Моцарт је рођен 27. јануара 1756.

године, у Салцбургу у данашњој Аустрији, тада

главном граду независне надбискупије у Светом римском царству.[3] Био је најмлађи
син Леополда Моцарта,[4] музичара који је радио за принца архиепископа Салцбурга.
[5] Леополд је био подкапелмајстор на двору архиепископа од Салцбурга, повремено је
и компоновао по наруџбини, али је био искусан учитељ.[6][7] Волфгангова мајка била
је Ана Марија Пертл. Због велике стопе смртности мале деце у Европи у то време, од
седморо деце из овог брака, преживели су само старија сестра, Марија Ана, звана
Нанерл, и Волфганг Амадеус. Волфганг Амадеус је крштен дан након рођења, у
катедрали св. Руперта именом Јохан Хризостом Волфгангус Теофилус Моцарт.[8]

Моцарт се родио и провео детињство све до своје седамнаесте године, у улици

Getreidegasse, број 9, у Салцбургу. У тој кући се данас налази велики број
предмета, посебно инструмената, из Моцартовог детињства. То је једно од
најпосећенијих места у Салцбургу и представља уточиште за музичаре и музичке фанове
широм света.

Моцартова музичка вештина већ је била видљива када је имао само неколико година.
Отац му је био Леополд Моцарт, један од водећих европских учитеља музике, чија је
утицајна књига Писани чланак о основама свирања виолине (нем. Versuch einer
grundlichen Violinschule) објављена године када је рођен Моцарт. Након Волфганговог
рођења, он запоставља посао, како би се посветио искључиво учењу и васпитавању свог
детета. Отац га је и научио да свира виолину и клавир, а како је брзо учио, своје
прве композиције је написао када је имао свега пет година. Леополд му је
истовремено био и учитељ и родитељ, и све време је био свестан тога да мора
Волфганга да формира и као човека, али и као уметника.

Леополд је убрзо схватио да може зарадити много новца ако представи свог сина
европским дворовима као чудо од детета. Моцартова старија сестра, Марија Ана, звана
Нанерл, била је вешта пијанисткиња и често је пратила свог брата на Леополдовим
турнејама.[9] Једанпут, кад је Моцарт био болестан, Леополд је изјавио да више
брине о губитку прихода, него о добробити свог сина. Могуће је да су стална
путовања и хладна клима допринели Моцартовој болести касније у животу.

Током година у којима се формирао као музичар, Моцарт је неколико пута путовао по
Европи, почевши са концертом 1762. године на двору принца Баварске у Минхену и на
аустријском царском двору у Бечу. Дуга концертна турнеја одвела га је, заједно са
оцем, на дворове у Минхену, Манхајму, Паризу, Лондону, Хагу, поново у Паризу, и на
крају, натраг дому кроз Цирих и Минхен. Отишли су поново у Беч при крају 1767.
године и остали ту до децембра 1768. године.
Године путовања (1762—73)

Леополд Моцарт није дуго оклевао да искористи надареност своје деце у обострану
корист. Они ће му бити подршка у његовој старости. Краткотрајна тронедељна турнеја
у Минхену у јануару 1762. док Моцарту није било ни шест година била је само увод у
наредне много веће походе. Овај очигледни успех убрзо је довео до дужег боравка у
Бечу до краја те исте године, са обавезним музичким наступима на империјалном двору
уз великодушне новчане накнаде. За мање од месец дана боравка у Бечу Леополд Моцарт
је оставио 120 златних дуката у своју салцбуршку банку, што је било више него
нечија двогодишња зарада.

Па ипак ови излети су били засењени великом турнејом која је задржала четири члана
породице Моцарт у иностранству више од три године, од јуна 1763. до новембра 1766.
Велики део те турнеје је прошао у продуженим боравцима у важним музичким
средиштима: пет месеци у Паризу, 15 месеци у Лондону,[10] а онда у повратку још три
месеца у Паризу, са честим застајањима дуж пута, углавном у немачким државама и
Холандији. Слава брат-сестра дуета проширила се западном Европом, а добили су
огромне могућности у показивању њиховог шарма и њиховог прерано развијеног музичког
мајсторства.
У сваком од градова породица Моцарт могла је са сигурношћу очекивати позив од
локалног владара, властеле и богате аристократије. Обично су након једног наступа
следили позиви за друге наступе. У Лондону рекламе за Моцартове концерте које је у
највећој мери писао Леополд Моцарт односиле су се на властелу и племство. Свугде
где су ишли породица Моцарт се искључиво ослањала на ову врсту публике.

Моцарт је написао своју прву симфонију кад је имао осам година. Могуће је да је
његов отац записао највећи део садржаја који је Моцарт произвео.[11]
Породица Моцарт на турнеји: Леополд, Волфганг и Нанерл. Слика Кармонтел, из
1763[12]

Њихови узастопни успеси и недостатак жеље за повратком у Салцбург, чинило је да су

стално одлагали повратак кући. Често су били обасути аплаузима и благонаклоношћу
великих, гледано из угла награђивања и зарада које су уживали. Након свега овога
Салцбург је изгледао као тмурна перспектива како новчано, тако друштвено и
емоционално. То је било место где је Леополд Моцарт био само слуга, слабо плаћен и
мало цењен. Кад се породица вратила у Салцбург, Моцарту је било десет година и већ
је био искусан извођач и композитор.

На својим путовањима сусрео је многе чувене музичаре и упознао се са делима многих

других великих композитора. Међу њима су: Георг Фридрих Хендл, Јозеф Хајдн и Јохан
Кристијан Бах који је имао веома велики утицај на Моцарта током њихових сусрета у
Лондону 1764. и 1765. Породица поново одлази у Беч касне 1767. и остаје тамо до
децембра 1768. Након годину дана у Салцбургу Леополд и Волфганг одлазе у Италију
остављајући Волфгангову мајку и сестру кући. Ово путовање је трајало од децембра
1769. до марта 1771, и попут ранијих путовања имало је за сврху показивање
младићевих способности као извођача и све зрелијег композитора.

У Болоњи се сусреће са Ђиованијем Батистом Мартинијем и бива прихваћен за члана

тамошње чувене филхармонијске академије. У Риму је чуо извођење Мисерере од
Грегорија Алегрија у Сикстинској капели, коју је затим написао у целости по сећању,
поправљајући касније само ситне грешке, правећи први илегални примерак ове брижно
чуване својине Ватикана.[13][14] У Милану је написао оперу Митридат ди Понто 1770,
која је била изведена са успехом. Ово је водило до даљњих понуда за компоновање
опера. Мало касније Леополд и Волфганг се два пута враћају у Милано (август-
децембар 1771. и октобар 1772.- март 1773) на компоновање и прво извођење Асканије
у Алби 1771, па потом Луцио Силе 1772. Леополд се надао да ће ове посете помоћи
његовом сину да добије посао композитора у Италији, али ове се наде нису никад
испуниле.[15]

При крају свог завршног боравка у Италији написао је и данас често извођену кантату
Exsultate, jubilate, К.165. Такође је приметио дела познатих људи ван музике, попут
стаклене хармонике Бенџамина Френклина за коју је написао неколико композиција.