Oпште карактеристике

 Основни композициони елементи Византијске црквене музике јесу одређени

број формула/мотива који се понављају дословно или у виду варијације.
 Растед се позива на Велезову дефиницију:
,,Специјална композициона техника, која се састоји од повезивања одрђених група
формула и каденца, омогућавајући музичару да напише бројне варијације на дату тему...’’
 Велез описује предност ове композиционе технике, у контексту да добро познате
музичке формуле аранжиране на другачији начин у свакој новој стихири које су
повезане, на неочекиван начин, са новим повезивајућим пасажима стварају ужитак
код слушалаца,као што данас слушаоци концерта уживаја када у симфонији чују већ
изложен мотив.
 Растед се са овим тумачењем не слаже, мисли да се ова техника поистовећује са
средњовековним фрескосликарством, тј. да је обавезно поштовање традиције.
 Али посотје мелодије које нису узорни обрасци а имају свој метар и мелодију –
идиомелони.
Oпште карактеристике
 Појање у Византији је уствари ехо (απηχγηατα) анђеоских песама.
 Одличан пример овог тумачења је Херувимска песма:
Ми који херувиме тајанствено изображавамо (представљамо) и животворној Тројици
Трисвету песму певамо...
 Традиција хришћанскког појања почиње у Витлејему, током Бадње вечери,
кад Свети дух каже ,,Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра
воља.’’ Јеванђеље по Луки 2.14
 Као предмет за истраживање композционох техника користе се Псалми, Тропари,
Канони, Кондаци и Стихире који су били миље тог времена.
Појам Византијског композитора

 Византијски композитор је особа која одлучује да одређеном црквеном

тексту да мелодију.
 Сваки ,,писар’’ који током процеса преписивања мења структуру мелодије
или ритма се сматра неком врстом композитора.
 Сви композитори тог времена користе исти музички језик, исту ,,синтаксу’’ и
,,вокабулар’’ који су наследни елементи музике овог периода.
 Сам Растед се у тексту превасходно бави ,,синтаксом’’, тј. начином везивања
формула а не самим формулама
 У позном и пост-Византијском периоду налазимо бројне аранжиране
формуле које су потписане од стране композитора.
Диференцијација псалмских стихова (στιχοι)

ПЕВАНЕ ПСАЛМОДИЈЕ МОНАШКЕ ПСАЛМОДИЈЕ

 ,,...аранжиран је цели стих који не
одговара довољно стиху ауторизоване
верзије...’’ 1
 ,,…аранжиран је полустих или је
аранжиран са минималним
променама...’’ 2
 Оне представљају јединствену целину,
са иницијалним и финалним формулама,
са мање карактеристичним медијалним
одсеком, који зависи од текста.

Овај начин певања је присутан и у певањима празничних, али у у певању свакодневних

псалама, на пример пс. 103 Благослови душе моја Господа, пс. 140 на вечерњу, пс. 148 на
јутрењу...
1
Oliver Strunk, Essays on Music in the Byzantine World, New York 1977, pp. 130
2
исто
Пример истрајности традиције:
шести пример је компонован у другој половини XVIII века
Настаје куплет због отворене каденце

Два полустиха
комбинована у куплет
Оскудни подаци

 Немамо сачуване средњовековне копије мелодија тропара отпуста, који се

поје на крају вечерња, као ни катизме θεος Κυριος (теос кириос) која се поје
пре почетка јутрења.
 Растед се овде позива на мишљење Оливера Штранка који каже да је
записивање оваквих мелодија није било потребно јер су исувише познате.
 Већина отпусних катизма су прозомион док су само неки аутомелони
(Apolytikia Automela).
 Пример ван граница Византије:
Българский ръспев – аутомелон Камени знаменанноу
Подсетник:

Самоподобан /ирмос/ (аутомелон) има своју мелодију и метрику и служи као

Подобан (прозомион)
Самогласан (идиомелон)
узор за настанак других песама
нема своју мелодију ии ритам, већ се гради
по узору на дуге песме
има своју мелодију и метрику, али не
служи као образац.
Поступак варијације финалних формула да би се подвукао поетска
структура текста