1. Poeci istonog pitanja i reformi 1774.

(509-514)
Ono sto nazivamo istocnim pitanjem predstavlja skup
dogadjaja od 1774. godine (Kucukkajnardzijski mir) i 1923.
godine (Sporazum u Lozani) cije su glavne karakteristike
postepeno komadanje Osmanskog carstva i rivalstvo velikih
sila koje su imale cilj da uspostave kontrolu ili uticaj u
balkanskim zemljama Evrope i priobalnim zemljama istocnog
Sredozemlja (do Persijskog zaliva i Indijskog okeana) i
juznog Sredozemlja. Pod izgovorom da stiti pravoslavne
narode i Slovene, Rusija je tezila da prositi dominaciju nad
Balkanskim poluostrvom i dobije pristup ka otvorenom moru.
Engleska je zelala da zastiti put za Indiju, dakle da kontrolise
prevlaku koja je razdvajala Sredozemno more od Indijskog
okeana, odakle potice njeno interesovanje za arapske zemlje
u ovoj regiji. Francuzi su zeleli da odbrane svoje trgovacke i
kulturne pozicije kod hriscanskog stanovnistva istocnih
zemalja, tako da su se, u pojedinim okolnostima nasli
nasuprot Rusiji ili Engleskoj. Plaseci se sirenja ruskog uticaja
na Balkanu, Austrijanci su pokusavali da postave granicu
ruskom uticaju, posebno u Bosni i Hercegovini. Kasnije ce se
i Nemacka zainteresovati za Osmansko carstvo u okviru svog
Drang nach Osten. Skoro svi ratovi koje su Turci vodili tokom
19.veka zavrsili su se porazom i doveli carstvo do
postepenog gubitka gotovo svih teritorija, dok je prelazak
velikog dela njegovih resursa pod kontrolu zapadnih
preduzeca doprineo slabljenju i doveo u zavisan polozaj
njegovu privredu. Medjutim, osmanski vladari su se trudili da
sprovedu reforme (tanzimat) u administrativnom, socijalnom,
politickom, i kulturnom domenu. Medjutim, uticaj velikih sila
ogranicio je, ako ne i unistio