Ervin Panofski, Ikonoloske studije, Beograd 1975, uvod

Rezime: Ikonografija je grana istorije umetnosti koja se bavi sadrinom ili znaenjem umetnikih dela. Postoji razlika izmeu sadrine ili znaenja i forme. Ono to vizuelno opaamo je forma, im to identifikujemo (kao predmet ili dogaaj), ulazimo u prvi sloj znaenja. Naime Panofski je razlikovao tri sloja znaenja, koji se mogu primeniti i na umetniko delo. 1. Primarna ili prirodna sadrina, podeljena na faktualnu i ekspresivnu otkrivamo je identfikovanjem istih formi, njihovih uzajamnih odnosa kao dogaaja i zapaanjem ekspresionalnih osobina. Manifestuje se u umetnikim motivima. 2. Sekundarna ili konvencionalna sadrina povezivanje umetnikih motiva i njihovih kombinacija sa temama ili idejama. Ako su motivi predstave, a kombinacije motiva prie i alegorije. Identifikovanje tih predstava, pria i alegorija je uloga ovog sloja. 3. Sutinsko znaenje ili sadrina - otkrivamo ga utvrivanjem osnovnih principa koji pokazuju sutinski stav jedne nacije, perioda, klase, religiozne ili filozofske vere a izraavaju se u jednoj linosti, ili pak delu. Ove elemente tumaimo kao simbolike vrednosti. Pitanje tanosti ovih analiza? (1.)Predikonografska deskripcija identifikujemo na osnovu praktinog iskustva. Meutim, ponekad predmet ne moemo prepoznati, tada nae praktino iskustvo ne garantuje tanost. Tada, praktino iskustvo podvrgavamo istoriji stila. (2.)Ikonografska analiza u uem smislu pretpostavlja poznavanje specifinih tema ili sadraja, koji se prenose putem literarnih izvora. Nae poznavanje literarnih izvora moemo da korigujemo ispitivanjem istorije tipova. (3.) Ikonografija u dubljem smislu za ovaj sloj potrebna nam je sintetika intuicija. Kao i prethodna dva, i ono se mora kontrolisati. Ovde je u pitanju istorija kulturnih simptoma ili simbola. Renesansa obnavljanje klasinih starina. Meutim na nizu primera moemo uvideti razdvajanje klasinih motiva sa neklasinim znaenjem i klasinih tema izraenih neklasinim likovima u neklasinom ambijentu. Odgovor za ovu neloginost pronalazimo u razlici izmeu likovne i literarne tradicije. Preko literarne tradicije se poznavanje klasinih tema, a naroito mitologije prenosilo u srednji vek, a potom i renesansu. Kada je mitologija u pitanju: grki filozofi su bogove tumaili kao personifikacije prirodnih sila ili moralizatorskih osobina, a hrianiski oci su su pak tvrdili da su iluzije ili opaki demoni. Tokom srednjeg veka, klasine teme prenoene su preko enciklopedija, srednjovekovnih komentara na klasine i pozno-antike tekstove, kao i preko specijalnih spisa iz mitologije

najznaajnije delo Mitograf III. U periodu neposredno pre Petrarke, bogovi su nedvosmisleno vezivani za hriansko verovanje. uveno je delo- Moralizovani Ovidije, zasnovano na Mitografu III. Potom, ovani Bokao u delu Genealogija Deorum se vraa antikim izvorima. U vreme Petrarke, aktivno zanimanje za klasine motive deava se na severu Evrope, dok je u vreme rensense sredite Provansa i Italija. Kontrast izmeu likovne i literarne tradicije ne moe da objasni neobinu dihotomiju izmeu klasinih motiva i klasinih tema, koja je karakteristika umetnosti zrelog srednjeg veka. Naime, u rukopisima iz karolinkog doba, predstave su verno, mada esto nespretno kopirane. Dakle, razdvajanje klasinih tema. i klasinih motiva odigralo se i uprkos likovnoj tradiciji. A odlika renesanse sastoji se iz toga da je izvrila reintegraciju klasinih temema sa klasinim motivima U srednjem veku niko nije bio u stanju da antiku civilizaciju posmatra kao zaseban celovit fenomen koji pripada prolost. Ta nesposobnost da se shvati sutinska jedinstvenost klasinih tema i klasinih motiva, moe se objasniti emocionalnom nepodudarnou izmeu hrianskog srednjeg veka i paganske antike. Rentegracija klasinih tema i klasinih motiva je humanistika, ali i humana pojava. I ona nije mogla biti prost povratak klasinoj prolosti.