Музичка изражајна средства у делима класицизма и основне

карактеристике музичког стваралаштва у класицизму

Класицизам је правац у уметности који обухвата 18. и 19. век и
стил који је тежио идеалу лепог. У њему се јавља велико
интересовање за стару уметност, а уметници су подржавали
класичне форме чије су инспирације биле у узорима из периода
антике.
Класицизам у музици је обухватао период од друге половине 18. и
почетак 19. века. У овој епохи долази до значајних промена када се
развијају симфоније, сонате, камерна и концертна музика и
опера. Све музичке форме одликују уравнотежени облици,
грациозне мелодије и ритмови, као и хармонија.
Доминира хомофонија.

Карактеристичне форме класицизма су симфонија, гудачки

квартет, солистички концерт, соната, опера, миса и реквијем.
Симфонија се пише за симфонијски оркестар, најчешће има 4
става: брзи, лагани, менует (скерцо) – брзи.
Гудачки квартет је камерни ансамбл који чине две виолине, виола
и виолочело, а под тим термином се означавају и дела писана за
овај састав.
Солистички концерт је писан за соло инструмент уз пратњу
оркестра. Потиче од италијанске речи concertare што значи
надметати се. Има 3 става: брзи – лагани – брзи.
Соната је композиција састављена од 3 или 4 става, чији је
распоред исти као код симфоније. Дела у облику сонате су
најчешће писана за клавир или за инструменте уз пратњу клавира.
Опера је музичко – сценско дело које се и даље развијало у овом
периоду. Осим опере серије (опера seria – озбиљна опера) развија
се нови тип комичне опере – опера буфа.
Развијају се миса и реквијем у црквеној форми. Реквијем је миса
за мртве, као што је опело у Православној цркви.
Најзначајнији представници ове епохе су Вофганг Амадеус
Моцарт, Лудвиг ван Бетовен и Јозеф Хајдн.