A. B.

Danijel
KRALJICA PALMIRE
Knjiga druga
ZLATNI OKOVI
ALAT
259 - 260. godine posle Hrista
I
PALMIRA
Tokom meseci koji su usledili venanju Odenata i Zenobije, stanovnici
Palmire esto bejahu u prilici da zadovoljnim pogledom proprate
njihov odlazak u lov. Po njihovom povratku, svi isticae njenu
okretnost, precizan pogodak i kraljevu oaranost mladom suprugom.
Stie leto sa uasnim vruinama. Lov prestade. Zenobija i Odenat se
vie ne pojavie van odaja palmirskog dvorca.
Izrodie se luda govorkanja koja zajedno sa pustinjskim peskom i
prainom preletae Turak Al'lab sa jednog kraja na drugi. Vreme bi ih
ponekad uinilo verodostojnim, ali bi najee, poput svakog ljudskog
traga u pustinji, bivala izbrisana sa lica zemlje.
Najpre se proue glasine da e njegovo velianstvo s jeseni krenuti
protiv apura, kralja svih kraljeva, vladara Persije, Armenije i Medine.
Na ovu vest se nadoveza jo jedna, zapanjujua: Zenobija e pak sa
svoje strane, poput generala, predvoditi drugu polovinu palmirskih
ratnika!
Sve ovo izazva opti podsmeh i izrugivanje. Sumnjiavi namah
postadoe mudraci.
Znalo se da je Velikog Odenata opinila lepota mlade supruge. Takoe
se znalo da Zenobija ne bee ena poput ostalih. Meutim, ena
nikada ne predvodi vojsku, a ponajmanje onu protiv apura za iju
mo i okrutnost se nadaleko ulo.
Sam rimski imperator se pribojavao Persijanca. Avgust Valerijan se,
nakon nekoliko izgubljenih bitki, uvao od ponovnog suoavanja sa
apurom. Udobno uukan u svojim antiohijskim i emeskim vilama,
dopustio bi, s vremena na vreme, svojim legijama da se sukobe, na
1

samom pragu Carstva. Istina je bila da jo od Hadrijana i Trajana ni

jedan Avgust nije uspeo da savlada Persijance. Zbog toga im je ve
odavno bilo prelo u naviku da potkradaju rimske i saveznike trezore.
Do tog dana, njegovo velianstvo je uspevalo da izbegne okraj koji bi
ga kotao nekoliko hiljada ratnika. Zar sada bee siao s uma da poveri
svoj ivot, slavu i sam grad mladoj eni od nepunih dvadeset godina?
eni koju je tek bio oenio?
Protiv ovih glasina se podigoe oni koji smatrahu da Zenobijina
sudbina posve mimoilazi razum, prirodnost i ovenost.
Zar ljudi bejahu zaboravili njen nenadani povratak iz pustinje nakon
to su je mesecima smatrali preminulom. To je zaista bio povratak! I
sami vodii karavana bejahu opisali njenu smrt. Meutim, itav gad
ju je video kada je ula u Balaminov hram na beloj kamili koja je
imala beleg u vidu crne zvezde. Ta zvezda predstavlja mesto odakle je
potekla sveta voda Dingir - Dusaga, oaze Nebeskog poljupca!
Zar bog koji je uspeo da je spasi nitavila i izbavi iz sveta mrtvih ne bi
bio u stanju da joj podari i mo ratnika?
Uostalom, svi su znali da je izuzetan lovac!
Zar tokom svog venanja ne bee sela na kou pantera koga je ubila
sopstvenom rukom? Pojedini su apatom tvrdili da je isto tako u stanju
i samog oveka da dokraji. Mora biti da su se i dvorjani, poput divljih
zveri, suoili sa njenim ubojitim strelama!
Vremenom su se kriom poverene prie razlile po palmirskim ulicama
poput ulja koje curi iz napuklog vra.
Svi gosti njegovog velianstva su imali da saopte poneku novinu.
Jedni uveravahu da Zenobija i Nurbel, kraljev pratilac u lovu i ratu,
rade na izumu novog oruja. Drugi su pak bili potpuno suprotnog
miljenja. Unutar dvorskih zidina su takoe kolale prie o njihovoj
navodnoj zaveri.
Ovo su bile tvrdnje kraljevog sina, Hajrana, i njegove tetke Ofale. Ona
je predvodila podmuklu bitku oko Velikog Odenata. Ova estoka
rasprava raskinu, na neko vreme, stara prijateljstva preplavivi dvorac
i zlaane ulice grada.
Uskoro saznae za tajnog posetioca Odenatovog. To je bio sedlar iz
Tira, koji je izumeo nekoliko naina pritezanja sedla za konjska lea
kako bi konjanik imao veu slobodu pokreta.
2

Naravno, ve sutradan, sve porekoe. Sedlar je bio poreklom iz

Persije. Nurbel ga je po tajnom Odenatovom nalogu pronaao na
apurovom dvoru. Platili su ga zlatom da na Zenobijinom poprsju
izradi koni oklop.
Dve noi zatim, u taverni, na samom rubu Palmire, nedaleko od
velikih skladita, jedan trgovac iz araksa je potvrdio prisustvo
persijskog zanatlije na dvoru. Njegova tvrdnja je poivala na
sluajnom susretu sa sedlarevim pomonicima. Meutim, njegovo
velianstvo je ovog oveka plaalo zlatom da mu izradi najbolju
opremu za konje; opremu koja bi u potpunosti onemoguila pobedu
apurovih strelaca.
Nakon nekog vremena, s obzirom na injenicu da niko od zvanica nije
bio u prilici da svojim oima vidi njegovu radionicu ili njega samog,
zakljuie da se radi o ali.
Staru glasinu potisnu jedna nova. Poput zmijskog klupka, ona obmota
sve dvorske vrtove i atre. Niko nee moi da vidi persijskog sedlara:
Odenat ga je zaklao kako vie nikom ne bi prodao svoje umee.
Namah se, poput vetra, podigoe noni apati.
Govorilo se da je Persijanac pogubljen jer je prilikom izrade oklopa
dotakao Zenobijino poprsje. Navodno, njegovo velianstvo, koje je
bilo isto toliko ljubomorno koliko i zaljubljeno, to svetogre nije
moglo da podnese.
Strane ege popustie krajem leta. Istovremeno, iz Antiohije, Emeza i
Palestine pristigoe beskonane kolone rimskih vojnika. Oni su se
isticali raznovrsnom bojom koe i govorili svim jezicima Carstva. Tu
je bilo i plavokosih vojnika iz Panonije i Retije, i tamnoputih iz Nubije
i Egipta. Svi su oni sainjavali dvadeset eta legije, poklonjene
Velikom Odenatu povodom njegovog venanja od strane Avgusta
Valerijana.
Svaki je, bio legionar ili tribun, lekar ili drvodelja, sa sobom vodio jo
i enu, decu, robove, mazge, konje ili kamile. Govorkanja, koja bejahu
izazvana njihovim dolaskom, utihnue usled silne buke novopridolih,
u zapadnom delu grada. Bi prireena velika sveanost. Milosrdni
darovi preplavie hramove. Napokon se pojavi i njegovo velianstvo.
Svetenik Elije i tek pristigli vojnici ga pozdravie.
Mada pozdrav ne bee isuvie buran.
3

To je bilo razumljivo jer su vojnici bili premoreni od prevaljenog puta.

Meutim, ovaj neprilian otpozdrav vojske i hladna Elijeva utivost
prema gospodaru Palmire, uinie da svi primete ozlojeenost na licu
njegovog velianstva.
Ve sutradan, vojnici iskopae rovove i podigoe odbrambene nasipe,
onom brzinom kojom inae postavljaju svoje atore od koe i lanenog
platna. Ispraznie itave magacine kako bi ih nahranili. Saznavi na
neki udesan nain za zbivanja, desetine karavana pristigoe u grad.
Trgovina, koja je oduvek bila na dobrom glasu, sada se rascveta.
Svaka zora bi osvanula sa novom krupnom i sitnom stokom. Na
istoku, blizu rasadnika palmi, podigoe ogromna spremita. Nekim
udom, sa severa i juga doterae trgovci na prodaju nova krda mladih
kamila.
Grad najednom nabreknu te se rasejavi gomilu pridolica proiri na
pustinju. elja za bogaenjem je bila tako snana da trgovci, po svom
dolasku, nikada ne bi odbili da plate porez.
Brojni atori zaklanjae rojeve ena i razigranu decu koja govorae
nerazumljivim jezicima. Tokom dva meseca, na stotine ih se pridruilo
starcima da, za dva bronzana novia, od blata naine na hiljade
opeka.
Grad se pretvori u veliko gradilite. Postojee odbrambene zidine
ojaae novim a zbog prisustva rimskih ratnika produie vodovodne
kanale. Legionari pristigli iz itavog Carstva zahtevae za svoje
bogove, koji naravao ne bejahu bogovi pustinje, nove oltare i
hramove.
Naalost, ponestade palmirske vode. Izvori, skoro usahli od letnjih
ega, ne mogoe da napoje toliku svetinu. Najpre je obustavljena
izrada opeke. Stranci su imali pravo da na dan po atoru dobiju jedan
meh vode, to je zadovoljavalo deset ednih usta.
Napokon, jednog jutra, Odenatovi ratnici, pod Nurbelovim
zapovednitvom, sa itavom intendanturom i konjima premestie logor
usred oaze Nebeskog poljupca. Iekujui borbu sa apurom, na
rodnom Zenobijinom jezeru, podmirie ed na hiljade ljudi i isto
toliko ivotinja, i na taj nain olakati Palmiri snabdevanje vodom.
Nagli odlazak ponovo izazva amor.

Svi se sloie da ovim, okraj sa Persijancima postaje neizbean.

Takoe se prenela vest da Zenobija, zaklonjena od pogleda, u
najtajnovitijim dvorskim vrtovima, neumorno veba gaanje lukom i
strelom. Sada je bila u stanju da koristi mone drvene lukove ojaane
strunama i rogom kojima su se obino sluili samo stari i iskusni
strelci.
Ova glasina je mnogima bila zabavna te su ak i oni koji nikada do
tada nisu videli Zenobiju svojim oima, hvalili njenu lepotu dok jae
svog konja Jedkivina.
Malo zatim, bogati antiohijski trgovci prinesoe mnoge darove i rtve
u gradskim hramovima. Upitae ih za razlog. Odgovorie
poluapatom, da stvari ne stoje ponajbolje izmedu Velikog Odenata i
rimskog prvosvetenika Elija.
Ovo saznanje, iako ne bee iznenadujue, izazva strah. Sada se sa
mnogo manje simpatije gledalo na vrevu vojnika po gradu. Deca se
ak drznue da remete njihov popodnevni odmor u senci rasadnika.
Opet se prou vest da do okraja sa apurovim Persijancima nee ni
doi. To je bila samo dimna zavesa, lukavstvo, i nita vie od toga.
Istina je bila da se njegovo velianstvo pribojavalo mogueg
podmuklog poteza od strane Rimljana. Zato je Nurbel odveo svoje
ete na Zenobijin izvor. Odenat je eleo da udalji svoje vojnike od
legije i na taj nain onemogui prvosvetenika Elija da ih uhvati u
zamku.
Ove prie zaokupie mnoge umove. Naroito ih je raspredao jedan
jevrejski trgovac iz Emeza koji je na dvoru prodavao drvo sa severa i
robove sa Kapadosa. Taj ovek je tvrdio da je rat ve uveliko zapoeo
na samom dvoru. Njega su, po njegovim reima, protiv Zenobije,
vodili sin njegovog velianstva i tetka Ofala, u saveznitvu sa
prvosvetenikom. Optuivali su je, nita manje, da eli da preuzme
presto Odenatu.
Oni koji su oduvek uivali u prepriavanju Ofalinih ogovaranja,
podmuklo je podrae. Pretnja gradu navodno nije poticala iz Rima
ve od Zenobije koja je imala pogubni uticaj na svog mua. Tvrdili su
neto jo stranije: da je Nurbel u toj meri potpao pod njen uticaj da je
postao bezopasan kao dete.

Zbog svega ovoga su ratnici Palmire podigli svoj logor u oazi

Nebeskog poljupca. Sam Nurbel mora da je samo ekao na znak svoje
oboavane gospodarice da se obrui na grad, masakrira legiju i
najverovatnije itavo stanovnitvo!
injenica da je svetenik Elije zahtevao izgradnju ogromnih zidina od
opeke za zatitu rimskog kampa je samo dodatno potvrdila
strahovanja. Panika zavlada najslabijim umovima. Karavani poee da
naputaju grad. Po ceo dan, zabrinuta lica se okretahu ka pustinji. Po
savetu odraslih, deca su provodila itave dane u visokim palminim
kronjama na ivici pustinje. Sa velikom ozbiljnou bi pogledom
pretraivali horizont i oblake praine koji su mogli da najave napad
Nurbelovih ratnika.
Najzad, jednog dana, pred zoru, oglasie se lovaki rogovi sa kupola
Odenatovog dvora. Vrata se otvorie. Pojavi se starac arha, uvek
ispijen i spor. Svojim dugakim tapom udari etiri puta o plonik. Po
obiaju, pognute glave, objavljuje da e kraljevski par ceo dan
obavljati svoju dunost u gradskim hramovima.
- Sutra - ree arha ne podiui glas, - e se njegovo velianstvo sa
suprugom pridruiti gospodaru Nurbelu u oazi Nebeskog poljupca
kako bi zajedno poveli palmirske ratnike u boj protiv apura
Persijanca. Neka oni koji vole naeg Odenata i Zenobiju prinesu rtve
bogovima za pobedu.
Ova objava nije predstavljala amor ve istinu; prvu istinu nakon
mnogo vremena. Ona je, bre od muica, uzletela ka nebu iznad grada.
Do sledeeg jutra, dim sa rtvenih oltara je pokuljao u vidu oblaka
iznad krovova i atora.
Pre no to je sunce probilo prvu senku, narod se okupio izmeu osam
stotina dvadeset stubova u svetoj aveniji. Usled skuenog prostora,
pojedini poinie svetogre dodirivajui statue dobroinitelja koje su
krasile velelepnu galeriju.
Zenobija se pojavi u pratnji svoga mua. Iako Odenat bee, kao i uvek,
zadivljujua pojava, narod je samo nju pratio pogledom.
Suprotno naklapanjima, ona na sebi nije imala oklop. Ramena joj
bejahu prekrivana svilenim kaftanom proaranim zlatnim i oker
nitima. Na poprsju leae tunika sa plavim visuljcima a struk isticae
crveni koni opasa. Na njoj se posebno isticae jagnjea koa
6

proivena perlama za koju bee udenut no sa uskim seivom. Nosila

je, poput mua, iroke pantalone koje su skrivale od pogleda njena
bedra. One bejahu uvuene u visoke jahae izme utegnute na
listovima. Traka od zlata i srebra krasie njeno elo istiui bujnu
kosu, rumena usta, i kao gar crne oi.
Zauujua je bila, ne toliko njena lepota, koliko hladnokrvan i skoro
nehatan izraz lica. Zaprepaenost ustupi mesto divljenju. Najpre se
odasvud ulo ime Velikog Odenata i Zenobije da bi neto kasnije, u
vazduhu ostalo samo njeno. Mnogi primetie da ga to uopte ne
uvredi, ve naprotiv, razveseli.
Neprimeeni ostadoe Hajran i njegova druina, mada su koraali
ispred oficira, tik iza njegovog velianstva. Narod je mogao da vidi
Ofalu tek u povorci ena. Hodala je pognute glave i prekrivena samo
belim velom na kome su, kao ukras, visile zlatne rese.
One koji se bejahu setili nedavnih govorkanja, ovaj prizor nasmeja.
Ako se rat i desio na dvoru, Ofala zasigurno nije iz njega izala kao
pobednik!
Poto kraljevska povorka bee stigla do kraja kolonade, prioe sluge
sa konjima. Sam kralj pridra Zenobijinog konja kako bi ga ona
uzjahala. Svi tada primetie neobini prekriva na Jedkivinovim
leima. Velike ojane trake, ire od dlana, bejahu obavijene ispred i iza
remena. Zenobija veto stavi stopalo u kolan te uzjaha. Setie se
neobine prie o sedlaru iz Persije koja je oito, bila jednim delom
istinita. Jedan vodi karavana sa severa ispria kako istoni narodi taj
izum nazivaju "sedlo". Svi ponavljae nebrojeno puta ovu re kao da
ima neko magino svojstvo.
Zenobija zauzimae, uz svog mua, elo oformljenog karavana. Ofala
se isprui na jastuke u nosiljci koja je visila izriiedu dve kamile. Straa
njegovog velianstva je stupala kao prethodnica dugake kolone
zaprenih vozila koja su prevozila robove, hranu, slukinje i sve ene
neophodne u ratnom pohodu.
Napustie grad uz burne poklike i oblak praine, i prooe pored
mnotva atora na periferiji. Tek tada svi shvatie da rimska legija
nee pratiti Velikog Odenata. Deavalo se upravo suprotno. Elijeva
vojska je zauzimala pozicije na odbrambenim zidinama.

Onima koji se iznenadie, stie odgovor, da je njegovo velianstvo

naloilo sveteniku odbranu grada. Oprez nikad nije bio na odmet jer u
sluaju da apur, kao po obiaju dobije bitku koju Odenat i Zenobija
toliko prieljkuju, Palmiru bi trebalo odbraniti od pobednike horde
pljakaa.
Samo to lelujava pustinjska vrelina proguta kraljevski karavan,
otpoee nova raspredanja koja su se, poput psa pred oskudnim
obrokom, okretala as zabrinutosti, as nadi.
II
OAZA NEBESKOG POLJUPCA
Kada se oaza Nebeskog poljupca ukaza na vidiku, Nurbel pristupi
kraljevskom paru.
Nakon uobiajenih pozdrava, on izjavi:
- Vae velianstvo, najbolji ratnici su, od prvog do poslednjeg, spremni
za bitku. Ve koliko sutra, moemo da krenemo na sever. Ja sam
poslao prethodnicu kako bismo se to pre suoili sa apurom.
Okrete se ka Zenobiji i dodade:
- Ispotovao sam tvoje nareenje. Sada smo spremni.
Ona mu se zahvali i zamoli mua da se okupa u rodnom jezeru.
Tvrdila je da je tamo eka njen bog Balamin koji e joj dati neophodan
blagoslov za pobedu.
Velikog Odenata je opinila lepota ove oaze o kojoj je uo mnoge
prie a koju je sada po prvi put video. Naredi da se na obali razapnu
platna kako bi se, Zenobija neometano prikazala svom bogu.
Dok su robovi uurbano radili, kralj se sa Nurbelom proetao u senci
palminog drvea. Oaza je obilovala ruinjacima, grmljem lovora i
akacije koji su rasli u izobilju na ovoj plodnoj zemlji. Odenat je morao
da prizna da ovaj udesan vrt po svemu nadmauje onaj u Palmiri.
On upita Nurbela:
- Zar ne nalazi da ova bata lii na kraljicu? Sve je ovde u isto vreme
neno i vatreno, svirepo i pitomo. Nezamisliva je tolika
predusretljivost jednog sveta koji nije ljudski.
Nurbel se samo osmehnu na njegovu priu.

Zenobija ostade u jezeru sve dok ne pade mrak. Kada se Odenat

usudio da baci pogled kroz razapeta platna, uspeo je, iznad vode, da
razazna samo njena nepomina lea i glavu.
U sumrak, u oazu pristigoe zaostali karavani sa robovima i enama.
ekajui da mu slukinje pripreme ator, Ahemu zatee kraljicu u
istom poloaju, leima okrenutu platnenom zastoru.
Odenat jedva da se zaudi saznavi da je Zenobija jo uvek u vodi.
Naloio je slugama da prinesu baklje kako bi, kada je njen bog otpusti,
mogla da nae put do obale.
Zatim razmeni pogled sa Dinom, to Ahemu jedina uspe da primeti.
Jagodice mlade Jevrejke porumenee a lice obasja osmeh pun iskrene
nenosti. On se zadra i vide je kako se diskretno povlai ka atoru
Velikog Odenata.
Zvezde bejahu prekrile nebo iznad Turak Al'laba kada se Zenobija
napokon odlui da napusti Balaminov izvor. Tmina odzvanjae od
neumornog brujanja insekata, suve kripe hladnog kamenja, i umilne
pesme propraene sviralom i jednim muzikim instrumentom sa tri
ice koji su koristile konkubine i ene ratnika.
Ahemu pritra, irei odavno pripremljenu odeu. Njome obmota
Zenobiju koju trljae sve do ulaska u ator.
Sve je kiptelo u telu Egipanke. Dok bee ekala kraljicu, seanja, bez
upozorenja, navalie. Ova no ju je podseala na onu, udnovatu, kada
je Zenobija dola na svet. Tada je Balaminova zvezda najavljivala
skoru propast sveta.
Ahemu je dobro poznavala promenljivu kraljiinu ud. Bio joj je
dovoljan jedan pogled da odustane od prizivanja prolosti. Meutim,
dok je eljala i suila kosu one koja je nekada bila njeno malo dete,
ne izdra te izusti:
- Skoro zaboravih ovaj krajolik. Toliko je vremena proteklo! Poslednji
put kada smo ovde bili, punila si trinaest godina, sea li se? Neka nas
Izis blagoslovi! Bila si tako lepa, tamo, pored vode! Tvoj otac te s
ponosom posmatrae. Sea li se?
- Ne - nabusito odgovori Zenobija. - Sve to je bilo pripada prolosti i
vie me ne zanima. Budunost je vana, a sutra nas oekuje dug i
naporan put.

Bee vrsto spavala kada je probudi grubo drmusanje i neija ruka na

licu. I duh i telo se namah probudie. ak pre nego to je odgurnu,
prepozna miris debele Ofale.
- Uuti i sasluaj me - promrmlja Hajranova tetka. Na podu, kraj
prostirke leae zatamnjena svetiljka. U toj polutami, prostrana
Ofalina tunika predstavljae jedinu svetlu taku. Njeno lice jedva da se
i naziralo. Zenobija pokua desnom rukom da se dokopa drke noa
koji je leao ispod uzglavlja.
- ta hoe? Dobro zna da je dovoljan jedan moj povik da mi kraljeva
straa pritekne u pomo.
- Bolje bi po tebe bilo da ne napravi skandal - odgovori ljutito Ofala.
Dola sam da ti prenesem vest.
Pre no to je tetka uspela da se snae, Zenobija napusti svoj leaj i
dohvati svetiljku. Ona brzo pojaa plamen i njime osvetli iskeeno
Ofalino lice.
- Zbog koje vesti si se usudila da prekine moj san?
Ne ustuknuvi, tetka kroz smeh odgovori:
- Ah, radi se o velikom i sjajnom otkriu: imam dokaz da si lagala
njegovo velianstvo.
Zenobiji se stegnue grudi i ona uuta. Senke su se poigravale na licu
njene protivnice. Ona se grozno zaceni i ree:
- Znam gde si bila dok su te otac i Odenat smatrali mrtvom. Kod
Balamina zasigurno nisi bila! Tvoj bog, arogancija, i ovaj izvor...
Zenobija izgubljena u pustinji, i njen udesan povratak? To su samo
bajke u koje nikada nisam poverovala!
Neto se u tom trenu pomeri iza platna koje je delilo ator na dva dela.
Ahemu se upravo probudila. Ofala, poto ju je ula, uurbano baci
pogled na pregradu i ree:
- Prava istina je da si ti tada bila u Dura Europosu sa Persijancima.
Nakon ove izjave, Ofala pokua da na Zenobijinom licu presretne
podrhtavanje usana. Od toga ne bi nita jer je lice i telo ne izdadoe.
- U Dura Europosu, sa jednim mukarcem - nastavi ona, naglaavajui
svaki slog.
Vie se nije smejala. Gorua mrnja bee zahvatila njeno lice
pretvorivi je u zver.
- Bila si sa jednim ovekom, a to nije bio Balamin.
10

Na ovo, Zenobija trepnu.

Znai, Ofala i jeste i nije znala.
- Lae - uzvrati. - Lae i izmilja, kao uvek.
Ofala klimnu glavom.
- Ja samo govorim istinu. Prvosvetenik Elije te je tamo video. Zato
bi jedan Rimljanin lagao? Prepoznao te je. Ti si persijski pijun a kuje
zaveru sa hrianinom!
Ovoga puta, strah stegnu kraljiino srce. Iz njenog seanja, izronie
slike, proklete i dugo odbacivane. One su je sada ponovo opsedale
pravei se ivim, kao u doba Dura Europosa.
Ponovo vide lice Rimljanina, svog progonitelja, dok je beala iz
persijskih rudnika. Zar je to bio Elije?
Onaj centurion kome je Havad oteo konja ne bi li izbegli persijski
napad?
Elije, koji je sada palmirski svetenik i intrigant u senci Hajrana i
Ofale! Strane li Balaminove ironije!
- Vidim da si se prisetila - prosikta Ofala.
- Lae - muklo uzvrati Zenobija.
Morala je da dobije na vremenu ne bi li porazmislila. Elije nije u
potpunosti mogao da se osloni na svoje seanje, jer bi u suprotnom
njegovo velianstvo, ve uveliko bilo upueno u zbivanja. Uostalom,
sve je poivalo na reima a svi su znali koliko vredi iskaz jednog
Rimljanina na palmirskom dvoru.
- Lepo sam ti rekla da imam vest za tebe - proapta Ofala. Pri svetlosti
lampe, ona isprui dlan na kome zasija srebrni medaljon u obliku ribe.
Zenobija ga odmah prepoznade.
- Elije ga je oteo tvom hrianinu. Njega vie nema. Sam imperator je
u Antiohiji naredio da ga spale na lomai. Svetenik je bio prisutan i
sve je video.
Zenobija se ne zaplaka, niti se srui. Ofala vulgarno nastavi uz
grohotan smeh.
- Znam za mnoge koji bi se iznenadili kada bi saznali pravu istinu;
umesto sa Balaminom, Zenobija je provodila vreme sa Persijancima i
hrianima, kujui zavere! Za ove poslednje se zna da vie od svega
vole device. Mogue je da su te imali pre Velikog Odenata? To bi
mnogo toga pojasnilo...
11

Zenobija je utei podnela Ofalinu mrnju i poniavanje. Ofala se

naslaivala reima koje je napokon mogla da izgovori:
- Zaista si prepredena! U toj meri si obrlatila jadnog Odenata da ne
eli vie ni da uje za mene. Izbegava ak i Rimljanina... Avaj!
Mukarci su budale. Dovoljno je da ih lepa devojka zavede, i oni se
odmah smatraju bogovima. Njega moe da lae i to me se ne tie jer
je dobio ta je zasluio. Ako mu je namera da propadne zajedno sa
tobom, utoliko bolje. Ono to neu dozvoliti je da zauzme Hajranovo
i moje mesto.
Ofala je naglaavala slogove, kao da je sa svakom elela nekome da
nanese bol. Vitlala je, ispred Zenobijinog lica, srebrni medaljon,
Havadovu smrt.
- Rei u ti ta ti je initi, omiljena Balaminova devojko! Umree
kada navale Persijanci. Ukoliko ne bude imala hrabrosti da umre,
pobei e. Obeavam ti da e te dostojno oplakati i da e postati
legenda.
Ofala je oduvek bila priglupa ena. Nije bila svesna koliko gaenje
izaziva svaka njena re.
- Njegovo velianstvo te nee ak ni sasluati - odbrusi Zenobija. - On
te dobro poznaje i prezire te isto koliko i Hajrana.
- Ne zavaravaj se, zmijo! Neu morati ak ni da progovorim. Elije je
spreman na sve kako se tvoj mu i ti ne biste vratili u Palmiru. Zar
misli da e Rimljani pristati da se bore za starog ludaka? Mua
laljivice i persijskog pijuna?
- Zar ja pijun? Ko e ti poverovati? Boriu se protiv Persijanaca.
- Nikako! Nee se usuditi jer je sve to tvoja strategija protiv Palmire.
Ti odlino zna da je apur nepobediv ali si uspela da ubedi blesavog
Odenata da se upusti u borbu sa njim i rtvuje svoje ratnike. Na svu
sreu, ja sam tu. Mene nee prevariti. Umree. Poto pretrpi poraz,
Odenat e biti prinuen da Hajranu i sveteniku Eliju prepusti vlast
nad Palmirom!
Zenobija se pitae da li Ofala zaista veruje u svoju priu. No, Ofali
nije bilo potrebno da u bilo ta veruje da bi pretila.
- Medaljon ne predstavlja nikakav dokaz - odvrati kraljica, smirenog
glasa. - Svi hriani ga nose. Ovaj mi ama ba nita ne znai. Kupila si
ga ili ukrala nekom hrianinu koji je posetio grad. Ovih dana ih je
12

dolazilo na desetine... Ofala, ti lae. Kao i uvek, bavi se mutnim

radnjama.
- Kako se usuuje?
Zenobija je uhvati za runi zglob i povue za skut.
- Zato da ekamo okraj sa Persijancima? Poi za mnom! Idemo da
probudimo Odenata. Bie u prilici da mu ispria svoju priu i da mu
pokae srebrnu ribu. Smejae ti se u lice a ja u mu objasniti kako
eli da ga izda!
- Zna da govorim istinu - usprotivi se Ofala, prevrui oima i
pokuavajui da se oslobodi.
- Ne vreaj bogove, smrdljiva hijeno! Istina nikada nije prela preko
tvojih usana.
- Nemoj umiljati da e tvoje lai potrajati...
- Izlazi! - povika Zenobija.
Ona, jednim silovitim udarcem u grudi, odgurnu Ofalu koja se
zatetura, jedva uspevi da se prihvati za kedrov stub koji je pridravao
tepih na vratima.
- Napusti moj ator pre no to te zadavim!
Poto se vrata zatvorie, Zenobija ostade u stojeem poloaju,
nesposobna da se pomeri ili da sedne. inilo se da su joj bedra
isprobadana hiljadama strela. Skoro i ne disae. elela je da izgovori
Havadovo ime ali nije mogla.
Ofala je predstavljala svo zlo. Ona je lagala.
Lagala je o mnogim stvarima osim o jednoj.
Zenobija je toga bila duboko svesna.
Senka Havadove smrti se najednom ukaza u atoru i u okolnoj tmini.
Strana slika lomae i tela koje prodire plamen izazva u njoj
muninu. Do tad, nikada prolivene suze, pokvasie kraljiino lice.
O Havade! Voljeni moj!
Ponovo ga vide u jezeru, na kolenima pred njom. Bila je prekrivena
blatom a on ju je preklinjao. Bee oboje spasao u Dura Europosu i
sada joj poklanjae srebrni medaljon, boiju ribu: "Uzmi, to je moja
najvea dragocenost. Uzmi!"
Ona mu ne bee odgovorila niti ga je pogledala dok se udaljavao.
Puno je vremena prolo.
Toliko da je sve ve pripadalo nekom drugom ivotu.
13

Havad je sada bio samo pepeo.

Ona je ostala sama kao nikada do tada.
Potpuno sama meu ljudima i silama sveta.
Priguen zvuk, a zatim i disanje, navedoe je da poskoi.
Ahemu potrai njene ruke. Egipanka je privue na svoje iroke grudi
dojilje i natera je da sedne na leaj. Zenobija se ne opirae. Razmenie
poglede pri slaboj svetlosti lampe. Ahemu prozbori:
- Ona govori istinu, zar ne? Ta avolica je u pravu?
Zenobija se strese. Proe dosta vremena pre nego to odgovori.
Napokon, ona, suvih oiju, odmahnu glavom.
- Ne. Istina nije prela preko njenih usana. Sve su to samo odurne lai!
Ahemu htede da progovori ali je Zenobija pretee:
- uje li me? Samo lai i nita vie.
III
NIKOPOLIS
Klaudija, jednim znakom, dade odobrenje. Sve je bilo savreno.
Velika dvorana pretorijuma bljetae od oklopa, titova i vezenih
odora. Svi bejahu prisutni: tribuni, svetenici i predvodnici dunavskih
legija. Jednom reju, svi oni koji pet meseci ranije prisustvovahu
pobedi Aurelijana nad Gotima, kao i pokuaju trovanja koji ga umalo
stajae ivota.
Danas e, oni isti poslunici i izdajnici, pozdraviti venanje svog
najveeg voe.
Maksim bee spreman. Uistinu, veoma lep, i vie nego poeljan u
ovom trenutku.
Na trenutak, ona se suoi sa njegovim pogledom, ne bi li uoio njeno
uzbuenje i silnu uznemirenost koja ih ve sjedinjavae. Zatim se
okrete ka Ulpiji, koju bee progutao uporan amor matrona, spremnih
da oforme svadbenu povorku.
Draga, mila Ulpija, pocrvene, kada joj Klaudija isprui ruku. Sve nade
i strahovanja su se videla u njenom oku, Tradicionalne nevestinske
kike bejahu prekrivene zlatnim trakama. Perle obmotane oko njenog
vrata su se inile utim u poreenju sa bledilom jagodica i obraza.
Nemirne usne nestadoe ispod sloja crvenila.

14

Nena Ulpija! Nee jo zadugo ostati ona, tako loe i po starinski

odgojena devojka!
Nije nosila tradicionalnu belu tuniku namenjenu buduim nevestama.
Ali, u to ju je prethodno trebalo ubediti jer se ovaj obiaj ve odavno
nije upranjavao.
to se tie oblaenja, Aurelijan je odmah na sve pristao, iako je
njegova skupocena odora kotala koliko i povea kua!
Bila je nainjena od ukaste svile i izvezenog brokata, na kome su, sa
velikom preciznou, bile prikazane scene iz seoskog ivota. udesan
vrt je proimao itavo tkanje, koje dodatno bee ukraeno
geometrijskim figurama i kiankama.
Sam kroj njene tunike - mantila, predstavljao je novinu. Dve plisirane i
pomalo krute trake su prekrivale ramena dok grudi bejahu prekrivene
samo jednim slojem veto iseene svile. Ispod nje su se nazirale male i
vrste Ulpijine grudi, i to bolje nego da bejahu otkrivene. U pitanju je
bila sugestivna igra skrivanja i razotkrivanja!
Pojas, koji je na leima suavao ovu prostranu tuniku, bee obina
purpurna vrpca. Na njenim krajevima su visile kianke proivene
perlama i azuritom koje kao da su oznaavale mesto na kome se nalazi
pubis. Prozraan, plavi veo, izvezen figurama Junone i Venere,
kaskadno se sputae sve do lanaka. Njena stopala su se jedva
nazirala u sandalama nainjenim od zlatnih niti.
Ovo je za Klaudiju bila najlepa haljina koju do tada bee videla.
Sudei po izrazu na licima drugih udatih ena koje su bile prisutne, a
koje su i same bile bogato odevene i nakinurene, sa cveem i tijarama
u kosi, ovo je zaista bila najlepa, do tada videna, nevestinska odea.
Osmeh ozari sluavkino lice.
Obiaj je nalagao da Ulpino lice bude prekriveno "velom zore" iji su
se narandasti prelivi savreno slagali sa haljinom. Matrone napokon
uutae da bi nainile povorku. Jedan rob udari u bakreni cimbal.
Klaudija neno poljubi devojinu ruku.
- Vreme je, - proapta - prati me. Nemoj da zaboravi: glavu gore i
niega se ne plai.
Maksim zauze elo povorke kao venani kum. On izvue svoj ma i
udari njime o oklop ulazei u veliku pretorijumsku dvoranu.
Zavlada potpuna tiina.
15

Ruku sklopljenih, kako nalae obiaj kumstva, Klaudija povede

povorku ena. Svi pogledi se tada usmerie na Ulpiju, razmiui sve
nabore na njenoj haljini. Zau se amor. Oficiri isukae maeve i
balakom udarie oklope. Gomila se razmaknu i naini prolaz do
Aurelijana. On je stajao pored velike Junonine statue. Na sebi je imao
samo togu sa purpurnim resama, prevuenu preko obine tunike.
Njegov pogled je potpuno razotkri. Bljesak ponosa, moda ak i elje,
ozari njegovo lice.
Povorka stie i okrui Aurelijana. Ulpija stade pored njega, tanana i
sputenih kapaka, suprotno Klaudijinom savetu. On se osmehnu sa
udnovatom nenou. Ovaj osmeh pun nenosti, Klaudiji ne bee do
tada poznat. On izazva u njoj neoekivanu ljubomoru.
Zar je mogue da su oboje naseli? Zar bee tako dobro pripremila
Ulpiju da njena nevinost najednom oara Klaudijinog brata?
ene otpoee molitvu posveenu Junoni.
Igrajui oko statue, neno su joj dodirivale mermerne bokove i grudi.
Mukarci su za to vreme zbijali ale.
Iznenada, svi povikae:
- Eia! Eiia!
Pesma prestade. Dolo je vreme za prinoenje rtve. Najpre Aurelijan
poloi ispred mermernih stopala testise i polni organ bika kojeg je, tog
jutra, svojim rukama, posvetio Mitri. Zatim, na Junoninim bokovima,
obrisa prste umrljane krvlju i prisloni elo na ispupen pubis boginje.
U tom poloaju se zadrao koliko je zahtevala kraa molitva.
Poto se bee odmakao, svi redom poloie darove u slavu boginje,
zarad sree buduih suprunika.
Cvee, penini kolai, mleko i junee iznutrice, uskoro ispunie
korpe od lovora koje su bile postavljene oko statue. Zatim, vraevi u
belim togama, zaklae, za potrebe haruspicije, golubice i fazane.
Maksim, jednim potezom, isee mladog risa kojeg bee uhvatio, kako
bi, neto kasnije, mudraci obavili predskazanje.
Kada krv prinetih rtava, svetla i mirisna, prekri boginjina stopala,
mladenci se okrenue jedno naspram drugog.
Ulpija isprui ruke Aurelijanu koji ih prihvati u svoje, velike i srtane.
Ona ga pogleda pravo u oi. Ne oklevajui, glasno izgovori svete rei:

16

- Muu, uzmi me. Ja ti pripadam. Svuda u te pratiti. I u tmini, i na

svetlu, videe moje oi i telo.
Nakon ovoga, Ulpija ostade nekoliko trenutaka zagledana u njegovo
lice. Svi primetie, ispod niske bisera, pulsiranje vratne ile i
iznenadni drhtaj koji joj zahvati usne i bradavice.
Maksim, prvi, prekide omamljenost zvanica.
- Neka im ivot bude dug! Poelite dugovenost za Ulpiju,
Aurelijanovu enu, i dugovenost za Aurelijana, Ulpijinog mua!
Pilo se sve do veeri. Robovi donesoe vreve u obliku mukog i
enskog polnog organa, iz kojih se svi netedimice sluie. Suprunici
su takoe gasili ed, naizmenino ispijajui napitak. Niko ne primeti
da se Maksim i Klaudija samo pretvaraju da piju.
Kada pade mrak, pojavi se procesija.
Ve neko vreme, muzika nije mogla da nadjaa smeh i raskalane
prie. Bilo da se radilo o suprugama, slukinjama ili robinjama, sve su
one bile, uz glasne povike, progonjene. Najednom, mladi robovi u
kratkim togama, istrae iz hodnika u dvoranu.
Bejahu prerueni u demone i male bogove. Razdragano uskoivi u
gomilu, bacie na goste orahe i suve smokve, i razdragano uskoie
meu zvanice. Veto oduzee mukarcima oklope a enama alove. Uz
veselo negodovanje prisutnih, pocepae tunike i otkrie mnoga
poprsja, bedra, butine i grudi. Tu i tamo, pojedini ostae bez nakita i
maeva. Neki od preruenih deaka se ak usudie da izvuku seiva iz
opasaa ostavljenih kraj kreveta.
Uputae se u groteskne sukobe, dok su kroz igru i spretno skakutanje
beali od ruku koje su pokuavale da ih dotaknu.
Pred kraj, viui na sav glas, bacie ugrabljeno pred noge mermerne
Junone. Pod svetlou baklji, koje robovi bejahu upravo upalili,
boginja kao da se podsmevae. Zatim, zapalie na rtveniku glogova
drvca, spremljena prethodnog dana. U tom trenutku, zabrujae u glas,
rogovi, svirala, harfe i doboi.
Deca se po itavoj dvorani premetahu, maui bakljama iz kojih su
vrcale varnice. Za to vreme, zvanice, uz povike, okruie Ulpiju i
Aurelijana:
- Vreme je! Vreme je da odu u mrak! Suprunici u branu postelju!

17

Prepustivi se igri, sa svom spontanou svoje mladosti, Ulpija ustade,

ne isputajui iz svojih ruku Aurelijanove. On, po prvi put, bee veseo
i odluan. Predvodei povorku dece, oni napustie dvoranu. Poput
ostalih, Klaudija i Maksim krenue za njima, ali ih gomila u tome
sprei.
Praeni budnim okom straara, prooe kroz centralno dvorite
pretorijuma. Ve zadihani, potrae ka velikom bazenu gde se nalazila
vila velikog predvodnika. Najpijaniji gosti ne stigoe dotle. Teturajui
se izmeu stubova, podsticahu one koji su progonili ene kako bi ih
gurnuli u tamnu vodu u kojoj se ogledahu statue bogova.
Tradicija je zahtevala da, od samog svitanja u Rimu, prag
Aurelijanovog boravita bude premazan mirisnim uljem majine
duice i mirte. Ulpija tu zastade. Pri svetlosti baklje, Klaudija ugleda
njeno lice, ponovo ozbiljno i zabrinuto. Aurelijan je podie, kao da je
perce, pred gomilom koja je klicala. Zatim, zakorai u graju.
Maksim, okruen straom koja je tu strpljivo ekala jo od podneva,
zatvori prolaz u predvorju. Grubo odgurnue one najupornije koji su,
uzvikujui bludna ohrabrenja, nagrnuli da isprate brani par sve do
njihovih odaja.
Potisnuta od gomile i neodluna, Klaudija opazi Maksimov
podsmeljiv pogled.
I ona je, moda vie od svih, elela da isprati suprunike u njihovu
prvu branu no.
Ona ipak odlui da se prikloni mudrosti i strpljenju.
Ve je sve bilo utonulo u tiinu kada se ponovo sretoe u maloj
prostoriji pored glavne kuhinje pretorijuma.
Ona odgurnu zastor, i jedva prepoznade Maksimovu siluetu.
Osvetljavala ga je samo jedna lampa koja stajae na sanduku. Ne uspe
da izusti ni jednu re jer on ve bee priljubljen uz nju, traei njene
usne i strastan poljubac.
Ona se ne usprotivi, ve se naprotiv, sa velikim olakanjem, prepusti
njegovom zagrljaju. On skide oklop i ostade u tunici. Klaudija oseti
vrelinu njegovog tela. Obnevidela od sree, prihvati otvrdli ud, ljubei
ga poudno u vrat i veliki krivudavi oiljak na obrazu.
Nikako ne uspe da odagna pomisao na Aurelijana i Ulpiju u branim
odajama. Strasnim milovanjem pokua da prekine ovu opsesiju.
18

Dodirnu Maksimove kovrde koje su jo uvek mirisale na dim sa

Junoninog rtvenika i prisili ga da joj poljubi vrat i grudi. Meutim,
kada su njegove ruke potraile Klaudijine bokove ispod haljine, ona se
naglo izmie, zagospodarivi situacijom.
Maksim se ukoi, izduena prilika u pomrini, i razumede.
Ne saekavi da mu postavi pitanje, proaputa:
- Spreman sam. Tri oveka su napolju.
- Koja?
- Ne brini se, niko ih ovde ne poznaje. To su Samniti, iz arene. Ve
dugo su moji dunici.
- Zna li gde spavaju?
Nije morala da izgovori njihova imena. Uini joj se da vidi osmeh na
lepim Maksimovim usnama. Sigurno joj se podsmevao zbog njene
elje da sve zna i kontrolie.
- Otkrili smo gde se nalaze njihove odaje. Takode smo proverili i
njihove krevete. Bili su potpuno pijani.
- Da li su sada sami? - upita Klaudija.
- Nisu. Kvintilije je, kako obiaj nalae, sa svojom suprugom, dok su
drugi u pratnji robova.
Klaudija ne uspe da prikrije grimasu. Sa trunkom ironije u glasu,
Maksim je upita:
- Da li e potedeti Kvintilijevu enu?
- Njoj je tek dvadeset godina i udala se za tog debelog prasca pre
nepuna dva meseca. Ona nije elela da otruje Aurelijana.
- Nita vie od robova koji podnose hubris izdajnika! - odseno
odgovori Maksim. - Njena je odluka bila da se za njega uda.
Oslobodiemo je tog loeg izbora.
Klaudija uuta.
- U pravu si, ta devojka je nevina, - dodade Maksim. - Meutim, ona
ima oi i sigurno je dovoljno pametna da na osnovu vienog zakljui
ono to ne sme. Da li eli da rizikuje?
Klaudija opazi prezir na njegovim usnama. On ponovo postade ratnik
za koga smrt predstavljae svakodnevnu pojavu. Zar bee zaboravila
da ga je upravo zbog toga bila izabrala?
- Uini kako eli, - drhtei proaputa.

19

Poput maaka, u potpunoj tmini, napustie dvorske odaje kroz

kuhinjska vrata.
Samniti su sigurnim korakom predvodili grupu. inilo se da, kao i
kraljevi podanici, dobro poznaju ove staze. Prooe pored prodavnica,
zaobioe prebivalita najboljih vojnika koje je, pri slaboj svetlosti
baklji, uvek uvala straa. Klaudija nije mogla da uje ak ni utanje
sandala na nogama gladijatora. Hodala je uz Maksima, neprestano ga
dodirujui, kako se ne bi razdvojili u pomrini.
Zakoraivi u uski prolaz koji je razdvajao kasarnu na dva dela,
odjednom se naoe u glavnoj ulici kampa. Tu i tamo, baklje bi se
povremeno gasile, i mrak bi zavladao, sve dok ih ponovo ne upale.
Iskoristie tu okolnost da neopaeno dopru do oficirskih odaja.
Prvi bee Antonin Versilije, legat makedonske legije. Maksim neujno
pomae zastor na vratima njegove sobe. Oficir je spokojno hrkao.
Ujednaeno disanje devojke, koja je leala kraj njega, skoro da se i
nije ulo.
Jedan od Samnita zakorai u prostoriju, i odkrinu, do pola, vratance
na lampi, koju Klaudija tada po prvi put opazi. Iz otvora svetiljke
pokulja ukasta svetlost sve do branog leaja. Robinja bee sasvim
mlada stamena devojka. Njena je crna i jako dugaka kosa leala na
uzglavlju postelje, poput velike sjajne mrlje. Spavala je okrenuta zidu,
dodirujui punakom stranjicom desni bok oficira koji leae na
leima.
On bee onieg rasta i miiav. Kroz poluotvorena usta su mu se videli
pokvareni zubi i praznine od onih koji su nedostajali. U ruci jo uvek
drae vr u obliku falusa. Njihov san odavae spokojnu prisnost koja
zbuni Klaudiju. Liili su na pravi brani par, zaljubljen i nenostima
zasien.
Maksim dade znak glavom. Najkrupniji Samnit uperi uzanu otricu
svoga maa izmeu devojinih pleki. Trei unu kraj uzglavlja, i
poloi na legatov vrat svileno ue koje je na krajevima imalo drke od
slonovae.
Maksim se nae. Vrhom noa, ubode Versilija u ruiaste i maljave
grudi. Gunajui, skoro da se i probudi. Maksim upotrebi silu kako bi
krv potekla. irom otvorenih oiju, izbezumljeni oficir ispusti otar

20

krik, steui prstima seivo koje mu je nanosilo bol. U trenu, prepozna

Maksimovo lice. Htede da se pridigne, ali se svileno ue zari u meso.
I robinja se bee probudila. Nije imala vremena niti da se okrene niti
da se uplai. Ma Samnita joj u trenu presee srce i ivot, i zari je
nazad u postelju. Gladijator izvue otricu. Krv mlade robinje preli
legatov stomak. Zbunjeni Versilije jauknu, borei se za vazduh. On
instinktivnim pokretom pokua da odgurne devojin le koji delimino
leae na njemu. Maksim se sae kako bi ga pogledao u oi.
- Ti zna zbog ega umire. I pameti i asti ima podjednako. Nije
trebalo da slua Galijenova obeanja.
Legat u oajanju pokua da ispusti krik. Jednim potezom, Maksim
zabi bode. Njegova smrt ne bee brza poput devojine. Razrogaenih
oiju, Antonin Versilije imade vremena da shvati ta bogovi sa njim
smeraju. Klaudija je pak bila sigurna da ova sporost priinjava
Maksimu veliko zadovoljstvo.
Ubistva koja usledie ne behu tea za izvesti. Svaki put bi ovek i
robinja bivali probueni, i imali samo toliko vremena da pogledaju
smrti u oi. Devojka bi umirala prva, ne pojmei i najverovatnije ne
alei svoju smrt. Jedna ne bee navrila ni petnaestu. Njeno telo ene,
tek to se bilo oformilo. Dok je spavala, svima se inilo da njeni
bokovi i grudi podjednako podseaju i na deaka i na devojicu.
Klaudiju potrese ljupkost ovog mladog tela, toliko bliska savrenstvu.
Pre no to Samnit uroni svoj ma u ovaj tako mladi i nevini ivot, ona
primeti na njegovom licu oklevanje. Maksim se nestrpljiv, pobuni.
Gladijator izvri nareenje i ubi, zaboravivi u trenutku na svoje
skrupule.
Ni ostali, poput Versilija, ne pokazae veu hrabrost prilikom izvrenja
presude. Sigurno bi, kao deca, preklinjali za milost, da nije bilo
svilenog ueta koje ih u tome spreavae.
Klaudiju obuze udnovato razoaranje. Manje je bio odbojan miris
krvi i sveprisutan strah od kukavne slabosti ovih ljudi. Arije
Prokibijan, tribun XII Gemine, raalosti je vie od ostalih. On
preklinjae nju, a ne Maksima za svoj ivot. Naoit ovek od
tridesetak godina, koji se oduvek borio uz Aurelijana, i koji je
nebrojeno puta pokuao da je zavede. On je u polumraku prepozna.
Umesto da, poput ostalih, pokua da pomeri Maksimovo seivo, on,
21

suznih oiju, samo isprui ruke ka njoj. Na njegovim usnama se

ocrtavae njeno ime koje nije uspevao da izgovori.
Klaudija mu okrete lea dok joj se lice grilo od gaenja. Zato je
mislila da e joj sva ova smaknua pruiti proienje slino onom
kada se bogovima prinose rtve? Zato se osueni nisu vie opirali? Ni
jedan ne pokaza ponos ili mrnju koja bi opravdala ova ubistva. Ba
naprotiv, svi pogubljeni iskazae takvu slabost, da i sam Maksim time
izgubi na lepoti.
Ubistvo prefekta Kvintilija se nije razlikovalo od prethodnih osim to
je njegova mlada supruga bila budna. Doeka ih u mraku, irom
otvorenih oiju, sa spremnim vriskom na usnama. Gladijatorov ma
joj tako prereza grkljan da se glava, u trenu, odvoji od tela, i pade na
grudi njenog starog i debelog mua.
Klaudija pobee, preplavljena muninom. Ne bee sposobna da
prisustvuje tom poslednjem inu osvete koju je toliko prieljkivala i
pripremala.
Neto kasnije, u predvorju pretorijuma, Maksim ponovo pokua da je
poljubi. Ona ga odgurnu. Kuan miris krvi ubijenih se jo uvek oseao
na njegovim rukama. On ponovi svoj zahtev:
- Doi!
Glas mu je bio dubok i isprekidan. Iz njega je svom snagom izbijala
elja, kojoj bi se, u svakoj drugoj prilici, ona povinovala. Sada, s
obzirom na poinjeno, ne mogae.
Sreom, tmina ga je spreila da vidi njeno odbijanje.
- Ne ove noi - uzvrati Klaudija.
Ona uspe da nasluti srdbu, pre no to u itav odgovor svog
ljubavnika.
- Zar ve nisam platio preveliku cenu?
Maksimov glas je pored besa odavao i prezir. Morala je da ga smiri.
Osloni se na njega uprkos gaenju koje oseae, i prekri mu prstima
usta.
- Ne veeras! elim da budem kraj Ulpije.
- Ali ovo je njihova prva brana no!
- Pa ta? Zar je mogue da si ljubomoran?
- Znam da ti nije stalo do nje. Ti u stvari eli da vidi Aurelijana;
poelela bi i neto vie kada bi bila u mogunosti.
22

Ona se mazno primae. Ovoga puta, Maksim je odbi.

- Klaudija, budi oprezna. Ja nisam tvoj rob, niti sam otrica koju
koristi da bi je zatim zaboravila.
Pretnja ne bee uzaludna.
Ona samu sebe natera na smeh koji obeava.
- Znam ko si, tribune. Ja ne zaboravljam.
Ona pomilova usne koje su joj nebrojeno puta pruile zadovoljstvo.
- Spavaj. Prikupi snagu za mene, ratnie - proaputa Klaudija odlazei.
Ne zaudi se kada zatee Ulpiju sklupanu na krevetu i samu. Na sebi
je jo uvek imala haljinu sa venanja, taj ogroman i udan ifon
omotan oko tela. Ona podie pogled i otkri Klaudiju u utom
odbljesku baklji. Usta joj se iskrivie kao u deteta koje je neto
skrivilo. Prolivene suze joj behu pokvarile minku, povukavi za
sobom male svetlucave ukrase od kohola.
Ona isprui ruke.
- Znala sam da e doi.
- Gde je on?
- U termama.
Njene usne zadrhtae. Zatvorivi oi, jedva ujno prozbori:
- Nisam umela da ga zadrim. Kada smo uli u sobu, on je... on je
delovao tako zbunjeno! Skoro da je odmah zatim otiao da se kupa.
Rekao je da mu je vino udarilo u glavu i da mu je neophodna topla
kupka.
Klaudija veto prikri osmeh zadovoljstva.
- Ah, taj moj brat!
Primae se i sede na krevet pored Ulpije. Devojka je jo uvek mirisala
na, u zoru utrljana, devianska ulja. Udahnuvi ovaj miris, Klaudija
napokon zaboravi na pogubljene u mraku i na silnu krv, tamo, sa druge
strane pretorijuma.
Ona zagrli Ulpiju, prislonivi njeno hladno elo na svoj topli obraz.
Devojka joj vrsto obujmi vrat. Njene usne bejahu vlane od
prolivenih suza a telo drhtae, to zbog stida, to zbog neutoljene elje.
Klaudija se nasmei i uzvrati joj milovanja. Sve se odvijalo ba kako
je predvidela.
- De ... de! Ne plai, mila moja. Ne plai! Nisi pogreila. Nita nije
izgubljeno, ba naprotiv.
23

Nije dodala da je zaista srena okolnost to to je Aurelijan sada

odsutan. Zasigurno je bio u pratnji robova i slukinja, a moda i
ponekog otrenjenog oficira. Mora biti da su mu se ve naveliko
podsmevali iza lea. Najvei voa vie uiva u toploj kupki no u tek
venanoj mladoj eni!
To e sutra svima biti na umu, poto budu otkriveni leevi. Svi e
shvatiti ko je poinilac a nje e se pribojavati.
- Ima jo stvari koje mora da naui, koliko veeras - proapta
Klaudija.
Vrhom usana, ona poljubi njene oi i usta, upijajui suze.
- Mila moja, srea je pred tobom. Nita nije izgubljeno!
Ulpija detinjasto prisloni svoj obraz na njene grudi. Klaudija je uhvati
za bradu i potrai devojine oi. Njene zenice bejahu tako krupne a
duica tamna, da ih je nemogue bilo raspoznati. To su bile irom
otvorene i podatne oi poput bezdna none tmine.
- Prepusti sve meni.
Klaudija veto otkopa nalu od srebra i korala koja pridravae gornji
deo haljine.
- Aurelijan samo to nije stigao, - ree. - On nije od tebe utekao ve se
plai samoga sebe. Ali ne sumnjaj, vratie se. Mora da ga doeka
spremna.
Tkanina pade sa Ulpijinog ramena i ogoli joj grudi. Klaudija se nae i
spusti poljubac meu njene sitne dojke. Od daha, bradavice ustreptae.
Devojka se potpuno prepusti. Radi to veeg uitka, izvi bedra i isprsi
se. udan pobedniki osmeh ozari njeno lice.
Glasom koji se jedva uo, ree:
- Ah, znala sam da eli. Dobro je!
Njene usne su oekivale Klaudijin poljubac koji joj ona uskrati.
Odmae se i okrete na stranu kako bi, niz Ulpijine bokove i butine,
spustila haljinu. Vetim pokretima i bez urbe, ona je celu razotkri.
Okrete je u krevetu, i postavi na svetlost, nasuprot ulaznim vratima.
Pre no to sede iza Ulpije, i sama se, jednim potezom, skide. Poput
njene druge koe, priljubi se bokovima i butinama tik uz mladu enu.
Ulpija se, sa velikim olakanjem i zahvalnou, prepusti njenim
rukama. Zabaene glave, ona ponovo zatrai Klaudijin poljubac, koji
joj, ovog puta, bi uzvraen. Smelim pokretima, Klaudija se poigravae
24

sa Ulpijinim devianskim telom kao sa muzikim instrumentom,

znajui unapred, kako da na njemu izazove drhtaje i uzdahe
zadovoljstva. Dok se elja prelivala njenim bokovima, ona proapta:
- Videe kako je lepo Aurelijanovo telo. Ja na njemu znam svaki
oiljak i kako ga je stekao. Mitrin je najstraniji. Taj oiljak je sam
sebi naneo elezom! Moj brat je lud ali je zato najlepi i najhrabriji
mukarac u Rimu. Svaka ena e ti na njemu zavideti.
Mukli uzdah pokulja iz Ulpinih usta. Isprepletenih prstiju sa
Klaudijom, ona je pratila milovanja koja su u njoj izazivala drhtaje i
vodila potpunom sjedinjenju njihova dva tela.
- Bogovi su ga odabrali - nastavi Klaudija kroz apat isprekidan
poljupcima. Njegova glava e biti ovenana lovorom. Naa majka je
videla predskazanje. Ti e mu Ulpija pruiti zadovoljstvo i izroditi
sinove, te obezbediti venost u Rimu.
Kroz roptaj, Ulpija nanovo potvrdi. Ona savi svoje vitko telo uz
Klaudijino, kao da eli da se u nju pretopi.
Aurelijan ih zatee u tom poloaju. Najednom se pojavi pod svetlou
baklje dok mu se niz kosu jo slivala voda.
Njegovo uzbuenje bee vidno ispod kratkog ogrtaa. Na golim
prsima videe Mirtin oiljak. Poput treeg oka, veliko bljetavo sunce
je prekrivalo Aurelijanovo rame. Ulpija vrisnu od straha. ednost je
natera da se okrene, ali Klaudija je zapovedniki u tome sprei. Sa
istim autoritetom, ona joj iroko razmaknu kolena dok se Aurelijan
primicao, nudei mu celu eninu intimnost. Ulpija se vrsto uhvati za
njene ruke. Plaila se, moda i sramotila, iako bee shvatila. Dopusti
mu da uiva u onome to e mu pruiti.
Najzad, ona jasnim glasom koji iznenadi Klaudiju, ree: - Doi, mili
moj. Doi. Pripadam ti koliko i sestrina ljubav.
IV
EUFRAT
Slukinja pomeri zastor na atoru, zastraeno pogleda Dinu i Ahemu,
koje uurbano pripremae Zenobiju, i ree;
- Gospodar Nurbel eli da vidi suprugu njegovog velianstva.
Ahemu prva odgovori:
- Doi e kasnije. Jo nije spremna.
25

- ta to pria?
Zenobija naglo spusti ruke, prekinuvi devojke usred posla.
- Saekaj da ti bar obuemo tuniku preko te stvari! - usprotivi se
Ahemu, lica crvenog od znoja i srdbe.
Zenobija ponovo zategnu kope na svom, do pola utegnutom, konom
oklopu, i odmae se uz glasan smeh.
- ta e mi tunika?
- Prikazae se gola?
- Zar sam gola?
- Ovo je gore od potpune golotinje!
Zenobija zatrai Dininu podrku ali zatee je sa prikrivenim osmehom
na usnama. Ahemu je bila u pravu. Oklop bee tako dobro obujmio
njene grudi da su sada bile uoljivije nego da je gola.
- Danas e me u njemu videti hiljade ljudi - ree. Iz tog razloga je i
nosim. Ne oekuj da u se sakriti pod haljinom.
Kao to se u gradu govorkalo, sara iz Persije zaista bee napravio
remek delo. Oklop je bio nainjen od nekoliko finih slojeva jagnjee
koe razliite debljine, i bee tvrd kao da je od gvoda. On je na dodir
bio mekan kao detinja koa, jarko crvene boje poput latice mrazovca,
cveta iz Medejine postojbine, kojim je Zenobija bila prekrivena od
pubisa do vrata.
Ulegnue pupka, izrazita lepota poprsja, gipki kukovi i uzdignute
pleke, sve bee dostupno pogledu.
Od vrha grudi se irila pozlaena gravura krila boginje rata, Alat, koju
su Grci nazivali Atena. Profil boginje, veoma slian Zenobijinom, bee
modelovan na njenim grudima, a telo umotano u togu nalik na plamen
baklje izvirae u nenom udubljenju pupka, dodatno ukraenom
perlom u obliku kapljice.
Savrenstvo ovog oklopa se podjednako ogledalo u udobnosti i zatiti.
Dozvoljavao je neophodno istezanje tela pri korienju luka, i bio
mnogo laki od eleznog koji se na suncu pregrevao. Njen primerak
bee ofarban u jarko crvenu boju kojom e neizostavno sve zapanjiti.
Zenobija oinu pogledom slukinju.
- ta eka? Da te bogovi iseku na sitne komade? Brzo uvedi
gospodara Nurbela.

26

- Jo uvek nisi u ratu i mogla bi da bude ljubaznija prema toj devojci proguna Ahemu poto se za robinjom zatvorie vrata.
- Ahemu! - usprotivi se neno Dina.
- ta, "Ahemu!"? - povika Egipanka okrenuvi se ka njoj. Ruke je
drala ispruene kao da se sprema za udarac. - Zar i ti eli da utim?
Zar si kao i svi ostali? I ti prieljkuje da je se Persijanci doepaju u
tom glupom oklopu?
- Ahemu - nastavi mirno Dina. - Molim te da ne izgovara rei zbog
kojih e kasnije zaaliti.
- Neu zaaliti, veruj mi! Isuvie dugo sam ekala da ih izgovorim.
Oi joj se razrogaie od besa. Ona se okrenu ka Zenobiji.
- Ja se neu ustruavati da ti kaem istinu. Dete moje, na mukarcima
je ratovanje a ne na enama. Ono nije za tebe. Pogotovo tako golu!
Ako ne pogine, bie na stubu srama. Eto ta e se dogoditi. A moglo
bi da bude i gore... Jer, ukoliko se desi da umre, zna da e njegovo
velianstvo...
- Dosta! - prekide je grubo Zenobija. - Ne elim vie da te sluam. Ne
trebaju mi tvoje jadikovke.
Ahemu se dvoumila da li da pobesni ili da zaplae. Najzad, uz ljutiti
pokret, ona naglo napusti ator.
- Ah, znam! Moram da drim jezik za zubima jer se, od mene
Egipanke, to oekuje. ak i na dan kao to je ovaj! Neka me Izis
odvrati od silne ljubavi prema tebi Zenobija!
Njena misao se zavri krikom. Zastor na vratima se zaljulja, da bi
propustio Nurbela, u oklopu palmirskog konjanika. elezne ploe su
mu titile ramena, grudi i noge. One bejahu zaivene za tuniku i
postavljene lanene pantalone dok mu je veliki oker - plavi ogrta visio
na desnom ramenu. Pojas koji bee optoen srebrom, kao i dvostruki
remen na koricama njegovog maa sa drkom od slonovae, bejahu
iri od dlana. U ruci je nosio kacigu sa ukrasima u vidu tigrovog repa i
pletenica od zlatnih perli, korala i staklia. Bronzani ma mu bee
otar poput orlovog kljuna.
Sve je na njemu, od glave do pete, bilo spremno za krvavi okraj.
Nurbel podie pogled i osmotri polako Zenobiju. Pun divljenja, ali i
neverice, on klimnu glavom u znak odobravanja.

27

- Svi bogovi sa neba e te videti - primeti on. Zenobija mu uzvrati

irokim osmehom.
- Bogovi moda, ali persijski strelci sigurno. U stvari, cela persijska
vojska e me videti. Zar nam to i nije cilj, da me svi opaze? Da i sam
apur uvidi sa kim se bori?
Nurbel ne odgovori. Posmatrao je Dinu koja je bezuspeno pokuavala
da dovri Ahemino utezanje oklopa. Njeni drhtavi prsti stalno
isputae kone poveze.
- Dozvoljava da ti pomognem? - predloi Nurbel. - Moji prsti su
Viniji tom kuluku.
Dina ne obrati panju na njega ve podie izbezumljen pogled ka
Zenobiji.
- Ahemu se plai, a ja...
Ona je privue sebi.
- Znam Dina, znam.
- I ja se plaim! Ne elim da umre! Ako umre, ja neu vie moi...
Ah, to ne sme da se desi! Ja ne bih vie mogla da volim njegovo
velianstvo!
Zavlada neprijatna tiina. Nurbel pree rukom preko proelavog
temena, i skrenu pogled na mali sto sa Zenobijinom kacigom i
orujem.
Kraljica podie devojino lice.
- Neu umreti. Ja u veeras biti iva i vratiu se kao pobednik! Ne
sme u to da sumnja!
Dina, u molitvi, zatvori oi. Zenobija joj vrsto obujmi ramena.
- Mora mi verovati. Treba mi tvoje poverenje. Ja u pobediti
Persijanca, a ti e mi svojim mislima pomoi.
Dina se sloi uz mali naklon i pokua da se osmehne briui suzne
obraze.
- Izvini. Pokuau da ti do kraja pritegnem oklop.
- Prepusti to gospodaru Nurbelu. Pridrui se Ahemi, potrebna si joj.
Poto je Dina napustila prostoriju, Zenobija ponudi svoj bok starom
ratniku.
- ast mi je - prozbori veselo - da pomognem eni njegovog
kraljevskog velianstva.

28

- Ahemu i Dina, naalost, nisu tome vine - uz uzdah priznade

Zenobija. Danas e pak mnogi biti iznenaeni.
Nurbel, ne uzvrativi, snano pritegnu uzice. Ona upita:
- Da li i ti strahuje za mene?
Na lukavom Nurbelovom licu se pojavi onaj neni osmeh koji je toliko
volela.
- Isuvie bitki sam vodio i odlino poznajem strah. Ali, ja takoe znam
da je on besmislen kada je boija volja u pitanju.
On dovri pritezanje. Zatim, tako pripremljena Zenobija, proveri
udobnost svog oklopa.
- Da li su Persijanci ve pristigli?
- Doli su sa prvim sunevim zracima. Ima ih neto vie od deset
hiljada.
- Poveli su i konje pod oklopima?
- Jo u zoru su na njima preli reku. Pretpostavljamo da ih je oko pet
ili est stotina.
- Koji su njihovi poloaji?
Nurbel se nakratko nasmeja.
- Tano su tamo gde sam ti i rekao da e biti. apur je predvidiv, i voli
da ponovi bitku na starim pozicijama. Najpre je postavio peadiju, a za
njom slede strelci. Dobro smo uinili zauzevi ovaj poloaj na
krajnjem severu jer nam sada preostaje pristojan prostor za okraj.
Imaemo dovoljno mesta da izvedemo napad, dok e nam, ulegnua
na zapadnim obroncima, dobro posluiti da sakrijemo kamile. Mislim
da ih apurovi pijuni jo nisu otkrili. Obeavam ti da emo dobro
iznenaditi Persijance!
Zenobija se sloi.
- Dovoljno smo brojni - nastavi Nurbel - ali brojnost nije sudbonosna.
apurovi vojnici imaju veliko ratno iskustvo i konje pod oklopima a
nai sve to nemaju...
- Ja sada tebi obeavam da im zbog tih oklopa nee biti drago oko
podneva!
Posmatrajui je dok se opasivala, Nurbel uvide da govori istinu.
- Ali nemoj preterivati u umiljanju - nastavi on. apur nikad ne menja
pristup jer mu, upravo on, svaki put, obezbedi pobedu. Njegovi strelci,
na svakih pedeset koraka, ubiju po jednog konja. Oni koji ipak uspeju
29

da se suoe sa ovim oklopljenim udovitima, vode unapred

izgubljenu bitku.
- Ja ti jo predlaem da ih napadnemo jaui na kamilama, a ne na
konjima! - odvrati nepokolebljivo Zenobija. - Zar postaje kao i svi
ostali? Zar sumnja u mene?
- Ne. Ja sam poput njegovog velianstva znatieljan da vidim da li e
tvoje zamisli postati stvarnost.
- Umreu ukoliko se ispostavi da greim. I ti e, u tom sluaju, umreti
sa mnom. Neemo imati vremena za aljenje i prebacivanja.
Nurbel se neusiljeno nasmeja.
- Da li se i ratnici Palmire pribojavaju? - upita jo Zenobija.
- Naravno, ali to ne ele da pokau jer su ponosni. Barem zasad je
tako.
- Da li im smeta injenica da e ih predvoditi ena ili pak samo
strahuju od Persijanaca?
- Naravno, vie bi voleli da je na njihovom elu mukarac - aljivo
odgovori Nurbel, pre no to e dodati, usana iskrivljenih od prezira: Ofalina i Hajranova banda im je, ovih poslednjih meseci, napriala
gomilu lai i podlosti i time izazvala njihovu zabrinutost.
- Strahuje li da nee hteti da posluaju nareenje?
Nurbel oklevae da odgovori. Rukom prode kroz briljivo ispletenu
bradu i ree:
- Bilo bi dobro da, kada bitka otpone, uspemo da odbijemo njihov
prvi napad bez potekoa.
- Zar poverenje koje mi ukazuju njegovo velianstvo i gospodar
Nurbel nije dovoljno? - ljutito uzvrati Zenobija.
- Mi smo ratnici i naa mudrost poiva na iskustvu. Ve se deavalo da
kraljevi i generali izgube razum zbog mlade supruge.
Zenobija dohvati svoju kacigu, poput oklopa crvenu, sa dva velika
narandasto-plava paunova pera.
- Morae da me posluaju! Ba zato to nas Persijanci smatraju za
kukavice, mi emo postupiti lukavo, i saekaemo dovoljno dugo, da
prokljuaju na suncu. Jedino tako moemo da pobedimo.
Ona, ispod brade, stegnu uzice sa zlatnim i srebrnim ploama koje su
titile obraze, i dodade:
- Veeras e svi saznati da li je Zenobija lagala.
30

Ratnici Palmire je tada videe u punoj ratnoj opremi; bljetavih i skoro

ogoljenih grudi, i bujnom kosom koja se talasala ispod kacige i dva
lelujava paunova pera.
Ona potera Jedkivina u dug galop. Skoro dotakavi, strelce i
konjanike, ona se, na ljunkovitom uzvienju, pridrui Velikom
Odenatu koji tu stajae okruen vojnim zapovednicima.
Ona skoi na tlo sa svoga konja, i naini dubok naklon pred njegovim
velianstvom. Snanim glasom, izgovori zakletvu ratnika, rei koje
nikada do tada ne bee izrekla ena:
- Moj ivot sada pripada tebi, Veliki Odenate. Poi u za tvojim
maem.
Nabranih obrva, i sa toliko irokim titnicima za obraze, da mu se lice
jedva videlo, on joj, potpuno staloeno, uzvrati pozdrav.
U jednom skoku, ona ponovo uzjaha Jedkivina. Ovoga puta, ona
protra izmeu redova ratnika, kako bi joj se svi divili. Podie, iznad
glave, drveni luk, koji bee irok koliko i njena aka utegnuta u konu
rukavicu. Strelci istegoe vratove, ne bi li videli dok promie, crvenu
boginju gordih prsa, na kojima je lebdela zlatom optoena slika
boginje Alat. Na sebi osetie mraan pogled njenih crnih oiju koje su
bacale iskre kao da je boj ve uveliko otpoeo.
Na Jedkivinovim leima se nalazio udan prekriva. Zenobija je
pomou njega uspevala da ga natera u besomuan galop, da ga,
pritiskom kolena, uspori, i zaustavi, jednim trzajem uzdi, a zatim
ponovo podstakne na trk. inilo se da ivotinja unapred zna njene
elje i zapovesti. Svi su znali da je upravo to odlika najboljih
konjanika.
Zadrhtae kada se podie glas:
- Ratnici Palmire, bogovi su sa vama. apur e poraen, veeras
ponovo prei Eufrat!
Ovo telo ene, u crvenom oklopu od koe, im se najednom uini
manje ljudsko a mnogo vie boansko, pretee. To vatreno lice, i ta
uzdignuta miica koja drae luk, nisu pripadali obinoj eni.
- Ratnici Palmire, bogovi su sa vama. To vam kaem ja, Zenobija,
Balaminova erka, i ena njegovog velianstva, vaeg kralja. Ovaj dan
e se zavriti Odenatovom pobedom. apur je ve poraen, mada to
jo ne zna! Bogovi su mu okrenuli lea...
31

Galopirala je, izmeu redova, i prikazivala svoju lepotu i snagu

hiljadama kraljevih vojnika, bodrei ih, bez prestanka, svojim
povicima.
- Ne plaite se njihovih konja i oklopa. Persijanci e danas proklinjati
apura jer ih je naterao da nose toliku gvouriju. Poput pustinjskog
vetra, zbrisaemo ih sa lica zemlje.
Neko uskliknu. Zatim se zaue jo neki glasovi, kojima se, na kraju
pridruie svi, razgorevi se u pravu vatrenu stihiju poput struka sena
zahvaenog plamenom.
- elimo dug ivot Odenatu! Neka Balamin svojom rukom zatiti
Zenobiju!
U tom trenutku, Nurbel se, nekim udom, pojavi kraj nje. On nije
jahao konja ve borbenu kamilu, iji su bokovi bili prekriveni irokim
konim trakama. U aci je drao dugako, neobino opremljeno
koplje, koje na vrhu nije imalo bode, ve izvesnu masu optoenu
gvodem. Njegov porunik, takoe na kamili, ga je pratio, maui
zastavom sa zlatnim kiankama iznad glave prekrivene lavljom
koom. Na narandastoj svili je bila izvezena vatra jedne zvezde,
plavetnilo oaze i jedna palma; amblem Palmire i Zenobijinog roenja.
- Poelimo dug ivot Zenobiji i Odenatu! - uzviknu Nurbel. - Neka
bogovi uine da Persijancima prokljua krv!
Hiljade ratnika Palmire mu se pridruie u povicima.
I sam apur, kralj nad kraljevima, koji je sledio svoje trupe i bio
daleko od mesta dogaanja, oseti grmljavinu u vazduhu.
On pretpostavi o kome se radi i poe da se smeje, a za njim, i svi
njegovi podanici.
Sunce se polako uzdizalo iznad horizonta sve dok se nije pretvorilo u
malu vatrenu taku. Persijance je najpre zbunila neobina igra
protivnika. Budui da su uvek do tada vodili samo frontalne napade,
apurovi ratnici nikako ne razumedoe ovu nepostojanost Odenatovih
trupa.
Na samom poetku bitke, na stotine palmirskih konjanika nagrnu na
kvadratne persijanske formacije. Kreui se kasom, Odenatove
borbene linije su se u potpunosti stopile sa povrinom terena.
Ironino se podsmevajui, persijski generali zakljuie da je Odenatu,
i ostalim pustinjskim ratnicima, ovo navika i praksa, i da sada
32

zasigurno pristupaju pripremama za buan i beskoristan napad. Njihov

manevar je svima bio poznat. Konjanici bi, pogrdno hulei na
protivnika, i ispunivi nebo hiljadama strela, poterali svoje konje u
besomuan galop. Dvostruka linija napada bi se zatim pretvorila u
jednostruku, i rairila se u nedogled, kako bi zatvorila krug oko
neprijatelja, poput meseevog luka.
Persijanci bi, svaki put, ovakav pokuaj satrli u korenu.
Luna formacija apurovih strelaca je, zahvaljujui svojim zgusnutim
i monim redovima, uvek uspevala da odbije protivnike strele.
Napada bi ovim bivao znatno oslabljen, a njegov napad razbijen.
Persijanci bi tada nastupili sa udovinom oklopnom konjicom. Ljudi i
konji su nestajali pod konim oklopima, za koje bejahu priivene
eline ploe. Poput stena od metala, kojima strele i koplja ne mogu
nita, napredovali su postojanim kasom. Ne posustajui, pregazili bi
ljude i konje koji, iznureni prethodnim dugim i uzaludnim napadima
vie nisu imali snage da im se odupru.
apur je, ve dugo, na ovaj nain, uspevao da osigura svoju pobedu
nad gospodarima pustinje. Veliki Odenat e sigurno ponoviti greku
ovih kraljeva peska, vinijih lovu i racijama, nego velikim bitkama.
Meutim, iako se inilo da se palmirski konjanici pripremaju na juri,
oglasie se iznenada trube. Odenatovi ratnici zaokrenue svoje konje i,
ne oklevajui, razbie borbenu liniju i povukoe se na pola milje,
znatno iza dometa neprijateljskih strela.
Persijanci se grohotom nasmejae i zakljuie da Odenat slabi. Moda
mu vid nije vie tako dobar pa mu je potrebna jaka svetlost dana da
izvri napad?!
Ali, ak i nakon itavog sata iekivanja, nita se ne pomeri u
palmirskim redovima. Nije bilo niti uzvika, niti truba, niti doboa.
Zbunjeni, apurovi oficiri se namrtie.
Usledila je stravina vruina bez daka vetra. Sunce je bilo ve visoko
na vedrom nebu, dok su se na pesku ocrtavale mrane i otre senke.
Persijski generali razmenie miljenja. Neki su bili za iznenadnu
promenu taktike i reorganizaciju mada su bili svesni malog rastojanja
koje ih je delilo od neprijateljskih linija. Uz to, nisu smeli prvi da
napadnu jer bi to znatno onemoalo konje pod oklopima. To im je bila

33

glavna mana. elini oklopi bejahu preteki tako da pretovareni konji

nisu mogli da izdre duge borbene galope.
Odluie da palmirskim nitarijama prepuste taj prvi potez. Zajedno sa
pustinjskom vrelinom, raslo je i nestrpljenje. Od silne mrnje prema
Odenatu, duhovi su se uzburkali. Ni jednog trenutka ne pomislie da je
u pitanju klopka. Do tada neporaeni, moni i ponosni Persijanci su
bili sposobni samo da, tamo negde u daljini, na zapovednikom
tumulusu, zamisle kralja Palmire, kako se pred njihovom silnom
vojskom trese od straha.
Najzad, ekanjem premoreni, poslae dva do tri odreda ka neprijatelju,
kako bi saznali ta smeraju.
Ovi pak pohitae, kao muve na mrcinu. Doekae ih sa snopovima
dobro naciljanih i zgusnutih strela. Pretovareni konji se upustie u
galop pri kojem su potkovicama lomili drke barjaka, povreujui
sopstvene slabine.
Vratie se sa vestima koje jo vie zbunie generale. U tom trenutku,
Odenat se jo uvek nalazio na jednom uzvienju, odakle se pruao
sjajan vidik. Nije jahao konja ve je sedeo na obinom tabureu.
Veselio se i pio sa vojnim zapovednicima kao da je bitka ve
okonana, i to u njegovu korist. Meutim, pokazalo se da je prisutan
mnogo manji broj strelaca nego to je bilo predvieno, Bilo je neto
manje od dve hiljade ljudi a trebalo je da ih bude duplo vie.
U trenutku, persijski zapovednici isto zakljuie. Preponosni Odenat je
izazvao apura, jer je time eleo da zadivi svoje rimske saveznike. Na
nesreu po njega, oi mu bejahu vee od stomaka. Njegove
malobrojne trupe, zasigurno nee moi da odbiju napad neprijatelja.
Eto pravog razloga za ovaj udan okraj. Avaj, odbrambena linija e se
uskoro dati u beg. Odenat sa strahom iekivae trenutak istine.
Do tog trenutka, apur nije nalazio za neophodno da napusti svoj
ator. Nakon pristiglih vesti, on se najpre rasrdi, da bi ga, neto
kasnije, sve to zabavilo. Odenat strahuje zbog njegovih konja? U
pravu je! I treba da strahuje!
Sa osmehom na usnama, prepustio je generalima odluku o tome kako
da kazne uobraene Palmirce. Najzad, svi se utiae, kako bi on izveo
zakljuak i izdao tri kratke naredbe.

34

Oficirima je trebalo vie od jednog asa da ponovo postave persijske

odrede po kraljevom nalogu. Zatim su morali da napoje konje, koji su,
od ranog jutra, strpljivo ekali na vruini, koja sad bee nesnosna.
Sunce je ve bilo blizu zenita, kada se vazduhom prolomi zvuk
ovnovskog roga, koji pozivae ratnike na boj.
Tada se Odenatovi drubenici osmehnue. Persijanci su savreno igrali
svoju ulogu. Skoro da bejahu obnevideli od silne samozadovoljnosti i
nadmenosti.
Brzo uskoie u sedla, zadovoljni to se napokon zavrila ova igra
zavaravanja i to se blii presuda bogova.
Tri stotine persijskih strelaca krenue protiv palmirskih trupa. Iza njih
ih je jo toliko ekalo da napadnu. Trei talas, jedva neto brojniji, je
trebalo, umerenim kasom, da predvodi konje pod oklopima, sve do
neprijateljskih linija. Nakon poslednjih strela odapetih na palmirsku
vojsku, nastupila bi, sa pristojne razdaljine, strana konjica, da u
jednom potezu pregazi sve preostale Odenatove snage.
Tako bee naredio veliki apur, ali bogovi drugaije odluie.
Samo to vojnici, po apurovom nareenju, stigoe do linije za napad,
nebo ispuni hiljadu avolskih povika.
Svi palmirski lukovi odapee istovremeno strele. Odenatovi strelci su,
suprotno dotadanjem obiaju, sjahali i udruili snage im su uli
persijski rog. Nisko iznad tla, nadvi se senka smrti. Ona prekri konje u
punom galopu, i konjanike koji tek podizahu svoje lukove. Uniten do
dve treine, ovaj prvi talas se zatim razasu, izbezumljen. ivotinje i
ljudi su leali na tlu, i uveavali haos nastao usled istovremenog
povlaenja jednih i nadiranja drugih odreda.
Panika zahvati persijske strelce. Kako odapeti strelu kada se konj u
strahu propinje preskaui leeve?
Palmirci su upravo taj trenutak odabrali da ih ponovo zaspu
smrtonosnim strelama.
Preostali elan, pri treem apurovom napadu, ustupi mesto potpunoj
pometnji. Iznad tla se talasala vrelina, a vazduh je bio zasien oporim
mirisom krvi i konjske mokrae.
Izbezumljeni, apurovi oficiri su svakog trena oekivali da se na njih
srui Odenatova konjica. Odmah bi izdato naredenje da konji pod

35

oklopima krenu u napad. Jedino oni su jo mogli da poraze palmirske

strelce!
Linija napada je brojala pedeset formacija petorki. Naoruani
dugakim kopljima sa raznobojnim drkama, besprekorni i boanski,
pojurie na neprijatelja. Pretravi preko leeva i ranjenih, pregazie
ak i svoje desetkovane odrede. Njihov teak galop, zdrobi kamenje i
izdubi pesak. kripa elinih ploa nadjaa svaki zvuk. Svetlost koja
se od njih odbijala, na trenutak, uini konjanike zaslepljujuim poput
boijeg besa, prodrljivim poput zmajeva, i zlokobnim poput himere
nekog drugog sveta.
Tada se, sa desne strane, zau neka dreka.
Zaprepaeni, apur i njegovi generali, ugledae borbene kamile. Na
hiljade kamila, sa crvenim perima oko glave, kao da je izranjalo iz
samog pustinjskog tla.
Istegnutog vrata, dreei na sav glas, ivotinje su pojurile,
velianstvene i besne. Skroz napred, prepoznadoe tigrov rep sa kacige
prvog Odenatovog zapovednika, Nurbela. On se ne upusti u frontalan
napad, ve naprotiv, povede svoje ratnike unutar samih persijskih
linija.
Na taj nain, Nurbel s lea prie persijskim konjanicima. Maui
topuzima i ne usporavajui ivotinje, udarie po konjskim i ljudskim
oklopima. Brzina ivotinja udesetostrui silinu udaraca. Obina
persijska koplja bejahu nemona da ih zaustave. Strele, nategnute u
panici, ispadae po njihovim konim haljinama. Svuda naokolo, leae
konji sa razbijenim eonim kostima.
I tako, zateeni ovim neobinim sukobom, odredi se, jedan za drugim,
smenjivae, vrtei se u krug, poput izbezumljenih insekata. I tako,
elina udovita koja su do jue bila apurov ponos i nepobediva
sila, padoe u Zenobijinu zamku.
apur i generali, napokon shvatie zato je Veliki Odenat toliko
odlagao napad.
Konji i ljudi roptae pod uarenim elinim oklopima sada nalik
furunama. Pojedini pobacae kacige kako se ne bi uguili. Ali time
samo prizvae sopstvenu smrt, jer im Nurbelovi ratnici, u tren oka,
topuzima raznee lobanje.

36

Kada i dvadeseti oklop bi smrvljen pod teinom ubijenog konja,

palmirski vojnici pokuljae sa svih strana. Otpoe straan pokolj.
Jedan oficir koji stajae uz apura pokaza prstom na crvenu senku.
Ona je menjala pravac kretanja sa avolskom okretnou povlaei za
sobom itave gomile u besomunom trku. inilo se da strele odapete
na njenom velikom luku upaju rtve iz sedla.
apur smae titnik na kacigi kako bi bolje osmotrio.
Telo je postepeno dobijalo oblik. Ono najpre postade ratnik, a zatim
poprimi enske konture.
Taj crveni bes je posedovao fascinantnu, i u isto vreme, zastraujuu
ljupkost. Kada bi se izvila iznad sedla da nategne luk, njeno golo
poprsje bi natkrilo itavo bojno polje. Njena strela bi uvek pogaala,
ili vrat, ili butinu, ili neku manu na oklopu.
Iako je, po prvi put, nakon deset godina, prisustvovao porazu svojih
odreda, nije mogao a da se ne divi lepoti ove ene. Krv koju je
prolivala bee crvena poput njenih grudi, i upravo u tom prizoru
uivae apur i vie no to je smeo.
Odmah je znao o kome je re. To je bila mlada Odenatova supruga,
Zenobija, ije mu ime i navike doapnue pijuni. Zar je mogue da je
ba sve to je o njoj uo istina?
Zar ga bogovi naputaju? Da li su poslali na zemlju demona monijeg
od njegovih elinih konja?
On skrenu pogled sa bojnog polja. elei da izbegne trenutak
povlaenja, on pouri da pregazi Eufrat pre no to se ovaj oboji krvlju
njegovih ratnika.
- Alat! Alat!
Ova re pree preko usana svih vojnika pre no to se vratie u logor.
Radost zbog pobede je uinila da zaborave na umor i bolne povrede.
Persijanci u hitrom begu im jo uvek bejahu pred oima. Jedni uzee
maeve sa iskasapljenih tela, dok drugi, vrh koplja pobodoe u eline
odore persijskih konja. etajui tako svoj ratni plen, uzvikivali su
slavna imena grada Palmire i Velikog Odenata. Od svih pozdravljene,
Nurbelove kamile se pridruie gomili pobednika, nonalantno
vaui trnjiku, kao da se upravo vraaju iz obine etnje.
U tom trenutku se nije razmiljalo o ranama, prolivenoj krvi i
poginulim drugovima. Umesto toga, prepriavali su se doivljaji i
37

preputalo se radosti ivljenja. Oni koji su pratili Zenobiju, iskazae

frenetinu radost, jer ono to bejahu sa njom iskusili, nije bilo mogue
opisati reima.
Najpre uzviknue ime njihove boginje:
- Alat, Alat! Alat nas je vodila! - ulo se sa svih strana.
- Slava za Zenobiju! Slava za Alat!
Zenobija je jahala uz Odenata i Nurbela. Ona skide kacigu i okai je
na vrh svog maa. Visoko se izdie iz sedla kako bi svima podarila
blistav osmeh. Jarko crvenilo njenog poprsja vie nije pripadalo eni
ve boginji. Njenom sudbinom su sada upravljale boanske sile.
Hiljadu ratnika je ponovo slavilo njeno ime:
- Alat, Alat! ivela Alat!
Zatim videe Velikog Odenata kako visoko iznad glave die svoj ma,
i poput ostalih ratnika, burno pozdravlja svoju enu.
- Alat! Alat, kraljica Palmire!
Svi su se zatim veselili zbog pobede, pevali, loili vatre, i pili vino.
Zenobija se dugo zadrala pored njegovog velianstva koji ju je neno
obasipao poastima.
Kada upalie baklje, i kada prodorna muzika ispuni logor, Odenat
prizva robove. Oni na dugakim nosilima iznesoe svu sadrinu.
apurovog ratnog atora.
Tu je bilo posuda od stakla i zlata, svilenih prekrivaa i tepiha, dva
oklopa sa zlatnim filigranima, tri maa sa drkama od dragog kamenja
i slonovae, kaputa, eljeva, perjanih jastuka, posuda od bronze i
koe, kao i nekoliko mladih robova od desetak godina, koe tamnije
od noi i nenije od snova.
Njegovo velianstvo se lati za jedan kaput izvezen glicinijama i
divljim guskama. Vez bee tako tanan, da reima nije mogao da bude
opisan. Prialo se da ga je apur namicao preko oklopa, svaki put kada
bi pobedio i da je tako odeven, osuivao poraene na smrt ili ropstvo.
- apur je tako brzo pobegao, da sluge nisu stigle da sklope ak ni
njegov ratni ator - naali se Odenat. - On je zasigurno, sve do danas,
iveo u ubeenju da e veno pobeivati. Samo neko ko je skrenuo s
uma bi bio u stanju da nasred bojnog polja smesti tolike dragocenosti.
Danas, na ovim nosilima, nedostaje samo njegovo telo!

38

ale i otpozdravi odjeknue u vazduhu punom dima. Dugo se

apurovo ime s prezirom uzvikivalo. Napokon, kada se svi utiae,
Veliki Odenat se sae, to je inae retko inio, i Zenobiji, pred noge,
spusti vezeni kaput i jedan od apurovih maeva. Upirui prstom na
preostalo blago na nosilima, on ree: - Zenobija, ovo je tvoj ratni plen
- ree glasno, ispravljajui se. - Danas je Odenatova supruga
zaslunija od mene za ovu pobedu.
Ona se najpre duboko nakloni, pre no to podie, visoko iznad glave,
apurov ma kako bi pozdravila ratnike. Ovacije su se ponavljale
svaki put kada bi Zenobija podigla ruke sa orujem.
U trenutku kada je nameravala da se pridrui Odenatu, opazi Ofalin
pogled.
Ona je stajala pozadi, nedaleko od Hajrana, i predvodila grupu ena.
Mrnja je poivala na njenom licu. Grei ruke, guvala je kraj svog
vela ukraenog zlatnim alkama.
Na kratko, Zenobija se suoi sa njenim pogledom. To opazie njegovo
velianstvo, Nurbel i oficiri. Takoe je paljivo odmerie, i Odenat
neto proguna u besu. On uhvati svoju kraljicu za ruke, poljubi joj
neno vrhove prstiju, i proapta sa udnim sjajem u oima:
- Ratnici Palmire veruju da Alat prebiva u tvom telu. Moda je to i
istina. Ja pak znam da me moja ena nije lagala.
Ne isputajui njene ruke, povede je ka atoru za obed.
Ofala ostade crvenog lica, iza njih. Ona odgurnu ene i nestade iza
robinja i supruga koje su upravo donosile posluenje i krage piva.
No je uveliko vladala kada se ona iskrade iz svoje postelje. Ahemu je
nije ula, niti ju je ula straa koja je spavala, iscrpljena od pia i
umora. Ona sada bee samo tamna senka koja tri pod zvezdanim
nebom, na kojem ve odavno nije bilo meseca.
Pred Ofalinim atorom, ona je imala dovoljno strpljenja da eka,
leei na tek oroenom tlu. Vladala je potpuna tiina.
Poput zmije, smireno i odluno, ona se uunja u ator. Sa noem u
rukama, puzila je izmeu tapiserija koje su visile uz zidove.
Ofalin parfem bee tako jak da se Zenobija ni jednog trenutka nije
dvoumila gde se nalazi njen leaj. Ona joj lee tik uz lea. Primiri se
bez i jednog pokreta.

39

Kada oseti da je spremna, podie obe ruke. Jednu stavi na Ofalina

usta, dok drugom pritisnu vrh noa na njeno grlo. Ona panino skoi i
pokua da odgurne ruku koja ju je davila.
Zenobija joj na uvo doapnu:
- Umree zbog smrti mog voljenog Havada, jedinog mukarca koji je
uspeo da zadobije moju ljubav.
Uas natera Ofalu da joj se poslednjim snagama suprotstavi. Meutim,
od njenog koprcanja, seivo se jo dublje zari u vrat. Meu prstima,
Zenobija oseti, rastakanje tkiva i polagano oticanje ivotnih sokova.
Ofala ve bee u nesvesnom stanju kada joj jo ree:
- Sa tobom odlazi i moja tajna. Slobodno je ponudi demonima koji te
ekaju, tamo, sa druge strane.
Debelo telo se naglo umiri a Zenobija se otkotrlja u stranu. Njeni
otkucaji srca bejahu tako snani, da se inilo kao da e atorska krila
poleteti.
Havadovo lice izroni iz mrklog mraka. Ona oseti potrebu da mu se
osmehne ali je u tome spreie suze koje je primorae da zatvori oi.
Zenobija se napokon oseti slomljena od umora. Dlanom pritisnu vilicu
da sprei njeno drhtanje. Nozdrve joj ispuni otuan i krajnje neprijatan
miris dok joj se Ofalina krv slivala niz bradu i ruke. Obuze je
munina. Pljunu na pod i obrisa usne kaputom. No je, za trenutak,
proguta poput bezdana.
Da se, kojim sluajem, Havad nije okrenuo u Dura Europosovom
dvoritu sada bi sve bilo drugaije!
Ona ne lee odmah, ve se uputi ka atoru njegovog velianstva. Isto
kao i malopre, polako se uunja unutra. Za razliku od Ofalinog, ovaj
bee osvetljen sa dve bitumenske lampe, dok su straari dremali na
samom ulazu.
im je opazie, skoie na noge. Zenobija im se, obasjana svetlou,
osmehnu. Smatrala je svoj izraz lica umirujuim, ali se prevarila. Oni
je prestraeno odmerie pogledom. Njeni obrazi, elo, ruke, tunika, pa
ak i izmice bejahu umrljane sveom krvlju. Zadivljeni, i preplavljeni
potovanjem, oni se poklonie. Moda su mislili da se Alat, u noima
nakon bitke, hrani krvlju svojih rtava.
Tiho joj rekoe da njegovo velianstvo spava. Podraavajui ih, ona
im odgovori da je zbog toga srena i da nema nameru da ga budi.
40

Pridravajui zastor na vratima, oni se razmakoe da je propuste.

Straa nije slagala. On je vrsto spavao, bokom oslonjen na Dinu.
Oboje bejahu nagi. Naspram nene i blede devojine koe, Odenatovo
kosmato telo je delovalo poput zveri, tamno i pretee.
Kako li su Dinina bedra izdrala silnu Odenatovu mo?
Meutim, njihov san bee ispunjen spokojem zasienih ljubavnika.
Zenobija, jedan trenutak, ostade, drhtei itavim telom. Oi joj se
ispunie suzama jer pred njom leae nenost koju nikada nee
iskusiti, i mir koji nikada nee dokuiti.
Ona oklevae. U njoj se ponovo javi elja da pobegne, da ode u hladnu
i bezlinu tminu. Nervoznim pokretima zbaci sa sebe umrljanu odeu
i, isprui se, potpuno naga, uz Dinu.
Mlada Jevrejka se okrete, napola probuena. Zenobija joj nenim
pokretom zatvori usta i poljubi vrat. Zatim je tiho zamoli:
- Pusti me da spavam pored tebe.
Uz sanjiv osmeh, Dina je obgrli rukama i butinama, kako bi joj, bar na
kratko, pruila svu nenost zaborava.
Jutro osvanu uz veliku graju. Hajranovi krici otrgoe od sna ak i one
opijene vinom.
Pred atorom njegovog velianstva, Nurbel je, sa jo nekom
gospodom, morao da upotrebi silu kako bi obuzdao bes Ofalinog
neaka. Ovaj poslednji je, u isto vreme, u pomo prizivao pravdu,
bogove, Jupiterove munje i krvavu reku osvete.
U svojoj nonoj tunici, Veliki Odenat se pojavi pred sinom i upita za
razlog tolike halabuke.
- Ona je ubila Ofalu! - odbrusi Hajran. - Presekla joj je grkljan! Dobro
mi je poznata ruka koja je poinila ovo ubistvo!
Iznenaenje izoblii lice njegovog velianstva. Bez trunke emocija, on
osmotri Hajrana. Iza njegovih lea su se tiskali prijatelji koji su do
jue sa njim delili radost nonih zadovoljstava. Odenatov pogled ih
natera da spuste glave.
- Oe, Ofala je ubijena! - jauknu Hajran. - Poinilac je i tebi dobro
poznat!
On podie pesnicu ka Zenobiji i Dini koje se pojavie na vratima
atora. Veliki Odenat se, na trenutak, suoi sa njenim pogledom.
Nurbelu se tada priini traak radosti u njegovim oima.
41

Njegovo velianstvo dohvati Zenobijinu ruku i stavi je na grudi. Zatim

se, nabranih vea, okrete ka onima koji jo uvek pristizahu. Lica
crvenog od besa, on odgovori sinu:
- Kako se usuuje da vrea Alat?
Obraajui se svima, on jo povika:
- Kraljica Palmire je no provela sa mnom. Ko se bude usudio da jo
jednom posumnja i blati njeno ime, bie osuen na smrt. Nareujem
da se Ofalin pepeo prenese u grob njene sestre.
V
SAMOZAT
Pritisak prstiju prestade a sa njim i milovanja. Sklopljenih oiju,
Valerijan oseti lagano gibanje postelje pri odlasku robinje.
On otvori oi kako bi se usprotivio. Iflava, potpuno naga, krenu ka
stolu prepunom inija i boica. Osetivi njegov pogled, ona se okrete
uz osmeh.
Valerijan, u trenu, zaboravi da joj zamera. Neka svi bogovi, bez
izuzetka, budu hvaljeni, jer stvorie ovako lepu enu, pa neka je ona i
robinja!
- Avguste, koa ti se presuila - kroz apat ree devojka vraajui se ka
postelji sa boicom od debelog stakla. - Samozatska klima ti ne prija.
- Meni ovde nita ne prija - proguna Valerijan. - Bez tebe, ovaj grad
bi bio najstraniji od svih.
To bee istina! Samozat je bio garnizonsko naselje, prepuno trgovaca i
seljaka. Nimalo nije liio na Antiohiju. Od svitanja do sumraka, svi su
stalno dolazili i odlazili. Bilo da je vladala hladnoa, vruina, ega ili
prevelika vlaga, klima je bila uasna. Nepredvidljiva poput svojih
stanovnika, uvek se vezivala za jednu od dve krajnosti. Naravno,
najvie je nedostajala blagost i ljupkost morskog pejzaa. Jedina
prednost Samozata je bila mala udaljenost od persijskih odreda
apura, koji se jo uvek smatrao kraljem nad kraljevima iako je iz
dana u dan to sve manje bivao.
- Mrzim ovaj grad - uzdahnu sanjivo Valerijan.
A da ne pominjemo takozvanu carsku vilu, jo pomisli. Ona bee
sagraena u persijskom stilu, sa poliranim ciglama, kupolama i
keramikim ukrasima. Samo je jedna prostorija naginjala rimskom
graevinarstvu. U njoj je bilo portika, mermera, obojenih plafona i
42

jedna prostrana terasa sa pogledom na vrt i pranjava brda. Valerijan se

upravo tu smestio.
Vetar udari u lanena platna razapeta izmeu stubova na terasi. Zastori
se zakovitlae. Povremeni svetlosni zraci su ukraavali mermerne
mozaike na podu. Najednom, desi se veliki bljesak i njega opi bleda
Iflavina koa.
Isturivi bok, ona sede tik uz njega. Zlaani snop svetlosti zahvati mrki
oreol njene desne bradavice iji se vrh razloi u pomrini prostorije,
slian dubokom i istom zvuku harfe. Struk joj bee tako tanan da su
ga dve ruke mogle obuhvatiti. Njen pubis je svetleo poput onog
tamnog laka koji ponekad donose sa Istoka, a kada bi se uspravila,
izranjala bi ruiasta senka organa, taj neni plamen u zagasitom runu.
Ah, Iflava! udesna je tvoja lepota!
Zar bogovi nisu stvorili enu i njen polni organ zarad Iflavine lepote?
I zato je on bio vladar a ne slikar ili pesnik, na primer? U tom sluaju
bi sve svoje dane i noi provodio opijajui se njenom lepotom. Ali on
bee Avgust Valerijan! Najzad, to je i eleo da bude pre no to je
spoznao sve iznurujue i glupe obaveze.
Za utehu je bila injenica da su mu bogovi ipak dozvoljavali da,
uprkos godinama, uiva u lepotama univerzuma.
Iflava mu se nasmei. Ona neno razvue usne u osmeh, koji ga toliko
podseae na Bobo, fascinantnu grku gorgonu.
Svirepi i nezadrivi uas obuze Valerijana dok se pitao da li ga ona
zaista voli.
Da li robinja Iflava voli starca kojeg tako veto miluje svakoga dana?
Da li je to mogue?
Kako spoznati njena oseanja? Pored svoje izuzetne lepote ona nita
drugo nije pokazivala, pa ak ni kada joj je bilo toplo ili hladno.
Meutim, on je prieljkivao njenu ljubav. Da, da! eleo je njenu
ljubav vie od njenog tela.
Naravno, to je bilo glupo, ali istinito.
Nesigurnost potee njegovim venama poput sireta i on, na vreme,
odustade od svog pitanja.
Heka je Mitra uva! Iflava je bila i te kako sposobna da kod njega
povrati oseaj mukosti.

43

Iz daljine zaue grmljavinu. Zastori se ponovo obmotae oko stubova,

otkrivajui sivu olujnu masu na zapadu. U prostoriji se ve oseala
sveina uskovitlanog vazduha.
- Kia samo to nije pala - ree Iflava svojim ravnodunim glasom.
Njeni nauljeni dlanovi poee da klize po Valerijanovoj hrapavoj koi.
On potrai njene ruke kako bi ih drao meu prstima. Nervozno i
upola glasa, on izree Horacijev citat koji je, naalost, znao napamet,
nakon silnog ponavljanja u sebi:
"Zar je telo princeze lepe i poeljnije od tela kurtizane? Zgrabi lepotu
jo dok ti prilazi, ne dopusti joj da umakne. Od toga nema veeg
uzbuenja. Sve ostalo je samo iluzija, hir poremeene mate,
nepoznavanje prirodnih elja i odvraanje od istinske sree."
Iflava ga na kratko pogleda. Njemu se uini da su joj oi jae
zablistale. Moda je dirnuta? Ili se pak samo podsmeva?
- Avguste, da li se plai da nisi dovoljno voljen? - ree u trenutku
kada on vie nije oekivao odgovor.
- Samo se plaim da me ti ne voli dovoljno. Samo ti - priznade joj
strano ozbiljan.
Zamiljena, ona nae svoju lepu glavu, ne podigavi pogled ka njemu.
Zatim unu i opkorai ga. Sede mu na butinu, priljubivi se tako
vrsto pubisom, da je Valerijan, u ekstazi, predoseao njegovu
priguenu toplotu i vlanost.
- Ti o tome pria jer si od Cezara primio loe vesti, - proapta nevino.
Valerijanovo uzbuenje se raspade kao aa nainjena od tankog
stakla. On joj zamerae na odgovoru. To je za njega bio nizak udarac.
Naravno, on joj se bio poverio u vezi afere Nikopolis. Pomenuo je
otrovni napitak koji Aurelijan umalo da popije nakon pobede nad
Gotima, osvete radi, preklane oficire u krevetima, tokom njegove prve
brane noi!
Kakvog li divljatva! Sva ova ubistva su bila usmerena ka Galijenu,
njegovom sinu! Veto upozorenje koje bez upotrebe rei prikazuje
Cezara itavom Rimskom carstvu i legijama kao oveka koji
prieljkuje smrt voljenog voe, Aurelijana.
- Okrutna si bez potrebe, - primeti Valerijan nagnuvi glavu. - Skoro
da sam i zaboravio na tu dvojicu.

44

Ostavivi za sobom Galijena i Aurelijana, desilo se upravo ono ega se

najvie pribojavao. Meutim, on nije sumnjao u to da njegov Cezar
Galijen eli Aurelijanovu smrt. On je poznavao bolje od ikoga, a
moda se ak i pribojavao, tog proraunatog i hladnog sinovljevog
uma.
Nita nije mogao da zameri velikom voi. Aurelijan je sada bio duan
da odgovori. ast, mo, ponos... On je verovao da e sve to zasluiti
ako ih obojicu odvede pred Mitrinog bika.
Ali, to je bila samo Avgustova sujeta. ak i pre no to zajedno ispie
krv da bi postali Heliosovi izaslanici, on je znao da ta dva jarosna
oveka nikada nee biti braa ve veni neprijatelji, uvek spremni na
meusobno istrebljenje kako bi jedan od njih postao novi Avgust.
Namera im je bila da zaponu rat na Rajni i Dunavu, to bi za ishod
imalo porobljavanje Rimljana od strane varvara. On bi, samim tim, bio
primoran da napusti istone provincije i svoju dragu Antiohiju, kako bi
zaveo red pre no to bude prekasno.
Iflava je ipak bila u pravu. Vesti iz Nikopolisa su ga rastuile, umorile
i razoarale.
Da je, kojim sluajem, bio siguran u njenu ljubav, donoenje odluka
mu ne bi tako teko palo, niti bi naputanje istonjakih nenosti
smatrao za prinudu.
On se paljivo zagleda u njeno lice, sa nadom da e na njemu otkriti
makar mrvicu oseanja. Ali, uzalud.
- Ja vie ne mogu bez tebe - bezvoljno zakljui.
- Naravno da moe Avguste - odgovori mazno Iflava. - Ti poseduje
na hiljade robinja a ja sam samo jedna od njih.
- Ne, ne, Iflava! Ne govori gluposti - ljutito uzvrati Valerijan. Ti se ne
moe porediti sa njima jer si suta lepota. Ti...
Htede jo da joj kae da ona ni po emu nije robinja, ali odustade.
Neka ga Jupiter uva! On stari. Tako mi Mitrine krvi, to je istina.
Zastraujua je slabost kojoj, iz dana u dan, sve vie podlee.
Vetar ponovo uskovitla zastore. Grmljavina bee na samom pragu
grada koji je, sa prvim kapima kie, polako uranjao u tiinu.
Valerijan je obujmi i privue svojim usnama nenu kou Iflavinih
prepona. Ona se posluno izvi iznad njegove glave. Nestanim

45

pokretom ramena, isturi vrh bradavice, i njome mu dodirnu usne i

one kapke. Valerijan oseti peckanje koje je najavljivalo buenje uda.
Iflava je i u tome bila arobnica. On je bio spreman bez dodatne
pomoi. U trenutku kada su ga, poput najnenijeg sna, njene prepone
prihvatile, proaputao je:
- Sutra vie nee biti robinja.
Poto se njen izraz lica ne promeni, on pomisli da ga nije razumela.
Dodade glasnije:
- Iflava, ja u te osloboditi.
Ona ne pokaza naroitu radost i ostade nedokuiva.
- Obeavam da u to uiniti.
On dobi odgovor u vidu dubljeg i odlunijeg pokreta bokova te
prestade sa priom. Uivao je gledajui, na sebi, taj udesan ples.
Svaki njen pokret bee, u toj meri savren, da mu se inilo, potrajae
veno.
U trenutku najveeg blaenstva, udari grom, tako straan, kao da
dolazi pravo iz Jupiterove ake. Pre no to utihnu njegov bljesak,
Valerijan nasluti neiji obris u tmini.
- Tako mi bogova koji...
Glas mu se izgubi u prasku. On ukoi Iflavino telo i dopusti da uitak
postane samo seanje. Sa olakanjem, prepoznade priliku koja ih
posmatrae.
- Akstekse - promrmlja. Zar nisi mogao malo da prieka?
Mudrac se primae postelji, pogleda prikovanog za devojino telo.
- Avguste, rekao si mi da doem to pre. Zavrio sam predskazanje.
Valerijan sklopi oi. Robinja se neno izmie to najednom, u njemu,
probudi straan oseaj samoe i slabosti. Ogromna tuga mu zape u
grlu. Utehe radi, pomisli da e sada bar Aksteks imati ta da razglasi;
Avgust se jo uvek dobro dri. On se zatim ogrnu tkaninom koju mu
pruae Iflava.
- Onda?
- Upotrebio sam osamnaest travki, pregledaosedam ivinskih jetri...
- Preskoi detalje, elim rezultat.
Starac umorno odmahnu glavom i izjavi:
- Ne zapoinji bitku. Bogovi nisu uz tebe.
Avgust se, zainteresovan, uspravi.
46

- Jesi li siguran?
- Rekao si da ne eli detalje.
- Potpuno siguran?
- Mogao bih i da ti dokaem. Ne sme da se suoi sa Persijancem.
- Da se ne uputam u rat?
- Ni ti ni tvoja vojska, jer tako kau bogovi.
Sada je kia padala kao iz kabla. Valerijan se okrete ka poplavljenoj
terasi. Natopljeni vlagom, zastori su se crneli. Iflava je spremala
boice i nametala posteljinu. Jo uvek je bila potpuno gola sa svojim
pubisom koji se bestidno presijavao u polumraku. Iako bee olupina
od oveka, Aksteks ju je pomno pratio pogledom. Moda se upravo
tom svojom razvratnou, Iflava trudila da sauva ono malo
zadovoljene strasti. No, nita nije izgubljeno.
Valerijan se nesvesno osmehnu. Ako je volja bogova da ne ratuje, on
nee ratovati.
- Ova oluja je takoe boija volja - obrati se Aksteksu. Mudrac slee
ramenima i ree da oluja nije tako pouzdan znak za razliku od
iznutrica. Valerijan, na kratko, popria sa njim, a zatim ga otpusti i
prizva robove.
- elim odmah muziare. Oni e propratiti oluju i moje misli.
Dok su svi uurbano traili muziku, on upita da li je prokurator
Makrijen stigao iz Antiohije.
- Avguste, on je jo jue stigao.
- Ako je tako, neka prieka jo malo. Primiu ga, za jedan sat, zajedno
sa sekretarom Pulinijem. Ili, neka bude neto kasnije... Moda
predvee.
Kada harfe i svirale zabrujae u ritmu kie, on ponovo uroni u Iflavino
telo. Poljubivi glatke vrhove njenih bradavica, proapta:
- Odrau obeanje. Sutra u te osloboditi.
U zoru, prestade grmljavina, a kia, jo upornije, nastavi da pada.
Muziari su i dalje svirali. Sa lovorovim vencem na glavi, Valerijan je
sedeo na terasi, udobno zavaljen u prostranu fotelju, i posmatrao
polagano plavljenje svog vrta. Iflava, kao i uvek utljiva, leae u
postelji, prekrivena velovima i zlatnim laniima. Du zidova je, nalik
statuama, stajalo dvadesetak straara. Sekretar senata Pulinije
Aventilije i prokurator Makrijan su bili prinueni da preu itavu
47

prostoriju kako bi pozdravili Avgusta. Valerijan otpozdravi upirui

prstom na mutno nebo.
- Bogovi mi se obraaju.
Makrijen se namrti, dodatno borajui svoje odve mravo lice.
Njegova pretpostavka bee tana; niko se nije potrudio da obezbedi
stolice za njih dvojicu.
Valerijan ponovo ree sa prizvukom ironije:
- Kia, munje, oluja! Vulkan, Junona, Ceres i Jupiter ele kao i svi, da
uju moju odluku.
Sekretar Pulinije potvrdi glavom.
- Avguste, pravo je vreme.
Doivotno nominovan, prvi sekretar senata, Pulinije, bee neto stariji
od Makrijena, ali veoma oronuo; retke kose, umornih oiju, upalih
obraza, koe, as blede, as modre. Istok mu nije prijao. On je udeo
za Rimom i svojom palatom na brdu Opius, kraj svete ume Eskilen.
Meutim, Pulinijev izgled je varao vie od izgleda Galkinje u farsama
Lamantinija Sulicija.
S vremena na vreme, kada bi ga sreo, Valerijan bi uz griu savesti
zakljuio da nije trebalo da ga povede na Istok. Odmah zatim bi se
prisetio da je sekretar jedno jedinstveno bie. Veran, nepristrastan pri
reavanju intriga i vrst poput stene, kada su ivotna iskuenja u
pitanju. On bee istinski podanik Carstva.
Dugajlija Makrijen je bio njegova suta suprotnost. U toj meri je
delovao izgladneo, da je njegova pojava izazivala gaenje. Uz to, on je
stalno spletkario, te je stoga, strog nadzor nad njim bio neophodan.
Pulinije je bio savren u toj ulozi. Njegov duh, volja i prepredenost su
uveliko nadmaivali njegovu spoljanjost, te je mnogo njih naselo.
Munja se pojavi iznad oblinjeg brda i samo to joj utihnu bljesak,
zau se strana grmljavina. Zatresoe se sve dvorske zidine i stubovi.
ak i muziari, prestravljeni, prekinue muziciranje.
- Ah! - uzdahnu Valerijan, zadovoljan optim utiskom - sada vidite da
mi se obraaju! I to sa kakvim nestrpljenjem!
Makrijen, odobravajui, namae togu na rame, i uputi zabrinut pogled
ka brdima. Vazduh sada bee hladan, a svetlost sumorna.
Valerijan upita:
- Makrijene, strahuje li od oluje?
48

- Ja se plaim bogova, Avguste. Poput svih ljudi i dobrih Rimljana,

jedino se njih plaim i to mnogo!
Valerijan se sloi uz osmeh.
- U pravu si. Reci mi, koje su novosti iz Antiohije?
- Hriani jo uvek odbijaju da plate porez. Bio sam primoran da
episkopa Dimitriosa osudim na spaljivanje. Taj ludi starac nije nikako
hteo da popusti. Nisam verovao u toliku njegovu istrajnost.
- Prokuratore, svako se svoga boga plai - primeti Pulinije jednolinim
glasom. - Dimitrios je vie strahovao od svog boga nego od tebe. Taj
jedan i samotan bog za njega bee moniji od svih naih. Ja vam ve
dugo ponavljam, nita neemo kod hriana postii silom.
Valerijan se, pogoen, namrti. Jedina sekretareva mana bee ta
nerazumljiva slabost prema hrianima.
- Kasnije emo reiti taj problem. Sada mi priaj o apuru.
- Ah, o Persijancu...Bolje bi bilo da me priupita za Odenata i njegovu
furiju od ene!
- Zar jo uvek pobeuju?
- apurovi oklopni konji su ponovo izgubili. Ako dozvolite, dojavljeno
mi je da je strelce predvodila njegova ena, lino, u crvenom oklopu!
- U crvenom oklopu? - zaudi se detinje Pulinije.
- Da, konom, koji joj tako istie grudi da se ini da je naga. Na njemu
je i neto zlata te bljeti na suncu i vidi se iz daleka. Tako opremljena
galopira bojnim poljem, uzdu i popreko.
Valerijan se nasmei. Eto kome bi se trebalo diviti. Ona je dobar
konjanik, strelac i strateg. Odenat ima sree. Moda je bolje imati
enu za generala nego roenog sina ili jednog od onih vajnih voa
intriganata.
Nakon ovog odgovora, usledila je, na trenutak, tiina, ispunjena samo
dobovanjem kie. Makrijen strese svoje mravo telo i neodluno
priznade:
- Moe biti da je ona dobar strelac, ali ipak treba biti oprezan sa tim
pustinjskim varvarima. Oni su skloni preuveliavanju. Ratnici Palmire
je ve smatraju boginjom.
- Zaista? - iznenadi se ponovo Paulije.
Makrijen, na samo njemu svojstven nain, iskrivi prezrivo usta.

49

- Zovu je "Alat"! - ree podrugljivo. - To je ime boginje poput nae

Diane. Ona je uz to i divlja, sa, reklo bi se, puno Marsa u krvi.
Pulinije, veruj mi, iako je Odenat graanin Rima, ti ljudi su varvari.
- Svaki put kada mi je pomenete - primeti zamiljeno Valerijan - ta
Zenobija kao da napravi udo. Najpre ona pria o zvezdi njenog
roenja i pustinjskom poreklu, zatim o njenoj smrti i vaskrsnuu, i
najzad ona o eni-ratnici koja pobeuje apura. Plaim se da prebrzo
donosi svoj sud, Makrijene. Zar ti tvoj prefekt, mladi Elije, koga sam,
tebe radi, imenovao u Palmiri, ne dostavlja ozbiljnije informacije?
- Ba naprotiv, Avguste. Ja sudim na osnovu onoga to mi je reeno.
Elije tvrdi da Zenobija nije osoba za koju se izdaje.
- Zar?! - upita Pulinije podigavi obrve.
- Nije! On smatra da je ona persijski pijun.
- Zaista? - nasmeja se Valerijan. - pijun koji se na elu Odenatove
vojske bori protiv apura? Ona se bori i pobeuje Persijance? Moda
je ipak tvoj Elije previe uivao u blagodetima Palmire?
- Avguste, mislim da je u pravu. Zenobija se sa svima poigrava.
- Onda to radi vraki dobro. Makrijene, nisam u stanju da pratim tok
tvojih misli.
- Te udne pobede nad apurom su samo pretvaranje. apur se
pretvara. On eli da poverujemo da je slab. Tu devojku, Odenatovu
suprugu i kraljicu Palmire, on koristi da bi nas namamio u bitku u
kojoj e pokazati svu svoju mo i smrviti nas jednim potezom.
Pulinije zazvida pun divljenja.
- Tvoj prefekt je veoma matovit.
- Ko jo moe da poveruje u priu da je jedna ena u stanju da pobedi
velianstvene apurove odrede? - odseno odgovori Makrijen- Ti
lino, Avguste, sa svim naim legijama, u tome nisi uspeo! Ponavljam
da su te bitke puko pretvaranje kako bi nas apur doveo do Odenata, a
zatim porazio svojim oklopnim konjima!
- Zbog toga je, verovatno, Zenobiju stavio u postelju njegovog
velianstva Odenata? - proaputa podsmeljivo Pulinije. - Misli da e
svesno poniavati svoju vojsku, iz poraza u poraz, sve dok se mi ne
odluimo da ga napadnemo? Bojim se Makrijene, da te ne zanese
previe naklonost ka suptilnim izdajama.

50

- Nema potrebe za vreanjem - odbrusi besno Makrijen, kome se,

nakon oluje, u trenu, povratio polet. - Ja znam ta govorim. Mislim da
ne smemo ozbiljno da shvatimo apurovu slabost. Ona je samo varka.
On nije dovoljno slab da bismo bili sigurni u pobedu.
Pulinije pogleda Valerijana.
Avgust je, namrten, ponovo posmatrao kiu. Razmiljao je o
Aksteksovom nedavnom predskazanju. Ma koliko neosnovano
zvuali, Makrijenovi argumenti su ili u istom pravcu. Krajnje
neprijatna konstatacija. Nije imao obiaj da se slae sa prokuratorom
oko bilo ega.
- Makrijene, da li nam je, po tebi, Odenat veran? Tebe samo Zenobija
zabrinjava, zar ne?
- Avguste, ko jo moe da bude siguran u savez sa malim istonjakim
kraljem?
- Ali on je senator poput mene, - primeti Pulinije. Makrijen odmahnu
rukom u znak negodovanja.
- Sekretaru, izvini na mojim reima, ali, ve je svakodnevna pojava da
se senatori diu protiv Rima. Ne proe ni mesec dana a da ne saznamo
za poneku pobunu. U Panoniji, na Dunavu, u Galiji. A upravo tamo se,
ako dozvoli Avguste, Cezar bez prestanka i bezuspeno bori. ak se i
u Africi deavaju prevrati. Ja jedino ovde uspevam da odrim red i
mir. Meutim, nama preti jedna druga opasnost od Palmire. Ako
Zenobija nije ono to ja mislim da jeste, i ako su njene pobede stvarne,
onda mogu da oekujem da e se njegovo velianstvo Odenat i
njegova crvena boginja uskoro smatrati monim poput naih bogova.
- U tom sluaju, nai bogovi e ih kazniti - odgovori hladno Valerijan,
koga napad na Galijena bee uvredio.
- Prokuratore, tvoj prefekt je moda u pravu, mada sumnjam. Ako je
ono to sam uo istina, kraljica Palmire mu je sada neprijatelj. To
znai da mu je i na prijatelj Odenat neprijatelj.
- Avguste - ubaci se Makrijen, - Elije samo izvrava tvoja nareenja!
Suoimo se sa injenicama. Ukoliko apur pobedi Odenata, a
Zenobija nas izda, Persijanci e biti u prilici da zauzmu grad! To bi
zaista bila katastrofa, kako po nau trgovinu, tako i za Emez i
Antiohiju.
- Naravno, zadesila bi nas velika katastrofa - prekide ga Pulinije.
51

- Ali prokuratore, veoma je neizvesno da li e do nje i doi. Trenutno

Persijanci gube.
Odmahnuvi rukom, Valerijan prekide Makrijenovo izlaganje.
- Ova rasprava je uzaludna. Ja sam doneo odluku. Neemo napasti
apura.
Prokuratorovo mravo telo zadrhta, da li od olakanja ili razoarenja,
to niko nije znao. Valerijana rasrdi injenica to nikada nije uspevao da
odgonetne Makrijenove skrivene misli. On odseno dodade:
- To je volja bogova. Aksteks se ve dva dana bavi proricanjem i
smatra da nam bogovi nisu naklonjeni. Meutim, ti grei,
prokuratore. Odenat i njegova supruga u crvenom oklopu su zaista
oslabili apurovu mo.
On isprui ruku ka Puliniju. Sekretar izvadi, iz njegovog rukava, mali
sveanj papirusa, i obazrivo ga poloi na Valerijanov dlan.
- Ovo je apurovo pismo. On se zalae za mir.
- Ah!
Ovoga puta, od silnog iznenaenja, prokurator potpuno razvue lice.
Valerijan se osmehnu.
- On trai mir i zlato.
Makrijenovo se lice ponovo ozari.
- Ah, sada razumem.
- Uvek sam se protivio tom pristupu - produi Valerijan. - Neemo
zavredeti slavu time to emo platiti varvarima da nas ostave na miru.
- Niti e to biti u potpunosti delotvorno - podseti polako Pulinije.
Valerijan ga presee pogledom.
- elim da se ta pria sa apurom brzo okona. Ja moram da se vratim
u Evropu jer me Cezar, zbog brojnih obaveza, zove sebi. Sam si mi to
napomenuo, prokuratore. Da je predskazanje bilo povoljno, mi bismo,
ve koliko sutra, napali Persijance, iako se ti tome protivi. Ja ne
mislim da je Zenobija izdajnik. Ona je isuvie... neobina, a ja se
razumem u ene. S druge strane, ti si delimino u pravu. Ni malo mi
ne prija da postane boginja na raun Rima. Oni nemaju potrebu za
tolikim hvalisanjem iako pobeuju apura. Da zakljuim, daemo
Persijancu njegovo zlato a ja u se zatim pridruiti Cezaru na Rajni.
Makrijene, ti e, u meuvremenu, biti zaduen za poslove u Rimu i

52

potrudie se da odri dobre odnose sa kraljem i kraljicom Palmire,

kojoj mnogo dugujemo.
Makrijenu vie nije bilo do svae u vezi Palmire. Svojim tankim
kaiprstom, on pokaza na apurovo pismo.
- Koliko zlata trai?
- etiri zaprena vozila.
- etiri...!
Morao je da zastane kako bi povratio dah.
- Avguste! itava plata tvojih vojnika je manja od tog iznosa!
- Ja ne sumnjam da si u pravu i zato sam te i dozvao iz Antiohije. Ti si
prokurator Rima u Siriji i niko bolje od tebe ne zna ta se nalazi u
naim trezorima... kao i izvan njih.
- ta time eli da kae?
- Kaem da je tvoj novac u neku ruku i Imperatorov...
- Avguste!
- Tako je. Ti si se, na primer, u moje ime, dokopao hrianskog blaga.
Usledila je tiina. Valerijan je utao sa osmehom na usnama, dok je
Pulinije sluao muziare.
- Avguste, obezbediu dva i po tovara - cenjkao se Makrijen.
- Sumnjam da e ta koliina zadovoljiti apura.
- Avguste, tako mi Jupiterovih munja, nisam u stanju, za ovako kratko
vreme, da uinim vie. Zlato je ipak zlato. Nije re, niti papirus, da bi
moglo tako lako da se prikupi. Uz to, novac ti je takoe potreban za
vojsku. Plate nisu isplaene ve dva meseca. To nije moralno...
Argumenti su bili ozbiljni. Valerijan ipak prozbori:
- apur mora biti zadovoljen.
Makrijenovo lice se najednom udno ozari.
- On e to i biti ukoliko mu ti lino preda zlato. Tvoje prisustvo i sam
gest e udvostruiti njegovu vrednost.
Makrijenov osmeh otkri sve ono to su rei preutale. Pulinije prvi
odgovori:
- Avguste, ne dolazi u obzir! To bi bilo veoma opasno uiniti!
- ega se plai? - zajedljivo upita Makrijen. - apur eli zlato i dobie
ga. Ako mu ga Avgust lino preda, bie prinuen da potuje primirje, a
mi emo znati da se ne radi o obinoj krai.
Pulinije razrogai oi.
53

- Ne i ne! Sam susret moe da bude klopka. Avgust, senat i Rim ne

smeju toliko da rizikuju.
Makrijen sakri pogled ispod obrva.
- Avguste, na tebi je da odlui. Bude li odbio susret sa apurom ili
odustao od bitke, oni e pomisliti da se Imperator plai Persijanaca.
- Nee - uporno odvrati Pulinije, pre no to Valerijan uspe da prozbori.
- Makrijene, ti si prokurator na Istoku, i ovde, u Siriji, tvoja re se
potuje odmah posle Imperatorove. Ti mora da mu preda zlato.
Makrijen vidno oklevae.
- Mogao bih - potvrdi on ozbiljno. - Ali oni bi, i u tom sluaju, mislili
da se Imperator plai.
Valerijan, ljutitim pokretom, uutka Pulinija. Ovu ranu nije trebalo
dirati. Makrijen je odlino postupio. tavie, bio je u pravu.
On oseti, iza lea, utanje haljina. Iflava je naputala postelju a on je
morao da odri obeanje. To e mu sutra biti prvo na umu. Ova misao
ga, na trenutak, udno rastui. Oseti se, najednom, skrhan tugom, kao
da ga naputa neko njemu najdrai. Ovo sivo nebo i straan grad,
bejahu poput otrova. Mogao je jedino da se tei skorim odlaskom.
Zapovednikim glasom, on izjavi:
- Odluio sam. Ja u predati apuru zlato. Prokuratore, na tebi je da ga
prikupi to pre.
VI
SIZOGODON
- Kako je ona? - upita Dina sa strahom u glasu.
- Spava - kroz apat odgovori Ahemu. - Popila je aj, i sada joj je
potreban odmor.
Dina, po svemu sudei, nije bila dobrodola ali, nije mogla a da ne
postavi pitanje:
- Da li je njeno stanje ozbiljno?
Ljutitog lica, Ahemu joj okrete lea, kao da njeno pitanje uopte ne
zasluuje odgovor. Ne obraajui panju na nju, ona tiho pozva jednu
robinju. Zatim, one ugurae Zenobijinu odeu umrljanu krvlju, u jednu
poveliku kotaricu.

54

Nalazile su se u predsoblju prepunom jute i tepiha, koji je prethodio

centralnoj prostoriji atora. Uprkos velikoj debljini lanenih zastora i
konih svodova, unutra je vladala velika vruina.
Po prvi put, Dina nije oseala nikakvu nenost i prijateljstvo u
prisustvu Egipanke. Ona se plai, pomisli, poput svih nas!
- Ostae u ivotu - proapta Dina. - Ja to znam. Njeni bogovi je nee
napustiti.
Ahemu se naglo uspravi i pogleda devojku. U njenim zakrvavljenim
oima se videla silna iscrpljenost. Uz bolan jauk, ona isprui ruke ka
Dini i vrsto je stegnu na gudi. Ostadoe tako, nekoliko trenutaka,
zagrljene, i na ivici plaa. Ahemu prva prozbori:
- Noas sam mislila da e umreti. Sada, nisam u stanju da razumno
priam. - Ona polako odgurnu Dinu i dodade:
- Ne smemo je buditi da se bol ne povrati.
- Ja neu da joj smetam. Jedina elja mi je da budem uz nju.
Ahemu uzdahnu trljajui one kapke i baci nepoverljiv pogled na
devojku:
- Namuila sam se pazei je i pojei je. Ona sada spava i ti je ne sme
buditi - ponovo naglasi Egipanka.
- Obeavam. Ja u samo bdeti kraj nje kako je i naloilo njegovo
velianstvo.
Ahemu klimnu glavom a zatim naredi robinjama da pripreme istu
odeu i pomade. Kada zavri sa pripremama, ona se okrete ka Dini.
- Ti nisi dola zbog Velikog Odenata ve radi sebe. eli neto da joj
kae. Ja i za to znam.
Dina je pogleda zgranuto.
- Malena, mene jo niko nije prevario - progunda Ahemu. - Ja sam
uvek, i u sve, upuena.
Njeno umorno lice, u trenu, preplavi plima nenosti.
Dina se zajapuri.
- Obeavam da u saekati da se probudi.
- Nadam se jer nema potrebe za urbom.
Pokretom brade, pokaza na njen stomak. Dina se jo vie zacrvene i
ree:
- Htela sam da saekam kraj okraja da joj kaem za novost, ali sada to
nije mogue. Rei u joj im se probudi. Moda je obradujem.
55

Ahemu zamiljeno slegnu svojim irokim ramenima.

- Ali, ako joj se vest ne svidi, i ako se razljuti, to nee biti dobro za
njenu ranu.
- Ja znam da e se radovati.
Ahemu, pretei, uspravi kaiprst.
- Moli se svom jevrejskom bogu da bude u pravu. Imae posla sa
mnom, ako joj se stanje pogora.
Dina se nasmei, iako je znala da Ahemina pretnja moe da se obistini.
Zenobija je spavala na leima, prekrivenih nogu i bedara. Struk joj,
sve do grudi, bee vrsto umotan u zavoj, koji je sa desne strane, pri
rani, bio neto tamniji, zbog masne Ahemine obloge.
Dina je, poput svih ostalih, saznala da, nekom sreom, vrh koplja
kojim je ranjena, nije otiao preduboko. Oklop ju je spasio od sigurne
smrti.
Da nije bilo Zenobijinog ponosa, ovo je mogla da bude, laka povreda.
Meutim, niko nije primetio da je povreena.
Sve se desilo kada je povela strelce u silovit napad. Dok je jahala,
jedan od Persijanaca ju je, sa zemlje, pogodio kopljem. Ono se pri
udaru polomilo, a Zenobija je, okrenuvi Jedkivina, uspela da ga
dokraji, i da nakon svega, izvue preostalo gvode iz svog oklopa.
Zabrinuti palmirski konjanici su je odmah okruili kako bi je u sluaju
novog napada zatitili. Za to vreme, ona je sama izvukla ubilaku
otricu, i bacila je prezrivo na zemlju. Zatim se svima osmehnula kako
bi prikrila bol. Niko tada nije primetio da se gvode rascepilo u
oklopu, i da se deo metala zario duboko u tkivo.
Zenobija se sve vreme estoko borila podnosei veliki bol. Tek nakon
pobede, Nurbel vide, na njenom oklopu i pantalonama, skorenu krv.
Ona bee izgubila toliko dragocene tenosti, da se jedva drala u
sedlu. Bledog lica ispod kacige, izdra sve do logora na konju, te
izgubi svest.
Njegovo velianstvo ju je lino prenelo do leaja i odmah poelo sa
prinoenjem rtava na Balaminovom oltaru. Ni jedan dar nije bio
dovoljno dobar da se umilostivi pustinjski bog.
Naravno, im se bee osvestila, ona htede da ustane. Ahemu, Nurbel i
robinje su imali pune ruke posla da je zadre u postelji. Nurbel joj ak,
smejui se, dobaci:
56

- Spavaj! Alat nije umrla u snu! Morae jo da se bori ako eli da

bude kao ona!
Sada je, zahvaljujui Aheminim travkama, napokon spavala. Njen san
bee tako tvrd, da joj se grudi jedva podizahu pri disanju.
Ponovo uplaena, Dina priblii obraz njenim usnama. Umirena
ujednaenim disanjem, ona se uspravi.
Iza leaja su, poput duhova, bdela dva oklopa, okaena o tronoac.
Onaj iscepan je Zenobiji spasao ivot. Kao zlokobno predskazanje,
tamna mrlja od zgruane krvi, bee prekrila zlatnu sliku boginje Alat.
Usled toga je savreno izvajana kona bista delovala zastraujue. U
trenutku, Dina je ak mogla da zamisli unakaene Zenobijine grudi.
Na susednom tronocu, leae drugi oklop, potpuno isti, ali netaknut.
On kao da je ekao na njeno telo, ve spremno da se upusti u novu
bitku. Dina shvati da tome vie nema kraja.
Da, ona vie nije sumnjala. Zenobija je zaista boginja ratnika, Alat, ili
pak samo obina devojka iz pustinje koja vodi rat koji e prestati tek
kada nje vie ne bude. Jednoga dana, Persijanci e pokleknuti, ali ona
e pronai nove neprijatelje.
Zenobija je morala da se bori kako bi ivela. To je bila cela istina.
Strana istina.
Dina sede na tabure pored kreveta. Pomno je posmatrala lice svoje
udne i nedokuive prijateljice. Usled brojnih okraja, Zenobijine usne
bejahu tanke i otvrdle. Ispucale od groznice, sada su vie liile na usne
nekog starog vodia karavana. Sva nenost njenih godina bee usahla.
ak i u snu, ona je zadrala onaj strog i estok izraz lica, sa kojim je
obiavala da bodri ratnike pred okraj. Umesto da njeno lice, od umora
i patnje, poprimi neniji izgled, desilo se ba suprotno.
Jo od Ofalinog ubistva, Zenobija bi joj, usred noi, dolazila, dok je
bila u postelji njegovog velianstva. To je radila tako paljivo, da se,
najee, ni Dina ni Odenat ne bi probudili. Nestajala bi, isto tako
neprimetno, u zoru, ostavljajui Dinu, kojoj bi se pri buenju inilo da
jo uvek osea njeno telo uz svoje.
Ponekad, kada bi njegovo velianstvo iz nje izmamilo krike
zadovoljstva, kao da je na sebi oseala Zenobijin pogled, odmah tu,
sakriven iza zastora ili jastuka.

57

Moda je, ipak, sve to, bilo samo varka, jer izjutra, nije mogla jasno da
razabere san od jave. Ona se nikada nije usudila da Zenobiju priupita o
svemu.
Jo od te prve brane noi, Dina nije zaalila zbog neobine uloge
koja joj je dodeljena. Tokom tih tajnih nonih susreta, Odenat se
prema njoj odnosio sa potovanjem koje u mukarcu izaziva
zadovoljena elja. Njegova milovanja skoro da su izbrisala seanje na
strahote koje je doivela uz Hajrana.
Ali ta je sa Zenobijom? Zar nikada nije imala elju da mu zaista bude
ena?
Kako li e prihvatiti vest?
Ahemu je bila u pravu. Niko nije unapred znao ta se to Zenobiji svia
ili pak ne svia. Zar je trebalo uditi se? Ama ba niko nije mogao da
dokui elje, oseanja i radosti jedne boginje.
Dina je sedela itav sat kraj Zenobijine postelje a da se ona nije
probudila. Samo bi joj se, s vremena na vreme, oi nesvesno pomerale
ispod kapaka, i usne razmicale, kao da eli neto da izgovori.
Meutim, ni jedna re ne pree preko njenih sasuenih usana.
Ahemu se bee vratila da joj nakvaenim platnom pokvasi lice i grudi.
- Jo uvek ima groznicu, - primeti.
- Misli da zaista spava?
- ta joj drugo preostaje? - ljutito odgovori Ahemu, slegnuvi
ramenima.
- Ne znam. ini mi se da je sada vie uz bogove nego ljude. Potpuno
pometene, stajale su tako jedan trenutak. Dina posee za Aheminom
rukom i zadra je u svojoj sve dok ne prestade drhtanje.
Zenobija je jo uvek spavala kada pade mrak. Zebnja se polagano
uvlaila u logor. Vojnici koji su upravo palili baklje, prvi prenesoe
vest: povreda je bila ozbiljnija nego to se mislilo. Njegovo
velianstvo vie nije naputalo Balaminov oltar na kome je svakog
asa prinosilo rtve. Tiina se razlee logorom i nita ne preostade od
one radosti kojom su propratili prethodne pobede.
U atoru je Ahemu povremeno kvasila Zenobijine usne, uz pomo
drvene kaike. Dina nije odvajala pogled od svoje prijateljice. elela
je da se priseti molitve, ali toliko je vremena prolo od kada se

58

poslednji put obratila svemonom, da su joj rei prosto izmicale.

Gorko zamerae samoj sebi, uz pomisao da to moe da naudi Zenobiji.
Pri svetlosti svetiljke, oklopi okaeni iznad bolesnikog kreveta
poprimie drugi izgled. Dini se vie nisu priviali pretei duhovi, ve
aneli uvari koji kao da su strpljivo ekali da se njihova kraljica
probudi. Slabana svetlost lampe izbrisa bledilo i umor sa Zenobijinog
lica. U polumraku, blesnu njena zadivljujua lepota. Ispucale usne
dobie na sveini, elo se razbistri, i itavo lice sinu. Ruke sada behu
sam mii, spreman da se suoi sa velikim lukom, da podigne ma i
udara njime satima.
Dina ponovo poe da se nada.
Zenobija e se probuditi. Ona kroz san crpi od bogova snagu za
ozdravljenje. Nju ne moemo porediti ni sa jednom enom, niti sa bilo
kojim ljudskim biem. Kraljica ih nee napustiti. Ona e iveti.
Nurbel, u toku dana, svrati, da se raspita za zdravlje bolesnice. Ahemu
mu ne dopusti da joj prie, i samo mu ree da se jo nije osvestila.
Kada sablasno tiha no natkrili logor, on ponovo doe. Ovoga puta, on
se ne obazre na pridike Egipanke, ve odgurnu zastor na ulazu u
ator. Iako su i same bile iznurene, Dinu i Ahemu iznenadi zabrinutost
na njegovom licu, koja ga je vie inila starim nego sve bitke ovog
sveta. Uini im se da njegova uvek besprekorno oeljana brada sada
izgleda mnogo belje.
Stajao je dugo, kraj Zenobijine postelje, i posmatrao je bez rei. Dina
pogodi da joj se divi, ba kao to joj se ona maloas divila. Nurbel je,
isto kao i Dina, eleo da ga njena udesna lepota umiri.
- Njegovo velianstvo strahuje za njen ivot - najzad ree apatom. Odluio je da se ne odvaja od Balaminovog oltara sve dok se ona ne
probudi.
Po prvi put, njegov glas je zvuao nesigurno. On je oseao isti strah
kao i Odenat. Ahemu proguna:
- Vina sam vidanju rana i dobro poznajem Zenobiju. Ne treba gubiti
nadu. Ona e se probuditi.
Namrtenih vea, Nurbel pree rukom preko svog glatkog potiljka. I
on je znao za ratne povrede mada je esto bio svedok smrtnog ishoda
prouzrokovanog, naizgled bezopasnom ranom.
Dina ree:
59

- Mislim da ona ne spava istinski. Zenobija se odmara u drutvu

bogova od kojih crpi snagu.
Nurbel je zaueno osmotri. Zatim ponovo spusti pogled na bolesnicu.
Polagano, i pomalo oklevajui, ali uz osmeh koji se raa, on klimnu
glavom.
- Da, moe biti.
VII
SIRMIUM
Dok su se kola truckala po zakrenim ulicama, na samom ulasku u
Sirmium, Klaudija se nostalgino prepusti srei videvi pred sobom
drage predele iz detinjstva. Njena radost i pomisao na skoro okonanje
napornog puta, poev od Nikopolisa, trgoe Ulpiju iz mrzovoljnog
stanja u kome se nalazila.
Susret sa majkom, u kui koju je bila briljivo sredila, nekoliko godina
ranije, zaas se oboji tugom. Veseli povici, iznenaenje starog Alkana,
vernog nastojnika, radosni zagrljaji i milosrdni darovi prineti oevim
precima, nisu mogli dugo da prikriju istinu. Julija Kordelija bee
bolesna, strano ostarela i umorna.
Klaudija najpre pomisli da je lice njene majke bledo zbog iznenadnog
uzbuenja. Ali, ni osmesi, ni radost to uje najnovije vesti o
Aurelijanu, ne izmenie taj straan izraz lica prikovan za njene obraze
i slepoonice kao na kamenu statuu. I pored minke, ispod kapaka su
se caldili mrani kolutovi, dok su skoro crne vene krivudale izboranim
elom. ak ni u majinom pogledu, Klaudija vie nije mogla da
raspozna onaj bljesak snage i moi koji je toliko volela.
Dok su se etale vrtom, ona primeti da joj je korak umoran i
neodluan. Svojom mravom i pegama prekrivenom akom, ona se
drala za Ulpiju, i umesto da je vodi, kao nekada, sada je traila
oslonac. Meutim, bila je i te kako spremna na alu. Sa istom nenom
ironijom prepriavae Klaudijin trud oko ulepavanja porodine kue
kako bi je uinila dostojnom Aurelijana. Ali, i pored blage svetlosti
predveerja, Klaudija primeti da su joj usne i dalje blede. Jo gore,
nekada prelepa kosa velike svetenice Sol-Inviktusa, sada bee
proreena, a uvojci beivotni.
60

Klaudijina radost i nadanja polako usahnue usled ove nenadane

alosti. Ona bee primorala Ulpiju da dou, jer je nameravala da je
preda svojoj majci. Ni jednog trenutka, od kada je uspela da je privoli
na ovaj put u Sirmium, ona nije posumnjala da e im Julija pomoi.
Sada se, prestravljena, pitala, da li e Mitra i Sol-Inviktus eleti da
sasluaju jednu staru svetenicu i hteti da prime na dar, to istroeno, i
boleu nagrieno telo.
Ako je Julija Kordelija i bila primetila erkinu uzdranost, ona to
niim nije pokazala. U smiraj dana, na samom ulazu u hram "Magna
Mater" ona, nenim ali ujedno i zapovednim pokretom, dohvati
Ulpijine ruke i prisloni ih na svoje mrave grudi. Pogled joj ponovo
zablista starim sjajem. Grizui usne, Ulpija je uzdrano pogleda.
- Ulpija, istinski sam srena dok te posmatram. Aurelijan mora da
uiva u tvom prisustvu. Ali, ti si nesrena. Ja to oseam. Sigurno su
nedelje prole od kada si se poslednji put nasmejala, zar ne?
Crvenilo prekri Ulpino lice i natera je da spusti pogled. Julija je
priupita sa puno nenosti:
- Da li te je zbog toga Klaudija dovela?
Jecaj je bio njen jedini odgovor. Ona se oslobodi Julijinog zagrljaja i
sakri lice, dok su joj se ramena tresla od plaa.
Klaudija, umirena, posmatrae majku. Bila je u pravu. Starost nije sve
izbrisala. Ona pokua da pomiluje Ulpiju po vratu, ali ova se ljutito
odmae.
- Ulpija ne moe da zatrudni - uzdahnu Klaudija, gledajui je kako
odlazi ka atriumu.
Julija mirno klimnu glavom i ree:
- To sam i pretpostavila.
- Aurelijanu je potreban sin. Avgust bez potomstva ne zavreuje
potovanje, - odluno i bez okolianja ree Klaudija. elela je da Julija
shvati njena strahovanja.
- Da li on zna da ste ovde?
- Ne zna. On je u Rimu. Krenule smo odmah nakon njegovog odlaska.
- Aurelijan je u Rimu?
Klaudija preuta pravi razlog njegovog putovanja. Od ubistva oficira,
na sam dan njegovog venanja, Galijen kao da sve bee prekrio velom
ravnodune utnje. Ali iznenada, nakon sedam meseci, senat zatrai
61

prisustvo vrhovnog voe Mezije u kapitolu. Julija Kordelija nita o

tome nije znala. Nije znala ni za pokuaj trovanja Aurelijana, ni za
krvavu osvetu koju je njena erka uz Maksimovu pomo sprovela. U
svakom sluaju, bolje je po nju bilo da ostane u neznanju.
- Ponekad ga pozovu u senat - ree Klaudija neusiljeno.
Julija pokaza na Ulpiju i ree:
- Da li on zna da je neplodna?
- Ne zna. Ulpija je htela da mu prizna pre njegovog odlaska. Jo uvek
je mlada i neiskusna. Misli da je istina najprea.
Devojka, koja stajae po strani, ih moda bee ula. Ona se okrete, i
prie, briui nespretno svoje iznureno lice.
- Izvini majko - promrmlja. - Toliko me je sramota! Klaudija je u
pravu. Ponaam se kao malo dete. Ali... teko mi je da prihvatim... a
Aurelijan ne zna...
Suze ponovo potekoe niz njene obraze. Bez rei, Julija je privue na
svoje grudi.
- Klaudija je zaista u pravu - proaputa. Tvoj mu ne mora sve da zna.
Bar ne jo... Ako to bude volja bogova, moda nikada i ne sazna.
- Nisam prokrvarila kada je trebalo - izgovori kroz pla Ulpija - a onda
se to desilo tako silovito, da sam se uplaila da u iskrvariti!
Klaudija je posmatrala kako majka miluje Ulpiju. Ona se priseti da je i
ona, nekada davno, trebala te iste ruke da joj odagnaju bol. Ona je, taj
svoj jad, istovremeno elela i da otkrije i da sakrije od Aurelijana, jer
je upravo on imao tu mo i da ga izazove i da ga umiri. Njena majka je
tada prizvala bogove kako bi je uteila. Klaudija je, nakon toga,
ojaala, i nikada vie joj se nije desilo da zbog svog brata boluje.
- Nemona sam - nastavi plano Ulpija. - Molila sam se naoj boginji
plodnosti, Ceres, u svim Nikopoliskim hramovima, ali bezuspeno. Ne
pomau mi ni travke, ni ajevi... niti...
Ne usuujui se da izgovori tu re, ona zastade. Klaudija jo dodade:
- Savetovale smo se sa matronama, iz Grke, Sirije i Egipta. Sve one
su primenile svoju magiju i uspele da povrate krvarenje. Zbog toga
sam odluila da doemo tebi.
- Mene je toliko sramota - ponovi tuno Ulpija. - Grena sam! Jer da
nisam, bila bih kao druge ene.
- Ako i jesi zgreila, uvek moe tu svoju greku da ispravi.
62

Ulpija podie mokro lice ka Klaudiji. Pogleda je tako kao da od nje

oekuje odgovor. Klaudijine usne ostadoe neme. Devojka ponovo
zari lice u dlanove.
- Ah, kada bih samo znala ta to sa mnom nije u redu...
Julija joj prodrmusa ramena sa neoekivanom estinom.
- Posluaj me, eno moga sina. Sve to se deava Aurelijanu je volja
njegovih bogova zatitnika. Od kada se rodio, Mitra i Sol-Inviktus su
odgovorni za njegovu sudbinu. Ti ne bi bila njegova ena da oni to ne
ele. Tvoja krv nadire i povlai se shodno njihovoj odluci. Iako oni
danas moda ne ele da zatrudni, duna si da ih potuje i da se
naorua strpljenjem.
Ulpija odmahnu glavom.
- Aurelijan nee imati toliko strpljenja. Razoarae se i prezree me.
Julija se umirujue nasmeja.
- Dete moje, ti ga slabo poznaje. Ne postoji mukarac verniji od
Aurelijana. Ono to je jednom dobio iz ljubavi, on nikada nee
napustiti.
Klaudija spusti pogled, nasluujui da se majine rei odnose i na nju.
- Doi - ree Julija mladoj eni, uputivi se ka svetlosti koju Alkan
bee priredio u atriumu. - Mora da sakupi snagu i da se odmori.
Sutra u te, tano u podne, u Sirmiumskom hramu, predstaviti
svemonom Velikom Suncu.
VIII
SIZOGODON
Zenobija je prespavala itava dva dana i dve noi. Uas bee potpuno
paralisao logor. Ratnici se vie nisu usuivali da skrenu pogled ka
atoru bolesnice, niti da izgovore njeno ime, Alat.
Nurbel je iao pognute glave. Prvi put u svom ivotu, on nije znao
kako da se bori i kako da utei njegovo velianstvo. Usred te druge
noi, na Odenata doe red da je poseti.
On tiho ue u ator. Zenobija je leala ba kako mu Nurbel bee
opisao: na leima, sa irokim zavojem oko pasa. Bila je blea nego
ikada, sa poluotvorenim usnama kroz koje se jedva nazirao dah.
Dok ju je posmatrao, on je sve vreme utao. Uprkos bledilu, zavojima
i oznojenom elu, ona je i dalje bila prelepa. On pomisli kako tu lepotu
63

nikad nije drao u naruju. Gledajui je, tako iznurenu, on oseti kako
se njegova strast povlai pred zebnjom punom potovanja. utei,
primae se postelji i dlanom pree iznad lica voljene. Nije se usuivao
da je dodirne ali arko elee da oseti njenu toplinu, sada toliko
dragocenu.
Na samom izlasku iz atora, on srete Ahemu. Ona se ponizno baci na
kolena i ree:
- Odenate, tvoja ena e ostati u ivotu!
On spusti na nju pogled pun neverice.
- Zenobija e se probuditi - ponovi Ahemu. - Ja znam, otvorie oi,
ve koliko sutra.
Njegovo velianstvo je ne upita kako je tako sigurna u svoje rei. On
napusti ator i dozva Dinu. Izmuenog lica, usled nespavanja, mlada
konkubina mu se pridrui. Odenat upotrebi onaj isti pokret ruke, od
malopre, da je neno pomiluje po obrazu.
- Zato je Egipanka uverena da e se Zenobija probuditi?
Dina oklevajui odgovori:
- Ona razmilja isto kao ja. Smatra da e nam je bogovi vratiti.
Odenat, osetivi bes u njenom glasu, samo pognu glavu uz smeak.
Dina proaputa:
- Ona mora da ostane u ivotu kako bi joj pripalo dete njegovog
velianstva i radi ostvarenja svega to je predskazala.
Odenat ne odgovori, ve naloi, da legne pored njega, u kraljevsku
postelju. On uze njenu tananu ruku, u svoju, ratniku, i tako do zore
ostade budan.
Kada bi osetio da ona, od tuge i strepnje, ne moe da die, nanovo bi
ojaao stisak svoje ake. Odenat ju je uvao, kao to se uva malo dete
uvek spremno na glupost.
ta god da je nateralo Ahemu da veruje, bio to strah ili pak iskustvo,
ona je ipak bila u pravu.
Zenobija se probudi sa prvim zracima sunca, koje bee crveno i
ogromno iznad pustinjske visoravni. U prvom trenutku, iznenadi je
Ahemino lice, oronulo od brige i nespavanja. Zatim, ona dodirnu
prstima zavoj.
- Ah, jo uvek je tu - proaputa razoarano.

64

Ahemu se zatetura u mestu, i jedva ujnim glasom, dozva robinje. Niz

obraze joj potekoe dugo zadravane suze. Ona ispusti straan krik za
koji svi napolju pomislie da najavljuje najgore. Slukinje izjurie iz
atora na sav glas viui: "Zenobija se probudila, Zenobija je iva!"
Na kratko se desi vesela pometnja. Vojnici se okupie u velikom broju,
ispred atora, pretei da ga opsednu. Ahemu se brzo povrati, zavede
red i ubedi Nurbela i njegovo velianstvo da saekaju vee kako bi je
posetili. Zenobija nee nikuda otii, tvrdila je Egipanka. Njoj su sada
potrebni mir i nega, te je stoga, prisustvo mukaraca nepoeljno.
I Dina je morala da se strpi. Sunce ve uveliko bee zagrejalo
unutranjost atora kada joj dopustie da sedne kraj njenog uzglavlja.
Ona je gutae oima, nesposobna da prozbori i jednu jedinu re.
Nakon dugog iekivanja, ona ponovo oseti na sebi onaj prodoran
pogled koji je Zenobija imala i pre ranjavanja.
Ahemu joj nestrpljivo dobaci iza lea:
- Zar nee da joj kae?
- ta da mi kae? - upita Zenobija tromim glasom.
Dina prisloni ruke na stomak.
- Ve etiri meseca ne krvarim!
- etiri meseca! - nasmeja se Ahemu, trljajui oi uokvirene tamnim
kolutovima. - Zar vam je bilo potrebno toliko vremena da zakljuite?!
Pretpostavljam da vas, osim rata, nita nije zanimalo.
Zenobija preuta Ahemin sarkazam i neno se osmehnu devojci.
Dina dohvati njene ruke i prisloni ih na stomak.
- Ovo dete e pripadati obema. Zenobija potvrdi glavom.
- Naravno da e vam podjednako pripadati - ubaci se Ahemu. Ali
preporuila bih ti da se ne hvalie previe jer e to dete najpre biti sin
Velikog Odenata i kraljice Zenobije.
- Misli da u roditi deaka? - upita Dina ne odustajui.
- Ako pak ne bude tako, morae da se sakrije duboko u pustinju odgovori Ahemu.
Uz bolnu grimasu, Zenobija se prevrte na bok. Ona spusti glavu na
devojine butine i poljubi je kroz tkaninu u stomak. Ova retka nenost,
potpuno zbuni Dinu. Malo se ustezae da pomiluje Zenobiji elo, koje
je vrelina polako naputala.

65

- Dobro je to u sebi nosi ivot - proaputa Zenobija. - Bilo da rodi

deaka ili devojicu, ja u biti srena. Na mojim rukama je bilo toliko
krvi i leeva da sada imam potrebu za novim ivotom.
- Dobro je da si napokon to uvidela.
- Sada emo obe imati stomak - razdragano ree Dina. Ahemu se
nasmeja.
- Tako je! Staviemo joj jastuke i obui prostrane tunike te niko nee
moi da posumnja. Ali, Zenobija, vie nee moi da navlai ove
strahote! - uzviknu Ahemu upirui prstom u oklope okaene iza
kreveta. - Trudna kraljica ne moe da ratuje.
Zenobija ne odgovori odmah. Dina nasluti gr njenog tela ali ipak
mirno ree:
- Ahemu je u pravu. Uostalom, ne sme vie da se bori. Tvoja rana
mora da se zalei.
Zenobija se malo odmae na postelji. Na njenom licu bee sve to je
preutala. Umesto odgovora, zaue povike. Vojnici koji su, od ranog
jutra, ekali ispred atora, sada najednom izgubie strpljenje.
Ahemu ljutito povika:
- Eto, ponovo poinju! Alat! Alat! Nee prestati sa drekom sve dok ne
padne mrak.
- Da - odgovori Zenobija - znam. Ja sam im potrebna kao boginja.
- Kao boginja! - proita Ahemu. - Ali, Zenobija, to su samo mukarci
koji e poverovati u sve to im se kae. Ja te dobro poznajem, i to od
roenja! Ti si obina devojka kojoj je sada potreban odmor. To je cela
istina!
- Ako zaista tako misli, onda si slepa kod oiju i neznalica - odgovori
odseno Zenobija. - Ja sam obeala njegovom velianstvu da u
pobediti Persijance. Odrau re i, neka se niko ne usudi u to da
posumnja, pa ak ni ti.
- Zar u takvom stanju?
- Naravno. Ti si tu da me neguje, zar ne?
Dina skoi sa postelje ne bi li smirila izbezumljenu Ahemu koja pak,
od umora i brige bee potpuno izgubila mo rasuivanja.
- Ako je tako, neka ti pomogne Izis - ree ogoreno. - Ja sam svoje
zavrila. Ne bih ponovo mogla da te otimam od avola.

66

Sa smirajem dana, njegovo velianstvo doe u posetu Zenobiji.

Njegovi robovi prosue, po tepisima u atoru, latice rua koje behu
nabavili ak u eufratskim vrtovima. Poto njima prekrie pod, a miris
pohrli u sve kutke prostorije, on odgurnu zastor na ulazu zahtevajui
da ga ostave nasamo sa kraljicom.
Najpre ih potpuno preplavi silina oseanja. Na licu Velikog Odenata je
blistala takva srea da Zenobija prosto ne mogae a da ne oseti
ganutost.
Njegovo velianstvo je neno priupita:
- Da li te boli?
- Malo. Ne bi trebalo da na to troimo vreme.
Odenat se, klimnuvi glavom, sloi sa njom. On jo upita:
- Da li si se susrela sa svojim bogom dok si spavala?
Zenobija ga iznenaeno osmotri. Odenat vidno zabavljen dodade:
- To je Dinina misao. Ona te je dugo posmatrala dok si spavala, i
zakljuila je da si sa Balaminom. Verovatno se, neto kasnije, poverila
slukinjama te sada nema vojnika u logoru koji to ne zna. Oni su
ubeeni da je upravo to razlog tvog ranjavanja i besvesnog stanja.
Sada to i nije toliko bitno, jer je elja svih, bila, da Alat bude velika i
voljena od bogova...
Odenatove oi lukavo zasvetlee a Zenobiju obli rumenilo.
- Pre no bogovi, krivac za moj dugi san je Ahemu. Sigurno me je
pojila pogrenim napitkom i time izazvala omamljenost veu od one
pri samom ranjavanju! Da dodam, ne pamtim susret sa Balaminom,
ukoliko je do njega uopte i dolo.
Njegovo velianstvo taman otvori usta da odgovori, ali umesto rei, iz
njih pokulja grohotan smeh koji se prolomi itavim logorom. Napolju,
svi razdragano nauljie ui, da to bolje uju to buenje ivotne
radosti. Opasnost najzad bee prola i vazduhom se prolomie ushieni
povici, koji, u trenu, izbrisae sve sumorne sate bdenja.
- Veoma me raduje tvoja iskrenost - ree Odenat borei se za vazduh.
Zenobija presretnu njegov pogled.
- Zar se ne sea da sam ti obeala istinu?
Odenat je zamiljeno posmatrae. Zenobija oseti da eli da je uhvati za
ruku, moda ak i da je poljubi. Ona, u tom trenutku, nije oseala
odbojnost ve udnu alost. I ona bi moda elela da se prepusti
67

snanom zagrljaju oveka koji je toliko voli i potuje. Ali, Kamen u

grudima joj to nije doputao.
Sa udnom nenou, ona ree:
- Odenate, srena sam to te imam. Takoe me raduje vest da e ti
Dina uskoro roditi naslednika.
Njegovo velianstvo klimnu glavom i veoma ozbiljno odgovori:
- Grei, nee mi Dina podariti sina ve ti,
Sutradan, tano u podne, saznali su za stranu vest.
Ahemu i Dina su se jo uvek odmarale kada Zenobija oseti udno
komeanje u logoru. Ona naloi jednoj robinji da ode i da se raspita za
razlog te halabuke.
Devojka se, vidno uzbuena, vrati i ree:
- Rimski Imperator je u rukama Persijanaca!
Zenobija se ukoi.
- Da li si sigurna u to to pria?
- Gospodarice, tako govore! Persijanci su ga zarobili, ponovi robinja.
Zenobija ostade, na trenutak, zaprepaena. Najzad, ona naredi:
- Brzo pozovi sve slukinje, ali bez buke.
Ona oima pokaza na Ahemu koja je spavala.
- Obui ete me, ali pazite da je ne probudite.
Robinja je zabezeknuto pogleda.
- Ali, va zavoj...
Zenobija je prstom uutka.
- Govori tiho i posluaj me.
Oslanjajui se na dve stamene robinje, sa paljivo privrenim
oklopom iznad zavoja, Zenobija napusti ator kako bi se pridruila
njegovom velianstvu.
Samo to naini nekoliko koraka, ratnici je, poput ive ograde,
okruie, oiju razrogaenih od sree i zaprepaenja. Zaue se brojni
povici.
- Alat se vratila, Alat je nepobediva!
Uprkos bolu koji joj je razdirao telo, ona namae osmeh na usta.
Oseala je, kako joj se, pri svakom koraku, nevidljive otrice zabadaju
u bok i oduzimaju dah. Ali, sada nije smela da pokae slabost.
Dok su jedni, isukanim maevima, udarali sebi o prsa, drugi su,
vrhovima strela zveckali o drvene lukove.
68

Jedino to se u optem meteu moglo razabrati, bilo je:

- Alat je sa nama! Ona je nepobediva!
Nurbel dotra, sa noem u rukama. On se progura kroz gomilu do
Zenobije.
- Zar si potpuno poludela? Tako mi svih bogova, ponovo e ti se
otvoriti rana ako odmah ne legne!
- Ne elim ponovo da sluam Ahemine prigovore. Bolje bi ti bilo da
mi pomogne da stignem do Odenatovog atora.
On izazva burne ovacije podigavi je. Krajikom oka, ona opazi
njegovu zbunjenost. Stari ratnik je nikada, na taj nain, nije dotakao.
- Ti sada nosi Alat a ne obinu enu - podseti ga ona zajedljivo.
Krei prolaz kroz gomilu, Nurbel se napravi da je nije uo. Njegovo
velianstvo ih je ve ekalo ispred konog zastora na ulasku u ator.
- Odnesi je brzo na moj leaj! - naredi Nurbelu.
Zbog njenog bledila i znoja koji izbijae na elu i usnama, Odenat
naredi da se donesu hladne obloge, vino, voni sokovi, kamilje mleko,
urme i hleb.
Nurbela iznenadi nean i nesvakidanji osmeh na grubom licu
njegovog velianstva.
- Da li je istina da je rimski Imperator apurov zarobljenik? - upita
Zenobija poto ispi vodu iz srebrnog pehara.
Nurbel joj ispria ta su doznali. Umesto da sa svojim legijama
napadne ve oslabljene Persijance, stari Avgust Valerijan je odluio da
apuru pokloni zlato. U svom neznanju, on je krenuo da mu ga lino
preda, u pratnji malobrojne strae. Persijanci su ga, bez potekoa,
zarobili.
- To je moglo da se desi samo Rimljaninu, da ne nasluti klopku, proguna Nurbel. - Prolo je njegovo vreme moi i mudrosti. On je
danas samo istroen i popustljiv starac!
- Neka mu se bogovi smiluju i podare brzu smrt - uzdahnu njegovo
velianstvo. - Ako poivi, apur bi mogao prema njemu da bude
okrutniji od hiljadu demona.
- ta ine Rimljani da oslobode Imperatora?
- Nita!
Nurbel rukom pree preko brade uz osmeh pun prezira.

69

- To su dananji Rimljani. Oni bee pred Persijancima glavom bez

obzira. Sada se povlae u Emez a apur uskoro stie u Antiohiju,
ubijajui pritom, sve koji mu se nau na putu, kako samo on to zna
kada ima slabie pred sobom! Rimljani su dobili ono to zasluuju.
Sada se ve znalo da je prokurator Makrijen, umesto da pomogne
Valerijanu, pourio da se domogne legija na Istoku kako bi se,
besramno prisvojivi titulu, proglasio za Avgusta. On je, od Antiohije
do Palmire, godinama potkradao carske trezore. Svi su sada znali
kakav je on ovek.
- Zmije, korpije, laovi, licemeri i izdajice danas ine Rim! - uzviknu
Nurbel. - Carstvo je prestaro drvo sa nagnjilim korenom i predugim
granama. Trebalo bi ga to pre iupati. emu sada nae tri uzastopne
pobede nad apurom?
Zenobija umirujue podie ruku.
- Dobijena bitka uvek vredi. Valerijan nije glupak. Upao je u zamku
zato to je verovao izdajnicima.
- ta namerava da uini? - upita Zenobija njegovo velianstvo.
Nurbel grubo odgovori umesto njega:
- emu dalje suoavanje sa Persijancima? Vratimo se u Palmiru. Tvoj
budui sin i grad te vie trebaju nego Rimljani. Uostalom, tamo e
Zenobija bre prezdraviti.
- Nurbele, mi pripadamo Rimu i ja sam lan senata.
- Izvini me, Odenate, ali tvoja noga nikada nije kroila u Rim!
- Zakleo sam se na vernost Imperatoru, i to pred bogovima! Veliki
Odenat nikada nije pogazio datu re. Ukoliko ga je apur ponizio,
imae posla sa mnom. Zar eli da, poput Rimljana, zaboravimo na
svoje obaveze?
Pridika bee otra. Nurbel, ogoren, spusti glavu. Njegovo velianstvo
se okrete ka Zenobiji.
- Nurbel je u pravu to se jedne stvari tie. Trebalo bi zavesti red u
Palmiri. Makrijenova izdaja je prevazila sve dosadanje. Prisvojivi
titulu Avgusta, Makrijen sada ima mo nad svim istonim legijama...
- Tako znai! - uzvrati Zenobija, odmah razumevi. - Upravo zbog
toga je prefekt Elije nastojao da ostane u Palmiri!
Odenat se sloi uz gorak osmeh.

70

- Da, i mi smo naseli poput starog Valerijana! Zabavljala nas je

pomisao da je prefekt isuvie slab kako bi se borio sa apurom. Ali,
njegov gospodar Makrijen je ve tada kovao zaveru.
- Zbog toga je i tvoj sin Hajran pourio da mu se pridrui im vie nije
bilo tetke Ofale da ga od tvoje srdbe brani, - prezirno proaputa
Zenobija.
Njegovo velianstvo uuta zajedno sa Nurbelom. Nije bilo potrebe za
daljom raspravom. Svaka je kockica sada bila na svom mestu.
apur je sada mogao da uniti Antiohiju, kao to Persijanci inae
obiavaju, i da se, poto najpre opljaka grad, povue sa hiljadama
robova. Uzurpatora Makrijena za to nije briga jer su svi trgovaki
putevi od kojih se bogati, slobodni. On trenutno vlada Emezom,
Egiptom i pogotovo Palmirom, zahvaljujui prefektu Eliju.
Odenat, nita manje od Zenobije i Nurbela, nije sumnjao da e se
Hajran oberuke predati Rimljanima. Tada e biti u mogunosti da
prisvoji oevu titulu koju je toliko dugo prieljkivao. Zatim e
zatvoriti kapije grada i zabranie pristup Odenatu i Zenobiji. Bie
neophodna duga opsada uz veliko razaranje grada da se on odatle
otera. Hajran je znao da njegovo velianstvo nikada ne bi prepustilo
svetogru takvog pustoenja.
- Zato su mi bogovi dodelili ovakvog sina? - zapita se iskreno
Odenat.
- Bogovi jo nisu odluili - odgovori Zenobija smeei se.
- Trebalo bi krenuti na Emez i Rimljane, a ne protiv apura i Palmire.
- Na Rimljane?
- Da, na legije uzurpatora, vae velianstvo. I sami ste rekli da su
Makrijen i njegova vojnika banda obini nitkovi! Moramo da im se
suprotstavimo pre no to jo vie ojaaju.
Nurbel prosikta:
- Nee biti nita lake nego sa Persijancima. Koliko znam, najmanje
etiri legije su se pridruile Makrijenu.
- On je kupio njihovu potinjenost ali ne i hrabrost - primeti Zenobija.
- ta vrede rei jednog lanog Avgusta pred vojskom Velikog Odenata
koji je upravo pobedio apurove oklopne konje? Uz to, njegovo
velianstvo e, pre sukoba, javno obznaniti da je i dalje veran Avgustu

71

Valerijanu a ne uzurpatoru Makrijenu. Tada e se legijski oficiri

kojima je preostalo neto asti prikloniti kralju Palmire bez borbe!
Odenat razmeni pogled sa Nurbelom, a zatim ponovo pogleda u
Zenobiju.
Zenobija nije znala da su sve legije i itav Istok uli za ime Alat.
- Vojnici se uvek dive pobedniku... i vie vole da ih takav ovek vodi!
- Sve bi to bilo izvodljivo - priznade sa tugom u glasu, Odenat - kada
Rimljani ne bi uz to znali da si povreena i da nee biti na elu moje
vojske.
- Ako ubijemo Makrijena, time neemo spreiti Hajrana da ipak
zatvori kapije grada i zabrani nam pristup - dodade Nurbel. - On je
dovoljno lud da istraje u svojoj zamisli...
- Ako je tako, onda se i Hajran i njegov prefekt varaju isto koliko i
Rimljani.
Nurbel i njegovo velianstvo, u udu, pogledae Zenobiju.
- Ti Nurbele, koliko veeras, moe da se vrati sa kamilama u
Palmiru. Ukoliko sve obavi brzo i neprimetno, bie u mogunosti da
ih iznenadi. Hajran i njegov prefekt su samo uobraene budale. Nee
se ni osvestiti, a ti e ve zauzeti grad. U meuvremenu, vae
velianstvo, mi emo krenuti na Emez. Ja nameravam da budem uz
tebe kao i u svim prethodnim bitkama.
- Ti ne misli ozbiljno! - uzviknu Odenat. - Nedelje e proi pre no to
ti bude sposobna da jae...
- Moja rana nije vana. Sada je pravi trenutak za napad.
- Nipoto! Time bih te dokrajio.
- Velianstvo, Alat mora da vodi tvoje vojnike.
- Uzmi u obzir svoju povredu, jer bi, u suprotnom, moglo da se desi da
umirua Alat stigne u Emez! Izgubiu te a uz to i bitku, jer e vojnici
pomisliti da me bogovi naputaju.
Zenobija prisloni njegovu ruku na grudi. Pri tom neobinom dodiru,
on zadrhta itavim telom.
- Imaj u mene poverenja. Ako budem morala, tih prvih dana, u
putovati kolima. Kada osvojimo Emez, imau na raspolaganju sve
vreme da se izleim.
Odenat ponovo klimnu glavom, uplaen Zenobijinom ludom
upornou. Ona se osloni na njega kako bi se uspravila.
72

- Ti e mi pomoi, kao to mi sada pomae - ree muklim glasom.

Nakon to je udahnula, ona slobodnom rukom pomilova crvenu kou
oklopa, ispod kojeg je tinjala rana.
- Kao to i sam zna, postoji jo jedan razlog za Makrijenovo
smaknue kako bi ti postao najmoniji kralj Istoka.
Odenat i Nurbel se namrtie.
- Zenobija uskoro nee moi da se bori i da nosi oklop. Porae joj
stomak. Bavie se stvaranjem novog ivota i podarie sina kralju
Palmire.
IX
SIRMIUM
Uvebanim pokretima, Julija Kordelija rasporedi tamjan po ugljevlju.
Mirisni dim pokulja iz bronzanih pehara.
Ona se licem okrete ka velikom zlatnom disku iznad oltara, a zatim,
zatvorivi oi rairi ruke. Julija nagnu unazad glavu, za koju je zlatnim
nalama bio prikaen veo. Usled naglog pokreta, njena duga seda kosa
pade niz lea. Ona ostade u tom poloaju, izvijenog tela poput luka,
nalik na savrenu statuu dobrodolice.
Svetlosni zrak se probi kroz pukotinu na vrhu svoda i obasja ivicu
diska izazvavi velianstven bljesak. On je sasvim polako obuhvatao
celu povrinu diska, zagrevajui zlato skoro do take usijanja.
Julija se ni jednog trenutka nije pomerila. Ispod prostrane svetenike
toge, nainjene od plave i zlatne svile, se naziralo njeno mravo telo.
Neprimetan dah je strujao ispod pojasa ukraenog figurama Boga
Sunca i Mitre. Na njoj su se jedino pomerale usne koje su, jedva
ujno, izgovarale molitvu namenjenu dobrodolici Sol-Inviktusa,
velikog i nepobedivog Boga Sunca.
Sunce je nezadrivo stremilo sreditu zlatnog diska. Polumrak u maloj
bazilici se polako zagrevao, oslobaajui se postepeno senki.
Klaudija je motrila na majino lice traei one znake starosti i umora
od prethodnog dana.
Da li zbog odbljeska zlata ili pak silovitog naleta snage u tom telu
izvijenom radi darivanja svome bogu, ona joj se, na njeno olakanje,
kao nekada, uini snanom i dostojnom boije panje.

73

Kada sunce bee napokon prekrilo polovinu diska, izazvavi zlatne

odbljeske po zidovima hrama, Julija se uspravi.
Ispruenih ruku, ona kao da upijae tu dragocenu i jarku svetlost.
Promuklim glasom, ona nekoliko puta izgovori ime boga. Kroz njena
zaobljena usta zatreperi zvuk, slian muzikoj noti.
- Eeeooo! Ejohojoho!
On se polako razvi i posta otriji, te se odbi o disk uz snaan eho.
Klaudija oseti talasanje u grudima i zadrhta kao nekada, kada je kao
dete prisustvovala majinom bogosluenju. Ona mu se, utrnula, skroz
prepusti. Da, njena majka je jo uvek bila u stanju da izazove pesmu
zlatnog diska!
Julija Kordelija ponovo udahnu vazduh i zapeva.
Klaudiju ponese njen glas, ispunjen senzualnim i opinjavajuim
tonovima.
- Eooo! Ejehoeheo!
Pesma se pretoi u rei, a one se stopie sa svemonim suncem.
- Gospodaru vatre! Pouj me. Svemoni boe, posluaj dah svoje
slukinje. Uzmi me, Telo vatre! Eeeooo! Lepoto svetlosti, sasluaj jad
Ulpije, ija je majaka Ulpija Krinitus, a otac Lucije Domicije
Aurelijan! O Gospodaru ara ivota, dozvoli joj sud diska.
Julija je nebrojeno puta izgovorila ovu molitvu. Zatim je, oborene
glave, pala niice, dodirujui velom i kosom tlo. U transu, ona poe
tako jako da drhti, da se, na trenutak, uini, kao da je nevidljiva ruka
trese.
Mlade sluavke prioe u polukrugu i ispruie ruke ka zlatnom disku
pevajui u glas sa Julijom. Bazilika se ispuni molitvom koja
odzvanjae na sve strane. Na glatkoj povrini diska, zatreperi sunev
zrak. Julijini trzaji se pojaae. Lice joj bee bledo, koa zategnuta i
oblivena znojem. Klaudiju raznei taj prizor, jer joj se majka uini
neobino lepom.
Iza diska se otvorie jedna vrata. Ulpija krenu za Julijinim
pomonicama. Dijadema ukraena zlatnim suncem krasila je njenu
kosu dok su joj crveni velovi u potpunosti prekrivali telo. Ona je, u
odbljesku zlata, liila na duha oblivenog krvlju. Sluavke je polegoe
na dugaku kamenu klupu u senci diska.

74

Tek tada se Julija Kordelija malo smiri. Devojke pak nastavie molitvu
sa jo veim arom.
Sunce je sada prekrivalo dve treine diska.
Uz pomo drvene kaike, svetenica zagrabi tamjan iz posude, i
razbaca ga po ugljevlju, pre no to zaobie oltar. Isprekidano
devojino disanje je pomeralo crvene velove na njenom licu. Julija
prie Ulpiji nosei u ruci no sa bronzanim seivom. Ona njime isee,
jednu po jednu, sve njene haljine.
Ulpija, prestraena, ispusti straan krik.
Ona naini pokret kao da ustaje, opirui se velikoj svetenici.
Pomonice su stajale u redu, sa obe strane kamene klupe, i pratile
svaki njen pokret. One je uhvatie za ruke i noge, priljubivi njena
lea na kamen. Odsenim pokretima, Julija, noem, otkri njene grudi,
stomak i butine. Razrogaenih oiju, uasnuta Ulpija zastenja.
Dve mlade svetenice pruie Juliji srebrni posluavnik. Nazirui na
njemu tamno ruiast polni organ bika, Klaudija zadrhta.
Poto ve stotinu puta bee izvela ovaj pokret, Julija spretno zgrabi
mrtav ud. Ona ga nadnese nad devojino telo. Zatvorivi oi, Ulpija
opet vrisnu. Najzad, svetenica poloi organ na njen stomak.
Sluavke prinesoe pehar, sa mlakom krvlju tek rtvovanog bika, u
koji Julija uroni ruke. Zatim, ona vrhovima prstiju ispusti nekoliko
kapi na Ulpijin stomak.
Ona ponovi ovaj postupak nekoliko puta koristei svoje prste kao
etkicu za iscrtavanje krstova.
- Eeooo! Eeeooo! Ejo, Gospodaru vatre i ara ivota, podari mojim
dlanovima svetlost tvog suda!
Ne obazirui se na poskakivanje devojinog stomaka, ona snano
izmasira ud bika, ija sadrina potee izmeu njenih butina.
Okrenuvi se naglo od polusvesnog tela, Julija se pridrui
pomonicama koje su upravo kroz pesmu padale u trans. Razmaknuvi
ruke, ona prisloni dlanove sa kojih se slivala krv na zlatni disk. Svi
osetie u vazduhu jak i muan miris krvi pomean sa tamjanom.
- Gospodaru vatre! Posluaj Ulpijinu molbu, o Gospodaru svetlosti,
podari joj mo da postane majka!
Julija se odmae od diska i ponovo se pridrui mladoj eni. Svetenice
joj pruie dva srebrna pehara. Prvi je u sebi imao spermu bika, dok je
75

u drugom bilo mleko junice. Ne obazirui se na pla i preklinjanja

svoje snaje, ona poe da premazuje njeno drhtavo telo.
Ritual se zavrio u trenutku kada se sunce spustilo na ivicu zlatnog
diska, i nestalo, tako brzo, kao da je zrak presekla neka nevidljiva
ruka.
Tek tada, Klaudija i njene majka primetie spoljni amor koji ispuni
prostorije hrama, Ne trepnuvi, Julija dovri ceremoniju. Pomonice
odnesoe izbezumljenu Ulpiju do bazena, iza bazilike, kako bi je
okupale i napojile ajem.
Kada se vrata zatvorie, Julija, namrtena, upita:
- ta se to napolju deava? emu tolika graja?
Devojke potrae ka ulazu u hram gde se okupljala svetina. Jedna od
njih se ubrzo vrati, izbezumljena.
- Avgust je u rukama Persijanaca! Varvari su zarobili Imperatora...
- ta to govori? - povika Klaudija uhvativi je vrsto za miicu.
- Tako priaju ljudi ispred hrama - potvrdi devojka suznih oiju. Avgust Valerijan je njihov zarobljenik jo od septembarskih ida.
Klaudija mahinalno prerauna dane i zakljui da se sve desilo uoi
AurelijanoVog odlaska iz Nikopolisa, pre neto vie od est dana. Vest
je, po svemu sudei, najpre stigla do Rima.
On mora da je ve bio upoznat sa injenicama. U stvari, bilo je pitanje
trenutka kada e itavo Rimsko carstvo doznati!
Ona potrai majin pogled. ela izboranog od umora, Julija klimnu
glavom pogodivi erkine misli.
- Bogovi odluuju - proaputa. - Sunce odluuje o vremenu a Mitra o
moi. Ljudi su samo njihovi izvrioci. To vai i za Imperatora.
Straan strah i ludilo obuze okolne gradove, sela i itavo carstvo,
nakon saznanja o zarobljavanju Avgusta Valerijana. Gomile mukaraca
i ena, kako bogatih tako i siromanih, su se uurbano tiskale ka
prepunim hramovima.
Unutar zidina se uo strahovit vapaj prisutnih kao da nisu doekali
svetlost dana. Pojedini su noktima grebali zemlju sa puta i prekrivali
se njome, drugi su pak po kuama palili prste, dok su ene, ogoljenih
prsa, ile plaui i na sav glas viui. Neki mukarci su ak, sami sebi,
upali akama kosu kao da je busenje. Rim je bio u potpunom rasulu.
Na njega se obruila kazna bogova koje su se ve dugo svi pribojavali!
76

Nita nee moi da ga zatiti od avolskog zla. Kuga, varvari i patnje

prouzrokovane glau e uskoro sve progutati. Na ulicama i u
hramovima se pojavie, ispijeni i izgrebani, proroci zla, najavljujui
skori dolazak demona i ostvarenje neverovatnih uda. Takoe su
pominjali ivotinje ljudodere, sa telom zmije i lava, ili ribe koje se
hrane ljudskim srcem i jetrom. Predskazivali su nestanak gradova pod
bujicom usijane lave i neupotrebljivost vode zbog otrovnih isparenja i
zatrovanosti.
Prestraena ovim strahotama, deca se svojim plaem pridruie ovom
stranom jadikovanju odraslih. Pojedini, u sumrak, oduzee sebi ivot.
Trudne ene su pak sve inile samo da ne rode. Najzad, pojavie se u
gradovima, povorke legionara. One su poslate da zavedu red i spree
one koji su koristili opti mete kako bi pljakali i palili gazdinstva i
skladita, a zatim igrali od sree.
im se behu malo pribrale, Julija i njene svetenice zatvorie ulaz u
Sol-Inviktus i tako spreie prodor rulje. Slukinjama bi nareeno da
nipoto ne naputaju hram. No se polako sputala ali one su imale u
rtvenim spremitima dovoljno hrane i pia da izdre opsadu od
nekoliko dana.
- Smatram da ovo stanje nee dugo potrajati - ree Julija uz umirujui
osmeh. - Ve koliko sutra, ljudi e se prizvati svesti.
Ljutita Klaudija, i dalje utei, odgovori grimasom. Istina, bilo bi
veoma neoprezno napustiti hram i otii u vilu. Ulpija je jo uvek
spavala, omamljena napitkom. Preostajalo im je samo da saekaju
novi dan i stiavanje ludila koje je vladalo gradom.
Meutim, njena nemo je bila nepodnoljiva. Zar upravo u ovom
trenutku njeno mesto nije trebalo da bude kraj Aurelijana?
Rim kao da bee poklekao pred ovom stranom veu. Kapitol i senat
su vrveli od zavera i niskih udaraca, poput crva u prezreloj voki.
Kada prvi talas iznenaenja proe - a u Rimu je zasigurno ve proao usledie rat bez milosti zarad najvie moi. Nastupie opte
krvoprolie oko Valerijanovog lovorovog venca koji je ovaj, svojom
glupou, izgubio. Cezar Galijen, njegov sin, je sigurno preuzeo svoje
ete starih poslunika, senatora i generala. Upravo sada je nastupio
onaj, od Aurelijana, toliko oekivani trenutak, da pokae svoju snagu i

77

da mu se suprotstavi. Ali, da li e on sam biti dovoljno hrabar i lukav

da to i uini?
Klaudija je mogla da rauna na Maksimovu pomo da zatiti
Aurelijana od zlokobnih radnji Galijena i njemu slinih. Ali, to nije
moglo da promeni injenicu da je njen brat nemoan poput deteta kada
su u pitanju smicalice!
Da! Ona je bila potpuno nemona! Samoj sebi je sada zamerala
dolazak u Sirmium. Uzalud je protraila dragoceno vreme na Ulpijine
detinje suze i straan prizor majine starosti!
No je ve bila poodmakla kada ene koje su dremale, na gomili
jastuka u oku bazilike, zaue glas starog nastojnika, kroz debela
vrata od drveta. Julija Kordelija koja bee budna, prva ustade. Na
njenu zapovest, sluavke podigoe teke poluge na ulazu u hram. U
pratnji tri roba koji su poput njega bili u ogrtaima sa kapuljaom,
Alkan oprezno zakorai u dvoranu. Julija ga hladno doeka, lica
nagrizenog umorom.
- Zato si, u ovakvoj noi, napustio vilu kad ja to nisam zapovedila?
Nimalo se ne uzbudivi, Alkan zabaci kapuljau.
- Zar si mislila da u te ostaviti samu u ovom ludilu? U vili je ostalo
dovoljno ljudi da je, u sluaju potrebe, odbrani. Ja sam tebi potreban
ovde.
Svetlost baklji je inila senke u hramu preteim. S polja su dopirali
strani krici, slini ivotinjskim.
Klaudija zapazi poglede pune olakanja, upuene starom Alkanu, na
licima sluavki. Uprkos poodmaklim godinama, on je jo uvek imao
monu siluetu velikog ratnika. On je bio taj koji je preneo sve svoje
vojniko znanje i umee na Aurelijana. Hrabrost mu nikad nije
nedostajala, te se stoga, i ove noi, uprkos Julijinom ponosnom stavu,
smatrao dobrodolim.
Klaudija ree:
- Majko, Alkan je u pravu. Ti e moi da se odmori do jutra jer vie
nemamo razloga za brigu.
Julija Kordelija oklevae. Najzad, u znak zahvalnosti, ona se osloni na
njegovu miicu i prisloni elo na vrsto rame. inilo se da je snaga
koju je pokazala za vreme ceremonije potpuno naputa. Poput noi,

78

crni kolutovi uokvirie joj pogled a blede usne kao da ostadoe bez
krvi.
Nekoliko puta, u toku veeri, Klaudija zapazi kako joj, as ruke, as
ramena, drhte. S vremena na vreme, ona bi se namrtila, zadravajui
dah, kao da se suoava sa stranim naletom bola.
Alkan je, bez rei, odvede u malu prostoriju za odmor, iza bazilike. Po
njegovom povratku, Klaudija upita:
- Ona je bolesna, zar ne?
Iznenadi ga grubost njenog glasa, ali on to ne pokaza. U celosti bee
usredsreen na Juliju te mu lice prekri velika tuga.
- Bolesna je ve nekoliko meseci ali ne eli da obznani. Lei se sama,
uz pomo svojih napitaka. ini se kao da joj u telu boravi zver, zbog
koje ona, iz dana u dan, sve vie slabi.
Klaudija klimnu glavom i zauta. Nakon to Alkan naloi slugama da
provere vrata, ona mu se primae.
- Ve koliko sutra, mora da nas odvede u Rim.
Alkan podie obrve.
- U Rim? Zato? Julija to sigurno ne eli. Ona mrzi glavni grad i nije
ga posetila od smrti tvoga oca!
- Aurelijan je u Rimu - odgovori Klaudija gubei strpljenje. - Danas e
se u gradu odviti sudbonosna bitka za vlast. Biu mu potrebna, a bilo
bi dobro da uz njega budu i njih dve.
Alkan ju je posmatrao kao da ga pritom ukasta svetlost u tome
ometa. Ali, on je predobro poznavao Klaudiju da bi ga ove rei
iznenadile. Ona nervozno dodade:
- Uini to za moju majku ako nee za mene. U Rimu emo pronai
lekare sposobne da je izlee. Potrebno nam je nekih desetak dana da
stignemo.
Alkan se nasmei.
- Nisi se promenila. Jo uvek si odsena i domiljata!
U njegovom glasu je bila primetna samo ironija, ni traga zameranju.
- Ali, to je dobra ideja. Bie mi zadovoljstvo da ponovo vidim
Aurelijana pre no to od njega naini Avgusta.
Pogoena njegovim reima, Klaudija pokaza rukom na zlatni disk iza
njihovih lea.

79

- Nisam ja ta koja ga eli za Avgusta, ve njegov bog. Tebi je, isto

koliko i meni, poznato majino proroanstvo.
Alkan potvrdno klimnu glavom.
- Gledaj da krenemo to pre - dodade Klaudija.
- Poslau jednog roba u vilu da nam pripremi sve to e nam, do jutra,
biti potrebno. Julija Kordelija e podneti ovaj put samo ukoliko
obezbedimo dobro vozilo.
X
PALMIRA
Korito Uadi Kubura bee tri etvrtine presuilo. Jesenje kie su bile
tako slabe da se reka pretvorila u blatnjavi crveni potok, veoma plitak,
i irok jedva est stopa.
Nurbel je, od svitanja, strpljivo ekao na obali, ispod kraljevske palate.
Tako sakriven i nepomian, u lovorovom granju, tela obmotanog u
irok mantil od zagasite vune, liio je na okolne kamene blokove
prekrivene prainom. Bilo da reka nabuja ili presui, mudrac arha je
imao obiaj da se pored nje eta, nakon svog prvog jutarnjeg obroka.
Nurbel e ga nai, ukoliko je jo uvek; u ivotu.
Napokon se sunce nadvi nad pustinjom, i obasja crvenom svetlou
kamene kupole, i krovove najviih kua. Dok je ono senilo neravnine
na stubovima i oi statua, kokoke poee glasno da kokodau a
magarci da njau. Vazduh u kome lebdee jutarnji dim sa rtvenika,
ispuni se kricima dece i povicima ena. Zau se buka tokova na
drumu koji vodi ka kapiji. Neki deaci se pojavie u koritu reke,
vukui za sobom kamile sa svojim mladim ije su noge jo uvek
drhtale.
Niko ne primeti Nurbela, niti onih dvanaestak vojnika koji bejahu
sakriveni oko njega.
Najzad se otvorie plavo crvena vrata na visokom zidu palate. Na
njima se pojavi vitka arhina prilika sa tapom u ruci. Nurbel opazi
jednog vojnika i, na trenutak pomisli da e krenuti za starcem. Ali,
arha podignu ruku, krenuvi stazom koja vodi ka reci. Vrata se za
njim zatvorie.

80

Nurbel, ne ustajui, saeka da mu se on sasvim priblii kako bi ga

dozvao. Starac poskoi i s nevericom osmotri nebo kao da trai
demona.
- To sam ja, Nurbel. Nemoj gledati nebo ve pogledaj u zemlju.
Nurbel malo smae kapuljau kako bi mu pokazao lice. arha, od
uzbuenja, ispusti mali krik.
- Ah, Nurbele! Zamalo da te ne prepoznam!
- Doi arha, i sedi kraj mene - naredi Nurbel tiho. - Ne smemo da
privlaimo panju.
Starac baci izbezumljen pogled oko sebe.
- Da sednem na zemlju, gospodaru? Neka me bogovi toga potede jer
ne bih bio u stanju da ustanem.
- Ne zanovetaj toliko. Pomoi u ti. Potreban si mi.
arha gunajui ipak poslua. Veoma oprezno, naslanjajui se na svoj
tap kako bi odrao ravnoteu, on spusti svoje mravo telo na jedan
kamen.
- Kako ovde stoje stvari? - upita nestrpljivo Nurbel.
- Loe! Jako loe! Njegovo velianstvo nije nikada trebalo da poveri
dvor i grad tom rimskom prefektu!
On odmahnu glavom uz pogled pun zameranja, te dodade, uplaenim
glasom:
- Gospodaru, da li je istina ono to se pria?
- ta se to pria?
- Pria se da je Odenatova supruga podlegla povredama usled
ranjavanja kopljem!
- Smiri se, to nije istina. Zenobija je iva. Persijanac ju je samo
okrznuo kopljem. Jo nije dolo vreme da nas Alat napusti.
- Ah!
Napuenih usana, starac razneeno i sa olakanjem ree:
- Ti je takoe zove Alat? Zna li da su ovdanji Balaminovi svestenici
odluili da toj boginji podignu hram u okviru postojeeg zdanja?
Tvrde da je Alat mlaa Balaminova sestra.
- To ih nije spreilo da ipak raire vest o njenoj smrti.
- Nurbele, za to je kriv Elije, Rimljanin i, naalost - ree posle krae
utnje - sin njegovog velianstva. Hajran je uvek protivreio ocu.
Trebalo je da ga uje kako jadikuje, po njegovom povratku u grad,
81

nakon Ofaline smrti. Svima koji su mu tada dolazili u posetu, priao je

istu priu: "Zenobija ju je zaklala. Na njenim rukama je tetkina krv, a
mom ocu to nimalo ne smeta!"
arha, iz prikrajka, baci pogled na Nurbela, nadajui se podrci.
Nurbel pak samo upita:
- Da li se takoe pominje zarobljavanje Imperatora Valerijana od
strane Persijanaca?
- Da, i o tome se pria. Da li je to istina?
- Jeste. Rimljanin se poneo kao pti pred makom!
Na trenutak, obojica ostadoe zamiljeni. Upirui vrhom tapa na grad,
arha nastavi sa priom:
- Zna li kako stoje stvari u Palmiri? Koliko usta, toliko naklapanja.
as se prialo da su njegovo velianstvo i Zenobija pobedili
Persijance, a as da nisu. Sada tvrde da je Zenobija mrtva i da je apur
zavladao Antiohijom! Ali Nurbele, ova govorkanja nisu nita u
poreenju sa Hajranovim izdajstvom. Ne proe ni dan a da ne blati
oevo ime, ak i ovde, u njegovoj palati!
- Zbog toga sam upravo i doao - prosikta Nurbel kroz zube. - Ispriaj
mi sve jasno, i po redu.
Pria bee prosta i bez iznenaenja. Lana vest o Zenobijinoj smrti se
rairila poput kuge, bacivi u zapeak otmicu Avgusta Valerijana i
izdajstvo prokuratora Makrijena. Grad je jecao, a hramovi su bili
prepuni.
Potpirujui strah i podupirui neistine, prefekt Elije je, u jednom
trenutku, javno obznanio da preuzima vlast i odbranu Palmire u svoje
ruke.
- Nakon toga me je Hajran prisilio da primim tog Rimljanina u palatu.
Neka mi bogovi oproste zbog onoga to sam video, gospodaru
Nurbele! Hajran je zagrlio prefekta kao da grli svoju enu nakon lova.
Preutao bih ostalo, ako mi dozvoli.
- Da li jo uvek borave u palati?
- Naravno. Rimljanin se ponaa kao u svojoj kui, i izdaje nareenja
kao da je u njoj roen.
- Da li je Hajran neto objavio?
Brada starog mudraca se zatrese od gaenja i besa.

82

- Tako mi mog dobrog glasa, jeste. Trebalo je da me te rei ubiju.

Bogovi nam ne pomau u starosti.
- ta je rekao?
- Da je apur pobedio njegovo velianstvo i Zenobiju i da je Veliki
Odenat priznao da je kraljica lagala obeavajui svima pobedu nad
Persijancima. Zbog toga su je bogovi kaznili smru i ostavili nasred
bojnog polja u Sizogodonu.
Stareve oi behu vlane od stida. Jedva je disao, oseajui da ga i
same rei kvare. Nurbel nestrpljivo odmahnu rukom.
- arha, nemoj aliti. Da kojim sluajem nisi posluao nareenje,
prefekt bi ti oduzeo ivot. Slobodno nastavi, nemam puno vremena.
- Novi rimski Avgust je dodelio Hajranu titulu princa Palmire i
rimskog senatora, koja je pripadala i njegovom ocu. Prefekt Elije se
proglasio jedinim voom legije i vojske u Palmiri.
Straan osmeh se pojavi na Nurbelovim usnama.
- Kakva drskost! Da li ima vojnika u palati?
- Dvadesetak. Prefektova straa i dva centuriona.
- Da li zna gde se nalaze?
- Kako bih mogao da ne znam? epure se u prostorijama njegovog
velianstva, arogantni i neutivi!
- Dobro.
- ta e da uini?
- Da ih ubijem.
- Zar potpuno sam?
- Ja nisam sam, stare. Oprezno e me uvesti u palatu u pratnji
nekoliko vojnika. Dolo je vreme da se osveti za ponienja koja ti je
naneo Rimljanin. Sada e, prijatelju, moi da pokae, njegovom
velianstvu i Zenobiji, ta zaista osea.
arhanovo lice se ozari. On u trenutku povrati deset godina ivota.
- Gospodaru, uiniu sve, ama ba sve to eli!
Dva legionara su se etala alei se. Ni jedan nije nosio kacigu na
glavi. Preko tunike im je bio prebaen samo tanak pancir. Na levoj
strani remena su nosili kratak no, a sa desne, ma sa dve otrice. Pri
svakom koraku, uo se zveket posrebrenih konih traka koje su im
titile meunoje. Njihov smeh je odzvanjao pod svodom galerije koja
je povezivala sobe sluinadi sa odajama njegovog velianstva.
83

Sa druge strane zida su se uli glasovi i zvuk vode iz privatnog

Odenatovog vrta. Zaue smeh, neto viih nota. Nurbel prepoznade
Hajranov glas.
Oni se, jo malo, strpee, saekavi da legionari naprave polukrug, sa
druge strane galerije. Tri ratnika su mu stajala iza lea, tik uz stubove.
Jo etvorica su se rasporedila u okolne sobe. Svaki je imao po jedan
dugaak luk, zastraujui u borbi izbliza.
Kada Rimljani dopree do sredita galerije, Nurbel dade znak. Zau se
dupla vibracija, jedva neto jaa od zvuka koji isputaju golubice pri
poletanju. Legionari se zaustavie, teturajui se. Istim pokretom, oni
prinesoe ruku svom vratu, odakle su, sa obe strane, virile debele, ali
kratke strele.
Nurbelovi ratnici iskoie iz soba drei u akama otrice noeva.
Nisu morali da ih upotrebe. Legionarima krenu krv na usta te se
stropotae. Palmirci ih, ve mrtve, na vreme, prihvatie, kako bi ih
neujno spustili na zemlju.
Jednim pokretom, Nurbel zapovedi da ih prenesu u sobe. Zatim sa
ostalima potra ka vratima koja su vodila u Odenatov vrt.
U njemu je sada bio razapet ator, sa poljskim krevetom, tabureom na
rasklapanje i stolom. Na krevetu je leala kaciga, popreno ukraena
ubom legionara, i teak oklop nainjen od srebra i bronze. Rimljanin
je, u obinoj togi, stajao pored stola i razmotavao svitak hartije. Strela
ga pogodi u srce, i usmrti, pre no to uvide opasnost.
Ratnici ga hitro poloie na krevet, i namestie ga tako, da svi misle da
spava.
- Sakrijte se iza atora, - naredi apatom Nurbel.
Sada su morali da saekaju starca. Sa druge strane palate, jo dve
grupe ratnika su dobile zadatak da uklone straare pod zidovima.
arha je, ne izazivajui sumnju, bio u mogunosti to da proveri, kako
bi, zatim, otvorio vrata vrta.
On se ubrzo pojavi. Nurbel nije pamtio kada ga je poslednji put video
da tako ivo trka ne oslanjajui se na tap. On podie prste.
- Obavljeno je, gospodaru. Sedam pogubljenih Rimljana. Preostaje
nam straa na ulaznim vratima i ona uz prefekta.
- Koliko ih je ukupno?
- estoro, raunajui i samog prefekta.
84

Nurbel zadovoljno klimnu glavom dok je arha upirao tapom na

drugu stranu zida.
- Svi se kupaju zajedno sa Hajranom.
- Zar Hajran ima strau?
arha slee ramenima.
- Uz njega su oni koji ga obino prate.
- Savreno! Vrati se do ulaznih vrata i reci im da mora neto da
objavi. Zatim ih irom otvori i nemoj brinuti. Dve stotine Odenatovih
ratnika te eka sa druge strane!
Jednim udarcem ramena, Nurbel odvali arke na vratima. Zaue se
povici i, odmah zatim, zauujua tiina.
Rimljani su bili grupisani du ive ograde, dok se desetak robova
uurbano guralo oko kamenog stola. U pratnji jednog snanog
Rimljanina, Hajran i Elije su goli gackali po bazenu. Udmah iza njih,
mala grupa mukaraca se, odevena u suknjice, bavila borilakim
vetinama.
Elije se prvi osvesti. On pozva straare, ali samo to njegove rei
utihnue, dva legionara padoe mrtva. Trei se ak osmeli da potri ka
suprotnim vratima kako bi javio ostalima. U tome ga sprei strela koja
mu probode bedro te on, poput zeca, pade pred nogama uasnutih
robova.
Hajranovi drugovi zakretae. Nurbel zapovedi robovima da legnu pod
sto i da se odatle ne pomeraju. On sam skoi u bazen. Dohvativi
gladijatora za kosu, on mu prereza grkljan jednim potezom noa. Krv,
u mlazu, zapljusnu Odenatovog sina koji zaplaka, uasnut.
- Ovo je poruka njegovog velianstva upuena onima koji su mislili da
mogu da ga izdaju.
Iza njega su stajali vojnici drei strele i maeve na grudima.
- Nurbele - jedva izree Hajran - ti vie nema nikakvu mo ovde! Zar
ne zna da moj otac vie nije kralj Palmire?
- Uuti, nesrenie! Nisi dostojan ak ni da izgovori moje ime!
Hajran se baci na njega, urlajui od besa. Nurbel izbegnu udarac, ali
mu, odmah zatim, snano uzvrati, udarivi ga drkom maa u grudi.
Hajran se, uz straan krik, zatetura, pade u zakrvavljenu vodu, te se
skoro udavi.

85

Ne obraajui vie panju na njega, Nurbel krenu ka Eliju. Da je

prefekt, kojim sluajem, imao pri sebi neko oruje, sigurno bi bio
zapoeo borbu. Nurbel nije sumnjao da je opasniji od sina njegovog
velianstva, ali sada je bio potpuno nag i jedino oruje koje je imao
bee srdba u oima.
On se odmae nekoliko koraka dok je u pozadini odzvanjao zvuk roga.
Palmirski ratnici su upravo zauzimali palatu. arha je dobro obavio
svoj zadatak.
Ruan osmeh, pun prezira i oholosti, razvue prefektove usne.
- Ako me dotakne - zapreti on pogledavi Nurbela - moja legija e
unititi Palmiru!
Nurbel se glasno nasmeja.
- Tvoja legija? Prefekte, ne raunaj previe na nju! Ona je pritvorena u
logoru i uvana od mojih strelaca. Tvoji legionari bi mogli da te se
odreknu kada uju da je Zenobija ipak iva i da je upravo krenula na
Makrijena uzurpatora.
Elije napokon shvati situaciju. On baci pogled pun nesigurnosti na
svoje prijatelje koje su uvali Nurbelovi vojnici. Hajran je, sa druge
strane bazena, sedeo u vodi kukajui.
- Prefekte, pogreio si. Velikog Odenata ne moe tako lako pobediti, izjavi Nurbel ledenim glasom.
Bledog lica i drhtei, Elije uzviknu:
- Nee se usuditi! Ja predstavljam Rim! Avgust me je proglasio...
- uti, ti si niko i nita.
Otrica noa zapara vazduh poput bia. Zatim se zau neobian zvuk
usled kidanja kostiju i koe. Hajran jauknu. Elije se, jo trenutak,
zadra na nogama. Nurbel se primae izbezumljenom licu na kome su
jo samo oi davale znake ivota.
- Kada stigne pred svoje bogove, seti se da te je tamo poslala Alat...
Vrhom noa, on mu zada jedan silovit udarac koji uini da se
prefektova glava zatetura pre no to samo telo pade. Zatim se Nurbel
okrete ka Hajranu, kome se, usled panike, lepo lice potpuno iskrivi.
Nurbel se grohotom nasmeja.
- Zahvali se ocu, smrdljiva hijeno, to sam te ostavio u ivotu.
Pre no to pade mrak, Nurbel izae pred palmirsku legiju, okupljenu u
logoru, na zapadnoj strani grada. On se smesti na stepenitu
86

Jupiterovog hrama, odakle je prefekt Elije obiavao da izdaje

nareenja. Svuda unaokolo su, na novosagraenim zidinama, stajali
palmirski strelci, drei legionare na nianu.
Vladala je takva tiina, da se ulo kreketanje aba u vodama Uadi
Kubura. Od obinog desetara do tribuna, svi bejahu podigli pogled ka
Nurbelu.
On je, najpre, u potpunoj tiini, uzvratio Rimljanima pogled, a zatim,
dao znak da mu se pridrui jedan od legionara.
Taj ovek je bio hrapavog lica i sa potpuno sedom bradom. Njega je,
od sandala do kacige koju je krasila perjanica sa crnim perukama,
prekrivala praina. On podie, iznad glave, dugako crveno koplje, na
ijem vrhu bee prikazan orao koji polee. Zau se amor u redovima.
Svi bejahu prepoznali jednu od oznaka novog Avgusta, Makrijena.
- Ja, Avalije Lilen, legionar III legije Partika, poslat sam iz grada
Emeza, kao glasnik Velikog Odenata, kralja Palmire.
amor se, na ove rei, udvostrui. Nurbel, jednim pokretom ruke, opet
uspostavi tiinu. Poloivi skupljenu pesnicu na grudi, vojnik, na sav
glas, povika:
- Kralj Palmire, graanin i senator Carstva, Veliki Odenat, se pojavio
sa svojom vojskom pred kapijama Emeza. Legije koje su drale grad,
III Partika, VI Ferata i II Flavia Firma, su odbile da se upuste u borbu
jer su u njemu prepoznale prijatelja Rima i naeg zarobljenog vladara,
Avgusta Valerijana. Saznavi za Odenatovu opsadu grada, uzurpator
titule imperatora, prokurator Makrijen, napusti Emez. Supruga Velikog
Odenata, kraljica Zenobija, prva ue u grad predvodei hiljadu
strelaca. Prefekti su se odrekli zakletve poloene izdajniku Makrijenu,
da bi se, neto kasnije, na oltaru rimskih bogova, zakleli na vernost
njegovom velianstvu Odenatu, spasitelju Istoka i Rima, i obeali da
e se boriti na strani njegove vojske dok ne pobede Persijanca apura i
oslobode svog Avgusta Valerijana.
Legionar se zaustavi da udahne vazduh i da osmotri hiljade lica
okrenutih ka njemu. Svi oni bejahu nepomini i nemi usled
zaprepaenja.
Nurbel podie ma iznad glave i pokaza na palmirske strelce po
zidinama logora. Zatim ree promuklim glasom:

87

- Ovi ratnici su u tri navrata pobedili apura dok se va prefekt

izleavao u palati njegovog velianstva! Kraljica Palmire nas je vodila
u pobedu i tri puta je apur pred nama utekao. Za to vreme, Makrijen
je izdao vaeg Imperatora i dograbio njegov lovorov venac. Elije ga je
u svemu kukaviki podrao i ponizio vas. Neka vas ne napusti elja za
borbom i pobedom jer e vam, u suprotnom, vai bogovi okrenuti lea
i napustiti. Legionari, veeras morate odluiti da li da se pridruite
Odenatovoj vojsci i borite protiv Persijanaca ili pak da umrete.
Tiina jo malo potraja. Vojnici su vie posmatrali strelce na zidinama
nego Nurbela. Meu starijim i iskusnijim oficirima sigurno je bilo i
onih koji su posumnjali da se Odenatov general preterano hvalie.
Iako brojni i izuzetno veti, palmirskim strelcima ne bi bilo nimalo
lako da obave masakr koji je Nurbel tako olako obeao. Nakon prvog
napada, u etama bi preostalo dovoljno legionara spremnih za ponovni
okraj. Meutim, prvi centurion istupi sa isukanim maem i uzviknu:
- ivela crvena boginja! ivela Alat! iveo Valerijan!
Nurbel, klimnuvi glavom, otpozdravi. I ovi vojnici su ve znali za
njeno ime.
U podzemnim hodnicima ispod palate, straari otvorie vrata na maloj
prostoriji koja je sluila kao zatvor. Sklupan i, jo uvek, potpuno nag,
ruku i nogu zarobljenih u okove, Hajran podie izbezumljen pogled.
Kada opazi Nurbela, usne mu zadrhtae zbog uvreda koje vie nije
imao snage da izgovori.
Nurbel izvadi bode iz korica, te ga prisloni na elo zarobljenika.
- Njegovo velianstvo grei jer ne eli da te ubijem. Meutim, to se
radi kada su u pitanju zle i bolesne ivotinje.
On dade znak uvaru da ga oslobodi okova. Utom se pojavi arha, u
pratnji robova koji su nosili odeu.
Dok su mu pomagali da se pridigne i da obue tuniku, arha alosno
uzdahnu.
- Ah! Ja ga ipak poznajem od roenja.
- Takoe - odgovori odseno Nurbel. - I nikada mi zbog toga nije bilo
milo.
Neto kasnije, Hajrana gurnue u tajni podzemni hodnik koji se
zavravao nedaleko od zidina grada. Prolaz je bio toliki da je kroz

88

njega moglo da proe magare. U njemu je bilo tako mrano da se

jedva videlo ak i uz svetlost baklji.
Oni prooe kroz jednu ili dve prostorije prepune korpi i velikih
upova iji su se obrisi jedva raspoznavali. Odjednom, Hajran zaurla i
pokua silovito da se otrgne straarima koji zatim bejahu primorani da
mu stave kone poveze na ruke. Njegovi se povici i srdba uskoro
pretoie u pla propraen alosnim arhanovim uzdahom.
Pri slaboj svetlosti baklji, ugledae ispred sebe, na gomili, tela
Hajranovih drugova, uhvaenih tog jutra u vrtu.
Nurbel se primae Hajranu i uhvati ga elinim stiskom za vrat.
Priljubivi usta uz njegovo uvo, on proaputa:
- Sauvaj ih u seanju, nedostojni sine, jer oni nee pred bogove.
Obeavam ti da e ovde istrunuti. Dugo sam ekao na ovaj trenutak da
kaznim sve one koji misle da mogu nekanjeno da poniavaju svog
gospodara i da tebe smatraju za kralja!
- Ubiu te - jedva izgovori Hajran kroz suze. - Ubiu te!
Sklonivi ruku sa njegovog vrata, Nurbel ga zajedljivo potapa po
obrazu.
- Da bi to uinio, mora biti mnogo hrabriji i lukaviji nego to si sad!
- Ubiu i oca, i nju. Ubiu ih oboje! - odbrusi Hajran tako glasno da su
se zidovi zatresli u pomrini.
Nurbel mu ne odgovori. Udarivi ga bodeom u bedra, on ga prisili da
pree preko gomile leeva. arha je protestujui, iao odmah za njima.
Straari su, na njegov zahtev, morali da mu olakaju prolaz mimo
leeva.
Kada su napokon proli kroz jedna niska ali pozamana vrata koja su
bila useena u steni prekriveno; akacijama, naglo ih zaseni bljesak
sunca. im su se obreli na otvorenom, ne ekajui uputstva, straari
odvukoe Hajrana do jedne kamile i oslobodie ga okova.
Nurbel ga je posmatrao dok je uzjahivao ivotinju i prekrivao glavu
dugakom tkaninom okaenom o pojas. Samo mu dobaci:
- Na raspolaganju ti je utura sa vodom za dva dana. Smatram da e ti
toliko vremena trebati da mi se izgubi iz vida.
Bez rei, Hajran sede na prostirku koja je prekrivala kamilinu grbu.
Jednim udarcem pete u vrat, on je natera da nevoljno ustane.

89

- Upamti Hajrane, ako se samo priblii Zenobiji, zavrie sa svojim

prijateljima u podzemlju - dodade jo Nurbel. - Bogovi su mi svedoci.
Hajran ga i ne pogleda. On potera kamilu u kas, po isuenom koritu
Uadi Kubura, kreui se ka zapadu i dolini grobnica odakle se
prostirao put za Emez.
Dok je polako nestajao, u senci starog tamarisa, arha prekorno
promrmlja:
- Zar su tolika ubistva bila neophodna? On se i bez toga tebe plai!
Na Nurbelovom licu zasija leden osmeh.
- Ja znam da prepoznam akala kada ga sretnem, mudrae. Ovaj nikad
nee prestati da ujeda. Bogovi su mu dodelili neistu krv. Jo jednom
ti ponavljam arha: Odenat grei kada ga ostavlja u ivotu.

Drugi deo
La
261. godina posle Hrista
XI
RIM
- Doveo sam najbolje lekare - ree Pulinije apatom. - Odmah su se
odazvali svi koji su bili slobodni.
Njih etvoro je kruilo oko postelje Julije Kordelije. Iza njih su se
uurbano gurali robovi apotekari i sluavke koje su palile lampe. Iako
je bilo oko podneva, svetlost sivog dana kao da i nije prodirala u sobu.
Prvi nalet zime bee preplavio Rim upornom kiom.
- Veoma sam ti zahvalan - proaputa Aurelijan. Ne znam kako da ti se
oduim.
Govorio je mahinalno, i jedva da je primeivao stisak Pulinijeve ruke,
dok ga je stari sekretar senata, zauvek veran Avgustu Valerijanu,
ubedivao u svoje bezgranino prijateljstvo.
On jednostavno ne mogae da odvoji oi od majke, jer ga je sam
prizor alostio i zbunjivao istovremeno.
Kada je Julija Kordelija stigla u Rim, njega je strano iznenadila
majina oronulost. Naterao je sebe da poveruje da je to posledica
90

dugog i napornog puta od Sirmiuma, iako mu je Klaudija, bez

ustezanja, najavila: "Naa majka umire. Izjeda je bolest. Svaki novi
dan je za nju dodatna patnja."
Na putu, Alkan je nekoliko puta bio primoran da zaustavi koije kako
bi joj olakao patnje. Sreom, ta velika putna kola koja su vukli
volovi, behu opremljena sa dva udobna leaja, te dvostrukim
pregradama i zastorima, tako da im kia i vetar koji su neumoljivo
divljali poluostrvom, nita nisu mogli. Svaki put, kada bi se u toku
noi ili dana odmorila, Juliji bi bilo mnogo bolje.
Uprkos svemu, ona je bivala sve slabija i na njoj su se, iz dana u dan,
sve vie videle posledice opake bolesti.
Kada stigoe u Rim, ona zamaskira svoju slabost to je bolje mogla.
Pred Aurelijanom je, uprkos oiglednim injenicama, tvrdila da se
odlino osea i da je njen umor samo posledica dugog putovanja.
Otila je da prinese rtve i popije ajeve u hram Dobre Boginje odakle
se vratila dobro raspoloena.
Aurelijan samog sebe ubedi da Klaudija, kao mnogo puta do tada,
preteruje. Njemu je odgovaralo da u to veruje jer su mu dani i ovako
bili prekratki zbog brojnih obaveza i briga.
Otmica Avgusta Valerijana bee izazvala veliku pometnju u Suburu i
Forumu. Zasedanja senata postadoe potpuno besmislena jer su se
uglavnom zavravala bunom i haotinom raspravom. Najvie su se
isticale pristalice Cezara Galijena koje su arko elele da se domognu
moi. Oni su nedelju dana ranije, poto su razglasili da sin preuzima
oevu dunost, urno istrali van sale, na sav glas uzvikujui svoju
podrku, da bi nakon toga slavili Galijenovo ime na stepenitu
Jupiterovog hrama.
- Cezar Avgust! iveo Cezar Avgust Galijen! Neka ga bogovi obaspu
radou!
Naravno, sve je bilo potpuno protivzakonito. Razoarana, jedna grupa
senatora i oficira se okupi, videvi u Aurelijanu oveka koji moe da
sprei tu Galijenovu nezasitost. Jedino on, veliki voa Aurelijan,
najvei i najhrabriji ratnik Rima bi mogao da povrati ast Rimskom
carstvu, ukoliko oslobodi zarobljenog Avgusta.

91

Od tog trenutka im je bio neophodan. Zvali su ga, kad god bi im palo

na pamet, da rei neko sueljavanje koje, iako je godilo njegovom
ponosu, nije bilo niti mudro niti u potpunosti ispravno.
Povrh svega, kao da ovo ve nije bilo previe, Ulpija ga je, svojim
ponaanjem, zbunjivala i to u onim asovima koji su mu preostajali za
odmor.
Od kada se bee vratila u Rim sa Klaudijom i Julijom Kordelijom,
zahvatila ju je neka neobjanjiva upornost i domiljatost Noi su
provodili pre kao strasni ljubavnici nego kao brani par eljan odmora.
Aurelijan vie nije sumnjao da je Klaudija vinovnik tog iznenadnog
erotskog naboja. On Ulpiji bee popustio taj prvi put. Sa malice
gaenja, on prihvati ta nova pravila koja ga privukoe, vie no to je
eleo samom sebi da prizna. Uprkos svojim predubeenjima, on otkri
da ga to nametanje odnosa veoma uzbuuje. Zamerao je sebi na tome
to ne moe da dokui razlog takvog ponaanja, mada je u isto vreme
oseao da postaje pred njom sve nemoniji. Ulpija mu je postala
potpuno strana. Iz nje je, poput izvora koji se preliva, izbijala takva
nenost koju on nikada do tada ne bee osetio. Ona se sada potpuno
razlikovala od one ene koja mu se do tada zbunjeno predavala u
branom leaju.
Istina je bila da on, izuzev zahtevne Klaudije, nije poznavao mnogo
ena!
Usred te pometnje, on primi srdanu poruku od prvog sekretara senata,
Pulinija.
"Lucije Aurelijane, budi uveren u moje iskreno prijateljstvo. Ti me ne
poznaje, ali u mojim uima jo uvek odzvanja oinska ljubav naeg
dragog i neprealjenog Avgusta Valerijana. Neka ga bogovi spase u
ovom stranom asu!
Ti zna da sam ja bio i jo uvek sam njegov najverniji prijatelj. Tog
stranog jutra sam takoe bio s njim kada je odluio aa napusti Edesu
kako bi se susreo sa prevarantom apurom.
Skoro sam se vratio u Rim. Ja elim i dunost mi je da ti priam o
Avgustu i stanju u carstvu jer znam da ti je podjednako stalo i do
jednog i do drugog.
Predlaem da nasamo popriamo o svemu, u mojoj kui, na brdu
Opius, koja potpuno odgovara svrsi. Sutra, oko etiri asa, jedan od
92

mojih robova e doi kod tebe po odgovor i da te povede, ukoliko

pristane. Iskreno se nadam da e mi bogovi usliiti elju."
Ali, tog jutra, dok se Aurelijan po prvi put pozdravljao sa Hinijem,
dotra za njim jedan izbezumljen rob kako bi mu preneo lou vest.
Julija Kordelija se onesvestila dok je prinosila rtve u Minervinom
hramu. Svetenici se nisu usudili da je pomere plaei se da je to
opomena same boginje. Alkan, koji ju je pratio, sada je besneo
zahtevajui da je podignu sa plonika i prenesu na udoban leaj.
Ne oklevajui i, budui da mu se kua nalazila u neposrednoj blizini,
Pulinije ponudi svoju pomo, sluge i sobe.
U trenutku, Aurelijan jedva da prepoznade majino lice usred
uskovitlanih lekarskih toga.
Ona se osvesti, nakon nekog vremena, mravija no ikada, koe ute,
hrapave i jedva prevuene preko eonih kostiju. Ona leae na
jastucima, kose razbacane i ulepljene znojem i prainom koju bee, pri
padu, pokupila sa plonika.
S vremena na vreme bi se, ispod pokrivaa, koje bejahu doneli u
velikom broju, nazirali trzaji njenog mravog tela, tako nagli i siloviti,
da se inilo kao da je u krevetu sa njom zver koja je, iz prikrajka,
napada. Pri svakom novom talasu bola, Juliji bi preostalo sve manje
snage da se dalje bori. Tada bi joj se lice strano krivilo, nemono da
prikrije patnju. Meutim, ni jednom ne zaue jauk. Nakon krae
borbe, ona bi se ukoila, sa oima potpuno uvuenim u duplje, kao da
dotie smrt.
Lekari su se uno raspravljali. Najstariji od njih bee izleio ranu
Avgusta Valerijana i pomogao mnogim uvenim senatorima. Tvrdio je
da neka vrsta ivotinje izjeda njeno telo.
- Pronaimo ta to ova bolest najvie voli da jede. Tada emo moi da
je, na miru, nahranimo kako bi, jednom sita, bolest sama napustila
telo.
On joj je postavljao brojna pitanja. Boli li je vie pri uzimanju ove ili
one hrane? Ujutru ili uvee? Kada je gladna ili kada je sita? A
tenosti? ta se deava sa njenom naravi? A kada je u pitanju voe?
Ona vie nije odgovarala. Trudila se da doe do vazduha. Njegove
kolege iskoristie trenutak kako bi raspravljali o nekoj novoj teoriji.
Sloie se da ona nije u duhu medicine i da uz to niie ni delotvorna.
93

Jedan je predlagao hirurki zahvat koji bi jedini otkrio ta se to zaista

deava u telu. Drugi je pominjao toplu kupku sa travkama, kozjim
izmetom i sumporom. Trei je pak tvrdio da mu je sluaj dobro
poznat.
- Ovu bolest moemo povezati sa Teofrastovim i Olugelovim aavim
kugama. One se moraju leiti veoma paljivo. Radi se na otkrivanju
povezanosti obolelih organa i bolesnikove due. Jedan od najboljih
naina da se to postigne je muziciranje tik uz bolesnika. U ovom
sluaju, ja bih preporuio ba frulu i nepromenljiv ritam pri kome se
naizmenino smenjuju tri niska i jedan visoki ton.
On sam pokaza kako bi trebalo da zvue ti isceljujui zvuci. Opet
otpoe glasna rasprava i gomila pitanja se obrui na Juliju Kordeliju.
Dok su joj pritiskali stomak, grudi i butine, ona se iznenada povrati i
odgurnu muitelje. Zapovednim glasom velike svetenice, ona izjavi:
- I bogovi i ja znamo ta mi je! Vreme mi je da umrem. Telo mi se
istroilo primajui snagu Sol-Inviktusa.
Ona pokua da se osmehne. Meutim, lekari nastavie sa priom. ta
Julija eli da im kae? Kako i kada joj se to deava? Da li se radi o
dodiru ili hrani? Da li je u pitanju tenost ili posebna vrsta ugoaja?
Da li ga je osetila? Koliko jako? Da li zna kada je roena? Dan, as i
poloaj meseca u trenutku njenog roenja bi sigurno pridoneli
tanosti?
Julija Kordelija ih preklinjae pogledom da prestanu. Aurelijan nije
bio u stanju da se pomeri niti da progovori. U trenutku ga tre Alkanov
glas iz pozadine.
- Zato ne kae tim budalama da je ostave na miru? Oni jedino u
stanju da je ugue suvinim reima.
Stari nastojnik bee crven od besa. On jo dodade:
- Bilo koja sluavka bi mogla da joj olaka muke sa napitkom protiv
bolova koji e bar uiniti da na kratko zaspi. Paulinije se sloi sa njim
alosno uzdahnuvi.
- Bojim se da je tvoj nastojnik u pravu. Mislio sam da dobro inim
pozvavi ih. Uz lekare nekako postoji nada, a ovi nisu najgori, veruj
mi. Ali, oni su samo lekari!
Ne saekavi dodatno odobrenje, Alkan se sjuri ka Julijinoj postelji.
Tri pokreta i jedno usmeno obrazloenje bejahu dovoljni da se soba
94

isprazni. Doktori se naoe u udu. Poee da se ale tek kada se za

njima zalupie vrata. Meutim, njihov bes izazva takvu dreku, da
Pulinije bi primoran da im se pridrui kako bi ih smirio.
Julija uputi Alkanu osmeh pun nene zahvalnosti. To krivljenje
majinog lica podseti Aurelijana na agonino rzanje konja pred smrt.
Umesto da ga raalosti, taj osmeh ga ostavi potpuno ravnodunim.
Obuze ga talas stida. On se priseti Klaudijine hladne pribranosti kada
ga je izvetavala o majinoj bolesti.
Zar su njih dvoje u toj meri slini i bezoseajni?
On se primora da prie leaju. Julija Klaudija podie ka njemu ruku.
On je neveto prihvati dok ga je ona privlaila postelji.
- Poznata mi je odbojnost koju osea - ree ona neno. Aurelijan
htede da se usprotivi, ali ona ga jednim pogledom sprei.
- Sine, nemoj sebi da zamera i ne zameraj Klaudiji. Sve je u redu.
Tako treba da bude. Moja smrt ne sme da utie na vau snagu. Tako
ele bogovi.
Ona, na trenutak, zauta, da udahne vazduh. Alkan se primae sa
vruim i mirisnim napitkom. U Julijinim oima zatreperi nenost.
- Alkan mi prua svu nenost koja mi je potrebna. On to ini ve dugo.
Bez njegovih ruku i ljubavi ja nikada ne bih postala velika sirmiumska
svetenica.
Ostarelo nastojnikovo lice obli rumen. On ne mogadne a da joj ne
uputi pogled pun prekora jer je to bila tajna koju je, poput dragog
kamena, eleo da sauva samo za sebe.
Aurelijan klimnu glavom i pritisnu njene prste na grudi,
- Znam, majko.
- Zar si znao? - proguna Alkan. - Da li ti je Klaudija rekla?
- To sada nije vano - odgovori Aurelijan ne skreui pogleled sa
Julije. - Moja majka odlino zna ta joj je initi sa duom i srcem. I
sam otac je to poeleo na samrti.
Usledila je neprijatna tiina. Alkan je sve vreme nastojao da Julija
popije svoj napitak ali, ona ga odgurnu.
- U pravu si Aurelijane. Sve to nije vano. Sluaj Klaudiju jer je ona
poput mene: boije seme za ostvarenje tvoje sudbine. Nemoj se
uzaludno opirati. Bogovi te ele za Avgusta.
- Majko...
95

- Bogovi te ele za Avgusta! - ponovi ona krivei pri naporu lice. Pogledaj oko sebe. Pogledaj rasulo u Rimu. Posluaj to tutnjanje na
ulicama! Moja slabost me nije spreila da ih ujem... Oni ekaju onog
koji e imati dovoljno snage da prihvati boiji izazov. To e biti ti
Aurelijane...Niko drugi!
- Majko, stvari nisu tako jednostavne. Nee biti dovoljno da...
Aurelijan uuta. Zatvorenih oiju i vrsto ga stiskajui, Julija se ukoi
pred naletom bola. Alkan baci pehar koji jo uvek drae u ruci da bi
je prihvatio. Jauknuvi, Julija Klaudija ispusti sinovljevu ruku i obisnu
se o vrat svog ljubavnika, koji je cvrsto stee na grudi. Oni, tako,
ostadoe dugo zagrljeni.
Opinjen prizorom i potpuno izbezumljen, Aurelijan opazi kako bol u
talasima zahvata majino telo. Znoj izbi na Alkanovom elu uprkos
hladnoi koja je vladala u sobi. Zatvorenih oiju, on kao da je eleo da
na svoje snano telo prenese Patnje ljubljene.
Najzad se napad stia.
Julija Kordelija pade na jastuke. Alkan, potpuno mokar, Podie pogled
ka Aurelijanu.
- Pusti je da se odmori. Ja u se brinuti o njoj. Ti se slobodno pridrui
Puliniju koji te eka. Morate da popriate.
Aurelijan oklevae. Alkan mu se nije obraao kao osloboeni rob ve
kao otac, a to mu se ve dugo nije desilo. Da li je trebalo da se uvredi?
Alkan pomilova Julijine obraze kao da se radi o uspavanom detetu.
Njegov osmeh je unapred odbacivao svako zameranje.
- Ni jedna ena nije za mene bila lepa niti nenija - proaputa. - Svu
nenost koju nije mogla da podari tvojoj sestri i tebi, ja sam je dobio.
- Ogrni se ovim mantilom, - ponudi ljubazno Pulinije. - Kia je ledena.
Rob prui Aurelijanu vuneni ogrta sa kapuljaom. Proelavo
Pulinijevo teme nestade pod kapom od ovije koe ije su ivice
dopirale ak do vrata i obraza. On je, pod tim kovrdavim krznom,
vie liio na vragolasto dete nego na starca. Kao mnogi pre njega, i
Aurelijan se zapita odakle tako krhkom oveku snaga i hrabrost koju
zahteva njegov poziv.
Oni krenue kroz elegantno predvorje uz ivicu vrta, u obliku savrenog
kvadrata dvostrukih grimiznih stubova. Pulinije upre kaiprstom na
nebo.
96

- Vreme nije za etnju, ali je ipak bolje da popriamo napolju. Imam

nove robove i jo uvek ne mogu da se u njih pouzdam.
On zauta i stade.
- Da li zna da je Titus nacrtao ovaj vrt?
Ne ekajui odgovor, koji ga u stvari i nije zanimao, on uhvati
Aurelijana za ruku i natera ga ponovo da hoda. Iznenadno
zadovoljstvo kao da mu podmladi lice.
- ak i po ovako loem vremenu, nakon dugog odsustva, sve mi se u
Rimu ini udesnim. Ova kua nije toliko lepa, kao susedna,
Virgilijeva, ali ja je volim. Istina je da mi je ova kua draga kao to je
to trebalo da bude jedna ena u mojoj mladosti... Ali, ja od tada u njoj
ivim.. Pedeset godina? Vie? Ti jo nisi bio roen. Onaj ludak
Heliogabal je tada bio Avgust i igrao je nag za svog oca, nepobedivog
boga Sunca!
On prsnu u smeh bacivi, krajikom oka, pogled na Aurelijana.
- Zna li da sada u Virgilijevoj kui ivi jedan grozan trgovac
tkaninama? - nastavi on poverljivo. - On je osloboeni rob i uz to
deset ili dvadeset puta bogatiji nego to u ja ikada biti. ta da se radi,
tako danas stoje stvari. Rim je u rukama osloboenih robova. Ja,
prijatelju, nisam bogat. Barem nisam onoliko koliko misle da jesam.
Nisam, zasigurno! Ali, barem sam sauvao dostojanstvo!
Usledio je uzdah i strogo klimanje glavom. Aurelijanu ba i nije bilo
do smeha mada ga je ovo trabunjanje starog sekretara senata
podjednako i zabavljalo i gnjavilo. Uostalom, Pulinije je bio u pravu.
Bata je bila boanstvena. Potkresane i znalaki odravane ive ograde
imira, tisovine i maslina su inile otmen lavirint. One su se preplitale
u ljupkim krivuljama, zahvatajui fontane, male bazene, jednu pergolu
i niz statua veinom izradenih u grkom stilu, po poslednjoj modi.
Aurelijan prepoznade Ciceronovu bistu, Apolona koji svira harfu,
Cezara u velianstvenom oklopu, nagog Perseja sa glavom Erinije u
aci, Veneru i Cibelu u zagrljaju. Uz sve to, on opazi i jednu malu ali
udesnu bistu Avgustove supruge, Livije.
Voda se slivala niz mermer i plavila nabore tunika, inei pozu
neobino nenom. Grudi, ramena i butine na statuama poprimie
verodostojnost istinske golotinje. Ovom svetu lepote bi se, sigurno bio

97

prepustio da ga tako strano nije opsedalo izmueno lice Julije

Kordelije.
- Sekretaru, zahvaljujem se na pomoi - najzad izusti. - Preneu majku
u vilu koju najmim im joj bude malo bolje.
- Nipoto! - uzviknu Pulinije. - Ona e ostati ovde. Nemoj joj kvariti
poslednje dane.
- Moja kua se nalazi u blizini Ostijske kapije - usprotivi se Aurelijan.
Ona je takoe udobna.
- Neka si ti tamo udobno smeten - odbrusi Pulinije, - iako ako mene
pita, taj kvart je isuvie zagaen zbog saobraaja i Galbinih
magacina. Molim te, uini ono to traim. Ostavi je ovde. Julija samo
to se nije pridruila bogovima. Dopusti da joj priutim mir mog
doma. Ja se smrti ne plaim. Slobodno nam se pridruite, tvoja sestra i
ti. Neka ova kua bude vaa tokom boravka u Rimu.
- To je zaista veliko dobroinstvo. Biu tvoj dunik...
Lukavo zagledan u Aurelijana, Pulinije klimnu osedelom glavom.
- Upravo. Popriajmo o tom dugu... Prijatelju, nemoj pomiljati da mi
tvoja majka nije na pameti. Jedino to elim je da senat i Galijenove
pristalice znaju da boravi kod mene.
Aurelijan je utao i ekao. Pulinije baci pogled oko sebe i uspori hod.
- Najpre, imam novosti za tebe. One nisu prepravljene da se svide ili
ne svide uima senata. Ovo to u ti rei je istina.
- Da li se ona tie Valerijana?
Pulinije potvrdno klimnu glavom.
- Svakoga dana, apur brie svoje cipele o lea naeg oboavanog
Avgusta. Slui mu ak i kao stepenik kada se penje u kola! Boija
nepravda! Moe li da veruje? Nou ga dre u oboru sa svinjama i
ovnovima. Njihova hrana mu je jedini obrok.
On nagnu glavu pre no to dodade:
- I on, uprkos svemu, ivi. Bogovi nemaju milosti. On ivi trpei
ponienje. Aurelijane, i mi smo sa njim ponieni. itavo nae carstvo
je ponieno.
Nastupi tiina. Kia uini da ove strane rei jo dobiju na teini.
Napokon, Aurelijan se osmeli da upita:

98

- Da li je istina da je kralj Palmire naterao uzurpatora Makrijena na

beg i da se, zajedno sa naim legijama, sprema da napadne apura?
Nauh to jue.
Pulinije se saglasi klimanjem glave i ree osmehujui se:
- Sve je to zasluga njegove ene koja je estoko isprepadala
Makrijena. On je za nju bio samo zalogaj. Toliko mu je uterala strah u
kosti da jo uvek bulazni negde na Mediteranu.
- Njegova supruga? Kraljica Palmire?
- Njeno ime je Zenobija ili boginja Alat. Uz to, ona je i veoma lepa.
Naalost, ja je nisam upoznao ali, zato sam video oi onih koji su bili
u njenoj blizini!
- Ti kae da se ona bori kao mukarac?
- Bolje od mukarca.
Pulinije uhvati Aurelijana za lakat i primora ga da uspori korak.
- Siguran sam da bi uivao u tom prizoru. Ona u boj ide prsa skoro
potpuno razgolienih. Jedino to ima na sebi je oklop od crvene koe.
- Zato kralj gura svoju enu da mu predvodi vojsku?- uvreeno ree
Aurelijan. - Zar joj on ne zapoveda?
- Nemoj sumnjati, Veliki Odenat je izuzetan ratnik. Meutim, ti grei.
Nije on taj koji je gura u rat, ve obrnuto.
Pulinije uzdahnu:
- Mi sada priamo o Istoku. Tamo je sve drugaije nego ovde. Ono to
se ovde, u Rimu, ili pak na obalama Dunava, smatra civilizovanim,
tamo nije. Da li primeuje da je ludilo koje je zahvatilo stanovnike
Istoka poprimilo oblik hrianskog jednobotva?! Ovdanji hriani se
bar skrivaju nou u podrume. Tamo se prikazuju usred dana. I to kako!
Razum ih je potpuno napustio. Omaijani su nasiljem. Kraljica
Zenobija le jedno od uda pustinje koje se, s vremena na vreme, desi.
Sekretar ponovo strese ivice svoje kape steui vrsto Aurelijana za
lakat.
- Dobro upamti to ime: Zenobija iz Palmire. Ona se ne pretvara. Ona
voli da ratuje. Njeni sunarodnici su miljenja da ona nije samo ljudsko
bie... Ko zna? Pria o njoj je zabavna i ja u ti je jednom ispriati. Za
nas je danas bitno to, da nam je zajedno sa svojim muem, uinila
vraju uslugu. Makrijenovi uzurpatorski dani su privedeni kraju.
Pulinije coknu jezikom od zadovoljstva.
99

- ivot je imao jednu dobru stranu; kada potraje dovoljno dugo,

moemo da vidimo kako nai neprijatelji doivljavaju sve ono loe to
smo im odavno poeleli.
- Kako je Avgust Valerijan upao u apurovu zamku? - upita iznenada
Aurelijan koga je to pitanje ve dugo zanimalo. - Zar niko nije bio tu
da ga sprei?
Pulinije ispusti Aurelijanovu ruku i zauta, kao da mu neto zamera.
- Niko nije mogao da ga sprei da uini ta je namerio, pa ak ni ja.
On je voleo da uje moje savete ali retko bi ih sledio... Ti si meutim u
pravu. Nije trebalo da se tako baci pred noge Persijancu. On je to
uradio zbog tebe.
- Zbog mene!
- Ne tako glasno - ree Pulinije, obazirui se na sve strane.
- Kako se usuuje tako neto da kae? - uzvrati ljutito Aurelijan ne
sputajui glas.
- Prijatelju, polako. Objasniu ti. Tu je i ta robinja do koje je
Valerijanu veoma stalo. Devojka je tamnoputa i zove se Iflava. On je
veoma zaljubljen u nju. Poludi im mu se priblii. Ona predstavlja
pravu gozbu za oveka koji je odavno izgubio mladost. Tog alosnog
jutra, pre nego to se popeo u kola koja e ga odvesti pravo u ruke
apuru, on ju je oslobodio i dodelio joj milion dukata. U Iflavinom
vlasnitvu je sada takoe i njegova kua u Tuskulumu, nedaleko
odavde. Ona mora da je tamo. Moda e biti u prilici da je sretne.
Stvarno, ona...
- Sekretaru...!
- Smiri se Aurelijane! Ja ne vream niti tvoju ast niti tvoju vernost
naem jadnom Avgustu.
On ga ponovo uhvati za ruku i odvede u zadnje krilo galerije.
- I molim te, govori tie, jer nam buka nee pomoi da shvati ono to
mora, a ovde sve neprijatno odzvanja. Ukratko, evo ta se desilo. Ni
Avgust ni ja nismo znali da je apur prevejani lisac i da je
Makrijenova dua drueljubiva poput suburskih nunika. Ali, Valerijan
je saznao da ste Galijen i ti u loim odnosima. To je istina, zar ne?
Zato je hteo da vas razdvoji. Vie nije prieljkivao borbu sa apurom
jer je strahovao da biste vi, njemu iza lea, podelili Rimsko carstvo.
- Nikada ne bih tako neto uradio. Avgust je to znao. Obeao sam mu.
100

- Da, on je tebi verovao. Ali, veoma su ga raalostile glasine o

mrtvima u Nikopolisu, - proaputa Pulinije. Aurelijan se ukoi i
preblede.
- Cezar je zaista pokuao da me otruje i to na sam dan moje pobede
nad Gotima.
- Znam. Galijen mrzi tue trijumfe.
- On nikada nije ispotovao re koju je dao ocu, iako smo se zajedno
zakleli, ispivi krv Mitrinog bika - nastavi Aurelijan sa rastuim besom
u glasu. - Pogledaj ta se danas deava. Ni jednog trenutka, Cezar nije
pokazao ni najmanju elju da pritekne u pomo Avgustu.
- Da, prijatelju. Ja to znam.
- Ali, ta je Cezaru u stvari bitno?! On eli da mu senat klie i lovorov
venac dok otac uzaludno eka na njegovu pomo.
- To je veoma mudro s njegove strane. ak iako ne moe da shvati,
veruj mom iskustvu. Cezar radi ba sve kako treba.
Pulinijevo lice vie nije bilo nimalo ljubazno niti smeno. Uprkos
svojoj ljutnji, Aurelijan na njemu vide odlunost kakvu do tada ne
bee video ak ni u direktnom sukobu sa najljuim neprijateljem.
- ta eli da kae?
- elim da kaem da se nae carstvo raspada. Ono propada usled
truljenja stranih ambicija i izdaja. Aurelijane, Rim pada. On je
zadrao svoju mo samo na slikama koje krase alitru naih palata!
Cezar Galijen, sin naeg Avgusta, u ovom trenutku, jedini ima mo da
spasi Rim od propasti.
- Zar?! Mislim da Galijen nema nikakvu mo. Ti si upravo stigao u
Rim i verovatno jo nisi uo ta se deava na ulicama.
Nema tog gradanina koji nije ljut na njega niti kutka u gradu da se ne
ale na njegov raun. Ko moe da se divi Cezaru koji nita ne ini da
spase oev ivot?
- Pa ta ako ulice bruje? Ljudi e zaboraviti na svoju ljutnju uz igre ili
neko muenje hriana. Zaboravi na ulice prijatelju. Ljudi pominju
Valerijana samo zato to sada nije tu da im protivrei. Sagledaj
injenice. Galijen je na elu legija... iako je njegova slava pet puta
manja od tvoje. On takoe dri i senat, u kome, izvini na mojim
reima, ti ima manje uticaja od samih bogova. Njegovi su i galski
prefekti a voe na Rajni i Dunavu su mu sinovi. Oni u Africi i Egiptu,
101

ili mu sve duguju, ili ga se plae. Da zakljuimo, on ti nee nita

prepustiti. Morae da se poslui silom...
- Sekretaru, vara se kada sam ja u pitanju. Neu nita uzeti. Ja nisam
uzurpator niti u ikada biti. Zameram Cezaru to je takav kakav je i to
se runo odnosi prema Avgustu. Uveravam te da nisam ljubomoran.
Pulinijev pogled se najednom raznei a lice ozari. On potvrdno klimnu
glavom i ree:
- Da. Sve ovo sam ve uo od Valerijana. "On je poten i snaan bik
koji se zanima samo za borbenu liniju i ast Rima." I jo dodade: "Ali,
on ima jednu lepu i pametnu sestru koja zna sve preice koje vode do
Foruma."
Pulinije se nasmeja, ali Aurelijan veto odgonetnu prikrivenu pretnju.
- To si to si, veliki voo, Lucije Aurelijane, i veliki si. Meutim, u
tvojoj neposrednoj okolini su ljudi koji te ele za Avgusta, ali nemaju
tvoje zlata vredno strpljenje - ree oteui stari sekretar. - Ukoliko ne
obrati panju, mogao bi uskoro biti primoran da se suoi sa Cezarom
Galijenom a da to i ne eli. Sve bi se desilo kao u Nikopolisu, kada si
otkrio leeve, nakon prve brane noi.
Aurelijan preblede.
- Zar pomilja da sam kukavica? - ree Aurelijan nasrnuvsi na
Pulinija.
- Nipoto! Ja nisam tog miljenja. Verujem da si hrabar i da dobro
postupa, mada si isuvie otvoren. Ja takoe smatram, ako mi dozvoli
iskrenost, da si odve osetljiv kada je ambicija tvoje sestre Klaudije u
pitanju. Ona nema tvoju istotu i nikada nije potovala ono to
potuje ti, i to je potovao tvoj otac: vrlinu, pobonost i veru!
Aurelijan stade u gru. Bes koji ga je bio maloas obuzeo, sada ustupi
mesto zaprepaenju. On izbezumljeno osmotri pomalo smeno
Pulinijevo lice. Kako li je on za sve to znao?
Na licu mu bee ispisano pitanje koje nije uspeo da izgovori. Pulinije
se neno nasmei stegnuvi mu ruku.
- Ne misli zlo o meni. Ja te nisam pijunirao, ve te samo dobro
poznajem i iste rei su nam urezane u duu: vrlina, pobonost, vera!
Njima je mesto na barjaku pravog cezara i velikog Avgusta. To je
razlog zbog kojeg sam Valerijana pratio tamo gde nisam eleo.

102

Jo uvek oslonjen na njegovo rame, on pogura Aurelijana ka

poslednjoj stazi.
- Upamti da ti elim samo dobro. Ako mi dozvoli iskrenost, rei u ti
da uradi ono to Valerijan nikada nije: posluaj moje savete. Sada nije
vreme da se suprotstavi Cezaru. Ne dozvoli da tobom zavlada ljutnja.
Tvoja sudbina je velika. Delim miljenje Julije Kordelije da te bogovi
ele za Avgusta! Velika svetenica iz Sirmiuma je u pravu. Uskoro e
trijumfovati. Ali danas, mora dozvoliti Galijenu da protera ponienje
iz grada. Dopusti kralju i kraljici Palmire da se obraunaju sa apurom
i osvete jadnog Valerijana. Sveano, pred bogovima, obeavam, da u
spremno doekati tvoje uzdizanje.
Aurelijan odgovori tek kada se pribliie kui.
- Rad sam da te posluam ali pod jednim uslovom. Dokle god Avgust
Valerijan bude iv, pa makar i pod apurovom izmom, njegov sin,
Cezar Galijen, nee biti pozdravljen niti e nositi lovorov venac.
Pulinije najpre razmisli, podignutih obrva, pa ree:
- To je astan uslov. Smatram da se senat nee protiviti.
XII
EMEZ
Bolelo ju je, ali je nameravala da izdri. Njegovo velianstvo je eli u
punoj snazi. On takoe prieljkuje da imena Zenobije i Odenata, u
slavi prepletena, podstaknu verna srca i zastrae ona koja jo to nisu.
Uskoro e supruga Velikog Odenata, pred itavim Emezom i njegovim
poglavarima klanova, tribunima, legatima i svetenicima, kako
rimskih, tako i sirijskih bogova, postati Despoina, veliki komandant
Palmire.
Oni je nee videti u crvenom oklopu boginje Alat, ve kao kraljicu
koja e uskoro podariti sina njihovom gospodaru. Na sebi e imati
iroku tuniku koja istie stomak nainjen od jastuka priivenih za
pojas.
Ona e se dobro drati svoje uloge. Od Dine bee nauila da hoda
usporeno i da se gega kao sve trudnice. ak je, bez potekoa, znala
da odglumi nesvesticu, kao prava ena u blagoslovenom stanju. Jastuk
je imao dvostruku funkciju; da je naini trudnom i da prikrije jo uvek
bolnu ranu.
103

Ahemino srdito predskazanje se bee obistinilo. Dug put do Emeza na

konju, koji je Zenobija sama sebi nametnula, kako bi se obraunala sa
uzurpatorom Makrijenom, bee ludost. Zavoji nisu bili u stanju da se
suoe sa silnim telesnim naporom. Rana se jo vie produbila te je
sada liila na podivljalu zver koja je iznutra izjeda. Niti jedna travka,
melem i magija sada nisu imali mo da je smire.
Te lane slabosti trudne ene su moda mogle da prevare njegovo
velianstvo i Nurbela ali, Ahemu je sve znala. Ona vie nije gunala.
emu sada sve? Zlo je bilo poinjeno. Ona bi joj ujutru i uvee, a
ponekad i ee, previjala ranu. Dok je to radila, usne su joj drhtale a
oi se punile suzarna. Skoro neujno bi aputala:
- Ubila si samu sebe! Ubila si se!
Moda je to i bila istina. Egipanka jo uvek nije mogla da shvati
Zenobijinu ushienost, kada se pojavila ispred kapija grada, potpuno
prava na Jedkivinovim leima. Povici Rimljana sa emeskih zidina
zaparae vazduh poput odapetih strela.
Zenobija je stala ispred svih, nudei neprijatelju svoje grudi u crvenom
oklopu. Znala je unapred da neprijatelja nee biti. Vrata su se otvorila
a da do sukoba nije ni dolo. Vojnici i pomono osoblje pokuljae
ispred nje, uzvikujui u glas sa strelcima ime boginje Alat. "Alat! Alat
je sa nama. ivela Alat!
Mravo Makrijenovo telo odjednom nestade, kao nekim udom. On
pobee ne saekavi da mu se prikae u svoj svojoj veliini. Ona,
Zenobija, ena i supruga kralja Palmire, postala je boginja rimskih
legija kao to je do tada bila boginja pustinjskih ratnika.
Ona se bee napojila tom slavom sa takvom halapljivou da vie nije
oseala ponovno liptanje krvi ispod oklopa.
Njegovo velianstvo koje je, uz pristanak Rima, postalo guverner i
gospodar itave Sirije, smesti kraljicu u velelepnu mermernu palatu
optoenu zlatom. Ona je tu danima primala silne poasti, te je na kraju
i zaboravila da se zove Zenobija. Poverovala je i sama u priu, tako da
je postala ono to su drugi u njoj videli: Alat, crvena boginja! Ona
potpuno zaboravi na lai i runa seanja. Odrala je obeanje.
Pobedila je apura Persijanca. ak je i Rim ponizno kleao pred
Odenatom i njegovom kraljicom. Kraljicom, koja ni jednoj nije bila
slina, koja se nije plaila krvi i smrti, i koja ni po emu nije zaostajala
104

za najveim ratnicima. Da li je zaista verovala, u trenutku kada je

obeala slavu Odenatu, da e ovoliko postii? Vie se nije seala. Sve
je sada poprimilo takve razmere da joj se inilo kao da nema povratka
u nazad. Iznurena i zbunjena, usled groznice koja se ponovo javila,
ona zakljui da, svemoni pustinjski bog, Balamin, ipak brine o njoj.
On zauta i baci pogled na zvanice. Zatim, podie ruku sa Zenobijine i
glasno nastavi:
- Bogovi su mi svedoci: mi smo kralj i kraljica, Odenat i Zenobija, sa
istim dunostima i obavezama. ivela palmirska Despoina!
Svi prisutni u glas pozdravie kraljicu:
- ivela Despoina! iveli Odenat i Zenobija! Neka ih blagoslove
bogovi!
Nakon ove sveane izjave, sve vatre rtvenih oltara kao da se spojie u
jednu, dok se dim polako irio iznad palate. Otpoe obredni ruak.
Robovi su donosili i odnosili posluenje. Buka se opet irila po celoj
prostoriji. Zenobija jedva da je i dotakla hranu na svom tanjiru. Trudila
se da zadri hladnokrvan izraz lica kako joj se vilice ne bi tresle.
Njegovo velianstvo ju je, jo uvek, dralo za ruku. To je bio siguran
znak da je uvideo uzrok njene velike slabosti.
S vremena na vreme, ona bi osetila na svom vratu zabrinut Nurbelov
pogled. On se takoe brinuo.
Njoj poe za rukom da se u par navrata osmehne, da izgovori nekoliko
rei, pa ak i da se naali na raun svog oklopa koji e sedlari iz
Emeza morati da prilagode njenom velikom stomaku. Ona kroz smeh
izjavi kako e, sama njena pojava, prilikom sledeeg okraja,
zasigurno prestraiti apurove Persijance. Svi se, na ove njene rei,
zacenie od smeha. ala je ila od usta do usta. Odenat joj neno
stisnu ruku u znak zahvalnosti. Krajikom oka, ona vide Nurbelovo
odobravanje.
Zatim, iscrpljena, dugo ne ree nita. Neopisiv bol joj je stezao grlo i
terao na pla.
U trenutku kada se spremala da upita njegovo velianstvo za dozvolu
da se povue u svoje odaje radi odmora, zau se gromoglasan smeh u
dnu prostorije.
Jedan centurion se pojavi predvodei oveka koji se otimao
legionarima. Po dugakoj beloj tunici i kosi koja je delimino
105

prekrivala njegovo lice, svi prepoznae pripadnika hrianske

veroispovesti. Zau se glasno neodobravanje. Legat III Partike dozvoli
centurionu da prie, te se obrati prisutnima:
- Veliki Odenate, zahtevao si da na dananji dan svi emeski svetenici
podele obrok sa tobom i da se poklone tvojoj kraljici, Despoini. Ovaj
ovek to nije hteo da uradi. Ne moemo oekivati od hriana da se
ponaaju kako bi trebalo, stoga sam ovoga doveo silom.
Centurion otpozadi udari hrianina. Ovaj se pomeri, mrav i ukoen
poput drke na koplju. Zenobija poe da se trese.
Da li zbog groznice?
Ona je odmah prepoznala ovu ukoenost i hod. A kako bi i mogla da
zaboravi? Ali, to nije mogue. Mrtvi ne pripadaju ovom svetu.
Legionar pokua da ga primora na poklon ali se ovek odupre. Dok je
to inio, njegova se bujna kosa pomeri i otkri celo lice.
Zau se straan krik. Jedino je Odenat znao da je to Zenobijin bolni
jauk. Leva strana ovekovog lica je bila potpuno unakaena. Vatra je
zasigurno sprila tkiva, zategnuvi ih i izobliivi oko, nos i veliki deo
usta.
Meutim, i tako unakaenog, Zenobija ga prepoznade.
- Havad! Havad!
Gubila je razum usled groznice. Ali, taj pogled! Ona ga je odavno
znala! Pokretom ruke, njegovo velianstvo naredi legionarima da
prestanu sa prisilom.
- Ko si ti?
- Ja sam Simon, podanik Isusa Hrista.
- Da li si ti voa emeskih hriana?
- Ja ih predvodim po zapovesti Gospoda Boga.
- ta ti se desilo sa licem?
Simon se nasmei i jo vie izoblii.
- Avgust Valerijan i prokurator Makrijen su bili u ubeenju da mogu da
me spale na lomai. Oni nisu znali da na svemogui Bog ima druge
namere sa mnom.
Opet se u sali zau glasno neodobravanje. Zenobija oseti da gubi svest.
Bol je odjednom napusti. U njoj se javi elja da ustane i izgovori
Havadovo ime. Oh Havade, moja ljubavi! Jedva da je primetila kako
se stisak ruke njegovog velianstva pojaava.
106

- Zato odbija da se poslui mojom hranom i da klekne pred mojom

suprugom Despoinom? - upita ga Odenat,
- Hrianin klei samo pred svojim Bogom. On pije i jede samo
Hristovo telo - odgovori polako Simon.
Po prvi put, on se okrete ka Zenobiji, te ona vide njegovo strahotno
lice.
- Kralju Palmire, nemoj ni pomiljati da u kleknuti pred tvojom
enom. Prema sudu naeg svemonog Boga, ona je grenica i
laljivica.
Zenobija htede da poskoi i da se usprotivi ali je bol presee. Gubei
svest, ona jo jednom vide strano lice svoje ljubavi, da bi nakon toga
zavladao potpuni mrak. Zenobija nije ula povike Njegovog
velianstva dok je pokuavao da je pridri.
XIII
RIM
Rasputena Klaudijina kosa prede preko golih Maksimovih grudi. Ona
je vrhom jezika pratila vijugavi trag oiljka na njegovom obrazu.
On joj podie glavu traei njene usne. Zatim je uhvati za bokove i
podie kako bi ga uzjahala. Klaudija se osloni na njegova ramena i
iroko razmaknu butine. Njihovo spajanje proprati uzdah zadovoljstva
koji se utopi u poljupce.
Kroz zastor njihove lonice dopre iznenadni amor i smeh gomile. Oni
se i ne osvrnue. Ona se snano izvi, i ponudi Maksimu vrh svoje
bradavice. Sporim pokretima, on je prodirao u nju drei je za butine.
Poluotvorenih oiju, on je pratio gibanje njenih kukova.
Spolja je dopirala buka od polomljenih titova i izukrtanih maeva.
Zaue se trube i bubnjevi u besomunom nadmetanju. Niko nije uo
Klaudijino isprekidano disanje usled sve veeg zadovoljstva.
Najednom, ona se presamiti i zaustavi, tela zahvaenog trzajima.
Njene ruke potraie Maksimov ud kako bi ga prihvatile i primorale na
odmor. Neto zatim, irom otvorenih oiju i usana pobledelih od ei i
zadovoljstva, ona ga ponovo primi u sebe. Samotno je uivala, u
divljim naletima kukova.
Zavesu ponovo probi neobuzdana dreka, smeh i vreanja koji
nadjaae zvuke trube.
107

Maksim, potpuno opinjen, ne mogae da odvoji pogled od

Klaudijinog lica. Ona mu je izmicala i kao da ga vie nije videla.
Moda ga vie nije ni oseala, tako zatvorena u sebe i u svoje
uivanje, noktiju zabodenih u njegove grudi.
On silovito upliva u nju kao da eli da je rascepi. Kada bi samo mogao
da dokui tu tajnovitu radost koju je sebino uvala samo za sebe! On
uivajui, zatvori oi i prepusti se samoi.
Spoljni amor utihnu zajedno sa njima.
Klaudija se odvoji i otkotrlja na jastuke. Dok joj se dah stiavao, nju
obuze ravnoduna zamiljenost.
Maksim se, ve mesecima, nije vie udio toj iznenadnoj hladnoi
koja bi usledila odmah nakon estokih milovanja. Klaudija, ni po
emu, nije bila nalik drugim enama. Ako je Maksimu zbog toga i bilo
krivo, njegov ponos mu nije dozvoljavao da to pokae.
On se nagnu i spusti poljubac izmeu njenih grudi i neno pomilova
vlaan pubis. Zatim ustade da pomeri zastor na lonici.
Ispod njihove loe se pruao pogled na zastraujui prizor Trajanove
igre. Ona se odvijala u cirku, toliko velikom, da je pre liio na jezero, i
dovoljno dubokom, da je moglo da bude poprite bitke hiljadama
vojnika. Na strmim stepenicama amfiteatra, osamdeset hiljada
uzbuenih glasova je gromko uzvikivalo svoju e za krvlju i prezir
prema poraenima.
Sukob koji se upravo okonao je suprotstavio plovila sa po dva reda
veslaa. amci su bili brzi i pokretljivi. Svaki je na pramcu imao po
bronzani kljun, otar poput maa, Za ove okraje u cirku, oni bejahu
opremljeni samo jednim centralnim jarbolom ije se jedro nikada nije
razvijalo. Jedni su nosili zelene kape i kacige sa perjem, dok su drugi
nosili plave.
Plavi upravo bejahu pobedili. Veslai su sada vozili pobedniki krug
do mostova na brani. Slavei pobedu, borci su urlali i iznad glava
vitlali maljevima, sa kojih su se jo slivali krvavi delovi mozga.
Iza njih, na popritu borbe, plutali su leevi gubitnika i za sobom
ostavljali crveni trag u mutnoj vodi. Nepomina i rasklimatana, galija
zelenih, bee probuena, du boka, nekih dvadesetak stopa. Leva
ograda broda je proputala vodu u kaskadama dok su se na preostaloj
palubi, preiveli bavili ranjenima, uz glasno dobacivanje najbliih u
108

publici. Njima se polako primicala velika okrugla barka sa ekrkom,

kako bi, pre no to potonu, privezala galiju i uskladitila sa ostalim
olupinama.
Maksim se raesti.
Ova Trajanova igra je bila jedna od najveih i najskupljih zabava u
Rimu. Sama arhitektura arene je podsticala marce. Sedita amfiteatra
su se pruala u nedogled, i mogla da prime masu ljudi veu od one u
Klaudijevom Trigariumu gde su se inae odvijale trke dvokolica. ak
se i broj ljudi u Kolizeju inio neznatan u poreenju sa ovom
grdosijom od arene. Meutim, s poetka zapanjujue i grandiozne,
borbe zatim dosadie usled ponavljanja.
Prostor je bio dovoljno veliki da omogui lagodan manevar brodova te
su napadi i proganjanja delovali uzbudljivo. Ali, za sve to je bila
neophodna fina taktika a mornari su uglavnom bili samo neveti
vojnici. Galije bi, sa velike razdaljine, uzimale zalet kako bi dobile na
ubrzanju pre frontalnog sudara. Za razbijanje suparnikog broda,
jedino je bila vana sirova snaga.
Mudrost i taktinost koje su omoguavale vetu plovidbu
izbegavanje neprijateljskog pramca bonim zavlaenjem kako bi mu
se polomila vesla i onemoguila dalja plovidba, retko su bile na delu.
Uglavnom su se svi trudili da prvi izmaknu stepenice za pristajanje
protivnikom plovilu. Okraj bi tada prerastao u opti meusobni
masakr.
To i nije bilo naroito zanimljivo s obzirom na injenicu da su se svi iz
publike bar hiljadu puta tako sukobili.
Maksim je vie voleo neizvesnost borbe prsa u prsa izmeu gladijatora
ili pak sueljavanje sa divljim zverima. U tim nadmetanjima je
najbolje dolazila do izraaja ovekova hrabrost ili kukaviluk.
Konaan ishod je bio krajnje neizvestan i zavisio je od mudrosti,
domiljatosti ili iste snage boraca. ovek je bio neposredno suoen sa
izvesnom smru. Izvesni gladijatori su, u toj meri, bili opsednuti
samim nadmetanjem i eljom da pobede, da su se inili neovenim.
ak je i osrednjost sada imala neku ar, dok su manje hrabri svojom
kominou izazivali grohotan smeh kod publike.
Klaudija je volela Trajanovu igru.

109

Posebno joj je priinjavalo zadovoljstvo da vodi ljubav u loama na

vrhu arene koje su inae bile veoma skupe za najam. Na taj nain je
nadometala one trenutke dosade i prevelike buke.
- Kao to sam i sumnjala, zelena ekipa Kajusa Ornija je ponovo
izgubila - ree Klaudija sa prezirom u glasu.
U Rimu je ve dve nedelje vladala zima i sada se hladnoa polako
uvlaila kroz otroren prozor na loi. Ona se umota u bundu od vuijeg
krzna od koje se Maksim nije odvajao tokom svog boravka na Rajni.
- Da se nisi, kojim sluajem, kladila na njega? - naali se on.
- Zar na Kajusovu galiju? Valjda nisam luda! Kladila sam se na
Oktofenikesa i njegove Egipane. Uloila sam trideset i etiri srebrna
novia a dobiu tri puta vie. Njegova posada se borila samo etiri
puta od letos, ali nije pretrpela ni jedan poraz.
Takva je bila Klaudija. Upuena u sve, iako je u Rimu boravila tek
mesec dana!
Ljudi u amcima su skupljali leeve i ostatke olupina koji su plutali na
vodi. Jednom od ubijenih, krupnom crncu iz Nubije, grudi bejahu
potpuno raznete, te su sada zjapile sa isturenim tkivom i kostima.
Sigurno su ga naterali da se bori bez oklopa kako bi uinili publici igru
zanimljivijom. Njegov teak le je, pri izvlaenju, umalo potopio
barku. Vazduh zaparae podsmeljivi povici sa tribina.
- Da li si dobio odgovor na naa pisma? - upita Klaudija apatom.
Maksim se okrenu kako bi joj odgovorio.
- Dunavske i ilirske legije su spremne. Glasnici se jo nisu vratili iz
Mezije ali ja znam da e odgovor biti potvrdan. Od dekuriona do
legata, svi su spremni da, kada doe pravi as, podre Aurelijana. Oni
se stide Cezara koji nita nije uinio da oslobodi svog oca iz
zarobljenitva. Preostaju samo legije iz Milana, da ga oplau, na dan
njegovog smaknua.
- Tie!
Klaudija mu, uz prekoran pogled, grubim pokretom ruke, prekri usta.
- Te rei vie ne sme da izgovori. ak ni ovde!
Maksim se nasmeja pokazujui na gomilu okupljenog sveta u areni.
- Zar misli da je njih briga za Cezara? Ova igra je prava slika naeg
carstva. Za nju ne postoje pravila osim onih koje sama odredi. uo

110

sam da u publici nastrada na desetine ljudi, svako vee. ta u ovoj

zemlji znai jedna smrt vie ili manje?
Klaudija mu ne odgovori. Posmatrala je kako pobedniki tim prinosi
rtve Neptunu, na oltaru podignutom na samoj ivici cirka.
- Da li zna da je Galijen potpuno poludeo za Grkom? - upita
Klaudija sa lanim nemarom. - Kau da se sada kune samo u Grke.
Bogovi mora da su grki jer Cezar spava samo sa Grkinjama, bilo da
su robinje ili ene njegovih oficira. Jo pripovedaju kako e narednog
meseca ponovo u Atinu.
Maksim ju je paljivo sluao. Klaudija nije bila sklona govorkanju, i
nikada nije neto tvrdila ukoliko nije imala dobar razlog.
- Trebalo bi da upozna Oktofenikesa - najzad predloi, - Galijen uvek
koristi iste brodove na Egejskom moru. Njegova galija je glomazna i
spora, a straa malobrojna. Ako damo Oktofenikesa ono to trai,
mogao bi da iznae nekoliko sauesnika i da doe do posade. Mislim
da bi dva broda pod tvojim zapovednitvom bila dovoljna da obave
zadatak.
Maksim zazvida kroz zube, istovremeno zadivljen i zabavljen.
- Sada razumem. Mi smo zbog toga ovde! Jo sam se ja pitao odakle ta
iznenadna strast prema Trajanovoj igri!
Klaudija mu se nasmei.
- Zar e se aliti? Zar zadovoljstva ove igire nisu u visini tvojih
oekivanja?
- Ti odlino zna moj stav u vezi ovih igara - odgovori Maksim
preputajui joj svoju ruku.
Ona strasno uzdahnu.
- Ne budi ljubomoran. To mi je tek tako palo na pamet.
Maksim je sumnjao ali su ga njene lai osstavljale ravnodunim. On se
prepusti milovanju i uskoro oseti novo raanje njene elje. Klaudija ga
najpre odgurnu ali on je primora na poljubac.
- Da li u jednog dana saznati istinu?
- Koju istinu? Zar ti ne govorim ama ba sve?'
- Lae me koliko i sve ostale. Ali mene zanima da li mi se podaje iz
rauna ili je neto drugo u pitanju?
Ona prezirno proguna.

111

- Samo se slabii interesuju za tu istinu. Pametni uzimaju i uivaju u

onom to im se nudi.
Ona zatvori oi, potpuno se preputajui, glave zabaene na njegovo
rame.
- Moe biti da postajem slabi - najzad ree.
Ona se, istog trena, izmae, priteui na bokovima bundu.
- Ja ti to nikako ne savetujem. Izgubie vie nego to misli.
- Zar? A ta to?
- Ukoliko Aurelijan postane Avgust, ja u se udati za tebe.
Maksim, na trenutak, zaneme, a zatim se glasno nasmeja. Klaudija,
namrtena, upita:
- Ne svia ti se moja zamisao?
- Ne verujem ti. Ti nikada nee biti moja ena. Ja to pouzdano znam.
Ti ve pripada jednom mukarcu iako se nikada niste zakleli na
Venerinom oltaru. Ta veza je moda nemogua, ali je za tebe jedina
prihvatljiva!
On nije morao da izgovori Aurelijanovo ime. Ona je razumela.
Pomislio je da e ga oamariti.
Skupivi usne, njoj poe za rukom da se obuzda.
- U tom sluaju, ta trai sa mnom ovde? Rim obiluje prostitutkama.
On potvrdno klimnu glavom, zabacivi tromim pokretom bujnu kosu.
- Onda sam ja, u isto vreme, i snaan i slab, jer zaista uivam u onome
to imam, ali se uvek pomalo nadam i onome to nikad neu imati.
Klaudija ne trepnu. On se odlui da spusti pogled sa njenog lica kojeg
su mrnja, prezir ili pak ista sebinost znali da unakaze i uine veoma
neprijatnim.
Na vodi su se ve okupljale nove galije spremne da se upuste u borbu
uz glasni podstrek publike.
- Moe biti - priznade on ravnoduno - da ni mene ljubav ne zanima.
Meutim, ja moram da priznam da su prostitutke u Rimu dosadne
koliko i ove borbe. Za razliku od njih, ti mnogo bolje vlada tom
vetinom jer ima neto to one nemaju: ubedljivost nastupa zainjenu
neoekivanim.
Ona ne odgovori.

112

Njega to ne zaudi jer ona nikada nije odmah odgovarala na napad.

Ona je pripadala onom soju protivnika koji eka pravo vreme i mesto.
Naplatie mu njegovu ironiju, kada se najmanje bude nadao.
Galije su, napokon, zauzele svoja mesta na suprotnim stranama cirka.
Sudija, u malom amcu, se spremao da da znak za poetak.
- Aurelijane, mnogo okolia, - mrzovoljno uzvrati Klaudija. - Mogla
bih da pomislim da si dovoljno hrabar da se suoi sa Galijenom mada
svakoga dana pronalazi nove izgovore da odustane. Znam da sve te
gluposti potiu od one budale Pulinija, prvog sekretara koji te ini tako
nesigurnim i okree protiv mene.
U trenutku kada je sudijino koplje zaparalo povrinu vode, njihova
loa zatreperi od sto hiljada glasova u areni. Maksim baci pogled na
brodove a zatim na Klaudijin profil, hladan i nepomian poput
januarskog leda.
- Nema te osobe koja bi mogla da okrene Aurelijana protiv tebe.
- Vara se, Pulinije to upravo ini. Ja to oseam. On se slui
lukavstvom kako bi se dodvorio Aurelijanu. Moj brat je uvek voleo
stareva poveravanja. U njemu je pronaao izgubljenog oca.
Ona uuta bacivi pogled na trag koji su brodovi ostavljali na vodi.
Znala je ve, usledie sudar, tako gromoglasan, da e se izjednaiti sa
povicima publike.
- Da li zna da, od skora, itave noi provodi izmedu Ulpijinih butina?
Dodade ona glasnije kako bi nadjaala buku. - Zamilja li? Aurelijan
neprestano vodi ljubav sa svojom enom?!
Maksim htede da se naali na raun njene oigledne ljubomore ali,
igra ga, nenadano, zainteresova.
U poslednjem trenutku, galija crvenih pokua da izbegne protivniko
plovilo. Veslai naglo uvukoe vesla a robovi okrenue kormilo na
desno. Ovim manevrom uspeno izbegoe direktan sudar. Sada je
bono sueljavanje pretilo neprijateljskim veslima.
Meutim, voa zelenih odgonetnu njihovu nameru, te naredi
veslaima na levom boku da uvuku vesla to oni besprekorno i
uinie. Mornari, sa desnog boka, nastavie da veslaju ali u suprotnom
pravcu. Rezultat je odmah bio vidljiv. Brod se zatetura i okrenu u
mestu, taman toliko, da se njegov bronzani onjak sa pramca zabode u
protivniko plovilo.
113

Maksim zadivljeno klimnu glavom. I pored silne dreke iz publike, ipak

se zau prasak usled lomljenja drvenog trupa.
Crveni brod je krckao kao orahova ljuska i polako se punio vodom.
Neke od veslaa progutae novonastale pukotine na palubi. Otpoe
sveopti pokolj.
- Zamisli, on koji joj je prilazio samo tri puta meseno! - nastavi
tvrdoglavo Klaudija. - Ko je mogao da pretpostavi da e se nena
Ulpija pretvoriti u divljakuu iz Subura? Prema kazivanju robinja, to je
ono to se deava. I to, bez imalo stida...
- Ako tako bude nastavila da veruje govorkanjima, drae da je svet
poput bundeve, - odgovori joj Maksim, ne skreui pogled sa bitke na
vodi. - Ulpija je edno i nevino stvorenje, i moda se upravo to dopada
Aurelijanu.
- Nisi u pravu. Ulpija se sasvim promenila od kada smo se vratili iz
Sirmiuma. Ceremonija u hramu ju je uinila potpuno ludom, mada,
avaj, jo uvek nije u blagoslovenom stanju.
Maksim naglo izgubi interesovanje i ljutito skrenu pogled sa borbe
prsa u prsa koja bee potpuno nepravedna. Gledaoci su pak, na sav
glas, uivali u stranom prizoru prolivanja krvi.
Buka je, ponovo, bila tolika da jedva primetie da neko uporno lupa na
njihova vrata.
Maksim isuka ma iz korica koje su visile iznad kreveta, te odgurnu
Klaudiju pre no to otkljua vrata. Na njima se pojavi jedna Pulinijeva
robinja, izbezumljenog lica.
- Gospodarice! Gospodarice...
- Kako se usuuje? - ljutito ree Klaudija. - Ko ti je rekao da smo
ovde?
- Gospodarice, tvoja majka...
- Ne govori gluposti. Moja majka... - Klaudija uuta, shvativi o emu
se radi.
- Ah...ree ona. Ostavi nas nasamo.
Klaudija se okrete ka Maksimu. Potpuno ravnodunog izraza lica, ona
zgrabi njegovu ruku u kojoj je jo uvek drao ma i usnama mu ovla
poljubi prste.
- Legatu, upamti, i uradi kao to sam naloila. Upoznaj se sa
Oktofenikesom te e videti da znam da drim re.
114

XIV
EMEZ
Ona je etala, posred bunih i zakrenih ulica, kako bi izbegla
prljavtinu. Niko nije znao odakle je niti ko je zapravo ona. Njena
smea lanena tunika, sandale od kanapa i vuneni ogrta su bili
osrednjeg kvaliteta poput garderobe ena koje su se tiskale ispred
oblinjih prodavnica. S vremena na vreme, poneki mukarac bi se,
opazivi njeno lice, iznenaen, osmehnuo.
Dva puta je bila primorana da upita za put. Nikada do tada, ona nije
kroila u zamreni lavirint donjeg emeskog grada. To je zaista bila
kaljuga ravna paklu. Uliice bejahu uzane, mrane i smrdljive, zidovi
na kuama plesnivi, i najee, bez zastora na vratima. Prozori su bili
obine rupe kroz koje se nesmetano irio dim iz kuhinjskih mangala.
I ene i mukarci su, bez ustezanja, vrili nudu gde im padne na
pamet. Svuda su vrljale razne ivotinje. Odbegle svinje i psi lutalice
su reei presretali nesrene prolaznike i uterivali im strah u kosti.
Deca su trala, ili potpuno gola, ili umotana u dronjave haljetke. Na
svakom oku su se uli povici usled svaa i tua. Trgovci su gurali
svoje magarce, na sav glas zahtevajui prostor za prolaz.
Nekoliko ulica je imalo prave prodavnice i oltare posveene
pustinjskim bogovima ili Cibeli, Velikoj Majci. Na rtvenicima se ar
bee ugasio jer, ve odavno, niko nije prinosio darove u okrnjene
bronzane pehare. Ovde su bogovi okrenuli leda ljudima, prepustivi ih
njihovoj patnji i nemoi.
Zenobija koja je uglavnom ivela po palatama i po vojnim logorima,
nikada nije videla neto slino, iako je Emez bio veliki grad, sa etiri
puta vie stanovnika nego Palmira. Rekli su da mora da proe tu
stranu etvrt kako bi stigla do kuce hrianina. Hrianski bog i
njegovi svetenici su zaista imali udnu naklonost prema ljudskoj
patnji i stradanjima. Ona je ve strahovala da e se potpuno izgubiti.
Ahemin specijalan zavoj za ovu priliku se, do tog trenutka, pokazao
kao dobar mada je bol ipak bio prisutan, bez obzira na umirujue
napitke koje pre polaska bee popila. Ona se za ovaj poduhvat
pripremala puna tri dana i za to vreme nije naputala postelju kako bi
prikupila neophodnu snagu. Meutim, sada je ve strepila da e se
115

onesvestiti, ukoliko bude morala jo dugo tuda da luta. Ako se to desi,

zavrie u nekom jarku zauvek izgubljena.
Ona je morala da izdri i da pronae tu kuu u kojoj navodno ivi
Havad, potovan i cenjen poput boga.
Neoekivano, ona izbi na jedan mali ali poploan i provetren trg.
Njega je svetlost obasjavala sa svih strana a suvi severni vetar hladio
odnosei kune mirise. Nju zabljesnu belilo kua. Ovde je sve
delovalo isto i uredno.
Na ivici snage, ona se osloni na ogradu za koju su bile privezane
mazge. Bilo je prisutno puno sveta, ena i dece pogotovo. Za razliku
od bunih ulica kroz koje upravo bee prola, ovde je sve bilo
zauujue mirno i tiho. Starice koje su sedele na jednim kolima
bacie na nju letimian i ravnoduan pogled da bi, odmah zatim,
zainteresovano propratile deiju igru na suprotnoj strani trga.
Na trg je pristizalo jo ena i dece. Svi bejahu obueni kao siromasi i
veoma tihi. Zenobija napokon ustanovi da su mnogi po svemu sudei,
bolesni i da se jedva dre na nogama. Ona se seti Havadovog
isceljujueg dara. On ga je oduvek posedovao, pa ak i onda kada su
bili deca u pustinji Turak Al Lab.
Zenobija shvati da ga je pronala. On je bio tu negde, moda upravo u
onoj gomili koja je ekala na udo. Kakve li ironije! Da li e pomisliti
da je i njoj potrebna pomo?
Njeno razmiljanje prekide lagana pesma. Starice kraj nje izgovorie
jednu re koju ona ne razumede.
Ne mogavi vie da eka, Zenobija zakorai ka gomili okupljenoj na
drugoj strani trga. Strepnja, vie no bol, joj je sada prekidala dah.
Svih onih dana kada se odluivala da kriom utekne iz palate, nije
mogla da izbrie iz misli strano Havadovo lice. Nakon to se bee
osvestila, uvidela je da joj se njegov unakaen lik urezao u seanje.
Nita ne bee preostalo od Havadove lepote, ak ni pogled. inilo se
kao da su ga bogovi pretopili uinivi ga neljudskim. Najvie je
strahovala od tog ponovnog susreta sa njegovim licem.
Ali pre bi umrla nego da sada odustane! Morala je da mu kae ono to
nikada do tada nije. Uprkos svemu, ona je to morala da uradi.
Priavi okupljenim ljudima, nju veoma iznenadi prizor. Deca su
stajala u krugu oko tri oveka koja su sedela na drvenim hoklicama.
116

Na Havadovom licu je mogla da vidi samo jedno nepovreeno oko,

slepoonicu i obraz. Ostatak, pa ak i usta, je prekrivao besprekorno
ist veo.
On je lagano odmotavao papirus koji drae u ruci. Njegov glas, malo
priguen tkaninom, Zenobiji bee nezamislivo nean i miran.
- Bee jedan ovek od Boga poslat - zapoe on priu. - Zvali su ga
Drevni mada mu je ime bilo Jovan. On nam se pridruio kako bi nam
pokazao koliko je velika svetlost. On, Jovan, ne bee svetlost poput
naeg Uitelja Hrista. Ali on je svima govorio: "Ja sam video boju
svetlost. To je jedina istinita svetlost. Rodivi se, obasjala je sve ljude.
Svet je nastao zahvaljujui njoj." Sluajui tog Jovana i njegov glas,
svi su znali da govori istinu...
Deca su, sa velikom panjom, pratila Havadovo izlaganje. Kada on
uuta, jedno dete ga priupita:
- Zar tvoj uitelj Hrist nije bio ljubomoran na svetlost? Jer, i on sam je
bog, zar ne?
Ona dva oveka pored Havada se na te rei nasmejae dok Havad
ostade potpuno miran.
- Ne, Isus Hrist ne bee ljubomoran. A zato bi i bio? Ta svetlost bee
njegov otac, a i on sam bee svetlost u ovekovom obliju.
Nastupi tajac. Namrtena i zbunjena deca su se trudila da shvate ove
zamrene rei i slike.
- Kako je to mogue? - najzad upita jedna starija devojica. - Ljudi
koji tvrde da je sunce bog, nikada nisu bili u prilici da ga vide u
ljudskom obliju. Uglavnom bi im se prikazao u obliku zlatnog bika,
ali nikada kao ovek. Ne, to zaista nije mogue. Bogovi nisu ljudi a
smatram da ne mogu da budu ni svetlost.
Havad i prijatelji skrstie ruke na grudima te apatom izgovorie neke
rei koje niko ne razumede. Zatim se zau veseo Havadov glas.
- Dete, zaboravi sve to govore o suncu jer su to samo lai i naklapanja
Rimljana. Boija Svetlost ne moe da se poredi sa tim glupostima.
- Ali, sunce moemo da vidimo - uporno nastavi devojurak. A ta
svetlost o kojoj pripoveda, ako nije suneva, gde mogu da je vidim?
- Videe je! Ako bude u mene imala poverenja, uskoro e je osetiti
u sopstvenom srcu. Zaboravi sve to su ti do sad priali. Veruj mi, to
to si od njih ula, vano je, u ovom trenutku, koliko i lanjski sneg!
117

Kada utihnu njegov glas, zau se deiji kikot. Zenobija je, kao i svi
prisutni koji su sluali, osetila mo koja je proisticala iz njegovih rei.
On nije prekinuo izlaganje da saslua eventualna pitanja ve je to
uradio kako bi ljudi porazmislili o reenom.
- Zaboravite sve to su vam pripovedali o bogovima - produi on
obraajui se svima. - Sve su to samo lai koje potiu od Rimljana i
onih koji vam otimaju hleb nasuni. Postoji samo jedan Bog, a to je
Otac Hristov. On je svetlost i ovog, i onog sveta. Bog ne eli od vas
rtve i slabosti. On vas voli i eli vam dobro. Zato nam je poslao Isusa,
svog sina, da na sebe preuzme nau e i glad i da nam otvori vrata
boijeg raja. Iz tog razloga su ga Rimljani prikovali za krst patnje, kao
to su i vas prepustili bedi i oaju.
Ponovo nastupi tiina. Deca su ga posmatrala, zadivljena snagom
njegovog glasa. On zatim ustade i isprui ruke.
- Za danas je dosta. Sutra u vam jo pripovedati. Pomolimo se svi
zajedno. Nakon toga u svetlou naeg svemonog Oca isceliti ene i
decu.
U glas sa svojim prijateljima on otpoe molitvu.
- Doi i pogledaj nas, Gospode Hriste. Kao to je ovcama potreban
pastir, tako je i nama potreban tvoj dah ivota. Podari svojoj deci
ispau. Da, namiri nas svetlou i pravdom.
- Amen! - povikae deca pre no to se, uz veseo amor, ratrkae po
trgu.
Iza sebe, Zenobija zau kako prisutni ponavljaju tu rimsku re tako
dragu hrianima.
Havad se uputi ka jednoj od kua na kojoj su velika vrata bila irom
otvorena. Tu su ga ekali hriani u belim togama. Pre no to je dopro
do njih, grupa ena mu potra u susret, nosei u naruju
novoroenad. Sve su ga zvale po imenu koje je dodelio njegovom
velianstvu:
- Simone! Simone!
Njegovi prijatelji ih dosta grubo odgurnue u stranu.
- Kasnije! Sve ete doi na red!
On pak, ne osvrnuvi se, ue u kuu. inilo se da nije predosetio njeno
prisustvo.

118

Zenobija ostade, na trenutak, zbunjena, usred komeanja. Ona je esto

pomiljala na njihov ponovni susret i njegovo iznenaenje kada je
bude video pred sobom ali tada nije znala da je okruen tolikim
ljudima.
U njoj se javi elja da utekne i da se skloni od te jadne gomile sa
kojom nije imala nita zajedniko.
Istina je bila da je ona mislila samo na Havada, tog deaka koji ju je
pronaao u jezeru njenog roenja, i oveka zbog kojeg je zavrila u
Dura Europosu. Ona nita nije znala o oveku po imenu Simon. ak
nije znala ni kako je ostao u ivotu poto su ga spalili na lomai.
Ona je pretpostavljala da nee hteti da je saslua. Zar nije pred samim
velianstvom i Zenobijom izjavio da je ona, prema sudu njegovog
Boga, grenica i laljivica? Dovoljno je bilo videti ga dok pria sa
decom, i zakljuiti da, u njemu sada obitava samo odbojnost.
Gurali su je, sa svih strana, dok su, ispred vrata, pravili red. Ona
zadrhta usled rastueg bola. Da se bori, nije mogla i nije elela.
Najednom se nala izmeu jedne mlade ene sa naduvenom i
pomodrelom rukom i starice od ijih oiju su preostale samo mleno
bele kuglice.
Oseala se jako loe od umora, slabosti i tuge. Ona vie nije bila
Zenobija, kraljica i Despoina Palmire. Sada je, poput ostalih, bila samo
bolesnica. Svoju povredu nije zadobila u toku okraja sa Persijancima
ve, jedne noi, u Dura Europosu. Havad je prouzrokovao taj bol i
zato e jedino on moi da ga odagna.
Sedeo je na klupi u dvoritu ispred trema. Unakaeno lice mu sada nije
bilo pokriveno i stalno je ponavljao iste radnje. Nakon to bi,
nepomian, i pognute glave, sasluao jadikovke i objanjenja, zaklopio
bi onaj zdravi oni kapak i proveo tako, jedan trenutak, kao da spava.
Pred njim su i dalje, utei i nepomino, stajale uplaene ene.
Zatim bi on podigao ruke i krunim pokretom dodirnuo dete, ruku,
nogu ili stomak bolesnika. Ceo postupak je liio na sporo milovanje.
Na kraju bi poloio dlanove na bolno mesto, pa bi se dete koje se do
malopre previjalo od bolova najednom uutalo. ene su duboko disale
drhtei itavim telom ili plakale ujedajui se za usne. Neke je strano
tresla groznica koja bi se, nakon njegovog dodira, iznenada povukla.

119

Jedno dvogodinje dete prestade da vriti, pogleda zaueno svoju

majku i gomilu ljudi, te se ak i nasmeja. Jadna ena pade u nesvest od
uzbuenja.
Oko Zenobije su se, na sve strane, uli radosni povici. Pojedine ene
se bacie na kolena. Simon na sve to odgovori strogim i odsenim
glasom:
- Ustanite! Samo se pred Bogom klei!
Pregledanje i leenje bolesnika potraja. Postupak je, svaki put, bio
podjednako napet i uzbudljiv. Nakon nekoliko sati, Zenobija oseti da
je stie umor, sumnja i stid zbog svog, moda, nepotrebnog prisustva.
Meutim, ona nije mogla da odvoji pogled od njegovih ruku i lica.
Polako se, poput svih ostalih, privikavala na njegovo strahotno lice.
Ponovo joj bol probode grudi a glava otea. Zavoji su opet bili
natopljeni krvlju i ona, najednom, oseti da joj tlo izmie pod nogama
te da nee moi da napusti dvorite hrianske kue.
Ona se sluajno uhvati za rame one slepe starice koja je stajala ispred
nje. ena se, usled teine, zatetura a Zenobija, uz bolan jauk, i irom
otvorenih oiju, pade. Svi ostadoe zaprepaeni. Simonovi prijatelji
potrae da joj pomognu.
XV
RIM
Pulinije je ustupio svoju kuu kako bi se obavile pripreme vezane za
sahranu Julije Kordelije.
Njeno telo, oprano i namirisano, je bilo izloeno na paradnom leaju u
atriumu. Ivice kreveta su krasili zlatni diskovi Sol-Inviktusa dok je
smei, svileni baldahin sa srebrnim kiankama prekrivao posmrtne
ostatke velike svetenice.
Njena smrt bee ozvaniena lepljenjem granica crvene jele po
ulinim vratima. Na opte iznenaenje Klaudije i Aurelijana, posetioca
je bilo mnogo vie nego to su oekivali.
Pored Pulinijevih prijatelja i dunika, dolo je jo pedesetak senatora,
to iz radoznalosti, to iz elje da se dodvore. Prilika da se bude vien
od strane velikog voe i prvog sekretara je bila isuvie dobra da bi se
olako propustila. Kao protivotrov, njihova imena bi se ula im bi bilo

120

izgovoreno ime Cezara Galijena. Vremena su bila nesigurna a tutnjava

iz Rima prejaka da bi se okrenula lea opreznosti.
U pratnji, skupo plaenih, narikaa i muziara, oni veoma sporo
prodefilovae ispred Julijinog tela. Odlino snabdeveni novcem koji je
poticao od proroanstava iz hrama Sol-Inviktus, oni su naveliko hvalili
veliku svetenicu iz Sirmiuma koja leae spokojnog lica na odru. Iako
zauvek usnula, Julija bee sauvala neto od svoje lepote.
Po Pulinijevom savetu, Aurelijan je prineo brojne darove Kibeli,
oboavanoj boginji carstva i obavio ceremoniju rtvovanja posveenu
Mitri, u Palatenovoj peini.
Njegov rang Heliosovog kurira, drugog Mitrinog sledbenika po moi,
je bio dovoljan razlog da ovo bude jedan od naj znaajnijih dogaaja u
rimskoj peini - hramu. Sveanosti su prisustvovale sve njene
pristalice i znamenitije linosti Rima. Isti, nakon toga, dooe da se
dive votanom licu Julije Kordelije.
Najzad, osmog dana, rano izjutra, robovi upalie baklje.
I da je, kojim sluajem, bilo lepo i sunano vreme, morali bi da ih
upale. Meutim, na taj dan je nebo bilo tako oblano da je u
potpunosti odgovaralo oplakivanju. Kia je rominjala dok je
uskovitlani vetar kvasio i ledio sve to bi mu se nalo na putu. Plamen
baklji je bacao senke na zidove i tlo te se inilo kao da je Haron ve
doterao vode Stiksa pod noge ivih. Tuno sunce se bee obavilo
tamnim sivilom poput pepela, u koji e se uskoro pretvoriti Julija
Kordelija, ona koja ga je tako dugo i toliko oboavala.
Pogrebnici premestie telo sa sveanog kreveta na nosiljku od
ruzmarina i mirte. Pulinijevi i Aurelijanovi robovi je okruie,
prepustivi Julijinim sluavkama privilegiju da poloe dlanove na telo
svoje pokojne gospodarice.
Zaue se zvuci svirale i trube. Muzika je bila jednolina, pomalo
kripava i ponavljala se u nedogled, te je svima ila na ivce.
Muziari stadoe na elo povorke koja je upravo naputala lepu
Pulinijevu vilu. Odmah za njima krenue narikae u crnini, lica
umrljanog pepelom i kredom. im se pojavila nosiljka sa telom, one u
glas zakukae, udarajui se u grudi i upajui kosu.
U to vreme je vladao jedan drevan i strog obiaj da se samo venici
senata mogu prevoziti kolima po gradu. Stoga su Aurelijan, Alkan i
121

Maksim bili primorani da zauzmu svoja mesta u kolima koja je

Pulinije lino vozio.
To nije prolo bez potekoa. Zaprega je bila zaista velianstvena sa
svoja etiri upregnuta vola koji su na rogovima premazanim mau i
pepelom, nosili zlatne diskove koji su liili na lukove lire. Iako je
osovina vozila bila osmiljena tako da ono moe da se provue ak i u
veoma uskoj ulici, ovi dragoceni ukrasi su u mnogome oteavali
bezbedan prolaz pored ivinjaka.
Iza njih je sledilo, neto skromnije vozilo sa dva toka, i na njemu su
sedele Klaudija i Ulpija, obuene kao i svi ostali, u smeim i crnim
tunikama.
Ulpija je, moda potujui Aurelijanovu elju, preterala sa revnou
premazavi itavo lice kredom. Sa jarko crvenim usnama i oima
uokvirenim crnom bojom, poprimila je potpuno izbezumljen izgled
koji je nervirao Klaudiju od ranog jutra. Ona otvoreno izrazi svoje
zaprepaenje Ulpijinim izgledom i ponaanjem koje je, svakim
danom, postajalo sve grublje. Mlada ena joj uputi prezriv pogled i
odgovori:
- Zato misli da preterujem? - ironino ree. - Zar si zaboravila ta je
bolesna Julija Kordelija za mene uinila u sirmiumskom hramu?
Sestrice, ja to nikada neu zaboraviti. Uostalom, zar me i sama nisi
pouavala vrlinama neumerenosti?
Klaudija napravi grimasu a Ulpija zlobno nastavi:
- Ja nisam kao ti, hladnog srca. Nikako! Nena Ulpija otvoreno
pokazuje svoja oseanja.
Klaudija se istovremeno zaudi i uasnu. Da li ona zaista gubi razum,
ili je moda samo u pitanju priklanjanje kritici koja, ve nekoliko
dana, cveta protiv nje u kui.
Alkan se alio na njeno neprisustvo kada je Julija bila na umoru. Po
njemu je ta uvreda naneta u poslednjem trenutku bila bez mogunosti
da se jednog dana ispravi. Zar Klaudija nije znala da ljudi na samrti
moraju poneti sa sobom sliku svojih najdraih da bi mogli da se suoe
sa Haronovim senkama?
Naravno, ona je to znala, ali je vie volela Trajanovu igru i, samo
bogovi znaju ta jo.

122

Prvi sekretar Pulinije ju je, uz pomo svojih pijuna, brzo i preterane

diskrecije, pronaao. Sada su svi mogli da uvide je njena okrutnost ak
i pri najsvetijim dunostima!
Alkan izjavi da je ona uvek bila takva i da se nikada nije potinjavala
majci. Klaudija je oduvek bila primer krajnje bezdunog egoizma.
Ovaj put, za divno udo, Aurelijan nije stao u njenu odbranu. To je kod
Ulpije dodatno raspalilo mrnju i ludilo koje, kako su dani prolazili,
nita nije moglo da obuzda.
Klaudija je posmatrala kako se ljudi na ulici s potovanjem razmiu ne
bi li propustili dugaku povorku. Moda je Alkan i bio u pravu kada je
izjavio da je bezduna. Ni Maksim se, posle svega, nije dalje
izjanjavao. Aurelijan je sigurno bio njegovog miljenja mada joj
nikada nita nije prebacio. On ju je razumeo jer, osim krvi, njih dvoje
je vezivalo isto odsustvo oseanja.
Oni su bili bezduni ali snani.
To i nije bilo tako loe s obzirom na injenicu da su Avgusti, iako
uskraeni za oseanja, uvek pobeivali.
Sporoj povorci je bilo potrebno skoro pola dana da stigne do groblja
na junoj strani Rima.
Najpre su morali da preu brdo Opius i da savladaju straan saobraaj
oko Kolizeja. Provlaei se kroz ulice, jedva neto ire od zaprenih
vozila, oni stigoe do Velikog akvadukta pod Dolabelinim lukom. Tek
tu je otpoinjala iroka avenija koja je vodila do groblja. Ona se, kod
Strogog Septima, pretvarala u ulicu oivienu batama, povrtnjacima i
gustim vonjacima. Trenje kojima su se svi divili, su vodile poreklo
od stabala koja su, tri veka ranije, u doba republike, dopremljena iz
Azije.
Najzad, posle esnaest dugih milja, ukazao se grad mrtvih. Pojedine
dobrostojee rimske porodice su, na ovom mestu, sazidale zdanja koja
su po svojoj velelepnosti esto premaivala ona u kojima se ivelo.
Ona su predstavljala mala umetnika dela arhitekata i vajara, zaista
vredna divljenja. Tu je bilo kolosalnih mauzoleja, etruskih panteona,
lanih piramida, grobnica sa mermernim likovima, granitnih konja,
pasa i udovita, kao i visokih kula sa vijugavim kolonadama. Bilo je
tamo ba svega.

123

Budui da, u Rimu, nije imao roake, Aurelijan je naruio da se za

nekoliko dana naini elegantan kruni mauzolej oivien grkom
kolonadom. On je podignut u blizini veoma starih spomenika to mu
je dodatno uvealo ugled.
Lomaa na kojoj je Julijino telo trebalo da se pretvori u prah bee
pripremljena. Bronzani sarkofag poloie na debeo sloj latica. Muzika,
pla narikaa i nekoliko mimiara propratie sputanje tela u koveg.
Poto se vatra raspali, zvanice otpoee sa pesmom posveenoj
mrtvima. Ona je prolazila kroz senke Stiksa i ledila krv u ilama ak i
sluajnim prolaznicima koji se tu zadrae sve dok ne utihnu.
Dok je no polako padala, otpoe sveana veera, pri lelujavoj
svetlosti vatre koja se gasila. Ozbiljnog lica, Pulinije se primae
Aurelijanu.
- Poi za mnom, na trenutak. Stigao je onaj koga smo ekali.
Oni se uputie ka mauzoleju, kao da ele, jo jedanput, da provere
ukrase.
Tamo je, u crnom ogrtau poput ostalih, stajao ovek, u polutami
jednog stuba. Kratka brada mu je prekrivala obraze i vrat, ostavljajui,
na udan nain, otkrivenu bradu i usta. To je bila poslednja Galijenova
modna lakrdija.
On se udari pesnicom u grudi u znak pozdrava.
- Pozdrav velikom voi. Ja se zovem Silvije Kalist i legionar sam
XXII Primigenie. Odan sam Cezaru Galijenu kao to si ti bio Avgustu
Valerijanu.
Njegov glas bee grub ali ne bez potovanja. Aurelijan odgovori
podjednako otro:
- Vojnie, ne pominji Avgusta u prolom vremenu i ne odbacuj one
koji su jo uvek u ivotu, pogotovo ako je u pitanju tvoj Imperator.
Ukoliko bude postupao suprotno ovome, stii e do Stiksa pre
Avgusta.
Oklevajui, Galijenov izaslanik baci pogled na Pulinija koji ostade
ravnoduan.
- Voo, u pravu si, izvini. Ne bi trebalo da izraavam svoj stav.
On zavue ruku pod svoj ogrta i izvue koni povez.
- Cezar eli da proita ovo pismo i da se potpie ukoliko se slae.

124

- Pretpostavljam da zna sadraj ovog pisma? - upita Aurelijan ne

ispruivi ruku.
Legat je opet oklevao. Pulinije ga, ovog puta, jednim pokretom ruke,
ohrabri.
- Lino sam ga napisao po Cezarovom diktatu - najzad priznade.
- Sluam te.
- Cezar ti predlae mir.
- Zar ve nismo u miru? - zaudi se Aurelijan.
- Cezar se kune, pred Jupiterom i Mitrom, da nije vinovnik dogaaja u
Nikopolisu.
- Vojnie, trovanje je bilo u pitanju.
- Cezar Galijen zna da si omiljen i slavljen u Dunavskim legijama uporno nastavi Kaliste. - On je upoznat sa svim tvojim pobedama i...
- Moja slava se prostire mnogo dalje od obala Dunava, vojnie! prekide ga grubo Aurelijan. - Mene slave tamo gde za Cezara skoro da
nisu ni uli. Ako si samo zbog ovih budalatina doao, pogreio si.
Gubim sa tobom vreme dok se pepeo moje majke hladi.
Kaliste skupi usne, traei jo jednom, ali uzalud, Pulinijevu pomo.
Moda je i poeleo da odgovori uvredljivo, ali ga Aurelijanov pogled
sprei u toj nameri. Nauo je mnoge prie o voinim plavim oima,
tim oima koje su nebrojeno vojnika otpratile u smrt. U trenutku, on
kao da u njima vide celu zaleenu prolost. Ceremonija koja se
odvijala sa druge strane mauzoleja, nije bila ni prineti onoj stranoj
hladnoi i nitavilu koji su iz tog pogleda i zvirali.
Kaliste priguenim glasom izjavi:
- Cezareva namera nije bila da te uvredi. Mora da shvati u kojoj meri
bi, po carstvo, bilo strano kada bi okrenuo legije protiv Cezara. Cezar
uvia tvoju mo ali isto tako zn za svoju.
- to ga veoma podstie da mi se dodvori.
- Cezar samo eli da ga podri u senatu. Rim mora da vidi vae
pomirenje i da shvati da bi napad na Persijance radi oslobaanje
Avgusta bila ludost s obzirom na haranje varvara, poev od Rajne, pa
sve do spoljne Mezije. Kralj Palmire, njegovo velianstvo Odenat, je
veran Cezaru i ve je krenuo na apura... Ako sve to objavi pred
senatorima, verovae ti.

125

Aurelijan se sarkastino nasmeja. Oigledno je i Pulinije poloio

raune Galijenu.
- ta u ja dobiti zauzvrat?
- Bie proglaen komandantom itave konjice, a to je, kao to i sam
zna, najodgovornija dunost koja nekom moe biti poverena.
Aurelijan ispusti zviduk divljenja. Pulinije podie obrve zabavljen.
Voa isprui ruku.
- Legatu, daj mi to pismo. Cezar e dobiti odgovor pre sledeih ida.
XVI
EMEZ
Hriani je poloie na uzan leaj u maloj zasvoenoj prostoriji. utke
je napojie vodom te joj jedan od njih ree:
- Slobodno se odmori. Brat Simon e ti se pridruiti im bude mogao.
Od tog trenutka, ona je posluno ekala.
Zidovi u prostoriji bejahu prekriveni freskama koje su prikazivale
scene isceljenja i decu isprepletenih ruku u krugu oko bolesnika.
Svuda oko nje su lebdeli bljetavi likovi mukaraca i ena koji su,
poput belih ptica, leteli put neba. Sa jednog od zidova, ju je posmatrao
ogroman, bradat ovek, sa zlatnim oreolom iznad glave i ovcom na
ramenu.
Polu-navuen zastor razdvajae ovu prostoriju od susedne, vee, u
kojoj je Zenobija uspela da nazre obris malog bazena. Kua je bila
opremljena luksuznim tkaninama i predmetima i veoma ista. Da
kojim sluajem nije prethodno prola kroz kune kvartove donjeg
grada, sigurno bi pomislila da se nalazi u palati u kojoj se ovek moe
spokojno odmoriti.
Zenobija ponovo oseti bol. Ona htede da ustane kako bi doekala
Havada.
Meutim, ve pri prvom pokretu, ona oseti da ostaje bez vazduha, i da
nee imati dovoljno snage da se podigne.
Zatim, ona zau kripu vrata i utanje sandala. Znala je da dolazi.
Ponovo je bio prekrio lice. On prie na nekoliko koraka od leaja te
zastade. Ona pokua da se to vie ispravi.
- Havade...
On je, podignuvi ruku, odmah prekide.
126

- Zovem se Simon i podanik sam Gospoda Boga. Ako eli meni da se

obrati, koristi to ime.
Ona uuta.
- Dobro sam pretpostavio da si to ti.
Ona kao da nasluti prizvuk ironije u njegovom glasu mada ne bee
sigurna jer onaj otkriveni deo lica ostade bezizraajan. Zenobija se
ponovo isprui, borei se za vazduh.
- Svi su me ubeivali da si mrtav - proaputa. On se napravi kao da
nije uo te primeti:
- Vie nema stomak? Zar si se ve porodila?
Ona ponovo nije znala da li se on ali ili misli ozbiljno.
- Ja nisam bila nosea kada si me video sa njegovim velianstvom.
Odrala sam obeanje. Niko me nije dotakao pa ak ni mu.
- Ti lae sve oko sebe pa i svoj narod?
On klimnu glavom dok mu kraj zdrave usne zahvati strana grimasa.
- Tvoj suprug i ti, ba kao i Rimljani, znate samo da ivite u lai.
Trebalo je da se usprotivi. Zar on nije bio jedini koji je mogao da je
razume? Nije li upravo on bio upoznat sa poreklom lai? Meutim,
oseajui da lice poinje da joj crveni od srama, ona samo zatvori oi i
nita ne ree.
Havad-Simon ljutito nastavi:
- Ako ne pati zbog poroaja onda te zasigurno boli rana.
- Zar ti zna za moju ranu?
- Hriani znaju sve to se deava u Rimskom carstvu, - odgovori on
prezrivo. - Nas ima svugde i znamo za sve preice. Na Bog nije
zatvoren u hramu ve je sveprisutan.
Dok je govorio, on je podigao ruke iznad njene glave, u isceljujuem
pokretu koji bee videla u dvoritu.
- A sada, uuti! - naredi joj on. - Dola si da te izleim.
- Ne! Vara se. Ja nisam zbog toga dola. Htela sam da ... - Rei joj
zastadoe u grlu. On, oklevajui, spusti ruke i odsenim pokretom
otkri lice.
- Moda si dola da me bolje vidi? - zlobno uzvrati. - Ili pak eli da
me saaljeva? Onda me dobro osmotri ali nemoj da me saaljeva.
Bog me je ostavio u ivotu i od mene nainio ono to moram biti.

127

Ona ne uspe da se obuzda ve poskoi i isprui ruku ka njegovom

obrazu. Suze joj potekoe niz lice te jedva da i primeti njegovo
uzmicanje.
- Kako je ovo mogue? Havade! - jedva izgovori Zenobija kroz pla.
- Moje ime je Simon!
- Ali zato su ti to uinili?
- Zar ti kao Rimljanka ne moe da pretpostavi? Zar nikada nisi
videla kako kanjavaju nau brau? Ta Velika Zmija, Valerijan, se
dobro zasitio naom patnjom. Svakodnevno muenje hriana je za
njega bio pravi uitak...
Simon uuta, lica iskrivljenog mrnjom.
- Ali, sada je na njega doao red da se suoi sa patnjom. Bog ga sada
kanjava i sveti se za sve to nam je uinio! Sa svakim novim danom,
apur sve vie poniava Avgusta. U poreenju sa onim to ga oekuje
kada se pojavi pred Gospodom, ovaj pakao na zemlji nije ba nita.
Njegova izmuena usta bejahu pobelela od srdbe.
- Ali kako si ti jo uvek u ivotu? - jedva izgovori Zenobija. Na ove
njene rei, Simonov pogled jo vie raspali mrnja.
- Voljom Gospoda Boga sam jo uvek iv. Mada bih za to mogao da
zahvalim i Rimljanima koji su bili dovoljno glupi da mojoj brai
povere pripremanje lomae. Oni su je podigli na bunaru, tano iznad
kamene ograde. Trebalo je samo da izdrim poetno razbuktavanje te
da se provuem kroz ar i u vodi saekam da dou po mene. Bog me u
tom iskuenju nije napustio ve ga je ak pretvorio u radost.
- To znai da su ti i noge izgorele...
On veselo zadie svoju togu i otkri izgorelu i potamnelu kou na
listovima. inilo se da je jo ponegde prekriva a. Zenobija se
zagrcnu od plaa.
On se samo naali na njen raun i ree:
- Zar crvena boginja plae? Zar Alat koja zadaje mnogo vee povrede
na bojnom polju i koja, kako kau u pustinji, ubija sa osmehom na
usnama?
- Ljubavi, bio si tako lep - proaputa, ne obraajui panju na njegovu
zlobnu opasku.
On se, na te njene rei, ukoi.

128

- Kraljice Palmire, svoje miljenje zadri za sebe. Postoje rei koje

zidovi ove kue ne bi trebalo da uju a ti sve vreme pominje osobu
koja vie ne postoji. Ono to se desilo mom telu nema nikakvu
vanost. Bitno je to da je Bog podario mojim rukama isceliteljsku
mo. One, sada, poput Hristovih, bolje nego ikada, prenose boiju
dobrotu i nenost onima koji pate. Jedino to je vano.
On se prekrsti i ponovo naredi:
- Sada zaista uuti kako bih mogao da te izleim.
- Nema svrhe. Nisam dola radi leenja.
- Zaista? - ljutito joj uzvrati Havad. - Da li moda namerava da nam
se pridrui? Moda tvoj suprug i ti elite da priznate mo rei Isusa
Hrista? Da postanete hriani? To bi zaista bila iznenaujue dobra
vest.
- Havade, moja ljubav prema tebi se nikada nije ugasila. Sada si Simon
ali za mene je onaj drugi iv koliko i prvog dana. Ti jedini zna istinu
o Zenobiji! Ono to se zbilo u Dura Europosu me je nateralo na la i
pretvorilo u crvenu boginju, Alat. Ali znaj da nikada nisi napustio
moje srce, ak ni onda kada su te proglasili mrtvim. ak i kada te
vidim sa tim stranim licem unakaenim od vatre, ne mogu da
prestanem da te volim. Da! Ja te volim i ti tu nita ne moe. Uvek u
te voleti. Ako je volja tvog Boga bila da se sve ovo desi, onda je i moja
ljubav prema tebi ispunjenje njegove elje.
Na trenutak se uini kao da ga njene rei zapanjie i on skloni pogled
u stranu. Oboje su pomno posmatrali prizore na zidu kao da e im oni
pruiti pomo i snagu da se suoe sa ovim trenutkom. Dok je sklapao
oi, njegova namuena usta zadrhtae. Lice mu postade jo stranije.
- U pravu si - promrmlja najzad, jedva ujno. - Zaista si u pravu. Ja
nita ne mogu da uinim za tebe. Idi.
Ona se nije usprotivila.
Prikupi preostalu snagu kako bi ustala iz postelje, ali samo to dotae
tlo, ponovo se onesvesti.
On najpre refleksno isprui ruke da je pridri ali, odmah zatim,
odustade od svoje namere i pusti je da padne.
Bolno jauui, poput zveri koja se bori za ivot, Zenobija se okrete na
bok. Presamiena i jedva diui, ona se uhvati za nogare od kreveta i
najiskrenije poele da joj bogovi podare smrt.
129

Tek tada, moda ba zato to je mnogo godina ranije, nemoan, osetio

tu istu patnju i bol, u zapaljenom dvoritu jedne kue u Dura
Europosu, on klee.
- Prestani da se bori i lezi na lea. Ona ga, polusvesna, poslua.
- Sada mora da me poslua - jo jednom joj ree. - Molim te, ne
govori.
Zenobija nikada nije saznala ta je uradio.
Setila se samo da je bol najpre bio nepodnoljiv i da je jedva disala
zatvorenih oiju.
Zatim je osetila kako bol koji raskida njenu utrobu polako nestaje a
disanje postaje ujednaeno. Zahvati je neka udna obamrlost koja
uini da joj i noge i ruke oteaju.
Ona zadrhta jasno osetivi pritisak Simonovih ruku na svom boku. U
njoj se javi elja da ispreplete svoje prste sa njegovim i da mu apne
nene rei zahvalnosti. Ni jedan mii na njenom telu je ne poslua.
Zenobija oseti hladnou oko rane i, u trenutku, shvati da je vie ne boli
te otvori oi. On je ve stajao, na nekoliko koraka od nje, pogrbljen i
iznuren.
Nije mogla tano da proceni koliko je vremena prolo od trenutka
kada je pala. inilo joj se da ju je volja potpuno napustila. Nije
poelela da ustane, da ga dodirne ili da mu kae sve to je prethodno
nameravala. Ona, kao kroz san, zau njegov glas.
- Ostani ovde i ne pomeraj se. Kasnije u poslati jednog brata da ti
pomogne i kolima preveze do palate. Gledaj da se nekoliko dana ne
kree kako bi ti se rana potpuno zatvorila.
Ona kasnije nije mogla da se seti da li je u tom trenutku uspela da
izrazi svoju zahvalnost i uenje ili nije. Moda ga je ak molila da joj
oprosti...
On je nastavio glasom koji e zauvek ostati u njenom seanju:
- Nemoj se vie vraati. Uinio sam za tebe sve to je bilo u mojoj
moi. Nemoj od mene oekivati neto vie osim ukoliko odlui da
poveri svoju duu i grehe naem Gospodu Bogu. Najbolje bi bilo da
pokae svoju dobrotu tako to e uticati na mua da ostavi na miru
moju brau u Emezu i drugde gde ga smatraju kraljem. U Rimu vlada
Cezar Galijen koji nas potuje vie od svog oca. Ali, tvoj mu, ti i
Cezar, svi se vi varate. Verujete da ste svetski monici a u stvari ste
130

samo varvari. Bog je jedina sila i jedini kralj na ovom svetu u kome e
uskoro vladati pravda njegovog sina Isusa Hrista. Despoina, ne
zaboravi ove moje rei. Ti ivi u lai i sve bitke ovog sveta to nee
moi da izmene. Nisi boginja ve samo lutajua dua potekla iz
pustinje i obeana istoj. Ti izgovara re ljubav, a da ni tvoje srce ni
tvoj um nisu spoznali njeno pravo znaenje.
XVII
RIM
Pri poslednjem odbljesku sunca, nepomini oblaci se obojie
purpurom. uta lopta se, sasvim polagano, sputala na horizontu
ispresecanom rimskim palatama i hramovima.
Koliko god da je ovaj prizor bio velianstven i zaslepljuju, izazivao
je uznemirenost.
Praznik Cibele se upravo privodio kraju. Povodom ovog slavlja,
Aurelijan je, svojom rukom, rtvovao bika. Tog celog dana krv je tekla
u potocima a vazduh odzvanjao od povika svetenika koji su se
samokanjavali, ne bi li se umilili bogu. U sumrak se sve polako utia.
Daleko sunce, iako i samo preplavljeno rumenilom, kao da se,
odlazei na poinak, podsmevalo ljudskoj sudbini.
Da li zbog smrti svoje majke, politike neizvesnosti, Pulinijevih
manevara, licemernih naklapanja senata ili pak udnog Ulpijinog
ludila, Aurelijan se, kao nikada do tada, rastui i zabrinu uprkos
injenici da ga je Rim, ba tih dana, priznao za jednog od najmonijih
ljudi u carstvu. Ali, ta mo sada bee potpuno besmislena i
nedelotvorna!
Koliko mu je sada nedostajalo ono vreme pukih okraja kada se sve
svodilo na pobedu ili smrt, i kada je ovek, rtvujui samo sebe,
podnosio presudu maa.
Koliko li je samo puta stavio svoj ma u slubu boga Mitre i SolInviktusa? Koliko je puta osetio njihov vreli dah u telu i krvi?
Ti isti bogovi mu danas ne pruaju oslonac i ne daju odgovore na
pitanja koja ga tite.
Da li bi trebalo prihvatiti Galijenovo mirenje? Ili moda posluati
razumne Pulinijeve savete? A ta uraditi sa silnim Klaudijinim besom?

131

Da li da se upusti u okraj, po elji nekoliko stotina, moda i hiljada,

oficira? Ili da se povue, zbog ega bi i njega i Rim optuili za
kukaviluk? Ovo poslednje bi ga izloilo riziku da izgubi potovanje
legija, kao i podrku, moda ak i naklonost Klaudijinu i Maksimovu.
Izbor je bio samo na njemu. Potroio je itavo bogatstvo na
predskazanja koja mu nisu pruila odgovor.
Bio je potpuno sam.
Purpurni krug je polako uranjao meu rimske emprese i hramove. Na
trenutak, on se otvori i, poput enskih bedara, bestidno obujmi vrh
brda Testakus.
Pomrina zavlada i od sunca ostade samo rumena taka na horizontu.
Aurelijan zadrhta. Rukom nesvesno potrai drku malog noa koji je
uvek nosio ispod toge. Najvei od bogova ga je, i ovaj put, ostavio u
potpunoj tiini i neznanju.
On je, posmatrajui crveni horizont, bezuspeno prizivao majino lice.
Ali nebo mu podari samo prve none tmine i mrane suprotnosti koje
ga podsetie na Ulpijino ludilo.
Navodei kao razlog Cibelino praznovanje, ona je prethodne noi
poelela da najpre vodi ljubav sa robinjama u blatnoj kupki pre no to
se njemu preda. Jo jednu no pre ove, ona je, zverski naminkana,
traila da joj na stomak nanesu meavinu muevljeve sperme i krvi
bika kako bi se njome premazala.
Ovaj dogaaj je, po prvi put, proizveo svau, jer se Aurelijan
usprotivio takvom davanju svog semena koje je pre priliilo
ivotinjama.
Ona se naljutila zbog njegovog odbijanja te je od tada sve svoje vreme
provodila u odajama slukinja, alei im se. Ulpija je svima besramno
razotkrivala svoju intimnost, ne hajui za podsmevanja.
Da li je Rim prouzrokovao njeno ludilo?
Ta iznenadna promena ponaanja i skoro potpuni gubitak razuma su
naveli Aurelijana na pomisao da je moda upravo to boiji odgovor na
njegova pitanja.
Ako je tako i bilo, on nije znao da ga protumai.
Setio se rei koje mu je Julija Kordelija na izdisaju doapnula: "Sine,
ena je ta koja je od Velikog Sunca poslata kako bi trijumfovao."

132

Ali ta ena koju je pomenula majka zasigurno nije bila Ulpija. To bi

naprosto bilo nezamislivo! Ona u svom ludilu niim nije vladala i nije
posedovala neophodnu snagu. Liila je pre na izgubljenu pticu koja
leluja iznad bojnog polja u nemogunosti da se spusti na zemlju i nae
siguran oslonac.
Moda su bogovi ipak ukazivali na Klaudiju?
To je delovalo mnogo stvarnije jer je i sama Julija rekla: ''Klaudija je,
poput tebe, boije seme za ostvarenje tvoje sudbine"?
Aurelijana je plaila njena estoka upornost mada, ta god uinila, on
ju je uvek voleo. Meutim, ona mu je sestra a bogovi ne bi trebalo da
ukazuju na sestru...
- Brate, umoran si. Odmori se.
On, iznenaen, poskoi. Klaudija se, nekim udom, obrela na terasi,
kao da su je njegove misli uinile stvarnom.
Ona rukom podie jedan kraj njegove debele toge i poljubi ga u vrat.
- Svi ovi dani su strano iscrpljujui. Rim te nikad ne ostavlja na miru.
Sumrak je pruao dovoljno svetlosti te on paljivo osmotri njene oi,
kosu poput crnog jantara, i punu obmotanu perlama koje su se
sputale sve do vrata. Primeti da su joj usne prirodno crvene i da je
veoma malo naminkana. Oi, toliko sline njegovim, su itavom licu
davale posebnu dra i lepotu.
On joj je, u dubini due, bio zahvalan na toj jednostavnosti. Njena
pojava ga je navela da izmeni zakljuke donete nekoliko trenutaka
ranije. Iznenadan Klaudijin dolazak sada vie nije predstavljao pretnju
ve zadovoljstvo. Povrh svega, ona je bila u pravu. Oseao se umorno.
Pulinijevi robovi su po celom dvoritu oko kue palili baklje i
svetiljke. Bliila se no.
- Poinje da duva - ree neno Klaudija. - Uimo unutra, hladno je.
Ona krenu sa njim put stepenica koje su vodile do soba.
Aurelijana iznenadi njen miran i staloen glas, sasvim drugaiji od
Ulpijinog, tako esto zahvaenog besom. Dok ju je pratio, oseti veliko
uivanje udiui njen parfem.
Bilo je oigledno da se Klaudija za sve unapred pobrinula pre no to
mu se pridruila na terasi. Kada su stigli, prostorija je ve bila dobro
zagrejana. Mirisna ulja, ista odea i toplo vino su stajali na niskim

133

stoiima, spremni za upotrebu. Sa druge strane zastora, u prostoriji za

sluavke, muziari su svirali na harfi i svirali.
Klaudija izjavi da bi mu masaa sigurno prijala. Ona mu skide togu i
poloi ga potrbuke na uzan leaj. Dok mu je premazivala lea
mirisnim maslinovim uljem sa primesom tamjana i bergamota, njeni
prsti se zadrae na krivudavim oiljcima.
- Davno bee - primeti ona setno.
Prepustivi se oputajuem milovanju, Aurelijan ne odgovori. Ali
zaista, to bee jako davno. Toliko davno da je, s njegove strane,
nesvesno dolo do udaljavanja. Moda je razlog tome preterano
prihvatanje Pulinijevog miljenja zbog ega je sve vie i vie gurao
Klaudiju u stranu a da to uistinu nije eleo.
Sestrini prsti su na udesan nain odagnali kako napetost miia, tako i
sve njegove brige. On oseti da postaje onaj stari nakon to se izbavio
mranih spletki starog sekretara i histerije svoje ene.
Klaudija, kao da mu pogodi misli, ree:
- Ja sam kriva. elela sam da izbegnem Pulinijeva prebacivanja i
Ulpijinu ljubomoru. Jadna Ulpija me od skora prezire, to je jae od
nje.
Aurelijanu se uini da namerava jo neto da doda ali ona uuta.
Nakon to mu je dugo masirala vrat, ree:
- Moram da ti pokaem neto.
Ona uze, sa jedne od stolica, platneni povez, te ga otvori, da bi iz njega
izvadila tanke, pomalo ulubljene listie, nainjene od olova. Oni
bejahu uredno obmotani oko jednog komada drveta. Aurelijan na
njima opazi rei izgravirane u urbi, crtee i, svuda unaokolo, magine
znake.
Sa podsmehom na licu, Klaudija isprui ruku i ponudi ih.
- Proitaj.
On ih uze usteui se. Ve je nagaao njihov zlokoban sadraj.
Crna Cibelo, zarobi Klaudiju,
uini da joj lice izgubi nadu i lepotu,
neka do kraja svog ivota padne u nemilost!
Neka se Klaudija ogadi mom muu Aurelijanu,
i neka mu bude odbojna poput lea koji se raspada!
Uinite da, u trenutku i, zanavek,
134

nestane kuna Klaudija,

neka potee sr iz njenih kostiju i neka joj istruli pubis,
neka je se uplai svako ko joj prie!
Neka umre od ui i gorine,
i neka je Aurelijan brzo povrati.
elim da joj se odmah grudi i materica
oklembese poput bubavaba.
Neka se to desi brzo i odmah!
Aurelijan baci ploice na pod kao da su ga opekle.
- Sluavke su ih jue ujutru nale ispod mog kreveta. Moe da
zamisli njihovu zapanjenost!
Klaudiji je sve to bilo veoma zabavno. Ona jednim pokretom ruke
prikupi ploice i baci ih u vatru.
Pridruivi mu se, ona otkopa haljinu koja skliznu niz ramena Na njoj
ostadoe samo svilene trake koje su stezale grudi i bedra. Rairivi
ruke, ona se okrete na peti kako bi mu se cela prikazala.
- Kao to vidi, njene kletve nisu delotvorne!
Ona se grleno nasmeja i on prepoznade taj smeh.
- Jo uvek sam tu, i jo uvek ne smrdim - naali se Klaudija. Aurelijan
skrete pogled. Bio mu je dovoljan jedan pogled na nju da ga iznenada
obuzme elja, istinska i, proeta nenou. Ona se potpuno razlikovala
od onog uznemirujueg oseanja koje je u njemu budilo Ulpijino
ludilo.
Iako je znao da je sve uzaludno, i da e Klaudija, kad tad, otkriti ono
to se golim okom ne moe videti, on se ipak potrudi da od nje sakrije
svoje uzbuenje.
- Ulpijino ludilo svakim danom raste - ree uzdahnuvi. - Posmatram
je i na trenutke se stidim to mi je supruga.
Ne odgovorivi, Klaudija ga prinudi da ponovo legne. Vie nije bilo
rei o masai. Ona ga odgurnu na jastuke, prisloni bok na njegov
otvrdli ud, te dodirnu usnama duboki oiljak od Mitrinog gvoda na
njegovom ramenu.
- Trebalo bi je aliti pre no ljutiti se - ree sa tugom u glasu. Zaista,
smatram da sam samo ja kriva za sve. Mislila sam da je mnogo jaa i
da e ti biti savrena supruga. Ali, prevarila me je njena lana
nevinost. Ona me je zabavljala i...
135

Ona naini grimasu i ne zavri svoju misao. Prstima pomilova

Aurelijanove usne pre no to na njih spusti poljubac.
- Nadala sam se da e ti se toliko svideti da e u meni najzad videti
samo sestru. Sve sam uradila prema tvojim eljama.
- Da li ti je poznato zbog ega luduje? - upita ga milujui mu butine.
On ne odgovori.
- Zato to nikada nee moi da rodi.
Aurelijan je ve odavno sumnjao. Njemu su Ulpijini ispad vremenom
postali razumljivi.
- Nikada nee roditi! Veruj, sve smo probali - ree Klaudija ne
prekidajui milovanja. - Dodue, priznajem da smo uradili sve kriom
od tebe. To su ipak stvari koje se tiu samo ena...
Ona potrai rukom njegov ud ispod koulje. Zatvorivi oi, on joj se
potpuno prepusti. I ovaj put, kao toliko puta do tada, on nije bio u
stanju da odoli zadovoljstvu!
- Ali, Avgust mora da ima naslednike. Ti mora dobiti sina.
- Ne zapoinji ponovo istu priu! - usprotivi se on, ne znajui tano
emu se opire.
- Uskoro e postati Avgust jer e ti Galijen ustupiti svoje mesto.
- Grei, ba naprotiv...
Ona mu poljupcem zatvori usta. Meutim, uprkos nenim i udesnim
milovanjima, Klaudijine rei ga potpuno otreznie.
On nasluti i doznade. Odluku je ve bio doneo, i samo ga je strah od
mogueg gubitka Klaudijine naklonosti spreavala da je javno
obznani. On, Lucije Aurelijan, veliki voa, je imao samo jedan
detinjast strah kada su u pitanju Rim i carstvo!
On je rukom odgurnu i ree:
- ta eli da kae?
- elim da kaem da mogu da ti podarim sina. Naravno, sve bismo
uverili da je Ulpijino. To je jedini nain da sauvamo krv Avgusta.
On, u trenutku, shvati na ta je sve ona spremna!
- Ne vreaj bogove! ta si to mislila u vezi Galijena?
Ne uzbudivi se nimalo, ona ponovo pokua da mu se priblii ali, on je
grubo odbi.
- Odgovori mi! Zato bi mi Cezar ustupio svoje mesto?
- Jer nee imati izbora. Molim te, nemoj se time zamarati.
136

On je tako snano odgurnu da mu ona pade pred noge.

- Ne, ovaj put neu pristati! Nee ubijati meni iza lea.
Klaudija ga paljivo osmotri. Tako slini pogledi se ukrstie.
Aurelijana su te nebesko plave oi proslavile meu legionarima dok su
za varvare predstavljale strah i trepet. Sada se one suoie sa istim
odlunim plavetnilom.
Nakon nekoliko trenutaka, Klaudijino lice se naglo izmeni. Njegova
lepota se izgubi pod maskom mrnje i nasilja.
Aurelijan je morao da obuzda svoju elju da je uzme i vrsto prigrli.
Ah, kada bi samo mogao da povrati ono neno lice od malopre!
Ali, to je bilo nemogue. Sada je pred njim bilo istinsko Klaudijino
lice.
- Aurelijane, ne budi glup. Zar misli da bi se Galijen na tvom mestu
ustruavao?
- Ali on eli mir i ja sam mu potreban. Potpuno je u pravu.
Njen osmeh ga, poput bia, oinu.
- alim te! Jedino ti moe da veruje u takve gluposti! Zar si u toj
meri naivan? Sve to Galijen izgovori je la! Kada e to shvatiti? Ono
pismo koje si od njega primio ne znai ba nita! To su samo prie za
budale.
Na sav glas viui, ona ga je dlanom udarala po grudima.
- Aurelijane, to je samo obmana! Pravu istinu od tebe skriva onaj
odvratni starac Pulinije. Galijen se tebe plai i zbog toga eli da te
kupi, ne bi li osigurao svoju bezbednost. Ti uporno veruje Puliniju
koji se sa tobom poigrava kako mu volja. Makar jednom u ivotu,
otvori oi! Tvom milom starcu je samo jedno na pameti. On eli da
nas razdvoji, on me pijunira, on...
Ona, preplavljena besom, zastade.
Upravo tu mrnju, vie od svega ostalog, Aurelijan nije mogao da
podnese.
On je dohvati sa namerom da joj naudi, moda ak i da uniti tu lepotu
koju je voleo vie od svega.
- Klaudija, uuti. Ja dobro poznajem Pulinija i mogu sam da procenim
istinitost Cezarevih rei. Uostalom, ve sam doneo odluku. Ukoliko se
Galijenu neto desi, zaboravi da sam ti brat.

137

Klaudija je stajala potpuno bleda. Povez na grudima joj bee spao

otkrivi svu lepotu njenih grudi. Ona ih ednim pokretom prikri, te se
odmae, poput zveri iskeenih usta.
- Ako se ja pitam, ve sada mi vie nisi brat. Naa majka je pogreila.
Ti nee biti Avgust. I ja sam se, izgleda, oduvek varala. Nema
nimalo hrabrosti. Glup si i bezvoljan koliko i ti tvoji starci koji ti se
toliko dopadaju.
Ona se jo odmae, navlaei haljinu. Njemu se priinie suze u
njenim oima.
- Ne, nisi mi vie brat! Morae da se zadovolji svojom enom
budui da ne zasluuje nita bolje.
Mrnja je izbijala iz svake njene pore. On napokon shvati da Klaudija
ne oplakuje njega, ve izgubljeni san o moi.
Kada je nestala iza zastora, Aurelijan otkri u vatri polurastopljene
ploice od olova. Bogovi su se ipak osvetili a Ulpijine kletve ostvarile.
Uz straan krik, on prevrnu postolje sa ugarcima.
XVIII
EMEZ
Zajapurenih obraza i kose slepljene od znoja, Ahemu svima pokaza
svoje radosno lice. Ona spusti bebu koja je na sav glas plakala u
Zenobijino naruje.
- Rodila je deaka! Ba kako je njegovo velianstvo elelo! Dete je
imalo veliku glavu koja je sve podseala na oevu.
- Izleteo je iz svoje majke kao kola iz pei - radosno ree Ahemu,
golicajui bebinu bradu.
Zenobija duboko udahnu taj, tako izuzetan, miris novoroeneta.
Zatim ga poljubi u pulsirajue elo i prepovi ga u isto platno.
- Dina jo uvek spava? Vie ne krvari?
- Sve je u redu. Ona je snana, ne brini. ini se, kao da se poraala ve
desetak puta! ekaj, nee tako uspeti da ga presvue.
Ahemu joj oduze platno te joj pokaza.
- Ovako se to radi!
Sve vreme se smejala i glasno priala. Videlo se da joj je laknulo
nakon svih potekoa. Dina je, dva dana ranije, osetila poroajne
bolove. Ahemu i Zenobija su se istog trena zatvorile sa njom u odaje.
138

Zatim je sve palo na sposobna Egipankina plea jer Zenobija nije

htela da rizikuje. U palati se proulo da e Despoina Zenobija uskoro
roditi te da poroaj, prema Balaminovoj elji, preputa svojoj dadilji
koja je i nju donela na svet.
Ona joj je pomogla koliko je mogla. Dina se pokazala kao veoma
hrabra. Uvijala se od bolova sve dok joj, te poslednje noi nije pukao
vodenjak. Na sreu, dete se brzo rodilo i bez nekih veih potekoa.
Da li si obavestila njegovo velianstvo?
- Sve sam uradila po tvojoj zapovesti. Rekla sam mu da e tek veeras
moi da vidi svoje dete.
Ahemu uze dete u naruje, i prisloni majunu glavu na svoje grudi.
Ona je bila slika i prilika prave dadilje. Beba prestade da plae, jo dva
puta coknu, sisajui jezik izmedu tananih usana, te zaspa.
Zenobija se osmehnu. Prvi put nakon mnogo vremena. Ahemu presrete
njen pogled, i najednom, zahvaene tunom ozbiljnou, zanemee.
Zenobija odagna uzbuenje koje joj stezae grlo,
- Hajdemo da obiemo Dinu - ree.
- Desilo se udo! - tvrdila je uporno Dina. - Ah, kako sam srena!
Leale su, jedna do druge, na krevetu, sa bebom na stomaku. Tamni
kolutovi oko oiju su otkrivali Dinin umor, ali je istovremeno njeno
lice blistalo od sree. Neto malo pre poroajnih bolova, ona je
zatraila od Zenobije da joj pokae oiljak kako bi proverila da li rana
zaceljuje.
Od nje bee preostala samo tanka, jedva crvena crta.
- Dete se raa a tebi se rana zatvara. U isto vreme! Pa to je zaista
udo! - ponavljala je. Napokon je Bog sasluao moje molitve.
- Bilo je i vreme! - naali se Ahemu razmenivi znaajan pogled sa
Zenobijom. - Ali, moda i jesi u pravu da je ovo udo u koje vie
nismo verovali.
Ne odgovorivi, Zenobija oprezno pomazi detinju glavu.
Kada se, onoga dana, vratila iz kue hriana, Ahemu ju je doekala sa
silnim zamerkama. Gde je ila u takvom stanju? Zar eli samu sebe da
ubije?
Ali, Zenobija se samo sruila na krevet ne sluajui je. Kada je
Egipanka uvee dola da je previje, od iznenaenja je izgubila mo

139

govora. Rana vie nije krvarila. Gnoj se bee povukao, a sa njim i

crvenilo koe, ostavivi za sobom sve i potpuno ist rez.
- Koga si videla? - upitala ju je Ahemu.
Zenobija nije odgovorila. Sutradan ujutru, vie nije bilo mesta za
sumnju. Rana se zaista zatvarala. Po prvi put, nakon nekoliko meseci,
Zenobija nije bila na stranim mukama.
Nakon to joj je namestila lagan zavoj, jer rana vie nije zahtevala
dodatno premazivanje pomadama, Ahemu klimnu glavom,
- Bila si kod hrianina, zar ne? Kod onog koji je preiveo vatru i sada
vie nema lice...
Najednom je uutala, ne isputajui Zenobiju iz vida. Ona se priseti
Ofalinih rei i pretnji te, u trenutku, sve shvati. Havad je jo uvek u
ivotu, dodue, sa drugim imenom i licem.
Ostale su, u tiini, jedna naspram druge, sa istim stranim mislima.
Zatim je Egipanka iroko razmakla ruke i, po prvi put, nakon mnogo
godina, snano zagrlila Zenobiju, kao nekada, kada je ova jo bila
dete.
Neto kasnije je, upotrebivi lano nemaran ton, izjavila da je
hrianin iz donjeg grada poznat u itavom Emezu, pa ak i u palati.
- Za njega kau da ini uda sa svakim svojim udisajem i izdisajem i
da prvenstveno pomae enama i deci. Jo tvrde da ima svog Boga u
ruci.
Videvi da Zenobija nema nameru da bilo ta doda ili objasni, ona
samo uzdahnu:
- Uostalom, nama je bitno da tvoja rana napokon zaceli i da vie ne
pati.
Bila je u pravu. Trag od persijskog gvoda je polako bledeo, a njene
patnje e se uskoro pretoiti u seanje. Ali, na njoj se pojavila jedna
nova zjapea rana koja nije bila od krvi i mesa. Ona ju je sada bolela
isto kao i prethodna. Meutim, ona nije prekidala dah i zadavala
vruicu ve je naprotiv, napadala strpljivo i tiho poput zmije. To
prepredeno zlo je ualo u prikrajku i ekalo trenutak nepanje da
zaskoi i uasne svoju rtvu. Zenobiji je bilo jasno da je od tog zla
nee osloboditi ni jedno udo.
- Tuna si? - upita je Dina.

140

- Nisam! - lagala je Zenobija. - Nisam! Ba naprotiv. Srena sam i

zbog tebe i zbog sebe.
Ona prisloni Dininu ruku na usne te, isprepletenih prstiju, pomazi
bucmastu bebinu bradu.
- Njegovo velianstvo e ga nazvati Vabalat, po svom ocu. On e
jednoga dana postati kralj a ja u za njega osvojiti kraljevstvo, veliko
koliko i Rimsko carstvo.
Dina se nasmeja zajedno sa kraljicom. Meutim, Ahemu je i dalje
utala.
- Da li ti to misli ozbiljno? Ponovo e ratovati? Zar ti nije bilo
dovoljno?
Zenobija pokua da se na to nasmeje i naali ali joj glas zadrhta.
- Dadiljo, ja sam Alat. Preesto zaboravlja na to. Njena sudbina je da
predvodi vojnike.
Ona podie dete i prisloni majunu glavu na svoju.
- Sada imam razlog vie. Osvajanja Odenata i Zenobije e uiniti
slavnim Vabalata.
Upravo to je i rekla njegovom velianstvu kada je doao da ih poseti.
On je zatee u krevetu, sa detetom na grudima. Moda je i bio
iznenaen to ne vidi pravu majku ali se ipak povinova ne trepnuvi. U
pratnji Nurbela i nekoliko slugu, on nespretno pokaza svu svoju
dirnutost i oduevljenje. On isprui ruku kako bi dodirnuo elo svog
sina ali se uplai Vabalatovog sitnog lica te se tre uz osmeh.
Zenobija izjavi:
- Za nekoliko dana u opet moi da navuem oklop. Krenuemo u
pohod na Persijance i oteraemo ih na drugu stranu reke. Na sin
zasluuje kraljevstvo vee od svih do sad. Uz tee sam, Odenate, i
uiniu sve da se na bojni pokli uje deko.
Bez uzbuenja, njegovo velianstvo joj poljubi elo. To je bio prvi
poljubac koji je sebi dozvolio i prvi na koji je ikada pristala.
Vabalat je opijen mlekom spavao, vrsto priljubljen uz majine grudi.
Zenobijaje posmatrala majku i sina.
Ona poele da ga, im malo poodraste, odvede na jezero Nebeskog
poljupca. Ta misao je najednom rastui. Ona zver joj je sada izjedala
duu i zadavala straan bol.

141

Svaki put kada bi pomislila na jezero, setila bi se Havada koji je

postao Simon hrianin.
Upravo ta pomisao na lai je najvie ljutila Simona, oveka koji je
izdrao vatrenu stihiju radi svog Boga, i koji nije ustuknuo pred
Rimljanima borei se za istinu. Ona je pak bila satkana samo od lai.
Nien sin, uistinu, ne bee njen, kao to ni mu ne bee njen. Rodila ju
je jedna ena koja je umrla na poroaju, a ne Balaminova zvezda kako
misle mnogi lakoverni.
Balamin joj je odavno okrenuo lea. Jo u Dura Europosu Bogovi su
izabrali Havada, a Simon je izabrao jednog Boga kako bi mu bio drai
i blii!
Njoj, Zenobiji je preostajala samo jedna istina koja se ticala njene
hrabrosti i strela na bojnom polju. Zahvaljujui pobedama, ona je
postala Alat. Rat e uiniti da zaboravi na ruo Havadovo lice i
Simonov prezir.

Trei deo
Vreme ubica
267 - 270. godine posle Hrista
XIX
ANTIOHIJA
Dete je posmatralo meandere Oronta koji su se pruali sve do grada
Antiohije. Na reci je bilo mnogo amaca mada ni jedan ne bee vojni.
Jo manje je moglo da se pomisli da je u pitanju neka od kraljevskih
laa sa svojom bunom i veselom posadom.
Velelepnih povorki nije bilo ni na stazi poploanoj mermerom koja se
prostirala du reke. Taj put je krasilo na hiljade stubova i statua koje su
po njemu bacale udesne senke. Naizmenino su se pojavljivali as
peaci, as zaprena vozila. Ali, to su bili samo obini trgovci, putnici
ili seljaci. ak su i mali karavani kamila sa raznobojnim samarima bili
samo obini karavani.
Detetovo razoaranje se pretvori u mrnju. Ono udari nogom o zemlju
te se okrete ka Dini i povika:
142

- Bila mi je obeala! Ona je laljivica. Nisu doli!

Dina se umirujue nasmei.
- Mili, budi strpljiv. Doi e.
Ona isprui ruku da ga pomiluje ali je deak besno odgurnu. On zatim
izvadi iz pojasa mali no sa seivom jedva neto duim od dlana.
Deak bee veoma ponosan na ovaj oev poklon. U nekoliko zamaha,
on posee cvetove purpurnih i belih dalija koje su rasle uz samu ivicu
vrta, na breuljku, sa koga se pruao najlepi pogled na Antiohiju.
Dina ga neno izgrdi.
- Vabalate! Nemoj unitavati cvee! Majka e se ljutiti!
- Ba me briga! Sve u ih isei, pa neka zna...
Suze su potekle niz deakovo lice.
- I ti si nevaljalica - ree drhteim glasom. - I ti si me lagala!
Dina unu i oduze mu maleni no.
- Anele, smiri se. Povredie se.
- Ja nisam aneo! Rekla si mi da e doi za moj roendan To je danas!
- Vabalate, tek je jutro - usprotivi se neno Dina. - Oni moraju da
prevale veliki put od Tarse.
- Nije istina. Moja majka ima brzog konja. Ponekad, ak ni otac ne
moe da je stigne...
- Onda ga ona sigurno eka kako bi zajedno doli - odgovori Dina
smejui se.
Ona ustade drei, sve vreme, deaka za ruku. Krenue ka drugom
kraju vrta da se zabave. Dina mahinalno baci pogled da proveri
prisustvo straara. Kao i uvek, oni su stajali na vratima koja su vodila
u enske odaje.
Dete, ne elei da je prati, pokua da se otrgne.
- Vabalate - ponovi Dina, - zna da tvoji roditelji uvek ispune
obeanje. Doi e pre mraka.
- Trebalo je ve da budu tu! Moj roendan je poeo u zoru!
Ona primeti, u desnom oku vrta, izmeu dva grma hibiskusa, smeu
senku, neko platno. To je sigurno bio neiji ogrta ili pojas koji su
batovani zaboravili. Morae kasnije da im skrene panju jer Zenobija
ne voli neurednost.
U daljini se zau rog.

143

Tri duboka tona su oznaavala dolazak njegovog velianstva i

Despoine.
- Stigli su!
Deak se ote Dini. Ona pokua da ga zadri, ali odustade videi koliko
je srean.
- Stigli su! Doli su zbog mene!
Krajikom oka, ona jasno vide kako se senka, tkanina, ta god da je to
bilo, podie i poprima ljudsko oblije. Sada je pred njima stajao ratnik
sa crnom bradom i otvorenim ustima bez ijednog zuba. Dina pomisli:
"Lice zla!"
Pre no to je i shvatila ta se deava, ona povika za detetom. Ona vide
pogled ratnika, njegove ispruene ruke i ake koje se spremaju da
nategnu luk. elina glava strele je ve bila uperena u detetove grudi.
Dina ponovo kriknu:
- Vabalate!
Nije ni znala a ve je trala. Njeno telo je poletelo, uprkos tunici, velu,
ogrlicama i tekim narukvicama. Ona prekri dete poput ptice,
preduhitrivi odapetu strelu. Kroz glavu joj prolete ivot i budunost
njenog oboavanog sina. Ljubavi moja, sine moj!
Oni zajedno padoe na tlo.
Dina oseti malo telo ispod svog, a ve u sledeem trenu, strelu koja
zapara njen bok.
Ona shvati da nikada vie nee ustati. Sada vie i nije bilo vano.
Deakovo telo je bilo vrsto priljubljeno uz njene grudi i stomak.
Drhtao je, ali je bio nepovreen.
- Vabalate!
Dete je, uasnuto, vikalo.
On se pomeri pokuavajui da pobegne. Prikupi snagu i odgurnu
Dinino telo u stranu. Poput vatre, trzaji preplavie njena bedra. Ona,
razrogaenih oiju, udahnu vazduh poslednji put.
- Ne!
Jo uspe da vidi ubicu kako joj se pribliava.
Ne! Ona to nee dozvoliti! Zverski riknuvi, Dina uhvati deaka za
nogu i gurnu ga ispod sebe. U bunilu, vide oklop, tit i bljesak maa.
Ispusti poslednji krik.
- Vabalate!
144

Zenobija kriknu, cepajui svoju sveanu tuniku koja je spreavae da

potri.
Izmeu palminih stabala i belih stabljika jasmina, ona vide strau sa
okrvavljenim orujem. Vojnici su nemono stajali, izbezumljenog
pogleda.
- Vabalate!
Dete je, jo uvek, lealo zgreno ispod Dininog tela. Ona ga je, i u
smrti, vrsto drala uz sebe. Deak nije uspevao da odvoji pogled od
lica koje ga je posmatralo. Glava mlade ene sa irom otvorenim
oima, se bee otkotrljala nekoliko koraka odatle.
Deak je drhtao itavim telom i bio sav crven od krvi. Ubiine noge,
koje su straari prikovali za tlo, sada su leale, isprepletene sa
Dininim. Njihova dva tela su liila na raskomadano truplo neke
udovine ivotinje.
- Sine!
Zenobija ga otre iz naruja mrtve Dine i podie ga smejui se od
olakanja.
- Sine, ti si iv!
Dete se otimalo. elelo je jo da posmatra mrtvo tetkino lice. Deak je
hteo da Dina prestane da zuri u zemlju natopljenu krvlju i da skrene
pogled ka njemu.
Zenobija mu zagnjuri lice u svoju tuniku.
- Ja sam tu, Vabalate. Sine, tu sam.
Najzad, on joj rukama obgrli vrat i zajeca.
Ahemu se pojavi na vratima vrta. Ona dotra rairenih ruku. Iza nje se,
sav prebledeo, pojavi jedan Nurbelov porunik i ree:
- Despoina! Despoina... Njegovo velianstvo!
Nurbel je, na kolenima, neujno plakao.
U naruju je drao glavu Velikog Odenata. Njegove suze su se meale
sa krvlju koja je pokuljala iz preseenog vrata njegovog voljenog
kralja. On ne podie pogled u trenutku kada Zenobija urno utra u
prostoriju. Nurbel se osvesti tek kada ona kleknu uz nepomino telo
njegovog velianstva. Tada vide na njoj okrvavljenu i iscepanu tuniku.
- Zar su i tebe pokuali da ubiju?
- Ne mene...
- Dete?
145

- Vabalat je iv zahvaljujui Dini koja se radi njega rtvovala.

Ona dohvati ruke Velikog Odenata. On je sada delovao mnogo manji i
lepi nego kada je bio iv. Ona zagnjuri lice u njegove mrtvedlanove.
- Muu moj!
Besni jecaji joj zaparae grlo. U njoj se javi elja da ga obaspe reima
ljubavi i da mu prizna naklonost koju je ve dugo oseala.
Ovaj ovek je verovao u svaku njenu re i nikada se nije usprotivio
njenim upornim hirovima. On ju je jedini smatrao sebi ravnom.
Zenobija ga, po prvi put, prekri svojim telom i obasu ljubavlju i
poljupcima koje mu je do tada uskraivala.
- Voljeni - ree apatom, naslonivi glavu na njegovu zjapeu ranu na
vratu. - Ah, ti veliki neni muu koji si me voleo vie no to sam ja
samu sebe volela! Pristao si ak i na nametnuto Dinino telo!
Sada je sve bilo uzaludno. Bogovi su uzeli ljubavnike. Mrnja ih se
doepala ostavljajui, osvete radi, Zenobiju samu.
Oko njih se ve bee okupila gomila sveta. Kraljica ustade i glasno
izjavi:
- Velianstvo, tvoj sin e jednog dana biti najvei vladar. Tvoja smrt e
biti njegova mo, Veliki Odenate. Zaklinjem se sveano nad tvojom
krvlju koja u suzama tee niz moje lice. Pamtie te vekovima.
Ona se osloni na Nurbela koji joj pomoe da se pridigne. Tek tada
oseti prisustvo ubica u prostoriji. To su bili palmirski ratnici
preobueni u trgovce. Iako do pola zamaskirano, Zenobija prepoznade
jedno lice.
- Hajran! Mogla sam da pretpostavim!
- Pobedio sam, devojko iz pustinje! - zacereka se Hajran pre nego to
ga straari uutkae. - Ti si ubila moju tetku i moje prijatelje! Ovo je
najlepi dan u mom ivotu!
- Naravno, on je krivac za sve - zagrme Nurbel. - Od onog dana kada
sam dopustio tom psu da napusti grad, znao sam da e da poini neko
zlodelo. Rekao sam njegovom velianstvu da nije trebalo da ga
ostavimo u ivotu!
- Sada je gotovo. Ubiu ga! - proita Zenobija dohvativi straarev
ma. Otrica je ve visila u vazduhu iznad Hajranove glave kada joj
Nurbel zadra ruku.
- Despoina, nemoj...
146

Zenobija se opirae kao da ga ne uje. Nurbel ne dopusti da zamahne i

primora je da ga pogleda.
- Ja sam kriv to je njegovo velianstvo stradalo. Trebalo je da ga bolje
pazim. Ja u obaviti pogubljenje i poslati ovog oveka u pakao gde i
pripada.
Ona ustuknu jer vide na Nurbelovom licu svoj bes i tugu.
- Nikada ti nisam nita traio, kraljice Palmire - proaputa on. - Ti zna
da ti ja pripadam, ali danas mi uini.
Ona samo trepnu. Pomislivi da pristaje, Nurbel je pusti. Istog trena,
Zenobijina ruka munjevito skliznu ka Hajranovoj vilici koju seivo
prepolovi. ovek se srui, bolno jauknuvi. Sve se zavri smenim
klokotanjem iz njegovog grla.
Zenobija baci ma Nurbelu pred noge.
- Sada je tvoj.
Te veeri, u Antiohiji zabranie sva svetla, slavlja i zadovoljstva.
Gorele su samo vatre u hramovima u koje su oaloeni ljudi hrlili
nosei darove.
U mrkloj noi su svi mogli da uju krike sina koji je ubio svog oca.
Nurbel je dugo muio Hajrana lomei mu jednu po jednu kost u
grudima. eleo je da ga sa svakim otkucajem njegovog srca kazni za
izdajstvo.
Nakon muenja, prenesoe ubiino telo pred veliki amfiteatar gde ga
natakoe na kolac.
Svi graani se tu okupie da izraze svoje negodovanje, da ga
kamenuju i gaaju blatom njegovo izranjavljeno telo. Tek u zoru, sa
prvim zracima sunca, bogovi pristadoe da mu otvore vrata svog
pakla.
XX
SINGIDUNUM, DUNAV
Aurelijan je stajao na vrhu malog utvrenja i posmatrao obalu Dunava.
Pre dvadeset i sedam godina je, na ovom mestu, sa samo tri stotine
legionara, desetkovao varvare.
Veliki grad se danas prostirao na tom irokom zavijutku gde je, nekada
davno, struja nakon bitke nanosila leeve i olupine brodova u
plamenu. Reka je bila ogromna i inilo se da njom tee ona ista
147

natmurena i siva voda. Meutim, vodeni tok je sada bio ispresecan

branama jedne luke u koju su pristajali veliki trgovaki brodovi.
Zidine grada su se protezale duboko u polja, briui seanje na vojnike
koji su jednom tu doli da umru sa osmehom na usnama.
Prolo je dvadeset i sedam godina! Meutim, Aurelijan se jo uvek
sea povika varvara zahvaenih vatrenom stihijorn. i pobednike
pesme svojih legionara koji su, po prvi put, uzvikivali njegovo ime.
Dvadeset i sedam godina!
Sve je bilo drugaije ali, u isto vreme, tako isto kao nekada.
Singidunum je postao grad. Ve deset godina, mnogo manje brodova
je pristajalo u luku. Ovih poslednjih meseci, njihov broj se naroito
smanjio. Svi brodari iz Mezije ili Germanije su se plaili ponovne
racije varvara.
Hiljadu puta poraeni, Goti ili Alamani, Roksolani ili Jazigesi,
neprijatelji Rima su se opet iznova raali. Dodue, sa drugim jezikom i
orujem ali sa uvek istim i nezasitim arom da osvoje Rim. A on, on se
uvek vraao u iste vojne logore i obilazio iste frontove, kako bi bodrio
legionare i po stoti put otpoinjao iste bitke. Pobeivati, i opet
pobeivati, iako te pobede nikada do kraja ne zbriu neprijatelja sa lica
zemlje.
Tome nije bilo kraja a Rim je posustajao poput predugo progonjene
zveri.
Ah, zar su bogovi mogli da ih se odreknu vie od ovoga?
Aurelijanu se inilo da sa rekom i kinim kapima neujno otie i krv
iznurenog Rima.
Sve gua magla je kvarila pogled na udaljenu, suprotnu obalu reke. I
to ga, jo jednom, podseti na ono jutro pred okraj sa varvarima, kada
je magla potpuno pomutila vidno polje. Aurelijan samom sebi prebaci
na pesimizmu.
Uostalom, i tog dana, dok su ekali neprijateljsko nadiranje, on je
sumnjao da e ga Mitra i Sol-Inviktus prepustiti sudbini. Meutim,
bogovi ga tada nisu napustili, kao to ga ni kasnije nisu napustili,
prilikom svih okraja koji su usledili.
- Voo...
Iz razmiljanja ga tre glas jednog tribuna.

148

- Najavljujem dolazak prvog sekretara. Njegova prethodnica je upravo

prola kroz tajni prolaz.
Nestrpljenje koje je Aurelijan osetio pre tri dana, zbog najavljene
Pulinijeve posete, sada ga ponovo obuze i raspri svu melanholiju.
Dolazak prvog sekretara senata, Pulinija, starog sedamdeset pet
godina, na daleke obale Dunava, je moda bio znak da se Rim
napokon budi iz svoje umalosti.
Za est godina, koliko se nisu videli, Pulinije je izgubio svu svoju kosu
i zube. Sada nigde nije iao bez krznene kape postavljene koom i
dodatno ukraene kiankama. Jedna od njih je imala na sebi profil
Avgusta Valerijana, za koga se, prema priama koje su ponekad stizale
iz Persije, govorilo da je jo uvek u ivotu.
Aurelijana je veoma potresla Pulinijeva boleljivost i velika slabost.
Njegove ruke i lice bejahu prekrivene votanim tkivom a injenica da
je jo bio u mogunosti da se kree je predstavljala pravo udo. Skoro
sve vreme su ga, zbog iznurenosti, prenosili sa stolice na stolicu. Na
njemu je jedino pogled bio onaj stari, ironian i pronicljiv.
Dok je grdio svoje robove zahtevajui da ga podignu sa ogromnih
jastuka koji su prekrivali vozilo, on pogodi Aurelijanove misli. Suvo
se nasmeja i ree:
- Znam! Loe izgledam deae. Ali, veruj da to nije samo zbog
napornog puta. Srean sam jer bar nemam kugu!
Dok su ga sluge paljivo sputale na stolicu postavljenu baldahinom,
on uhvati Aurelijana za ruku.
- Voo, ti ne moe da zamisli ta se deava. Kuga je svuda. Ba
svuda! est dana nisam ni odkrinuo prozor na mojim kolima!
On ponovo zastade te se veselo nasmeja.
- Ali budi bez brige. Ne umirem od kuge ve od starosti!
U ali, on, da bi se dokazao, udari po leima najblieg roba.
- Aurelijane, da li ima neku toplu sobu za mene? Sanjam o tome itav
put. Leto se blii kraju a ja se smrzavam... Potrebna mi je jedna dobro
zagrejana prostorija da napokon zaboravim ovu prokletu kiu.
Neto kasnije, poto mu je elja ispunjena, posluivi se mlekom i
kajganom, on blaeno zatvori oi i razvueotvrdle usne u osmeh.
- Deae, sada me ostavi da dremnem par sati pa emo onda priati.

149

Dok je osmeh zadovoljstva otkrivao njegove ruiaste desni, on

dodade:
- Znam da jedva eka da uje ta imam da ti kaem. Sveano
obeavam da neu umreti u snu i da u ti sve ispripovedati nakon to
se probudim.
Usred noi, dok je ceo logor spavao, on naredi da pozovu Aurelijana.
Udobno zavaljen u krzna na krevetu, Pulinije ga osmotri i ree:
- Deae, ni ti ne izgleda najbolje a starost, u tvom sluaju, ne moe
da ti poslui kao izgovor.
- Malo je razloga za dobro raspoloenje, sekretaru. Nadam se da e
tvoj dolazak bar neto izmeniti.
Pulinije ponovo baci na njega pogled pun podsmeha.
- to se ostalog tie, nita se nisi promenio. Jo uvek se dri svog
vojnikog stava.
On izvue, ispod pokrivaa, smralu ruku i uperi prst u zid.
- Pre no to otponemo, smemo li ovde govoriti?
Aurelijan pokaza na desetine baklji i lampi koje su osvetljavale sobu.
- Sami smo. Svi u logoru spavaju.
- A zidovi?
- Pulinije, nainjeni su od kamena.
- Kamen je ponekad porozan, pogotovo kada je osoba koju poznaje u
pitanju.
Aurelijan ironino podie obrvu. Pulinije klimnu glavom i ree:
- Nemoj me drati za staru budalu! Ja, za razliku od tebe, odlino
znam o emu priam. ta misli, zbog ega sam prevalio hiljade milja
bez obzira na moje zdravstveno stanje?
On zapovednim pokretom brade pokaza na vrata.
- Proveri da li poznaje straare u hodniku.
Nakon to je Aurelijan izdao nareenja i odabrao strau, Pulinije ga
ponovo obazrivo osmotri.
- Veliki voo, Lucije Aurelijane, vie nisi ljut na mene?
- Nikada nisam ni bio, prvi sekretaru.
- Ah! Onda mora da si se dobro pretvarao! Ja se odlino seam kada si
napustio moju kuu u Rimu bez pozdrava i rei zahvalnosti... Bio si
besan kao ris.

150

- Nita me vie nije zadravalo u Rimu. Zar se ne sea da sam ti pisao

i zahvalio se tim putem?
- Primio sam jedno kratko pismo a, zatim vie ni jedno.
- Ja nita nisam zaboravio, sekretaru. Ni tvoju pomo kada mi je
majka bila na umoru, ni tvoje savete. Traio si od mene da se sloim
sa Cezarom i ja sam te posluao. Niko ne bi imao koristi od mog
javnog priznanja u Rimu te sam odluio da doem ovde.
Pulinije se sloi pokazujui svoje ogoljene desni.
- Znam. Znam ta je sve preiveo tvoj ponos i koliko te je sve ovo
kotalo. Ali, veruj mi deae, zaista mi je bilo krivo nakon one strane
svae sa tvojom sestrom i tvojim legatom. Patio sam gledajui vae
razdvajanje...
Aurelijanov pogled ga podstaknu da nastavi. Njegova glava,
prekrivena konom kapom, se malo zatrese dok je mravom rukom
pravio pokrete kao da tera dim.
- Dobro, ostavimo sada prolost. U pravu si. Zaboravimo. Bitno je da
se ja nisam promenio. Svih ovih godina koliko se nisi pojavljivao u
senatu, ja sam tvoje ime izgovarao svaki put kada bih otvorio usta...
On zastade, namrtenih obrva, te kaiprstom ponovo pokaza na vrata.
- Da li si siguran?
- Potpuno.
- To nije dovoljno!
On, jo jednom, paljivo oslunu, te slegnu ramenima.
- Imaj u vidu da ono to u ti danas rei ne potie samo od mene. Kroz
mene e uti i glasove Klaudija, Probusa, Karusa i Dioklecijana. Svi
oni su po moi tebi ravni. U ime senata te posthumno pozdravljaju
Flavije Antiohijan, Pomponije Basus i Virije Orfitus.
On ponovo zastade da udahne vazduh, te mirnije nastavi:
- Ti zna zato nisu mogli da me prate. Mene smrt vie ne plai. Da
skratim priu: dolo je tvoje vreme. Ne moemo vie da trpimo
Galijenove promaaje. On uutkuje sve one koji mu se ne dodvoravaju
i nipodatava senat. Niti koga slua, niti eli da uje iako odasvud
sevaju pretnje. Gali, Iberi, Afrikanci! Svi oni strano bue i
proglaavaju Avguste koji su do jue prodavali smokve ili se nalivali
pivom. Kuga i siromatvo haraju.

151

Novac koji je do pre pet godina vredeo dve mere zlata sada, u
najboljem sluaju, vredi jednu! I evo, stigosmo do poslednjeg
Galijenovog poklona: inkvizicija svega i svakoga. Galijen zaviruje ak
i u nae nunike ne bi li otkrio neko sakriveno blago ili pak zaveru.
Aurelijane, vreme je. Potreban nam je novi Avgust. Jedino ti moe da
nas izvede na svetlost. Samo ti.
Aurelijan je sve vreme stajao dok je sluao Pulinija. Sada se primora
da krui po sobi. Najzad, rei su bile izgovorene!
Uprkos groznici koja se irila njegovim telom, on odgovori, to je
mogao mirnije:
- To i nije neka novost za mene, sekretaru. Meutim, mi smo se sloili
da se neu suprotstavljati Galijenu i ruiti nae carstvo. Ja se toga i
dalje drim. Ako bismo i okrenuli legije protiv Galijena, varvari bi se
veoma brzo dokopali naih graninih prelaza.
- Prestani da se vrzma - zakuka nestrpljivo Pulinije. - Vrti mi se u
glavi od tebe. Moram da ti kaem da se sada sve promenilo. Sve je
drugaije, i ja sam se zbog toga odluio na ovaj put. Kada sam
napustio Rim, Galijen je, trijumfujui na Forumu, naredio defile od
dvadeset hiljada persijskih zarobljenika. Kralj i kraljica Palmire sea se one kraljice u crvenom oklopu? - su pobedili apura. Lepa i
velianstvena pobeda, kao to smo i oekivali. Nizibis, Karhes, Tarse,
Ktezifon, Babilon... Odenat i Zenobija su osvojili sve to im je bilo na
putu od Kapadosa do Eufrata. Pria se ak da su u Ktezifonu pobili
mnotvo ljudi. Bogovi su i njima i nama bili naklonjeni! Odenat nam
je i dalje veran, to je za nas srea koja se retko deava. Povrh svega,
svi vojnici oboavaju kraljicu Palmire, kao to ovde oboavaju Dianu,
Junonu i Veneru zajedno...
Pulinije zastade da se odmori. Zatim, baci letimian pogled na ulazna
vrata.
- Dobro - nastavi on coknuvi jezikom, Galijen je bar bio dovoljno
razuman da nagradi Odenata zvunom titulom i da ga prozove, ako me
seanje ne vara, Velikim spasiocem i obnoviteljem Istoka. Takoe mu
je dodelio i deo vlasti nad tim lepim oblastima i na taj nain izbegao
proglaenje jo jednog lanog Avgusta. Da zakljuimo, bitno je da se
Carstvo odralo na Istoku i da vie nemamo razloga za brigu.

152

- Drago mi je to je sve ispalo dobro na Istoku, ali na Dunavu, ili

povie, na Rajni, situacija je potpuno drugaija.
- Kada me ne bi stalno prekidao, moda bi i uo ta imam da ti kaem.
Mi ne eimo da okrene legije protiv Galijena, niti da napusti granice
radi, kako ti kae, asne pobede.
Pulinije uuta. Ostavio je, na trenutak, Aurelijana da dobro odmeri ono
to je upravo uo, a zatim, klimnuvi glavom, nastavi:
- Voo, ti mora lino da smakne Cezara.
To su, znai, hteli od njega. Da ubije Galijena.
Klaudija je to oduvek elela. Ali, on je sa sestrom raskrstio, i ostavio
Ulpiju da potpuno poludi sama u Rimu, upravo da bi izbegao to
krvoprolie!
- Mi emo svi biti uz tebe - aputao je Pulinije, i to ne samo na reima.
- Svi smo se sveano zakleli pred Mitrinim oltarom da emo te slediti.
Aurelijan ne odgovori. Pulinije podie pehar.
- Naspi mi pie. Grlo mi se osuilo od silne prie.
Aurelijan mu nasu toplo vino sa medom.
- Avgust Valerijan nije mrtav - primeti on. Ono to vai za Galijena,
vai i za mene. Dokle god Valerijan ivi, Rim nee imati drugog
Avgusta.
- Ah! - iznervira se Pulinije prosuvi malo vina. - Kako moemo znati
da je iv?
Kao da ga na trenutak obuze kajanje, te on, u znak potovanja, ovla
dodirnu Valerijanov lik na svojoj kapi.
- Jadnik - promrmlja napokon sekretar. - apurov otira! I to u
njegovim godinama! Kakav uas! On zasigurno vie nije iv! Jer, kako
bi sve to preiveo? Ne misli vie na njega. Senat e se za sve
pobrinuti. Odavno su spremili zakon za ukidanje Valerijanove
vladavine. Nai prijatelji e ga, na Cezarevu radost, sa velikim
zadovoljstvom izglasati.
Aurelijan ga je posmatrao dok je ispijao vino.
- Potrebno mi je nekoliko dana da razmislim. Zna da mrzim ubice.
Pulinije, ja sam ratnik! Borim se asno i prieljkujem smrt neprijatelja
koliko i on moju.
- Galijen je pokuao da te ubije. Zar je mogue da si zaboravio?
- Ja njemu nikada nisam poeleo smrt.
153

- Znam - uzdahnu Pulinije. - Ah, znam! Ti eka da bogovi sve obave

umesto tebe. Tvoj ponos je zaista zastraujui!
Aurelijan se udnovato osmehnu.
- Zar ti to nikada nije palo na pamet? Poev od Trajana, svi oni koji su
ubili da bi postali Avgusti, su na kraju i sami ubijeni. Moda bogovi
ba i ne vole ubistva? Velika je ast poginuti za Rim na bojnom polju,
a krajnje nitavno izgubiti ivot od ruke izdajnika.
Pulinije ga, iznenaden, osmotri, ponovo razvukavi svoje ogoljene
desni.
- Upozorio sam ih i rekao sam im: Lucije Aurelijan je takav da ga uvek
mora ubeivati, pa ak i kada mu nudi ono to najvie prieljkuje!
Veliki voo, razmisli, ako hoe, ali nemoj preterivati. Ja u ti, u
meuvremenu, dati poslednji savet. Deae, pomiri se sa onima koji te
vole. Pozovi tvoju sestru Klaudiju i prijatelja Maksima. Znam da se
vie ne ljuti na njih.
Aurelijan je stajao potpuno ukoen, ne odgovarajui. Pulinije klimnu
svojom sedom glavom i uz osmeh dodade:
- Vidim da se ljuti. Sigurno misli da se meam u stvari koje me se ne
tiu? Moda i jesi u pravu. Strana sam kuna, ali sam uz to i prestar.
Isuvie sam blizu smrti da bi me tvoj natmureni stav iznenadio. Zato,
posluaj me. Pomiri se sa Klaudijom i prefektom Maksimom. Takoe,
ne zaboravi na svoju sirotu enu Ulpiju... Vie nema razloga da je ne
pozove sebi. Nju je, u samoi, prola ona udna opsesija. Pre mog
odlaska sam se sa njom susreo i vodio veoma prijatan razgovor.
Uveravam te da je priala razumno i da prema tebi gaji ista oseanja
kao i ranije. Da, kojim sluajem, nisam strahovao od kuge, i drugih
potekoa na putu, sigurno bih je poveo sa sobom. Uz Avgusta je uvek
i njegova supruga, ak iako ne moe da mu podari decu.
Aurelijan se samo okrete, ne odgovorivi, i krenu ka vratima. Videvi
to, Pulinije urno dodade:
- Saekaj! Ne odlazi! Jo neto moram da ti kaem...
Stari sekretar koji je uvek bio spreman na razgovor, najednom ostade
bez rei. On zbunjeno skrenu pogled u stranu.
- Deae, bi li mi uinio uslugu?
- Tvoji saveti su za mene dragoceni. Rado u uiniti sve to je u mojoj
moi.
154

Aurelijan je nastupao ne skrivajui svoju hladnou i ironiju. Pulinije

na sve to ne obrati panju ve dodade:
- Ne elim da se vratim u Rim. Moja kua je lepa ali ja bih okonao
svoje dane u njoj okruen robovima i dosadnim moljakanjima. Slae
se sa mnom da bi to bio straan kraj, zar ne? Da skonam bez ijednog
dragog lica?... Ovde, uz tebe, oseao bih se kao uz sina.
Aurelijan je oklevao. Da li je Pulinije iskren ili je ovo njegova
poslednja la? Dok je gledao to zabrinuto i bespomono lice, iznenada
ga preplavie oseanja.
- Pulinije, ostani uz mene koliko god eli. Ja nisam zaboravio da si mi
pomogao kada je majka umirala.
- Ah, videe - odgovori sekretar uz uzdah olakanja, - neu ti predugo
smetati. im postane Avgust, otii u vesela srca.
XXI
ANTIOHIJA
Na trenutke, dete bi naglo zadrhtalo. Trzanje je poinjalo u predelu
stomaka a zavravalo se na usnama. Zenobija ga je vrsto privijala uz
grudi, i sputala na elo poljupce koji nisu mogli da ga umire.
On jo jednom postavi pitanje, koje od prethodnog dana nije prestajao
da ponavlja:
- Znai, neu ih vie videti?
Svaki put, Zenobija bi odgovorila apatom milujui ga:
- Hoe sine, videe ih. Oni e te posetiti u snovima i kada bude
tuan. Pojavie se onda kada ti budu najvie nedostajali. Oni koji
odlaze u zemlju bogova uvek malo ostaju i sa nama.
Dete je jo nekoliko puta upitalo:
- I ti e ih videti?
- Naravno - odgovori Zenobija dok joj se grlo stezalo. - Ja ih ve
vidim.
Tog jutra, meutim, ona se najednom uuta, i ne odgovori na detetovo
pitanje. Vabalat nasluti promenu raspoloenja te podie ka njoj
zabrinut pogled.
- Ti si veliki deak. Ti si princ - pokua da mu objasni Zenobija. Prinevi ne ponavljaju stalno ista pitanja i ne misle sve vreme na svoju
tugu.
155

Dete skupi usne, te joj, namrten, okrete lea. Ona vide suze na
njegovim trepavicama.
- Danas je osvanuo vaan dan - nastavi ona mirno. - Princ Vabalat e
primiti sve one koji su doli u goste njegovom velianstvu. Mora da
pokae hrabrost kako bi jednog dana bio mudar i velianstven poput
svog oca.
Dete nervozno ustuknu, steui na grudima male pesnice. Zenobija
uvide svoju surovost te mu neno provue prste kroz kosu. Ona bee
gusta i otra, ba kao oeva koju nikada nije milovala.
- Vabalate, nainiu od tebe najmonijeg kralja. Bie poput rimskog
Imperatora. To je eleo tvoj otac, a ja sam se zaklela da e tako i biti.
Obeavam ti da e zakoraiti u Rim kao pobednik. Ti zna da ja uvek
ispunim obeanje.
Detetov pogled je lutao po velelepnim antiohijskim krovovima.
Blistavo plavetnilo neba se naziralo izmeu malih stubova od
ruiastog mermera koji su se pruali du ivice terase. On besno ree:
- To nije istina. Ne ispunjava obeanja. Rekla si da e, za moj
roendan, doi da me probudi, a nisi. Da si ispunila obeanje, tetka
Dina i otac sada ne bi bili sa bogovima i mogao bih da budem sa njima
kada god hou.
Zenobija se skameni. Od kada su se desila ubistva, ni jedna suza nije
potekla niz njeno lice. Sada su joj oi izgarale.
Zato joj se inilo da uje Simona kroz detetove zamerke?
- U pravu si - priznade ona nakon dugog utanja. - Pogreila sam. Ali
ti mora da mi veruje. Ispuniu obeanje. Jednoga dana e ui u Rim
i svi e uzvikivati:"To je najmoniji kralj, Vabalat, Zenobijin sin!"
Najednom umireni, oni, neko vreme, ostadoe tihi i nepomini.
Do njih su dopirali prigueni zvuci sa ulice; kripa zaprenih vozila,
rzanje konja, aputanje slukinja i piska lasta koje su se letei
prepirale.
Dete se okrenu ka Zenobiji. On je zagrli oko struka, naslonivi glavu
na njene grudi.
- Ba me briga da li u biti najvei kralj. Ja hou da budem kao ti.
elim da budem veliki ratnik koga se svi plae i koji uvek pobeuje.
ovek je nosio grku togu sa brojnim preklopima i bio veoma lep.
Ispod platna osrednjeg kvaliteta, naziralo se skladno telo, izvajano
156

igrama i toplim kupkama. Mladost se jo uvek nazirala na tom

duguljastom licu sa markantnim crtama, iako mu kosa bee potpuno
seda. Sva mudrost je bila znalaki istaknuta na ovom telu. Zenobiji se
svidee njegove ruke, dugake i negovane, po svemu sudei,
nenaviknute na teke poslove i rukovanje orujem. To su bile prave
ruke naunika ili oveka od pera. Prijatne, tamno smee oi se
Zenobiji uinie iskrenim.
On se neusiljeno, ak pomalo drsko, pokloni, najpre pred njom, a
zatim, i pred Vabalatom. Ovim naklonom on izrazi svoje potovanje
bez trunke dodvoravanja.
- Kraljice, ja sam tuan - ree on pridigavi se, na antiohijskom jeziku.
- Ove okolnosti me ine nesrenim. Moja srea bi bila bezgranina da
je sada pored tebe i Njegovo velianstvo. On me je eleo u svojoj
slubi i ja sam, iako nevoljno, morao da napustim Atinu, jer je to za
mene bila velika ast.
- Smrt Njegovog velianstva nas je sve zavila u crno - odgovori
Zenobija na grkom. - Meutim, ove okolnosti nita ne menjaju,
uitelju Lonene. Princ Vabalat je zaao u godine koje od njega
zahtevaju da naui da postane ovek i kralj. Moj mu je odredio tebe
da mu prenese svoje znanje i mudrost. ak sam i ja proitala neke od
tvojih knjiga o lepoti i moi. Volela bih da moj sin uei od tebe,
jednog dana, postane osoba koju e potovati i voleti. Za Palmiru bi
bila velika ast da prihvati ovaj posao.
Lonen se malo zacrvene, da li zbog hvale ili maternjeg jezika na
kome mu se kraljica obratila, to niko nije znao. On baci pogled na
estogodinjeg deaka, u tunici sa veoma irokim pojasom, koji ga je
ve odmeravao, sa kraljevskom nadmenou. Na prvi pogled mu se ne
svidi.
Da su okolnosti bile drugaije, Zenobija bi, na ovo odugovlaenje,
zasigurno uzvratila ironijom. Ovaj put, ona ljubazno saeka odgovor,
primetivi da joj lice grkog mudraca, sa svojim pravilnim usnama i
zanimljivim eonim borama, na neki neobian nain, prija. U trenutku,
on joj je pruio mir i poverenje koji su joj, ovih nekoliko dana, veoma
nedostajali.
Mudrac sa lakoom oseti njen pozitivan stav te isprui svoju elegantnu
ruku ka detetu i ree:
157

- Kraljice, rado u se prihvatiti prinevog poduavanja ali, tek za

nekoliko godina. Izvini, ali smatram da sam trenutno mnogo potrebniji
tebi nego Vabalatu.
Zenobijin pogled ponovo postade hladan i odsean.
- ta eli time da kae?
- Kraljice, elim da kaem da je, trenutno, sav teret upravljanja spao
na tvoja plea, ne na sinovljeva.
Lonen ponovo podie ruku i pokaza na prostor oko njih, kao da se
radi o itavom svetu, te nastavi:
- Ti si gospodarica, kraljica i boginja kako Palmire, tako i onih
istonih oblasti koje si odbranila od Persijanaca. I pod atorima u
pustinji, i u gradovima, ti si svuda Alat. Bogovi su ti pomogli da
postane crvena boginja. Meutim, sada mora da vlada i da sauva
ono to si osvojila. Ja mogu da ti pomognem.
- U pravu si - priznade ona odseno. - Sve dok Vabalat ne stasa za
vladara, ja u biti u obavezi da vrim Odenatovu dunost. Na sreu,
trenutno vlada mir. Vie nemamo razloga da strahujemo od apura. On
je toliko slab da ne moe ak ni da se odbrani od naroda sa Severa koji
ga stalno izazivaju.
Ona se prezrivo osmehnu.
- Napokon je uvideo ko je Alat.
- U pravu si, kraljice. Tvoj neprijatelj vie ne boravi istono od
Eufrata. On je ovde.
- Zar ovde?
Zenobija se najpre iznenadi, a zatim glasno nasmeja.
- Mislila sam da si mnogo mudriji. Hajran nije vie moj neprijatelj.
- Ja nisam mislio na sina njegovog velianstva ve na Rim -odgovori
Lonen ne vreajui se.
Zenobija podie obrvu, te baci na njega pogled pun ironije.
- Na Rim? Zar posle svih borbi koje sam uz Odenata vodila kako
bismo podrali Carstvo? Pobedili smo i samog uzurpatora Makrijena!
Zar bi nam Rim, nakon svega, okrenuo lea? Smatram da govori
krajnje nerazumno, uitelju Lonen.
- Kraljice, Rim nikada nije postupio razumno - odgovori strpljivo Grk.
- Da, kojim sluajem, ovo nije istina, Rimljani nikada ne bi stvorili
tako veliko carstvo koje je i sam Rim progutalo.
158

- Moda nisi ula da je Avgust Galijen, svoje slave radi, organizovao

defile apurovih zatvorenika koje smo mu upravo bili poslali. Bilo ih
je vie od sto hiljada. elei da nagradi njegovo velianstvo, Avgust
Galijen ga je prozvao Imperatorom itavog Istoka.
- Rim voli titule - sloi se Lonen. - ini se da je latinski jezik, koji ti
zna kao moj maternji, izmiljen kako bi se njime olako izricale lane
nagrade i rei saveznitva, naravno upuene lakovernima...
Njegova ironija razljuti Zenobiju. ovek ju je potpuno razoarao.
Uprkos lepoj spoljanjosti i sjajnoj reitosti, ona zakljui da je
uobraen i nerazuman.
Ona baci pogled na Vabalata koji se i dalje drao krajnje ozbiljno.
- Uitelju Lonene, priaj tako da te razumem. Princ Vabalat nee
imati strpljenja da te saslua do kraja.
- Kao to si i sama rekla, u Rimu su hiljade persijskih zarobljenika
posluile Cezaru Galijenu da se proslavi. Tada nije pomenuto tvoje
ime, niti ime tvog mua Odenata. Titula koju je, poput zveke, Cezar
bacio pred noge Odenatu, sada je jo bezvrednija jer nema ko da je
nosi. Galijen se tome nadao sve vreme. Kraljice, Rim je tvoj neprijatelj
i upravo ti je to i dokazao.
- Uitelju, to vie pria sve manje te razumem. Da li hoe da kae
da je Cezar...
- ...ubio tvog mua. Jeste, moja kraljice.
Zenobija zadrhta, predoseajui da govori istinu.
- Mi smo uhvatili Hajrana sa noem u ruci - jedva izgovori ona.
- Za zloin je potreban izvrilac, ne naroito inteligentan. Hajran nije
imao dovoljno hrabrosti i pameti da to sam uradi. Njemu su ponudili
veliku nagradu.
- Nagradu? - proaputa Zenobija.
Vabalat se promekolji otvorivi, najednom, irom oi. On zaboravi da
je, do malopre, bio mali kralj. Lonen isprui ruku ka njemu.
- Porazmisli, kraljice. Hajran bi danas sedeo na mestu tvog sina, da su
ga kojim sluajem onomad ubili. Upravo on bi me i primio. Posluao
bi, takoe, sve zapovesti iz Rima, a prema Cezaru bi bio posluan kao
jagnje.
- Ja bih se, u tom sluaju, sukobila sa njim.

159

- To znai, da bi se suprotstavila Rimu i postala njegov neprijatelj.

Ostala bi sama, bez svojih legija, i bez svih onih oblasti koje si u ime
Rima osvojila. Zar se ne sea da su Hajran i uzurpator Makrijen, sve
vreme, radili na tome, dok si ti postajala crvena boginja? Najzad, zar
zbog toga nisi ubila prefekta Palmire?
Zenobija dugo ne odgovori.
- Dobro si upoznat sa stvarima - priznade ona.
- To znanje mora da poseduje ovek koji ti nudi svoju mudrost i
savete.
Najzad, Zenobija ga, veoma zainteresovana, upita:
- Da li sve to tvrdi moe i da dokae?
- Ukoliko se zajedno potrudimo, doi emo do dokaza.
- Tvoj Grk je bio u pravu, i dobro je to ti nudi svoje usluge. On se,
uzgred, ni malo ne hvalie ve se, naprotiv, odlino slui svojom
glavom. Trebalo je da pretpostavim.
Iako, naizgled ljutit, Nurbel se zadovoljno smeio.
Zajedno su uli u podzemne hodnike ispod palate. Najpre su krenuli
memljivim stepenicama oko bunara ije se dno nije videlo iako su
straari nosili baklje. Pri svakom koraku, Zenobija je oseala kako joj
vlano tlo klizi pod nogama.
- Mora sama da shvati - ponovi Nurbel.
Sa tim istim reima, on je maloas doao po nju.
Zenobija mu bee, nedelju dana ranije, poverila zadatak da prikupi
dokaze koji bi podrali Lonenove sumnje. Nurbel se nije nimalo
zaudio.
- Rimljani su uvek bili izdajnici. Njima je to u krvi - dodao je prezrivo.
- Moda sam ipak bio preblag sa Hajranom i dopustio mu da utekne
kod avola ne otkrivi sve njegove tajne.
Antiohija je pretraena uzdu i popreko. U starom i novom gradu je
bilo na desetine pozorita, javnih kupatila, barova i gostionica koji su
pruali utoite brojnim lopovima, prevarantima i ubicama. Svake
noi je, isto toliko, kabarea i bordela otvaralo vrata pesnicima koji su
tu dolazili da se, uz stihove, prepuste zadovoljstvu i pijanstvu.
Svi su podrobno ispitani a svaka muterija je morala da opravda svoje
prisustvo. Luka, brodovi, pa ak i pojedini hramovi, su detaljno
pretreseni. Zabranjen je saobraaj na svim velikim putevima koji vode
160

u Dafne i Alep, i svaki prolaz ka moru i pustinji. Dve noi, niko nije
mogao da ue ili da izae iz grada.
Po drugi put nakon Odenatove smrti, grad je bio primoran da se lii
svojih uobiajenih nonih zabava. Neobino tihe ulice, bejahu
osvetljene samo bakljama palmirskih ratnika.
Najzad zatvorie, u tvravu, neto vie od hiljadu mukaraca. Tu su se,
na gomili, nali lopovi i prevaranti, trgovci iz Egipta i araksa, kao i
putnici koji su, na svoju nesreu, upravo doputovali iz Rima. Pojedini
su bili bogati slobodni gradani, koji se nisu ustezali da otvoreno izraze
svoje negodovanje zbog svega to ih je zadesilo. Naroito su se bunili
zato to su ih smestili zajedno sa gomilom priprostog sveta koji do
tada nisu imali prilike da sretnu ak ni u javnom nuniku. Jadikovke i
pretnje su odzvanjale na sve strane.
Zenobija jedva da podie obrvu kada od slugu nau za zbivanja.
- Da li zna ta trai? - samo upita Nurbela.
- Znau kada ga naem.
- Uini da to bude to pre jer emo, u suprotnom, biti prinueni da se
suoimo sa celim gradom.
Kada se traganje okonalo, Nurbel je bio veoma zadovoljan onim to
je otkrio.
U jednom podrumu, oni nabasae na neto slino kavezu za medvede
budui da su na njemu ipke bile veoma debele. Poto Nurbel odkrinu
rukom uzana vratanca, Zenobija, u pomrini, jedva nazre obrise
majunog tela. Pred njima je stajao potpuno nag ovek, sa lancima na
rukama i nogama. Prestravljen, on se, uz zveket metala, baci u stranu i,
sklupa, poput zveri, isputajui udnovate krike i jadikovke.
- Dobro ga pogledaj - naredi joj Nurbel.
Prizor zaista ne bee prijatan. Osoba u kavezu je moda i bila mlada,
ali to niko nije mogao sa sigurnou da tvrdi jer je bila veoma prljava,
obrijanog temena i potpuno iskrivljenog lica od straha i pretrpljenih
udaraca. ovek ponovo ispusti one neobine krike mlatei okovanim
rukama.
- Nita ti nee ispriati - ree Nurbel kroz osmeh. - Rimljani su mu
odsekli jezik to je veoma udno s obzirom da se radi o glasniku.
Mada, i nije toliko, ako bacimo pogled na njegovo teme...

161

Nurbel dohvati zatvorenika za vrat i prinudi ga da spusti, svee

obrijanu, glavu koja je, pri vrhu, bila plava. Primakavi se, Zenobija
vide pravilno ispisane redove.
- Sve je na pravilnom latinskom jeziku, kakvim se i sama slui iznese svoje miljenje Nurbel.
- Isuvie je mrano da bih mogla da proitam.
- Ne trudi se, znam to "pismo" napamet:
"Prine Hajrane, budui kralju Palmire i zatitnie Istoka, Ovo pismo
je znak poverenja koje ti ukazuje Cezar, kao vrhovni zapovednik
Rima.
Dolo je vreme tvoje vladavine. Ako se osmeli, ruka Rima e te
podrati, a ja u ti, u svemu, biti prijatelj i saveznik."
Nurbel prstom protrlja jedan deblji sloj koe u obliku crvenog oiljka
koji je udno trao na samom vrhu zarobljenikovog vrata.
- Ovo je Cezarov peat.
Zenobija se uspravi, i udalji od kaveza, to zbog stranog smrada koji
se iz njega irio, to zbog rei koje je upravo ula.
- Uitelj Lonen je ipak u pravu. Rimljani su zaista naruili ubistvo
njegovog velianstva!
- Naravno da je u pravu. Ja sam oduvek smatrao da Odenat i ti previe
verujete Rimu.
Zenobija podie baklju kako bi osvetlila stepenice koje su vodile na
svetlost dana.
- ta e da uini? - upita Nurbel.
- Odgovoriu Cezaru. Mislim da e ga poruka veoma obradovati.
Lonen e nam pomoi da je sroimo.
Nurbelov osmeh zablista u tmini.
XXII
SINGIDUNUM
Centurion na strai najavi jedno ime. Aurelijan ustade odgurnuvi tako
silovito dva roba koja su ga sluila da jedan od njih pade.
- Maksime!
Zbunjenost i srea istovremeno zablistae na Aurelijanovom licu.
- Prefekte, napokon si stigao!

162

Maksim spusti na pod veliku konu torbu koju je nosio preko ramena
te skide kacigu. Uvojci, dui no ikada, mu padoe na ramena.
- Naravno da sam stigao, vodo. Dotrao sam im sam primio tvoju
zapovest.
Zakoraivi, on rairi ruke i prigrli gole Aurelijanove grudi na svoj
oklop.
- Sedam dana i est noi sam do smrti terao sve konje do kojih sam
mogao da doem! Da, to sam ja...
Smejui se, Aurelijan zatrai tuniku, te toplo vino i hranu za prefekta.
Dok se oblaio, Maksim primeti na njegovim leima rane i tragove
ogrebotina koje su robovi upravo previli.
- Zadobio si ih u borbi?
- Ne, nainio sam glupost - objasni Aurelijan, nemarno se osmehujui.
- Varvari nas trenutno ostavljaju na miru. Ja sam hteo da se razonodim
borei se sa nedavno uhvaenom medvedicom. Meutim, njoj su
upravo bili oduzeli mladune, te nije htela da se pridrava pravila igre!
Oni se ponovo nasmejae. Previe i preglasno.
- Zasigurno si veoma umoran - nastavi Aurelijan. - Da li eli da se
opusti u termama? Krenuu sa tobom...
- Sa najveim zadovoljstvom, ali kasnije. Moram neto da ti pokaem.
On se uputi ka konoj torbi koju je maloas spustio na pod.
- Bogovi su poeleli da se opet sastanemo - ree on izruivi njen
sadraj na Aurelijanov radni sto. - I da me nisi pozvao, nakon ove
poruke bih sigurno dotrao.
Aurelijan se sa gaenjem odmae.
Na stolu je leala odrubljena glava oveka, suva poput egipatskih
mumija. Oi i mozak su iz nje bili izvaeni, a koa je prekrivala
potiljak, razvuena kao na dobou.
Maksim prstom pokaza na istetoviranu plaviastu poruku na temenu.
Aurelijan se nae da osmotri. Nita ne dodirujui, on proita Cezarovu
poruku upuenu Hajranu.
Zatim se, bez rei, uspravi. Maksim se, na kratko, zakikota.
- ini se da je Cezar izumeo nov nain da sauva svoje tajne poruke!
Ovaj glasnik ak nije znao ta mu je ispisano na glavi. U stvari, dve
poruke su u pitanju.

163

Maksim izvue iz depa na svom pojasu smotuljak papirusa, te ga

stavi meu zube onog mrtvog oveka.
- Ovako sam ga pronaao.
Aurelijan uze sveanj iz mrtvih vilica i razmota pismo. Rukopis bee
lep ali je dotina osoba pisala na grkom a ne na latinskom.
"Cezare, tvoj glasnik je tako dobro obavio svoj zadatak da sada moe
mirno da ti se vrati sa odgovorom.
Znaj da kraljica Palmire vlada u Antiohiji i Emezu, te na itavom
Istoku koji je uspela da preotme apuru Persijancu koji dri u
zarobljenitvu tvog oca. Odenatovo ubistvo koje je poinjeno od
strane njegovog sina, a u tvoje ime, mi daje potpunu vlast nad
osvojenim teritorijama. Rim, od sada, vie ne predstavlja vrhovnu
vlast u ovim oblastima.
Ve koliko sutra e, po elji bogova, sin Velikog Odenata i Zenobije,
princ Vabalat, vladati ptput svog oca.
Zenobija, Despoina Palmire, Basilissa itavog Istoka."
- Kako si se dokopao ove glave? - upita Aurelijan. Maksim se samo
osmehnu,
- Veoma jednostavno. Jedan tribun iz Antiohije je doao u na logor sa
konim damaskanim sandukom. "Ovo je poklon Cezaru od kraljice
Palmire", izjavio je kratko. Jo je dodao da mu je, po strogoj
kraljiinoj zapovesti, naloeno da poklon mora lino da preda osobi
kojoj je namenjen. Ovo me je zainteresovalo, s obzirom da smo, u
logoru, upravo bili saznali za ubistvo kralja Odenata. Zar ti ne deluje
neobino da kraljica u alosti alje poklon Cezaru? Palo mi je na
pamet da, moda, sama kraljica stoji iza tog ubistva. Po mom
miljenju, to se potpuno uklapa u njen portret linosti s obzirom na
kazivanja ljudi koji su bili u prilici da je upoznaju. Koliko lepa toliko i
okrutna, ova ena vladarka uiva u moi koliko i mukarci.
Maksim zastade nasmejavi se sarkastino.
- Pogreio sam. Ja esto pogreim kada su ene u pitanju, zar ne?
Aurelijan ne odgovori na aluziju ve hladno strpa glavu nazad u torbu.
- Pulinije je stigao pre nekoliko dana. Ova poruka e ga sigurno
zanimati.
- Cezar je lui nego to sno mislili! - gunajui ree Pulinije skrenuvi
pogled sa tetovae. - Prefekte, spakuj ovaj uas. Nikada mi se nisu
164

dopadale istonjake morbidne ale. Ah, kakav kreten je taj Galijen!

Svako ubistvo mora dobro da se pripremi! Eto, sada...
Razvukavi usne iznad ogoljenih desni, on proita Zenobijino pismo te
klimajui glavom, ree:
- "Basilissa itavog Istoka"! Kraljica nad kraljicama! Ova titula nam
nikada nije pala na pamet - primeti zajedljivo Pulinije. Povrh svega,
poruka glasi na grkom kako bi jo vie najedila Rim.
- Ili je time htela da se naali na Galijenov raun. Svi znamo koliko
voli sve grke tvorevine - ree Maksim smejui se.
Pulinije se glasno sloi sa njim udarivi akama o butine prekrivene
krznom. Ljutnja uini da njegovi izborani obrazi pobele.
- Kakva je budala Galijen! Ubio je oveka koji mu je bio najvie
potreban i koji mu nikada nije pretio. Odenat mu je bio veran isto
koliko i ja. Kakvu je budalatinu poinio! I ta mu je trebalo da protiv
nas okrene enu koju itav Istok smatra za boginju? Ah, pa naravno,
Cezar ne veruje u crvene boginje. Za njega su svi ljudi na Istoku samo
varvari prerueni u Rimljane. Onaj imbecil Makrijen je bio poput
njega. Meutim, kada se suoio sa Zenobijom, bio je manji od
makovog zrna! Bogovi ne...
Pulinije najednom zastade. On paljivo osmotri Aurelijana. Sa
njegovog lica nestade bes a pojavi se radost.
- Bogovi, pa naravno, deae. Njihov znak! Tvoja elja je napokon
usliena. Julija Kordelija je ipak bila u pravu. Veliki Sol-Inviktus ti
daje znak. Sada moe ista srca da kroi pred Galijena jer je njegova
greka neoprostiva. Svima e biti jasno da si ga ubio jer eli da spasi
Rim od njegovog ludila. Cezarova krv sada nee okaljati tvoju ast.
On dohvati, svojom mravom rukom, torbu i izvadi iz nje glavu.
- Deae, ovo je znak koji si tako dugo ekao. Mitra i Sol-Inviktus ti,
uz Zenobiju, alju ovu glavu!
Podignutih obrva, Maksim osmotri Aurelijana.
- Zbog toga si me znai pozvao! Napokon si se odluio...
Aurelijan nije morao da odgovori. Jo uvek blaenog lica, Pulinije
spusti glavu u njegovu ruku.
- Pokazaemo toj Zenobiji da se nije uzaludno trudila. Rim je verniji
svojim prijateljima nego to se ini! - uzviknu on. - Smirie se nakon
Cezarove smrti. Mi emo joj, u meuvremenu, dodeliti titulu
165

Vladarke, kako bi pre zaboravila uvredu. A njenog sina moemo

poastvovati kojim god imenom bude htela... Da, tako e se sve
srediti. Ali, Aurelijane, ne smemo vie odugovlaiti. Ve je mnogo
vremena prolo od kada sam ti rekao: elim da budem prisutan kada
uzleti, a zatim da, smiren, napustim ovaj svet. Ako se to desi, Rim e
imati emu da se nada.
Kia je prestala da pada. Sa zapada je duvao jak vetar koji je gurao
oblake i mrekao povrinu Dunava. Prozrana septembarska svetlost je
ponovo svetlucala u liu.
- Pulinije je u pravu. Sol-Inviktus te pozdravlja - primeti Maksim
neno se alei, jer sam nije verovao ni u bogove ni u demone.
- Pulinije voli da ubeuje - odgovori ozbiljno Aurelijan. - On se slui
boijim znacima kad god mu padne na pamet.
- Zahvaljujui tome on doeka duboku starost. Ali, sada je u pravu i ti
to zna. Galijen je strano pogreio i to mu se ne moe oprostiti.
Uutae na trenutak, lica okrenutog suncu koje je peklo. Posmatrali su
odred tek pristiglih vojnika i centurione kako se mue da ih dovedu u
red i naue osnovnim manevrima.
Pre est meseci, ovi ljudi su bili pravi varvari. Nakon poraza njihovih
vojskovoa, preostalo im je da biraju: ropstvo ili vojska. Odluka je
bila vana, koliko za te ljude, toliko i za carstvo. Regrutacija
poraenih varvara se pokazala kao najbolje reenje za Rim, koji je
imao stalni manjak ratnika zbog uzastopnih ratova.
- Da. Cezar je poludeo i trebalo bi ga spreiti. Krajnje je vreme.
Aurelijanov glas poprimi odsean i nepokolebiv ton. Tako je govorio
na bojnom polju, dok je pripremao ratnike za okraj. Maksimovo lice
se ozari od sree. On rukom neno stisnu rame svog druga.
- Te tvoje rei me ine srenim! Pogotovo ovde.
On pokaza na reku te ree:
- Ovde je nastala pesma koja slavi Aurelijanove podvige! Smejui se,
Maksim zapevui stihove:
"Hiljadu, hiljadu, hiljadu smo posekli...
Vina niko nee ispiti, koliko je krvi Aurelijan prolio!"
Aurelijan ga uutka, prijateljski ga unuvi.
- Ne boj se, ja nisam zaboravio ta se ovde desilo.

166

- Ne moe da zamisli olakanje legija kada saznaju da nosi lovorov

venac. Obeavam ti da e te pozdraviti u celom Rimskom carstvu.
- Ne brzaj, Maksime, jo nita nije uraeno. Cezar je prepreden, ba
kao i Pulinije. Njegova policija i pijuni su svuda unaokolo.
Moraemo da budemo veoma oprezni.
Maksim slee ramenima.
- Najtei deo posla je obavljen. Ubedili smo te nakon mnogo godina.
udno je to, ali ja nikada nisam odustao.
Aurelijan je oklevao.
- ao mi je zbog rei koje sam izgovorio u Rimu. Bio sam ljut.
Maksim ga pogleda.
- Nije bitno. Sve sam davno zaboravio.
Aurelijan uuta, uviajui da to nije istina. Ni jedan od njih nije
mogao da zaboravi taj grozan dan u Rimu, kada su oterali od sebe
Klaudiju, a sa njom, i ratnu prijateljicu. Izgovorene rei su se obojici
urezale u srce i razbile sauesnitvo koje su smatrali neunitivim.
Samoa je dodatno podstakla Aurelijana na kajanje. On se, po prvi put,
borio a da Maksim nije bio uz njega. To mu je, na neki udnovat
nain, oduzelo snagu. Uprkos tome, on je ponovo pobeivao.
Meutim, Maksimov osmeh i razdraganost bejahu nestali, a upravo
oni su davali poseban ar igre tim surovim ratnim okrajima.
- Ne, ti nisi zaboravio, a nisam ni ja - proaputa Aurelijan. - Morao
sam... Bio sam primoran da se odvojim od nje. Vie nisam mogao da
izdrim.
Maksim ga prekide, obavivi Aurelijanovu miicu, u prijateljskom
gestu legionara pred okraj.
- Znam. Uvek sam znao. Bio si u pravu... Zaboravi. Vaan je sutranji
dan.
Maksim pusti Aurelijana te rukom pokaza na reku.
- Sada mogu da ti priznam. Nikada se u svom ivotu nisam tako
uplaio kao te noi pred na prvi okraj sa varvarima. Da bismo
kasnije otkrili da su to veinom ene!
On zastade pre no to dodade:
- esto sam, zatim, pomiljao da je Klaudija ba poput tih ratnica.
Aurelijan nestrpljivo postavi pitanje:
- Kako je ona?
167

- Valjda je dobro. Sigurno eka na tvoj znak kao to sam i ja ekao.

Naravno, na svoj nain. Trudi se da te mrzi onoliko koliko te oboava.
- ta eli da kae?
Maksim klimnu glavom, smeei se.
- Ima ve godinu dana kako je nisam video. Ona je odbila da me prati
kada sam postavljen za prefekta u Nikopolisu. Rekla je da je za taj
grad vezuju rune uspomene. Koliko sam upoznat, ivela je, neko
vreme, u vaoj kui u Sirmiumu, ali se od prolog prolea preselila u
Rim. Zar nisi znao?
Da, on, o svojoj sestri, ve dugo, nije nita znao. ak se bio zakleo da
je vie nikada ne vidi. Moda je to sada bilo besmisleno.
On slee ramenima, kao da eli da se oslobodi velikog tereta.
- Pulinije mi je predloio da je pozovem. I nju i Ulpiju. On tvrdi da se
Ulpino ludilo povuklo.
- U pravu je. Tvojoj eni je mesto kraj tebe. Ona ti je oduvek bila
odana i verna. Mada je Pulinije u pravu i to se Klaudije tie. Vreme je
da joj oprosti.
Aurelijan je utao. ak ni Maksimu nije mogao da kae istinu. On joj
odavno bee oprostio. Ali, to nije umanjilo strah koji je oseao prema
njoj a samim tim i goruu elju.
- To moe jo malo da prieka - najzad ree. - Pozvaemo je kada
budemo sve sredili.
XXIII
EMEZ
Bog je za sve predstavljao bljetavo prisustvo.
Ludaci i bogohulnici su zamiljali da je sunce bog. Njihovo neznanje
nije imalo granice. Bog, jedini i veni bee Bog i Svetlost.
On bee milost i obeanje raja!
Da, veliina Boga se ogledala u raju. Sve patnje su, u ovom podlom i
dosadnom svetu, mogle da se istrpe uz obeanje raja. To je bila velika,
ogromna re dobroga Boga! Umreti, patiti, za sve je postojala nagrada.
- Ispuni, o Gospode svemogui, obeanje koje si mi utisnuo pod kou.
Niko to nije bolje opisao od Oriena, velikog muenika i iskrenog
boijeg roba:

168

"Prezirite sopstveni ivot kako biste ga sauvali za onaj veni, tako

zbori Isus Hrist koji nas ui da mrzimo dobrom i korisnom mrnjom."
Kako je patnja blaga za one koji znaju! Ah, veliko je boije obeanje!
Kada e shvatiti? Otac i Sin nisu stvorili mukarca i enu da bi se
zadovoljili jadnom gomilom kostiju i mesa! ivotinje su ve dovoljno
prljale svet po kome su gmizale.
Bog nije stvorio duu da bismo je otvorili bezvrednim oseanjima i, u
toj meri, nepostojanim patnjama i strastima, za koje je jedan ivot bio
dovoljan da ih pretoi u prah i pepeo.
Zar je mogue da je Bog imao tako malo razloga da naini oveka? I
zar je ena samo olienje slabosti?
Zar su svi bili toliko slepi da ne vide u svom krhkom telu boiju veliku
nameru?
"Prezirite svet i sve to je u njemu! ovek koji voli svet nema u sebi
ljubav prema Ocu."
Sluali su re apostola ali su tako malo razumeli.
"Sve to je prisutno na ovom svetu, telesna udnja, radoznalost i
ivotna oholost, ne potiu od Oca ve od samog sveta!"
Neka nam doe Jovanovo vreme! Neka se obrui strah i neka napokon
uju veliki glas sa neba kako im zapoveda: "Penjite se!" Neka se
uspnu u gomili... kako bi se Jovanove rei obistinile!
Zvuk koji ga odvrati od meditacije bee lagan. On se ljutito okrete da
vidi ko dolazi. U trenu je prepoznade i potpuno se prenerazi.
Nosila je odeu hriana. Bila je umotana u beli veo koji joj je
delimino prekrivao glavu, grudi i padao sve do stopala. On je uspeo
da je prepozna videvi samo mali deo lica koji bee otkriven. Pred
njim je stajala ena, prekaljena nevoljama, bitkama i pustinjskim
vetrovima. Iako njeno telo i lice ne bejahu vie mladi, krasila ih je
nova, udesna lepota zrelih godina. Svemogui Gospod nije uinio da
sve zaboravi jer je bio dovoljan samo jedan pogled da je prepozna.
Ovo saznanje ne umanji njegovu srdbu. Meutim, on predoseti da
dolazi dobronamerno.
Svemogui Otac i Sin je, moda, njemu alju radi jedine istinske
stvari.
On se primora na blagost te joj ree:
- ta trai ovde?
169

On se, na trenutak, ponada da je bio u pravu u vezi njenog dolaska.

Ona skrueno klee pred njim na kolena i ne podie glavu da bi mu se
obratila.
- Simone, neka te tvoj Bog blagoslovi. Sigurno si uo za smrt moga
mua. Njega je ubio Rim. Sa tim moda i nisi upoznat. Ja sutra moram
da se vratim u Palmiru. U meuvremenu, dola sam da ispunim
obeanje na koje nikada nisam zaboravila. I onomad, kada sam ti se
pridruila u Dura Europosu, to je bilo zbog obeanja. Pustinjski
bogovi i tvoj Bog tada nisu eleli da do toga doe. Sada je sve
mogue. Budi moj mu i ui u Palmiru kako dolikuje jednom kralju.
Od iznenaenja, on izgubi mo govora.
U trenutku, kao da ga vie nije bilo. Radost i bes se izmeae u
njegovoj glavi.
Preostala je samo praznina u kojoj su odzvanjale Zenobijine rei.
Ne podiui glavu, ona jo dodade:
- Simone, koji si nekad bio Havad, moja ljubav, oeni me i postani
kralj Palmire. Tada u prestati da ivim u lai i ponovo u biti ona
koju voli.
Ove poslednje rei ga trgoe iz zaprepaenja. On poe da shvata.
Prepoznade hiljade avolskih glava koje su vijugale u Zenobijinoj
glavi. Po celom telu oseti njihov straan dah.
Tada mu Bog povrati mo govora te on viknu:
- Ne ovde! Ne huli u kui Gospoda Boga. La e prestati samo ako
postane Hristov podanik!
Ona, ne razumevajui, podie ka njemu glavu. Za to vreme, on joj je
rukom pokazivao zidove sa slikama Hrista Spasitelja.
- Njega mora da voli i njemu mora da se potini.
- Ali, Simone, to bi opet bila la. On nije moj Bog. Ja volim tebe.
Njega potpuno obuze bes.
- U ovoj kui su zabranjene takve rei! Neznalice! Pogledaj, ovde
pie: "Neka svako svoju enu i decu, brau i sestre, mrzi, jer e im ta
mrnja pruiti ljubav Gospoda Boga!" Znai da moe voleti samo
Boga i njegovog sina Isusa Hrista! Neznalice!
Njegovo osakaeno lice ga je bolelo od silnog naprezanja. Ali, uzalud
je vikao. Demoni su takvog kova da ih nikada ne moete ubediti.

170

Ona isprui ruke kao da se moli, i otkri lice obliveno suzama. U trenu,
Simona proe njena lepota poput zlokobnog vrelog oblaka.
- Simone! - preklinjala je Zenobija. - Moja ljubav ti nee teko pasti! I
ti i tvoj Bog ste dobrodoli u Palmiri gde e sve biti podreeno tvojoj
volji. Budui da je Rim i tvoj i moj neprijatelj, podrau te u svemu.
Palmira e otvoriti svoja vrata hrianima kako bi im pruila utoite
od ponienja i nasilja. Bie voda svojim vernicima, a ja u obezbediti
sredstva da ih uini srenim. Palmirska palata e postati najvea i
najlepa hrianska kua. A ja, ja u znati da budem ponizna, i biu
tvoja ena.
Ona u tom trenutku uradi neto zbog ega mu zastade dah.
Zenobija se kleei primae do njegovih stopala te, zadigavi togu,
obujmi rukama Simonove izgorele glenjeve.
To je bilo jae od njega. Ova scena ga podseti na ono to su videli
apostoli kada je Grenica dola da celiva stopala Isusa Hrista.
On je pusti, ne znajui kako da postupi.
Umiljena snaga zla ga je spreavala da se odupre.
Uskoro se, usled povika i buke, okupie ljudi na pragu prostorije.
Zatekoe ga u tom stranom poloaju.
Tek tada, se Simon tre.
On je uhvati za ruke i otrgnu od svojih osakaenih nogu. Zatim je
gurnu daleko od sebe.
Napokon joj staloeno odgovori:
- Kraljice, povuci svoje bogohulne rei! Tvoja ponuda je nerazumna.
Gospod Bog ve vlada tvojim kraljevstvom. On takoe vlada Rimom!
I na zemlji i na nebu, samo on vlada. Vi ste svi slepi! Kada jednoga
dana bude shvatila, straan e te sud zadesiti!
Ovoga puta ona ne mogade da izdri te pade na tlo obmotana belim
velom. Nemona i poraena, ona se poskakujui prepusti jecajima.
Najzad, ona vie nije znala kako da mu odgovori!
Braa i sestre Isusa Hrista je odvukoe do vrata i izbacie napolje. On
joj jo dobaci:
- Kraljice Palmire, bei iz ove kue! Ostavi me!
I jo ga u dok se pridizala:
- Zauvek upamti ove rei. Ti si mrtva za Simona iz Emeza, ve
odavno.
171

XXIV
MILANO
Pulinijeva predvianja ispadoe tana jer se odazvalo puno ljudi. Njih
petnaest je dolo iz Retije, Dalmacije, Panonije, Mezije i Germanije.
Svi oni bejahu prevarili Cezarove pijune, preavi milje prerueni u
obine trgovce ili putnike kako niko na njih ne bi posumnjao dok
prolaze kroz gradove i sela.
Oni su proveli etiri dana bez vatre, u jednoj umi blizu logora kako bi
doznali u koje vreme Cezar dolazi i odlazi. Naizmenino su se
preruavali u obine legionare i slobodno ulazili u kamp da doznaju
najnovije vesti. Jednoga jutra, legat iz Dalmacije se vratio sa dobrom
veu. Naime, Cezar se probudio loe volje. Kada bi se to desilo,
Galijen ne bi itavog dana naputao svoj ator. A upravo na tu priliku
su svi ekali.
Od samog poetka su se dogovorili da njihovu zaveru niko nee moi
da razori. Sloili su se da zajedno moraju da se suoe sa Cezarom i da
snose posledice njegovog pogubljenja.
Maksim najzad ree:
- Ako uemo u logor preobueni u tunike legionara, brzo e nas
otkriti. Mnogi ve znaju kako izgledamo i zaudilo bi ih to nas ne
vide u atorima ili prilikom prozivke. Siguran sam da neki ve
postavljaju pitanja. Ukoliko pak odluimo da u naoj odei proemo
kroz tajna vrata, to e proizvesti mnogo buke i iznenaenja. Galijena
bi odmah obavestili i on bi tada bio krajnje oprezan. Pre no to bismo i
uspeli da dopremo do njega, okruio bi se svojim vojnicima.
Jedan od oficira primeti:
- Onda bismo se borili. Bili bismo jai od tih nekoliko legionara!
- Tako smo se, uostalom, dogovorili na samom poetku - dodade
drugi. - Moramo okruiti Galijena i zajedno ga ubiti.
Svi se sloie. Aurelijan primeti:
- Ja se slaem sa prefektom Maksimom. Ukoliko budemo prinueni da
se borimo, moe se desiti da nam Cezar umakne. Ne smemo da
pogreimo. Uz to, ja ne elim da se borim sa rimskim vojnicima.
elim samo Cezarov ivot.
On uuta, oekujui da e se pojedini buniti, ali niko se ne javi za re.

172

- Krenuu sa prefektom - odlui on. - Sam u se obraunati sa

Cezarom. Vi ete pak stajati kraj tajnog ulaza sve dok vam buka ne
kae da smo obavili zadatak.
Nisu vie raspravljali. Upravo su shvatili da je Lucije Domicije
Aurelijan izdao svoje prvo carsko nareenje.
Obojica su vozili po kola, obueni, svaki prema svome inu. Njihov
dolazak izazva uenje, ali ne i sumnju.
Na Aurelijanov zahtev, jedan od centuriona ih odmah odvede do
Galijenovog atora. Cezar je upravo jeo u drutvu nekoliko ena dok
mu je rob itao grke aforizme o drevnoj mudrosti. Poto uoe, on se
pridie sa leaja da ih, navodno, prijateljski pozdravi.
Maksim primeti da su straari, osim onog na ulaznim vratima, odsutni.
Galijen bee u svojoj jutarnjoj tunici, bez oruja za pojasom. Po svom
obiaju, arogantan, siguran u sebe i podebeo. Zbog brade koja mu je
potpuno skrivala usta, imao je izgled natmurene i uvreene osobe.
- Na dug put si se odluio kako bi me video - zaueno ree. - Ali,
moram da priznam da si me prijatno iznenadio. Doi i isprui se da
neto zajedno popijemo i pojedemo u to ime.
On, jednim pokretom ruke, otpusti itaa i odgurnu mladu enu koja je
leala uz njega.
- Da budem iskren, sva ta mudrost je poela da me zamara - promumla
on. - Ne znam da li ti je poznat oseaj kada nita ne moe da te
razgali!
Aurelijan ljubazno potvrdi glavorn,
- Cezare, mislim da imam neto to bi moglo da te zabavi - ree on
spustivi pred Galijena torbu iz Antiohije. Ovo je poklon od kraljice
Palmire.
- Za mene?
Galijen, naoko zabavljen, dosta uzdrano izrazi svoje iznenaenje.
Aurelijan mu odgovori sa istom ravnodunou. Njegov miran i
staloen glas, prosto zaprepasti Maksima.
- Da, poklon od Zenobije, supruge pokojnog senatora i kralja Odenata.
Prefekt Maksim ga je primio u Nikopolisu od jednog glasnika iz
Antiohije. Zbog njegove neprocenljive vrednosti, odluio sam da ti ga
lino isporuim.

173

Bljesak sumnje zaigra u Galijenovim oima. Cezar je bio odve

prepreden da ga Aurelijanov zajedljiv iskaz ne potakne na oprez.
Meutim, on se prevari te ree:
- Aurelijane, nemoj mi rei da mi boginja Alat, kao znak svoje panje,
alje pare crvenog oklopa!
Maksim shvati da e se stvari brzo odvijati. On diskretno ali odluno
prisloni dlan na drku noa. Aurelijan pak nastavi neobaveznu priu
koja je mnoge mogla da zavara svojom lanom iskrenou.
- Cezare, Zenobija ti alje neto to veoma lii na to!
Ovaj put, Galijen ne mogade da izdri, te otvori torbu i zavue ruku.
Ne vadei glavu, on se namrgoen, i sa gaenjem na licu, okrete ka
Aurelijanu. Nije morao da postavlja pitanja jer mu Voa, onim istim
mirnim glasom ree:
- Galijene, pred tobom su i glasnik i poruka. Kraljica Palmire ti se
zahvaljuje za Odenatovo ubistvo.
Pre no to se Galijen i osvestio, Aurelijan mu se primae i prisloni no
uz vrat. Maksim ga, skoivi, vrsto uhvati za ruke i savi ih iza lea.
Vriska ena se razlee po atoru i prekri Aurelijanove rei:
- Cezare, poinio si svoj poslednji i najgluplji zloin. Moli se
bogovima za milost.
Galijen se opirao besno, ali uzaludno. U jednom potezu, Aurelijan mu
presee vrat, a zatim, zajedno sa Maksimom, hitro odskoi unazad
kako ih krv ne bi oblila.
ene nisu prestajale sa vriskom. Cezar se zatetura, prislonivi ruke na
ranu. Maksim primeti zgranut pogled straara na ulaznim vratima.
On se ne oglasi ni jednom. Uini im se ak da nema nameru ni da se
pomeri. Krenuvi ka njemu, Galijen se jo jednom zatetura pre no to
se stropota na pod. Disao je isprekidano, razrogaenih oiju i usta
punih krvi koja ga je davila.
Napolju se zau amor ali se niko ne usudi da ue u ator. Za neki
trenutak, i ostali zaverenici e im se pridruiti.
Nakon tolikih godina, borba je, napokon, okonana.
Maksim ponosno stade uz Aurelijana koji je hladno posmatrao agoniju
svog neprijatelja.
- Sve to se pria po Rimu je istina - proaputa on. - Lake je Cezara
ubiti nego od njega izmamiti re zahvalnosti.
174

XXV
PALMIRA
- Gospodaru Nurbele, napokon si stigao.
Iza pukarnice i isturenih blokova cigli se pojavi visoka i klimava
prilika mudraca arhe. On se obema rukama oslanjao na svoj tap, dok
se sa naporom peo uz stepenice koje su vodile do terasastih krovova
palate.
- Mudrae, traio si me?
- Pitao sam se gde si.
Poto povrati dah, arha ree:
- Tvoji robovi su mi rekli da ovde rua. Ja sam najpre pomislio da je
ala u pitanju.
Prijateljskim pokretom ruke, Nurbel ga pozva da mu se pridrui.
Naspram njih je stajao prepun i dobro posluen sto, sa vrevima vina i
kozijeg mleka.
- Dobrodoao si, prijatelju. Poslui se. Tvoje muno penjanje
zasluuje nagradu.
mirkajui oima, arha se nasmei.
- "Prijatelju"? Ne seam se da si me ikada tako nazvao - primeti on
dok se paljivo sputao na leaj.
- Sve se menja, mudrae. Ja starim i prijalo bi mi drutvo tvojih
godina.
arhina ruka je podrhtavala usled smeha dok ju je pruao ka suvim
smokvama umotanim u suvo meso.
- Nurbele, elim ti dug ivot poput mog iako bogovi nisu sazdali
ratnike da budu dugoveni.
- To je lepo reeno. Oni e morati da mi daju pozajmicu. Ja nikada ne
zaboravljam da nam bogovi daruju ivot kako bismo im ga kasnije
vratili.
arha se sloi sa njim.
Dugo su, utei, jeli i pili. Starac je jeo oprezno, pazei da ne povredi
svoje ogoljene desni.
Laste su kruile iznad njihovih glava, presecajui dim koji se, po prvi
put te godine, nadvio iznad rtvenika. itav grad bee utonuo u nenu
jutarnju svetlost.

175

Sa uzvisine na kojoj su se nalazili, Nurbel i arha su uivali u

beskonanoj igri arhitektonskih ukrasa; stubova, frontona, portika i
ponosnih statua. Sve se inilo, koliko novo, toliko i prastaro.
Na zapadu se dugaka linija grobova gubila u ogoljenim brdima.
Grobnice su se nizale jedna za drugom poput dinovskog lanca
kamenih blokova u koje su bila otisnuta imena, lica i itav ivot
pokojnika. Najlepa meu njima bee jedna kula na bledoutoj
uzvisini, koja se isticala svojom visinom. Ta grobnica je bila potpuno
nova. U njoj su se nalazili posmrtni ostaci Velikog Odenata.
Nimfine i Cezarove pilastre u velikom portiku, obasja prva jutarnja
svetlost. Raajue senke oivee oi i usta na statuama, kao i lica
gomile ljudi spremnih da zakorae u novi dan.
Tu blizu, nalazio se fronton Apolonovog hrama i udesni svodovi
velikog pozorita. Iznad, u severnom delu grada, je izranjao na svetlost
dana Balaminov hram sa svojim plavim zidovima i bljetavim
mermerom. Sa svih strana su se pomaljale udnovate ivotinje; orlovi
od lakirane opeke, antilope sa repom zmaja, kamile i krilati konji. Iz
gustog batenskog zelenila su izranjale litanije od akantinog lia,
mermerne vinove loze i grozdovi od porfira.
Pod njihovim nogama, suncem okupane graevine bacahu svoje senke
na gradske ulice i dvorita. Sve je bilo bljetavo belo izuzev poneke
ograde, alona ili balkona ofarbanog u plavo i crveno.
arha zadovoljno klimnu glavom.
- Gospodaru, lepo si mesto izabrao. Poodavno nisam ovako dobro
video Palmiru.
- Njegovo velianstvo je mnogo volelo da boravi ovde. Dolazili bismo
esto kriom na po koju aicu.
- Nedostaje ti, zar ne?
- Prole su dve godine od kada sam ga naao prerezanog grla. Od tada,
nije proao ni dan a da se ne probudim mislei na njega.
arha, upola zatvorenih oiju, pree jezikom preko desni.
- Zna li da se ponekad okrenem u nekoj prostoriji jer mi se ini da me
zove?
- Tako je to, mudrae. On dolazi da nas podseti na ono to mu
dugujemo.
Nurbel, na trenutak, uuta.
176

- A ja - uzdahnu on najzad - ja mu dugujem vie nego to u ikada

moi da mu vratim, jer ga nisam zatitio onda kada je trebalo.
- Gospodaru, znam da ali, ali nisi u pravu. Ti si samo potovao
Odenatovu re i volju bogova. Kralj nikada nije imao vernijeg
prijatelja i podanika od tebe.
Oni zautae, preplavljeni oseanjima.
Zvuci su se, u talasima, irili vazduhom. To su bili svakodnevni
jutarnji povici ena i dece. Ponekad bi se zauo lave pasa ili njakanje
nekog loe raspoloenog magarca ili kamile. To bee istinska srea i
pravi ivot, taj trenutak iluzije, od boga dan, kada se inilo da svaka
stvar i svaki dah streme spokoju dana koji se raa.
Mudrac uperi svoj tap ka istoku, gde nekada bee podignut logor
rimske legije.
- Ve dugo nisam izaao iz palate. Oni tamo, krovovi i kupole veoma
su lepi, ali ja ih ne prepoznajem.
- To su budua zdanja nae kraljice - ree Nurbel alei se.
- Ah! Naravno. Trebalo je da pretpostavim... - arha pognu glavu u
znak neodobravanja.
- Poto samo ti moe da me uje, rei u ti da mi se to ne dopada.
Kada to kaem ja ne mislim na hram boginje Alat ve na novu palatu.
Zar Zenobiji ne bi bilo dobro ovde, sa nama? Najzad, tu je boravilo i
njegovo kraljevsko velianstvo.
- Grk ju je uverio u suprotno, prijatelju arha. A Grk je veoma
ubedljiv. U svakom sluaju, vie od tebe i mene. Naloeno je da se sve
gradi iznova. Pogledaj one skele, tamo, levo od stubova. To e biti
novo svetilite u koje e Zenobija preneti crni kamen njenog roenja.
Grk smatra da stari Balaminov hram vie ne odgovara. Ovaj e
dovriti pre kraja leta. A da li vidi onu gomilu dasaka i greda na
severu? To je gradilite za novu zidinu. Grk je kupio dve hiljade
robova kako bi je izgradili. Nova graevina e opasati itav grad, sve
do velikih vrata. Lonen tvrdi da je neophodna. Moda i jeste, ko bi ga
znao?
- injenica je da je taj Lonen zaista preduzimljiv ovek.
- Mudrae, on je najpre prepreden i ambiciozan.
- Mada je takoe i odlian govornik, moram da priznam. Jo se seam
njegove besedi pred odrom njegovog velianstva. esto sam u sebi
177

ponavljao neke njene velianstvene delove. To je zaista udesno s

obzirom da Lonen nikada u ivotu nije upoznao Odenata!?
- Da. On je veoma snalaljiv.
U Nurbelovom, naizgled ravnodunom glasu, arha ipak primeti
osetnu zajedljivost te ga odluno pogleda.
- Da li si miljenja da loe savetuje nau kraljicu? - upita on neno.
Nurbel mu ne odgovori odmah. On najpre, malo odugovlaei, pojede
komad suvog gazelinog mesa nadevenog peenim patlidanom i ispi
malo piva.
- arha, ne znam - priznade on najzad. - Upravo to neznanje me
strano titi. Neki od njegovih saveta su ispravni, a neki pak... U
svakom sluaju, bogovi jo nisu presudili.
arha, sa rastuom strogou, zavrte glavom.
- Mislim da grei to eli da kraljevski jezik Palmire bude grki. Zar
na nije dovoljno lep? Tim jezikom su govorili nai pradedovi, a pria
se da je korien i u doba Babelovih kraljeva. Veoma je neobino
zahtevati takvu promenu.
- Ali njemu nije na umu da protera na jezik ve latinski. On prezire
Rim...Ti zna ta ja pak mislim o Rimljanima. Smatram da su ludi jer
oboavaju svoje bogove a iz toga ne izvlae nikakvu mudrost. Stalno
se i ni zbog ega meusobno ubijaju, lau isto kao to diu i drue se
samo sa ulizicama. Meutim, oni neprestano kupuju i prodaju. Nas
ini bogatim njihovo ludilo. Lonen ih pak u toj meri prezire da u
njima ne vidi ak ni ono to bi bilo hvale vredno. Od kada je doao,
sve vreme je insistirao da se Zenobija suprotstavi Rimljanima.
- Istina je da ovek mora dobro da se udubi kako bi video neku
njihovu dobru osobinu. Moje oi su preumorne za takav zadatak. Ja se,
po tom pitanju, slaem sa njim. U pravu je to eli da nas udalji od
njihovog ludovanja. Uzgred, oni su ubili naeg kralja i...
- arha, mora ire sagledati situaciju - prekide ga Nurbel. - Zenobija
je vladarka itave palmirske oblasti. Njeno Carstvo obuhvata
Antiohiju, Emez, Heliopolis, Duru, Babilon i araks. Ve deset
godina, ja predvodim nae ratnike u najudaljenije krajeve. Stigli smo
ak do Tarse i gradova Kapadoke koji sada ponizno klee pred naom
kraljicom. Uli smo u Persiju sve do Ktezifona, a prole godine,
osvojismo Cezareju i pregazismo Palestinu i Neguev sve do Arabije i
178

saracenske visoravni a da nam se niko nije odlunije suprotstavio.

Zenobiji ni to nije dovoljno ve eli i Egipat! Do sada se nismo
sukobili sa legijama ali i to e se neminovno desiti. Rimljanima je
Egipat veoma dragocen. Oni odatle dobijaju voe i penicu za hleb!
Zar misli da e ga se olako odrei i dopustiti Zenobiji da postane
mona poput njihovog Imperatora?
- Ah...
- arha, izbie rat! A ko je ikada uspeo da pobedi rimske legije?
- Oprosti, Nurbele, mojoj staroj glavi. Ja nisam sve razumeo. Sada je
sve potpuno jasno.
- Ja se slaem da je ubistvo njegovog velianstva potpuno opravdalo
Lonenove odluke. Zenobija je otvoreno pokazala svoju srdbu
poslavi Galijenu odrubljenu glavu glasnika. Cezar, Odenatov ubica, je
pogubljen. Njemu je presekao vrat onaj koji danas vlada kao Avgust.
Taj novi rimski vladar je poslao naoj kraljici jedno zaista lepo pismo
u kome izraava svoje aljenje i divljenje:
"Kraljice Palmire, smrt Njegovog veliamtva Odenata nas je strano
osramotila. Ja, Lucije Aurelijan, ti pruam ruku pomirenja kako bismo
ponovo sklopili savez koji je razoren Galijenovim ludilom. Ti si,
zajedno sa svojim muem, porazila Persijance i zbog toga je Rim tvoj
dunik pred bogovima..."
Pismo se jo nastavlja sa itavom tiradom lepih rei. Znam ga
napamet, kao to se mora znati pesma kojom neprijatelj eli da te
zavede. Ovo pismo je takvo, ali nam bar donosi mir.
- Hm! - uzdahnu arha. - Ako nita, ovaj Avgust jo nije sasvim
Avgust...
- Pih... Jo jedno njihovo ludilo. On ne eli da postane Avgust sve dok
se ne uveri da je stari Valerijan umro pod apurovom izmom! Uskoro
e doi kraj njegovim nedoumicama. Zenobija e mu zasigurno
odgovoriti: "Tvoje pismo me je umirilo. Zakljuimo mir."
- U pravu si, to bi bilo ispravno uiniti. Neprijatelj od jue, ne mora
biti i sutranji.
- Ali Lonen ju je ubedio u suprotno. Iznaao je prave rei te ju je
posavetovao: "Kraljice, Aurelijan te samo zavarava sa tim svojim
praznim obeanjima. Da li si primetila da je pismo napisano na

179

grkom, isto kao istetovirana poruka koju smo mu poslali? To ti sve

govori..."
- Ah! - uzviknu arha sa mladalakim entuzijazmom. - Uitelj Lonen
je veoma dovitljiv i lukav...
- Posluaj nastavak kako bi shvatio:
"Rim se jo uvek smatra monim, mada nikad nije bio slabiji. Varvari
su na svim naim granicama, kuga hara gradovima a senat se ni za ta
ne pita. Novi Avgust je samo vojskovoa koji zna da ratuje ali ne i da
razmilja. On nema strategiju ve trka naokolo. Ti si kraljice, danas,
najmonija u Rimskom carstvu. Zato uzmi Egipat jer se tamo nalaze
sva najvea rimska blaga. Tako e postati prva Avgusta Carstva."
- Vidi da dobro zbori - nasmeja se arha. - Ako ne greim, ti dobro
pamti delove njegove besede.
ekajui da zavri, Nurbel dugo ispijae svoj napitak.
- Imam sjajno pamenje te ponekad upamtim ak i ono to mi se ne
dopada.
- Meutim, ima istine u onome to tvrdi Lonen. Pria se da Rimljani
ne bi opstali bez penice iz Egipta.
- Snovi su uvek uukani u lane istine.
- Surov si, gospodaru Nurbele. Zar ne veruje u Zenobijinu mo?
- Prijatelju arha, verujem koliko i ti. Zenobija je ve velika. Ona je
boginja Alat, Basilissa i kraljica Palmire. Mi sve to znamo i volimo je.
Meutim, podsticati je da postane rimska Avgusta, ne znai vie
verovati joj. U tom sluaju, razboleli bismo se od ambicije, a to je ista
bolest od koje boluju Rimljani i koja im je razorila carstvo.
- Hm, da... Naravno - promumla arha. Mudro zbori. Meutim, da ste
se Odenat i ti mudro suprotstavili Zenobiji kada je htela da napadne
apura, od toga nita ne bi bilo. Svi su govorili da je to ludost osim
vas dvojice. Vi ste tvrdili da Zenobija moe sve. Mnogo ste rizikovali
a nita niste znali. Lonen sa svojom mladou i znanjem samo sledi
va primer.
Nurbel se uzdahnuvi sloi, te coknu jezikom.
- Vidim da pored Lonena ima jo ljudi koji su spremni da lukavo
brane svoje stavove. Ali, u pravu si. Ne smemo biti mudri ako
nameravamo da je sledimo.
- Onda?
180

- Slediu je poput slepog oveka koji zna da je u blizini ponor! Kada

je Zenobija krenula na apura, Odenat i ja smo je sledili. Mi smo
dobro znali ratne vetine i u emu je naa snaga, a u emu slabosti.
Grk nije vian ratovanju. Naloio mi je da pripremim jedan konjiki
odred i da ga opskrbim oklopima kao onda kada smo pobedili apura.
On takoe smatra da bi to bilo dobro s obzirom na injenicu da
Rimljani jo nemaju takvu konjicu i da e ih naa zastraiti kao to su
ih nekada zastraili Persijanci. Neobine li ideje! Grk je filozof, on
nije ratnik. Misli da e tei pobediti. Vara se. Meutim, dovoljno je da
otvori usta pa da ga Zenobija poslua.
arha zainteresovano pogleda Nurbela.
- Da li sam te zbog te svae zatekao jutros ovde i da li si bio ovde svih
onih dana kada su slavili Zenobijin povratak iz Arabije?
Vrhom stopala, Nurbel udari dugaak ali pljosnat koveg od koe koji
je stajao nedaleko od stola.
- Ne, iao sam kod Persijanaca po poklon za nau kraljicu. Uskoro e
biti deset godina kako smo ih po prvi put zajedno pobedili. Ta prilika
zahteva specijalan poklon.
arha htede da ga upita kakav bi to poklon mogao da bude, kada lice
starog ratnika, najednom, ozari udesan osmeh.
- Gospodaru Nurbele, moe me smatrati veoma indiskretnim ali, uvek
sam smatrao da prema naoj kraljici gaji...kako bih rekao, nena
oseanja.
- Nita manje od tebe, mudrae.
- Ne bih rekao, prijatelju. U mojim godinama, to je nemogue!
Iako stari, tvoji snovi nisu poput mojih!
Obojica se grohotom nasmejae.
- Seam se kada sam je prvi put video na konju sa lukom. Nikada do
tada, moje oi nisu videle takvu lepotu. Ona je bila obeana njegovom
velianstvu, te sam ja samo spustio pogled, kako i dolikuje. Sada,
nakon svih ovih godina, i dalje oseam lupanje u grudima kad god se
toga setim.
Uutae, dok su svetenici u hramovima objavljivali kraj slube.
- Ali, ona vie nije ta devojka - nastavi iznenada Nurbel. - Sada joj je
blizu trideset godina i njena lepota zahteva potovanje. Meutim, u

181

pravu si kad kae da Grk u njoj ne vidi samo boje delo ve lepu
enu. Sigurno je sanja u svojoj postelji.
- Ah, pa i ti si na to pomiljao.
- Svi isto mislimo kada je Zenobija u pitanju. Ali svet se vara jer je ne
poznaje dovoljno. Ona se nikome nee pridruiti u postelji.
arhina glava se zatrese a oi skupie.
- Prijatelju Nurbele, ljubomora nije dobra drubenica.
- Grei. Ja nisam ljubomoran.
- Hm...
- Nisam bio ni kada je Basilissa bila supruga njegovog velianstva a
nisam ni sada. Ja znam sve tajne koje krije njeno srce i ba zbog toga
ne mogu da budem ljubomoran.
- Meutim, jasno je kao dan da joj se Lonen dopada. I mislim da nije
samo njegova reitost u pitanju.
- Dopada joj se jer je odvraa od njene tuge.
- Od njene tuge? ta hoe time da kae?
- elim da kaem da je pred svima vama tako oigledna istina a da je
vi ne primeujete. Zenobija je nesrena. Taj Grk, borbe, vreme koje
provodi sa Vabalatom, promene u gradu, sve to ima samo jedan razlog.
Ona eli da utekne od patnje sa kojom se svako jutro budi.
- Ali o kakvoj patnji pria? I od kada to traje...?
- Od smrti njegovog velianstva.
- Ah...
- Ne, krenuo si u pogrenom pravcu.
Nurbelove oi udno potamnee.
- Zenobija je oseala veliku nenost prema njegovom velianstvu i
volela ga na svoj nain. Ali, njena patnja se ne moe vezati za
Odenatovu smrt. Nemoj me pitati odakle ona potie jer ne znam nita
vie od tebe. Ali, ja znam da postoji i da je jaa od svih oklopa.
arha ostade, na trenutak, presamien, lica tamnog i izboranog.
- Pa ta e se onda desiti? - izgovori on u jednom dahu.
- Desie se rat sa Rimom, prijatelju. To je najvea zabava za Zenobiju.
Ona zbog toga i slua Grka a ja joj se, upravo zbog toga, ne
suprotstavljam.
- ak i po cenu da doivimo propast?

182

- A zar je tebi do neega stalo? Ti si dovoljno poiveo da ve zna

svoje mesto kraj bogova, a ti isti bogovi meni nee zameriti ako
poginem u ratu protiv Rimljana kako bih zabavio moju voljenu
kraljicu i skrenuo joj misli sa patnje.
XXVI
BOSRA
Mrkla no je samo ponegde, sa druge strane bedema, bila proarana
logorskim vatrama rimskog kampa.
S vremena na vreme, samo bi se, nehajno etajui, pojavio poneki
straar u redovnom obilasku. Oni esto nisu nosili tit a ponekad ni
kacigu. Sve je delovalo spokojno.
Ponekad bi se samo zaulo reanje akala ili hijena koje su uspele da
otkriju plen. Jedino tada bi vojnici, uz osmeh razonode, nauljili ui i,
kroz pomrinu, propratili, trk i boj, i najzad, prodorni vapaj zeca ili
jazavca na izdisaju.
Deavalo se da se u toku noi zauje samo klepet sokolovih krila koji
u letu odnosi sovu ili goluba uhvaenog na spavanju. Jedan sat pre
svitanja, pedesetak legionara neujno napusti svoje atore. Oni su,
jedan za drugim, oprezno krenuli stazama pazei da im oruje i oklopi
ne zazvee. Oni se zatim okupie kod spremita za ulje i ito, iju su
robu prethodnog dana preuzeli karavani koji su krenuli za Cezareju.
Tamo ih je ekao ovek, ogrnut dugakim mantilom sa kapuljaom,
drei u ruci lampu sa zatamnjenim kapcima. U pomrini koja je
vladala, niko nije mogao da razazna crte njegovog lica. Meutim, svi
legionari su znali njegovo ime, mo i strano lice.
Sa istim revnosnim potovanjem, oni mu klekoe pred noge. Nakon
kratke molitve, oni poljubie ruku koja im je nudila sveti blagoslov
Isusa Hrista.
Zatim, ne izgovorivi ni re, ovek im pokaza vree u jednom oku
spremita. Legionari iz njih izvadie ogrtae, tunike i ambleme
palmirske vojske. Za veoma kratko vreme, oni se preobukoe u ratnike
kraljice Palmire.
Poto zavrie sa tim, ovek ih, u potpunoj tiini, odvede u lavirint
gradskih ulica. Oni potrae u razdvojenim grupama. Njihove lagane

183

sandale su, poput povetarca koji se podigao sa prvim zracima jutarnjeg

sunca, razmicale prainu sa ulinih plonika.
ovek sa kapuljaom ih, zatim okupi na etvrtastom trgu foruma. On
izda samo jednu tihu zapovest i svi krenue po nareenju.
U grupama, oni uoe u hramove i razvalie vrata na Sol-Inviktusu,
Jupiteru, Cibeli i Junoni. Lani ratnici Palmire, sa stranim besom
prevrnue pehare za darivanje i rasturie pepeo i ugarke sa oltara.
Zatim polomie mermerne i drvene statue te bakljama zapalie zastore.
Urlajui i na sav glas psujui, oni pobacae nametaj u vatru i unitie
freske na zidovima, koristei sve to bi im se nalo pod rukom. Za
kratko vreme, boije odaje bejahu isprljane i razorene. Probuena
svetena lica i sluge su mogli samo da poskoe od uasa, pre no to su
im prerezali vratove. U Jupiterovom hramu, pojedini su pokuali da se
bore. Njih ubie kopljima, na kojima su se, nekoliko trenutaka ranije,
vijorili sveti amblemi. Cibelinim svetenicama koje su kleei molile
za milost, odrubie glave.
Nita i niko nije bio pomilovan. Niti ovek, niti ena, niti sveti
predmet. U Sol-Inviktusu, ovek sa kapuljaom lino skide zlatni disk
sa oltara. On, zatim, baci u vatru koja je ve pustoila spremite za
darove, koveg sa oznakama Avgusta Valerijana koji se, deset godina
ranije, ovde bee potinio svom bogu.
Dok je plamen prodirao svodove i tavanice hramova, prvi graani
dotrae na trg koji je odzvanjao od jauka umiruih.Zgroeni onim to
zatekoe, oni samo uspee da vide kako vojnici istravaju iz graevina
u plamenu.
Predvoeni ovekom sa kapuljaom, kao zlokobnom senkom, ubice
krenue u savrenom poretku ka zapadnoj kapiji grada.
Tamo, nabasae na straare, pospane nakon dugog nonog bdenja.
Oni, zapanjeni, ustuknue, videvi napadae unutar gradskih zidina.
Jednom od njih koji je pokuao da zatrubi na uzbunu, vojnici odsekoe
ruke i probodoe kopljem. Ostali su se mnogo bre oprostili od ivota.
Zaue se krici iz okolnih kua ali, prekasno. Drvene grede na vratima
ve bejahu podignute oslobaajui prolaz ubicama koje su, sa druge
strane, ekali osedlani konji. Oni krenue putem ka Cezareji, dok se
nebo jo uvek belelo iekujui prve zrake sunca.

184

Neto kasnije, u ruevinama Cibelinog hrama, otkrie, ispod mermerne

statue, zgnjeeno telo jednog ubice. On je na sebi imao palmirsku
tuniku i pancir, koje graani Bosre, u besu, strgoe sa njega. Na
njegovom nagom telu, otkrie znak hriana, srebrnu ribicu.
XXVII
RIM
Ulpija ljupko zakorai izlazei iz bazena. Njene ropkinje je paljivo i
neno umotae u pekir. Ona izgovori par rei a devojke se zakikotae
odvodei je u odaje za odmaranje.
Sakrivena iza paravana, Klaudija ju je netremice pratila pogledom. Za
dva zlatna novia, ona se sa gazdaricom kue pogodila, da je, na tom
tajnom mestu, niko ne ometa. Tako sakrivena, motrila je na nju.
Robinje su je upravo masirale mirisnim uljima dok joj je jedna od njih
sreivala nokte. Devojke su razdragano avrljale, a Ulpija bi im, s
vremena na vreme, dobacila poneku alu, veselu re ili opomenu.
Iz hodnika najednom izae jedan mlad i veoma lep mladi, te im se
pridrui u kupatilu. On bee plav, nenog lica i zadignutih usana.
Prava gotska ili anglosaksonska lepota. Na sebi je imao samo suknju
od prugastog platna koju, inae, nose robovi. Mladi prinese Ulpiji
dugaak posluavnik sa nakitom. Zlatni lanac sa malim visuljcima od
dragog kamena, minue u obliku grozda i zlatno srce sa ametistom u
vidu broa. Ulpija je razgledala dragocenosti, igrajui se prstima, na
kojima ve bee silno prstenje. Ona pozdravi njegov izbor neno mu
pomazivi obraz. Mladi zatim odloi nakit na sto, pored stalka na
kome je visio ve i tunika izvezena svilom i perlama.
Klaudija je svakog trenutka oekivala da e se desiti neto neobino;
udnovat pokret, neka njena re, grozan smeh ili pak luda eksplozija
srdbe. Meutim, nita od toga se ne desi. ak je i nain na koji se
Aurelijanova supruga zahvalila gotskom robu bio lien
dvosmislenosti. Ulpija se ponaala kao osoba sa zdravim razumom te
se Klaudiji, na trenutak, uini da ponovo pred sobom ima onu nenu i
nevinu Ulpiju od nekada koja je, u Nikopolisu, znala da je zabavi.
Taj prepredeni lisac Pulinije je ipak dobro procenio njeno stanje. Pet
dana ranije, ona je, od starog sekretara, dobila pismo u kome je tvrdio
da je Ulpija potpuno ozdravila. On je, navodno, doao do ovog
185

zakljuka nakon to ju je posetio u Rimu. U pismu je bilo jo podosta

iznenaenja:
"Draga Klaudija, protekla je skoro cela godina od kada je Cezar ubijen
a mi jo nismo imali tu ast da te vidimo kraj Aurelijana. Nedostaje
nam svima; meni, Aurelijanu i prefektu Maksimu. Nemoj se iznenaditi
to ti ja piem ovo pismo a ne tvoj brat. Aurelijanov ponos moe da se
meri samo sa ljubavlju koju osea prema tebi. Shvata da sam upravo
pomenuo dve vrednosti koje on najvie ceni dok se ljubav prema
Carstvu podrazumeva, te je neemo posebno isticati.
Sigurno moe da pretpostavi da ovo pismo piem u prisustvu ona
dva oveka koja su ti draga i kojima puno nedostaje. Razlog je veoma
jednostavan: sledeeg meseca, u vaem rodnom gradu Sirmiumu, i u
prisustvu svih Dunavskih legija, Lucije Aurelijan e najzad biti
proglaen za Cezara.
Ovaj veliki dogaaj je dugo bio odlagan od strane tvog brata koji je
uporno traio dokaze o smrti biveg Avgusta Valerijana. Ja sam ga
nekako ubedio a senat ga je priznao za novog Avgusta. Znai, draga
Klaudija, elimo da doe i da nam se pridrui povodom ovog
velikog dogaaja. Neka tvoja lepota nadaleko obasja mo tvoga brata.
Budi uverena da se moje insistiranje ne oslanja samo na oseanja, ve
i na razum. Aurelijan je samo uz tebe celovita linost. Obaveze koje ga
oekuju od njega zahtevaju staloenost i mudrost kojima ti odlino
vlada. Ti sigurno zna da od kada te je proterao iz srca, on vie nije
onaj Aurelijan. Avgust pak, mora u celosti biti sin bogova.
Neka te ne iznenadi moja iskrenost, jer ona se vezuje za moje pozne
godine i pomanjkanje straha. Stalo mi je do ivota jo samo toliko da
ga vidim ovenanog lovorovim vencem. Pritom, ja samo vraam Rimu
ono to mu dugujem. Ali, danas mi je potrebna tvoja pomo.
Mila Klaudija, doi. I neka sa tobom doe i Ulpija ije duevno stanje
vie nikom ne zadaje brige. Lino sam se u to uverio pre no to sam
napustio Rim. Njeno udno divljanje je sada iza nas i mislim da e joj
biti drago da napokon zauzme svoje mesto kraj Aurelijana. Ona e,
shodno tvojoj proceni, pred legijama i narodima Carstva, obavljati
korisnu ulogu supruge."
Oh, kako ju je samo obradovalo to pismo!
Aurelijan e postati Avgust! Najzad!
186

Nakon toliko godina, bitki i razoaranja! Skoro jedno za drugim, ona

saznade za Galijenovo ubistvo i primi pismo od prvog sekretara.
Klaudija odmah nasluti sva lukavstva i preutkivanja starog lisca
Pulinija. Meutim, to njegovo pitomo i ponizno pismo, u jednom
potezu, izbrisa sve godine ponienja i samoe, na koje je Aurelijan
bee primorao.
Ona oseti kako joj tinjajui plamen svemoi, polako zahvata itavo
telo.
Da, ona e povesti Ulpiju. inilo se da je sposobna za razgovor i da e
je lako ubediti. Predlog je bio dobar. Nena Ulpija e spreiti
ogovaranja koja bi se neminovno izrodila kada bi ona, kojim sluajem,
bila sama uz Aurelijana.
Tada e, napokon, u senci drage Ulpije, nastupiti njena vladavina.
Pulinije bee dobro razumeo i zakljuio: Aurelijan nije mogao bez
svoje sestre. Bez nje, za njega nije bilo ni ekstaze ni mira. Njena ruka i
njeno prisustvo su bili neophodni kako bi uspeno vladao.
Ah, sa kakvom se samo opijenou Klaudija preputala razmiljanju o
budunosti. Napokon je doekala to udesno vreme moi, dostupno
samo bogovima i Avgustima, shodno njihovom poloaju.
Videvi je na ulaznim vratima kupatila, Ulpija ispusti krik. Poskoivi,
ona potpuno gola i tek namazana miriljavim uljima, napusti leaj.
Klaudiju to veoma zabavi. Ona isprui ruke ka njoj, pokuavajui da je
smiri.
- Ulpija! Mila moja, izvini ako sam te uplaila! Zamolila sam tvoje
slukinje da me ne najave kako bih te iznenadila.
Ulpijina usta se iskrivie i itavo lice poprimi prestravljen izraz.
Potpuno bleda i razrogaenih oiju, ona se odmae ka ivici bazena,
steui pesnice na grudima i edno prikrivajui golotinju svojih grudi,
dok joj bedra i pubis ostadoe otkriveni. Jedna od robinja pritra, kako
bi je spreila da padne u bazen dok joj je druga ogrtala ramena.
- Ulpija! - ponovo uzviknu Klaudija. - Oh, oprosti mi! Nisam elela da
te preplaim.
Ulpija se ujede za usnu, zarumenevi se. Nakon to se malo povrati,
ree:
- Ba sam blesava! Trebalo bi ja da ti se izvinim!
Ona se osmehnu, alei se na svoj raun, te poto se pribra jo dodade:
187

- Oh, zaista si me uplaila... Kako sam glupa.

Ona se, prebacujui samoj sebi, prepusti smehu.
- Ne, ja sam poinila glupost - pobuni se Klaudija. - Trebalo je da
pretpostavim. Dugo se nismo videle.
Ulpija se, prelepa u svojoj nevinosti, sloi sa njom.
- Oh, da. Ja kao da sam videla duha.
Ona nastavi da se smeje ali, sada potpuno ovladavi sobom. Usne joj
se vragolasto zadigoe, lice i telo opustie, te otpravivi robove, ona,
bez znaka upozorenja, skoi Klaudiji u zagrljaj. Sa detinjim poletom,
Ulpija stisnu svoje golo i miriljavo telo uz Klaudijino, ljubei joj oi i
obraze.
- Sreom, ti nisi duh, - poput make zaprede Ulpija. - To si stvarno ti.
Oh, kako sam srena! Kada bi samo znala koliko me tvoja poseta
veseli.
One ostadoe jo malo zagrljene, ljubei se i smejui se. Ulpija, zatim,
naredi da je obuku i da joj stave nakit, te da iznesu voe, napitke i
jastuke u triklinium.
Uzbuena, kao dete koje je pronalo svoju davno izgubljenu
drugaricu, ona povede Klaudiju u odaju za goste, koja, uprkos svemu,
ne mogade a da se ne oseti pogoenom zbog tolike njene nenosti. Nju
je, takoe, pomalo grizla savest, zbog prethodnih trenutaka provedenih
u pijunai. Ona je, kao nekada, uhvati za ruku i privue sebi.
Pritisnuvi dlanom Ulpijin vrat, Klaudija joj podie lice i spusti nean
poljubac na usne.
- I ja sam presrena to te ponovo vidim!
Ulpijine grudi silovito zadrhtae i Klaudija oseti da je celom teinom
oslonjena na nju, kao da e se onesvestiti. Ona je jae prihvati te
apatom ree:
- Takoe mi je drago to si dobrog zdravlja. Da, trebalo je ranije da
doem. Obe smo proboravile sve ovo vreme u Rimu kao dve lutajue
due... Istina je da sam bila usamljena isto koliko i ti. Moda i vie.
Meutim, plaila sam se da u te zatei jo uvek...ljutu.
U poslednjem trenutku, Klaudija je samu sebe spreila da izgovori re
"ludu". Ulpijin pogled, u trenu, udnovato zasvetle. Ona se, crvenei,
odmae, te zaboravivi na razdraganost, ozbiljno uzvrati:

188

- Da - priznade ona malo postieno. - Nisam uvek bila dobra prema

tebi... Nisam uvek bila "nena Ulpija"!
One uoe u triklinium, malu prostoriju sa primaknutim leajima za
obedovanje u obliku rairenog slova U. Klaudija se zatim, uz osmeh,
isprui na najblie jastuke, te uze ljivu iz inije na stolu.
- Ako misli na one uasne ploice sa kletvama - ree
nezainteresovano - moe biti mirna, jer se njihovo olovo odavno
istopilo! A veruj mi, sa njima je nestala i moja ljutnja.
- Ah, Klaudija... Bila sam veoma glupa!
- Istina, bila si glupa. I ta si to imala protiv mene?! Ali, asna re,
oprostila sam ti. Sve je zaboravljeno.
Ulpija joj se, neizmerno zahvalna, osmehnu. Najednom, njeno lice
prekri maska uasa. Ona razrogai oi, prekrivi obraze prstima
okienim prstenjem, te jedva izusti:
- Klaudija... Nadam se da nisi dola kako bi mi saoptila neku stranu
vest vezanu za Aurelijana? Ah, ne! Neka mi se bogovi smiluju!
Klaudija se, na te njene rei, neno osmehnu.
- Ne! Ba naprotiv! Dola sam da ti saoptim da e tvog supruga
proglasiti za Cezara za vreme ida u novembru. Mila moja, za mesec
dana e postati Avgusta!
Nakon ovih vesti Ulpija uuta. Pometena, ona oklevae da sedne pored
Klaudije. Njene oi, uokvirene crnim krejonom, zablistae od suza dok
je pokuavala da se osmehne.
- Srena sam zbog tebe i Aurelijana. Vi ste sigurno veoma zadovoljni...
- Ali, tu sreu bi trebalo i ti da podeli sa nama! - usprotivi se Klaudija.
- Da! Da, naravno!
- Zar ti nije drago to e postati supruga Imperatora?
- Ba naprotiv... Samo, sve se desilo tako iznenada. Ti stie i odmah
objavljuje da...
Klaudija je uhvati za ruke i prisili je da sedne pored nje. Ulpija
pristade, oraspoloena.
- elim da mi sve ispria! - ulagivae se ona. - Hou sve da znam.
Dok se Klaudija spremala da joj odgovori, mlada ena poskoi i
uzviknu:
- Saekaj! edna sam! Moramo da proslavimo uz vino.

189

Klaudija se nasmei i ispotova njenu elju kao to se detetu ispunjava

hir.
Ulpija je as nareivala i vikala na robove da joj donesu veliku flau,
as terala zbog nespretno napunjenih pehara, da bi se, na kraju, sama
prihvatila te obaveze. Dok ju je posmatrala, Klaudija zakljui da pred
sobom opet ima onu staru Ulpiju, potpuno razumnu, tihu i nevinu.
One ispie vino, prema tadanjem mukom obiaju, na iskap, ali
najpre zajedno uzviknue: "Neka poivi Avgust Lucije Aurelijan!"
Rairivi ruke poput leptirovih krila, Ulpija ponovo natoi vino te,
ovaj put, sa nestrpljenjem ree:
- Priaj, priaj!
Klaudija joj ispria sve to je znala o smrti Cezara Galijena i o elji
legija da proglase Aurelijana za Cezara. Ovaj se pak tome protivio
zbog biveg Avgusta Valerijana kojeg su svi poodavno zaboravili.
Govornica se zatim naali na njegov raun, dok je ispijala vino u
malim gutljajima.
- Tog jadnog, starog Avgusta se jo samo Aurelijan sea. ak su ga i
bogovi zaboravili. Niko u Rimu ne mari da li je iv ili mrtav.
Meutim, tvoj suprug ga se jo sea. Uveravam te da, ima trenutaka,
kada se Aurelijan, u prisustvu tih staraca, ponaa kao ostavljena
ljubavnica.
Ulpija je prekorno pogleda, te uze njenu au da je napuni. Ve pripita
Klaudija ju je ubeivala:
- Budi sigurna da je tako. Ja ak ponekad posumnjam da on vie voli
njih nego nas.
Ona joj ispria nekoliko anegdota vezanih za odavno umrlog Avgusta
Decija kojeg je Aurelijan oboavao pre no to je potpao pod senilne
ini Valerijana, a zatim i Pulinija.
- Najzad smo svrili s tim matorcima - zakljui ona teatralno. - Sada je
na njega red da postane Avgust. Zajedno emo poi u Sirmium da mu
se pridruimo. I ti to eli, zar ne?
- Naravno. Biu presrena - dodade oduevljeno Ulpija. - Ne moe da
zamisli koliko ste mi nedostajali, i on i ti!
Klaudija htede da odgovori, ali joj udan gr zahvati vrat. Ona otvori
usta ali joj vilice padoe kao da su od olova.

190

- Da li zna - ree Ulpija sa neizmernom nenou - da sam esto

prinosila darove vaoj majci, u onoj lepoj grobnici?
Neizreciv uas se srui na Klaudiju. Ona je posmatrala Ulpijin osmeh i
pokrete lica dok je govorila kad najednom oseti da je njene rei
povreuju i poput kandi kidaju njena unutranja tkiva.
Ona pokua da napne sve svoje miie ne bi li se odbranila ali uvide
da je telo ne slua.
- Da li zna - nastavi mirno Ulpija - kako sam udan san sanjala, pre
neki dan? U njemu je Aurelijan bio Avgust a ti si bila njegova supruga.
Vaa deca su imala po dve glave: jedna je liila na mene dok je druga
bila tvoja. Sada, kada sam saznala za ovu lepu vest, to je zaista
neobian san. Ali, istina je da vas dvoje veoma liite. Kada pogledam
tvoje oi, kao da vidim njegove. Tako su lepe, tako savreno plave i
duboke.
Klaudiji je, u grudima, gorela vatra. Ona je jo ula Ulpijine rei koje
su u nju prodirale u vidu svetlih mehurova, da bi se, zatim, raspali u
njenom telu, zadajui nesnosan bol.
- ta ti je? - zaueno upita Ulpija ne skidajui osmeh sa lica. - Pa ti
drhti. Mila moja, zato drhti?
Ovoga puta, im zau njene rei, Klaudija poe da se gui.
Ah, ludaa! Ludaa me je otrovala!
Ulpija!
Ona pokua da izgovori njeno ime ali ostade nema.
Bol! Sveprisutna bol! Smrt! Smrt je ve bila tu sa svojom lelujavom i
blistavom svetlou poput uzviene savesti, dok se kost po kost, sloj
po sloj koe i itavo telo lomilo i kidalo!
- Klaudija, mnogo si me lagala sa svojim lepim oima i ustima aputala je Ulpija. - Ali ja nisam luda. Nikako. Ja mogu da ujem sve
ono to rei ne kazuju. Ja itam lai iz pogleda. Ne, nena Ulpija nije
luda. Nije ni glupa. Ah, Klaudija, ti si elela da bude Aurelijanova
supruga i da mu rodi decu sa tvojim smrdljivim telom. Eto, to si
htela. Sada se uvija i dece nee imati. Ulpija ispunjava volju bogova,
a bogovi ne doputaju da se sestra i brat vole kao suprunici.
Ah, pakao!

191

Ko e je kazniti? Ko e uopte doznati? Aurelijane! Aurelijane, brate,

ljubavi moja! Ne naputaj me! Pomozi mi! Ne elim da umrem! Jo
ne...
Zar sada, kada je sve mogue?!
Ah, taj bol, bol za tobom Aurelijane! Ljubavi...
Ali, njeno telo, poput strune zatreperi, i ona pade na pod, bolno
iskrivivi usta iz kojih je liptala krv.
Pre no to ju je potpuno progutao mrak, Klaudija, uasnuta i ne
razumevajui ta se deava, jo zau kako Ulpija doziva robove u
pomo. Njena prijateljica je bolesna!
XXVIII
PALMIRA
Dete se na sav glas smejalo. Tim veselim tonovima koji su se, poput
radosnih varnica, odbijali o svodove i zidove odaja, bi se, na trenutke,
pridruio i razdragan Zenobijin glas.
Obuen u pravi mali oklop, Vabalat je sedeo u viseoj gondoli od
prua, i na sve strane mahao malenom sabljom od slonovae. Lica
zajapurenog od uzbuenja, ljuljao se, iz sve snage, pravo na Zenobiju.
Pri svakom podizanju ljuljake, zamahnuo bi tako znalaki i silovito u
njenom pravcu, da je Zenobija jedva uspevala da izbegne udarac.
Nespretno se branei roastom sabljom za vebanje, majka je
nebrojeno puta odglumila da je povreena. Ipak, s vremena na vreme,
bi uputila u njegovom pravcu i poneki ozbiljan i vet udarac zbog
kojeg bi se Vabalat zacenio od smeha.
Nurbel zastade na pragu odaje, zateen ovim retkim prizorom sree
izmeu majke i sina. Zenobija oseti njegovo prisustvo te baci pogled,
preko ramena, ispustivi krik kao da je pogoena.
- Nurbele! Brzo doi da mi pomogne da se odbranim od ovog avola!
Neu uspeti sama, ubie me!
Nurbel im se, potmulo brundajui, prikljui. On se izloi Vabalatovim
udarcima koje ovaj, sav radostan, udvostrui. Najednom, njihov
gromoglasan smeh prekinue siloviti povici koji ispunie odaju.
- Odmah da ste prekinuli!
Iza zastora na hodniku, iskoi Ahemu koja dotra na svojim debelim
nogama to je bre mogla.
192

- Zar ste potpuno poludeli?

Ona dohvati gondolu, te se osloni na nju svom teinom kako bi je
zaustavila. Vabalat, zahvaen besom, razjareno udarae svojom
sabljom lea stare dadilje. Za tili as, ona uhvati otricu od slonovae i
oduze mu igraku.
- Zar ne vidite da se preznojio zbog tog glupog oklopa? - dreknu
Ahemu na Zenobiju i Nurbela. - Samo mu jo to treba pored dananje
omorine. Zar ste zaboravil da je koliko jue imao vruicu? Stvarno ste
oboje blesavi.
Istina, detetova tunika se cedila od znoja. Ono je stajalo, pomodrelih
obraza i ela i pobledelih usana, dok su mu se ruke jo tresle od
uzbuenja.
Spreman da zaplae, Vabalat se pobuni tvrdei da se osea dobro i da
eli jo da se igra. Zenobija ga privi uz grudi.
- Ahemu je u pravu to nas grdi. Preterali smo. Sada emo prestati
kako bismo sutra mogli opet dase igramo.
- Ali ja uopte nisam umoran. Ahemu je prestara da bi znala...
- Budi posluan! Okupae se i odmoriti a ja u, odmah zatim, doi da
te posetim.
- Ahemu nikada nije u pravu! - nastavi Vabalat ljutito. - Ona me uvek
spreava da se igram! Zato je ne otpusti? Ti si kraljica a ja sam
princ! Ona mora nas da slua!
Nurbel se gromoglasno nasmeja. Zenobija ne uspe da odgovori detetu
jer ga Ahemu uze u naruje gunajui.
- Ako te tome ui Lonen kako bi jednog dana postao kralj, onda
sjajno!
Ona odvede dete iz prostorije, uputivi mraan pogled Zenobiji i
Nurbelu koji namah prestadoe da se smeju.
- Ti, gospodaru Nurbele, ne glumi nevinace. Ni ti nisi nita bolji od
Grka i kraljice. Svi vi ste isti kada je u pitanju oruje. U stanju ste ak
i dete da...
Pored srdbe zbog detetovog zdravlja, njene zamerke su se odnosile na
jo poneto. Nurbelova veselost, u trenu, nestade.
- Kakva narav! - ree gunajui poto je Egipanka napustila
prostoriju. - Vabalat ne grei kada kae da ona nita ne zna o
deacima! Pa ona je samo tebe odgajila, a ti si ensko!
193

ala jedva da malo odobrovolji Zenobiju. Sa aljenjem, Nurbel uvide

da je, pored svih igara i osmeha, tamna senka patnje jo uvek prisutna
u oima kraljice Palmire.
- Hajde, de - naali se opet Nurbel. - Vabalat je snaan na oca i ima
samo jednu elju, da postane dobar ratnik kao njegova majka. Ahemu
je ljubomorna, poput svih dadilja. Ona eli da ga smeka kako bi od
njega nainila lepog princa za prikazivanje.
Zenobija mu se, ovaj put, ipak osmehnu.
- Veoma su male anse da e u tome uspeti. Uostalom, ni sa mnom joj
to nije polo za rukom.
- to se toga tie...
Nurbel ode da uzme jednu konu kutiju koju bee odloio dok se igrao
sa Vabalatom.
- Ovo je poklon za tebe.
- Poklon za mene? Kojim povodom?
- Oh, puno je razloga zbog kojih bih mogao neto da ti darujem skrueno odgovori Nurbel. - Setio sam se da se, sledeeg meseca,
navrava tano deset godina od kada si mi priutila dvostruko
zadovoljstvo. Najpre smo, uz pomo kamila, zajedno pobedili
apurovu konjicu a zatim sam, imao tu ast, da prisustvujem raanju
crvene boginje Alat. eleo sam da obeleim ta dva dogaaja.
Kao svaki put kada bi se zbunio, on pree rukom preko svoje
proelave glave.
- Ne brini se - dodade on, rumenih obraza - to nije ni haljina ni nakit
ve neto to e te moda zabaviti.
- Ah, Nurbele!
- Ne zahvaljuj mi pre no to otvori kutiju.
Poto Zenobija skide trake i otvori kutiju, ona istog trena uskliknu od
uzbuenja.
- ta je...?
Na dnu kovega bee neto to nije imalo ni oblik ni ime. To je bila
smea, providna membrana, naoko kruta i izbrazdana.
Nurbel ne progovori ni re, niti se pomeri.
Sa gaenjem, ona uhvati tanuni predmet izmeu dva prsta. Uini joj
se veoma lagan i neobino prijatan na dodir. Dok ga je izvlaila, on
najednom poprimi oblik, tako zapanjuju, da njoj poskoi srce u
194

grudima. Ona ispusti predmet koji ponovo pade u kutiju. U pitanju je

bilo pare ljudske koe, tanke i prozrane poput jagnjeih creva.
- To je koa Avgusta Valerijana - izjavi najzad Nurbel, smejui se.
Zatim, on dohvati udnu relikviju te je podie sve do lica.
- Kraljice, ovo je sve to je preostalo od jednog velikog rimskog
Imperatora.
- Neka mu se bogovi smiluju! - proaputa ona.
- apur ga je nakon smrti odrao i okaio u svoj ratni ator. Meutim,
malo zatim je zakljuio da mu ova koa donosi nesreu jer ga stalno
pobeujemo, te ju je poklonio jednom svom generalu kako bi je se
otarasio. Ja sam je, za velike pare, od njega otkupio.
- Zaista neobian poklon, Nurbele! Ne mogu ti obeati da u njime
ukrasiti moju novu palatu.
- Kraljice, to mi i nije bio cilj. Ja elim da ga na dobar nain iskoristi.
- A ta bi to trebalo sa njim da uradim?
- Da ga pokloni novom Avgustu.
Zenobija zaprepaeno osmotri Nurbela.
- Gospodaru Nurbele, ta time eli da kae?
U Rimu, kao i kod nas, ovek se ne moe sahraniti bez posmrtnih
ostataka pogotovo kada je u pitanju Avgust. Do dananjeg dana, onaj
koji je nosio ovu kou nije preao reku senki niti se pridruio
bogovima. On jo uvek luta svetom. Ako ponudi ovu relikviju tom
novom Avgustu Luciju Aurelijanu, on e ti biti zahvalan. S obzirom na
injenicu da mu je on ubio sina, tvoj poklon e ga pomiriti sa
pokojnikom. Samim tim, to bi znailo sklapanje prijateljskih odnosa i
sa nama.
Zenobija se namrgodi, uozbiljivi se.
- Sada razumem. Ti eli mir sa Rimom?
Nurbel se lukavo nasmei.
- To je lep poklon za Rim. Moram da dodam, i za Avgusta Aurelijana
koji bi se, poto bi ga primio, sigurno malo smirio u vezi nas. Moda
bi ak, na neko vreme, zaboravio da je kraljica Zenobija koja vlada od
Kapadokije do Arabije, postala monija i od samih Persijanaca...
- Gospodaru Nurbele, lepo razmilja. Ja se slaem sa tobom, samo
mislim da je malo prekasno za to. I uzaludno...
Hladan Lonenov glas ih natera da se okrenu.
195

On je stajao, pored jednog zastora, sa svenjem papirusa u ruci, i

sigurno, ve neko vreme, sluao njihov razgovor. Sa potovanjem se
najpre nakloni Zenobiji a zatim i Nurbelu.
- Izvinite ako vas prekidam - ree on ljubazno - ali imam vanu vest za
tebe, moja kraljice.
Krajikom oka, Nurbel proceni Zenobijino raspoloenje. On se
potajno nadao da e mu ona hladno odgovoriti i prekoriti ga zbog
iznenadnog dolaska. Ali, on sada morade da se sloi sa arhom, da
njihova kraljica u prisustvu Grka pokazuje neuobiajenu nenost.
- Lonene, ni malo nam ne smeta. Pogledaj samo ovu udnu stvar
koju mi je doneo Nurbel.
Grk jedva i da baci pogled na kutiju.
- Kraljice, izvini me to ne mogu da uivam pri pogledu na kou
oveka, makar on bio Avgust koji prezirae moj narod i moj grad
Atinu.
- Lonene, ta hoe da kae - upita odseno Nurbel - kada kae da
je prekasno da je poaljemo Rimljanima?
Lonen podie papirus koji je drao u ruci.
- Prekasno je za priu o monoj ali bezopasnoj kraljici Palmire.
Hriani preobueni u palmirske vojnike su unitili i zapalili hramove
u Bosri i poubijali svetenike. Poar se proirio na vei deo grada i
potpuno unitio vojni logor...
- Zar hriani? - upita Zenobija prebledevi.
- Da, hriani. Na jednom od leeva tih lanih vojnika je pronaena
srebrna ribica - objasni joj Lonen. Uz to, stanovnici Bosre su uli
njihove molitve dok su palili hramove. To su bile hrianske pesme.
Takoe se pria da ih nije predvodio oficir ve zapovednik njihovog
Boga.
- Da li su mu videli lice?
- Mislim da nisu. Veoma paljivo ga je skrivao mada se vodii
karavana seaju da je jedan hrianin iz Emeza putovao sa njima
nekoliko dana pre napada i da je imao lice koje se ne zaboravlja: do
pola uniteno vatrom.
Nurbel zgranuto posmatrae Zenobiju. Nikada do tada je ne bee video
tako nesrenu. To primeti i sam Lonen te zastade, iznenaen,
oklevajui da nastavi svoje izlaganje.
196

- ta ti je? - upita Nurbel.

- Nije mi nita - lagae Zenobija. - Previe sam se igrala sa Vabalatom
pa mi je potrebno da se malo odmorim. Ahemu je u pravu, letnje ege
postaju nepodnoljive.
Lonen, uz osmeh razumevanja, prihvati la. Ona zatrai od robova da
donesu osveenje te izvede Nurbela i Lonena na terasu.
- Sada je sigurno kasno - nastavi Lonen obraajui se Nurbelu - za
poigravanje sa novim Avgustom jer im sazna za ovo bogohuljenje,
pomislie da ga Zenobija izaziva.
- Ali, molim vas - usprotivi se Nurbel. - Ne bi nam bilo teko da
dokaemo da su hriani pravi krivci za ovo zlodelo! Mi znamo gde se
oni kriju, u Emezu i u Antiohiji. Potrebno mi je samo pet dana da
spalim njihove kue i da prinudim one koje oni nazivaju akonima i
episkopima da kleknu pred tobom kraljice. To bi trebalo u potpunosti
da zadovolji Avgusta...
- Ne - jedva izgovori Zenobija prebledevi. - Ne, Nurbele! Ne elim da
dirate hriane!
Nurbel je zaprepaeno osmotri.
- Ali, ako ne pokae dobru volju prema Rimljanima...
- To e znaiti objavu rata Rimu! - Lonen dovri reenicu uz osmeh. Dobro si razumeo, gospodaru Nurbele.
- Zbog ega eli da potedi te hriane? - upita Nurbel ljutito, ne
obraajui panju na Grka. - Da li im neto duguje? Pa oni su po
svojoj prirodi ludi i preziru te! Svuda po Emezu i Antiohiji, njihovi
svetenici propovedaju da si lana boginja i da postoji samo jedan bog,
njihov, i da niko, osim njihovog proroka, ne moe biti kralj ili kraljica!
Ti nikada nisi htela da ih uutka. Sada e ak prihvatiti njihovo
izdajstvo bez ikakvog opiranja? Ja te ne razumem...
Kao odgovor, Zenobija ga samo pogleda i on u tim oima vide svu onu
tminu koja ga je toliko dugo plaila. Nurbel, u trenu, shvati da nita
nee moi da uradi.
- Gospodaru Nurbele, kraljica je u pravu - nastavi mirno Lonen. - Mi
imamo koristi od tih hriana. Oni nam ne postavljaju klopku ve
samo nude priliku kojoj smo se tako dugo nadali.
- Lonene, da li bi trebalo da pretpostavim da si ih lino namamio u
Bosru? - besno upita Nurbel. - To bi zaista liilo na tebe.
197

Zenobija htede da se usprotivi ali Lonen, uz prezriv osmeh, podie

ruku.
- Gospodaru Nurbele, nije bilo potrebe za tim. Ja se samo bavim
posmatranjem i utvrivanjem ljudske gluposti, a to je sasvim dovoljno
da bi se uinilo ono to se mora. Uostalom - dodade on okrenuvi se
ka Zenobiji - ko zna? Rim moda i nee reagovati! Oni svuda vode
uzaludne bitke i jedva odravaju svoje legije na okupu. Ovo je prava
prilika da Aurelijan pokae koliko je hrabar. Ako bude hteo rat,
morae da se suoi sa najmonijom vojskom Istoka, onom koja je
pobedila apura i...
- Nemoj mi prepriavati nau istoriju! - razjareno uzvrati Nurbel. - Ja
je odlino znam jer sam u njenom stvaranju uestvovao, kao
komandant palmirske vojske, zajedno sa njegovim velianstvom i
Zenobijom. Ja takoe odlino znam kako se rimske legije bore kada su
ivot ili smrt u pitanju. Ti si, Lonene, potpuno zaslepljen svojom
mrnjom prema Rimljanima. Misli da si mudar ali hriani su
mudriji, veruj mi, a uz to su i potpuno ludi. Oni su, poput skakavaca,
prekrili pustinju, propovedajui uda i boiji raj. Meutim, oni znaju
da eventualni sukob izmeu Palmire i Rima moe dovesti do
sveopteg rasula. Hriani upravo to i ele: da nas oslabe kako bi
nastupila vladavina njihovog Hrista, kako sami kau. Da li si,
Lonene, makar jedanput, oslunuo njihove molitve?
- Ja se bavim iskljuivo filozofskim raspravama. Lupetanja tih poluJevreja me ne zanimaju.
- Ipak, trebalo je da ih poslua. Shvatio bi da ele samo jedno: da
njihov Bog vlada Rimom i itavim svetom.
- Gospodaru Nurbele, da li to znai da strahuje da se sukobi sa
Rimom? - upita Lonen.
- Ti ne zna ta pria! Tvoja grka mudrost ne moe da predvodi nau
vojsku. Ona nikada nije jahala borbenu kamilu niti je ula zvuk
odapete strele. Nju samo ine isprazne rei!
- Nurbele, molim te - usprotivi se Zenobija naslonivi dlanove na
njegove grudi.
Nurbel je, u besu, uhvati za ruku.
- Kraljice, dopusti da ti kaem jednu istinu koju nikada nee uti iz
usta dragog Lonena jer, ako se odlui da ratuje, mora znati ta te
198

oekuje. Avgust Aurelijan nije kukavni i umorni starac. To je ovek

koji se ve trideset godina bori i koji je svojom rukom ubio vie od
hiljadu ljudi. Mora upamtiti da on nikada nije izgubio ni jednu bitku!
- To isto moemo da kaemo i za nau kraljicu Zenobiju - ubaci se
zajedljivo Lonen. - Nemoj zaboraviti da je Alat takoe nepobediva,
gospodaru Nurbele. I ona se nije sukobila sa prostim varvarima sa
Severa.
- Bar jednom si u pravu - ironino uzvrati Nurbel. - Ako doe do rata,
sukobie se dve iste sile. Naa kraljica e se boriti da osvoji Rim i
lovorov venac. To je ono to ti u stvari prieljkuje, zar ne Lonene?
Ako je tako, onda dobro razmislite o ovome to u vam rei. Aurelijan
u tom ratu nema ta da izgubi, iako ostaje bez carstva, ukoliko ga
porazimo. Ja, stari lovac, vam to kaem, jer znam da je poslednji lav
sateran u tesnac jai od svih onih prethodno ubijenih.
Nakon Nurbelovih rei nastupi dug tajac. Lonen i Nurbel su stajali,
kao dva borca nakon nereene bitke, iekujui kraljiinu presudu.
Ona podie pogled u kome Nurbel opazi senku tamniju no ikada.
Zenobija rukom potrai ljuljaku, u kojoj se dete, maloas, igralo, ne
bi li se na nju naslonila. Delovala je krhko i na ivici da se onesvesti.
Nurbel samog sebe primora da ostane u mestu i da joj ne pritri.
Neprijateljski Lonenov stav mu tu odluku znatno olaka.
- Nurbele, u pravu si povodom mnogih stvari - ree najzad, jedva se
osmehnuvi. - Ti si uvek u pravu kada priamo o ratovanju. Meutim,
ovde se ne radi o ratu. U pitanju je Zenobijina slava i obeanja data
suprugu i detetu. Zbog toga, ja moram da se priklonim Lonenovom
stavu. Vreme je da Rim sazna za moju nameru da vladam itavim
Carstvom.
XXIX
SIRMIUM
Robovi paljivo spustie Pulinijevu nosiljku na plonik hrama.
Nedaleko odatle se nalazio oltar iznad kojeg je visio veliki zlatni disk
Sol-Inviktusa. Dim od ugaraka je jo vie zatamnio i ovako slabo
osvetljenu prostoriju.
Meu jastucima je, prekriveno medveom koom, lealo zgreno i
veoma mravo telo prvog sekretara Pulinija. Iako bee kraj leta,
199

avgustovske vruine bejahu neizdrive. Njegova glava se zaljulja na

ramenima, izloivi svetlosti otromboljena usta i pegavu, tanku kou
lica, jedva prevuenu preko slepoonica. On zatim podie kapke,
otkrivi sablasno blede beonjae, te neto nejasno izgovori. Poto mu
se niko ne odazva, on izvue ruku ispod pokrivaa i njome proe
vazduhom.
- Prefekte, da li si tu? Ne vidim te!
U njegovom glasu se zau onaj strog i nestrpljiv ton.
Njegov glas se prolomi, sa onim negdanjim prizvukom nestrpljenja i
strogosti. Maksim se primae i u prolazu dodirnuvi stareve prste,
stade iza fotelje.
- Tu sam, sekretaru. Prema tvojoj zapovesti.
- Ah!
Puliniju se ubrza dah a strano itanje mu zapara grlo. On zakoluta
oima, u potrazi za nekom svetlou, oblicima i bojama koje nikad
vie nee videti.
- Iz asa u as, sve je gore - uzdahnu on tugaljivo. - Da li zna da sada
vidim loije nego jutros?
- Ovde je veoma mrano, a i sav taj dim smanjuje vidljivost...
- Prefekte Maksime, lupeta! - prekide ga nervozno Pulinije. - Ja zaista
vie ne vidim i to je kraj. Ali, elim, o svemu da budem obaveten...
Stisnuvi pesnice na grudima, zastade da udahne vazduh.
- ta radi?
Pokret i pitanje su se odnosili na Aurelijana.
Nalazili su se u sirmiumskom hramu, u kome je Julija Kordelija toliko
godina obavljala slubu i proroanstva. Danas je Aurelijan poeleo da
oda potu posmrtnim ostacima svoje majke i da prinese darove
milostivom bogu. Pulinije koji je, do tada, uvek veto izbegavao
unutranjost hramova, sada zahtevae da prisustvuje ceremoniji, u
pratnji Maksima.
Svojim suvim prstima, Pulinije udari prefekta po laktu, trgnuvi ga iz
utnje.
- Pripovedaj! Zato si i doao! ta radi?
- Avgust je upravo stao ispred zlatnog diska - izjavi ozbiljno Maksim.
Svetenice stavljaju njegove poklone ispod oltara. On je na sebi
zadrao samo tit.
200

- Jel' onaj veliki iz Nikopolskog blaga?

- Da. Onaj Knivin, optoen zlatom i sa glavom nordijskog zmaja. Taj
tit je Avgust Decije ugledao pre no to je preminuo u movarama
Abritusa.
- Dobro, dobro! Lep dar, nema ta!
To sigurno bee lep dar koji Maksima podseti na tu stranu no, pre
dvadeset godina, kada je, u movari, sa Aurelijanom prevrtao na
stotine leeva naduvenih od gasa. Uprkos napornom i munom
pretraivanju, oni nisu uspeli da pronau telo Imperatora. Aurelijan se
tada zakleo da e pogubiti Knivu i njegovo potomstvo to je, neto
kasnije, i uinio. Pobedio je varvara, ubio njegove sinove i vratio
Rimu udesno blago koje su Goti oteli carskim gradovima. Meutim,
zlatni gotski tit je ostavio sebi, i to vie iz sujeverja, nego zbog
njegove vrednosti. inilo mu se da tit uva odjek izgubljenog tela
Velikog Avgusta koji mu je prvi ukazao poverenje i panju.
- Prefekte, priaj. Ne razmiljaj, ve priaj!
- Sekretare, nita naroito se ne deava. Svetenice su okruile
Aurelijana da bi...
- Da li su mlade?
- Veoma mlade.
- Sunce je na disku?
- Jo uvek nije, ali e uskoro biti.
- Ne ujem ih da pevaju.
- One apuu, sekretare. Pretpostavljam da ekaju sunce.
- Pretpostavlja?
- Sekretare, ne razumem se najbolje u ceremonije Sol-Inviktusa.
Pulinije zakrguta zubima to ubrza njegovo oteano disanje.
- Ne razume se u ove ceremonije niti ba neto veruje u bogove, zabrunda on.
Njegove grudi se podigoe a suvi obrazi zadrhtae. Smejao se. On jo
upita:
- Aurelijan nosi purpurnu togu?
- Na njemu je velika toga sa liem akanta i kruna od lovora, kako i
dolikuje.
- Prefekte, ini mi se da nisi oduevljen.

201

Maksim samo klimnu glavom. Pulinije je bio u pravu. Njega ovo nije
oduevljavalo.
Po prvi put u ivotu, on samom sebi prizna da je utuen. Strana tuga
bee zahvatila njegovu duu i telo. Nita nije moglo da je odagna, ak
ni njegov poloaj prvog Avgustovog oficira. Ba naprotiv, ta
svakodnevna bliskost sa Aurelijanom, samo je poveavala patnju.
On je dobro znao ta je tome uzrok: Klaudijina smrt.
Ona ga je tako pogodila, da nikako nije uspevao da se oporavi.
Iznenaenje je bilo potpuno i strahovito. Vest o ubistvu bejahu primili
dan uoi Aurelijanovog proglaenja od strane Dunavskih, Panonskih i
Dalmatinskih legija. Ta vest bee u toj meri zapanjujua da Maksim
najpre odbi da je prihvati. Kasnije, kada se istina, poput ui, razli
njegovim venama, on uvide Aurelijanovu ravnodunost.
ovek koga je Klaudija volela do ludila ne pokaza ni trunku aljenja.
Oi mu ne zasuzie ni jednog trenutka, niti mu zadrhtae usne. On nije
stiskao u prazno pesnice, niti sputao glavu. On jednostavno nije imao
potrebu da krikne i da se sa nekim obrauna. Aurelijan bee potpuno
miran, ili moda pre, spokojan. I kada je Maksim, u njegovom
prisustvu, divlje izrazio svoju patnju udarajui se u grudi kako ne bi
zaplakao, Aurelijan ga je samo hladno posavetovao da ode da se
odmori.
- Maksime, sutra je pred nama dug dan i morae da zaboravi na
moju sestru.
On, Avgust Lucije Aurelijan, ju je, zasigurno, ve zaboravio. Tokom
tog narednog dana, bunog i zamornog, niko nije mogao da
pretpostavi da je upravo on taj koji je izgubio sestru. Klaudija je, u
njegoroj senci, oduvek radila na tome da za njega pridobije lovorov
venac koji danas krasi njegovo elo.
Svih narednih dana, Aurelijan zadra isti stav i ni jednom je ne
pomenu.
U pripitom stanju, Maksim pokua da ga primora na razgovor. On se
suoi sa a ledenim pogledom i otrom naredbom da uuti koja nikako
nije delovala prijateljski.
Nakon toga se Maksim prepusti svojoj gorini i samoi ispunjenoj
nemonim besom. Iako su noi bile veoma tople, on ih je sve proveo
drhtei i potpuno budan. Iz noi u no, on se suoavao sa istinom.
202

Ljubav prema Klaudiji bee tako silno ukorenjena u Maksimovoj dui,

da ga je, ak i sada, nakon njene smrti, progonila.
Ah, setio se da joj je nebrojeno puta izjavio da ga ljubav uopte ne
zatnima. Kakva la! On samo nije eleo da ispadne slabiji od nje..
Podneo je, a da se nije previe potresao, njihovo razdvajanje kada je,
nakon svae sa Aurelijanom, odbila da mu se pridrui. Ona je
neprestano priala o ponienju koje joj je priredio Aurelijan oteravi je
od sebe. Maksim, uprkos svemu, nije sumnjao da e mu se ona jednog
dana vratiti. Razdvajanje je prihvatio kao igru vie, u njihovoj vezi
izatkanoj senkama i nadmudrivanjima.
Uostalom, znao je da ivi ili u Sirmiumu ili u Rimu i to mu je bilo
dovoljno. Nije mu nedostajala. Jo se nadao da e jednoga dana
ponovo otkriti na njenom licu eho ljubavi od koje je izgarao.
Ah! Klaudija! Klaudija!
Sada mu je sve njeno nedostajalo. Ba sve. Njene lai, prevare i
okrutnosti. Njena usta, tako crvena i poudna. Zamiljao je vrelinu
njenog tela, njene snane butine, neobuzdanu elju, vrh njenih
bradavica koji je, toliko puta, ljubio usnama... Sve mu je nedostajalo.
Bez nje, on se oseti potpuno preputen ledenoj praznini koja ga je, sa
svih strana, okruila. Ponekad bi mu se, tako samotnom, priinila, te bi
pruao ka njoj ruke do iznemoglosti.
Noi su bile stranije od svega. Pomrina bi se, zaas, ispunila njenim
likom, koji bi, ponekad bio ruan, a ponekad izuzetno lep. Maksim je,
u polusnu, gutao noni vazduh kao da vrhovima usana ljubi mlade na
njenoj koi.
On, veliki ratnik, je vrsto, poput deteta, pripijao dlanove na oi elei
da odagna duhove koje je izrodila njegova patnja i tegobna samoa.
Taj bol nije bio prisutan na licu Avgusta Aurelijana. Njega, Klaudijina
smrt nije ni dotakla.
udna dreka prekide tok Maksimovih misli.
- Prefekte, ta se to deava? Zar si ostao bez jezika? Gde je sada
sunce?
- Sunce je dolo do zlatnog diska.
Da, ono se polako probijalo kroz prorez na svodu i plavilo zlatnu
povrinu. Svetenice su se, sve vreme, sporo njihale, podiui, s
vremena na vreme, svoje velove i preputajui ih nevidljivoj ruci
203

vetra. uli su se umilni glasovi, zdrueni u molitvenoj pesmi koja se

uz eho irila itavom prostorijom.
- Eeeooo! Ejohojoho!
Dok su im se ramena i grudi tresle, u nekoj vrsti transa, devojke
okruie Aurelijana. Svuda po prostoriji, disk raspri svoje zlatne
zrake koji padoe na prozrane devojake tunike, potpuno razgolitivi
njihova mlada tela.
- Vidim ga! - uzviknu Pulinije. - Ja vidim sunce! Vidim beliastu
svetlost svojim bolesnim oima!
On, eljno, pomeri telo unapred. Zlaana svetlost polako otkri sve bore
na njegovom ostarelom licu. Vrelina usled suneve refleksije postade
nesnosna. Maksim zakloni rukom oi.
- ta radi Aurelijan?
Avgust bee podigao svoj zlatni tit, visoko iznad glave, kako bi njime
zahvatio odbijene zrake sa diska Sol-Inviktusa i ponovo ih razasuo po
itavoj odaji. Toga mu spade sa ramena otkrivi miice na rukama,
sjajne poput bronze na statuama. Svetenice su, i dalje, igrale oko
njega, zanete u transu.
- Sunce me uzima sebi - ponovo ree Pulinije, zadrhtavi celim telom.
- Ono me greje, greje...
On podie ka disku svoje iskrivljene prste i smeurane dlanove.
Groteskno se zatresavi, on napravi pokret kao da igra, povodei se za
kricima i pesmom koja potpuno ispuni uareni hram. Videvi ga,
Maksim jedva savlada gaenje. Sa jedne strane, ovek sa svojom
runom starou, frustriran i nemoan, a sa druge, podjednako
neukusna bujnost mladih svetenica. Sve to, istovremeno, bee i
smeno i patetino.
Meutim, duh starog sekretara ne izgubi svoju pronicljivost.
- Prefekte, ja ujem svetenice i Aurelijana ali tebe nikako.
Maksim se nagnu ka Pulinijevom uhu.
- Izvini, ali ja nikad nisam bio veliki oboavalac bogova, niti SolInviktusa.
Pulinije malo jae zadrhta. Dok je treptao oima, njegova brada se, na
tren, opusti.
- Takoe - ree on promuklo se zacerekavi. - Prefekte, ak ni danas,
kada sam tako blizu smrti, nisam njihov poklonik.
204

On prekide smeh kako bi duboko udahnuo. Sunevi zraci se potpuno

prelie sa zlatne povrine diska, zagrevajui kamene svodove hrama
do take usijanja.
- Barem je Sol-Inviktus dobar prema meni. On me greje, greje! Ah,
prefekte, mesecima mi nije bilo ovako toplo!
Pulinije se klatio zadovoljno se smekajui. Najednom, on uhvati
Maksima za ruku i ozbiljno ga pogleda svojim ugaslim oima.
- Prefekte, sledi moj primer! Nemoj obznanjivati ono to misli o
bogovima. Pogotovo Aurelijanu, koji je veliki vernik, nemoj nita
pominjati. Avgust mora da veruje u bogove.
Ceremonija potraja dosta dugo, te se Pulinije, od svega umoran,
isprui na svoju fotelju da odspava. Maksim odmah iskoristi priliku da
napusti prostoriju, i da, u predvorju hrama, izda nareenja carskoj
pratnji koja je drala radoznalce na odstojanju.
Po njegovom povratku u sveanu prostoriju, on ustanovi da se svetlost
povukla sa zlatnog diska i da je pesma prestala. Zatim vide Aurelijana
i svetenice u uzanom krugu oko Pulinija. Oni su stajali tako zbijeni da
on najpre ne mogade da utvrdi taan poloaj tela uukanog u krzna.
- ta se deava?
Oznojenog lica i pogleda, jo uvek, omamljenog, Aurelijan odgovori
podigavi glavu:
- Pulinije nas je napustio. Sol-Inviktus ga je primio sebi.
udnovato, ali Maksimu se uini da se Aurelijan osmehuje. Ta, moda
umiljena senka osmeha podstaknu svu njegovu mrnju te on ree:
- Avguste Aurelijane, mora biti da si zadovoljan! Nipoto se nemoj
sekirati. Ne pokai ni trunku saaljenja. Ostani potpuno priseban i
hladan. Sve se oko tebe rastae i umire, ali ti ak nee ni trepnuti!
Bogovi su ba milostivi prema tebi! Uzimaju sve one koji su se ceo
ivot trudili da postane moan i slavan. A ti, ti se ponaa kao da se
nita ne deava...
- Maksime...
- Zahvali se svojim bogovima, Aurelijane. Tek to si proglaen za
Avgusta, a Rimsko carstvo se rui! Ah, da. Oni tebe podravaju...
- Prefekte, uuti! Nalazi se u hramu.

205

Njegove rei se tako prolomie vazduhom da svetenice poskoie.

Zabrinute i iznurene ceremonijom, one okretoe ka njima svoja
uplaena lica.
- Pria gluposti! - nastavi ljutito Aurelijan.
Njihovi besni pogledi se suprotstavie, kao nikada do tad. Maksim se
ne povue pred dobro poznatim ledenim plavetnilom Avgustovih
oiju. Suprotno oekivanom, njegove usne se iskrivie od mrnje koju
nije mogao da obuzda.
- Avguste, mislim da nisi u pravu. Ja ne preterujem. Moje rei su samo
odraz mojih misli i ivotnih injenica.
Podigavi ruku, kao da u njoj dri ma, Aurelijan se obrui na
Maksima svom svojom teinom. Drei ga za vrat zgrenim prstima,
on zakorai ka oltaru i zlatnom Sol-Inviktusovom disku.
- Oseti boiju vrelinu! Oseti je, bar jednom!
Udarivi u metal, Maksim se zatetura. Zatim, okrenuvi se, on pokua
da uhvati Aurelijana za ruke. Meutim, ovaj ga obgrli miicama i
vrsto stegnu uz svoje grudi, ne doputajui mu da odvoji lice od
diska.
- Ja odlino znam o emu razmilja svih ovih dana - proaputa on. Mrzi me jer ne oplakujem Klaudiju kao ti, jer ne tugujem uzaludno
noima... Ali, tvoje srce je zatvoreno za bogove i upravo zbog toga
nita ne razume. Ti jednostavno ne vidi njihovo delo. Klaudija je
morala da umre jer je blatila moju sudbinu. Mitra i Sol-Inviktus su me
oslobodili tog tereta i itave prolosti kako bih, kao Avgust, zablistao.
Majka mi je pokazala put a zatim je nestala. Pulinije me je podrao do
proglaenja pa je i on nestao. Zar se ne sea da je i sam to predskazao
pred tobom? Klaudija je morala da nestane. Morala je. Maksime, kako
ne razume?
Zatvorivi oi, Maksim prestade da se opire. Istina, zlato na disku je
jo uvek peklo njegove obraze i butine.
- Aurelijane, ludi poput Ulpije. Klaudija ti je elela samo dobro.
elela te je velikog i monog. Tvoja ljubav ju je odravala u ivotu, a
ti joj ak nisi dopustio da vidi lovorov venac.
- To nije ni trebalo da se desi jer bi ga svojim pogledom okaljala!
Maksime, ti to zna bolje od svih!
Prefekt ponovo pokua da se oslobodi ali mu Aurelijan ne dopusti.
206

- Avguste, gubi razum - besno ree on.

- Maksime, bila je grena! Zar si zaboravio? Nju je samo mo
interesovala. elela je da postane ja! Bogovi su je pravedno kaznili.
- Ali nisu je bogovi ubili ve Ulpija, tvoja luda ena.
- Nisi u stanju da pojmi mo bogova. Ulpija je samo izvrilac njene
sudbine.
- Ako je tako Avguste, onda koja je moja? Da li u i ja isto tako umreti
kako teret prolosti ne bi pritiskao tvoju krunu?
- Ne, Maksime! Ti si oduvek moj prijatelj i mora da me podri isto
kao i bogovi.
Maksim se podrugljivo nasmeja.
- Zar te bogovi podravaju tako to alju kraljicu Palmire na Rim? Ona
je odbila mir. Njeni vojnici pale rimske hramove i kreu na Egipat.
Upravo se deava ono to si oduvek eleo da izbegne. Postao si
Avgust, a Carstvo se raspada.
- Ne! Ba naprotiv!
Ovoga puta, nakon to je dopustio Maksimu da se uspravi, on mu se,
zaarenog pogleda i uz osmeh, obrati staloenim glasom:
- Carstvo se nee sruiti. Ako Zenobija ne eli mir onda e dobiti rat.
Mora da zna da e ona biti ta koja e ga izgubiti.
Maksim ne odgovori. On najednom oseti stranu iznemoglost i, kao
nikada do tada, udovinu ravnodunost. Veselo Aurelijanovo lice,
nekada bratski blisko, sada mu postade potpuno strano.
On htede da se pridrui svetenicama koje su upravo umotavale
beivotno Pulinijevo telo u platno, ali mu Aurelijan preprei put i
obujmi ramena, kako je obiavao jo od poetka njihovog prijateljstva,
te ree:
- Maksime, moja majka je bila u pravu kada je rekla da e me jedna
ena proslaviti. Ja danas znam ko je ta osoba. Julija Kordelija je uvek
dobro predskazivala a ja joj nisam verovao. Pomiljao sam da bi to,
eventualno, mogla da bude Klaudija, ili ak Ulpija! Ali, Maksime,
bogovi mi je najzad alju. To je kraljica Palmire, Zenobija! Ona koju
su ljudi iz pustinje prozvali crvenom boginjom Alat!
Aurelijan se razdragano prepusti smehu.
- Ja u je pobediti. Bogovi su joj dopustili da se osili i da mi se
usprotivi samo da bi njenim padom mene uzdigli.
207

Maksim umorno podie obrvu.

- Avguste, izvini to moje oi vide samo oigledno. Zenobija jo uvek
ne klei pred tobom. Ona je pobedila apura i potinila narode i
gradove Istoka sve do Arabije. Ona zna da se bori u pustinji i ima
ratnike koji su za nju spremni da umru zatvorenih oiju. Ona takoe
ima deset hiljada konjanika i dve do tri hiljade konja pod oklopima.
Mi emo jedva prikupiti hiljadu maurskih konjanika za ispomo naim
legijama. A sa koliko to legija raspolaemo? Kada sve presaberemo,
nee ih biti vie od tri, eventualno etiri. Njihovo povlaenje sa
poloaja bi direktno ugrozilo dunavske granice i severni region. Ne
budi u zabludi. Zenobija ne sumnja da emo uzvratiti ukoliko ona
krene na Egipat. Nju to ne plai jer zna sve nae mane kao to zna
svoju mo.
Aurelijan nastavi da se smeje ali, to sada bee lagan smeh, kakav ve
dugo niko nije uo.
- Maksime! Zar si ve zaboravio sve nae bitke? Pobediemo Zenobiju
kao to smo, onomad, pobedili Soromate na Dunavu. Upotrebiemo
svu svoju mudrost i hrabrost kako bismo uspeli. Maksime, zar ne vidi
kako se krug zatvara i kako mi Mitra i Sol-Inviktus pokazuju pravi
put, na svakom koraku? To su, uostalom, uvek inili, ali, danas, mi je
sve potpuno jasno. Prijatelju, ukai mi poverenje. Znaj da je Zenobija
roena samo da bi meni osigurala mo i slavu.

etvrti deo
271 - 275. godine posle Hrista
XXX
PALMIRA
Vabalat je paljivo promatrao pustinju. Vetar je, u naletima, podizao
prainu, pravei vrtloaste kupe koje su dosezale sve do neba
prekrivenog dugakim oblacima iz kojih nikada nije pala kap kie. Sve
je bilo mrano u rasadniku palmi kraj kojeg je proticala tamna i spora
voda Uadi Kubura. Emeski drum bee potpuno pust. Protezao se od
grada pravo ka istoku, krivudajui izmeu grobnica, da bi, najzad,
nestao, iza breuljaka, bez i jedne travke ili drvceta, zajedno sa
208

suncem. Neto dalje bi njegov bled trag ponovo zasijao na sasuenoj

zemlji pre no to bi se izgubio na horizontu.
Vabalat je, za ovih nekoliko sati koliko je motrio, na njoj opazio samo
nekoliko magaraca u pratnji dece. S vremena na vreme, bi takoe
video i poneku enu koja se uputila ko zna gde obmotana velom koji
se talasao poput nespretnih krila skarabea.
Put je bio potpuno prazan!
Vabalat se setio onog stranog dana kada je, u Antiohiji, ekao majku
da doe na njegov esti roendan. To se sve odigralo ovako: on je
dugo, dugo ekao. Zatim su ubice preklale njegovog oca, ubile tetku
Dinu, a umalo i njega samog.
Na trenutke bi mu drhtaj proao itavim telom a tada bi on zatvarao
oi i grizao usne.
Trebalo bi da se ponaa kao ratnik. On je princ Vabalat, sin kraljice
Zenobije. Poput nje, on mora da bude hrabar i da naui da savlada
tugu i strah.
Meutim, razoaranje i strah su mu razdirali utrobu i prekidali dah.
Kako je to bilo mogue? Kako se to desilo?
On nije sumnjao u rei koje bee uo. Dovoljno je bilo da baci pogled
na lica ljudi u palati i na palmirskim ulicama. Nekoliko strelaca na
strai, u redovnom obilasku zidina, se nije usuivalo da ga pogleda.
Isto kao i on, osmatrali su netremice emeski drum, zabrinuti i stisnutih
usana.
Ali, put je i dalje bio prazan. Ne mari, on e i dalje ekati majku. Ma
koliko to potrajalo, on ne sme da pokae da se boji. On je gospodar
grada. Na prvi pogled bi ljudi trebalo da shvate da je on sin crvene
boginje.
- Prine Vabalate! Najzad! Tu si.
Vabalat se i ne okrenu. Mada, nije ni bilo vredno truda, jer je
prepoznao glas.
- Ahemu se sekira...
- Ahemu se uvek sekira. Uvek mi je za petama. Samo, sada ne moe
vie da me stigne. Prestara je. Isto kao i ti, arha.
Ponestalog daha, mudrac pree jezikom preko usana, vrsto steui
tap obema rukama. On dobronamerno osmotri deaka.

209

- U pravu si. Stari smo. Isuvie stari. Ali, kraljica nas je zamolila da te
ne isputamo iz vida. ta e nam rei, ako je ne posluamo?
Vabalat ne odgovori. Ostade ukoen i kao prikovan za tanku liniju
puta koja je treperila na vruini.
arha stavi ruku na elo kako bi i on bacio pogled. To ve bee
mahinalan pokret jer je starcu sa godinama oslabio vid te je sada video
samo izmeane smee i ute mrlje.
On je znao zbog ega deak stoji na zidini, tih i nesrean. Nije morao
da ga ispituje. Sve je znao.
arha je to i rekao Ahemi:
- ta mu drugo preostaje da radi? Neka eka svoju majku.
Vezana za krevet zbog svojih nogu koje vie nisu htele da je nose,
Ahemu se ne usprotivi.
- Mudrae, idi po Vabalata i ne ostavljaj ga samog! Obeala sam
Zenobiji da u ga paziti. A ti, ako i dalje eli sa mnom da se drui,
uradi ono to traim.
Ahemu nije greila ali deak je bio u pravu. Sa starou se ne postaje
pametniji i mudriji.
arha poele da pomiluje deaka po vratu ali se seti svojih ispucalih
dlanova. To detetu sigurno ne bi prijalo te se uzdra.
Najzad, Vabalat izjavi, ne okrenuvi se:
- Ja sam sve uo. Oni su se skrivali od mene ali ja sam ipak uspeo da
ujem. Rimljani su pobedili moju majku.
Kako je teko izgovorio te rei! Detetov glas je drhtao.
- Ne, Vabalate. Jo uvek je nisu porazili. Uspeli su samo da dobiju
jednu malu bitku.
Ova polu-la, samo na kratko probudi nadu kod deaka. On, najzad,
klimnu glavom i ree:
- Ti odlino zna da je to vie od jedne bitke. Izdajnici iz Emeza i
Antiohije su predali mamine gradove rimskom Imperatoru.
Okrutne li mladosti, pomisli u sebi arha, zadovoljna je samo ako uje
istinu!
- Ali, prine, to su samo dva grada. Avgust jo uvek nije zauzeo
Palmiru.
Deak ostade nem, vrsto stisnuvi pesnice preko stomaka.

210

- Moju majku, do sad, niko nije pobedio - ree najzad jecajui. Nikad! To nije trebalo da se desi.
- Ali i tvoj otac, Veliki Odenat, je znao da izgubi poneku bitku primeti neno arha. - Na primer, od apura Persijanca. Meutim, na
kraju bi ipak izlazio kao pobednik.
- Ratovi nikada ne prestaju! Za sve su krivi Rimljani. Nurbel mi je
jednom rekao: "Ako dopusti da te pobede, makar to bilo samo
jednom, poput lavova e te celog pojesti".
Deak je pametan i dobro pamti lekcije, pomisli arha zabavljen ovom
izjavom. Nadao se da mu Nurbel nije otkrio i svoje ubeenje da je
svaka bitka sa Rimljanima unapred izgubljena.
- Nurbel je ba kao ti i Ahema - nastavi zlovoljno deak. - Prestar i
glup. Ako je moja majka zaista poraena, on je pogreio. Sigurno je
upao u klopku Rimljana.
- Prine Vabalate...
- Nemoj ga braniti! Znam ta su rekli glasnici. Palmirska vojska je bila
dva puta brojnija od Imperatorove. Moja majka je imala velike konje
pod oklopima i etiri ili pet puta vie konjanika nego Rimljani. Nije
trebalo da bude poraena!
arha obazrivo podie obrvu i nakrivi glavu u stranu, kao to je voleo
da ini, a to su neki uzimali za znak odobravanja.
- ak i dete zna da oklopni konji ne smeju dugo da galopiraju kako se
ne bi umorili - besno ree Vabalat. - Tako je Zenobija, onaj prvi put,
pobedila apura. Ona me je to nauila. Zato mi sada reci, zato je
Nurbel naredio da nai konji u galopu slede rimske konjanike?
arha je bio na mukama da odgovori jer nita nije znao o ratovanju.
On je oduvek strahovao da e se desiti ovaj dan. Sada je bolno
pomiljao na ponienje kroz koje prolaze njegov prijatelj Nurbel i
voljena kraljica Zenobija.
- Ne, ti ne moe da mi odgovori - zakljui besno Vabalat. - E pa ja
znam. To se desilo jer je Nurbel prestar! Zbog toga je majka izgubila
bitku u Emezu. Ona uz sebe ima samo tebe i Nurbela, a vi ste starci.
Pa ak i Grk koji hoe da bude glavni u svemu a uopte se ne razume,
i on je prestar...
Kada bih imao deset godina vie! Ne deset, dovoljno je i pet! Sada bih
bio sa njom i pobedili bismo. Ja bih shvatio da je beg Rimljana samo
211

klopka i video kako Nurbel odvodi nae konje predaleko. Majka i ja

bismo onda, predvodei strelce, uspeli da savladamo legije, ak i u
sluaju da one izvode one svoje uobiajene trikove sa kornjaom ili
neke druge. Svi tvrde da su palmirski vojnici najbolji od svih. Pobedili
bismo Rimljane, eto...
Dete uuta. Njegove rei, na trenutak, lebdee u vazduhu, kao neni
parii nemogueg sna. Ah, kada vreme ne bi bilo vreme i kada bi
bogovi dozvolili ljudima da izbriu svoje greke! Kada zlo ne bi bilo
zlo! Neka se vrate osmesi i radost!
- Da - priznade neno arha. - Sigurno si u pravu, prine. teta to ne
moe da podri majku. Ali, veruj mi, nita nije izgubljeno. Oni e
uskoro biti ovde i ti e pomoi Zenobiji da odbrani Palmiru i da
pobedi Rimljane. Siguran sam da e joj tvoje prisustvo biti dragoceno.
Vabalat potvrdi klimnuvi glavom. Takva je mladost. Ona misli da
snovi o sutranjici mogu izbrisati bol koji se vezuje za sadanjost.
Oni su ostali da zajedno, u tiini, posmatraju, jo uvek prazan, emeski
drum dok se oko njih, u itavom gradu i rasadniku palmi, ulo
prigueno kretanje stanovnika koji su, inilo se, bili neto tii i
paljiviji, nego inae.
- arha, zato su ljudi u Emezu i Antiohiji izdali moju majku? - upita
iznenada Vabalat. - Zar ona nije bila dobra prema njima? Uinila ih je
bogatim. Ali, kada se Imperator pojavio, oni su mu samo otvorili vrata.
Glasnik je ak rekao da su igrali i pevali kao da je praznini dan. Niko
nije hteo da se bori jer grad pripada Zenobiji.
Dete se iskreno udilo. arha uzdahnu.
- Hriani ne vole nau kraljicu. Oni su spletkarili sa Rimljanima i
otvorili im vrata.
- Hriani!
- Prine, oni ne veruju u iste stvari u koje mi verujemo. Sa njima se
nkada ne zna kako e odluiti. Oni, najpre, na sav glas viu da je Rim
avolski i tre u Palmiru da trae zatitu, da bi, ve sutradan, tvrdili da
je Zenobija lana kraljica i da e je njihov Bog kazniti.
- Da li ti veruje u to?
- U ta?
- Da je moja majka lana kraljica?

212

- Nikako! Hriani vole nevidljive bogove! Ali ja verujem u ono to

sam video. Zenobija je roena voljom Balamina i njegove zvezde.
Dola je ovde, jednog dana, i stala ispred mene.
Tada su svi mislili da je umrla u pustinji. ak je i tvoj otac, Veliki
Odenat, odmah u to poverovao. Nakon tog dogaaja, nikada se nije
desilo da kraljica ne ispuni ono to obea. To to je ona postigla ne bi
moglo ni jedno ljudsko bie, pa ak ni mukarac. Jo kada je bila
sasvim mlada devojka, od njene lepote je zastajao dah. Veruj mi,
Vabalate.
- Lepa nego danas?
- Nije bila lepa ve drugaija. Zenobija je svojom lepotom uvek
nadmaivala druge ene.
arha opazi nagovetaj osmeha na deakovim usnama i bi mu drago.
- Ona nee, ali ja, kada porastem, oterau hriane iz Palmire i iz svih
gradova u kojima budemo vladali... Oni su izdajice i ludaci.
On naglo zastade i uperi prst ka istoku viui:
- arha! Pogledaj! arha! To su oni...
arha nasluti, izmeu grobova i pri vrhu jednog breuljka, oblak
praine kao nagovetaj kretnji po smeoj povrini pustinje. Ali, to je
mogao da bude i obian vazduni vrtlog ili pak talasanje usled vruine.
Nije video dovoljno dobro da bi potvrdio ili odbacio detetovu tvrdnju.
Ne ekajui na odgovor, Vabalat potra ka stepenicama izmeu zidina,
viui, na sav glas, da mu osedlaju konja. arha nije imao ni snage ni
elje da mu se usprotivi, ve naredi da i njemu dovedu konja.
Zabrinut, on se svim srcem nadao da je deak dobro video Zenobijine i
Nurbelove ratnike a ne stisnute redove rimskih legija.
Sa osmehom na usnama, poterao je konja u ludi galop. Jahao je kao
pravi palmirski ratnik, ibajui ivotinju i besno viui: "Alat! Alat!"
Zidovi grobnica, pored kojih je, kao vetar, prolazio, zvonko
otpozdravie. Samo to je proao pored visoke kule, u kojoj je poivao
njegov otac Veliki Odenat, njemu se uini da uje ohrabrujui odjek.
- Alat! Alat!
Put je, najednom, bio prepun sveta. ene, deca i starci sa kamilama i
kolicima punim ivine, svi oni su, podigavi pogled sa pranjavog tla
i, prepoznavi ga, urno hitali da se sklone jer je za Vabalatovim

213

konjem prtalo kamenje uz oblake praine. Deak je, kroz apate,

nasluivao divljenje.
- Alat! Alat! Majko!
On se pope na vrh brda i ugleda palmirsku vojsku.
Ogromna kolona ljudi se kretala putem koji je za nju bio preuzak.
Zbog toga ih je bilo svuda po pustinji. Hiljade ratnika su prekrivale
padine zveckajui orujem. Kraj kolone nije mogao da se vidi. ovek
je mogao da pomisli da je pred njim razapeto raznobojno platno koje, s
vremena na vreme, neka nevidljiva sila, as skuplja, as iri, uz odsjaj
metala i presijavanje krzna. Okean ivota je tako, lagano kuljao kroz
useke pustinje. Izmeana gomila klimavih ljudi, kamila, magaraca i
kolica se, viui i prepirui se, kretala ka Palmiri. Jedino su konjanici i
strelci ili u pravilnim redovima, ali njih je bilo tek nekoliko stotina.
Dok mu je srce lupalo u grudima i grlo stezalo, Vabalat, i ne
primetivi, uspori konja.
On pogledom, ispred sebe, potrai, crveni majin oklop a zatim
ponovo uzviknu:
- Alat! Majko!
On ponovo natera konja na galop. Kroz buku se, najednom, prolomi
zvuk trube. Kolone konjanika i strelaca naglo usporie, da bi se odmah
zatim, uvijajui se kao zmije, potpuno zaustavile.
Ponovo odjeknu truba. Vabalat shvati da ga je majka ula dok joj je
leteo u susret. Grobna tiina polako zahvati itav prostor te se sada uo
samo galop njegovog konja.
Ali, kada pride blie, potpuno se rastui.
Njegova majka je ila peice, vukui svog iznemoglog konja za uzde.
To su inili i mnogi drugi. Njihovi oklopi i lica bejahu prekriveni
prainom. Koraali su, ulepljeni od znoja i umorni, a na glavama su
imali zavoje umesto kaciga. Svima je pogled lutao, negde u daljini. Po
prvi put, Vabalat je pred sobom imao poraenu vojsku. Nju je oajna
Alat vodila u sklonite u kome nee nai mir.
Lice njegove majke bee bledo od iznurenosti, usne suve i ispucale a
oi crvene poput oklopa.
On se pokaja to joj nije poneo bar uturu vode.
Ona nije ispruila ruke ka njemu ve ga je samo posmatrala dok joj je
prilazio.
214

Kada je bio dovoljno blizu da moe da ga uje, on povika:

- Mama!
I odmah ga bi sramota.
On se malo pribra te skoi sa konja. Morao je da se primora da joj ne
potri u susret. Ali suze, sa kojima se toliko borio, potekoe niz
obraze. Bilo je jae od njega. Lud od sree, on joj se baci u naruje,
priljubivi svoje lice uz oklop i zlatnu figuru boginje Alat.
Zenobija ga neno privi uz grudi i poljubi suvim usnama.
- Tu sam sine, tu sam.
Ne ekajui, vojnici oko njih krenue. Ponovo se zau zveckanje
oruja i amor ljudi koji su, iscrpljeni, hodali ka zaklonu palmirskih
zidina.
XXXI
EMEZ
On odrei kaieve na oklopu te ga baci na pod. Zatim, pocepa tuniku
kako bi se bre svukao. Golih prsa, izloi oiljke sunevoj svetlosti, te
se primae crnom steku. To bee boanski kamen Sol-Inviktusa,
visok kao tri oveka, uglaan od kie i proteklog vremena, crnji i
mraniji od svih noi u istoriji oveanstva.
Prethodnih dvadeset Imperatora je na njega bojaljivo spustilo svoje
usne. Poput dijamanta u prstenu, Heliogabal ga je okruio podigavi
trem i dve stotine stubova zlatnih kapitela.
On e, danas, doekati njega, Lucija Aurelijana.
Sunce ga je grejalo isto kao zlatni disk u sirmiumskom hramu.
Meutim, ovaj kamen nije bio delo ljudske ruke ve Sol-Inviktusovog
daha, koji ga je postavio na tu suvu emesku zemlju, na samom poetku
sveta. On je bio znak sveopteg vremena nastalog iz ljudske krvi i
praha. On je takoe bio jedino i istinsko prisustvo Imperatorovog
boga, onog koji ga je podsticao, iz pobede u pobedu, uinivi ga
nepobedivim poput svoje vatre i svetlosti.
Aurelijan pree nekoliko koraka koji ga razdvaja od steka.
Napevi miie, kako bi izdrao vrelinu, on nasloni svoje grudi na
kamen. Dodirnuvi ga, uz mukli jek, on pritisnu podnaduti oiljak od
Mitrinog gvoda, kao to usne ljubavnika ljube telo voljene u noi.

215

Kao sunce od tkiva uz sunce od kamena, on, zatvorenih oiju, zagrli

bazaltno postolje.
Toplota kamena prodre u njega, preplavivi mu ramena, a zatim i
bedra. On je toliko ponavljao molitvu da, na kraju, vie nije uo samog
sebe. Dok je protiskao usne na steak, on uvide da mu stomak izgara
od blaenstva koje mu ni jedna ena, supruga ili sestra do tada nije
pruila.
Kako se, najednom, oseao proien! Opran od sve prljavtine ivota
i svih zamrenih protivrenosti, zagonetki i srdbi koje je, toliko
godina, morao da podnosi, a na koje je, samo ponekad, zaboravljao,
uputajui se u smrtonosne okraje.
Ah! Kakav beskonani mir, od bogova dodeljen, je sada kuljao
njegovim telom!
Vie nije mogao da stoji, te polako, bez srama i bojazni, skliznu na
zemlju, podajui se, kao dete, opojnom milovanju kamena.
Kada se, neto kasnije, teturajui pridigao, on je uvideo da ga svi na
tremu pomno prate pogledom. Ba svi bejahu tu! Prefekti, legati,
tribuni i svi oficiri koji su ga, verno i eljni pobede, pratili, iz bitke u
bitku. Tu su takoe bili i sekretari, prokuratori, njihovi pomonici i
miljenici, jednom reju, itava svita gramzivih senki koje su gamizale
po prtljagu jednog Avgusta.
Stajali su pod tremom, izmeu kapitela, posmatrajui njega, poniznog
vernika i monog Sol-Inviktusovog izabranika sa odlunom Mitrinom
pesnicom.
Pogledi bejahu zadivljeni i krotki. Osim jednog. Osim jednog koji je
svuda traio. To bee Maksimov pogled.
Aurelijan, jednim pokretom ruke, otera robove koji su dotrali sa
istom togom. On se, zatim, sae kraj steka, da dohvati oklop, te ga
navue na svoju jo uvek crvenu kou. Okrenuvi se ka Maksimu, on
se suoi sa njegovim podsmeljivim izrazom lica koje nekad bee
preplavljeno divljenjem.
Maksim se okrenu, gurnuvi ispred sebe oveka kojeg su, do tada,
uvali dekurioni. Aurelijan ga pogleda sa gaenjem. ovek vie nije
imao ljudsko lice. Njegovo levo oko je tralo iz duplje, dok su mu se
usta i nozdrve pretvorile u zjapee upljine. Ono malo koe koje mu
bee preostalo na desnoj strani glave, je pridonelo jo stravinijem
216

optem utisku koje je to lice ostavljalo na posmatraa. Meutim, taj

udovian ovek se inio monijim i staloenijim od mnogih.
- Pred tobom je voa emeskih hriana - ree Maksim uz podrugljiv
osmeh. - On je eleo da te vidi a ja sam pomislio da je dobar trenutak
da pokaemo Sol-Inviktusov kamen ovom oveku koji voli
nevidljivog boga.
Aurelijan ne mogade da ustanovi kome se to Maksim ruga. On upita
hrianina:
- Kako se zove?
- Zovem se Simon, i podanik sam Isusa Hrista.
Glas skoro da bee potpuno jasan iako je izlazio iz unakaenih usta.
- On je svemoan meu hrianima u gradu - objasni jo Maksim. Moglo bi da te zanima ono to ima da ti kae.
Aurelijan dade znak robu da mu prinese togu. Oklop mu se, pred ovim
crtama lica, najednom, uini nedovoljnim, kako bi zatitio svoju golu
kou.
- Avguste, tebi se ne dopada moje lice - primeti Simon. - Meutim,
njega je ovakvim nainio tvoj prethodnik, voljeni Valerijan. On je
eleo da me pretvori u pepeo. Poput vas, nije znao da jedino Bog
odluuje o neijem ivotu ili smrti.
- Nemoj da zbog tebe gubim vreme. ta hoe? - prekide ga grubo
Aurelijan.
- Da ti poklonim Palmiru.
Zaue se povici sa svih strana. Oficiri i dvorjani se primakoe.
- Da mi pokloni Palmiru?
Aurelijan se prezrivo osmehnu.
- Nisu mi potrebne tvoje usluge. Preoteu kraljici Zenobiji Palmiru
isto kao Emez i Antiohiju.
- Ne budi tat! - procedi Simon kroz zube, bez imalo potovanja.
Dobio si ovu bitku uz pomo lukavstva ali nemoj se zanositi da si je
potpuno porazio.
- Zar i ti, hrianine, veruje da je ona nepobediva boginja rata?
Osmeh se zaori oko njih. Simon, samo nestrpljivo, odmahnu rukom.
- Avguste, ne potcenjuj svog neprijatelja. Samo zahvaljujui meni si
uao bez borbe u Emez i Antiohiju. Moja braa po Hristu su ti otvorila
vrata.
217

Aurelijan u udu podie pogled ka Maksimu koji, potvrdno klimajui

glavom, ree:
- Koliko znam, on se ne hvalie. Hriani su ubedili stanovnike da ne
podre Zenobiju.
- Naravno da je to istina! - uzviknu Simon. - Istina je i da e kraljica
Palmire bezbolno podneti tvoju opsadu. Zidine grada su, od jesenas,
vee za jo pedeset stopa. Vode imaju u izobilju jer pristie
podzemnim kanalima a prodavnice su im prepune hrane. Tvoja vojska
i ti ete se nai usred pustinje u kojoj nema ni drveta ni kamena za
izradu maina koje su vam potrebne za obaranje gradskih zidina.
Zenobija e strpljivo ekati mesecima sve dok tvoji vojnici ne
poumiru od edi. Vodu neete dobiti jer su pustinjski ratnici M'Tubi, iz
Turak Al'laba, oduvek njeni prijatelji koji e neprestano potkradati
vae zalihe namirnica i vode. I nou i danju e vas proganjati. Napae
vas, po najveoj vruini, kada se vai oklopi usijaju od sunca i postanu
neupotrebljivi.
On zatim ironino pokaza na bazaltni steak.
- Za manje dana nego to moe da zamisli, tvoj bog e ti biti najljui
neprijatelj!
Aurelijan, jednim pogledom, uutka ljutite glasove oko sebe te saeka
potpunu tiinu.
- Ti se zaista razume u ratovanje iako si svetenik.
- Hriani moraju da budu upoznati sa mnogim stvarima da bi
preiveli.
- ta mi predlae?
- Da ti otvorim vrata Palmire kao to sam, u dva navrata, ve uinio.
- Koju cenu u morati da platim?
- Da ostavi na miru moju brau u itavom Rimskom carstvu. Zatim,
da potujete kue u kojima dobijamo blagoslov naeg Gospoda Boga i
da obea da vie neemo morati da se klanjamo, celivamo i da
prinosimo rtve lanim rimskim bogovima.
Njegovo arogantno izlaganje bi propraeno zapanjenim aputanjem.
Aurelijan sauva prisebnost, mada mu svi, na licu, videe rastui bes.
On samo ree Maksimu:
- Odluiu kasnije. Nemoj mu dopustiti da se vrati u hriansku kuu.
Videu da li e nam biti potreban.
218

XXXII
PALMIRA
Trube oko podneva najavie dolazak Rimljana. Svi stanovnici, uprkos
vruini, zatvoreni ve tri dana u palmirskom utvrenju, pojurie na
zidine i krovove kua da vide neprijatelja. Ono to videe, ne povea
njihovu zabrinutost, ve naprotiv, izazva osmehe i dobacivanja. Legije
su se primicale u haotinim redovima koji su, jedni drugima,
nabacivali prainu, svojim dvokolicama. Vbjnici su ili bez kaciga i
oklopa, oficiri su jahali rasedlane konje, a mazge koje su vukle kola
puna orua i atorskih krila su se pomerale samo uz bi. Gomila ena,
posluge i robova, bee tako spora i iscrpljena putovanjem kroz
pustinju, da se pojavila tek nekoliko asova kasnije. itav prizor
uopte nije ostavljao utisak pobednike vojske, spremne da navali na
grad. Pustinja se dobro pokazala na delu.
- Ali, oni i nisu doli da se bore, ve da nas iscrpe glau - proguna
Nurbel sa gorinom u glasu.
On je stajao pored Zenobije, na jednoj visokoj kuli od drveta,
podignutoj u sklopu nove kraljiine palate. Naravno, i Grk Lonen je
bio tu, sa prezrivim izrazom lica, koji nije promenio jo od povratka
poraenih, pre pet dana.
Zenobija pokaza prstom na severoistok te ree: - Pogledaj.
Odvojena od legija, jedna kolona se u pravilnoj formaciji, kretala
severnim putem, zaobiavi dolinu grobnica. Mogla je da broji oko tri
ili etiri hiljade vojnika. To je bila Avgustova straa, sainjena od
najboljih ratnika. Povremeni bljesak svetlosti, iz tog pravca, je bio
dokaz da oni nose svoje oklope dok su udne i raznobojne mrlje koje
su, na pustinjskoj vrelini, lelujale iznad njihovih glava, oznaavale
vrhove kaciga.
- Zato ekati? - predloi Nurbel. - Ovo je lepa prilika da ga
iznenadimo. Imamo dve ili tri stotine spremnih kamila, a no je jo
daleko. Imaemo veliku prednost ako odmah primoramo Avgusta na
borbu. Njegova kolona je uredna i bljeti na suncu ali, ne zaboravite,
oni su upravo prepeaili pustinju.
Zenobija ne odgovori odmah. Stajala je, u dugakoj tunici, stegnutoj u
struku, purpurnom vrpcom. Nju je vetar, svakog trena, podizao,
razotkrivajui svu lepotu njenih bedara i grudi. Za remen, sa slikom
219

Velikog Odenata, koji je isticao liniju njenog poprsja, bee udenut

kratak ma. Njene bujne uvojke pridravae, na elu, dijadema od
zlata i perli, sa zvezdom od lapis lazulija.
Od kada se zatvorila u gradske zidine, Zenobija se, upravo ovako,
prikazivala svetu, kao ena, kraljica i ratnica. Ona je hladnokrvno i
strpljivo iekivala dolazak Rimljana, dok se Nurbel, ponien zbog
pretrpljenog poraza u Emezu, samo estio prieljkujui osvetu.
Sav svet na gradskim zidinama i krovovima, nije mogao a da ne
primeti ponosan Zenobijin lik na osmatranici. Prepoznavi je, svi
apatom izrazie svoje zadovoljstvo i divljenje nesvesno ponavljajui
jedno ime: "Alat! Alat..."
Ta re, je na neki udesan nain, iskazivala njihovo poverenje u
kraljicu koja nad njima bdi. Emeski poraz ne znai ama ba nita.
Balamin i bogovi Palmire nee napustiti onu sa kojom su dobili tolike
bitke. Oni nee okrenuti lea kraljici koja je postala toliko mona i
zbog koje Rim alje sve svoje legije u prainu i egu kako bi opseli
njen grad. Alat e ponovo pobediti i zaseniti ih, zauvek, svojom
lepotom.
Svi, zatim, besno urlajui i uzvikujui njeno ime, podigoe pesnice ka
rimskim legijama koje su se upravo primicale rasadniku palmi.
Poto se buka malo stia, Zenobija odgovori Nurbelu.
- Ne - ree ona. - Avgust stie usred dana, a to znai, da je noas dobro
odmorio svoje vojnike i da upravo od nas to i oekuje. Poinjem da
shvatam njegovu taktiku. On je oprezniji nego to deluje.
Lonen, koji se u poslednje vreme oblaio po palmirskoj modi, u
svilenoj tunici i irokim pantalonama, podie filcanu prangiju sa
vezom od srebra ka haotinim redovima neprijateljske vojske koja se
bee zaustavila, na pristojnoj razdaljini. Sa nenou koja mu nije bila
svojstvena, on primeti:
- Mogue je da nas samo zavarava svojim neurednim vojnim
formacijama.
Nurbela obli rumen zbog aluzije.
- Lonene, mi znamo da je Avgust svu svoju mudrost potroio u
Emezu. Vie mu neemo pruiti priliku da se sa nama poigrava.
Zenobija mu umirujue dodirnu ruku.

220

- Ti e morati da iznenadi Avgusta sa svojim kamilama jer mi nismo

dovoljno brojni da bi te pratili.
To je, naalost, Nurbel predobro znao. Od trideset ili etrdeset hiljada
vojnika koji su se nakon poraza u Emezu vratili u Palmiru, tri etvrtine
se razbealo. im su uli da je Avgust Aurelijan krenuo na grad, oni su
utekli u pustinju. Najvie je bilo bivih legionara koji su se, uvi vest,
uplaili osvete svog prvog gospodara. Bilo je i Arapa, Persijanaca,
Grka, pa ak i Egipana u toj negdanjoj palmirskoj vojsci koji su bili
dobri borci ali, bez one eline vernosti vojnika iz samog grada. Oni
su ratovali uglavnom zbog pljake, a im bi se situacija
zakomplikovala, drhtali bi kao list na vetru.
Zenobija ih je ravnoduno posmatrala kada su se spremali za odlazak.
- Pusti ih - samo je rekla Nurbelu. - I ovako ne bismo mogli sve da ih
prehranimo. Nai bedemi e ih dobro zameniti. Imperator ne dolazi da
se sa nama sukobi. On eli da nas iscrpi. Biemo jai ako ostanemo
samo sa strelcima i konjanicima.
Zenobija je bila u pravu. Ratni zakoni nisu znali za preice. Pri opsadi
e pobediti najstrpljiviji, bilo da je postavlja ili se brani od nje.
- Sve to se deava je krajnje predvidivo - izjavi pouno Lonen. Sigurno znate da ja na tome radim ve mesecima. Uvek sam
pretpostavljao da do ovoga moe doi, i zbog toga je sada sve spremno
za dolazak Rimljana. Skladita u utvrenju su puna ita i stone hrane,
u batama je posaeno povre a vode imamo u izobilju zahvaljujui
prokopanim kanalima ispod stare palate. Predvideo sam ak i neke
tajne prolaze za ljude a strele smo izradili u takvoj koliini da smo bili
prinueni da ih skladitimo ak i na ulicama. Na zidinama do reke i
rasadnika je podignuta jedna specijalna palisada sa koje e strelci
nesmetano moi da gaaju one legionare koji budu pokuali tu da se
sakriju i da utole e. Neka je Avgust doao usred leta! Videemo
koliko e moi da nas opseda!
I dok su, svuda unaokolo, svirale rimske trube najavljujui njihov
dolazak i postavljanje kampova, Grk, veoma zadovoljno, dodade:
- Nurbele, imae mnogo boljih prilika da ih iznenadi kada budu
izmoreni nakon nekoliko dana loeg snabdevanja. Uzgred, pustinjski
ratnici koji su verniji Zenobiji od njenih prstiju na ruci, su obeali da

221

e napadati sve poiljke iz Emeza i Antiohije. Aurelijan nije svestan

kakav ga pakao oekuje.
A mi, pomisli gorko Nurbel, zar se nama drukija sudbina smei? Zar
emeska bitka nije dokazala da se u ratu nita ne moe predvideti? Ali,
Grk je uvek bio siguran u sve, dok je njega, Nurbela, ekalo
iskupljenje za pretrpljeni poraz, te je odluio da odustane od dalje
rasprave.
Treeg dana od poetka opsade, zadesi ih prvo iznenaenje.
Rimljani koji su im se, dolazei, uinili iscrpljeni, sada su metodino
razarali prazna spremita kua ratrkanih oko utvrenja. Ne, ovde se
nije radilo o opsesivnom unitavanju, ve su im cigle bile potrebne
kako bi ih slagali uz zidine grada.
- emu e im posluiti ta gomila cigli? - upita podrugljivo Grk.
- Prijatelju, to nije "gomila cigli". To je platforma na koju e, uskoro,
biti postavljena kula i katapult. Uz pomo te naprave, koju su sigurno
doneli u delovima, Rimljani e moi da zapale nae krovove.
Nurbel mu je odgovorio potpuno staloeno. Najzad! Sa ratom se
oslobodio svoje nemoi. On se doseti kako da odgovori na ovu
provokaciju Rimljana.
On dopusti legionarima da se, itavu no, predano bave izgradnjom
etiri terase. Blizu dve hiljade vojnika je dovozilo i slagalo cigle sa
mravljom upornou. Vruina je inila posao, veoma iscrpljujuim.
Kada je svanulo jutro, legionari su jo bili u svojim konim
postavljenim tunikama. Njih se, veina, neto kasnije oslobodi, jer su,
natopljene znojem, vidno oteavale rad.
Nurbel se najzad odlui da postavi nekih est stotina strelaca iza
zupastih otvora u zidini. Na njegov znak, vojnici napee svoje velike
lukove. Pre no to je, ova prva kia strela, i doprla do svojih meta, on
naredi ponovno odapinjanje. I tako, nekoliko puta za redom. Vazduh
ispuni fijukanje koje zaprepasti legionare. Samo poneki je uspeo da se
povue u zaklon ili da upotrebi tit.
inilo se da taj mukli zvuk zabadanja gvoda u tkivo nikada nee
prestati. Pokolj bee brz i potpun tako da samo malobrojni zakukae.
Avgustova vojska se, od ovog uasa, ne oporavi sve do veeri.
Zenobija je, sa svoje osmatranice, bez emocija posmatrala gomilanje
leeva. Vojnici su, sada, samo menjali opeke platforme. Niko se nije
222

usuivao da ih premeta, strahujui od smrtonosne kie strela. Ako je

kraljica i bila zadovoljna ovim potezom, ona to niim nije pokazala.
Ona ne ree nita ni Nurbelu koji, neto kasnije, sa olakanjem
uzviknu: - Sada nas je Rimljanin upoznao.
im je svanulo, unutar zidina, osetie nepodnoljiv smrad leeva.
Trebalo im je nekoliko dana da se na njega naviknu. To truljenje
mrtvih tela proprati jedan, dosadom ispunjen period, dobro poznat
onima koji su ve doiveli opsadu.
Dani su se smenjivali u iekivanju, i u ogranienim i mahinalnim
aktivnostima, bez veih drama i arki. Samo je, nekoliko maurskih
konjanika pokualo da, zapaljenim kopljima, pogodi kapiju grada.
Palmirski strelci ih, sa lakoom, odbie, budui da su, smolom
natopljene tkanine, izgorele na nekih dvadeset koraka od mete.
Svi su, tedei snagu i uvajui moral, doekivali naredni dan. Nisu
smeli da razmiljaju o onome to nisu znali. Noi su, u tom pogledu,
bile stranije od dana. Oduie se, toliko, da ih je bilo teko ispuniti
pravim snom. Ljudi su se vrzmali po ulicama koje se vie nikako nisu
praznile.
Mnogi su se, zbog nesanice koja ih je muila, usred noi, peli na
gradske zidine, kako bi se, vie izgovora radi nego zbog stvarne
pretnje, uverili da Rimljani ne kuju neku novu zaveru.
Na samom poetku opsade, jedne noi, Vabalat tiho napusti svoju
postelju. Provukavi se izmeu kreveta robinja, deak se uputi ka
Aheminim odajama. Ona je od skora, spavala sama, u prelepom
krevetu sa uzglavljem od bronze i drveta, na kome bee oslikano sunce
i cvee.
Vabalat je stajao, jedan trenutak, posmatrajui usnulo telo Egipanke.
On se namrti poto uvide da se ne pomera i da joj se disanje jedva
uje. Zatim, prstima dodirnu njenu ruku koja je virile iz none tunike
te proaputa:
- Mrtva si?
Poto ne dobi odgovor, on joj malo prodrmusa ruku i ponovo upita:
- Ahemu! Da li si iva?
Ona pak ne otvori oi, niti se pomeri, ve samo malo razmae usne i
neljubazno ree:
- ta hoe?
223

- Nisi mrtva?
- Videe sutra. Idi na spavanje.
Vabalatu se odgovor nikako ne svide. On utinu Ahemu ne bi li je
probudio. Ona duboko uzdahnu ali se ne naljuti. Dadilja se okrenuvi
dohvati deaka i uvue u svoj topli krevet. Nekom drugom zgodom,
Vabalatu bi se to sigurno dopalo, budui da, ovih poslednjih dana, i
nije bilo nekih zanimljivosti. Medutim, on se sada odluno oslobodi
njenog zagrljaja.
- elim neto da te pitam.
- Tako sam i mislila, inae ne bi dolazio da budi mrtvu enu.
- Obeava da e rei istinu?
- Dete, ja, naalost, nikada nisam izrekla la.
- Da li si bila prisutna kada se rodila moja majka?
- Najmanje hiljadu puta smo o tome priali. Lino sam joj zubima
presekla pupanu vrpcu.
Ahemu se nasmeja, pokuavi da ga poljubi u pupak.
- Tada sam bila veoma mlada i imala sam zube kao lavica.
Vabalat joj ne dopusti da skrene sa teme.
- Da li si videla Balaminovu zvezdu?
- Jesam. A videla sam i no i vodu i sve. Mili moj, ti to sve zna. Zato
mi postavlja ta pitanja?
- Neki govore da to nije istina. uo sam ih.
- Oni ne znaju ta priaju. Nemoj ih sluati.
- Ali, da li si skroz sigurna da je moju majku, onomad, uzeo i odveo
Balamin?
Nakon ovog pitanja, Ahemu, malo uuta, pa odgovori:
- Da. Bila sam prisutna i tada.
- Da li si videla kada ju je odveo?
- Nisam. Ali sam bila tu kada se vratila. I starac arha je bio tu. Sve
smo ti to ve ispriali. Mora da nam veruje. Ne obaziri se na
govorkanja jer njih e uvek biti s obzirom da je tvoja majka kraljica a
ti princ. Svet je zaista prepun ljubomornih ljudi.
Vabalat se, klimnuvi glavom, sloi sa njom, ali joj ne odgovori.
Ahemu ga uhvati za bradu i prisili da je pogleda.
- Prine, ta se to deava? Zato mi postavlja sva ta pitanja? Ti
odlino zna sve odgovore. Da li se neega plai?
224

- Ne. Ja se nikada ne plaim!

- Naravno.
Vabalat se ote iz njenog zagrljaja i stade pored kreveta, vitak i miiav,
kao sva dece koja vole igru i tranje. Meutim, Ahemu je esto
pomiljala da neobino Zenobijino ponaanje utie na uznemirenost
njegovog duha. Deak je, po prirodi, bio nean, oseajan i veoma
pametan ali je uvek detinje strahovao iako bee navrio dvanaest
godina.
- Ako je tada Balamin zaista odveo moju majku, on nee dozvoliti da
je Imperator sada odvoji od mene, ve e ponovo doi po nju. Onda e
morati da povede i mene, jer sam ja njen sin.
Ahemi se stee grlo i ona jedva prozbori:
- Naravno, anele. U pravu si.
Narednih deset dana, neprekidno je duvao vetar, irei vrelinu sa
visoravni Turak Al'laba. Velike vruine potpuno slomie moral
Rimljana, dok su u gradu ljudi izlazili iz svojih kua samo u nudi.
Ostaci leeva, od sunca sparueni, i dalje su leali na naputenim
platformama, ali sada vie nisu smrdeli.
Vladao je udnovat mir, straniji od pretnje. Nurbel je, u stalnom
pokretu, ispitivao strau i izdavao nareenja kako bi ratnici bili stalno
u pripravnosti.
On ak posla pijune, do korita Uadi Kubura, kroz podzemni prolaz
stare palate. Neki utekoe, a neke zarobie Rimljani, te se polovina ne
vrati.
Jednog jutra, jedan od njih se vrati sa loim vestima. Avgust Aurelijan
je zlatom kupio pustinjske ratnike koji vie nee napadati konvoje sa
namirnicama iz Emeza.
Oni ve bejahu napustili Palmiru, krenuvi ka obalama Eufrata.
Nurbel je podivljao od besa, te je ceo dan nazivao ratnike svim
pogrdnim imenima kojih je mogao da se doseti. Izdaja M'Tuba koji su
je, oduvek, takorei od njenog roenja, podravali, ozbiljno pogodi
palmirce. Sada e opsada grada moi da potraje koliko god Avgust
bude eleo.
- To i nije tako strano - besno ree Nurbel pred Zenobijom i
Lonenom.

225

- Zar moe biti neto gore od ovoga? - promrmlja Grk podigavi

obrve.
- Lo utisak koji e ova vest ostaviti na graane. S obzirom da su
M'Tubi dozvolili da ih Rimljani kupe, moemo da zakljuimo da nas
se vie ne plae.
Nurbel se uzdrao da kae: "da se vie ne plae Zenobije". Ili pak "ne
plae se vie Alat". Ali, Lonen je, moramo priznati, znao da ita
izmeu redova.
Zenobija se uopte ne naljuti niti pokaza ogorenost. Ve nekoliko
dana, kraljica je bila, ak i previe, staloena. Ona se retko pojavljivala
na osmatranici, a ponekad, u toku dana, ne bi izgovorila vie od deset
rei.
Moda se kraljica tako ponaala jer je znala da e joj snaga i
pronicljivost, u odreenom trenutku, biti potrebniji nego ostalima.
Morae da se sauva, kako bi mogla da nadjaa tog najveeg rimskog
borca, o ijim podvizima je ula neverovatne prie.
Zenobija je sada bila potpuno svesna da e, ak iako njih dvoje ne
ukrste maeve, preputajui to nekim drugim ljudima, ova borba
izmeu njih biti na ivot ili smrt.
Meutim, Nurbel je strahovao da ova njena staloenost ima drugi
povod od prikupljanja snage za borbu.
Nakon to ju je, nekoliko puta, kriom posmatrao, njemu se nije
svidelo ono to je otkrio. Ona se postepeno pretvarala u neku drugu
osobu.
Poraz u Emezu joj je poljuljao samopouzdanje, a senka u njenim
oima je, svakim danom, postajala sve vea, oduzimajui joj, koliko
snagu, toliko i volju.
Uistinu, ona je izgledala kao da vie ne eli da se bori.
Kao to je i moglo da se pretpostavi, im su Rimljani shvatili da im
vie ne preti opasnost od M'Tuba, njima se podie moral.
Ljudi su ih posmatrali kako se preputaju najraznovrsnijim
aktivnostima; ponovo su zidali poruena spremita kako bi odloili
zalihe namirnica, obarali palmino drvee i pravili nova, dok su, u
blizini rasadnika, kopali udubljenja, a zatim se u njima kupali, pred
zgranutim palmirskim stanovnicima.

226

Od jutra do mraka, odredi su obavljali bune manevre koji su,

ponekad, delovali zastraujue, poto bi se zavrili pravim napadom
na najisturenije zidine. Ovi sukobi su uvek za sobom ostavljali rtve, a
Rimljani su se njima sluili kako bi ispitali snagu i istrajnost
protivnika.
Legije su, po nareenju, pripremale tolike koliine hrane, da se miris
mesa i vina oseao ak i u gradu, uprkos pustinjskom vetru. Rimljani
su takoe priredili igre, lov na divlja i, deset dana nakon izdaje
M'Tuba, slavlje uz vino i ene koje su na leima kamila stigle ak iz
Antiohije!
esto se deavalo da ljudi vide i samog Avgusta Aurelijana. On je,
vrsto utegnut, u svom sveanom oklopu, grudi prekrivenih
uobiajenim ukrasima i odlikovanjima, sa kacigom na glavi, iao, u
pratnji svojih oficira, u obilazak grada. Oni bi galopirali, as na jednu,
as na drugu stranu. Svaki put, kada bi proao pored odreda, zagrmele
bi trube.
Osvete radi, Nurbel naredi da palmirske trube podjednako uzvrate.
Bilo je dana, ispunjenih takvom zagluujuom bukom koja je kidala
ivce, da su svi eljno ekali da padne mrak i da sve utihne.
Meutim, pravih sukoba vie nije bilo. Rimljani bejahu dobro nauili
lekciju pa su se drali podalje od palmirskih strelaca.
Dvadeset i osme noi od poetka opsade, dok je mesec obasjavao
tarantule u trku, Nurbel poznade Zenobijinu priliku.
U trenutku kada je hteo da joj prie, jedna senka ga, u toj nameri,
pretee. Po svetlucavoj, zlatnoj prangiji i irokoj tunici, Nurbel
prepoznade Grka, i u isto vreme u njen neni apat dobrodolice.
Zenobija nije delovala ni malo iznenaeno.
Nurbel odlui da se povue te se tiho, poput divlje zveri, udalji.
Krenuvi ka jednoj od odaja za strau, on se najednom ukoi i zastade,
osetivi plimu besa koju najverovatnije podstaknu ljubomora.
Da li da veruje svojim oima?
Da li da veruje svojim uima koje su ule rei nenosti? Da li da
veruje svom alosnom srcu? Zar je starac arha, uprkos svemu, bio u
pravu? Da li Zenobija eli Grka u svojoj postelji? A moda ga je ve
imala?

227

On je eleo svu svoju srdbu da posveti seanju na Velikog Odenata.

Meutim, njegova svest mu nije dozvolila da se zavarava. Ali, ako
Zenobija ponudi Grku sve ono to je drugima odbijala, on, toliko
ponienje, nee moi da podnese. On se, jo tie, vrati ka senkama.
Odrekavi se svog ponosa, on se presavi i puzei se zavue ispod
jedne ograde koja ga zakloni od meseeve svetlosti. uvi Zenobijin
glas, on se ponovo potrese.
- Lonene, htela sam da ti kaem dve stvari. Prvo elim da ti se
zahvalim za sve to si uinio za Palmiru, za tvoje savete i za
prijateljstvo koje prema meni gaji. Tvoje prisustvo mi je bilo veoma
dragoceno u trenucima samoe koji su propratili smrt njegovog
velianstva.
- Kraljice! Zato govori u prolosti? Zar nisam uz tebe svaki put kada
zatrai?
- Lonene, nemoj me prekidati. Teko mi je da izgovorim ono to
elim da ti kaem.
Nurbel stisnu pesnice u mraku.
Kako mu se samo obraala! Uprkos srdbi, on se jeio sluajui je.
- Lonene, istina je da mi je bila preko potrebna mudrost koju si mi
pruio ove protekle etiri godine. Ja nikada neu zaboraviti da si mi ti
otvorio oi u vezi Rimljana, i u vezi moje sudbine. Ti si, takoe,
ostavio peat, kako na grad, tako i na moju duu. Hvala ti... Saekaj,
nemoj mi jo odgovarati. Ona druga stvar, o kojoj sam elela da
popriamo, mi najtee pada. Jo uvek nije kasno da napusti grad.
Rimljani jo nisu otkrili podzemni prolaz u staroj palati...
- Kraljice!
- Ja bih te potpuno razumela. Nemoj vezivati svoj ivot za mene.
- Kraljice! Ovog puta me nemoj uutkivati. Ja ne mogu da pojmim ta
je povod ovom razgovoru! Jo bih mogao i da se uvredim. Zar nisam
prieljkivao okraj sa Rimljanima isto koliko i ti? Ti zna da sam ve
jedanput bio primoran da napustim svoj grad zbog legionara. To se
vie nee ponoviti. Palmira je sada moj grad, a ti si moja kraljica. Ne
pomiljaj da u te napustiti. Ja imam samo jedan cilj i elju: da
doekam pad Avgusta Aurelijana i tvoje uzdizanje do Avguste.
Nastupi tiina i utanje tkanina. Zatim, Zenobija jedva ujno
uzdahnu.
228

- Ah, Lonene! Lonene...

Nurbel se, iz sve snage napregnu, da ne podigne glavu iznad ograde
kako bi se uverio da Grk dri podalje ruke od njegove kraljice. Ali,
Zenobijina senka se pomeri u stranu, ostavivi Lonena negde daleko.
Zatim, zau Lonenov zabrinut glas to ga namah utei.
- Kraljice, zato mi okree lea? Ja vie ne znam ta eli! Govori
kao da vie ne eli da se bori. Stiem utisak da je ova bitka za tebe
zavrena stvar. Kada bi te neko uo, pomislio bi da e ve sutra irom
otvoriti vrata Rimljanima!
Zenobija se, zabavljena ovim njegovim reima, osmehnu.
- Prijatelju, to znai da me ne uje dobro.
- Kako onda sve ovo da shvatim?
Ponovo nastupi tiina. Nurbel je, sa nestrpljenjem, pratio lagano
pomeranje njene senke. uli su se koraci, dozivanje straara i lave
pasa koje su legionari, negde daleko u rimskom kampu, zadirkivali.
- Lonene, u mnoge stvari nisi upuen - jedva ujno proaputa
Zenobija. - Tako je i bolje. Dozvoli da ti protivreim, ali ponekad od
znanja nemamo veliku korist. Ono moe biti veliki teret zbog kojeg se
uzaludno troimo.
Ona zastade. Nurbel stisnu kapke kao to stiskae pesnice. On se
pomoli svim bogovima da se ona ne izrekne.
elja mu bi usliena. Ona i nije morala da nastavi tok svojih misli jer
Grk preuze re.
- Kraljice, mora da se bori! Rim nam je nadohvat ruke. Pusti da se
Aurelijan umori od ekanja kao to su se, pre njega, umorili svi rimski
Imperatori. On je, tvojom zaslugom, doao, i zaglibio se kao pacov.
Zar to, samo po sebi, nije pobeda? Carstvo vas, sve vreme, posmatra, i
zna da je Rimljanin slab a da si ti jaka. Vreme je tvoj saveznik. Uz to,
ti si nepobediva Alat koja e ui u Rim sa krunom od lovora. Ja to
znam! Sve sam znao, od onog trenutka, kada sam te upoznao, u Antiohiji.
- Lonene...
- Kraljice, nemoj posustati. Sagradiemo carstvo kakvo Rimljani
nikada nisu ni zamiljali, i kakvo niko nije video. Ah! Nemoj initi
ustupke i nemoj poputati! Ako se i desi da ti oslabi volja, ja u za tebe
biti jak.
229

Zenobija se tiho osmehnu. Taj osmeh ne bee podrugljiv, kako Nurbel

prieljkivae, ve je naprotiv, odavao enu zavedenu i opinjenu
laskanjem.
- Jo uvek dobro barata reima.
- Veruj mi, ne toliko dobro, s obzirom da ne uspevam da te ubedim da
vlada mojom sudbinom. Nudi mi beg dok ti ja nudim svoj ivot.
Kraljice, ti podjednako vlada mojim telom i mojim duhom...
- Lonene!
- Kraljice...
- Dobro barata reima, kao to rekoh. Pazi da ne pretera.
- Ja sam svake svoje rei gospodar.
Opet nastupi tajac. Nurbel zau ukanje odee i prepoznatljivo
zveckanje kopi na opasau. On zamisli Zenobijino lice koje je Grk
mogao na miru da posmatra. Ono se ocrtavalo na meseevoj svetlosti
bolje od najlepe statue.
On se, umalo, pridie, ali meseeva Zenobijina senka skoi na ogradu.
Nurbel zau njen glas, hladan i ravnoduan, kako je i priliilo, tano
iznad glave.
- Zahvaljujem ti se, Lonene. Ne sumnjam niti u tvoju mudrost niti u
tvoja oseanja. Tvoj savet e mi biti na pameti. Kasno je, a ja sam
obeala Nurbelu da u lino obii straare.
Ah, kakav melem su bile ove njene poslednje rei! Nurbelovo srce je
tako snano lupalo da je odluio da ne saslua do kraja Lonenove
jadikovke i prigovore.
Drama se desila etiri dana kasnije.
Tunel koji je skrivao kameni kanal za dovod vode iz Uadi Kubura do
jednog rezervoara u srcu grada, neko bee sruio.
- Gospodaru Nurbele, podupira je sruen u visini zidine - potvrdi
oficir koji je otkrio katastrofu. - Ali to nisu uinili Rimljani. Lopate i
aove smo pronali sa unutranje strane zidova utvrenja!
- A ta su radili straari?
- Preklani su, gospodaru Nurbele. Izdajnika mora da je bilo najmanje
dvadeset. Odradili su posao brzo i efikasno!
Nurbel nije mogao da veruje svojim uima?
- Da li moe da se popravi?

230

- Radnici su na licu mesta ali moraju da budu veoma paljivi.

Atentatori su odlino izabrali poziciju. Raiavanje tunela moe da
izazove uruavanje zida. To bi bio sjajan poklon za Rimljane koji ne bi
morali prstom da mrdnu a ve bi bili u gradu!
- Vie nemamo vode? - upita Zenobija prebledevi.
- Preostaje nam voda u rezervoarima i bazenima koji su napunjeni do
vrha.
- Da li ljudi u gradu znaju? - zainteresova se Lonen.
- Do sada bi trebalo da su svi saznali. Svako domainstvo ima pravo
na po jedan vr namenjen potrebama za deset osoba. Ja sam, takoe,
pojaao strau pored rezervoara i bazena.
Zenobiji su, od besa, drhtale ruke i usne.
- Ko je to mogao da uradi?
- Mislim da znam ali, dopusti da se uverim.
Budui da je grad bio izolovan i da je Nurbel ubedljivo vodio istragu
misterija nije mogla dugo da ostane nerazreena.
- Hriani su poinili zlodelo - izjavi on sutradan.
- Ah! - zagrme Lonen - tako sam i mislio. - U Emezu i Antiohiji su
otvorili vrata Rimljanima a ovde ele da nas unite!
- Poznato nam je u kojim kuama se okupljaju - ree Nurbel. Veoma
lako emo ih uhapsiti.
- Neete ih valjda samo uhapsiti, gospodaru Nurbele, ve i zavriti sa
njima jednom za svagda.
- Ne, Lonene - dodade Zenobija odseno. - Neemo ubijati hriane.
Nurbel se ne zaudi ali Lonen zamuca od iznenaenja.
- Oni te izdaju u tvojim gradovima, izdali su te u Bosri, a sada te
izdaju ak i ovde, u Palmiri... A ti nee da ih kazni?
- Lonene, uo si ta sam rekla.
- Ne razumem...
- Trebalo bi, s obzirom na tvoju mudrost. Sada nije pravi trenutak za
to. Masakr unutar zidina grada ne bi podigao graanima moral.
- Kraljice, vara se, ba naprotiv! Veeras e uti koliko su ljudi
besni. Ulice i hramovi e se tresti od njihove elje za osvetom. Svi e
te kuditi jer nisi bila dovoljno odluna. Hriani su izazvali oskudicu
vode a ti e, narednih dana, morati i njih da napoji ukoliko ih ostavi
u ivotu!
231

- Krv hriana nee potei naim ulicama - ponovi Zenobija

prebledevi. - Ako namerava da ostane uz mene, morae da mi se
povinuje.
Dok su mu, od prikrivenog zadovoljstva, drhtale grudi, Nurbel prekide
svau koja je, sudei po Lonenovom izbezumljenom pogledu, pretila
da se opasno razbukta.
- Kraljice, smislio sam reenje koje bi oboma moglo da odgovara.
Okupiemo hriane u pozoritu, Pre no to padne mrak, okupiemo
hriane u pozoritu, gde e ostati pod prismotrom naih strelaca,
onoliko, koliko ti bude zahtevala. Mislim da je pozorite pravo mesto
za nau zamisao jer se, ovih dana, u njemu ba i ne igraju farse i grke
tragedije. U njemu su sada smeteni samo magarci i ovce. Hrianima
e sigurno odgovarati, budui da veruju da je njihov Bog roen u tali.
- Kakve li milostivosti! - odbrusi kivno Lonen.
- Zenobijina veliina se ogleda i u njenoj milostivosti - prekorno
uzvrati Nurbel. - Ali, ona nije bezgranina. Njihov viednevni boravak
u uarenim zidinama pozorita nee biti mala kazna za izdajstvo, veruj
mi.
Ne skidajui ledenu masku sa lica, Zenobija se, jednim pokretom ruke,
neno zahvali Nurbelu.
Lonen slegnu ramenima dok mu se lice krivilo od prezira.
- Nurbele, lepo zbori ali, ipak e morati da ih hrani i poji - ree
jutito, okrenuvi lea. - A to nee moi dugo da potraje.
Tog istog dana, poto pade mrak, lana tiina se uvue u svaki kutak
grada.
Zenobija je stajala na terasi, naslonjena na toplu kamenu ogradu koja
je grejala njen bok. Iako to nije elela, razmiljala je o hrianima
zatvorenim u pozoritu. Na svu sreu, ona nije mogla da ih uje, jer se
kameno zdanje nalazilo dosta daleko, sa druge strane velike galerije
koja je pripadala hramu Bela i Balamina.
Nurbel je uspeno obavio zadatak a da pritom nije uznemirio
stanovnike. Zenobiji nisu bili potrebni njihovi besni povici. Svaka
njihova izdaja i mrnja su budili u njoj strana seanja.
Nakon svakog udarca hriana, ona bi ula Simonove ljutite rei:
"Zenobija, ti si odavno mrtva za Simona iz Emeza!"
Ali njemu to nije bilo dovoljno. eleo je da je uniti i ponizi.
232

Ona nagnu unazad glavu, nudei zvezdama svoje umorne kapke.

Zatim, vrsto stisnuvi zube, sprei vapaj koji ve odavno prebivae u
njenim grudima.
"Ah, Havade! Ljubavi, ja se nikada neu boriti protiv tebe i tvoje
brae. Zato eli da me dokraji? Radi ega to ini? Zar uz mene
nisi mogao da postigne svoj cilj?
Jedva ujan zvuk prekide njeno razmiljanje. Ona vide kako se jedna
tanana silueta kree izmeu stubova na terasi.
- Vabalate! Sine...
Vabalat potra ka njoj, te joj se baci u zagrljaj. Dok mu je Zenobija
ljubila elo, on vrsto prisloni glavu na njene grudi.
- Mili moj, ta se deava? Trebalo bi da spava.
- Niko ne spava. Sluavke apuu sve do zore, a kada ne apuu, onda
hru. Tako je to kada je opsada.
Njegov ozbiljan glas natera Zenobiju da se, uprkos svemu, osmehne.
- Da li si gladan?
- Ne...
On se polako odvoji od nje.
- uo sam ta priaju za vodu. Uskoro je vie nee biti.
- Ne, Vabalate...
Ali, ona zastade, ne mogavi da izgovori la, te ga ponovo privue
sebi i poljubi u elo, ne elei da se odvoji od te mekane i tople koe.
- Ali, ja znam da se nama nita nee dogoditi - nastavi Vabalat
odluno. Balamin e doi po tebe, kao to je ve jednom uinio, i
povee nas oboje, jer e znati da sam ja tvoj sin.
- Tako je - jedva proaputa Zenobija. - Ti si moj sin.
Svi u Palmiri pomislie da je iznenada poludela.
Po prvi put od kada je poela opsada, ona se pojavi na zidini, u svom
crvenom oklopu, bez kacige. Dok je, od jutra do mraka, pratila
pogledom obilazak straara, pustinjski vetar joj je mrsio bujnu kosu
koja se vijorila poput barjaka. U ruci je drala veliki luk a o boku joj je
visio tobolac sa strelama. Uporno osmatrajui rimski kamp, skoro da
nije ni jela ni pila. Na Nurbelova i Lonenova pitanja nije davala
odgovor, a straare je besno odgurivala izdajui zapovesti. inilo se,
da ju je potpuno zahvatilo ludilo.

233

Nakon nekog vremena, i sami Rimljani, najpre iznenaeno, a zatim uz

podsmeh, poee da upiru prstom u nju. Pred sumrak, Avgust
Aurelijan najzad izae iz atora da, svojim oima, vidi tu crvenu
boginju, Zenobiju, razgolienu u njenom crvenom oklopu.
Ona se, usred noi, ponovo pojavi na zidini, sa bakljom u jednoj i sa
lukom u drugoj ruci. Stanovnici i svetenici iz hramova, svi oni
dooe da je posete, i da istovremeno izraze svoje divljenje i
zabrinutost. Vie nego ikada, oni u njoj videe boginju.
U rimskom logoru se zaue trube straara. Legionari izaoe iz svojih
atora da je vide i da se naale. I sam Avgust se ponovo pojavi, ali sada
u obinoj tunici.
Nurbel, u trenu, sve shvati.
Pri svetlosti baklje, on, krajikom oka, vide kako se Zenobijino lice
menja. Ona je, poput lovca, odmeravala putanju i udaljenost plena.
Na sve to, Avgust se samo naali sa jednim plavokosim oficirom, te
nasmejavi se glasno, nestade uatoru.
Sutradan, rano izjutra, kada se Zenobija ponovo pojavila na zidini, u
oklopu i sa lukom, Nurbel naredi svojim ratnicima da se sakriju pod
ogradu i da se vie ne prikazuju Rimljanima.
Neprijatelj je, sve vreme, motrio na nju, i ve je pomiljao da su dani
opsade sigurno uticali na njen gubitak razuma te da je palmirski ratnici
polako naputaju. Legionari su se hrabrili gledajui je tako naputenu
a podsmesi i ale se udvostruie. Oni su se, malo po malo, primakli
zidinama, zaboravivi na strelce koje, ve podugo, nisu videli.
Kada je sunce bilo u zenitu, desi se ono emu se Zenobija nadala.
Aurelijan se ponovo pojavi ali, ovog puta, na konju, i u pratnji svojih
drskih oficira. Bio je obuen u jednostavnu konu tuniku koja nije
prekrivala ruke i gornji deo grudi.
Podstaknut drekom legionara, on se osmeli i nateravi konja u galop,
prie zidini. Uz bljetav osmeh, Avgust podie pesnicu ka Zenobiji, a
zatim, glasno se smejui, izvadi no iz korica i uperi ka kuli. Svima se
uini da e konjem preskoiti zid.
Poput crvene munje na plavom nebu, Zenobija, iz sve snage, nape luk
i odape strelu. Sve se desilo tako brzo, da niko nije ni video strelu, ali
su zato svi uli Aurelijanov krik.
Pogoen u levo rame, on pade sa konja.
234

Nurbel izdade nareenje.

Hiljadu palmirskih ratnika skoi na zidine, uzvikujui ime svoje
boginje. Istog trena, oni odapee kiu strela u pravcu Rimljana koji su
hitali da spase Avgusta, rtvujui, tom prilikom, dve ili tri stotine
legionara.
- Da li je napokon zaspala? - upita Lonen. Nurbel potvrdno klimnu
glavom, ne skreui pogled sa guve, ispred Aurelijanovog atora.
Sumrak se polako pretakao u no.
Nemirno lelujanje plamena na rimskim bakljama bee oigledan
dokaz njihove panike.
- Divan prizor - naali se Lonen. Poto Nurbel ne odgovori, on
nastavi:
- Da li se sea onog stranog ljudskog ostatka, one koe starca koju si
poklonio Zenobiji? Predlagao si joj da je poalje Aurelijanu.
Nurbel okrenu svoje zapanjeno lice ka Grku.
- Naravno da se seam.
- Ispunio sam ti elju, gospodaru Nurbele. Koa Avgusta Valerijana je
sada u Avgustovim rukama.
- Ti si je... ta to pria?
- Dobro si razumeo. Poslao sam jednog svog oveka kroz podzemni
prolaz palate. Morao sam da iskoristim ovaj trenutak konfuzije koji
vlada u rimskom logoru...
- A zbog ega?
- Nakon dananjeg dogaaja, on mora da zna ta ga nadalje oekuje.
- Zar si potpuno poludeo?
- Nimalo, gospodaru Nurbele. Uz malo sree, kada se moj ovek vrati,
saznaemo koliko je ozbiljno Avgustovo stanje i da li mu je povreen
ponos!
Bez ustruavanja i, ne obraajui panju na vojnike koji su stajali oko
njih, Nurbel uhvati Grka za tuniku koji se, u trenu, uozbilji.
- Da li si to uradio po Zenobijinom nareenju?
- Nurbele, pusti me! Za koga se ti smatra?
Nurbel protrese mravo Lonenovo telo. Prangija izvezena zlatom
pade na tlo.
- Zar ti, tako mudar, ne pojmi kakvu si glupost poinio?

235

Lonen je urlao i dozivao strau. Nurbel ga, prezirno gunajui,

odgurnu ka jednom otvoru u zidu. Okrenuvi se na drugu stranu,
straari odluie da ne posluaju Lonena kako se ne bi suoili sa
jarosnim pogledom starog ratnika.
- Da li si u stanju da razlikuje bitku od ponienja? - ree Nurbel, van
sebe od besa. - Zenobijina strela je ispotovala Aurelijanovu ast.
Tvoja poiljka ne poniava samo Avgusta ve itav Rim. To je
varvarski obiaj koji predstavlja samoubistvo. Mi sada niim neemo
moi da se iskupimo. Rimljani e morati da unite Palmiru.
- Nurbele, mi moemo da ubijemo Aurelijana. udno je kako ti uopte
ne razmilja u tom pravcu - prekide ga Lonen uz prezriv osmeh. Zar to nije cilj ovog rata, osim ako Zenobija i ti nemate druge namere?
Odgurnuvi Nurbela, on nastavi:
- Misli da nisam pogodio ta smerate? Vi ne elite vie da se borite.
Ona strela, od maloas, je samo milovanje. Da je Zenobija htela, ona
ga ne bi ranila, ve bi ga pogodila u vrat i usmrtila. Ja sam odavno
shvatio da ona samo eli da spasi svoju ast pre no to se preda. Da,
kojim sluajem, nisam Aurelijanu poslao kou biveg Avgusta, vi
biste, ve koliko sutra, moljakali za milost!
- Lonene, uuti! Uuti, pre no to te zadavim!
Lonen se runo zacereka te odgovori:
- Nurbele, ja Zenobiju razumem a da i ne progovori. Na tome sam
vebao ove etiri godine i nainio je monijom nego to je ikada
mislila da moe biti. A ti danas trai od mene da sedim i mirno
posmatram kako ruite moje delo?
Razotkrivi svu svoju zlovolju i ne obraajui panju na no u
Nurbelovoj ruci, Lonen rukom pokaza baklje u rimskom logoru.
- Ja sam zasluan za Zenobijinu mo, kao to sam podigao zidine na
kojima sada stojimo. Uvek sam znao da e ovaj dan doi. Kraljica
Palmire, Zenobija, e postati Avgusta zato to ja to hou...
Otrica Nurbelovog noa ve bee na njegovom vratu. Nurbel, jedva
izgovori kroz apat:
- Da vie nikada nisi izgovorio te rei, ili e, u suprotnom, ostati bez
vrata. Savetujem te da potpuno uuti, kako se ne bi naao okovan, u
podrumu.

236

- Nurbele, to su poslednje - izjavi mudrac Parha. - Ja sam ih ostavio na

stranu za nas.
On stavi, ispred njih, kotaricu sa smokvama uvijenim u suvo meso
gazele.
- Gospodaru Nurbele, ini mi se da si umoran. Ne odmara se
dovoljno. Vie od dvadeset dana nismo uspeli da se vidimo.
Nurbel ironino potvrdi.
- Stare, zar se plai samoe?
arhin isprekidan smeh otkri gole desni.
- Kako da ne, danas manje nego ikada. Otkrio sam jednu osobu koja
voli priu isto koliko i ja.
- Ah!
- Dadilja iz Egipta...
- Zar Ahemu? Lepog li otkria! Ali, ti je poznaje ve stoleima...
- Da, ali sada je vezana za krevet a ja sam joj potreban, tako da se
sasvim promenila i to na bolje.
Nurbelov pogled zablista. vaui paljivo smokve, oni se prepustie
smehu.
- Nurbele, ne postoji ogranienje u godinama kada je u pitanju prijatno
druenje - primeti setno arha.
- A okolnosti su povoljne - nastavi Nurbel da se jo malo ali.
- To je samo vreme koje nam bogovi daruju.
Oni ispie mali pehar kozijeg mleka, hvalei, pri svakom gutljaju,
njegov izvanredan ukus.
- Nurbele, da li mi doputa da te malo posavetujem?
- Sluam te.
- Uzmi kraljicu i Vabalata pod svoje okrilje i bei iz Palmire to je pre
mogue.
Nurbel naglo spusti pehar kao da je strahovao da e se razbiti u hiljadu
komada.
- Lonen ti ne eli dobro - nastavi uporno starac. - Mislim da ne eli ni
naoj Zenobiji. Uz to, on je veoma spretan. On e, im bude ponestalo
vode, podii protiv vas jedan deo grada. Ve sada, ima mnogo onih
koji se bune to hriani nisu ubijeni.
- Ja mogu da zatvorim Grka u jedan od podruma u palati. Odatle e ga
manje uti.
237

- Zna dobro da nije tako i da e biti jo gore.

- Stare, ja ne volim da beim.
- Ko ti pominje beanje? Napustiete Palmiru upotrebivi lukavstvo.
Ne zaboravi na svoje obeanje Velikom Odenatu. Ti si uvar
Zenobijinog i Vabalatovog ivota.
Hriani su kleali na sceni pozorita i molili se tako glasno da su
njihovi glasovi odzvanjali u itavoj prostoriji. Njih, oko dve stotine, je
bilo zbijeno poput ovaca i koza koje su stajale oko njih.
Mukarci, ene i deca su stajali priljubljeni, na samom ulazu, ispod
lunog svoda. Oni su se, na sav glas, dernjali, i bacali ubre na
Hristove vernike, ne bi li ih uutkali. Gomila smrdljivog smea i
ivotinjskog izmeta se toliko poveala, da ljudi, u kuama iznad
pozorita, ve nekoliko dana, nisu mogli da diu. Jo gore je bilo na
prostoru ispred scene, koji se doslovno pretvorio u kloaku smrdljivog
vazduha.
- Ne brini se, preivee - tiho ree Nurbel ne okrenuvi se ka Zenobiji.
- Njihov Bog voli kada se oni mue i boluju.
- Da li su dobili vodu?
- Dobili su nekoliko utura, u toku noi. To je sve to sam uspeo da im
poaljem jer ak i moji ratnici odbijaju da im daju vodu.
Krici i psovke se, najednom, udvostruie. Meu hrianima se jedna
starica stropotala na zemlju. Gurajui ovce koje su ljutito blejale jer
ih uznemiravaju, ljudi prenesoe enino telo u stranu, kako bi je
povratili.
Zenobija im sa gaenjem okrete lea, te se uurbano pope uz stepenice
koje su vodile do najviih sedita. Nurbel ju je pratio sve do uzanog
hodnika koji je dopirao do zidine zdanja. Tu se ve mnogo bolje
disalo.
- La me u stopu prati sa svojim stranim mirisom leine - proaputa
Zenobija poto on stade pored nje. - Nurbele, ja sam slagala! Slagala
sam bogove i njegovo velianstvo...
- Kraljice, nemoj mi se poveravati.
- Ali, ja moram, Nurbele. Neto sam obeala svom muu i ... moram.
- Ja sve znam. Tvoje rei su suvine.
Ona se zatetura spustivi ruku na ogradu od opeke. Nurbel ne podie
pogled ka njoj.
238

- Ti zna?
- Njegovo velianstvo mi se poverilo. Sve to je on znao, ja znam.
- Ah, pa ti onda nita ne zna!
- Kraljice! - muklo ree Nurbel.
On je uhvati za ruku, i zagleda se pomno u njene oi, prekrivene
smrtonosnom senkom.
- Da, ja znam zato je Ofala ubijena i zato je tvoj pogled mraniji od
zimske noi. Meni je, takoe, poznato i zato se ti vie ne smeje, kao
i razlog zbog kojeg titi hriane. Znam sve u vezi ubistva prefekta
Elija, i u vezi Dura Europosa... Ja znam sve i zato ne elim o tome vie
nita da ujem!
Ona se, tunog lica, osloni na njega. On nikada do tada ne vide takvu
lepotu, nenu i ranjivu, ali nadasve nevinu, kao kod ljudi, izgubljenih i
unitenih, neim veim od same smrti.
- Ti si znao i nita nisi rekao...
Stegnutih vilica, Nurbel okrenu glavu, kako se ne bi ponovo suoio sa
njenim pogledom, i izgovorio rei koje ne prilie ratniku njegovih
godina.
On, na svom velikom dlanu oseti, svu teinu njenog tela. On je pridra
i, jo jednom, oslunu njen apat.
- Osim to sam lagala njegovo velianstvo, ja sam obeala Vabalatu
neto to neu moi da ispunim. On nikada nee biti kralj nad
kraljevima i nikada nee ui u Rim kao pobednik.
- Kraljice, obeanja su snovi, a oni su neophodni da bismo iveli.
Ugledaj se na hriane! Pogledaj samo kako su sreni dok snevaju svoj
san i Hristovo obeanje iako ive usred mrnje i balege. Meutim, ko
zna da li e njihov Bog odrati obeanje i pruiti im raj?
Zamerajui samom sebi na oporim reima, on pokua, jednim
pogledom, da ih ublai, te ree:
- Kraljice, dolo je vreme da napustimo grad.
- Da pobegnemo?
- S obzirom da su M'Tubi sada negde daleko, Rimljani imaju sve
vreme ovog sveta, dok se za nas to... Za deset, trinaest ili neto vie
dana, ponestae nam vode. Ljudi e pobesneti. Ubijae se za svaku
kap kozijeg mleka sve dok ne ponestane. Oni ljudi e poubijati
hriane u pozoritu i zatraie da otvori vrata. Grk e te u tome
239

spreiti jer e svi ludaci stati uz njega. Najzad, prekasno je za

uspostavljanje primirja sa Avgustom budui da se Lonen svojski, oko
toga, potrudio.
- Ako pobegnemo, Vabalat e se sramotiti svoje majke. Alat ne bei.
- Vabalat je samo dete koje ivi u bajkama i snovima. To je dobro, i
trebalo bi da nastavi. Pusti da se Grk i Avgust poubijaju. Oni to vole a
tebi vie nije stalo do njega. Ti mora da ivi.
- Gde bih ivela?
- Na Dingir - Dusagovom izvoru, tamo gde Zenobija dobija Nebeski
poljubac i ponovo postaje Alat. Nita jo nije razreeno. Moe se desiti
da te Balamin odvede u Rim a da se Grk i Avgust meusobno
poubijaju.
Zenobija ne odgovori. Niz obraze, su joj se slivale vrele suze. Najzad,
ona klimnu glavom i, vrhovima prstiju, dodirnu istroeno Nurbelovo
lice.
- Ti takoe ivi u bajkama i snovima.
Nastupio je sto dvadeseti dan opsade.
Nurbel se, u zoru, pojavi u Zenobijinim odajama i zatrai od slukinja
da je probude.
- Gospodaru Nurbele, ona je ve budna. Otila je kod princa.
- Neka se brzo od njega oprosti kako bi mi se pridruila na terasi.
Kada mu se kraljica pridruila, on je ak i ne pozdravi, ve uperi
otricu svog noa na jug.
- Pogledaj!
Pustinjom se polako irila zlaana jutarnja izmaglica najavljujui, na
horizontu, skoro raanje sunca. U daljini, oni opazie zloslutnu smeu
liniju koja, za veoma kratko vreme, poprimi izgled najstranijeg
kinog oblaka. Uini im se oboma, da je usred dana no.
- Pustinjska oluja - primeti ravnoduno Zenobija. - Mi koji smo u
gradu nemamo razloga za strahovanje, ali Rimljanima u logoru ne bi
trebalo da bude svejedno.
Nurbel potvrdno klimnu glavom te lukavo ree:
- Ovo je prilika koju sam ekao. Alat, bogovi ti nisu okrenuli lea.
- Hoe da kae da...

240

- Da e za pet ili est sati do nas stii oluja. Vladae mrkli mrak usred
dana. Rimljani ne znaju nita u vezi pustinje te nee ni primetiti da
dolazi.
- Zar misli da ih napadne za vreme nepogode? To bi zaista bila
ludost jer se ne moemo boriti po...
Ona ponovo zastade, najzad razumevi. Nurbel joj dodirnu ruku.
- Budi spremna - proaputa on - nai emo se u staroj palati. Izbegavaj
Grka i gledaj da tvoj sin ne progovori. Ni sa kim se nemoj opratati.
ak ni sa Egipankom i arhom. Nema potrebe jer oni ve znaju.
Preko konih tunika, oni bejahu navukli crne ogrtae, stegnute u
struku remenom za koji bee udenut ma. Vabalat je, za pojasom,
nosio, podjednako smrtonosan, kratak no koji je liio na sablju.
Kona kaciga, sa titnicima za obraze i kaiem koji se vezivao ispod
vrata, je trebalo da ih zatiti od silovitih udara vetra i peska, dok im je
marama nainjena od grubog lana uvala vrat. Njihove iroke
pantalone su bile udenute u duboke izme.
Tako opremljeni, oni su neujno koraali kroz lavirint podzemnih
hodnika, kroz koje je, nekada davno, Nurbel sproveo Hajrana, sina
njegovog velianstva.
Oni nisu poneli baklje, ve su se zadovoljili slabom svetlou svetiljki
koje su straari, postavljeni tu po Nurbelovoj zapovesti, koristili za
odreivanje poloaja. Imali su veoma malo vremena da dopru do kraja
hodnika i vrata koja su vodila do osuenog korita Uadi Kubura, izvan
zidina.
- Prine - tiho ree Nurbel - daj mi ruku. Sada emo trati i neemo
zastajati, tako da ne sme da se izgubi.
Vabalat, bez rei, poslua, vrsto ga stisnuvi za ruku.
Ne isputajui deakovu ruku, Nurbel potra. Nije se okretao da vidi
da li ih Zenobija prati.
Poto stigoe do gvozdenih vrata, on zau njen dah, odmah iza lea, i
to ga umiri. Deak se uporno trudio da die ujednaeno ali je njegova
ruka ipak drhtala u Nurbelovoj.
- Vabalate, odmori se. Imamo jo malo vremena pre no to se vrate
straari. Kada budemo izali, moraemo jo bre da trimo.
- Ja dobro trim. Nisam star kao ti i ne plaim se Rimljana.
Nurbel prigui smeh a Zenobija neno pomilova deaka po ramenu.
241

Dok su im se, u grudima, smirivali otkucaji srca, oni zaue dolazak

oluje. Iako zaklonjena gomilom stena i trnovitog bunja, vrata su
kripala udarajui u okvir a gvozdene ipke zveale, usled neprestanih
naleta peska.
Nurbel isuka ma.
- Morate dobro da me pratite, inae emo se pogubiti. Ako nam se na
putu nae neki Rimljanin, odmah emo ga ubiti.
On oseti Zenobijinu napetost dok je vadila ma iz korica.
Oni zaue, u dnu hodnika, slab odjek glasova. Nova straa im se
polako pribliavala.
Nurbel namae maramu sve do ispod oiju. Zenobija i Vabalat uradie
isto. On, zatim, podie bronzanu polugu na vratima te ubaci klju u
gvozdenu kutiju sa jezikom velikim poput dlana.
Zavijanje oluje bee zagluujue. Samo to odkrinu teko krilo vrata,
na njega navali vetar. Nurbel ih pritisnu ramenom, okrenuvi se,
poslednji put, ka Zenobiji i Vabalatu da bi im rekao:
- Sada!
Ne zarezujui kou i lan na njima, oluja ih, poput divlje zveri, dohvati,
zarivi im kande u lica. Naleti vetra su bili tako jaki da su jedva
udisali vazduh ispunjen prainom i peskom.
Nurbel se spusti na stomak, priljubivi Vabalata uz stenu. Napolju je
vladala mnogo vea pomrina nego u tunelu. Kroz zatamnjenu svetlost
dana, sve izgubi svoj predanji oblik, te se ispuni jekom i stranom
kripom. Gadan zadah svima ispuni nozdrve, kao da su se otvorila
vrata pakla. Trnovito drvee, iznad njihovih glava, je udaralo u stenje,
lomei i uvijajui svoje granje.
- Puzi uz mene! - povika Nurbel. - Pogni glavu da te ne povredi
bunje.
On ponovo krenu, ne osvrui se za Zenobijom. Ona je ila za njima,
borei se sa granama koje su joj upale kosu. Vetar je, najednom,
dohvati i uplete u trnje. Ne obraajui panju na bol, Zenobija snano
zatrese glavom, ne bi li se oslobodila. Ali, kosa ostade zapletena u
granama.
Ne oklevajui, ona jednim potezom maa, isee zapetljane uvojke, te
se pridrui Nurbelu i Vabalatu koji bejahu sklupani ispod stena. Dete

242

je prislanjalo ruke na lice kako bi odbranilo oi od peska koji je

prolazio kroz maramu.
Vidljivost se svela na svega nekoliko koraka. I pored konih kaciga,
pesak im se zabijao u kou, uvlaio u ui i nozdrve, i kripao ispod
tunike. Kroz strahovito zavijanje vetra bi se kat-kad zauo tresak, krik
ili dozivanje legionara koji su hitali u zaklon.
Zvidei i lupajui, komadi platna proletee iznad njihovih glava.
Jedan rimski ator ne izdra nalet vetra kao i mnogi drugi zatim.
Nurbel spusti dlan na Zenobijinu ruku. Trepui oima, oni se
pogledae. Trenutak nije mogao biti bolji. Niko ih nee videti. Za dva
do tri dana, Rimljani e saznati da opsedaju grad bez kraljice.
Zajedno ustadoe, tela povijenog unapred i sa rukom na elu kako bi
se zatitili, a zatim potrae. Nurbel je dobro znao svaki pedalj zemlje
oko utvrenja te je bio siguran da e ak i po ovakvom nevremenu
pronai put.
Tek to su preli dvadesetak koraka, prolomi se odseno nareenje.
Pedeset legionara sa kopljima izroni iz movarno sivog vazduha i
okrui ih.
Nurbel odmah prepoznade oficira. To je bio onaj plavokosi ovek koji
je svakodnevno jahao sa Avgustom. U deliu sekunde, on zakljui da
ga je Lonen lagao i da se njegov glasnik uopte nije vratio u grad.
Bilo da ih je izdao ili da su ga Rimljani zarobili, od njega su doznali za
tajna vrata suterena. Sve ostalo su pretpostavili, isto kao Nurbel.
Oficir ve bee uperio svoj no na Zenobiju. Pribliavajui se, glasno
je, kroz vetar, uzvikivao:
- Alat! Alat!
U trenu, Vabalat kao da polete. On skoi na oficira isukavi svoju malu
sablju. Zenobija povika. Rimljanin, iznenaden, odgurnu deakovo
seivo te se glasno nasmeja uhvativi ga za ogrta. Nurbel pohita ka
Vabalatu odgurnuvi kraljicu. Nakon to je podigao deaka, kao da
eli da ga natakne na ma, Rimljanin se, najednom, ukoi, a njegov
smeh se pretvori u udno klokotanje koje besni vetar razasu po
pustinji.
Nurbel vide Vabalatovu sablju u njegovom grlu. Oficir se zatim,
zatetura, te zajedno sa deakom, pade na gvozdene otrice piluma.
Zenobija vrisnu.
243

Nurbel skoi na Rimljanina, prekrivi svojim telom Vabalata. U

trenutku, on oseti kako mu se u butine, bedra i grudi zabijaju gvozdene
glave piluma. Njemu se inilo da to veno traje i da je doao as da
okaje sve svoje ivotne grehe pre no to se pridrui bogovima.
Ali, sa poslednjim ubodom koplja, onim koji mu proe kroz vrat,
bogovi ga primie sebi, pre nego to vide kako krvavo gvode koje ga
je probolo, ulazi Vabalatu u stomak.
On ne ponese na drugi svet straan Zenobijin vrisak, koji ona ispusti
nad mrtvim detetom, i koji se, uprkos oluji, zau i u samoj Palmiri.
XXXIII
EMEZ
Smestili su je u sobu u kojoj je Vabalat nekad ugledao svetlost dana.
Rimljani to nisu znali niti ih se ticalo.
Prineli su joj lepu odeu i finu hranu. Odnosili su se prema njoj kao
prema kraljici, mada ona to vie nije bila.
Zenobija je sve odbijala. Na sebi je sauvala svoju staru odeu na
kojoj je, u debelom sloju, bila zgruana deakova krv. Ona bi, hiljadu
puta na dan, neno prela rukom preko te sasuene skrame.
Prestala je da se elja. Nekada najlepa kosa na Istoku se pretvori u
zaputenu i poluodseenu gomilu vlasi. Zenobija bi, udno nakrivivi
glavu, provodila sate i sate, skrhana bolom.
Robinje su se uurbano tiskale oko nje, nastojei da je odenu i urede
kao kraljicu, budui da je Imperator Rima najavio svoj dolazak.
Lutajueg pogleda i odsutna, Zenobija bi, ponekad, u daljini, ula
odjek njihovih glasova. Meutim, svaki put kada bi joj se neka od
sluavki previe pribliila, ona bi je snano mlatnula po licu svojim
praznim remenom.
Avgust Aurelijan je, ve jednom, bee posetio, kada su, ostavivi
Palmiru u plamenu, krenuli za Emez. On je, tom prilikom, vikao na
sav glas maui rukama, uprkos zavojima koji su ga spreavali da nosi
oklop.
- Tvoj sin je ubio prefekta Maksima, mog jedinog prijatelja koji je iz
svake bitke izlazio kao pobednik. On mi je bio najverniji drug. Za
njega bih bio dao svoj ivot jer sam ga nosio u srcu. Eto ta ste uinili!

244

inilo se da e, onako besan, krenuti na nju onom zdravom rukom.

Ona ga je samo ravnoduno pogledala, malo se iznenadivi njegovom
slinou sa Velikim Odenatom. Pred sobom je imala isto jasno lice sa
lepim ratnikim crtama, visokim jagodicama i lepo iscrtanim punim
usnama. Jedino su im se oi razlikovale. Duica Avgusta Aurelianusa
bee poput praznog neba.
Nakon to se dobro izvikao on, isto tako glasno, poe da se smeje.
- Kraljice Palmire, ta misli? Da li dete od dvanaest godina moe da
preree grkljan mom najslavnijem oficiru? Ratniku koji se slavno
sukobio sa Gotima, Alemanima, Suevima, Roksolanima i Alanima?
Zenobija ne odgovori. Aurelijanov ponosan osmeh se najednom iskrivi
usled bolne gorine. Ako je Avgust i patio nakon smrti prefekta
Maksima, to nije iziskivalo suze.
- Pravi sin dostojan majke! - glasno je uzviknuo. - Potomak velike
Zenobije, koja je pobedila apura i krenula na Rim. Lepa i velika Alat!
Nepobediva crvena boginja!
On najednom, zastade, uozbiljivi se, te je pogleda kao da po prvi put
ispod te ratnike odee pred sobom vidi enu. Njegov pogled bee
grub, ali lien onog zverskog nasilja koje je inae prisutno u oima
ratnika kada se suoe sa zarobljenikom.
- Istina je. Ti si lepa i hrabra. To niko ne moe da porekne - priznade
on, mahinalno pomazivi svoje bolno rame. - I izvrstan si strelac, ba
kako je nekad tvrdio Pulinije. Meutim, Aurelijan te je ipak pobedio
jer on uvek pobeuje.
Ponovo se nasmeja.
- to se tie tvog sina, ja ne mislim da je sam izvrio zloin. Njemu su
pomogli bogovi. Moja sudbina i bogovi zahtevaju da budem potpuno
ist i sam u Rimu, kako i prilii Avgustu!
Upravo taj ovek ju je, nakon ovog dogaaja, obasipao haljinama,
tunikama, dijademama, narukvicama i ogrlicama, izvaenim iz
palmirskih kovega. Oekivao je da e se Zenobija, njemu u ast,
njima odenuti i okititi. On jo ne bee otkrio da su bogovi samo rei i
iluzije koje je ovek izmislio ne bi li se zatitio od ivotnih patnji i
nedaa, kao to dete, beei od none tmine, uranja u bajku.

245

Avgust je doao, obuen u togu izvezenu zlatom, i sa mnogo manjim

zavojem na ramenu. On se ljutito osvrnu na robinje, poto uvide da je
Zenobija jo uvej u svojim dronjama.
Vrzmao se oko nje, nezadovoljnog lica, da bi je, najzad, upitao:
- Zato se tako uporno ponaa kao divlla ivotinja? emu sve to?
Isto kao i pri njihovom prethodnom susretu, Zenobija mu ne odgovori.
- Ah! - uzviknu on - htela si da postane Avgusta, ali ja sam pobedio.
Zar ne razume? Zato mi prireuje ovu predstavu? Zar kraljica
Zenobije nema vie ni trunku ponosa?
Poto je ona i dalje utala, ravnoduno ga posmatrajui svojim plavim
oima, on jo dodade:
- Ne preteruj sa hrabrou i ponosom. Ja ne nameravam da te ubijem.
to se tie osvete, mene e zadovoljiti smrt tvog Grka koji je savren
za tu ulogu. Za razliku od tebe, on ne zatvara svoja uvredljiva usta.
Pogubiemo njega i onih stotinak idiota koji ga podravaju sa velikim
zadovoljstvom. Ti, kraljice, budi bez brige. Ostae u ivotu.
On isprui ruku ka njoj. Zenobija pomisli da namerava da joj dodirne
lice, te se, jarosna i ubilaki nastrojena, naglo odmae. Videvi njen
izbezumljen pogled, Aurelijan zastade, zbunjen. On, zatim, polualjivo
ree:
- Nigde se ne urimo. Imae dovoljno vremena da, ponovo, samu
sebe, zavoli, - proguna on.
I jo dodade prezrivo, kako bi zatakao sopstvenu nelagodnost:
- Da li zna da je voa emeskih hriana doao da moli za tvoje
pomilovanje? I to, nakon to mi je otvorio vrata u svim tvojim
gradovima, i kovao zavere, ak i ovde, u srcu Palmire! On je, pre leta,
hteo da nam te preda, samo da bi spasao svoje vernike, a danas, na
kolenima, klei, molei za tvoj ivot.
Njoj proe kroz glavu: "Simon!" Ali, ona ne oseti ni bol ni uzbuenje.
Aurelijan nastavi:
- On smatra da si dovoljno patila i da je postigao svoj cilj. To to si
odbila da ubije palmirske hriane na zahtev svog naroda, po njemu
znai da te je njihov Bog pomilovao i da si, od sada, jedna od njih. Da
li je to istina? Da li si zaista postala hrianka?
Ona ni na ovo pitanje ne odgovori. Aurelijan joj ponovo prie, te joj se
obrati, mnogo tiim i neobino prijateljskim glasom.
246

- Ba nas briga za ludorije hriana. ivee, jer ja tako elim. Samo

da zna, svi oko mene, zahtevaju tvoje pogubljenje. I u Rimu e se
uskoro pobuniti. Ali, Avgust Aurelijan to nee dozvoliti. Ah, nemoj
misliti da si nepobediva. Gotovo je sa Alat! Meutim, ti jo uvek ima
svoju sudbinu. Od tvog roenja, pa sve do dananjeg dana, bogovi su
eleli da ivi samo radi slave Lucija Aurelijana Avgusta, koja e
uskoro zablistati na forumu.
XXXIV
RIM
I danas je, kao svih prethodnih dana, otvorila oi, pre no to su obrisi
neba i zemlje poeli da se razaznaju. Pred njom je ponovo bilo ono
isto, muno prisustvo mrtvog deteta. Bilo da su Zenobijine oi bile
otrorene ili zatvorene, on je uvek bio pored nje i tiho joj zamerao.
Ona je dugo posmatrala sluavke, straare i oficire, koji su se,
grozniavo i bespotrebno, po ceo dan, vrzmali oko nje.
Od kada su napustili Emez, ve joj je hiljadu puta palo na pamet, da bi
Avgusta Aurelijana, lako mogla da lii njegove slave. U haosu koji ju
je svakodnevno okruivao, kraa maa ili bodea ne bi bila ni
opaena.
Znala je da smrtonosni ubod zahteva samo jedan kratak trenutak
hrabrosti. Dok su se pribliavali kapijama Rima, imala je sto puta
priliku da se baci u vodu sa palube ili da izazove nekog od oficira da je
probode maem.
Meutim, i danas je u tome sprei Vabalatovo lice. Sin je od nje
zahtevao ispunjenje obeanja.
Ona pozva sluavke, pokaza rukom na kovege blaga koje Aurelijan
bee oteo palmircima, te izjavi:
- Uradiu ono to eli Avgust.
I Rimljani su eleli da je vide.
Svetlost baklji se, sa sedam rimskih breuljaka, razasula sve do obala
Tibra. Stotine hiljada ljudi je hrlilo ka Via Kornelia ili Velabre. Mladi i
stari, bogati i siromani, advokati i prodavci, javne ene iz Subura i
ugledni graani, svi oni bejahu napustili svoje domove i velelepne vile
kako bi se tiskali ulicama, vikali i meusobno se vreali.

247

Neki pokradoe siromanije od sebe, a drugi nemilosrdno izgazie

ene i decu kako bi zauzeli mesta odakle se bolje "vidi". Pojedini, u
Cirkusu Maksimu, okrueni naoruanim robovima, platie cenu
jednog tovara iz Egipta samo da bi sedeli na ivici staze kojom je
Avgust trebalo da proe.
Najstariji gradani, opavi, bolesni i svi oni koji nisu mogli dugo da
hodaju, a bilo ih je mnogo, tek pred jutro, stigoe na trg koji je, ve
vie od sedam dana, uvala straa od radoznalaca. Vojnici izdadoe
nareenje da se, na svim oltarima, zapali tamjan i da se otvore vrata na
hramovima.
U istom trenutku, na svim trgovima, na stubovima i statuama upalie
lampione koji razasue svoju svetlost na dvadeset hiljada cvetnih
venaca i barjaka, predvienih za tu zgodu.
Kada prvi sunevi zraci obasjae glavni grad, dim ga ve bee u
potpunosti prekrio, a nered i buka bejahu toliki da je ovek mogao da
pomisli da se radi o najezdi varvara. Najzad, zaue se, na poetku Via
Kornelia, trube gospodara univerzuma, Lucija Aurelijana Avgusta.
Povici se, najednom, pretopie u jedan glas, glas radosti.
Najpre se pojavie fanfare, olifanti, egipatski i galski rogovi i
saksonski helikoni. Odmah iza njih, usledie svee obrijani senatori i
prefekti, jo uvek svei i kreposni na tom poetku povorke, maui
rukama, kao da ele samo za sebe da pribave sve povike i pozdrave.
Iza pretorijanske strae koja je usledila, dodoe i oni ka kojima su
stremili svi pogledi.
Dvadeset slonova, trideset irafa i isto toliko gazela, zebri, bivola,
losova, divljih svinja, muflona, ponija i jednogrbih i dvogrbih kamila,
se primicalo u pratnji mnogobrojnih robova koji su ih sve drali na
uzici ili terali biem. Izbezumljene ovim ulaskom u sam centar grada,
ivotinje su, na sve strane, vrile nudu i poganile vazduh, izazivajui
buru smeha koja prestade tek sa dolaskom divljih zveri u pokretnim
kavezima.
Risevi, hijene, tigrovi, panteri i lavovi zarikae u glas proavi ispod
nedovrenog svoda Aurelijanovih vrata. Ljudi su se jeili i uzmicali
kada bi ugledali njihove strane onjake. Ovaj prizor ih sve podseti na
opasnosti, borbe i sve udnovatosti Istoka sa kojima se njihov
Imperator upravo suoio.
248

Sa istom animalnom aurom, usledi hiljadu est stotina polugolih

gladijatora, svih boja koe i telesnih grada, od najrunijih do najlepih,
koji izmamie razdragane povike enskog dela publike. Iza njih je
koraalo pet stotina robova koji su na rukama nosili ratni plen. Tu je
bilo zlata, srebra, nakita, oklopa, oruja, posluavnika, odee,
kovega, ogledala, stolica, kreveta, bundi, predmeta koji nisu imali
ime ali su sami po sebi bili dragoceni i bezbroj bljetavih sitnica koje
su, poput najlueg sna ili opsene promicali ispred gramzivih i
ljubomornih oiju. Zatim se pojavi nekoliko hiljada obinih
zarobljenika. Kada se svi ti Persijanci, Baktrieni, Indusi, Sarmati,
Vandali, Blemiti i Aksiomiti pojavie, teturajui se pod drvenim
tablama na kojima su bili obeleeni svi gradovi i zemlje gde su
pretrpeli poraz, graani ih zasue svim svojim besom i mrnjom.
Kod Neronovog mosta i Pompejevog pozorita, oni bejahu prinueni
da podignu zavezane ruke ne bi li se zatitili od kie kamenica i
grnarije koja je po njima dobovala. Njih, oko dve stotine, tu pogibe.
ivi su gazili preko mrtvih, sve do Marmetino zatvora, prepravljenog,
za tu priliku, u klanicu za ljude, gde im je, tog istog dana, odrubljena
glava.
Zatim naie deset soromatskih ratnica, obuenih kao mukarci ali
potpuno golih prsa. One su, sa osmehom na usnama, aljivo uzvraale
nametljivcima, slale poljupce enama i nepristojno odgovarale na
staraka dobacivanja.
Poto prooe, svi u gomili zaalie to ih nisu bolje osmotrili.
Meutim, potmuli apat graana najavi onu ije ime su, ve
mesecima, izgovarali. Doe red i na Zenobiju, kraljicu Palmire.
Naravno, oni najpre videe Avgusta Aureliijana sa lovorovim vencem
na glavi, obuenog u togu od purpura i zlata, kako stoji u dvokolici
koju vuku etiri jelena ogromnih rogova. Drago kamenje bee
umetnuto u pregrade na vozilu, a nalazilo se ak i na rudi. Poluge na
tokovima bejahu optoene zlatom a rogovi jelena ukraeni biserima.
Ali, nakon to je prola obale Tibra, Flaminijev trg, pozorite Marcelo,
hramove Herkula i Venere, i uputila se uzanim stazama Vikus Tuskusa,
hiljade i hiljade oiju videe samo nju, Zenobiju.
Gledala je ispred sebe, ukoenog lica, te su svi bili u prilici da je bolje
osmotre. Oko najlepeg tela na svetu bee obmotan zlatni lanac koji je
249

na sunevoj svetlosti isticao njene obline. Zenobija je njime bila

privezana za niska kolica na kojima je stajala, a za koja su, tim istim
lancem, bili upregnuti robovi. Povrh svega, gomila dragog kamenja joj
je pritiskala grudi, te bi se ona, s vremena na vreme, usled tog velikog
tereta, zateturala. Zenobijina poluodseena kosa je udnovato visila na
leima, dok joj je desna strana glave bila tako dobro obrijana, da su,
oni najblii, mogli da vide njenu neobino belu put.
Sve to je nije inilo runijom. Iako udnovato ranjena iznutra, ona se
hrabro suoi sa pogledima prisutnih.
Negde oko podneva, dok je sunce nemilosrdno peklo, oni uoe u
Veliki Cirkus. Najednom, povici i smeh razularene gomile se pretopie
u apat pun potovanja.
Neko iz publike uzviknu njeno ime.
Kao na bojnom polju, deset ili dvadeset hiljada glasova odgovori:
- Zenobija! Zenobija!
Sve vreme, dok je kruila arenom, niko i ne pomisli da pomene ime
Avgusta Aurelijana.
Kada je, nekoliko asova kasnije, Avgust obavio rtvovanje jelena iz
svoje zaprege, na stepenicama foruma, grad je jo brujao od njenog
imena.
Meutim, niko nije mogao da uje rei koje je Zenobija ponavljala tog
celog dana, ispucalih i naduvenih usana. Ona, poslednji put, izgovori
svoje obeanje, "To je Vabalat, Zenobijin sin, kralj nad kraljevima", te
se srui pod Trajanov svod.
EPILOG
PERINT, 275. godine posle Hrista
Ona zau korake pod tamarisom, i pomisli da to on dolazi.
Ve dvadeset meseci ju je poseivao. Najednom bi izronio iz mraka da
je, samo na trenutak, vidi. Znao je da sedne sasvim blizu, ili pak da je
posmatra sa odreene udaljenosti, skriven.
Zar je mislio da ona ne osea njegovo prisustvo?
Istina je bila da je on skoro uopte nije interesovao. Avgust je od nje
zahtevao da ga svuda prati poput senke, to je ona i bila. Zenobiji je
bilo potpuno svejedno. Njemu se nije obraala, dok bi sa slukinjama
razmenila tek po koju re.
250

Znala je da mnogi misle da je poludela. Ti isti su se rugali i Aurelijanu,

tvrdei da je on ceo svoj ivot proveo okruen ludim enama.
Ponekad bi joj se inilo kao da na neto eka. Poput lovca u veoma
dugoj zasedi, ona se trudila da ostane tiha i nepomina. Nakon nekog
vremena, Zenobija postade svesna da eka na smrt i zaborav.
Jedne veeri, dok se oktobarsko sunce polako sputalo nad morem,
mestimino iaranim crvenim i plavim jedrima ribolovaca, ona
napokon oseti mir. Meutim, taj blaeni trenutak iznenada prekide
jedna mrava, onia ena koja se pojavi pod kronjom masline.
- Kraljice, ja sam Ulpija. Ti me ne poznaje mada bi trebalo jer ja sam
supruga Avgusta Aurelijana.
Ona se neno osmehnu, uporno gledajui Zenobiju, te joj prie, sa
rukama prekrtenim preko pasa, kao da pridrava svoju smeu,
jednostavnu tuniku. Ona tiho ree:
- Nisi imala priliku da me upozna jer me Avgust dri podalje od tebe.
On smatra da sam luda, a to misle i svi oni koji ga okruuju. Luda
Ulpija, supruga Lucija Aurelijana!
Ona zastade, tunog lica.
- To isto kau i za tebe, kraljice. Priaju kako si se borila sa
Aurelijanom i sa jo gomilom ratnika, te da si zbog toga sila s uma.
Mukarci ne vole sposobne ene, eto, to je cela istina.
Ona joj se jo primae, fiksirajui je svojim udnim oima, to
Zenobiju primora da ustane i da se malo udalji. Ulpija klimnu glavom
te izjavi:
- Svi govore da si lepa i to je, vidim, istina.
Zatim se namrti i upita:
- Da li si spavala sa njim, kao i njegova sestra?
Pitanje tako iznenadi Zenobiju da ona nesvesno poskoi. Ulpija,
zabavljena, dodade:
- Nije vano! To me zaista vie ne pogaa. Danas, ja sam spremna sve
da oprostim jer sam upoznala Boga koji prata sve grehe i prima
najvee bezbonike u raj. On je pravedan Bog. Aurelijan ne zna za
pravednost.
Neto u njenom pogledu natera Zenobiju na oprez. Ona se odmae
nekoliko koraka dok ju je Ulpija mirno i u tiini posmatrala. Ona
najzad klimnu glavom i ree:
251

- Ja znam za tvoj bol. I ja ga oseam. Aurelijan ti je ubio sina a meni

nije dozvolio da ga rodim.
Ona naglo uuta vrebajui okolinu. U dnu vrta se zau kripa koraka
po suvoj travi.
U istom trenu, Zenobija se okrete i vide Aurelijana kako se pribliava.
Ulpija nestade bez traga.
Po prvi put, ona ga doeka sa olakanjem, pitajui se da li je video
svoju ludu enu.
Po svom obiaju, Aurelijan ne odvoji pogled od nje. irok osmeh mu
ozari lice, nakon to presrete njen pogled. On uspori korak, ne bi li, jo
malo, uivao u tom trenutku.
Kruna od lovora mu je, kao i uvek, krasila elo dok su za njim ila dva
zlatara ija je jedina dunost bila da mu je svakog jutra zamene
novom.
Za ovih nekoliko meseci, Avgust se bee malo ugojio zbog ega se
inio manje odlunim i energinim.
Moda je upravo to bilo presudno u trenutku koji je usledio. Ili je
moda razlog za sve bila njegova opinjenost Zenobijom?! U svakom
sluaju, on ne pokua da se odbrani ili da pobegne, kada Ulpija
nenadano iskoi iz senke tamarisa. Uz radosne povike, ona mu zabi
no u lea.
Zenobija ne skrenu odmah pogled sa umirueg Avgusta.
Kada Ulpija napokon ustade, drei okrvavljeni no u ruci, kraljica se
malo odmae, spremna da primi udarac. Meutim, ona poskoi
zauvi poznat glas iza sebe.
- Nemoj se plaiti. Nee ti uiniti naao. Boije ruke su je osvetile.
- Havad!
On se, ovog puta, ne naljuti zbog imena kojim ga je nazivala. Na sebi
je, kao i uvek, imao ogrta sa kapuljaom koja mu je prekrivala lice.
Zenobija se osloni na najblie stablo. Da li je njen lov napokon
zavren?
- Zato? Zato ste ga ubili?
- I Aurelijan je, poput svih Rimljana i Avgusta, bio laov.
On, svojom osakaenom rukom, izvadi iz rukava smotuljak
pergamenta.

252

- On je sutra nameravao da objavi zabranu na hriansku propoved u

itavom Rimskom carstvu. Ponovo bi bespotrebno otpoelo stradanje
moje brae. Dovoljno smo dokazivali da se ne plaimo bola i smrti jer
su nam otvorena vrata raja. Dolo je vreme da Rim shvati ko smo mi.
Ulpija im se pridrui i unu uz Havada poljubivi mu ovla desnu
ruku.
- Simon iz Emeza je hrianin koji ume da izlei velike patnje - ree
ona pogledavi Zenobiju. - Kraljice, poi sa nama. On e ti pomoi.
Havadove oi bejahu uperene u Zenobiju. Po prvi put, nakon mnogo
vremena, ona na tom bezizraajnom i spaljenom licu opazi nenost i
nadu. Moda ak i molbu.
Ona mu se samo nasmei, oslukujui u sebi odjeke jedne stare i
veoma istroene ljubavi. Ne pomerivi se, on ree:
- Da, sada dovoljno zna o istini i lai da bi nam se pridruila.
Zenobija pognu glavu.
- Prekasno je. Bezgranino sam te volela ali to je sada prolost.
Havade, tvoj Bog nije namenjen onima koje ubija tvojom rukom. Ti to
odlino zna.
On podie ka njoj ruku ali se ona odmae.
- Simon iz Emeza me je ubio. Zar se ne sea?! - povika ona grubo.
"Ti si odavno mrtva za Simona iz Emeza!" To su tvoje rei!
Oni se odmerie pogledom. Zenobija napokon uvide da je njenom
ekanju doao kraj.
Ulpijin povik prekide njihovu opinjenost.
- Ali ti ne sme da ostane sama!
- Zenobija iz Palmire je sama od roenja. Ve koliko sutra, niko nee
znati ni da li je postojala.

253