Arhe, II, 3/2005 UDK 801.73:162.

6 Originalni nauni rad

MILAN BRDAR Filozofski fakultet Novi Sad

HERMENEUTIKA FILOZOFIJA I HERMENEUTIKA METODA

Apstrakt: Autor u radu zastupa tezu o neophodnosti razgranienja hermeneutike lozoje i hermeneutike metode. Razlozi za to izlau se razgranuienjem porekla i osnovnih programskih odlika hermeneutike lozoje, s jedne strane, i karakteristika hermeneutike kao metode, s druge. Rasprava se izvodi putem konfrontacije i poreenja s dijalektiko lozojom i metodom. Rezultat analize sadran je u izaganju novog koncepta dijalektike koji je: a) suprotan Hegelovom i blizak Adornovom; b) predstavlja reinterpretaciju i aktualizaciju Platon-Aristotelovog koncepta; i c) poto se rasprava u celini odvija na pozadini konforntacije Hegela i Kanta, specinost zastupljenog koncepta dijalektike je u tome to predstavlja njenu varijantu pod Kantovim okriljem. U zakljunom delu rada izlau se osobine hermeneutike i dijalektike s tezom da su u pitanju dve univerzalne metode koje u logici znanja funkcioniu u odnosima komplementarnosti. Kljune rei: hermeneutika, dijalektika, lozoja, metoda, Hegel, Kant, lajermaher, Diltaj, Hajdeger, Gadamer, Riker.

Kada kaemo da je predmet ove rasprave hermeneutika, neophodno je u uvodu dati sledea razgranienja. Termin hermeneutika u lozofskoj literaturi oznaava: 1) posthegelijansku hermeneutiku lozoju (u koju spadaju na primer: Nie, lajermaher, Diltaj, Hajdeger, Gadamer, Riker); 2) oznaava teoriju o metodi razumevanja,1 to je blie njenom klasinom odreenju. U ovom smislu hermeneutika se prema hermeneutikoj metodi odnosi kao metodologija (uenje o) prema metodi uopte. 3) Po treem znaenju, hermeneutika oznaava smo umee tumaenja (hermeneutike tekhn) ili metodu u strogom smislu. Kada se pod identitetom termina izgubi razlika nivoa gubi se razlika izmeu metode razumevanja i njene teorije. Poto je to u literaturi najee sluaj, teko je oceniti u emu se doprinos hermeneutike konkretno sastoji. U ovom poglavlju bavimo se, najpre, uslovima zaplitanja ovako razliitih znaenja pod jedinstven termin: hermeneutika. Poto pokaemo kako se to zaplitanje odrazilo
1

Diltaj (1980a): 278.

101

na karakter lozoje, u treem delu izvodimo neophodna razgranienja na nivou treeg znaenja pojma. Teite ukupne rasprave je stavljeno na znaenje u ovom treem smislu: hermeneutike kao metode.

STRUKTURA PROBLEMA
Procesi diferenciranja koji karakteriu Modernu bili su u kontinentalnoj lozoji praeni suprotnom tenjom ka sintezi. Diferenciranje znai dekonstrukciju predmodernog sveta i izgradnju modernog. Dva epohalna procesa odvijala su se u paralelizmu dekonstrukcije i sinteze. Re je o pravilu da su realni procesi diferenciranja u teoriji praeni nastojanjima usmerenim ka obnovi jedinstva iz nekog novog sintetikog principa. Ovaj kontrapunkt govori o praktinoj funkciji lozoje i olakava razumevanje lozofskih sistema XVIII-XIX veka. Poto je re o pravilu, dualizam sinteze i dekonstrukcije je neukidiv, tako da je kao novina mogu jedino obrt: da praktini procesi koji vode sintezi, teorijski budu praeni programom dekonstrukcije, u tenji ka ouvanju razlik i identitet posebnog i pojedinanog, pod vladavinom novonastupajue optosti. Danas je to postmoderna.2 U ovom poglavlju tematizovaemo odnos hermeneutike i dijalektike kao specijalni vid odnosa sinteze i dekonstrukcije. U izlaganju u izneti argumente u prilog dve teze: 1. Odnose i samorazumevanja dijalektike i hermeneutike lozoje karakteriu suprotstavljanje i iskljuivost u emama borbenog prosvetiteljstva u kojima su se ove dve lozoje obrazovale kao naslednice racionalizma i romantike. S obzirom na tu okolnost ukazau da isti odnos ne moe da se opravda u sluaju odnosa dijalektike i hermeneutike metode? 2. Hermeneutika i dijalektika kao metode ne mogu da dou u sukob, poto u logici znanja, racionalno gledano, jedino mogu da funkcioniu u jedinstvu i komplementarnosti. Ova teza kao uslov svog vaenja nalae nadilaenje megaideolokih horizonata.3 3. Svojevremeno je za svakog ko se uio dijalektici na lektiri Hegela i Marksa bio zbunjujui Adornov stav da je dijalektika konsekventna svest o neidentinosti.4 Kao kontrapunkt ovome dodajmo Rortijev stav: Hermeneutika je izraz nade da zavet epistemologije nee biti ispunjen.5 Kad ova dva stava uzmemo zajedno, dolazimo do sledee dileme: ako dijalektika ima neto zajedniko sa zavetom epistemologije, onda ga kao konsekventna svest o neidentinosti sigurno nee ispuniti. S druge strane, hermeneutika sigurno ne moe biti nosilac pomenutog zaveta. Protiv koga je onda usmeren zahtev hermeneutike? Nae reenje odnosa dveju metoda mora da nam obezbedi odgovor na ova pitanja uz ouvanje oba kontroverzna stava.

2 3

Cf. Brdar (2002): 82-83, et passim. Cf. Brdar (1992): 90, et passim. 4 Adorno (1978): 27. 5 Rorty (1990): 305-06.

102

SMRT HERMENEUTIKE NA PRAGU MODERNE

Epoha Reformacije bila je u pravom smislu epoha hermeneutike. Poelo je 1517. godine hermeneutikim anarhizmom, kada je Luter objavio da je svako sposoban da razume Sveto pismo. To je znailo da u tumaenju svetog teksta nije bio potreban autoritet, koji je inae osporio svojom pobunom protiv ustrojstva rimokatolike crkve. Druga generacija protestanata, na elu sa anom Kalvinom, suoila se s metodolokim i praktinim problemom hermeneutikog anarhizma: ako ima onoliko tumaenja Svetog pisma koliko ima tumaa, kako moemo da znamo koje od njih je istinito? Kalvin je to reio tako to je uspostavio autoritet crkve (kalvinistike) i napisao Institutiones religii christiani (u konanoj verziji, 1559) gde je izloio obavezujue tumaenje Svetog pisma, na nain kako je to Toma Akvinski uradio u Summa theologicae. Poto je u Luterovoj tradiciji osporavao posredujui znaaj institucije crkve Kalvin je istakao naelo tumaenja: sola Scriptura (Sveto pismo se tumai samim sobom.) Ono je trebalo da opravda njegovo tumaenje kao rezultat itanja u svetlosti Svetog duha.6 To je znailo da je bio u bojoj milosti i da je, kao pozvan od Gospoda, doao do istinskog smisla, koji inae izmie smrtnicima.7 Kalvinova doktrina tumaenja sola Scriptura bila je, na osnovu obnovljenog skepticizma, napadana od strane jezuitskih autora. Polemika voena do kraja XVI veka,8 osvedoila je jalovost svih sredstava teoloke hermeneutike u nastojanju da obezbedi tumaenje Svetog pisma koje bi, zbog svoje istinitosti bilo jednako obavezujue za protestante i katolike. Epoha Reformacije zavrila se pitanjem: kako je mogue istinito znanje hrianske vere? Skicirana epohalna situacija imala je krajem XVI veka znaajnu i neobinu posledicu koja se u knjigama istorije ideja uglavnom ne pominje. Re je o tome da je iscrpelost egzegetskih sredstava teoloke hermeneutike sa svoje strane posredovala uspon moderne zike. Razlog je bio u tome to je bila viena kao izbavljenje iz teoloke aporije, u oekivanju da e svojim znanjem o prirodi obezbediti jedinstvo religije a time i moralne osnove za reformu zajednice. Prvi koji je formulisao novi program bio je Galilej. On je doneo novo naelo sola Natura, koje e na pozadini egzegetske jalovosti s poetka XVII veka imati izuzetan hermeneutiki smisao. Novi program Galilej je, da bi suzbio optube da je nevernik, objavio 1615. godine u otvorenom pismu toskanskoj vojvotkinji Kristini. Poto je prvo citirao svetog Augustina kao autoritet, istakao je Boga kao autora dve velike knjige, knjige prirode i Svetog pisma. to se tie istine, treba je istraivati u obema, ali razliitim sredstvima. Knjigu prirode treba itati jezikom matematike, a rezultate izlagati u zikoj teoriji. Sveto pismo, sa svoje strane, ne sadri odreenu ziku teoriju, ali nam otkriva nau moralnu sudbinu. Pitanja prirode (da li je Zemlja u kretanju ili mirovanju), nastavlja Galilej, teoloki su neutralna pitanja, mada je izvesno da treba da potujemo sveti tekst i gdegod je to pogodno koristimo zakljuke nauke radi otkria njegovog smisla. Nauka u
6 7

Calvin, Inst., III, ii, 7. Kalvin je stvarno o sebi mislio da mu se jedne noi, u njegovoj 24. godini, obratio Gospod, tako to u je osetio desnicu njegovu na ramenu i uo njegov poziv. Cf. Reardon (1981): 163-64; Dickens (1966): 151. 8 Najbolji prikaz ove polemike dao je Popkin (1960).

103

tom pogledu moe da pomogne iako nas namera Svetog duha sadrana u Pismu ui kako da se do neba uzdignemo, a ne kako se ono kree.9 Uspon moderne zike bio je podravan u interesu obnove jedinstva teologije i hrianskog morala.10 Poto priroda i Sveto pismo proistiu iz zajednikog, boanskog izvora, za Galileja vai sinteza njegovog i Kalvinovog naela u vidu Natura est Scriptura. Ono e biti osnova izvornog utopijskog programa kojim su se vodili veliki ziari XVII veka meu njima Njutn i Lajbnic.11 Re je o utopiji koja e ve ziarima XVIII veka biti strana, da istraivanje prirode vodi istinskom tumaenju Svetog pisma, to bi znailo da e moderna zika omoguiti ono to teologija Reformacije nije bila u stanju: naime, osnovu za moralnu reformu drutva. Konano, na pretpostavci sinteze Galilejevog i Kalvinovog naela, Frensis Bekon je formulisao poznato naelo interpretatio Naturae. Ovo naelo implicira prethodno (Natura est Scriptura) i kao uputstvo itanja knjige prirode vodi odbacivanju svake spekulacije i jalove dijalektike.12 Bekon je u induktivnom putu video put ostvarenja programske uloge nauke kao osnovnog inioca moralne obnove na izvornim hrianskim principima.13 Na poetku Moderne, dakle, po iscrpljenju teoloke hermeneutike Sveto pismo i teologija se postepeno podreuju modernoj zici. To potinjavanje bilo je jednako principijelno kao i obrnut odnos u Srednjem veku. Uspon zike je delom bio ishod procesa sve dublje krize religije do ostvarenja Aristotelove anticipacije: ako Boga ne bi bilo, zika bi bila prva teorijska nauka.14 Rezultat tog uspona bie, naravno, suprotan od oekivanog. Moderna zika nee biti osnova obnove teologije nego njenog konanog dezavuisanja. Uz to e dovesti do smrti hermeneutike koja e potrajati sve do polovine XIX veka. I jedno i drugo imae osnovni razlog u njenom diskursu kao dlu procesa raaravanja sveta (Veber),15 kojim se priroda liava znakova i znamenja i redukuje na pojmove brzine, sile, mase, ubrzanja i teine.16 To je ve Dekart. On e pitanje o mogunosti istinitog znanja vere kojim je zavrena epoha Reformacije postaviti u ogranienju na mogunost istinitog znanja. Bilo je samorazumljivo da e odgovor na mogunost znanja uopte, obezbediti klju i za reavanje raskola hrianske vere. Njegovu mogunost Dekart e, u suoenju s razornim skepticizmom poslednje treine XVI i poetkom XVII veka, videti na osnovu matematike, geometrije i moderne zike. Tako je hermeneutiki problem neprimetno preveden u teorijsko-

Sve prema Crombie (1961), ii: 200-02 Misao XVI i XVII veka kraj svih razlika karakterie se zajednikom i optom poudom ka obnovi religioznog jedinstva. Cf. Schapiro (1968). Isto, jedinstvo teoloke i naune istine, s idejom socijalnih reformi, kao programsku crtu ranog bekonijanskog New Learning (Novog Uenja) istie i Van Den Deale (1977): 37, et passim; takoe, povezanost teoloke i naune istine kao opte uverenje sledbenika novog uenja, Yates (1972): 250, 117. 11 Za Njutna, vid. Burtt (1932): ch. iii; Holton, (1988): 93, 123, i ch. ix; za Dekarta, Spinozu i Lajbnica, cf. Troeltsch (1925): 494-96, 505-511, et passim. 12 Cf. Bacon, Works, vol. iv: p. 51; vol. i/vol. vi, aph. 2636, et passim. 13 Cf. Yates (1972): 250, 117. 14 Aristotle, Met., 1064 b 9-10. 15 Cf. Weber (1947): 541; (1989): 144, 160. 16 Takoe, o tom procesu cf. Apel (1979): 57, et passim. Zbog eshatolokog i teleolokog momenta koji je prirodi u predmoderni obezbeivao smisao, hermeneutika se ponekad pogreno shvata kao ostatak teologije i posledica mistikacije. Cf. Albert (1971): 106-149.
10

104

saznajni. Dekart, takoe, kao utemeljiva modernog racionalizma, zadaje poslednji udarac hermeneutici. Smrt hermeneutike je simbolizovana s njegova dva stava: Prvi kae da objekt/priroda geometrizovana kao res extensa, podlona kvantikovanju, vie ne moe biti predmet tumaenja.17 Ukidanje nalnih i formalnih uzroka, i zadravanje materijalnih i ecijentnih, u emi: uzrok-posledica, vodilo je ukidanju naelne razlike izmeu zikog tela i oveka. Prema drugom Dekartovom stavu predmet tumaenja nestaje ak i kada je napisan ljudskim jezikom. To je posledica njegove osnovne metodske odluke da odbaci sve u ta bi se i najmanje moglo posumnjati.18 Svrstavanje svega to nije jasno i odreeno (clara et distincta) pod rubriku predrasude kao sinonim neistine, vodilo je brisanju osnovnog hermeneutikog naela prema kome predmet tumaenja predstavlja sve to nije jasno.19 Kakav je hermeneutiki smisao opisanog istorijskog toka s dvostrukou velikog oekivanja od moderne zike i opustoenja prirode u posledici ustolienja njenog matematikog diskursa? Smrt hermeneutike, naelno uzev, bila je uopte mogua putem primordijalnog hermeneutikog akta interpretacija bivstvujueg kao podruja lienog znaka, u rangu nosioca znaenja i smisla. Re je o metainterpretativnom aktu koji ne samo to prethodi razumevanju i ini ga moguim, nego je i metahermeneutiki utoliko to se ne tie pitanja ta je smisao nekog znaka, nego da li bivstvujue uopte ima karakter znakovnosti. Ajezinost ili besmislenost prirode moe se uspostaviti jedino takvom meta-interpretacijom, specinom u odnosu na sve ostale po tome to sprovodi brisanje svekolikog znaka.20 Opustoenje prirode u reenom smislu karakterisae doba racionalizma na osnovu vrhovnog autoritet moderne zike. Zbog toga e obnova hermeneutike poeti tek krajem XIX veka i nee biti mogua bez osporavanja osnovnih postavki racionalizma.

KANT KAO PREKRETNICA I ZAPLITANJE ZAMKE

Prekretnu taku u genezi hermeneutikog problema posle Dekarta predstavlja Kant. Za potonje obrazovanje hermeneutike lozoje on je posredno znaajan iz tri razloga. 1. Prvi je u obnovi dostojanstva oveka isticanjem njegove nesvodljivosti na objekt. Mada pod uticajem prirodnog determinizma, ovek je istovremeno zaetnik kauzaliteta iz slobode. To bi znailo da kao autonomno bie moe, i pored izloenosti prirodnim uzrocima, da odluuje i dela na osnovu izbora. Na osnovu toga sledi da pored kauzaliteta prirode u ljudskom svetu deluje i teleologija ljudskog delanja.
Descartes, Med. I, str. 200; II, str. 204. Ibidem, str. 203, 199. Tumaenje bi bilo nemogue da su nam ivotne manifestacije potpuno strane. Bilo bi nepotrebno da nam u njima nita nije strano (Diltaj 1980a: 286). 20 Koliko je smrt hermeneutike u Dekartovo vreme ve gotova stvar vidi se na osnovu jedne istorijsko-bibliografske injenice: gotovo u isto vreme kada objavljuje Principia Philosophiae (1641), u Parizu izlazi delo ana Ponsoa (Jean Poinsot) Tractatus de Signis (1632), koje je u svom znaaju za lozoju jezika i hermeneutiku kritiki osvetljeno tek u drugoj polovini XX veka. Cf. Deely [ed.] (1985); Deely (1986): 20-21, et passim. Poenta je da u Dekartovo vreme, kao i tri veka kasnije ono jednostavno nije bilo predmet panje.
18 19 17

105

2. Drugi razlog je u Kantovom isticanju antinomija ideja uma (Bog, svet, Japostojanje due). Poto se ideje ne mogu ni dokazati ni osporiti, mogue je da nasuprot svakoj od njih stoji ideja koja tvrdi suprotno. Kako teorijsko razreenje sukoba nije mogue, prinueni smo da se odaberemo neke od njih. (Na primer, svet je jedan, dua ne postoji, boga nema; ili bog postoji, svetova je mnogo, postoji dua.) Reenje antinomija uma mogue je samo pragmatski, putem odluke: na nain kao da, u smislu regulativa individualnog delanja i ivota. 3. Trei razlog je u Kantovom diferenciranju sfera: a) teorije (theoria) i znanja (KrV); b) prakse (praxis) i vere (KpV); c) umetnosti (poiesistekhne) i moi (KdU). Ovo je sa svoje strane potenciralo problem moi uma da obezbedi sintezu razliitih sfera. Tenja ka sintezi i opte uverenje da se jedinstvo i suverenost uma osvedouju: (a) ukidanjem stvari po sebi, (b) ukidanjem antinomija uma to e voditi obrazovanju dijalektike, i (c) povezivanjem diferenciranih sfera (nauke-morala-umetnosti) iz jedinstvenog principa uma, vodie u epohu sistema na osnovu programa apsolutne sinteze kao osnovnog zadatka lozoje. Naslednici, Fihte, eling i Hegel, u istovetnoj sistemskoj tenji, raspodelili su se prema Kantove tri kritike, s obzirom na sferu u kojoj su traili vrhovni, sintetiki princip: Fihte u etici (KpV); eling u umetnosti (KdU), a Hegel u nauci (KrV). Tu je poetak osnovne iluzije u kojoj se pod imenom dijalektike pojavljuje hermeneutika, a u izgledu hermeneutike dijalektika. Kako je dolo do ovog preokreta? Poetak iluzije je u odnosu prema Kantu i protivljenju njegovim izlaganjima o antinomijama uma ukoliko ideje ne uzmemo kao regulativne nego kao konstitutivne. Drugim reima, u kritikom stavu prema Kantovoj postavci odnosa razuma i uma.21 Odnos prema ovom problemu i karakter lozoje kod Kantovih naslednika, u prvom redu bio je posredovan modernim problemom sinteze. Taj problem je za nemaku postkantovsku lozoju imao primarno teorijski smisao, kao problem sinteze umnog ili lozofskog znanja. U isti mah ta lozoja je bila odreena dogaajem Francuske revolucije i tenjom da se opravda vera, da se svet na um postavio, te da se iz tog dogaaja proizale protivrenosti poveu u sintezu njihovog pomirenja.22 To znai da je Kant itan politiki, u situaciji u kojoj je praktini angaman lozofa bio ogranien iskljuivo na lozofske reeksije.23 To to su Kantovi naslednici ili su na teorijsko razreenje antinomija, imalo je smisao dokazivanja sposobnosti uma za

Hegel (1975), III: 436, et passim. Hegel je izmeu ostalog slavan zbog svoje formulacije potrebe za lozojom, sa stanovita neophodnosti socijalne sinteze: Kada iezne mo sjedinjavanja iz ivota ljudi i suprotnosti izgube svoj ivi odnos i uzajamno delovanje i postanu samostalne, nastaje potreba za lozojom... Napredujua kultura razdvojila se od... savrenstva i postavila ga pored sebe ili sebe pored njega, pa poto je razum postao siguran u sebe, oboma je polo za rukom da naporedo imaju izvestan mir, tako to su se odvojili u potpuno odvojena podruja, a da za svakog ponaosob ono to se zbiva na drugom nema znaenja. Hegel (1983): 15-16. 23 to se vidi neposredno iz stavova prema Kantu. Pored toga to je rekao da znanje tretira kao da juria kopljima i motkama (Hegel 1975, III: str. 432), Hegel dodaje da Kantovu lozoju karakterie prostaki nain predstavljanja i savrena nenaunost forme. Hegel (1975), III: str. 477.
22

21

106

praktinu sintezu.24 Kako je neophodnost razreavanja antinomija dobilo status dokaza umne moi sinteze, tako su za Kantove naslednike antinomije, u svojoj nereivosti morale da budu prikazane kao aporije nemonog razuma. A razreenje antinomija prelo je u razreavanje svih lozofskih protivrenosti u cilju realizacije uma. To je, s jedne strane, vodilo u nastanak sistema, a s druge, do ponovnog otkria dijalektike.25 Dijalektici je, dakle, u projektu sistema pripisana svrha sinteze do stepena apsolutnog znanja. Ona je kao metoda postala neodvojiva od sistema do stepena razvijenosti u sm sistem koji se putem nje izlae (ili gradi).26 Snaga Hegelovog autoriteta, pomenuta posredovanja i njima odreene transformacije vodile su jednoj postavci odnosa razuma i uma, koja je i dan danas opte mesto kod hegelijanaca i kod sledbenika kritike teorije drutva. Iluzija se temeljila u samorazumljivoj istini da se s antinomijama kod Kanta mui razum pod imenom uma, a ne um kao to Kant tvrdi. Ovo je Hegel podvukao, uveren da je otkrio neto to Kant nije znao, da u Dijalektici gurie razum koji se samo umom imenuje.27 Na osnovu ove teze Hegel u lozofsku samosvest za sledeih dve stotine godina usauje iluziju koja postaje samorazumljiv stav: razum kao analitiki u stanju je jedino da utvruje postojee protivrenosti, ali nije u stanju da ih razrei, to e rei da nema mo sinteze. Ali, tu je um, koji razreava protivrenosti u suverenoj vladavini na nivoima opteg, posebnog i pojedinanog. Um kao mo sinteze centralna je postavka Hegelove lozoje kao vrhunca lozoje Moderne. U pogledu prirode razuma i uma, Hegel je izveo interpretaciju Kanta putem hermeneutikog nasilja. Njegova kritika28 kao princip ukupne intervencije pretpostavlja odluku da se antinomije razree po svaku cenu, i da se u isti mah reenje umno opravda interpretacijom. U osnovi je opredeljenje za konstitutivni status ideja u umnoj upotrebi, koja je princip ksacije za antitezu: da regulativni status ideja pripada njihovoj razumskoj upotrebi. Zamka koju je spleo Hegel proistekla je, dakle, iz nastojanja lozoje da rei problem sinteze s jedne strane, i problem antinomija s druge. Po rezultatu koji otuda sledi morali bismo da usvojimo kao evidentno: a) da je dijalektika konstitutivna ili sintetika, da je ona mo sinteze svega pod jedno; b) da je razum regulativan i analitiki, i da do sinteze ne moe da doe, odnosno da je hermeneutika razumska metoda koja je u stanju da izdvoji pojedinano, ali ne i da spoji mnotvo u jedno.
24 A protivrenost mora da se razrei poto: Ono to je protivreno razara se; usled toga duh predstavlja rastrojenost, bezumlje u samom sebi. Hegel (1975), III: str. 545. 25 Kad se ova zavrenost [niza uslova] izrazi kao neto to postoji, onda se samo pokazuje jedna antinomija, a um samo kao dijalektian. Hegel (1975), III: str. 452. 26 Za Hegela, dijalektika nije spoljanja forma, nego dua i pojam sadraja (Enz. 243); unutranja nunost ivota predmeta (Hegel, 1974: 71); objektivna imanentna forma (Hegel, 1976, III: 38), s tim to je forma zaviaj u kome nastaje sama konkretna sadrina (Hegel, 1974: 33). Otuda kod Hegela nema razlike izmeu nauke (Wissenschaft) i dijalektike kao njene metode i njenog opredmeta (Hegel, 1976, I: 46, 57). Metoda nije put ili postupak koji prethodi znanju istine, nego je, prvo, celina toka tvorakog logosa (apsolutne ideje), i drugo, kao forma prikaza (Darstellungsform), identina je s celinom sistema apsolutne lozoje (Hegel, 1976, III: 346). 27 Hegel (1983): 8. Re Dijalektika pisana velikim slovom, oznaava trei deo Kantove KrV (Transcendentalna dijalektika). 28 Hegel (1975): 532 577.

107

U navedenim stavovima nesporne su samo dve stvari: prvo, da je dijalektika metoda uma; drugo, da je hermeneutika razumska metoda, to sledi nunim nainom u analitikom a ne deskriptivnom razgranienju. Iz gore postavljenih odnosa takoe sledi da je Hegel hermeneutiku uinio metodom uma i da je tek po tu cenu umu obezbedio sintetiku mo koja slama sve prepreke u kretanju dijalektike metode.

DISPOZITIV OBRAZOVANJA HERMENEUTIKE FILOZOFIJE

Osnovu obrazovanja hermeneutike lozoje ine polemike tradicije, prvo, romantike vs racionalizma, a potom, lozoje ivota vs pozitivizma. U tom okviru, hermeneutiku lozoju, pored slogana nazad Kantu (zurck zur Kant) i nazad stvarima (zur den Sachen selbst), karakterie: (a) suprotstavljanje panlogizmu i racionalizmu Hegelovog sistema; (b) odbrana nesvodljivosti ivota na intelektualno-pojmovne eme; (c) odbrana individualnosti delanja i dogaaja vis--vis optih pojmovnih i zakonomernih sklopova; (d) neophodnost drukije metode obrade drutvenog delanja i istorijskih pojava. (Istorizam vs pozitivizam); Iz teke situacije u koju je Hegel doveo potonju lozoju lozo su nastojali da nau izbavljenje na razliite naine. Svi pokuaji su se odvijali u znaku samoubistva lozoje: poev od Marksa, s nadom u njeno samoukidanje (politika forma samoubistva), preko Diltaja koji u tradiciji romantike odbacivao konstruktivizam pojma, Hajdegera koji je u nastojanjem da izloi smisao bia preao na dekonstrukcije govora i izbavljenje traio u pesnitvu. Sva ta lozofska samoubistva rezultat su eksplicitnog ili implicitnog posredovanja Hegelom. A generalno uzev, lozoja je u borbi protiv sistema ila u dva strateki pogrena pravca: a) u borbu protiv dijalektike kao metode konstrukcije putem njene materijalistike reinterpretacije (Marks, marksizam), u iluziji da se tim putem moe izbei konstruktivizam;29 b) odbacivanje metode konstrukcije uopte (Diltaj), odbacivanjem dijalektike i metode pozitivne nauke.30 Igra voena s ciljem nadigravanja Hegelove teze o okonanju lozoje, bila je diktirana njegovim potezom, kao prvim u igri. Dok je marksizam naao za shodno da od Hegelovog konstruktivizma i misticizma spaava dijalektiku, hermeneutika pod pritiskom sistema kao i pozitivizma, nastoji da izbavi hermeneutiku. Ishodi su poznati: marksistiko spasenje skonalo je u rudimentarnoj metodi hermeneutikog nasilja,31 koja se samouvereno zvala i dalje dijalektikom; a hermeneutika lozoja je skonala rehabilitovanjem dijalektike u
29 Vid. programski stav gde Marks za nain posmatranja koji uvodi kae da su njegove pretpostavke ljudi... u stvarnom, empirijski opaajnom procesu razvitka pod odreenim uslovima, Marks, MED, VI, str. 23. 30 Takoe programski, Dilthey, W., Einleitung in die Geisteswissenschaften, Gesammelte Schriften, Bd. I, S. 27; uz to i Dilthey (1980a): 46, 214215. 31 ire, Brdar (1988): 24-25 et passim, i Brdar (1998b).

108

klasinom vidu u kojem, pod Hegelovim okriljem, vie nije imala svog prava (Gadamer). Poto u ishodu, hermeneutika lozoja osvetljava hermeneutiku kao metodu konstrukcije, a dijalektiku kao metodu dekonstrukcije, naknadno se pokazuje da Marks i Diltaj nisu bili protiv Hegelove dijalektike, nego protiv njegove hermeneutike. Hermeneutika je bila viena kao metoda rekonstrukcije (uz optubu Hegela i pozitivizma za konstruktivizam),32 a dijalektika kao metoda dekonstrukcije u sferi bia (zato je, prema Marksu, trebalo da uteruje strah u kosti buroaziji). Hermeneutika ulazi u posthegelijansku lozoju pod imenom dijalektika da bi kao tako ksirana sauestvovala u sudbinskom ishodu: sama dijalektika e se na kraju pojaviti pod imenom hermeneutika (ovo, na primer, vidimo kod Gadamera). Time je poelo da se nazire u emu se zaplet uopte sastoji. Preostalo je da izvedemo razgranienje nivoa samorazumevanja dijalektike i hermeneutike lozoje, od nivoa metode u jednoj i drugoj.

PONOVLJEN KOPERNIKANSKI OKRET I OBNOVA HERMENEUTIKE UNIVERZALNOSTI: OD ANTIHEGELIJANIZMA KA OBNOVI KANTIZMA

Procesi racionalizovanja u istoriji Moderne vezani za problem smisla mogu se saeti u jedinstvenu formulu koja glasi da je moderna hermeneutika sebe uinila nemoguom jer je besmisao prirode postavila kao njen smisao. Smrt hermeneutike, dakle, moemo da tumaimo kao uinak same hermeneutike. Metahermeneutiki akt brisanja znaka unapred je odredio da se obnova hermeneutike metode u prvoj fazi odvija sukobom metoda prirodnih i duhovnih nauka. To je osnovni okvir u kome se pojavljuje Diltajeva lozoja kao prvi znaajan poduhvat pomenute rehabilitacije. On je ogranien na podruje duhovnih nauka (istoriograje, knjievnosti, sociologije, psihologije), koje se dovode u domen metode razumevanja (Verstehen), nasuprot podruju prirodnih nauka, koje ostaju u domenu objanjavanja (Erklrung).33 Podela nauka izvedena je na osnovu samorazumljive podele na prirodu u domenu kvantitativnih metoda zike i istorije koja im izmie.34 Poto je pomenuta interpretacija u osnovi moderne nauke i lozoje, to ove prirodu vie ne mogu da vide kao domen hermeneutike.35 U prirodnim pojavama nema smisla, jer nema svrhovitosti [nema tehnike prirode (Kant), usled ukidanja teleologije].36 S osloncem u Kantu, nasuprot prirodnom gradi se drutveno-istorijski svet kao svet ljudskog delanja, znaenja i smisla,37 to trai drugaiju metodu. Zato je Diltaj kao domen hermeneutike
32 Dilthey, Einleitung in die Geisteswissenschaften, Gesammelte Schriften, Bd. I, S. XVIII, gde napada Kont-MilSpenserov konstruktivizam. 33 Vid. najpotpuniji pregled rasprave u Apel (1979). Takoe, Wright (1975). 34 Takoe, Vindelband [1894] (1972): 139-40, et passim. 35 Hegel: bie u neposrednosti je neodreeno (Umittelbare unbestimmte), nije nita bez posredovanja; Marks: priroda uzeta apstrahovano od oveka nije nita. ak se ne kae da jeste Neto, nego direktno: Nita. Zbog toga je neizbeno lutanje u pogledu identiteta oveka: ta je ovek ili ta ini ljudsku prirodu: Pojam prirode je lien smisla, usled redukcije na pojam sile ili besmislene stvari u prostoru. Zato je kod Marksa s tim u skladu ovek odreen kao produktivno-razaralaka sila (Kraft). 36 ire, Brdar (1995): taka 1.3. 37 Diltaj (1980a): 260, 293-94, et passim.

109

metode istakao: 1) tekst istorijskog svedoanstva, kao predmet tumaenja; 2) delanje aktera u drutvenom i istorijskom medijumu, koje treba razumeti putem uivljavanja i utvrivanja znaenja koje ono ima za aktera.38 3) naelo razumevanja u okviru objektivnog duha epohe, kojim stari Diltaj ini korak ka prevladavanju psihologizma rane faze39 i u isti mah otkriva stepen uticaja Hegela na njegov razvoj.40 Taj domet je u metateoriju drutvenih nauka (Verstehende Soziologie) uveo Maks Veber, sintezom unutranje metoda razumevanja (Verstehen) i spoljanje metode objanjenja (Erklren).41 Sledei vaan korak preduzeo je Gadamer kao najznaajniji lozof hermeneutike u drugoj polovini XX veka. Pod uticajem Hajdegerove egzistencijalne analitike kod njega kao najznaajniju najpre zapaamo ideju horizonta. Ideja je izvorno Huserlova, a Gadamer je usvaja u Hajdegerovoj varijanti kao horizont razumevanja (sviju stvari) iz dispozitiva bivstvovanja-u-svetu. Re je o egzistencijalno-ontolokom i u isti mah transcendentalnom horizontu razumevanja. Hegelovi uticaji vidljivi su na Gadamerovom drugom vanom konceptu delatno-istorijske svesti mimo koje kao istorijska bia ne moemo da istupimo i ijem delanju moramo da pripiemo svoje razumevanje prirode sviju stvari. Na ovoj osnovi Gadamer prevladava Diltajevu strategiju neophodnosti empatikog uivljavanja u istorijsko-biografsku situaciju aktera u cilju razumevanja dela. S jedne strane, istorinost naeg bivstvovanja ini nepremostivom istorijsku distancu u odnosu na tumaenog autora, a s druge, tumaenje postaje dogaaj koji se zbiva u stapanju horizonata unutar delatno-istorijske svesti nae epohe. Svoj horizont uvek ve imamo kao bia-u-svetu, to znai u svojoj istorijski-kontingentnoj situaciji. Tumaenje je mogue samo u reenom stapanju horizonata (sadanjosti i prolosti), to ukazuje da nikada ne moe biti isto na nain autentine rekonstrukcije njegovog izvornog smisla. Dok je kod Diltaja uivljavanje prenosom u izvornu situaciju istorijskog aktera jo uvek bilo koncipovano u tradiciji subjektobjekt odnosa, Gadamerovo stapanje horizonata u delatno -istorijskoj svesti ukljuuje intersubjektivan susret posredstvom klasinog dela koji se ostvaruje logikom pitanja i odgovora.42 U istorijski odreenom horizontu tumaa, kao i tumaenog dela takoe prepoznajemo tragove Hegelovog, odnosno Diltajevog objektivnog duha u smislu osnovnog okvira razumevanja koji deluje na nivou predrazumevanja (Vorverstandnis) sviju stvari. S tim u vezi znaajni Gadamerovi pojmovi su jo predrasuda (Vorurteil) autoritet i primena, elaborisani na osnovu uzora pravne i teoloke hermeneutike.43 Predrasuda funkcionie kao princip razumevanja, a kao pojam polemiki povezuje hajdegerovsko predrazumevanje s
Ibidem, 275, 278. Vid. ini (1980): 7-35. 40 Diltaj (1980a): 274, 336-38, et passim. 41 Dilthey (1980b): 54; Weber (1989): 124-25, 143,157-61, et passim. 42 Gadamer (1978): 404, et passim. 43 Rehabilitacija ovih pojmova putem oslobaanja od prosvetiteljske crno-bele binarne podele, bila je razlog da ideoloki uenici racionalizma na elu s Habermasom Gadamera ospu optubama da je izdanak konzervativne
39 38

110

prosvetiteljstvom. Predrasude su neukidive komponente horizonta razumevanja, koje deluju na nivou predrazumevanja (ili spontanosti), tako da mimo mimo njih nita ne bismo razumeli. Naa tumaenja tradicije voena su, pre svega, pitanjima o njenom znaaju za nas, odnosno ciljevima primene na nau istorijsku situaciju u cilju boljeg razumevanja nas samih.44 Na osnovu fuzije istorijskih horizonata delo moe u razliitim tumaenjima da gurie kao konstanta na osnovu Gadamerove denicije klasinog: klasino delo je ono koje je uvek savremeno,45 u kome svaka potonja epoha moe da nae neto znaajno za sebe. Kako svaka epoha poseduje svoj horizont razumevanja koji e u fuziji s izvornim horizontom dela obezbediti klju za njegovo razumevanje, ovo je uvek drukije od onog u prolom ili buduem vremenu. Zato Gadamer kae da se uvek drugaije razumeva, ako se uopte razumeva.46 Umesto tenje ka izvornom smislu dela na nain ta je autor hteo da kae (ogranienje znaenja na autorski, subjektivni smisao), koja je jo vidljiva kod Diltaja, kod Gadamera zapaamo pomeranje od subjekta (intencije autora) ka delu i pomeranje od boljeg razumevanja autora (nego to je sam razumeo sebe) ka boljem razumevanju nas samih.47 Tim pomeranjem tumaeno delo postaje onoliko znaajno koliko moe da doprinese samorefleksiji, odnosno samorazumevanju tumaa i njegovih savremenika. Pomeranja koja smo zapazili kod Gadamera, kod Rikera su jo vidljivija. Kod njega vie ne gurie subjekt kao autor dela, nego samo delo u smislu diskursa, odnosno teksta. Poto tekst nadilazi i drutveno-istorijski kontekst svog nastanka, svako novo tumaenje pretpostavlja njegovu rekontekstualizaciju u situaciji novog tumaenja. Ekvivalentno tome, umesto autora dela u prvi plan dolazi subjekt tumaenja. Pri svakom tumaenju radi se o otkrivanju kapaciteta teksta u vremenu njegove aktualizacije.48 U tome su bez sumnje implikovani elementi gadamerovskog odreenja klasinog. Kod Rikera se takoe vie ne radi o boljem razumevanju autora (lajermaher), niti o razumevanju autora i dela preko subjektivnog znaenja (Diltaj), nego: a) o razumevanju dela kao autonomnog sistema znaenja, nezavisno od intencija autora;49 b) o samorazumevanju autora tumaenja (tumaa) u svom istorijskom vremenu putem tumaenog dela.50 U luku od Diltaja, preko Hajdegera do Gadamera i Rikera, zbiva se kopernikanski obrt u hermeneutici koji je ekvivalentan Kantovom u epistemologiji. Diltaj u epistemolokom smislu jo nije kantovac jer metodski problem hermeneutike motri u S-O
romantike, iracionalizma i restauracije. Danas te kritike jedino svedoe o podleganju tzv. velikih imena evropske lozoje, binarnoj ideolokoj matrici Prosvetiteljstva. Vid. Habermas (1970). 44 Pravnu i teoloku hermeneutiku Gadamer je navodio kao paradigme zbog komponente primene, koja je manjevie vidljiva u svim sluajevima pa i u sluajevima lozofske hermeneutike, a ne zato to je on pripadnih snaga konzervativne romantike, kako su pisali levi kritiari predvoeni Habermasom. 45 Ibidem, 323, et passim. 46 Ibidem, 330. 47 Svako doba e predani tekst morati da razume na svoj nain, jer on spada u celinu predaje za koju to doba ima stvarni interes i u kojoj pokuava da razume samo sebe. Gadamer (1978): 329. 48 Cf. Ricoeur (1984), Ricoeur (1991c): 83; Ricoeur (1991d): 109. 49 Ricoeur (1991c): 84. 50 Ibidem, 86-88.

111

odnosu u kome objekt (tumaeni autor) ima primat. Ovaj odnos naputa Gadamer i zamenjuje ga odnosom intersubjektivnosti, u kome pitanja hermeneutike i dijalektike postaju pitanja dijalokog odnosa. Kopernikanski obrt o kojem je re zbiva se u fuziji s jezikim obrtom XX-vekovne lozoje,51 tako da konaan ishod nije okret ka subjektu, nego pomeranje od subjekta (tumaa) ka delu, tekstu, odnosno diskursu ili interpretaciji. Ovo se ogleda u Rikerovom dovrenju koje se sastoji u naputanju subjekta u ime znaenjske autonomije tumaenog teksta. Opisani luk sainjen od niza zahvata posredovnih Hegelom i stavom protiv njegovog sistema, svojim unutranjim razvojem zavrava se kao znaajna rehabilitacija Kanta! To e rei da se obrazovanje hermeneutike samosvesti dovrava pod okriljem reaktualizovane Kantove lozoje. Jedan od momenata koji to potvruje sadran je u tome to kao ishod kopernikanskog obrta istorinosti razumevanja usled fuzije horizonata i kontekstualizacije tumaenja proistie epistemoloki problem u vidu dualizma smisla ili znaenja po sebi i znaenja za nas. Ako je tumaenje/razumevanje uvek istorijski-kontekstualno odreeno, kako onda doi do smisla po sebi? Ovaj problem moemo da uzmemo na dva naina: 1) kao laan problem poto svaki smisao moe da bude jedino smisao za nas.52 I izvorni smisao (do kojeg autor dri) nije bio neki po sebi, nego je uvek istorijski-kontekstualan, u datoj epohi! Drugo, svaki istorijsko kontekstualni smisao, razumeva se kao istinski i objektivan smisao po sebi. U isti mah, razliita znaenjska otvaranja dela ukazuju na njegov nesvodljiv hermeneutiki kapacitet, to znai da smislu po sebi kao ideji moramo da priznamo odreenu heuristiku funkciju. To e rei da: 2) smisao po sebi moramo da uzmemo kao da je stvaran problem kao regulativna ideja i racionalan vodi, odnosno opomena da svoj smisao ne ksiramo dogmatski, jer e ionako biti prevladan. Poto svaka epoha svoj smisao ksira kao da je po sebi, ovim putem ga zadravamo u statusu za nas u kontrapunktu s nedostinim smislom po sebi, to je uslov otvorenosti. Dakle, koliko je smisao po sebi laan problem u isti mah je regulativna ideja u funkciji samoreeksije razvijene hermeneutike samosvesti.

HERMENEUTIKA I DIJALEKTIKA: POSTAVLJANJE I POSREDOVANJE

Preimo sada na lozofsko tematizovanje odnosa dijalektike i hermeneutike. Neophodnu metodsku vezu obezbeujemo kategorijama postavljanja (der Setzung) i posredovanja (Vermittlung).53 Ove uzimamo u paru s kategorijama nesvodljivosti i neophodnosti postavljanja. Radi dopune osnove tematizacije dodaemo principe reeksije u drugo i reeksije u sebe (Hegel). Veza svih bi izgledala ovako: Postavljanje je odgovor na neophodnost postavljanja, ili tvrenja (Setzung). Posredoire o lozofskom smislu i znaaju linguistic turna, cf. Brdar (1998): 268, et passim. Takoe, Gadamer (1978): 431-32. 53 Na ovaj nain prvi je odnos hermeneutike i dijalektike u naoj literaturi razmatrao Simovi (1989). Te principe ukljuujemo u nau metodu tematizovanja.
52 51

112

vanje postavke odgovor je na nesvodljivost postavljenog. Posredovanje i postavljanje dva su temeljna principa kretanja saznanja. To znai da se saznanje odvija dvostrukim kretanjem: prvo je kretanje refleksije u drugo koja skonava u postavljanju; drugo je kretanje reeksije u sebe koje vodi u posredovanje postavke. Prvo je kretanje hermeneutiko, drugo dijalektiko. Neophodnost postavljanja vs nesvodljivosti i posredovanja vs samog postavljanja, ini osnovni okvir lozofskog tematizovanja odnosa dijalektike i hermeneutike. Ovakvom metodskom postavkom rasprava neizbeno dobija dva toka. Naime, s jedne strane, razvija se u raspravu odnosa dijalektike (Hegelove) i hermeneutike lozoje. To, najpre, znai da e u daljem biti praen odnos (samo)postavljanja hermeneutike lozoje kroz njena neprekidna posredovanja Hegelom s kojim se inae otvoreno obraunava ali i (na preutan nain) inspirie. S druge strane, skicirana metodska osnova omoguie nam da razvijemo odnos dijalektike i hermeneutike u smislu dve metode. Izloenim kategorijama stiemo mogunost da ih dovedemo u odnos identiteta da bismo na osnovu njega izveli sve neophodne razlike. Osnovnu tezu u vezi s problemom metode negativno bih formulisao na sledei nain: hermeneutika lozoja, posredovana Hegelom u svim znaajnijim fazama samopostavljanja od Diltaja preko Hajdegera, do Gadamera i Rikera ne omoguuje dovrenje proiene hermeneutike mtodske samosvesti. Isto vai za marksistiku lozoju, naroito ako imamo u vidu materijalistike bajke o dijalektici. Izvor jednog i drugo je u prvom, Hegelovom potezu kojim je izradio jednu par excellence hermeneutiku metodsku samosvest pod imenom dijalektike. Iz tog razloga hermeneutika lozoja je mogla jedino da dospe do vercovanja dijalektike metodske samosvesti pod imenom hermeneutike. Zbog ovog obrnutog odnosa, neophodno je raspravu odnosa dveju lozoja dopuniti kontrolnom raspravom o odnosu dveju metoda.

HERMENEUTIKA VS DIJALEKTIKA: FILOZOFIJA I METODA

Negativno prolisanje hermeneutike lozoje, u otporu racionalistikom imperijalizmu, odredilo je njene karakteristike koje ne treba vezivati za osnovne karakteristike hermeneutike metode.54 Autori u lozofskih raspravama o hermeneutici po pravilu ne razmatraju hermeneutiku kao metodu, s opravdanjem da nee da se bave metodologijom drutvenih nauka (jer po uobiajenoj recepciji to vue na VerstehenErklren raspravu). Kolikogod da je to razumljivo toliko je i neopravdano, jer s time iskljuuje problem hermeneutike kao lozofske metode. Zbog toga u literaturi uglavnom ne postoji svest o jednom od najveih pojmovnih zapleta moderne lozoje. Drugim reima, kada bismo ostali na nivou samorazumevanja dveju suprotstavljenih lozoja, ostali bismo s lanim prikazima kako dijalektike tako i hermeneutike. Ukupna igra od Marksa i Diltaja naovamo, vodi se u obrnutim predznacima: lozoja koja se herme54 Tu razliku ne pravi gotovo niko od najznaajnijih autora, u emu se naroito isticao Riard Rorti (Rorti, 1990) kao prva lozofska zvezda osamdesetih godina.

113

neutikom imenuje, u stvari je dijalektika in actu; a ona koja sebe zove dijalektikom in actu je hermeneutika i kao takva je zakljuila materijalistiku interpretaciju sveta. U tome je razlog zato je neophodno razdvojiti nivoe dveju lozoja i dveju metoda. Dok je pod primatom programske svrhe Kantovih naslednika (naime sinteze razliitog) dijalektika izgubila telos, isti je reaktualizovan u misli koja se obrazovala u otporu konstruktivistikom univerzalizmu Hegelovog sistema naime u hermeneutikoj lozoji. To bi, generalno, znailo da je ova lozoja radila u prilog izbavljenja dijalektikog principa, protiv njegove redukcije na program sistema. Zato na osnovu njenih dostignua dolazimo do konanog uvida da je Hegel dijalektiku potinio hermeneutikoj nameri, ime je u odreenom smislu proizveo lanu svest o interpretativnoj sintezi kao telosu dijalektike. Isto vai i za Marksa, koji: a) s Hegelom deli intenciju hermeneutike funkcije dijalektike (tumaenja sveta); b) razlikuje se od njega i stepenuje zabludu da je predmet dijalektike bivstvujue a ne kretanje misli u sopstvenom medijumu (kako je valjano odredio Hegel). Hegelov misticizam nije sadran u idealizmu, to je dijalektiku odredio kao metodu istog miljenja, nego u principu identiteta pod kojim je u dijalektikom omotau sproveo totalnu hermeneutiku obuhvata Svega pod Jedno. Nema dijalektika kod Hegela mistini omota, nego je hermeneutika svrha razlog njenog mistikovanja. Marks i marksizam nisu uinili nita protiv toga. Marks je dijalektiku samo sveo na suprotnu, materijalistiku hermeneutiku bia. Zato je njegova dijalektika ostala identina Hegelovoj u tom smislu to funkcionie u hermeneutikoj nameri. Uz to, Marks je dijalektiku preneo u domen koji neizbeno obnavlja misticizam (domen bia).55 Tome nasuprot, zapaamo da se par excellence dijalektika (dekonstruktivistika) namera hermeneutike lozoje spontano vezuje za hermeneutiku metodu i da to proizvodi nesporazum koji u literaturi neprimetno prolazi. Na taj nain se prolongira zabluda da su intencije hermeneutike metode identine s (programskim) intencijama hermeneutike lozoje. Zato se moe rei da je hermeneutika lozoja XIXXX veka izvela izuzetno znaajan posao time to je, prvo, hermeneutiku odvojila od dijalektike; a drugo, to dijalektiku oslobodila od Hegelove redukcije, tako da je, kao tree, preostalo da se dijalektika odvoji od hermeneutike.

HEGEL I HAJDEGER KAO ANTIPODI

Da o karakteru metode ne moe da se izvede pouzdan zakljuak na osnovu karaktera lozoje, ilustrovaemo skicom odnosa Hajdegerove lozoje prema Hegelovoj. Taj odnos emo razmotriti na tri nivoa: ontolokom nivou bia, transcendentalno-logikom nivou miljenja i nivou jezika. Ovo su tri nivoa utemeljenja lozoje, koja u jedinstvu daju celovit smisao date lozoje. Nema sumnje da Hajdegerovo lozoranje referira na Hegela i da je njime negativno
55 Drugim reima marksistika lozoja investirala jednu hermeneutiku zbog koje nikada nije dospela do savremene teorije razumevanja, a uz to je svoje autore trajno onesposobila za praenje dostignua u toj oblasti. (O tome dovoljno svedoe radovi marksista o hermeneutici.)

114

odreen, to se konano izraava u njegovom zaziranju od sistema ili stavljanju teita na dekonstrukciju: na nivou egzistencijalno-ontoloke hermeneutike radi otvaranja prema istini bia; na nivou miljenja radi dekonstrukcije/kritike stava u formi suda;56 na nivou jezika radi uranjanja u etimoloke dubine koje kriju odsjaje zaboravljenog bia. Suprotnost izmeu Hegelove i Hajdegerove strukture utemeljenja saznanja ogleda se na sva tri nivoa.57 Obojica u nastojanju da, svaki na svoj nain, izrade istinsku lozoju kao da zastupaju udnu, i tavie nemoguu stvar! Naime, kod Hegela ni na jednom nivou, bia, miljenja i jezika nema hermeneutike.58 Za Hajdegera vai suprotno: ni na jednom nivou nema dijalektike.59 To, naravno, nije mogue, tanije nije odrivo. Svaka lozoja, na svoj nain zavodi, jer ne vodi rauna o domenu i granicama sopstvene (favorizovane) metode. Za objanjenje imamo tri mogunosti: 1. propozitivno gledano, kod Hegela hermeneutika nije problem, ona e to biti tek kasnije. (Ovo je opte mesto literature.) Isto vai za Hajdegera: dijalektika mu nije problem, nego hermeneutika. 2. performativno uzev, temeljni problem Hegelove lozoje je par excellence hermeneutiki (problem sistemske konstrukcije u okviru programa sinteze); dok je u istom smislu, kod Hajdegera upravo dijalektika problem, jer se bavi problemom koji je par excellence dijalektiki (u okviru programa dekonstrukcije). 3. Tree objanjenje bilo bi u tome da su hermeneutika i dijalektika nerazdvojive u samoj stvari, tako da na sva tri nivoa u stvari imamo i jednu i drugu, bez obzira to ta dvostrukost nije eksplicirana. Nije, meutim, re o tome ta se u dve lozoje zbiva nego s kakvim samorazumevanjima se promoviu. Prva poenta je u tome to u samorazumevanju jedne odsustvuje ono do ega dri druga; o svedoi da obe lozoje karakterie falina metodska samosvest. Druga poenta, da je zbog istaknute razlike izmeu ina i samorazumevanja neophodno metodu osloboditi od samorazumevanja jedne i druge lozoje. Ovim putem teza o suprotstavljanju pomenutih lozoja bie prevedena u izlaganje komplementarnosti dijalektike i hermeneutike kao dve metode kretanja saznanja. Pogledajmo ukratko performativno jedinstvo metod. Hajdeger izvodi dekonstrukcije na nivoima jezika, ustaljenih znaenja lozofskog i ostalog govora; na nivou miljenja (s fundamentalnim pitanjem: ta znai misliti), na nivou bia, skupa s dekonstrukcijom smisla same istine. Ove dekonstrukcije su dijalektike po metodi, a hermeneutike su prema svrsi: jer svrha je rekonstrukcija izvornog ili istinskog smisla, koji je nesvodljiv na interpretaciju, ali je u isti mah njome samom sveden.60 Drugim reima, njegovi poduhvati su dijalektiki
Cf. Fay (1976). Za eksplikaciju ovih nivoa vid. Simovi (1989): 74, et passim. Kod Hegela se odsustvo hermeneutike vidi kada, s jedne strane, govori o logici pojma kao bia i logici pojma kao pojma, koje su identine dijalektike, a s druge strane, kada kae da u spekulativnom razmatranju ne treba raditi nita drugo nego posmatrati... ili... samo primati ono to postoji, odstranjujui sve reeksije, sva mnjenja..., to je uslov da se dijalektika bivanja izrazi u spekulativnom miljenju. Cf. Hegel (1976), i: 63, 73. 59 Re je o odsustvu na nivou samorazumevanja tih lozoja, a ne o odsustvu u njihovoj strukturi, poto bi u tom smislu iskaz bio neosnovan. 60 Naslovi Hajdegerovih radova govore dovoljno o karakteru njegovih poduhvata: Was ist das die Metaphysik: ta je to metazika Vom Sinn der Wahrheit: O smislu istine Was heit die Denken: ta znai miljenje Vom Satze zum Grund: O stavu razloga Vom Sinn des Sein: O smislu bia.
57 58 56

115

u tom smislu to neprekidno vri posredovanja interpretativnih postavki iz ontoteoloke tradicije zapadne metazike; a hermeneutike su u tom smislu to izvodi nove interpretacije otkrivene same stvari: miljenja, logosa, istine, bia, itd. Razlika je u tome to Hegel trai istinu, a Hajdeger, kao romantiar, trai smisao koji prethodi i samoj istini. Identian je rezultat, bar utoliko to i Hajdeger izvodi kritiku stava kao forme izlaganja istine i pravi nered u govoru, uvodei svoj lozofski novogovor. I kao to se Hegelov novogovor opravdava zapaanjem da stav u formi suda nije podesan za izlaganje umnih istina,61 i to opravdava istinom bia po sebi i za sebe, kod Hajdegera je uprkos svim razlikama slino: i njegov novogovor ima legitimaciju u tezi o neprimerenosti stava i pojmovnog diskursa, to se opravdava raskrivenom istinom bia u kojoj prebivaju svi govori koji pretenduju na istinitost. Za razlike u razumevanju metode izmeu Hegelove i Hajdegerove lozoje i pomenute zaborave moemo rei da su odreeni razlikom u stratekoj orijentaciji: Hegel je orijentisan na sintezu, Hajdeger na dekonstrukciju. Hermeneutika lozoja se kroz sva tri vana stadijuma Diltaja, Hajdegera i Gadamera takoe vodila principom dekonstrukcije i razlike, uz hroninu opomenu u vezi redukcije: pojedinanog na opte, onog to jeste na pojam (Diltaj); bia na bivstvujue (Hajdeger I), izvornog smisla na savremen i okotao (Hajdeger II); metode na sistem, istine na metodu, istine na nauno znanje, konano, smisla na istinu (Gadamer). Iako ove odbrane pripadaju hermeneutikoj lozoji bilo bi pogreno a fortiori pripisati ih hermeneutikoj metodi. Za razliku od metode hermeneutika lozoja je u Hegelovom totalitetu hronino imala razloge za kritiku i dekonstrukciju, kao par excellence dijalektike zauhvate. Principi i ciljevi metode, meutim, upravo su suprotni: hermeneutika se ne vodi samo principom neophodnosti svoenja i postavljanja, nego i verom u mogunost postavke i redukcije; drugim reima principima identiteta i totaliteta u konstitutivnom smislu. (To je logino, s obzirom da je ona metoda razuma i razumevanja). Vano je da vodimo rauna o strukturnom udvostruenju svake od razmotrenih lozoja: hermeneutika je na nivou za sebe (propozitivno) hermeneutika, na nivou po sebi (performativno) ona je dijalektika. Hegelova lozoja je dijalektika na nivou za sebe, na nivou po sebi je hermeneutika. Na osnovu tog uvida, praenjem otpora hermeneutike lozoje Hegelu prisustvujemo farsi: ona se po sebi ne suprotstavlja dijalektici, nego hermeneutici i njenoj tenji da Sve obuhvati pod Jedno.

OPRAVDANJE TEZE
Da bismo raspleli prethodno skiciranu zamku neophodno je da se vratimo Kantu i pristanemo na tezu da je za um karakteristina regulativna, a za razum konstitutivna upotreba ideja.62 To odmah ukazuje: da kod Hegela pod imenom uma stoji razum dakle, da za njega vai prigovor koji
Hegel (1976), i: 93-94. Uostalom, ova teza nam preostaje kao uslov rekonstrukcije lozoje posle propasti marksizma odnosno kritike teorije.
62 61

116

je svojevremeno prebacio Kantu.63 Vezivanje uma za konstitutivni status ideja nije bez posledica: da li je miljenje umno ili razumsko vidi se upravo preko upotrebe ideja. Van te veze imamo miljenje (Meinung), koje bez odreenog statusa ideja, ostaje neodreeno.64 Time je ve steena osnova na kojoj e se, preko suprotstavljanja Hegelu i odbacivanja njegove konstrukcije uma, razviti rehabilitovana dijalektika s regulativnom funkcijom ideja kao to joj i pristaje; a hermeneutika refleksija bie vezana s nivoom razuma uz konstitutivnu upotrebu ideja. Na kraju krajeva, ipak, razum razumeva (der Verstehen versteht).65 U svrhu opravdanja izloene teze moramo se vratiti Kantovoj prvoj kritici. U treem delu KrV, Transcendentalnoj dijalektici on zastupa tezu da um nuno zapada u antinomije kada ideje (ija osobina je da se ne mogu osporiti ni potvrditi iskustvom) uzima konstitutivno. U isti mah je tano da razum, a ne um, ne moe da razrei antinomije. Ovo kaem zato to je po mojoj tezi isto to zbivanje nevidljivo sa stanovita razuma! Naime, nemogue je da razum, sam od sebe, dospe do uvida u problematinost konstitutivne upotrebe ideja (npr. totaliteta) i u same antinomije. Razlog je u tome to on zbilja ideje upotrebljava konstitutivno! A um ne ini tu upotrebu nego reflektuje posledice radnji razuma koje ovome nisu dostupne. Antinomije, prema tome: 1) nisu antinomije istog (odnosno dovrenog) uma koji vodi rauna da u njih ne zapadne; 2) nisu ni antinomije razuma jer za njih ovaj ne zna; nego je 3) re o antinomijama koje samo um uvia kao proistekle iz konstitutivne upotrebe od strane razuma, a koje moe da analizuje kao via instanca i iz metodskih razloga pripie ih sebi. Iz ovih teza sledilo bi da samo neobrazovan um ideje uzima konstitutivno, a emancipovan to ini iskljuivo u regulativnoj funkciji. U tezi je imlikovano da je u prelazu od konstitutivne na regulativnu upotrebu sadran vidljivi znak vieg obrazovanja uma. To bi znailo da Kant Transcendentalnom dijalektikom: 1) ini korak napred u prosveivanju kojim nadmauje Prosvetiteljstvo i savremenike; i time 2) postie dovrenje prosveivanja uma kao osnovnog principa graanskog stanja. Indirektan dokaz tome predstavlja delo Kantovih naslednika. Oni su programima lozofskih sistema, taj put emancipovanja doslovno presekli. Zbog njihovog autoriteta dugo nismo bili u stanju da problem razmatramo autonomno, na drugaiji nain.66
Vid. Hegel (1983): 8. U stvari, funkcija ideja u oba sluaja je ista i zbog toga razum na podlozi nesposobnosti da rei antinomije luta od jednog do drugog pola protivrenosti. Praktino, to se ispoljava u vidu suprotstavljenih pozicija: idealizam versus materijalizam; monizam versus pluralizam; racionalizam versus empirizam, itd. Posle Kantove postavke problema pojavljuje se i nova antinomija: kao sukob izmeu razuma i uma, koji se kao i svaki sukob razvija u uzajamnost prezira i ogovaranja. Ovoga smo se naitali u ogovaranju hegelijanskih lozofa prema naukama, zato to su razumske, i uzvraanja razumskih lozofa hegelijancima optubom za opskurantizam. 65 Zato se, a ne samo zbog terminolokih tekoa, u engleskom govornom podruju razum (Verstehen) prevodi kao understanding (razumevanje). Cf. Strawson (1973): 20, 211, et passim; Bennett (1990): 53, 94, et passim. 66 To je razlog zato se dva veka posle Kanta i dalje vode jalovi sporovi izmeu svakojakih izama (kriticizamdogmatizam, materijalizamidealizam, holizamindividualizam, liberalizamkomunitarizam, slobodadeterminizam, itd). Kantove antinomije i praktian nain njihovog reavanja daju nam objanjenje zato je sukob realizma i nominalizma tokom Srednjeg veka trajao oko 1000 godina i ostao jalov. Mogao bi da traje jo toliko, sigurno nita ne bi reio. Kao to ni jedna od pomenutih konfrontacija ne moe da se razrei argumentativnom raspravom.
64 63

117

Osnovni zakljuak do kog emo doi osloncem na ove uvide glasi: razum je hermeneutiki, um je dijalektiki. Razum konstituie predmete iskustva, preko eme kojom sakuplja ulnu raznolikost u jedinstvo, to e rei da mnotvo povezuje u jedno. Ovo je, po svojoj prirodi, hermeneutiki akt: posredovanje bievnog mnotva po emu nastaje odreen predmet iskustva u predstavi. Predstava odreuje predmet i biva praena transcendentalnom apercepcijom Ja mislim. Apercepcija Ja mislim, u svojoj radnji praenja (Begleitung) ne odnosi se neposredno na predmet percepcije, nego na samu predstavu. Predstava predstavlja na nain jasnoe i odreenosti neto kao neto. Ona je kao produkt razuma jedna smisaona celina delova, koja daje postavku kao odgovor na pitanje: ta je ovo? U odnosu Ja mislim prema predstavi nastaje interpretacija same interpretacije tipa: Ja mislim da je ovo istinito.67 Ishod je ono predstavljeno, to stoji kao jasan i odreen predmet, a ne i predstava koja se gubi iz tematskog horizonta.68 Pitanje saznajne vrednosti predstave u nadlenosti je uma, zbog ega on nema posla s predmetima iskustva nego s pojmovima, odnosno interpretacijama predmeta iskustva.69 Kao to razum hermeneutiki posreduje predmete iskustva radi njihovog smisla, um mora da posreduje predstave radi njihovog epistemikog smisla, da li su istinite ili ne.70

HERMENEUTIKA I DIJALEKTIKA: RAZGRANIENJE I KOMPLEMENTARNOST

Imamo li u vidu uslove nastanka hermeneutike lozoje moramo razlikovati lozofski program od metode. Metoda na fundamentalnom nivou nije stvar namere ni izbora nego nunosti. Hermeneutika lozoja se razlikuje od hermeneutike metode po tome to se vodi negativnim motivima u posredovanju Hegelom i epistemologijom koji nemaju direktnu vezu s hermeneutikom metodom. U odnosu na ovu oni su sluajni, kao i bilo koji drugi. Miljenje se kree u logici dveju metoda ak i kada o toj logici ne zna nita, ili im se namerno suprotstavlja. Re je, dakle, o nivou koji naukama nije dostupan jer se ni ne pojavljuje u tematskom horizontu posebnih naunih metodologija.71
ire, cf. Brdar (2004): 204, et passim. Onaj ko dobro vidi tek kroz naoari, dok jasno vidi predmete pred sobom ne vidi same okulare. Ukoliko se napregne, pa uspe da usredsredi pogled na njih, nee videti predmete. Okular je interpretacija, interpretiran je predmet; i kao to je uvek okular preko predmeta, isti je sluaj i s interpretacijom kroz koju se vide predmeti. 69 Razum slui umu kao njegov predmet isto onako kao ulnost slui razumu kao predmet. Zadatak uma sastoji se u tome da obezbedi sistematsko jedinstvo svih moguih empirijskih to je zadatak razuma da pomou pojmova spaja raznovrsne pojave i podvodi ih pod empirijske zakone (KrV, B 693/A 665) [Kant (1974): 403]. Umu ne bivaju dati predmeti iskustva nego znanja razuma... radi njihovog jedinstva u pojmu uma, to jest radi povezanosti u jednom principu. Jedinstvo uma jeste jedinstvo sistema. KrV, B 708/A 680 [Kant (1974): 411]. A sistematinost saznanja, to jest njihova uzajamna povezanost zasnovana na jednom principu, ini cilj koji um naroito nalae i tei da ga ostvari. KrV, B 674/A 646 [Kant (1974): 392]. 70 Ranije izloena teza da je reenje antinomija uma mogue samo pragmatski, putem odluke: na nain kao da, znai da je um u Transendentalnoj dijalektici, koji razreava antinomije, u stvari praktiki um i da je on, kao to emo kasnije videti, dijalektiki. Ali, za razliku od preanjeg koncipovanja kod Kantovih naslednika, on ovde moe da bude dijalektiki na valjan nain tek poto je razreio antinomije (to je za Hegela i ostale bilo nezamislivo, a moda i besmisleno). Re je o tome, da ovde izloen koncept dijalektike kao svoj uslov pretpostavlja pragmatsko razreenje antinomija. Inae, sam koncept udovoljava uslovu da praktiki um prethodi teorijskom, i ini ga moguim. 71 Odustajanje od tematizovanja hermeneutike na nivou metodologije drutvenih nauka moe da se opravda time to je
68 67

118

Zapletom diktirano preusmerenje hermeneutike reeksije na problem dijalektike ne znai, naravno, da ona nije obavila posao reeksije same hermeneutike. Naprotiv, ona je najzaslunija za obnovu univerzalnosti hermeneutikog fenomena.72 Uz to, hermeneutika lozoja svojim znaajnim rezultatima svedoi o neodvojivosti dve metode. To je postigla naroito s Gadamerom koji obe rehabilituje ih kao intersubjektivne metode,73 a ne kao metodu dijaloga duha sa samimo sobom. Drugim reima, geneza tumaenja hermeneutike kao metode zakljuuje se u isti mah i kao interpretacija dijalektike. Ukoliko, dakle, ne bismo obnovili razliku i nesvodljivost metode na lozoju i znanje bili bismo i dalje rtve zablude koja sledi iz Hegelove senke: da je hermenutika metoda metoda dekonstrukcije, poto je lozoja pod tim imenom negativno usmerena prema konstruktivizmu pojma. Ekvivalentno tome, poto je dijalektika lozoja bila orijentisana sintetiki, sledilo bi da je dijalektika metoda konstruktivistika, itd. Ova dvostruka zamka posthegelijanske lozoje na pozadini prethodnog izlaganja predstavlja sluaj non sequitura. Taj uvid nam omoguava formulaciju teze da je, u metodskom smislu, karakter hermeneutike i dijalektike suprotan karakterima lozoj koje se (deklarativno) na osnovu njih samoodreuju u uzajamnom suprotstavljanju. Mogue je, prema tome, izvesti rehabilitaciju ove dve metode putem oslobaanja od Hegelove senke tako da se na nivou metodoloke azbuke postavi: 1. da je hermeneutika metoda sinteze i konstrukcije, poto sinteze i znanja bez konstrukcije ne moe biti (putem mnotvo-jedno-jedinstvo); 2. da je dijalektika metoda analize i dekonstrukcije: poto bez njenog rastavljanja i sklapanja (putem jedno-mnotvo-jedinstvo) nije mogue znanje znanja. 3. Uzajamna konfrontacija dveju lozoja ne moe se opravdati odnosima hermeneutike i dijalektike u smislu metoda. Preostaje zakljuak da su sukobi dveju reenih lozoja uvek imali vanlozofsko utemeljenje i motive. Metoda lozoranja, naime, neprekidno operie principima posredovanja postavki i postavljanja nove postavke s uverenjem da one kao interpretacije posreduju neposrednost izvornog smisla. A to znai: 1) da lozoranje nije mogue bez dijalektike i hermeneutike; 2) da hermeneutika kao metoda nije mogua bez dijalektike u jedinstvu i komplementarnosti. Dve metode lozofski razmotrene osnovne su i univerzalne metode saznanja. Za njih
taj nivo nepogodan za razvijanje teze o komplementarnosti. Problem se moe postaviti tek na fundamentalnom nivou saznanja kao saznanja (bez vezanosti za odreenu nauku). Tu fundamentalnu metodu ini komplementarna sprega dijalektike i hermeneutike. 72 to je uzaludno, iz iskljuivo levoideolokih razloga pokuao da ospori Habermas (1970). Nasuprot hermeneutici, marksistika lozoja je ostala blokirana kako za dalje ne-ideologizovano tumaenje dijalektike, tako i za bilo kakvo ozbiljno tematizovanje hermeneutike. 73 Dijalektika pretpostavlja sagovornike: onog ko pita i napada i onoga ko odgovara. U njoj je neophodan dijalektiki saputnik dialektikais synhodois (Top., 159 a 33), bilo radi takmienja (agonizomai) i borbe miljenja ili istraivanja (skepsis). Top. 159 a 23. Jer nije u moi samo jednog od dva protivnika da uspeno izvede zadatak koji je obojici zajedniki. Top., 161 a 20-22 (neophodno je potenje ili doslednost sebi). Dakle, postoji zajedniki cilj (Top., 161 a 37-39), a rav je drug onaj ko sputava zajedniko delo (Top., 161 a 37-39). A ako nemamo nikoga drugog sa kime bismo mogli da raspravljamo, to emo initi sami sa sobom. Top., 163 b 3).

119

se moe rei, s jedne strane, da nemaju odreen predmet, a s druge, da ne zavise ni od jednog korpusa teorijskog znanja. Naime: 1) poto je svrha hermeneutike odreenje znaenja/smisla neega, onda potencijalno sve predstavlja predmet tumaenja. Svaki predmet saznanja nuno u prvom stepenu predmet interpretacije, poto tek hermeneutikim posredovanjem dobija karakter neeg odreenog. Mogli bismo rei da je predmet heremeneutike znak i da ostanemo na nivou opteg mesta. Bolje je, meutim, rei da njen predmet nije samo jezik ili tekst nego materijalnost, ulnost, odnosno bivstvujue. Razlog je u tome to se znak i bivstvujue ontoloki ne razlikuju. Znak mora da ima karakter bivstvujueg, dok bivstvujue ne mora da ima karakter znaka. Povrh toga, tek hermeneutiki akt u sferi bivstvujueg razgraniava znak i ne-znak. Utoliko znak mora da bude materijalan i ulno pristupaan (senzibilan). Za razliku od njega, znaenje i smisao su inteligibilni fenomeni. 2) Dijalektika takoe nema odreen predmet: a) zato to ovaj (predmet) nije u rangu bia nego miljenja; b) njen predmet je jedinstvo smisla (u formi stava), kao potencijalno znanje.74 Zbog toga su: 1) hermeneutika i dijalektika prisutne u svakom sluaju saznanja, kao dve metode s univerzalnou protiv koje se ne moe nita uiniti, a pogotovo ne pozivanjem na razliku izmeu prirodne i duhovne nauke. 2) dijalektika je komplement hermeneutike utoliko to u njenu nadlenost dolazi pitanje o valjanosti steenog smisla, odnosno pitanje istine. Hermeneutici je stalo do jednog kao celine smisla. Dijalektici je stalo do mnotva jednog kao njegove unutranje istine. Kako se lozoja bavi istinskim smislom, to znai da mora da ima udvostruenu metodu smisla i istine: hermeneutike i dijalektike. Poto ne postoji nuan put od mnotva ka jednom koje obezbeuje smisaono jedinstvo: to se hermeneutika metoda kree u sferi mogunosti. Hermeneutikoj metodi odgovara put indukcije, uz napomenu da umesto nje imamo par excellence stvaralaki akt sinteze, kako je to istakao ve Hjuel (Whewell, 1856),75 a posle njega Poper.76 Pitanje nunosti i istinitosti u nadlenosti je dijalektike. Ova zato postupa analitiki ili deduktivno: od jedinstva smisla ka mnotvu iz njega razvijenih znaenjskih posledica. Drugim reima, dijalektika je kretanje misli u cilju istine, ka prvim principima znanja.77 (Sebe-miljenje-misli).
Dijalektika nije ograniena na odreene stvari. Soph. elenc., 172 a 12-13. Dijalektika je zajednika svim naukama (...) nema za predmet odreene stvari, niti je ograniena samo na jednu vrstu (genos) [ Anal. post., 77 a 29-33]. Dijalektika je u isti mah kritika (peirastike). Soph. elenc., 172 a 21-22. Ali jasno je da kritika (horismenou he peirastike) nije nauka (episteme). Zbog toga se ona bavi svakim predmetom, jer i sve vetine (tekhnai) upotrebljavaju izvesne zajednike principe. Otuda dolazi da svi, ak i oni koji ne znaju, na neki nain upotrebljavaju dijalektiku i kritiku. Jer svi se donekle trude da stave na probu one koji misle da znaju. Soph. elenc., 172 a 21-33. 75 ire, Aranelovi (1963): 8290. 76 To je sadrano u stavovima po kojima nema nunog puta od denotacije ka smislu (Russell 1905: 50); ili da ne postoji (nuan) princip indukcije (Popper, 1973: 61; 1972: 98, 100). 77 Dijalektika je korisna s obzirom na prva poela svake nauke (...) Njima se nunim nainom, treba baviti preko verovatnih miljenja (dia de toon peri hekasta edoxoon) koja se tiu svakog od njih. To je prava i najvia dunost dijalektike. Jer zbog svoje istraivake vetine, ona nam kri put (hodon ekhei) ka poelima svih istraivanja. Top., 101 a 37-101 b4. Takoe, Soph. elenc., 172 a 19-20.
74

120

Dijalektika i hermeneutika se spajaju u sferi smisla, a razdvajaju se utoliko to je pitanje istine autonoman posao dijalektike. Poto hermeneutika metoda kritici obezbeuje predmet, to ona u njenoj proceduri ne sauestvuje. (Ovo je analitiko razdvajanje, a ne deskriptivno). Vodei princip hermeneutike je princip identiteta. Ona svodi mnotvo na neto jedno, a njen rezultat je sinteza u medijumu smisla, teze ili stava (postavljanje). Vodei princip dijalektike je razlika (istine od smisla) a njen telos je analiza. Ona razvija jedno u mnotvo, u svrhu ispitivanja kvaliteta jedinstva. Samo onaj stav ije posledice nisu u odnosima protivrenosti, po sudu dijalektike moe da bude istinit. Poto hermeneutika metoda nema odreen predmet ona je takoe nezavisna od bilo kog sklopa smisla, ukljuujui i metateorijske okvire romantike, istorizma, lozoje ivota, ove ili one lozoje, koje su, inae, unapredile nivoe hermeneutike samosvesti. Takoe, poto je predmet dijalektike sve to ima pretenziju na istinu to je ona nezavisna od bilo kog sistema znanja: na rasponu od Platonovog i Aristotelovog do Hegelovog i Marksovog.78

REHABILITACIJA HERMENEUTIKE UNIVERZALNOSTI

Posthegelijanska lozoja se karakterie: 1) Suavanjem logosa na domen jezika to je jedna od posledica redukcije bivstvujueg na pustinju besmisla. 2) Rehabilitovanjem univerzalnosti hermeneutikog fenomena, to poinje s Hajdegerom (predrazumevanje bia iz horizonta bivstvovanja-u-svetu), a upotpunjava se dostignuima iz drugih pravaca: a) analitike lozoje nauke [od Diema79 do Popera80], uz uvid da su i teorije moderne zike takoe interpretacije81 to obnavlja uvid da je i priroda predmet tumaenja ili hermeneutiki problem; b) kontekstualne pragmatike poznog Vitgentajna (prebivanje u jezikim igrama ili u drutvenim situacijama pod institucijama, to je ekvivalentno Hajdegerovom ranom konceptu bivstvovanja-u-svetu; c) fenomenologijom sveta ivota (Lebenswelt) poznog Huserla; 82 Spajanje naizgled protivrenih stavova 1) i 2) mogue je lozofskom postavkom da je univerzalnost hermeneutikog fenomena obnovljena iz transcendentalnog horizonta jezika kao osnovnog dostignua XX-vekovnog jezikog obrta (linguistic turn).83
78 Dijalektika je korisna s obzirom na prva poela svake nauke; jer nemogue je raspravljati o njima na osnovu principa svojstvenih jednoj datoj nauci, poto su prvi principi poela svega ostalog. Njima se nunim nainom, treba baviti preko verovatnih miljenja (dia de toon peri hekasta edoxoon) koja se tiu svakog od njih. To je prava i najvia dunost dijalektike. Jer zbog svoje istraivake vetine, ona nam kri put (hodon ekhei) ka poelima svih istraivanja. Top., 101 a 37-101 b4. 79 Vid. Duhem (1954). 80 Vid. Popper (1959). 81 Duhem (1954): 150-153, 204, 277, et passim. 82 Husserl, Erf. u.Urt., 7, S. 25-6; 11, S. 50; 12, S. 51, et passim. 83 Cf. Brdar (1998a): 268, et passim.

121

Kao to je smrt hermeneutike u svojoj univerzalnosti, nastupila onda kada je sprovedeno metahermeneutiko brisanje bievnosti kao jezika, tako je njena obnova poela kada je lozoja jezik uzela kao bie! Na prethodnoj pozadini linguistic turna jezik neizbeno postaje: jedino bie koje se moe razumeti (lajermaher). No, iako je hermeneutika (prvo) aktualizovana na nivou jezika, kao metoda interpretacije govora i pisanih znakova, zabluda bi bila verovati da je govor njen jedini domen. Da bismo pokazali pun domen hermeneutike univerzalnosti na osnovu domena dveju metoda predlaem sledee reenje (vid. tabelu dole).
POSREDOVANJE HERMENEUTIKA DIJALEKTIKA HERMENEUTIKA Komplementarnost Govor - jezik Misao - miljenje Bivstvujue bie Nesvodljivost POSTAVLJANJE Smisla Istine Smisla Neophodnost postavljanja CILJ Sinteza Dekonstrukcija Sinteza

Hermeneutika prekriva nivoe jezika, govora, iskaza, i bievnosti, koja sa prvim deli karakter materijalnosti i znakovnosti. Domen dijalektike je domen miljenja, a ne domen jezika, niti domen bia. Hermeneutika, kao kretanje reeksije u drugo, posreduje postojee mnotvo radi postavke sinteze, jednog smisla: ovo (mnotvo) je (jedno). Dijalektika posreduje stav kao rezultat hermeneutike, radi postavljanja njegove istine,84 tako to ga kao jedinstven smisao razvija u mnotvo posledica. Dijalektika se ne bavi reima i reenicama, kao hermeneutika, nego mislima i njihovim odnosima: stavovima ili sudovima. Situiranje hermeneutike u sferu materijalnosti (u dva osnovna vida: bia i jezika), a dijalektike izmeu govora i bia: u sferi miljenja, ima veoma znaajne posledice. Uzmemo li u obzir da dijalektika nema za predmet bie, sledilo bi da Hegel, na primer, nije mistikovao dijalektiku zato to je uzeo za metodu istog miljenja. Naprotiv, u tom pogledu je bio i ostao u pravu, a Marksova je najvea greka to je protegao dijalektiku na nivo bia. Dijalektika lozoja je bila je bila svedena na hermeneutiku nasilja u funkciji legitimacije totalitarizma putem utopijskog smisla.85 To onda znai da tek Marks doslovno proizveomisticizam,86 koji je pripisao Hegelu, i da je to uinio upravo okretom: od idealizma ka materijalizmu. Taj potez, dakle, ne reava nita nego predstavlja osnov same mistikacije! Dve metode su takoe u odnosima uzajamne zavisnosti. Dijalektika od hermeneutike
Ne kaem o istinitosti stava nego o njegovoj istini. Jer istinitost stava je njegova istina, kao to je to i njegova neistinitost. Da je dati stav neistinit takoe je njegova unutranja istina. 85 Usled toga, emancipatorski uinak ne pripada njoj samoj, nego hermeneutikoj lozofiji, ponikloj iz konzervativne tradicije nemake romantike kako su to pisali apologeti prosvetiteljstva koja je od poetka hronino brinula za nesvodljivo, individualno i razliito. 86 Naravno, ovde se ne rauna Marksova naiva u duhu epistemologije XIX veka, da nije potrebno konstruisati, nego da se sve pretpostavke mogu ustanoviti isto empirijskim putem (Marks, MED, vi, str. 18), a pogotovo nam da on otkriva nemistikovanu dijalektiku kao logos same stvarnosti, s arobnim kljuem u materijalizmu.
84

122

zavisi u pogledu smisla: bilo ega to ima za predmet pa i sopstvenog smisla kao metode. Hermeneutika, sa svoje strane, zavisi od dijalektike u pogledu svog uinka: jer ona prvo postavlja svoj rezultat kao mogunost, za koju veruje da je stvarnost. A dijalektika se upravo bavi moguim smislom, jer tek ona moe da ga razvrsta u sferu istine ili neistine. Dijalektika se ne bavi umnim istinama, jer su ove njen rezultat, to znai da se njima bavila dok su vaile kao mogue istine.87 Komplementarnost dve metode je jasna po tome to je za hermeneutiku smisao u biu, a za dijalektiku je istina u sferi smisaonog.88 Za obe metode posredovanje i postavljanje ine zajednike principe funkcionisanja. A razlika je u tome to hermeneutika posreduje ono to jeste da bi postavila odgovor: ta je to to jeste, dok dijalektika izvodi posredovanje postavke da bi postavila njegovu imanentnu istinu. Rezimirajui, dakle, karaktere metoda moemo rei: 1) Pitanje: ta je stvarnost? nije dijalektiko, nego je hermeneutiko.89 Ono nema smisla ako to neto nije neodreeno. Pitanje dijalektike je: da li je to (stav, miljenje) istinito? Ono nema smisla ako ono o emu je pitanje nije odreeno ili svedeno. 2) Izgradnja sistema nije posao dijalektike, nego hermeneutike. Prema tome, ma koliko hermeneutika lozoja bila protiv zaveta epistemologije (Rorti) hermenutika metoda jedino moe da, kao nuna komponenta epistemologije bude ukalkulisana u nadu njegovog ostvarenja. 3) Sistem, teorija ili stav nije predmet hermeneutike nego dijalektike. Dijalektici pripada pitanje: da li je ovo istinito? 4) Princip totaliteta je konstitutivan princip hermeneutike svesti, po principu: sve u jedno, kaoprinci prevoenja mnotva u medijum jednog smisla. 5) Princip totaliteta istine je regulativ dijalektikog miljenja po principu: sve iz jednog. Dijalektika tim putem postavlja smisao u sferu istine ili neistine. Reinterpretacija dijalektike putem oslobaanja od poskantovske zamke i mistikacije vraa nas Platonu i Aristotelu, naravno u mutatis mutandis varijanti.90 Zastupljen koncept
Aristotle, Top., 101 a 37-101 b 4. Izloenim se drimo Aristotelove odredbe po kojoj predmet dijalektikog istraivanja ine miljenja (doxon) koja se zastupaju kao istinita i u tom smislu se uzimaju bez obzira na to ko ih zastupa. Dijalektika u ovom smislu radi u Platonovim dijalozima, mada ne tako eksplicitno. Takoe i kod Hegela, jer ispada da predmet dijalektikog ispitivanja predstavljaju likovi duha koji listom stoje u ravni miljenja (Meinungen), dok je lozof iznad te ravni, pa sam nema nikakva miljenja. Cf. Hegel, Sys. d. Phil., S. 88 Zavriu parafrazom jedne lajermaherove misli: Odsada nadalje uvek u govoriti da kao to su leva i desna noga neophodne za hodanje, tako su hermeneutika i dijalektika neophodne za saznanje. Kretanje saznanja ne bi bilo mogue kada hermeneutika i dijalektika bi imale razliite topoe: smisla i istine. 89 Misticizam vezan za dijalektiku u marksistikoj tradiciji ogleda se u Kosikovom stavu po kome je dijalektika odgovor na pitanje: ta je stvarnost? (Kosik, 1969: 58-60, 65, 76, et passim). U marksizmu je vezivanje ovog pitanja za dijalektiku bilo samorazumljivo. Ono, meutim, pripada hermeneutici; njeno pitanje je: ta je neto to je stvarnost, konano: ta je stvarnost uopte. Pritom uopte nije vano da li je stvarnost neka stvar, ili skup materijalnih znakova. Dijalektika, sa svoje strane, nije interpretacija stvarnosti, nego su interpretacije njen predmet. Ista mistikacija sadrana je u Lukaevom stavu da je dijalektika zbivanje izmeu subjekta i objekta i stanovite totaliteta. Vid. Lukacs (1977): 54, 83. Goldman takoe dijalektiku shvata kao metodu koja u stvari realizuje hermeneutiki zahvat totaliteta (cf. Goldman, 1980: 79, 190, 273, et passim). Shvatanje dijalektike kao metode (tumaenja) stvarnosti predstavlja metodoloki amaterizam koji je kod Marksa i u marksizmu, kao ideoloki temperovan, bio izvor revolucionarnog misticizma. 90 Dijalektika je istraivanje mnenja i kretanje ka prvim principima preko mnjenja. U tom pogledu nema sukoba izmeu Aristotela (Top., 101 a 37-b4), Platona (Resp., 511 b-c, d-e, 517 b-e) i Hegela. Hegel je o tome vodio rauna i stavio je do znanja odreenjem take na kojoj je lozof to umno motri (vernunftige betrachtet) rad duha: to je taka
iste theoria u kojoj posmatra nema nikakvih mnenja (Meinungen) i nita ne radi (er tut nicht) nego samo prima (er
87

123

pribliava se paradigmi metode iz Topike: dijalektika se bavi samo stavovima koji se tretiraju kao hipoteze, ili kako kae Aristotel: istiniti stavovi nisu njen predmet.91 To je jasno, poto je sud o njihovoj istinitosti njen rezultat. Na rezultat je dijalektika koja je suprotstavljena Hegelovoj, prvo, po tome to svoje mesto nalazi u sferi jezika iz ijeg horizonta otvara horizont miljenja. Drugo, ona nema poelo u istini po sebi i za sebe, nego u skepsi prema svakoj pretenziji na istinu, koja se bavi miljenjima kao moguim znanjima. I tree, nije potinjena hermeneutikom cilju; tako da mora da bude metodski protiv Hegelove i svake druge sistemske namere.92 To, pak, ne znai da je protiv sistema, nego samo da je protiv njihovog prihvatanja na veru, bez njenog kritikog suda.93 Prilog: rezime rezultata analize
HERMENEUTIKA Domeni: Razuma Odnosi: Prema prirodi stvari Svrha: Smisao (Sinteza) Identitet Kretanje: Mnotvo - Jedno - Jedinstvo (Neto odreeno) [Reektovanje u drugo] Razgranienje: Smisla od besmislenog u sferi bivstvujueg Istine i neistine u sferi smisla Jedno - Mnotvo - Jedinstvo (Odreenje neistine) [Reektovanje u sebe] Istina (Dekontrukcija) Razlika Prema sintezi razuma Uma DIJALEKTIKA

nimmt auf) rad duha koji se fenomenoloki probija kroz svoja mnjenja ka istini. Vid. Smtliche Werke, Bd. V, S. 335-6; VII, 2, S. 39; VIII, 238, S. 449. To je izuzetno vano za konsekventnost Hegelove prie. Time on objavljuje da je dosegao taku dodira istine po sebi, o kojoj su govorili Platon (Ep. VII, 342 d; 344 b-c; Resp., 490 a7-b7, 533 b1-c3, c7-e1) i Aristotel (Met., 1074 b15-35), to je u skladu s Aristotelom kada kae da utvrivanjem istine dijalektika prestaje (Rhet. 1358 a 21). Zato, drimo li se samorazumevanja Hegelove lozoje, ne moemo dopustiti da on dijalektiki misli; on nema metodu, nego na taki istine samo motri dijalektiki rad duha i to prenosi smrtnicima. Dijalektika se ne bavi istinama. Jer kao to je smisao kojim hermeneutika prestaje, tako dijalektika prestaje utvrivanjem istine. Hegelovo samopostavljanje u taku mirnog ogledala (speculum), ni u kom sluaju ne opravdava njegove diskreditacije dijalektike kao tragalake metode. To je retoriko izigravanje jedino mogue metode kritike ijim zahtevima je obavezan, jer konano, sve to on govori o dostignuu take theoria, neposredno uzev ipak je samo njegovo mnenje. A mnenje (doxa) je udrueno s verovanjem (pistis), verovanje s ubeenjem (pepeisthai) a ubeenje s razlogom (logon). De an., 428 a 20. U ovom nizu najznaajniji je razlog. 91 Top., 101 a 37-101 b 4. Aristotelovo odreenje dijalektike je u stvari isto kao Platonovo kad ovaj kae da se dijalektika postupak istraivanja he dialektike methodos [ ] (Plato, Resp. 533 c 8), koji polazi od hipoteza (ex hypotheseon [ ]) i ide ka onom krajnjem, nehipotetikom poelu arch anhyptheton [ ] (Resp. 510 b 6). 92 U tom pravcu koncept dijalektike je razvijao Adorno (1979) u stavovima: Dijalektika je konsekventna svest o neidentinosti (27); dijalektiko kretanje ne tei identinom; identinost joj je sumnjiva (130); identitet je praoblik ideologije (133); Problematian je sam pojam pojma (137). 93 Izloeno stanovite u skladu je s tezom o neophodnosti metateorijskog stratekog pomeranja od kritike teorije ka kritikom racionalizmu, to implikuje pomeranje od Hegela Kantu. Vid. ire. Brdar (2002): 347-49.

124

S obzirom na razmotren zaplet i njegovo razreenje moe se rei takoe da je najznaajniji uinak hermeneutike lozoje sadran u izbavljenju dijalektike od svakog sistema. Posle operacije razgranienja preostaje da konstatujemo da su upravo s dijalektikom nespojivi stavovi o identitetu metode i sistema.94 Time je ujedno izvedeno izbavljenje lozoje: njena svrha i nije da gradi sisteme nego da ih epistemiki ispituje.

ZAKLJUAK
O odnosima dveju metoda, kao to smo videli, ne moe se suditi na osnovu epohalnih odnosa pripadnih lozoja. Odnosi ovih drugih pre svega su polemiki i odravaju se uz velika ideoloka optereenja. Za razliku od toga, hermeneutika i dijalektika metoda pored identiteta u univerzalnosti nalaze se: (a) u odnosu komplementarnosti u svakom sluaju saznanja; (b) u tom odnosu moraju da rade u bilo kojoj lozoji, pa ak i u onima koje programski napadaju bilo hermeneutiku ili dijalektiku. Konano: (c) s obzirom na njihove komplementarne odnose kao i uporedno odmerene karaktere, iz perspektive unapreenja metodoloke samosvesti nema racionalnog smisla istrajavati na polemikim konfrontacijama izmeu osnovnih pravaca savremene lozoje. Preostaje nam da se drimo odnosa njihovog hermeneutikog i dijalektiko-kritikog posredovanja. To je jedini produktivan put na raspolaganju za sanaciju teta koje je lozoja do sada imala od nelegitimnih pretenzija na univerzalnost bilo kog pravca uzetog za sebe.

BIBLIOGRAFIJA:
1. Adorno, T. V. (1978): Negativna dijalektika, BIGZ, Beograd. 2. Apel, K.-Otto (1979): Die Erklren:Verstehen-Kontroverse in Transzendentalpragmatischer Sicht, Theorie- Diskussion, Suhrkamp Verlag, Frankfurt a/M. 3. Albert, Hans (1971): Pldoyer fr kritischen Rationalismus, Piper und Co. Verlag, Mnchen. 4. Aranelovi, Jovan (1967): Uloga indukcije u naunom istraivanju, Nauna knjiga, Beograd. 5. Aristotle, The Works of Aristotle, W. D. Ross (ed.): Clarendon Press, Oxford, 1960 /Loeb Classical Library, Heinemann, London, 1976: Analitica priora (Anal. prior.,) Analitica posteriora (Anal. post.,) Topics (Top.,) Metaphysics (Met.,)

94

Hegel (1976), iii: 346.

125

Ethica Nicomaheia (Eth. Nic.,) Rhetorics (Rhet.,) 6. Bacon, Francis, The Works of, vol. IV: The New Organon or, True Directions Concerning the Interpretation of Nature, Spedding, J. M. A. et al. (eds.): F. Frommann Verlag, StuttgartBad Connstatt, 1963. 7. Berlin, Isaiah (1980): Against Current: Essays in the History of Ideas, The Hogarth Press, London. (1976): Vico and Herder. Two Studies in the History of Ideas, The Hogarth Press, London. 8. Beti, E. (1988): Hermeneutika kao opta metoda duhovnih nauka, Knjievna zajednica, Novi Sad. 9. Boeckh, Philip August (1986): Formal Theory of Philology/Theory of Hermeneutics/ Theory of Criticism, u Mueller-Vollmer, Kurt, (ed.), The Hermeneutical Reader, pp. 13247. 10. Bourgeois, Patrik, L. (1979): From Hermeneutics of Symbols the Interpretation of Text, Studies in the Philosophy of Paul Ricoeur, Charles, E. Reagan, (ed.), Ohio University Press, Athens, Ohio, 1979, pp. 83-95. 11. Bhler, Dietrich (1981): Philosophische Hermeneutik und hermeneutische Metode, Text und Applikation. Theologie, Jurisprudenz und Literaturwissenshaft im hermeneutischen Gesprch, Manfred Fehrmann, H.-J. Jau und W. Pannenberg, (Hrsg.), Wilhelm Fink Verlag, Mnchen, 1981, S. 483-511. 12. Braun, Hermann (1970): Zum Verhltnis von Hermeneutik und Ontologie, Hermeneutik und Dialektik, R. Bbner, K. Crammer, R. Weihl, (Hrsg.), J. C. B. Mohr (Paul Siebeck), Tbingen, Bd. II, S. 201-18. 13. Brdar, Milan (1988): Kritika kao neosholastika: O metodi ukidanja teorijskog pluralizma, Socioloki pregled, god. 32, no. 3, str. 201-228. (1992): Megaideologije i problem sinteze: ka kritikoj revalorizaciji drutveno naunih paradigmi, Theoria, 35, no. 1, str. 69-96. (1998): Jeziki obrt (Linguistic turn): lozofsko znaenje i znaaj, Filozoja, jezik, zajednica, Srpsko lozofsko drutvo, Beograd, str. 267-299. (2002): Filozoja u Dianovom pisoaru. Postmoderni presek XX vekovne lozoje, Knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci/Novi Sad. (2004): Laudibus sensum communem: aktuelnost Kantove transcendentalne lozoje iz ugla njene semiotike transformacije, Arhe, god. 1, no. 1, str. 199222. 14. Buck, Gnther (1981): Von Texthermeneutik zur Handlungshermeneutik, Text und Applikation. Theologie, Jurisprudenz und Literaturwissenschaft im hermeneutischen Gesprch, Manfred Fehrmann, H.-J. Jau und W. Pannenberg, (Hrsg.), Wilhelm Fink Verlag,Mnchen, 1981, S. 525-35. 15. Bultmann, Rudolf (1952): Das Problem der Hermeneutik, Seminar: Philosopische Hermeneutik, H.-G. Gadamer und Gottfried Bochm,(Hrsg.), Suhramp Verlag, Frankfurt a. M., 1976, S. 239-64. (1986), Is Exegesis without Presuppositions Possible?, Mueller-Vollmer, Kurt, (ed.), The Hermeneutical Reader, pp. 242-7.

126

16. Bultmann, R. (1976): Das Problem der Hermeneutik (1952), Seminar: Philosophische Hermeneutik, H.-G. Gadamer und Gottfried Bochm (Hrsg.), Suhrkamp Verlag, Frankfurt a. M., S. 239-64. 17. Calvin, Jean, Inst., Institutes of the Christian Religion [1559], Library of Christian Classics, Philadelphia and London, 1961. (1996) [1541]: Nauk hrianske vere, Knjiarnica Stojanovia, Novi Sad. 18. Crombie, A. C. (1957): Augustine to Galileo. Vol. II: Science in the Later Middle Ages and Early Modern Times, XIII-XVIIth Centuries, Heinemann, London. 19. Descartes, Rene, Meditationes de prima philosophia, Oeuvres VII, Librairie Philosophique J. Vrin, Paris, 1964. Meditacije o prvoj lozoji, Stvarnost, Zagreb, 1975. 20. Dickens, A. G. (1966): Reformation and Society in XVI Century Europe, Thames and Hadson, London. 21. Deely, John [ed.] (1985): The Semiotics of John Poinsot, John Deely (ed.), University of California Press, Berkeley. (1986): The Coalescence of Semiotic Consciousness, Frontiers in Semiotic, Deely, John, et al. (eds.), Indiana University Press, Bloomington pp. 5-34. 22. Dilthey W. (1883): Gesammelte Schriften, Bd. I: Einleitung in die Geisteswissenschaften, B.G. Taubner Verlag, Stuttgart: Bd. I Einleitung in die Geisteswissenschaften, Bd. 1, 1959. Bd. V Das Wesen der Philosophie. Gesammelte Schriften, 1957. Bd. VII Die Aufbau der geschichtliche Welt in den Geisteswissenschaften, 1958. (1980a), Izgradnja istorijskog sveta u duhovnim naukama, prevod s nemakog, BIGZ, Beograd. (1980b): Zasnivanje duhovnih nauka, prevod s nemakog, Prosveta, Beograd. 23. Droysen J. G. (1943 [1858]): Grundriss der Historik. Vorlesung ber Encyklopdie und Methodologie der Geschichte, R. Oldenburg, Mnchen. 24. Duhem, Pierre (1954): The Aim and Structure of Physical Theory (La Theorie Physique: Son Objet, Sa Structure, 1905), Princeton University Press, Princeton, New Yersey. 25. Funke, Gerhard (1976): Hermeneutik als Sprachlehre des Glaubens, u Sprache und Erkenntnis. Festschrift fr Gerhard Frey zum 60. Geburtstag, Kanitscheider, B. (Hrsg.), Insbruck, 1976S. 97-115. 26. Gadamer, H.-G. (1965): Wahrheit und Methode. Grundzge einer philosophischen Hermeneutik, J. C. B Mohr (Paul Siebeck) Tbingen, 2. Au. (1978): Istina i metoda. Uvod u lozofsku hermeneutiku, Veselin Maslea, Sarajevo. 27. Goldman, Lisjen (1980): Skriven bog, BIGZ, Beograd. 28. Habermas, Jrgen (1970): Der Universalittsanspruch der Hermeneutik, Zur Logik der Sozialwissenschaften, Suhrkamp, Franfurt am M., 1982, S. 331-66. 29. Hegel, G.W.F., Smtliche Werke, Bd. III: Philosophische Propdeutik, Frommann Verlag, Stuttgart, 1940. (1974): Fenomenologija duha, BIGZ, Beograd.

127

(1975): Istorija lozoje IIII, BIGZ, Beograd, (1976): Nauka logike, I_III, BIGZ, Beograd. (1983): Jenski spisi 18011807, Logos, Sarajevo. Wissenschaft der Logik (1832): Bd. I, Gesammelte Werke, Bd. 6, Felix Meiner Verlag, 1984. System der Philosophie.Dritter Teil. Die Philosophie des Geistes, Smtliche Werke, Bd. 10, Luidwig Boumann [Hrsg.], Fr. Frommanns Verlag, Stuttgart, 1958. 30. Heidegger, Martin, Sein und Zeit, Max Niemayer Verlag, Tbingen, 91960. Wass heit Denken?, Max Neimayer Verlag, Tbingen,1954. Platons Lehre von Wahrheit, Francke Verlag, Bern, 1954. Idntitet und Differenz, Gnther Neske, Pflingen, 1957. Holzwege, Vittorio Klosterman, Frankfurt am Mein, 1957. Uvid u metaziku, Vuk Karadi, Beograd, 1976. Kant i problem metazike, Mladost, Beograd, 1978. 31. Holton, Gerald (1988): The Scientic Imagination: Case Studies, Cambridge University Press, Cambridge. 32. Kant, Immanuel, Kritika istog uma, BIGZ, Beograd, 1976. Werke im sechst Banden, Wilhelm Weischedel [Hrsg.], Insel Verlag, Frankfurt am Mein, 1964: KrV: Kritik der reinen Vernunft, Bd. II. KpV: Kritik der praktishe Vernunft, Bd. III. ApH: Anthropologie in pragmatischer Hinsicht (1798): Bd VI. (1974): ta je prosveenost?, Um i sloboda, Danilo Basta (prir.), Mladost, Beograd. (1974): Kritika istog uma, BIGZ, Beograd. 33. Kosik, Karel (1969): Dijalektika konkretnog, Prosveta, Beograd. 34. Lukacs, G. (1977): Povijest i klasna svijest, Naprijed, Zagreb. 35. Lyotard, Jean-Fransois (1990): Postmoderna objanjena djeci. Pisma 1982-1985, August Cesarec, Naprijed, Zagreb. 36. Marks, K., Ekonomsko-lozofski rukopisi (1844): MED, t. VI O metodi politike ekonomije, MED, XXIII; Pogovor drugom izdanju Kapitala, MED, XXI. 37. Mish, G. (1924): Vorbericht, u Dilthey W., Einleitung in die Philosophie des Lebens, Gesammelte Schriften, Bd. 5, Teubner Verlag, Leipzig, S. ICXII. 38. Mueller-Vollmer, Kurt, [ed.] (1986): The Hermeneutics Reader. Texts of the German Tradition from the Enlightenment to the Present, Basil Blackwell, London. 39. Pellauer, David (1979): The Sgnicance of the Text in Paul Ricoeurs Hermeneutical Theory, Studies in the Philosophy of Paul Ricoeur, Charles, E. Reagan, (ed.), Ohio University Press, Athens, Ohio, 1979, pp. 97-114. Plato, Plato in Twelve Volumes. Loeb Classical Library, Heinemann, London, 1977: Respublic (Resp.,) Sophist (Soph.,)

128

Parmenides (Parm.,) Philebus (Phil.,) Theaethet (Theaet.,) Euthydemus (Euthyd.,) Epistola VII (Ep. VII,) 40. Popkin, Richard H. (1960): The History of Scepticism from Erasmus to Descartes, Van Gorkum, Assen. 41. Popper, K.-R. (1959): Logic of Scientic Discovery, R. & K. Paul, London. 1972): Objective Knowledge. An Evolutionary Approach, Oxford, Clarendon. 42. Reardon, B. M. G. (1989): Religious Thought in the Reformation, Longman, London. 43. Ricoeur, Paul (1974): The Conict of Interpretation: Essays in Hermeneutics, Don Ihde, (ed.). Northwestern UP, Evanston. (1976a): History and Hermeneutics, The Journal of Philosophy, 73, pp. 683-95. (1976b): Interpretation Theory: Doscourse and the Surplus of Meaning, Texas Christian UP, Fort Worth, Texas. (1984): The Model of Text: Meaningful Action Considered as a Text, Social Research. 50 Anniversary, 1934-1984, (Spring-Summer), pp. 185-218. (1991a): On Interpretation, From Text to Action, Northwestern Univ. Press, Evanston, Illinois, pp. 1-20. (1991b): Task of Hermeneutics, From Text to Action, pp. 53-74. (1991c): The Hermeneutical Function of Distantiation, From Text to Action, pp. 75-88. (1991d): What is Text? Explanation and Understanding, From Text to Action, pp. 105123. 44. Rorty, Riard (1990): Filozoja i ogledalo prirode, Logos, Sarajevo. 45. Russell, B. (1905): On Denoting, Logic and Knowledge. Essays 1901-1950, G. Allen & Unwin, London, 1967, pp. 39-56. 46. Schapiro, B. J. (1968): Latitudinarianism and Science in Seventeenth Century England, Past & Present, 40, pp. 19-21. 47. Schleiermacher, Fr. D. E. (1911): Hermeneutik, Werke, IV Band, Felix Meiner, Leipzig. (1977): Ausgewlte Texte Schleiermaschers zur Hermeneutik, Kritik, Poetik, Dialektik und Sprachtheorie, Schleiermacher. Hermeneutik und Kritik, Manfred Frank, (Hrsg.), Suhrkamp Verlag, Frankfurt am Mein, 1977, S. 307-468. (1988), Dialektik (1814/15)/Einleitung zur Dialektik (1833), Felix Meiner, Verlag, Hamburg. 48. Simovi, Slobodan (1989): Hegel i hermeneutika, Knjievna zajednica Zorana Stojanovia, Novi Sad. 49. Strawson, P. F. (1973): The Bound of Sense. An Essay on Kants Critique of Pure Reason, Methuen, London. 50. Troeltsch Ernst (1925): Gesammelte Schriften. Bd. IV: Aufstze zur Geistesgeschichte und Religionssoziologie, H. Baron [Hrsg.], J. C. B. Mohr (Paul Siebeck): Tbingen.

129

51. Van Den Deale, W. (1977): The Social Construction of Science: Institutionalisation and Denition of Positive Science in the Later Half of the XVII Century, Mendelsohn, E. et al. (eds.), The Social Production of Scientic Knowledge, D. Reidel Publ. Comp., Dordrecht/ Boston, pp. 27-54. 52. Vindelband, Vilhelm [1894] (1972): Istorija i prirodna nauka, Ideje, 3, br. 1-2, str. 12743. 53. Weber, Max (1947): Gesammelte Aufstze zur Religionssoziologie, J. C. B. Mohr (Paul Siebeck), Tbingen, Vierte Au. (1989): Protestantska etika i duh kapitalizma, Logos, Sarajevo. 54. Wright, von, G. H.(1975): Objanjenje i razumevanje, Nolit, Beograd. 55. Yates, Francis (1972): The Rosicrucian Enlightenment, R. & K. Paul, London.

Milan Brdar, PhD Faculty of Philosophy Novi Sad

HERMENEUTICAL PHILOSOPHY AND HERMENEUTICAL METHOD

In the article author maintan the thesis on the need of demarcation between hermeneutical philosophy and hermeneuthical method. Reasons are given on the basis of demacrcation of the roots of hermeneutical philosophy, on the one hand, and of main characteristics hermeneutcial method, on the other. Main argument is elucited through confrontation and comparation with dialectial philosophy and its method. Result of the analysis is given in exposition of the new concept of dialectics, with main characteristics as follows: rst, it is confronted with the Hegels concept and closely related to the Adornos; second, the concept includes reinterpretation and reactualisation of Plato-Aristotelian dialectics; and third, because whole article is aranged on the background of confrontation of Hegel and Kant, specicity of exposed concept of dialectics is that it gives one of its possibility not in Hegels manner but under the Kants covering. In the concluding part of the article author gives comparative lists of characteristics of hermeneutics and dialectics in order to demonstrate the argument that these two methods are functioning in the logic of knowledge as a two universal metods in complementary relatons with each other. Key words: hermeneutics, dialectics, philosophy, metohod, Hegel, Kant, Schleiermacher, Dilthey, Heidegger, Gadamer, Ricoueur.

130