1

ГУДАЧКИ КВАРТЕТИ

Најзначајније подручје Хајдновог камерног стваралаштва представљају гудачки квартети у

којима је такође очигледан развојни пут од једноставних облика галантног стила (60-тих година) до
развијеног начина квартетског мишљења од 1781. и зрелог класицизма са романтичарским елементима од
1790. до 1803. Иако су слична дела постајала и раније (Тартини, sonate a kvatro) или су за овај састав
компоноване свите, серенаде, дивертимента, тек им Хајдн даје права обележја квартетског мишљења, које
се огледа у постепеном освајању самосталности свих деоница у ансамблу, интензивирању примене
мотивског и контрапунктског рада, као и полифоних облика, са дисонантним акордима и секвенцама као
главним изворима музичке енергије. Због дисонанци је гудачки квартет постао највиши облик камерне
музике: код мање од четири извођача било је теже представити дисонантни акорд, код више од четири -
проблем удвајања, код дувачких састава - регистарски, динамички, интонативни проблеми инструмената.
Због тога је Хајдн утемељивач жанра гудачког квартета.
У развијеном облику гудачки квартет је био форма намењена музичарима-професионалцима, што је
Хајдну омогућавало више слободе у примени различитих поступака и у истраживању нових могућности
стила. Многе поступке је пре коришћења у симфонијама, Хајдн разрадио у квартетима, а примена
полифоних техника и облика постало је трајно обележје гудачког квартета – то је једина форма класицизма у
којој се полифонија подразумева.
Гудачке квартете писао је од 1755/57 до 1803. – укупно 68 квартета - и то пружа могућност
праћења развојног пута и еволутивности стила од преткласичних облика, до зрелих облика класицизма у
којима се јављају и елементи романтичарског израза.

Први, рани облици дела писаних за гудачки квартет – оп.1 и оп.2 са по 6 дела у опусу (настали у Бечу,
50-их година) били су заправо дивертимента са 5 ставова (од тога 2 менуета на месту II и IV става),
једноставне хомофоне фактуре са водећом улогом прве виолине и пратећом улогом осталих инструмената.
Ова дела су била писана за ансамбл у коме су свирали Хајдн (I Вл), два аматера (Вл и Вла) и Албрехтсбергер
(Вцл) – иначе један од Бетовенових учитеља у каснијем периоду.(Оп.3 (по Хобокену) је у каснијим
истраживањима приписан Хајдновом савременику Роману Хофштетеру, тако да се више не сматра
Хајдновим опусом).
Следећу етапу означавају квартети из опуса 9 (1769) који настају паралелно са раним симфонијама – утицај
Мнхајмске школе и Ј. Штамица. Квартет бр.4 из овог опуса је први молски квартет. Број ставова у циклусу
фиксиран је на 4, али се Менует налази на месту II става (остатак претходног редоследа ставова).

70-их година – настају први значајнији опуси гудачког квартета

оп.17 и посебно оп.20 "Сунчеви квартети "- формирање класичног сонатног циклуса, I став – сонатни
облик,
почетак квартетског начина мишљења - мотивски рад, осамостаљивање деоница, примена контрапунктског
рада, појава „лажне репризе“ у сонатном облику, у финалу бр.2,4,6- појава фуге (чак са 4 теме у бр.2) али се
на месту II става у 1,3,5, налази Менует (његово место варира између II и III става)

80-их година - даљи развој класичне форме гудачког квартета и сонатног циклуса
6 "Руских квартета" оп.33 1781, посвећен руском престолонаследнику
формиран класичан сонатни облик - поставио основу развојног дела у сонатном облику, али неуобичајена
концепција циклуса – у прва четири квартета, II став је брзог темпа и носи ознаку Скерцо (прва појава овог
назива у класичној музици); на месту III става – лагани став
Квартет бр. 2 овог опуса назван је „Шала“ због финала у облику ронда, бр.3 "Птичји квартет" (због
трилера у Менуету), у бр.4, Хајдн је применио посебан начин варирања, тзв. "двоструко варирање" у коме
се наизменично доносе две теме, једна у дуру, друга у молу, и њихове варијације. (Слично и у лаганом ставу
симфоније 103, "Са ударцем тимпана").
Хајднов оп.33 штампан је у Бечу (издавачка кућа “Артариа”), а претходно се Хајдн обратио јавности путем
проспекта у коме је само указао на појаву новина у овом опусу, без тумачења.

оп.42 – један квартет, II став Менует, III Адагио (1785)

 2

6 "Пруских квартета" оп.50 – 1787, посвећени пруском краљу Фредерику Вилијаму II, обликовани су под
утицајем В.А.Моцарта; међу њима је најефектнији бр.6 Жабљи квартет због понављања истог звука на
разним жицама у различитим инструментима

оп.51 - Седам речи Христових на крсту"(1878), за гудачки квартет, програмско дело са уводом и 7 ставова
(слободног облика); дело се завршава приказом земљотреса насталог у моменту Христове смрти. Касније је
Хајдн дело прерадио у ораторијум (вокално-инструментално дело са додатим текстом).

Тост квартети (оп.54, 55, 64) – 12 квартета распоређених у 3 опуса, Хајдн је писао од 1787-1790 за бечког
трговца и доброг виолинисту Јохана Тоста, који је трговао и Моцартовим делима (Де дур квартет К593)
оп.54, 55 - по 3 у циклусу! (Тост квартет I, II)
6 квартета оп.64 – међу њима и "Шевин квартет" (Тост III)

Бечки период 90-их година: последњих 14 квартета (1793-1799) и незавршени из 1803.

представљају Хајднова најзрелија остварења из ове области - одликују се значајним мотивским и
контрапунктским радом, лаганим уводом на почетку првог става и применом сонатног ронда у финалу.
Хармонски језик је богатији смелим модулацијама, применом хроматике и експресивности која најављује
романтичарски музички језик; утицај Лондонских симфонија
оп.71 – 3 квартета - Апоњи квартети (посвећени грофу Antonu Aponny)
оп.74 – 3 квартета – Апоњи квартети
оп.76 – 6 квартета посвећених грофу Ердедију – Ердеди квартети
оп.76 бр. 2"Краљевски квартет", бр 3"Императорски" – у лаганом ставу варијације на тему која ће постати
немачка химна у XX веку (дискретно хармонско, а не мелодијско варирање); Но 4 - кратак лагани увод, Но
5 Allegreto је сичилијана са варијацијама, а не сонатни облик, а у Но 6 - је варијација са фугом, лагани став
обележен је као „фантазија” због слободнијег распореда тематског материјала и слободнијег модулаторног
тока, као и односа према дисонанци
оп.77 – 2 квартета – посвећени грофу Лобковицу – Лобковиц квартети
оп.103 - незавршени квартет из 1803. године
оп.77 - само 2 квартета; Менует из бр.2 је заправо Скерцо
оп.103 - последњи квартет није довршен.

Хајдн је написао и већи број клавирских трија (око 50)

али су углавном мање значајна у развоју камерне музике - занимљиво је да је у зрелим облицима
главна деоница посвећена клавиру, коме су подређени виолина и виолончело - чело углавном дуплира
леву руку клавира, због тога што је басовски регистар тадашњих клавира био сувише танак.