• природе и јачине везе између конституената.
Илустровање различитог понашања композита
различите структуре и истих димензија
(испрекидана линија на слици 7.5), при
механичком затезању, дато је на слици 7.5.
Оријентација дисконтинуалне фазе утиче на
изотропију својстава материјала. Ојачање у облику
приближно еквиаксијалних честица, одређује потпуну
изотропију својстава композита. Ако димензије
честица нису идентичне, композит је изотропан само
кад су честице насумично оријентисане, какав је
случај код композита ојачаних насумично
оријентисаним, кратким влакнима. Уколико се у току
израде све честице оријентишу у истом правцу,
индукује се анизотропија. Композити ојачани дугим
влакнима показују изразиту анизотропију особина,
као и ламинарни композитни материјали који су увек
анизотропни. Својства ортотропних материјала се
разликују у три различита правца, слика 7.6.
Нека својства материјала, као што су густина,
специфична топлота, способност апсорбовања и
емитовања, нису у директној вези са изотропијом и
описују се помоћу скаларних величина, које имају
одређен само интензитет и за изотропан и за
неизотропан материјал. Са друге стране, својства као
што су крутост, Поасонов однос, чврстоћа, термичко
ширење, ширење услед апсорпције влаге, термичка и
електрична кондуктивност, повезана су са смером и
функција су оријентације у анизотропном материјалу.
Композитни материјали ојачани влакнима могу
показати различите степене анизотропије и
променљивост својстава. Највећа разлика се уочава
између својстава у лонгитудиналном (у правцу влакана)
и трансверзалном (нормално на правац влакана)
правцу.