НОВИ МЕДИЈ И НОВИ ОБЛИК

КОМУНИКАЦИОНЕ ПРАКСЕ
КОМУНИКОЛОГИЈА
14. ПРЕЗЕНТАЦИЈА
 НОВИ МЕДИЈ
• НОВИ МЕДИЈ, компјутерска мрежа. Са комуниколошког становишта
исправно је третирати, у односу на медије масовног комуницирања и
на све остале медије, само компјутерску мрежу као нови медиј, будући
да су њена појава и развој изазвали настанак новог облика
комуникационе праксе – виртуелног комуницирања, које омогућава сва
четири обрасца коришћења и протока информација.
• Употреба овог израза у множини – нови медији, представља убичајено
колоквијално означавање медија који су у техничком смислу
унапређени, али немају за последицу настајање и развој нових облика
комуникационе праксе. Нпр. дигитална телевизија је нови медиј у
односу на аналогну телевизију, дигитални компакт-диск је нови медиј у
односу на грамофонску плочу, итд. али ови, као и сви други, у
техничком смислу нови медији, изузев компјутерске мреже, остају
посредници у масовном комуницирању, које је настало давно пре њих.
 КОМПЈУТЕРСКА МРЕЖА
• КОМПЈУТЕРСКА МРЕЖА, нови медиј и најпотпунији
мултимедиј, чији су настанак и развој проузроковали појаву
потпуно новог облика у комуникационој пракси човека –
виртуелног комуницирања, као и функционално
обједињавање експресивних могућности масовних медија и
свих осталих посредника у комуницирању.
• Структуру компјутерске мреже чини ограничен или
неограничен број корисничких и провајдерских компјутера, тј.
сервера, који су у јединствену целину повезани различитим
физичким каналима (каблови, електромагнетни таласи,
сателитски системи), чији усклађен рад обезбеђују
стандардни мрежни софтвери, тзв. интернет-протоколи →.
 КОМПЈУТЕРСКА МРЕЖА
• Компјутерска мрежа омогућава синхроно и/или асинхроно обликовање,
дисеминацију и пријем визуелних (писаних, штампаних, иконичких,
холографских), звучних и аудиовизуелних порука људима чији су
компјутери део мреже, коришћењем мрежних, тј. интернет-сервиса.
Комуницирање посредством компјутерске мреже подразумева
истовремено остваривање сва четири обрасца коришћења и протока
информација, што је најважнији теоријски аргумент да је компјутерска
мрежа нови медиј и функционално најпотпунији мултимедиј.
• Полазећи од броја корисника компјутерске мреже, као комуниколошког
критеријума, могуће је препознати локалне и глобалне компјутерске
мреже, као и глобални систем компјутерских мрежа, односно интернет.
Узимајући у обзир технички критеријум, који се заснива на начину
повезивања компјутера у мрежи, могуће је разликовати мреже
организоване као магистрала, звезда, прстен, стабло и њихове различите
комбинације.
 КОМПЈУТЕРСКА МРЕЖА
• Појаву компјутерске мреже у комуникационој пракси човека омугућили су бројни
међузависни економски, политички и научно-технолошки разлози. Најважнији економски
узрок је стална акумулација капитала у циљу повећања профита, али у друштвено-
историјском контексту сукобљености два војно-политичка блока, земаља сврстаних у
НАТО пакт и Варшавски уговор, у којима су током већег дела друге половине ХХ века
значајна средства улагана у базична и примењена научна истраживања. И сама појава
првог компјутера, чије је откриће омогућило каснији настанак прве компјутерске мреже,
била је мотивисано војно-политичким разлозима. Наука, чији се резултати пре или касније
примењују у друштвеној пракси као техничка открића, технолошке иновације или
хуманистички пројекти, подстиче саму себе унутрашњом условљеношћу отворених
спознајних могућности. Тако нпр. када је конструисан и произведен компјутер са
електронским чипом, постало је много лакше пројектовати, конструисати и произвести нове
генерације компјутера, који су имали знатно већи хардверски и софтверски потенцијал у
процесуирању, односно пријему, обради, чувању и дисеминацији информација. Отуд је
развој информатичке, као првенствено компјутерске технологије, један од најзначајнијих
момената испољавања текуће научно-технолошке револуције. У њеном окриљу настао је
први теоријски рад и прва функционишућа компјутерска мрежа.
 КОМПЈУТЕРСКА МРЕЖА
• Идејним творцима компјутерске мреже сматрају се
амерички научници Џозеф Ликлидер, Велден Кларк и
Пол Бара. Ликлидер 1960. године објављује пионирски
чланак у овој области „Симбиоза човека и компјутера”,
који је послужио Кларку да у својим радовима теоријски
развија идеју о бесконачној компјутерској мрежи.
Њихови текстови били су основа од које је Баран
пошао, пројектујући за потребе америчке авијације
потпуно децентрализовану комуникациону мрежу, која
би омогућила командовање и када би део војних
комуникационих система био уништен.
 КОМПЈУТЕРСКА МРЕЖА
• Прва компјутерска мрежа настала је у периоду између 1967. и 1971.
године у оквиру „Агенције за напредне пројекте истраживања
мреже” (енгл. „Advanced Research Projects Agency Network”), по
којој је добила скраћено име АРПАНЕТ (енгл. ARPANET).
Повезивала је 23 компјутера на универзитетима који су
реализовали научноистраживачке пројекте од интереса за
америчку војску, компјутерске центре у војним лабораторијама и
државним установама. За даљи развој новог медија од кључног
значаја било је софтверско дефинисање, почетком седамдесетих
година ХХ века, два основна мрежна протокола: „Интернет-
протокола”, скр. ИП (енгл. „Internet Protocol”, скр. IP) и
„Трансмисионог контролног протокола”, скр. ТКП (енгл.
„Transmission Control Protocol”, скр. TCP), као незаобилазних услова
усаглашеног рада компјутера у мрежи.
 КОМПЈУТЕРСКА МРЕЖА
• У периоду од 1971. до 1985. године образовано је
мноштво локалних и глобалних компјутерских мрежа од
којих је, њиховим повезивањем, настао глобални систем
компјутерских мрежа – интернет.
• Обједињујући експресивне могућности масовних и свих
осталих медија и проузрокујући настајање новог облика
комуникационе праксе – виртуелног комуницирања,
компјутерска мрежа потврђује у савремености очигледну
тенденцију да као мултимедиј све већих комуникационих
могућности може у будућности (п)остати једини медиј –
унимедиј, и друштвено свеприсутни – метамедиј.
 ВИРТУЕЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ
• ВИРТУЕЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ, нови облик комуникационе праксе →
настао крајем ХХ века са појавом и развојем компјутерске мреже →.
• Суштинска карактеристика виртуелног комуницирања је да укида разлике
и интегрише својства интерперсоналног →, групног → и масовног
комуницирања →, омогућујући људима који имају приступ мрежи
интеракцију → једног са једним, једног са многим, многих са многим и
многих са једним учесником/учесницима комуницирања →. Временски
може бити синхроно и/или асинхроно, између субјеката који се просторно
налазе на било којем месту, тј. виртуелно може комуницирати било ко,
било када и било где, ако има приступ компјутерској мрежи. У
виртуеланом комуницирању могућа је реципрочна измењивост
комуникационих улога пошиљаоца → и примаоца порука → између свих
субјеката комуницирања →, независно од броја учесника у интеракцији и
чињенице да је комуницирање → посредовано компјутерском мрежом.
 ВИРТУЕЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ
• Неограниченим бројем учесника који могу остваривати реципрочну
измењивост комуникационих улога превазилази интерперсонално и
групно комуницирање, а реципрочном измењивошћу
комуникационих улога масовно комуницирање, чија је
карактеристика неограничени број учесника, али у јасно
разграниченим комуникационим улогама пошиљалаца и прималаца
порука. Порука коју појединац или организована друштвена група
компјутерском мрежом дисеминира према неутврдивом броју
прималаца може истовремено постати садржај интерперсоналног
комуницирања између два или неколико корисника мреже, као што
поруке које се интерперсонално саопштвају и примају посредством
компјутерске мреже могу, вољом неког од субјеката
интерперсоналног комуницирања, бити саопштене неограниченом
броју корисника мреже.
 ВИРТУЕЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ
• Сваки субјект виртуелног комуницирања самостално одлучује коме ће
саопштавати и од кога примати поруке, у којој симболској форми (писаној,
штампаној, звучној, визуелној, иконичкој, холографској, комбинујући само
неке или користећи све симболске и семиотичке системе којима је могуће
обликовати поруку), да ли ће то чинити у приватној или јавној сфери, хоће
ли улазити у интеракције са познатим и/или непознатим комуникационим
партнерима, колико ће, када и како користити компјутерску мрежу.
• Поређењем карактеристика виртуелног са својствима осталих облика
комуницирања постаје очигледно да само овај облик комуникационе
праксе омогућава сва четири теоријски моделована обрасца коришћења
и протока информација: конверзацију, алокуцију, консултацију и
регистрацију. То је најважнији комуниколошки аргумент да је виртулено
комуницирање потпуно нови облик комуницирања у тоталитету
комуникационе праксе.
 ВИРТУЕЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ
• Чињеница да је оно могуће само посредством компјутерске мреже, која
мимо природне стварности, у индивидуалном и друштвеном животу
ствара једну потпуно нову, тзв. виртуелну стварност, главни је разлог да
овај облик комуникационе праксе буде назван виртуелно комуницирање.
• Израз је први употребио Мирко Милетић („Комуницирање у новим
медијским условима”, 1997), етимолошки промишљајући значењску
утемљеност синтагме виртуелна стварност као назива за феномен који
означава и упоредно анализирајући карактеристике виртуелне
стварности и комуницирања које се у њу измешта коришћењем
компјутерске мреже. У комуниколошкој литератури, информатичкој
теорији и пракси, а нарочито популарној публицистици, овај облик
комуницирања назива се још и „интерактивно”, „хиперактивно”,
„универзално”, „тотално”, „дигитално”, „компјутерско” и „мрежно
комуницирање”.
 ВИРТУЕЛНО КОМУНИЦИРАЊЕ
• Виртуелно комуницирање је у средиште научно-истраживачких интересовања,
посебно у друштвеним наукама, увело проблеме од прворазредног значаја за
социјалну динамику и развој друштва у савремености и будућности. То су
питања интегрисаности и дезинтегрисаности постојећих друштвених група и
социјалних заједница, разграничавања јавне и приватне сфере у
индивидуалном и друштвеном животу, односа радног и слободног времена,
утицаја на политичко организовање друштва и садржај политичког процеса,
ширења или сужавања слободе комуницирања, значења и улоге јавности у
новим медијским условима, реорганизовања образовно-васпитног система,
услова за уметничко стваралаштво, итд. На врху агенде комуниколошких
истраживања је проблем који се може формулисати питањем: шта ће се десити
у целини комуникационе праксе када нови медиј у потпуности засити глобално,
планетарно друштво? Ово питање истовремено проблематизује релације:
класични медији масовног комуницирања – компјутерска мрежа и виртуелно
комуницирање – остали облици комуникационе праксе.
 ВИРТУЕЛНА СТВАРНОСТ
• ВИРТУЕЛНА СТВАРНОСТ, израз којим се означава
неопипљива стварност, постојећа само у медијским
садржајима, првенствено посредованим дигиталним
медијима. Створио га је писац Вилијам Гибсон у
научно-фантастичном роману „Неуромансер”.
Инспирацију је добио посматрајући децу чије су очи
биле усмерене на компјутерске мониторе, а сва
њихова пажња била је посвећена видео-игри. За њих
спољни свет у току игре није постојао, али су се зато
понашала као да је свет на монитору стварни свет.
 ВИРТУЕЛНА СТВАРНОСТ
• Етимолошки, израз виртуелна стварност може бити и плеоназам и
оксиморон. У савременом енглеском језику, у којем је израз настао (енгл.
„virtual reality”) придев „virtual” има два значења: стваран или привидан. Ако
се има у виду прво значење придева, онда је израз виртуелна стварност
плеоназам са значењем – стварна стварност. Друго значење придева
„virtual” упућује на закључак да је овај израз оксиморон са значењем –
привидна стварност. Али, енглеска реч „virtual” потиче од латинске именице
„virtus” (храброст, снага, врлина), из које је изведен придев „virtualis”, са
значењима: (1) снажан, јак, способан за деловање, али скривен, који се не
појављује, али се може појавити, могућ у будућности, евентуалан; и (2)
нестваран, замишљен, уображен. Оба значења могла би се свести на
снажну и јаку привидност, сличну оној коју изазива фатаморгана у пустињи.
Мада фатаморгана као опипљива супстанцијална стварност не постоји,
њен утицај је тако снажан да за ожеднелог путника у пустињи представља
стварну, а не привидну стварност.
 ВИРТУЕЛНА СТВАРНОСТ
• Виртуелна стварност, као паралелна опипљивој физичкој
стварности, развијала се са медијима масовног комуницирања,
све већим интериоризовањем у друштвену стварност, постајући
њен неразлучиви део, а највише домете достиже настанком и
развојем компјутера, ласера и компјутерске мреже.
Комбиновањем компјутера и ласера могуће је тзв.
холографијом стварати неопипљиве тродимензионалне
привиде објеката из физичке стварности и, у реалном времену
или асинхроно, комуницирати их компјутерском мрежом.
• Због све већег коришћења компјутерске мреже у
комуникационој пракси и растуће оријентисаности људи према
виртуелној стварности, могуће је комуницирање посредовано
њоме назвати – виртуелно комуницирање.
 ИНФОРМАЦИОНО ДРУШТВО
• ИНФОРМАЦИОНО ДРУШТВО,
распрострањен али вишезначни израз којим
се најчешће указује на постиндустријско
и/или посткапиталистичко друштво.
• Први пут је употребљен 1971. године у
документу јапанске владе „План за
информацион друштво: национални циљ у
сусрет 2000-тој години”.
 ИНФОРМАЦИОНО ДРУШТВО
• Заједничко свима теоретичарима који промишљају
информационо друштво, независно од идејно-
филозофских оквира у којима то чине, јесте (1) да га
разумеју као постмодерно друштво у настајању, које је
својсврсна последица и израз текуће научно-технолошке,
односно информационе револуције, и (2) да се у њему
поред три постојеће сектора привређивања (примарни –
пољопривреда и рударство, секундарни – индустрија,
терцијални – услуге) појављује и четврти, све
доминантнији, тзв. квартарни сектор привређивања –
производња и продаја информација и знања.
ИНФОРМАЦИОНА РЕВОЛУЦИЈА
• ИНФОРМАЦИОНА РЕВОЛУЦИЈА (лат. revolutio; према revolvere:
окретати, ваљати, котрљати), (1) метафорички израз којим се означава
последња у низу комуникационих револуција, изазвана открићем
компјутера, убрзаним развојем дигитализоване информатичке
технологије и појавом новог медија – компјутерске мреже. Готово
потпуна засићеност друштва масовним медијима и интернетом и
њихова медијска конвергенција омогућили су људима висок степен
доступности, протока и коришћења информација у радним процесима и
слободном времену, а последично – појаву тзв. информационог
друштва. (2) Други назив за текућу научно-технолошку револуцију у
чијем су средишту различити аспекти сазнајног и практичног
разрешавања проблема ефикасног прикупљања, обраде,
дисеминације и коришћења информација као најважнијих претпоставки
развоја савременог друштва.