Манхајмска школа

Јохан Вацлав Штамиц и

Кристијан Канабих

Никола Нејчев
 I
Увод
• Манхајм је био једна од немачких центара који је представљао типичан
процват апсолутизма по узору на француског Краља Сунца Луja XIV.
• Карл Теодор (1724 – 1799) био је кнез од кнез Баварске од 1777. све до
своје смрти. Након тридесет пет година резидирања у Манхајму 1778.
године сели двор у Минхен.
• Унутар времена које представља успон, врхунац и крај и које се прилично
подудара са владавином кнеза Карла Теодора у Манхајму (1743 – 1777)
можемо разликовати две генерације музичара.
• Прву генерацију чинили су музичари махом из Чешке.
• У Манхајму су поред композитори словенског порекла деловали и
немачки музичари, али су се укрштали и италијански и француски утицаји.
• Утемељивачем манхајмске школе сматра се Јохан Вацлав Штамиц (1717 –
1757)
• За разлику од севрно и средњонемачког типа инструменталног
композитора који је по традицији свирао на инструменту са диркама,
Штамиц је био виолински виртуоз сродан италијанским солистима.
• Поред њега деловали су: Франц Ксавер Рихтер (1709 –1789) и Игнац
Јакоб Холцбауер (1711 – 1783) као дворски композитори и Антон Филс
(1733 – 1760) као челиста у капели
• У другој генерацијин манхајмоваца спадају пре свега синови Јохана
Штамица: Антон (1750 – 1798) и Карл (1745 – 1801), а затим и Кристијан
Канабих (1731 – 1798) који је након Штамицове смрти преузео водећу
функцију, а у додиру са Моцартом постао посредник манхајмских
достигнућа бечкој класици.
 II
Достигнућа манхајмске школе
• Манхајмовци су створили оно што данас називамо оркестром, радили су са звуком, а на
плану симфоније, тј. припремили су ново доба.
• У бароку није постојао стални оркестарски ансамбл, него само ансамбл који се саствљао по
потреби – ad. libitum. Пример за оркестарску барокну музуку су Шест брандебуршких
концерата Ј. С. Баха , написани по узору на concerto grosso, где уочавамо шест пута
различите саставе.
• Управо тај ad. libitum, ту променљивост, манхајмовци су окончали тако што су
инструменталном ансамблу дали сталну структуру. Они нису потпуно укинули bassо
continuо, али је структура њихове музике била тако устројена да је он сам по себи је био
сувишан.
• У основи манхајмског оркестра био је гудачки квартет ( I виолина, II волина, виола,
виолончело; удвостручењем чела контрабасом у доњој октави гудачки квартет, постаје
квинтет) који је био вишеструко постављен: 10 првих виолина, 10 других виолина, 4 виоле, 4
виолончела, 2 контрабаса.
• Гудачи су представљали цртеж док су дувачи представљали боју. Поред гудачке групе
постојала је и велика група дрвених дувачких инструмената: две флауте, две обое, два
фагота. Након посете Паризу, Штамиц прикључује оркестру кларинет, који је и сам свирао.
Од лимених дувачких инструмената оркестар је садржао хорне и трубе, а по потреби
увођени су и тимпани.
• Манхајмовци су на многе начине припремили звук и структуру музике за оркестар бечке класике, а на
чијим ће темељима касније бити омогућена велика оркестрарска револуција у 19. веку.
• Одлика структуре и звука њихових композиција је једноставност.
• Горња деоница има водећу улогу, износећи мелодију која је често ослоњена на акордско разлагање, уз
разне видове хомофоне подлоге, док су остале деонице много мање истакнуте; бас представља
фундамент.
• Музичари манхајмске школе били су изузетно усклађени, а нарочито су биле чувене њихове способности
диманичког нијансирања.
• Тако да је настао посебан појам, манјхамски крешендо, као чиниоц узбудљиве изражајности.
• Усавршили су сонатни став, истичући контраст друге теме.
• Развојни део је кратак који води у непотпуну или обрнуту репризу; у развоју врло је често дословно
понављање мотива или неких двотактних тема.
• I став је био сонатни алегро;
• II став, лагани, ларго или анданте који је често барокни дводел или понекад песма;
• ако има менуета он је троделна песма, da capo;
• финални став је у сонатноj форми, некад скарлатијев, ретко барокни дводел.
• Kомплетан симфонијски оркестар у 18. веку била је
реткост
• Композитори су тада писали дела за конкретно
извођење, па су се у одређивању састава оркестра
руководили могућностима које су им стајале на
располагању.
• Ако неки оркестар нема доброг кларинетисту или
обоисту, композитор би једноставно тај инструмент
изоставио.
• Ова пракса се није односила само на делатност
(пред)класичара, већ и бечких класичара, нарочито
Хајдна и Моцарта.
• Идеју о стварању великог оркестра, па и облика
симфоније имао је чешки музичар Јохан Штамиц,
диригент Манхајмског оркестра.
• Његов ансамбл, уз париски, био је најчувенији и најбољи
у тадашњој Европи.
 III
Јохан Вацлав Штамиц
 Биографија
• Јохан Вацлав Штамиц био је чешки композитор, виолиниста и професор. Долази из породице музичара, његови
родитељи и браћа су били велики љубитељи уметности, а поготово његов отац који је био оргуљаш у локалној
цркви.
• Штамиц је своје школовање започео у месту у којем се и родио, Нěмецкý Брод. Године 1734-5 проводи време на
Универзитету у Прагу, али убрзо га напушта и посвећује се каријери виолинисте. Именован је музичарем на двору
у Манхајму 1741. године, 1745. или 1746. добио је титулу концертмајстер. Такође 1751. и 1752. године је
именовам као један од два капелмајстора али у 1752. години појављује се само као директор инструменталне
музике.
• Академије које су представљале Манхајмску школу и Манхајмски оркестар, биле су његова глава одговорност.
Требао је припремити и водити наступ, изводити концерте и пружити своје властите оркестарске композиције.
• Његов оркестар се придружио групи композитора, тзв. Манхајмској школи, чији су чланови били: Игназ
Холзбауер, Франз Xавер Ричтер, а касније Кристијан Канабих и штамицов син Карл.
• Штамиц је провео годину дана у Паризу, где због великог успеха долази до објављивања његових Оркестрских
триа оп. 1.
• Касније се враћа у Манхајм у јесен 1755. године, где је преминуи у пролеће 1757. године у 39. години живота.
•Најважније Штамицове композиције су његових 58 симфонија и 10 оркестрских триа. Оркестарска триа, иако су
често класификована као симфоније, заправо заузимају позицију у средини између симфоније и камерног трија и
могу се изводити са или без удвостручавања музичких деоница.

•Штамиц је такође компоновао бројне концерте за виолину, 2 за виолу, 12 за флауту и по један за обоу и кларинет.
Компонвао је велику количину камерне музике за различите инструменте, као и осам вокалних дела.

•Његове иновације у развоју симфоније сврставају га међу пионире свог времена по доприносима овом музичком
облику. Иако неки изузеци постоје, Штамиц је један од првих композитора да користи четвороставачни облик:
више од половине његових симфонија и девет од десет оркестралних триа поседују овај облик.

•Изузеци у овоме су симфоније са три става и настале су у његовом раном периоду око 1745-1748. године. Ниједан
од његових оригиналних рукописа није сачуван, што ствара тешкоће у одређивању датума неких његових
композиција.
•Најранија кончерта и симфоније компоноване су само за гудаче и две хорне. Касније овом саставу се прикључују и обое, флауте и
кларинети, чак има и састава који укључују трубе и тимпане. Такође у својој еволуцији као композитора, Штамиц је кренуо да третира
дувачке инструменте као способне да држе акордску пратњу гудачком оркестру. У каснијим симфонијама место нагласка је померио на
динамичким ефектима, поготово на крешенду.

•Штамицев третман оркестра и њихове динамике, комбиновано са његовим начином рада на ритмици, представљало је нову фазу у
стилу симфоније, приступ је постао очигледно оркестрални, не ослањајући се на барокни стил кончерта или галантни стил тог доба.
Попут италијанских опера, и Штамицове композиције имају снажан осећај за ритмички погон и препознатљив тематски материјал.

•Такође је допринео развоју сонатне форме, која се најчешће користи у симфонијским првим ставовима, али повремено у финалима, па
чак и спорим (другим) ставовима.

•Препознати Штамицов италијански стил увертире никако не можемо занемарити, он је у процесу адаптације увелико обогатио и
оплеменио сваки елемент тог стила. Штавише, његова машта, виталност и занатска израженост очигледне су у његовим симфонијама и
камерним делима, коју су ретко надмашили и савремени симфоничари или његови следбеници у Манхајму.
 IV
Кристијан Канабих
први пост-Штамицовски
симфониста у Манхајму
• Кристијан Канабих био је члан друге генерације чувеног оркестра. Његов отац Мартин је био флаутиста у
изборној служби код Карла Филипа од Диселдорфа. Придружио се оркестру као виолиниста 1744. са дванаест
година. Штамиц га је сматрао врело надареним те га шаље на студије у Италију код Ђомелија, а у другом
повратку у Италији наставља усавршавање код Самартинија. Канабих се вратио у Манхајм и наставио своје
оркестарске дужности.
• Канабикове симфоније појавиле су се у Паризу још 1760. Затим је 1764. композитор отпутовао у Париз и одсео
као гост Кристијана IV. Краљевске власти су Канабиху објавиле два комплета његових композиција. Шест
симфонија оп. 4 које је посветио је Кристијану IV и шест трио соната оп. 3 које је посветио кнежевој покојној
жени. Канабихове симфоније су биле мање освајачке, или су се бар ређе слушале на Духовним концертима.
Године 1772. у Паризу на такмичењу освојио је прву награду за Симфонију Концертанте у Е дуру за две соло
виолине, две соло обое, и оркестар.
• Од раних симфонија наводи се да „ова дела откривају изузетно снажан утицај италијанске оперске увертире,
посебно увертире ... Ђомелија.’’ Он је све до 1764. увек следио четвороставачни образац са менуетом, као и
Штамиц. Од тог периоде једино две симфоније су изузетак, једна је његова награђивана која има само два става,
а друга је симфонија за дуваче и оркестар која је четвороставачна са менуетом као трећим ставом. Више од шест
десетина Канабихових симфонија доступно је у модерним издањима .
• Два композитора (Шубарт и Моцарт) су се у својим мислимима, мемоарима критички осврнула на ствара
Канабихово стваралаштво лаштво. Шубарт је превасходно био одушевљен грандиозношћу Манхајмског
оркестра, и о њима је писао у више наврата у својим мемоарима. (’’Слушалац човек није само преплављен
звуком, већ је и потпуно потресен и прожет неодољивим и неизбрисивим ефектима...’’)
• Моцарт Канабихов паришки период није претерано ценио. Али у свом писму из Манхајма каже: ,,Канабих
сада компонује много боље него када смо га познавали у Паризу, али оно што смо и мама и ја приметили код
овдашњих симфонија је да једна као и друга увек почиње дугим нотама и унисоно.”
• Због извесних неспоразума између Канабиха и породице Моцарт, Леополд пише лошу критику на Канабихов
оркестар (без слушања).
• После неког времена Моцарт оповргава очеву критику. Наиме коментарише симфонију бр. 57, за две обое, два
кларинета и два фагота, за коју каже да ке чак невероватна.
• Канабицхова хармонска палета звучи раскошније него раније, уз наизменичну употребу вантоналних
доминанта. Можда сам извор овог новооткривеног богатства био инспирација многих дела Моцарта које је
написао или свирао док је био у Манхајму, укључујући сонату за клавир за госпођу Канабих, К. 309.
• Канабихова балетска музика се протеже од лаке и пасторалне до трагичне. На пример партитура
балета ,,Састанак’’ има шеснаест кратких плесова којима претходи кратка једноставачна увертура. Цаннабицх
га тонски уједињује и појачава јединство честим враћањем на један од традиционалних ловачких позива у
који је такође користио Хајдн у Ловачком хору бр. 23, у Годишња доба. Ловачки балет је био савршена допуна
јесењем годишњем добу у Швецингену, где је Карл Теодор уживао у свом омиљеном спорту. Трагични балети
ангажовали су другу страну уметничке личности Канабиха.
• После 1780. популарност Канабихових симфонија је опала а и он је компоновао све мање и мање. Било је
неизбежно да ће се то догодити када Хајднове симфоније засенише дела свих других композитора. Сам
Канабич је режирао Хајднове симфоније и очигледно их је добро познавао. Одао је својеврсни омаж Хајдну,
свом блиском савременику, у својој последњој симфонији бр. 73. Канабичева најпознатија симфонија је бр. 72
у Бе дуру. Мелодија ове симфоније је блиска другој теми Моцартове четвороручне клавирске сонате у Еф
дуру.
• Ова касна симфонија Канабих постаје толико лирска да се више приближава Моцарту него било ко други.
Посебно моцартовска је варљива каденца до варијантног шестог ступња која је пратила другу тему. У овој
симфонији за ,,потпис’’ Манхајма, сматра се крешендо који сада има јаку експресивну сврху.
ХВАЛА НА
ПАЖЊИ