KONVENCIJA UN O PRAVIMA DETETA

SADRŽAJ

Uvod………………………………………………………………………….......2
Opšte karakteristike Konvencije UN o pravima deteta..........................................3
Struktura i sadržaj Konvencije UN o pravima deteta…………………………….4
Kritike/ zamerke Konvencije UN o pravima deteta……………………………...7
Zaključak…………………………………………................................................8
Literatura

Napomena : -Uvod, Opšte karakteristike, i Strukturu Konvencije do drugog dela

Konvencije, radila student Vera Racić
-Od Drugog dela strukuture, kritike/zamerke Konvencije i zaključak radila student
Stefana Bojović

1
UVOD

Prava deteta su danas više od moralne kategorije jer su priznata u međunarodnom i

većim delom, u nacionalnim pravima. Deca su u međunarodnom pravu prepoznata kao
posebno osetljiva i specifična kategorija za čiju zaštitu nisu dovoljni uobičajeni
mehanizmi zaštite, predviđeni pravom ljudskih prava. Prava deteta nam niko ne daje, mi
ih imamo samim tim što postojimo, međutim, vrlo je važno da su prava deteta posebno i
izričito priznata u zakonima i drugim pravnim aktima, kao i da postoji adekvatna zaštita u
slučaju da neko krši ta prava.
Pod pojmom prava deteta smatramo prava koja su po svojoj prirodi ljudska i koja svako
dete ima, bez obzira u kojoj državi živi, političkom, ekonomskom okruženju, u skladu sa
kakvim tradicijama, običajima i verovanjima se razvija. To je korpus prava iznikao iz dve
osnovne ideje :
-deca su autonomne ličnosti sa specifičnim potrebama i pravima i u skladu sa tim, nosioci
pravnih zahteva, tj. aktivni subjekti prava, a ne isključivo objekti zaštite od strane
odraslih;
-usled specifičnih psihofizičkih karakteristika, zavisno od uzrasta i nivoa mentalne
zrelosti, deca su i posebno osetljiva i ranjiva kategorija koja zaslužuje posebnu, dodatnu
zaštitu;

Međunarodni dokumenti koji se tiču ljudskih prava, usvojeni pre Drugog svetskog rata,
pod okriljem UN su postavili osnov za Konvenciju UN o pravima deteta. Prvenstveno je
sastavljena Povelja UN 25.juna 1945. godine, zatim Opšta deklaracija o ljudskim pravima
1948.godine, a nakon desetak godina usvojena je Povelja o pravima deteta, 20.juna 1959.
godine, od kada se 20.jun obeležava kao Dan prava deteta. 20 godina kasnije,
1979.godine podnešen je predlog da se ova Povelja, koja je imala manji značaj kao
preporuka, proširi tako da bude međunarodno-pravno obavezujuća. Nakon napornih
pregovora, 10 godina kasnije, 1989.godine, donešena je Konvencija UN o pravima deteta
od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, koju su do sada ratifikovale 193
države.

2
 OPŠTE KARAKTERISTIKE KONVENCIJE UN O PRAVIMA DETETA

Konvencija o pravima deteta predstavlja prvi međunarodni dokument o zaštiti i

unapređenju razvoja dece, koji se posebno i sveobuhvatno bavi pravima deteta i koji ima
obavezujući karakter. Konvencija predstavlja značajno dostignuće u pogledu razvoja i
jačanja međunarodnog prava u oblasti prava deteta i najvažniji međunarodni ugovor u
ovoj oblasti, na čije se odredbe pozivaju i Evropski sud za ljudska prava, i Komitet za
ljudska prava.
Konvencija se u mnogo čemu razlikuje od drugih međunarodnih Konvencija o
ljudskim pravima (Vučković Šahović, 2001):
 U tom dokumentu se prvi put utvrđuje univerzalno prihvaćena definicija raznih
osnovnih prava deteta
 Konvencija je ugovor o ljudskim pravima sa najviše ratifikacija. Do sada su sve
zemlje ratifikovale Konvenciju, a jedna (SAD) je samo potpisala, bez
ratifikacije.
 Konvencija je prvi međunarodni dokument u oblasti ljudskih prava koji u
potpunosti obuhvata glavne tradicionalne grupe ljudskih prava: ekonomska,
socijalna, kulturna, politička i građanska. Ovo predstavlja značajnu novinu,
pošto su u svim drugim konvencijama o ljudskim pravima građanska i
politička prava odvojena od ekonomskih, socijalnih i kulturnih. Čak i kada su
u nekim konvencijama (kao napr. u Konvenciji o eliminaciji svih oblika
diskriminacije prema ženama) i obuhvaćene sve grupe prava, ona nisu
sadržana u obimu u kojem je to učinjeno u Konvenciji o pravima deteta.
 Konvencija predstavlja značajnu novinu pošto detetu priznaje i građanska prava,
kao što su pravo deteta na slobodno izražavanje mišljenja, okupljanje, kao i
pravo da učestvuje u svim odlukama koje ga se tiču.
 Konvencija je prvi međunarodni ugovor koji priznaje ulogu nevladinih
organizacija u procesu implementacije prava deteta, kao i nadzora te
implementacije

Konvencija predstavlja moćan instrument za delovanje u oblasti prava deteta. I na

međunarodnom i na nacionalnom planu, ovaj ugovor predstavlja okvir za unapređenje i
ostvarivanja prava deteta.

3
 STRUKTURA I SADRŽAJ KONVENCIJE UN O PRAVIMA DETETA

Sam tekst Konvencije sastoji se od 54 člana kojima se definišu principi, različite vrste
prava, kao i sam proces primene, nadzora i stupanja na snagu. Konvencija o pravima se
često naziva i katalogom prava, zbog toga što je bazirana na pretpostavci o nedeljivosti
prava i nemogućnosti da se ona postave u hijerarhijski odnos (Dejanović, 1999). Iako
polazi od pretpostavke o nedeljivosti prava, Konvencija ipak izdvaja četiri prava osnovna
principa :
 Život, opstanak i razvoj
 Nediskriminacija
 Participacija
 Najbolji interes deteta

. Konvencija se jasno suprotstavlja tradicionalnom shvatanju deteta kao bića u nastajanju,

nezrelog, nekompetentnog i nekompletnog budućeg odraslog. U osnovi Konvencije
nalazi se ideja o detetu kao subjektu,tj. aktivnom učesniku u procesu sopstvenog razvoja.
Konvencija je podeljena na preambulu i tri dela. Preambula podseća na osnovne
principe Ujedinjenih nacija i posebne odredbe određenih instrumenata o ljudskim
pravima. Ona potvrđuje da je deci potrebna posebna zaštita i briga, a posebno u tome
ističe primarni značaj, uticaj porodice. U preambuli se reafirmišu neophodnost pravne i
druge zaštite deteta, pre i posle rođenja, zatim važnost poštovanja kulturnih vrednosti
zajednice iz koje dete potiče i uloga međunarodne saradnje u zaštiti prava deteta.

Prvi deo Konvencije sadrži katalog prava koja se priznaju detetu, kao i nekoliko
odredbi kojima se državama nalaže da preduzmu sve mere za ostvarivanje prava koja su
navedena u Konvenciji, kao i poštovanje najviših standarda u ovoj oblasti, kako na
međunarodnom, tako i na nacionalnom nivou.
Naime, u prvom delu se naglašva da se sva prava koja su navedena, odnose na svu decu
mlađu od 18 godina, bez obzira na rasu, pol, jezik, veroispovest, političko ili neko drugo
uverenje, nacionalno, etničko ili socijalno poreklo, imovinsko stanje, onesposobljenost,
rođenje ili drugi status deteta, njegovog roditelja ili zakonskog staratelja. Država mora da
obezbedi odgovarajuću brigu za dete, zaštitu od bilo kakvog oblika diskriminacije, kada
roditelji, ili zakonski staratelji koji su to dužni, ne čine, i ona predstavlja garant da se sva
prava iz ove Konvencije moraju ostvariti. Takođe, država je obavezna da poštuje prava i
odgovornost roditelja i šire porodice da usmeravaju razvoj deteta u skladu sa njegovim

4
mogućnostima. Navedeno je da svako dete ima neotuđivo pravo na život, pravo na ime,
državljanstvo, a država se obavezuje da im obezbedi život i razvoj do maksimalnih
granica mogućnosti, da štiti identitet, državljanstvo i porodične veze, i ako je to potrebno,
da ih ponovo uspostavi.
Članovima 9,10,11 Konvencija naglašava primarnu ulogu roditelja u razvoju deteta,
naime, da dete ima pravo da ne bude odvojeno od svojih roditelja, osim ako nadležne
vlasti odrede, u skladu sa zakonom, da je takvo odvajanje neophodno i u najboljem
interesu deteta (u slučaju zlostavljanja ili zanemarivanja dece), i u tom slučaju dete ima
pravo da održava kontakt sa oba roditelja ako to želi. Država je obavezna da spreči
nezakonito prebacivanje deteta preko granice, od strane roditelja ili neke treće osobe, i
da, ukoliko dete i roditelji žive u različitim državama, omogući detetu da održava veze sa
oba roditelja;
U članovima 12,13,14,15,16 i 17 se navodi da dete ima pravo na izražavanje sopstvenog
mišljenja, o svim pitanjima koja se tiču deteta, obraćajući pažnju na njegove godine
života i zrelost. Dete, takođe ima slobodu savesti, veroispovesti, u skladu sa
usmeravanjem njegovih roditelja i zakonima države, kao i slobodu udruživanja sa
drugima, sve dok to ne povređuje prava drugih osoba. Nijedno dete ne sme biti izloženo
mešanju drugih u njegovu privatnost, porodicu, dom ili prepisku, a ukoliko dođe do toga,
dete ima pravo na zakonsku zaštitu od kršenja prethodno navedenih pravila; Država je
dužna da podstiče izdavanje i distribuciju dečijih kjniga, da obezbedi detetu da ima
pristup različitim informacijama, pogotovo onim informacijama koje su neophodne za
njegov socijalno-moralni i duhovni razvoj, a takođe da podstiče razvoj smernica za
zaštitu dece od informacija koje su štetne za njihovo dobro.
Članom 18 se potvrđuje roditeljska odgovornost u podizanju i razvoju deteta, a država
je obavezna da podrži princip zajedničke odgovornosti oba roditelja ili zakonskih
staratelja za vaspitanje i normalan razvoj deteta, i da preduzme odgovarajuće mere kako
bi deca zaposlenih roditelja mogla korisiti usluge dečije zaštite koje im pripadaju;
Takođe, država mora preduzeti zakonske, administrativne i socijalne mere kako bi
zaštitila decu od bilo kog oblika zlostavljanja, povređivanja ili zapostavljanja, dok je pod
brigom roditelja ili zakonskih staratelja.
Što se tiče dece koja nemaju porodicu, u članu 20 je navedeno da država njima mora
obezbediti posebnu zaštitu i vrstu porodičnog smeštaja ili smeštaj u ustanovu, pri tom
vodeći računa o kulturi u kojoj je dete živelo do tad. Usvajanje deteta se
priznaje/dozvoljava od strane države, ukoliko je to u najboljem interesu deteta, uz sve
mere koje su potrebne da se dete zaštiti. Deca koja imaju ili traže izbeglički status,
dobijaju odgovarajuću zaštitu i humanitarnu pomoć od države koja sarađuje sa raznim
organizacijama koje se bave zaštitom dece i humanitarnim radom, dobijaju pomoć da
pronađu članove porodice, a ukoliko se članovi ne mogu pronaći, deci se mora pružiti ista
zaštita kao i svakom drugom detetu koje je lišeno porodične sredine;
Deca sa invaliditetom i drugim smetnjama u razvoju imaju pravo na posebnu brigu,
obrazovanje i osposobljavanje za rad, kako bi što više bili uključeni u rad društvene
zajednice; Država je dužna da obezbedi deci najviši mogući standard zdravstvene zaštite
i pristup zdravstvenim i medicinskim službama, kao i da svako dete koje se nalazi u nekoj
od institucija radi nege, zaštite ili lečenja, ima pravo da se uslovi u tim ustanovama, tj.
smeštaju redovno proveravaju; Deca imaju pravo na korišćenje socijalne zaštite i na
odgovarajući životni standard, a država je dužna da roditeljima pomogne u ispunjenju tog

5
prava, da omogući roditeljima različite vrste socijalnih pomoći ukoliko nemaju dovoljno
sredstava da svom detetu pruže što bolji životni standard.
U članovima 28 i 29 obrazloženo je da svakom detetu osnovno obrazovanje mora biti
besplatno, a da je država obavezna da preduzme mere kako bi razvila različite oblike
srednjeg obrazovanja, tako da budu dostupne svoj deci. Obrazovanje treba da podstiče
razvoj ličnosti i talenta svakog učenika, da razvija poštovanje ljudskih prava, identiteta,
jezika, nacionalnih vrednosti i da podstiče odnos poštovanja prema prirodnoj okolini.
Deca iz različitih manjinskih zajednica imaju pravo da uživaju svoju kulturu, da
ispovedaju sopstvenu veru i koriste svoj maternji jezik; Svako dete ima pravo na
slobodno vreme, na učestvovanje u kulturnim i umetničkim aktivnostima, a država je
dužna da odredi minimum godina za zapošljavanje, kako deca ne bi bila iskorišćena za
rad koji predstavlja pretnju njihovom zdravlju , razvoju i obrazovanju.
Država ima obavezu da zaštiti decu od nezakonite upotrebe narkotika i psihoaktivnih
supstanci, kao i da spreči korišćenje dece u nezakonitoj proizvodnji i trgovini tim
supstancama.
Članovi 34, 35, i 36 se odnose na zaštitu dece od svih oblika seksualnog iskorišćavanja i
zlostavljanja, uključujući prostituciju i učešće u pornografiji. Država je dužna da učini
sve da spreči otmice, trgovinu decom i da ih zaštiti od bilo kog drugog oblika
iskorišćavanja, pored prethodno navedenih.
Član 37 se odnosi na obavezu države da obezbedi decu, tako da ne budu izložena bilo
kakvom mučenju, nezakonitom hapšenju, ili lišavanju slobode, osim ako je zadržavanje
deteta u pritvoru poslednja moguća mera kazne, i to na najkraći mogući period, naravno,
dete mora biti odvojeno od odraslih i mora imati pravo na pravnu pomoć i kontakte s
porodicom.; Deca koja su osumnjičena ili optužena da su počinila neko krivično delo,
imaju pravo na poštovanje svojih ljudskih prava i na postupak kojim se podstiče njihovo
dostojanstvo, osećanje lične vrednosti, a posebno da se vodi računa o njihovom uzrastu i
potrebi društvene integracije nakon izdržavanja moguće kazne ( Član 40).
U članovima 38 i 39 se navodi da država mora da obezbedi da nijedno dete mlađe od 15
godina ne učestvuje u oružanim sukobima, i da obezbedi zaštitu i posebnu brigu za decu
koja su žrtve oružanih sukoba ili bilo kakvog iskorišćavanja, zapuštanja i zlostavljanja.

Drugi deo Konvencije sadrži odredbe kojim se dalje razrađuju obaveze država i
uređuju osnivanje i rad posebnog nadzornog tela- Komiteta, za prava deteta.
Države se obavezuju da se sa odredbama Konvencije najšire upoznaju;
Članovima 43,44,45 ustanovljava se Komitet za prava deteta koji je sastavljen od 10
eksperata,strčnjaka u oblasti koju pokriva Konvencija, koji će razmatrati izveštaje članica
Konvencije, nakon dve, odnosno svakih pet godina po ratifikaciji Konvencije. Članovi
Komiteta se biraju tajnim glasanjem sa liste osoba koje imenuju države. Države su, pri
tom, obavezne da svoje izveštaje učine dostupnim najširoj javnosti. Sednicama Komiteta
mogu prisustvovati Svetska zdravstvena organizacija, specijalizovane agencije UN
( UNICEF,UNESKO), kako bi se što više podsticala optimalna primena Konvencije, uz
savete, izveštaje koje mogu dostaviti ovakvi tipovi organizacija, koje se inače bave
ljudskim pravima i sadrže razne statističke podatke koji mogu biti od značajnee pomoći u
sagledavanju u kojoj se meri Konvencija primenjuje, i koje su izmene potrebne kako bi se
što bolje obuhvatila sva prava deteta.

6
 Treći deo Konvencije sadrži odredbe koje regulišu pitanja potpisivanja, ratifikacije,
pristupanja, stupanja na snagu, stavljanja rezervi, izmena, oktazivanja i deponovanja
ovog međunarodnog ugovora. Sadrži ostalih devet članova (od 46 do 54 člana), koji
nalažu da je ovaj dokument dostupan svim državama, kao i da će instrumenti o
pristupanju biti dostavljeni Generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija. Ovaj deo
Konvencije najviše se bazira na pravne obaveze država koje su je potpisale i ratifikovale,
i objašnjava da su izmene, dopune i otkazivanje potpisivanju i ratifikaciji Konvencije pod
nadležnošću Generalnog sekretara koji je određen za depozitara ove Konvencije.
Konvencija je prevedena na više jezika koji su deponovani Generalnom sekretaru i
jednako verodostojni, tj. smatraju se originalnim tekstom Konvencije.

KRITIKE/ZAMERKE KONVENCIJE UN O PRAVIMA DETETA

Jedna od zamerki Konvenciji o pravima deteta jeste da je u njoj sadržana prilično

uska koncepcija detinjstva koja je u velikoj meri zapadnocentrična i iz koje su isključene
razne kategorije dece. Ta standardizovana slika dece pretenduje da bude univerzalna,
međutim ona nedovoljno reprezentuje detinjstvo u različitim društvernim i kulturnim
kontekstima. Ona formira standardizovana očekivanja od detinjstva, što ne mora da bude
slučaj sa obzirom na različitost društvenih konteksta. Različiti autori,uglavnom psiholozi,
smatraju da je Konvencija previše univerzalna i relativna. Osnovni problem ovakvog
univerzalističkog pristupa je u tome što se akcenat stavlja na prirodni tok razvoja, bez
priznavanja uloge sredine i društva, odnosno kulture u određivanju pojma prirodnosti.
Važno je da se jasno objasni veza između teorije i prakse o dečjem razvoju, sa jedne
strane, i moralnih i političkih zakona da se interveniše u zaštiti prava dece, sa druge
strane. Važno je, takođe, da se identifikuju osnovne karakteristike razvoja koje su
zajedničke svoj deci, kao i osnovne fizičke, emocionalne i psihološke potrebe dece koje
moraju da se zadovolje. Ali podjednako je važno i da se kaže kako način izražavanja i
zadovoljavanja ovih potreba zavisi od društvenog, političkog i kulturnog okruženja u
kojem se dete nalazi (Woodhead, 1999; 1998)
Još jedan od problema univerzalističkog mišljenja je nedostatak prostora za
pregovaranje, budući da se unapred propisuje ono što je univerzalno važeće. Međutim, u
praksi nema ničeg važnijeg od međusobnog pregovaranja svih učesnika koji su uključeni
u podsticanje i podržavanje dečjeg razvoja. Ukoliko se prizna da postoje multiple
perspektive u pogledu na dečji razvoj, onda se može zaključiti da razvojne norme ne
mogu da budu jednom za svagda utvrđene, već da moraju da budu podložne
međusobnom pregovaranju između svih onih koji taj razvoj podržavaju i koji su za njega
zainteresovani. Veoma važnu ulogu u procesu pregovaranja treba da imaju deca, budući
da imaju svoja gledišta i specifična iskustva koja zaslužuju da budu saslušana, kao i
odgovarajuće kompetencije koje zaslužuju da budu uvažene. Ovaj proces garantuje
kvalitet u implementaciji prava deteta, tj. veću sigurnost da će odluke koje odrasli donose
o deci i sa decom, biti u njihovom najboljem interesu.

7
 ZAKLJUČAK

Ukoliko čovek pomisli da su bezbrojna deca zatečena glađu, nedostatkom medicinske

pomoći, iskorišćavanjem dečijeg rada, seksualnim i drugim iskorišćavanjem, postaje
jasno da je bilo neophodno da se posebnim dokumentom- dodatno uz „Opštu deklaraciju
o ljudskim pravima“ – priđe specifičnim potrebama dece i mladih, i nešto detaljnije i sa
više obaveze, ne samo da bi se udovoljilo problemu podređenosti dece odraslima, a nekad
i izloženosti njihovom zlostavljanu, već zbog toga da se vodi računa o posebnim merama
zaštite dece, putem jednog dodatnog dokumenta. Pojam deteta tj. detinjstva menjao se
tokom istorije i pod rečju dete nismo uvek podrazumevali ono što podrazumevamo danas.
U ljudskoj istoriji postojalo je vreme kada dete nije prepoznavano kao takvo. Onog
trenutka kada bi neka osoba postala sposobna za rad, a to je obično bivalo veoma rano,
počinjala je da privređuje i smatrala se skoro odraslom osobom. Deca, još uvek
neprepoznata kao takva, sedela su sa svojim roditeljima, učestvovala u razgovoru (koliko
se to moglo), odlučivala o nekim bitnim stvarima i u svakom pogledu se smatrala
velikima, doduše možda nešto nižim, ali ipak odraslima. S vremenom je detinjstvo počelo
da se priznaje i poima kao uzrasna kategorija koja je ipak različita u odnosu na svet
odraslih. To je bio spor proces i trajao je nekoliko vekova, a razmišljanja o postojanju
perioda detinjstva podstakla su otvaranje škola, obrazovanje, razvoj industrijskog društva,
stvaranje kapitala i dr. Detinjstvo se danas još uvek različito definiše, a sam odnos prema
detetu zavisi od tradicije i kulture određenog prostora. U nekim društvima deca i danas
veoma rano odlaze od kuće i počinju da zarađuju za život, dok je u drugima došlo do
prezaštićivanja deteta. Ni sam period detinjstva nije isto definisan i zavisi od toga u kojoj
zemlji se zateknete. Poštovanje prava dece, nije obaveza samo države, već i pojedinaca,
koji kroz svakodnevne postupke mogu da pokažu da priznaju i poštuju prava koja mladi i
deca imaju.
Cilj Konvencije o pravima deteta jeste da se u što većem broju deci obezbedi normalno
detinjstvo i pravilan razvoj, koji danas retko koje dete može da ima u ovakvim uslovima
koji ih danas zatiču. Milionima dece širom sveta je uskraćeno pravo da uživaju u
detinjstvu iz raznih razloga koji remete njihov pravilan razvoj. Danas se smatra da je
period detinjstva važan u životu svakog od nas, a isto tako se povećava broj nasilja nad
decom, njihovog iskorišćavanja u raznim nezakonitim radnjama. Više nisu samo
nacionalne manjine izložene takvim uslovima već i ostala deca. Ne možemo reći da
živimo u svetu u kome je najbolji interes deteta prva briga u svim odlukama koje se tiču
dece, naprotiv, malo se pažnje poklanja obezbeđivanju najboljih uslova za život dece.
Konvencija je samo pružila suštinski osnov da se čini ono što je potrebno u menjanju
svega što treba promeniti, ali nije postigla ono što je trebalo. Svet ne poštuje prava svoje

8
dece, očigledno je, kada se uzme u obzir koliko je veliki broj dece koja umiru od bolesti
koje se mogu izlečiti, dece koja ne idu u školu, dece koja su prepuštena sama sebi kada
roditelji podlegnu zbog bolesti kojima je uzrok AIDS, ili dece koja su žrtva nasilja,
iskorišćavanja, zlostavljanja, od kojih ne mogu sama da se zaštite, a retko o tome i
pričaju. Prošlo je godinu dana od dvadesetogodišnjice Konvencije, koja je trebalo da nas
podseti na ono što još treba da učinimo kako bi deci omogućili normalno detinjstvo koje
uslovljava pravilan razvoj, tj. pravilan proces odrastanja koji je od suštinskog značaja za
formiranje ličnosti. Konvencija zahteva revoluciju koja stavlja decu u središte razvoja
čovečanstva, ne samo zato što će se ulaganje u decu višestruko isplatiti, niti zbog toga što
doba detinjstva podstiče naše saosećanje, već iz jednog najosnovnijeg razloga: zato što je
to njihovo pravo.

9
LITERATURA

David, Paulo: Konvencija i Komitet za prava deteta: Izuzetan izazov za međunarodnu

zajednicu, u : Vučković Šahović N.(ur) : Prava deteta u svetu i Jugoslaviji, Beogradski
centar za ljudska prava: Beograd, 1997

Dejanović V. I Vidojević S. : Vršnjačka medijacija-Od svađe slađe,

http://www.pedagog.org.rs/GTZ/prava%20deteta/prava%20deteta.pdf

Vranješević, J. (2006): Razvojno-psihološki aspekt Konvencije o pravima deteta. u

Pedagogiji br. 4, str. 469 – 478

Vučković Šahović, N. (2000): Prava deteta i međunarodno pravo, Jugoslovenski centar za

prava deteta: Beograd

Vučković Šahović, N. (2001) Prava deteta i Konvencija o pravima deteta, Jugoslovenski

centar za prava deteta: Beograd

Vučković Šahović, N.: Konvencija o pravima deteta, UNICEF: Beograd

10