ПАНЧИЋЕВА

ОМОРИКА
Михајло Радисављевић и Маша Спасић
Панчићева оморика (лат. Picea omorikа) је врста смрче, ендемит Балканског
полуострва и терцијерни реликт. Име је добила по српском ботаничару
Јосифу Панчићу који ју је открио на планини Тари 1875. године, код села
Заовине и Растишта. Научни назив оморика потиче од локалног имена за ову
четинарску врсту.
Сва налазишта Панчићеве оморике издвојена су у резерват природе о
којима брине Завод за заштиту природе Србије у сарадњи са ЈП Национални
парк Тара. Свако појединачно стабло Панчићеве оморике је под заштитом
као и њена природна станишта и строги резервати природе: Звезда, Црвени
поток, Караула Штула, Црвене стене, Љути брег, Било и Подгорушица.
Природна станишта Панчићеве оморике данас се простиру на узаном
подручју око средњег тока реке Дрине, са обе стране
између Вишеграда и Бајине Баште и на два мања рејона - један југоисточно
од Устипраче и други југозападно од Фоче. Године 1975. пронађено је и
једно ново налазиште у близини манастира Милешево код Пријепоља. До
тада се веровало да она расте само на Тари
 Оморика је планинска врста која расте на
висинама од 400 1.700 м надморске
висине. Углавном расте на кречњаку,
понекада и на серпентину. То су стрме
кречњачке литице, претежно окренуте ка
северу. Оморика гради чисте састојине,
посебно на стрмим теренима, или
мешовите
са смрчом, јелом, белим и црним
бором, јавором, брезом, црним грабом и
др. На Митровцу на Тари расте на
мочварном земљишту, са црном јовом,
смрчом, јелом и буквом. Осетљива је на
негативно деловање човека на природним
стаништима, а са друге стране јако добро
успевање у загађеним урбаним условима.
Године 1975. пронађено је и једно ново
налазиште у близини манастира
Милешево код Пријепоља. До тада се
веровало да она расте само на Тари
 ЛИСТ ПАНЧИЋЕВЕ ОМОРИКЕ

СТАБЛО ПАНЋИЧЕВЕ ОМОРИКЕ

Панчићева оморика је танко, витко, до 50 метара високо четинарско дрво.
Може се сматрати живим фосилом у биљном свету, обзирем да је врста која
потиче из терцијара. Хабитус (крошња) је веома уско пирамидалан. Горње
гране на стаблу оморике уперене су навише, оне у средини су хоризонталне,
док су доње повијене ка земљи, али су врхови уперени ка врху. Кора је танка,
смеђе боје, љуспасто испуцала.
Пупољци су без смоле. Четине су дуге 8—20 мм, широке до 2 мм, на врху
зашиљене до заобљене, на пресеку спљоштене, на стеригмама. Са лица су
сјајне и тамнозелене, са наличја са две беличасте пруге стоминих отвора.
Мушке цвасти су светлоцрвене, женске (младе шишарице) љубичасте. У
зависности од станишта цвета од краја априла до јуна. Шишарице сазревају у
октобру и новембру. Висеће су, дуге око 5 цм, сјајне, црвено смеђе
боје. Семе је дуго 2—3 мм, широко око 1,6 мм, са криоцем.
 О ЈОСИФУ ПАНЧИЋУ
Јосиф Панчић рођен код Угрина код Брибира, 17. априла 1814. Био је српски лекар, ботаничар и
први председник Српске краљевске академије.
Открио је нову врсту четинара која је по њему названа Панчићева оморика, а по њему је назван и
највиши врх Копаоника, Панчићев врх, на коме се налази маузолеј са његовим посмртним
остацима.
Када је Јосиф Панчић требало да буде изабран за члана Државног савета у Србији, није испуњавао
основни (бирократски) услов. Није имао до тада ни једну непокретност у држави. Због тога му је у
непокретну имовину прибележена зидана гробница коју је себи подигао на гробљу код цркве Св.
Марка у Београду. Панчић је умро 25. фебруара/8. марта 1888. године усред рада, ведар, свестан и
приљежан. Предговор за „Ботаничку башту“ довршио је неколико дана пре смрти. „Првенац
Балканског полуострова“ радио је и за време боловања.
Панчићев врх, највиши врх на планини Копаоник, добио је име по познатом српском ботаничару
Јосифу Панчићу. На овом врху се налази његов маузолеј где је сахрањен 1951. године.
 ЈОСИФ ПАНЧИЋ
• Панчићево најзначајније писано дело је први опис флоре Србије: Флора кнежевине
Србије или васкуларне биљке које у Србији дивље расту. Књига је изашла из штампе
1874. године, а 1884. издати су њени додаци. Књига је доживела безброј посмртних
издања. Иако је био научник, начин писања Ј. Панчића био је свима разумљив, и
литерарно веома леп.
Остала значајнија дела:
• Живи песак у Србији и биље што на њему расте, 1863.
• Флора у околини Београдској, 1865.
• Птице у Србији, 1867.
• Шумско дрвеће и шибље у Србији, 1871.
• Ортоптере у Србији, 1883.
• Рибарство у Србији, 1886.