Вук Бранковић

1345. - 1397.

Ивана Пејовић VI-4

Биографија
Вук Бранковић (Косово и Метохија, око 1345.,
смрт 6. новембар 1397)
У породици Бранковића био је најмлађи син
севастократора Бранка Младеновића, који је у
доба Душана Силног (краљ 1331—1346, цар
1346—1355) управљао Охридом.

Вук се око 1371. године оженио Маром, ћерком

кнеза Лазара Хребељановића и Милице
Немањић. Имао је три сина Гргура, Ђурђа и
Лазара.
Пораз и погибија краља Вукашина (1365—1371) и деспота
Угљеше у Маричкој бици 26. септембра 1371. године
изменио је прилике у некадашњем Српском царству.

Нестанак двојице најмоћнијих велможа и ступање

њихових потомака у вазалне односе са османским
султаном, искористила је остала моћна властела,
укључујући кнеза Лазара и Вука, који је до 1377. године
овладао Скопљем и 1378. године потиснуо Балшиће из
Призрена, који су освојили непосредно након битке.

Током 1373. године, Вук је ушао у широку коалицију,

створену против жупана Николе Алтомановића, иначе
сина његове тетке Ратославе. После његовог слома и
ослепљивања у Ужичком Граду, кнез Лазар, бан Твртко,
Балшићи и Вук су својим областима припојили делове
Николине државе, а у Вуковој области су се нашли
Сенице, Звечан и делови Полимља.
Учествовао је у боју на Косову против Османлија 28. Косовска битка
јуна 1389. године, који је вођен у његовој области и у
њему је командовао десним крилом српске војске.
После битке, у којој је погинуо кнез Лазар, а његови
наследници признали врховну власт султана
Бајазита (1389—1402), Вук Бранковић је покушао да
се одупре Османлијама и очува независност своје
области.

У народној традицији, упамћен је као издајник

српског народа у Косовском боју, иако је чињеница
да је скоро до своје смрти Вук био једини који је
пружао отпор Турцима.

Почетком 1391. године Вук је учествовао у свечаном

преносу моштију кнеза Лазара, из Приштине у
манастир Раваницу.
Током јесени 1390. или пролећа 1391. године на сабору је за новог
патријарха изабран Данило III (1390/1391—1399), чијим избором су
Лазаревићи поново стекли и трајно осигурали подршку званичне српске
цркве. После губитка ослонца у цркви, Вук Бранковић у јануару 1392.
године остаје без Скопља, које заузимају Османлије. Овај упад,
приморао је Вука да склопи мир и уђе у вазалне односе са султаном
Бајазитом I. Он ово потврђује у својој повељи Хиландару, из новембра
те године, у којој наводи да је због данка расписао нови порез на целу
државу, али се обавезао да ће тај порез, за делове хиландарског
властелинства у његовој држави, плаћати он.
После пропасти крсташког похода у бици код
Никопоља 25. септембра 1396. године, Османлије
заузимају остатке његове државе, а Вука одводе у
заробљеништво.

Преминуо је 6. новембра 1397. године у османском

заробљеништву, а сахрањен је највероватније у
светогорском у манастиру Светог Павла или у
Хиландару, чији је био ктитор.

Након његове смрти, већи део његових области је

предат на управу кнезу Стефану, а мањи део (са
средиштем у Вучитрну) је остављен његовој супрузи
Мари и синовима (Гргуру, Ђурђу и Лазару), док су
Османлије под својом директном влашћу задржале
стратешки битна места (Звечан, Јелеч и Глухавица).