Da volim, to je jedino to umem. Samo mi dajte predmet moje ljubavi.

Seren Kjerkegor

Po svom poreklu tipino mediteranski junak, Don uan u sebi saima eros, dionizijsku
razbludnost, slobodu, ulnost, imanentno vezane za samo podneblje Juga, za izobilje sunca,
svetlosti i nesputanosti, koje u njemu vladaju. Lik Don uana simbolizuje kontinuitet jednog
od tipino mediteranskih mitova: mita o putovanju, potrazi, nomadizmu (izvorno vezanog za
Odiseja, ali i za prevashodno erotsku paradigmatiku Odiseje kao "ontologizovane" potrage,
enje i plovidbe).
Ako krenemo u potragu za danas tako dragocenim etimolokim metaforama, u korenu rei
"zavoenje", nalazimo dve zanimljive znaenjske smernice. Prva, na koju nas zapravo
upuuje oana Felman, u korenu rei zavoenje "sedducere" pre svega otkriva
samorazdvajanje, ili, odvajanje od samoga sebe u ime nekog, nadmonijeg Drugog. Druga
smernica ukazuje na to da koren rei zavoenje, zapravo glasi "se aductere", a to bi onda
faktiki trebalo da znai samodopadanje, narcisoidno okretanje sebi, egzibicionistiko
"samoproduciranje", prisustvo latentnih oblika autoerotizma. Obe etimologije moemo
smatrati (ili uzeti) kao tane: prva nas upozorava na uinak (posledicu) zavoenja i ona
obuhvata aspekt "objekta-rtve" dok je druga okrenuta samom motivu zavoenja, tako da
pre svega opisuje aspekt "subjekta-lovca".
Zanimljiva je jo i sledea injenica: pored toga to je praktiar, Don uan je, takoe jo i
propedeutiar (teoretiar) donuanizma, odnosno, specifinog tipa egzistencije-kaozavoenja, odnosno, neprestanog zapoinjanja ispoetka, od "idealne nule". Takva, u svojoj
biti, anaforika struktura njegove egzistencije, po miljenju oane Felman, faktiki implicira
odbacivanje vernosti-kao-principa-kraja, i, jo, vie, smrti. Drugim reima, ponovljivost
ljubavnih poetaka i zanosa ima za Don uana preventivnu funkciju odbrambenog
mehanizma pred strahom od smrti i neumitnog fizikog isezavanja svakog od ivih bia.
Zavodnitvo nas uvodi u jedan sveopti erotski relativizam: princip ponovljivosti
istovremeno deplasira naelno verovanje u neiju unikatnu vrednost: jedinstvenost ljudskog
subjekta, njegova (tanije njena) singularnost, biva podvrgnuta naelu zamenjivosti,
odnosno, generike istovetnosti. Don uanov, u osnovi, epski nagon za gomilanjem ena,
zapravo ukazuje na dublju homologijsku srodnost, koja vlada izmeu njegove "beskonane,
serijske udnje i apstrakcije novca (para)". Ili, kako to lepo kau Delez i Gatari, maina
elje je jedna bezbrana (nevezana) maina veitog vraanja (usmerenja prevashodno
prema sebi). Upravo ta generika razmenjivost, kao i sama i supstitucija (nesvodivo
razliitih) ena, jednim (univerzalnim) rodnim pojmom kao to je ena: postaje
indikativna ne samo za saznavanje konkretnog individualieta, Don uana, nego veoma
korisna za jo jedno, ovog puta tipoloko tumaenje danas jo uvek vladajueg, epohalnog
modaliteta, kakva je drutvena razmena (cirkulacija) kapitala. U svojoj funkcionalnoj osnovi,
oba su pomenuta modaliteta podudarna, oba su podvrgnuta istom, kumulativnom
(kvantitativnom) principu gomilanja i obezlienja, oba su autoreferencijalna (usmerena
prvenstveno sebi). Ili, kako je to sasvim sluajno, ali pregnantno kazano u jednom enskom
listu, neizreena poruka svakog zavodnika glasi: "moe me dobiti, ali me ne moe
zadrati". Mi bismo samo dodali, potpuno isto kao i u sluaju novca. I njega je, naime,

najtee zadrati.
Ako krenemo u dublje, ovog puta, arhetipske konotacije, u tipino mediteranskom liku, Don
uanu, prepoznajemo i imanentnu temu "sparagmosa" uzaludnog herojskog rtvovanja.
Tema sparagmosa, "ugraena" u dominantnim generikim oblicima Mediteranske kulture,
ironiji i satiri, pored ostalog upuuje na modalitete samoosporavanja, samoparodiranja,
samonegiranja obilato iskoriene u oblikovanju fatalne Don uanove (ivotne) zavrnice.
Tako ispada da herojski lik fatalnog ljubavnika i zavodnika, izazivaa fantazmatskih granica,
samodopadljivog poklonika haosa, na kraju biva "rtvovan" (uzaludni, tipino mediteranski
sapragmos) u cilju ouvanja isto tako apstraktnog socio-kulturnog reda, koji ga je i
proizveo!
Tako ispada da na Don uana, moda, ipak ne treba gledati samo kao na libidinoznog
razvratnika?! Moda je njegovo razvratnitvo samo simptom, a ne konani cilj, telos i
sutina? "Po definiciji", znamo da performativ njegovog "razvratnitva" ipak nije vulgaran,
nego, naprotiv, elegantan i prefinjen, utemeljen na suverenoj retorikoj vetini (na kae se
uzalud, da je zavoenje diskurs neispunjenih obeanja). Njegovo je izraavanje stvaralako
nadahnue retorikom magijom ljubavi i iluzije trenutka. Apsolutizacija trenutka (i trenutne
ene), kratkotrajna egzaltacija trenutkom, njegovo epifanino opevanje. Don uan je
ponitenje vremenitosti u smislu kontinuiteta, trajanja, opstajanja.
Njegov sluga Zganarel, jednom prilikom kae: "U mom gospodaru vidi najveeg zloinca,
koga je zemlja drala na sebi, psa, sotonu, Turina, jeretika, koji ne veruje ni u boga, ni u
avola, koji smatra budalatinom, sve ono u ta mi ostali verujemo".
Don uanov (erotski) relativizam pokazuje svoje dublje korene: u ateizmu! Duboko
osporavajui vrednosti ustaljenog poretka, Don uan, kako se ispostavlja, pre svega je
ateist, ikonoklast, nevernik, a tek posle zavodnik. Po miljenju Hansa Majera, njegov
fatalni kraj, tokom veere kod komandora, zapravo je kazna zbog podsmeha crkvi, obzirom
da u to vreme (vreme protivreformacije), vlada neraskidiva veza carskog prestola, crkvenog
oltara i plemstva. Slino tome, Julija Kristeva u liku Don uana vidi socijalni simbol
razlaganja monoteizma: Boga-oca i vladara, simbol preokretanja Oca, oevog autoriteta
(kao u korenu rei perverzija ili: pere-version).
Don uan sugerie i simbolizuje anarhiju: nesaglasnost i nepotovanje autoriteta, drutvene
skale moi, patrijarhalnih vrednosti. On je logina implikacija patrijarhalne kulture, njene
mitologije i erotologije, utemeljene na vrhunskon obeanju i toposu braka (kao "idealne"
egzistencijalne (itaj: socio-ekonomske) razrenice (jo u vreme detinjstva, pothranjivane u
okviru deije opsednutosti bajkama i njihovom, po pravilu, branom happyend-u)...
U onoj meri u kojoj princip subjektiviteta podrazumeva podlonost i prilagoavanje
odreenim, restriktivnim, samoodreujuim normama i pravilima ponaanja, samim tim i
odreenu (neophodnu) ukalupljenost u nekakvom modelu linosti Don uan ( ne samo
njegove ene) zapravo jeste ne-subjekt. Kristeva opisuje Don uana kao mnotvenost,
polifoniju, on nema svoje intimno jezgro, unutranjost. Kod Don uana ve naziremo kasniju
filozofsku (openhauerovsku) "krizu subjekta". Don uan bi ovako replicirao openhaueru
(jo jednom protivniku braka), pra-ocu nihilizma: "Ja nisam nita, budui sam, naime, sve".
Don uan, pored ostalog, oznaava i trijumf uma budui se on sam nikada do kraja ne
preputa ulnom, odnosno, emotivnom pijanstvu. Zavoenje je ipak stvar lucidnosti i
lucidnih manifestacija uma: a samim tim i modalitet udnje pream moi. Otud i nepisano
pravilo: da su likovi poznatih knjievnih i filmskih zavodnika(ca) superiorni, suvereni u svom

umeu samokontrole, vladanju sobom i svojim sentimentalnim sklonostima. Otuda, moda,

Don uan daleko vie uiva u sebi samom, sopstvenoj igri, neospornom armu, oseanju
trijumfa nad granicama (fizikim, kao i drutvenim, odnosno, moralnim granicama) nego u
samim ljubavnim vezama (i drugim enama). Otud moda i nije daleko od istine i
pretpostavka da Don uan predstavlja androgino bie, sposobno da u sebi samom
razotkrije, a potom i idealno rasporedi osobine oba pola-on je "enstveni nad-mu", kako ga
naziva i Majer.
Don uan je olienje strasti za promenom, strasti leptira. Prvi put opisana kod Furijea, a
zatim preuzeta od R. Barta, ova strast pretpostavlja izbegavanje trajnog vezivanja subjekta
za nekakav objekat: kao i uivanje u samoj promeni, dinamizmu i raznolikosti.
Tako u Don uanovom liku raspoznajemo jedan univerzalni princip, daleko iri od polaznog
domena erotizma. Don uan je zapravo posledica nemoi da se nekome ili neemu do kraja
veruje; kao i neprihvatanje jednog, jedinog (svejedno da li: duhovnog, filozofskog,
erotskog) identiteta. Eskapizam pred nametnutim oblikom, pred prinudom-za-oblik; koju
nam, u cilju odranja sopstvene mentalne ekonomije, namee samo drutvo. Don uan to
je nemogunost da se bude (samo) Jedna stvar. A samim tim sutinski odan ironijskom
principu, dijalogizmu, ambivalentnosti, egzotopinosti, korektivne i kreativne distance.
Obzirom na te aspekte, Kjerkegor Don uana sagledava kao filozofski problem, Majer ga
poredi sa Faustom (koji je takoe razvratnik, ali intelektualni razvratnik), Kami ga tumai
kao primer apsurdnog oveka, kao ilustraciju sopstvene filozofske pozicije. Zanimljivo je,
meutim, u tom kontekstu, pomenuti jo jedno poreenje: ono, koje iznosi Akile Bonito
Oliva, a prema kome je kritiar saznajni Don uan: ili, onaj, koji nema svoj stil, zato jer
poseduje sve stilove, koji se nalazi u stanju neodreenosti, koji uvek ostaje tranzitivan.
"Poput Don uana, kritiar stremi stvaranju zbirke i kretanju ka novim osvajanjima, nikad
zadovoljan obavljenim lovom, on je spreman za nove poduhvate. On ne eli gomilati
bogatstvo, nego okusiti magnetizam vrha strele, neodoljivost vlastitog poduhvata".
Moda je stoga Don uan drugo, privlanije ime razuzdanog uma: nikad umiren i
monogamno veran jednom jedinom otkriu; nikad zadovoljan ve osvojenim znanjem;
erotizovan svojim radoznalim matarijama o beskonanosti; pravi "liberten" onaj koji
stvara i unosi slobodu, ljubav i stvaralatvo kao sinonime.
Nepoverljiv i neprinuen "zaverom individualnog identiteta", naelno slobodan i otvoren
principu drugosti Don uan oliava panteistiki logos: jedan ovek, mukarac ili ena,
saima sve ljude bog je svugde, s one strane, i nigde. Ne postoji pravi razlog da se trajno
veemo za jedan egzistencijalni oblik: samo za jednu vrstu ljubavi, samo za jednu osobu,
ak niti za same sebe: mi zapravo nikome i nikada (ak niti sebi) ne pripadamo do kraja.
Nas kao stabilnih i neporecivih subjekata faktiki i nema, ali je ini se samo Don uan u
stanju to sebi da prizna, te da od toga napravi svoj modus vivendi, svoju carte blanche za
putovanje prema nitavilu, svoju oksimoronsku nirvanu.
U refleksiji Kamija, on pripada kategoriji apsurdnih ljudi to su oni ljudi, koji ne veruju u
dubinski smisao stvari; pronicljivi, lucidni ljudi, obeleeni znakom prokletstva zbog obilja
znanja, zbog svoje hrabrosti i drskosti da zaviruju "iza kulisa" (svejedno da li drutvenog,
moralnog, filozofskog ili, ak, kosmikog poretka). Ono to njih obeleava, to je glad prema
beskraju, a Don uan je upravo bie enje i prestupa. Sasvim blizak Batajevom tumaenju
arhajskog orgijastikog erotizma iji se ritualni smisao oblikuje upravo u tom kolektivnom
pretakanju i predavanju boanskoj "slepoj sili", kosmikom duhu pred kojim treba biti i
ostati anoniman, osloboen samoga sebe, samozaboravljen, ekstatian.

Na osnovu romantiarskog prezira i odbojnosti prema granicama, Don uan je uporeen sa

svojim sabratom Faustom: koji je intelektualni razvratnik, opsednut analognom eljom za
takmienjem sa nebom, poretkom, makar i po cenu podzemnog mraka i rastrojstva vlastite
sablanjene, razdraene duhovnosti.
Don uan funkcionie kao bie privida: on samo prividno voli i oboava ene, samo se
prividno klanja ljubavi, koja budui apstraktna i ista, ostaje neukroena samo u jednoj
relaciji ili samo u jednoj povlaenoj osobi. Don uan postoji, voli i obeava, samo prividno:
on je takorei idealna, u konkretnoj formi, nepostojea figura. On neprestano govori i jedino
zahvaljujui svom performativnom delovanju kroz jezik, stvara hipotetini svet budunosti,
obeanja, projekta, smisla i telosa ljubavi.
Don uan zapravo prezire ene, tanije njihovu nemo za kritiku, kao i njihovu bezrezervnu
spremnost da se prepuste utopijskim snovima o intimnoj srei i samorealizaciji. Nasuprot
tome, Don uan ostaje hladno proraunat, zahvaljujui svom "apsolutnom relativizmu",
svom iskonskom nomadskom nemiru, kao i imperativu: da neprestanim preispitivanjem
svemu oljuti koru iluzija, prividnog sjaja, vanjtinu. Don uan je nihilistiki oajnik, kome
peana zrna ivota neprestano izmiu kroz prste: umesto da tuguje, svojim cininim
smehom i radoznalou, on radi u korist svoje tete.
Paradoksalno, ali istinito: Don uan je autodestruktivni lik on se troi zato da bi video
koliko e potrajati igra sopstvenim ivotom. Utonuo u svom dvostrukom (egzibicionistikom i
voajerskom) zadovoljstvu, on protie kao sama vremenitost, kroz svoj ivot, kao i kroz
ivote, beskrajem nesreno zaraenih, ena, nemoan da se zaustavi, smiri, odahne.
Pored toga to je neodoljiv, legendaran zavodnik i ljubavnik, paradigmatini filozofski
nevernik, skeptik, halapljivac Don uan je i metafora veite borbe meu postojanjem i
nepostojanjem, biem i nitavilom. Onaj, koji ne moe da bude jedno (bie), onaj koji
uopte ne moe prihvatiti bivstvovanje moda s tim razlogom to uvia ruiteljski hod
vremena, kao i efemernost svih pokuaja, zanosa i projekata onaj, koji se nalazi u
stalnom iskuenju pred nebiem, pred granicama, pred onim to odvaja ivot od smrti (ako
bilo to odvaja ivot od nje), onaj koji je saputnik privida, praznine, hladnoe (metafizike,
nesavladive, neumoljive hladnoe usamljenosti) moe li on, Don uan, uopte pomoi
nekome, svojom ga ljubavlju spasti nebia kada ni on sam nije u stanju da se izbavi od
kandi relativizma i nihilizma (tog "najnelagodnijeg gosta"); da se odupre svom izvornom
preziru i zamoru u odnosu na svet, oveka, boga, moral, nauku, umetnost, ljubav; toj
temeljnjoj ogorenosti, obezvreenju, obeznaenju postojanja, toj "volji za nitavilom" i
njegovom propovedanju.
"Nihilista je ovek koji se ne slama pred nikakvim autoritetom, koji ne prima ni jedan princip
vere, pa ma kakvim potovanjem on bio okruen", ovako, 1860. g., pre Niea, u svom
romanu Oevi i deca, ruski pisac Ivan Turgenjev opisuje temeljnji princip nihilizma, princip
osporavanja i opovrgavanja svih ostalh principa, izuzev principa o apsolutnom skepticizmu,
relativizmu i ateizmu.
"Svi ljudi nalikuju jedan drugome, telom kao i duom male izmene ne znae nita.
Dovoljan je jedan ljudski primerak da bi se sudilo o svim ostalim. Ljudi su isto to i drvee u
umi, nijedan botaniar ne bi prihvatio da se bavi svakom brezom pojedinano" kae
Bazarov, prvi knjievno hipostazirani nihilist.
Podstaknut, izmeu ostalog, darvinistikim epistemolokim rezom, koji osporava ranije
neporecivu boansku genezu i identifikaciju ljudskog bia, ovaj Bazarovljev iskaz zrai u

danas aktuelnim, postmodernistikim raspravama o krizi, raspadu i decentriranosti subjekta,

o fraktalnim esticama velikog nezasitog poretka (jezika, drutva, teksta, znaka). Proces
depersonalizacije, uvid u tzv., inkonkluzivni identitet (Ja nisam ja) samo su produeni pipci
meduze nihilizma, koja nezasitno plovi morem nae medijske hiper-realnosti, a da pritom
pojma nemamo o njenoj sutinskoj, deontolongizirajuoj prirodi.
Bazarov govori ne samo kao lekar: poput Niea, i on posee za ovakvom fiziolokom
elaboracijom ljubavi, na bazi svog frustrirajueg iskustva sa Anom Odincovom, enom u
koju je duboko, mladalaki, estoko zaljubljen. To je meutim beznadena ljubav, budui je,
otvoreno govorei o svojoj besciljnosti, nevoljnosti za ivot, i, iznad svega, svojoj
nesposobnosti da se "trajno vee za bilo ta", u svom nihilizmu, Ana jo i dalje odmakla od
njega. (Da li je obzirom na ovu injenicu, ena autentiniji nihilista od mukarca? Da li ona
poseduje jo veu, mada za sada, teorijski neispitanu i nedokazanu darovitost za
nihilizam?)
Na jo radikalniji i konsekventniji nain, jo jedan ruski pisac, F. M. Dostojevski, elaborira
svoj nihilistiki silogizam u romanu Zli dusi (1871): hipoteza o nepostojanju boga moe se
dokazati i potvrditi jedino samoubistvom, dakle, ne samo konceptualnim, nego i bukvalnim
ponitenjem one instance, koja posle smrti boga, ostaje metateza boanstvene samovolje:
to je ovekovo Ja, ili prvo lice jednine.
uvena premisa Ivana Karamazova, iz knjige Braa Karamazovi, objavljene 1880. g.: "Ako
je bog mrtav, onda je sve dozvoljeno", ostaje i dalje izazovna, pre svega za artikulisanje i
nadogradnju Sartrovog egzistencijalizma. Mi bismo ovde, sasvim u duhu biblijske poslanice
Sv. Pavla, tek dodali: moda dozvoljeno, ali ne i vredno toga da bude uinjeno.
Apstinencijalni sindrom nihilizma, uzdranost pred bilo kakvim oblikom angamana, bez
obzira da li se radi o moralnom, stvaralakom, religioznom, socijalnom, ljubavnom ili
nekakvom drugom angamanu, jo je jedan od indikatora koji osvetljava univerzalistiku
prirodu nihilistikog, u svojoj osnovi, apsurdistikog etosa.
Moda, osim idejnog, epistemolokog, apofatikog, takoe postoji i socio-psiholoki aspekt
nihilizma: pozivajui se na radove Kristeve, pobeda inhibicije (apstinencije) i asimbolije
(pripadanje nitavilu), moemo tumaiti kao posledicu bazine nesposobnosti za
identifikaciju sa Treim (sa ocem, sa formom, sa emom) a ova je identifikacija, po svojoj
prirodi, falika i simbolika.
Nihilizam je, kao to kae Hajdeger, neizleiv: "Nihilizam nas pomalo podsea na rak, na
neto bolesno. U pogledu bia nihilizma, nema izgleda, niti bitnih pretenzija na izleenje".
Moda je jedini faktiki ishod nihilizma samo pisanje; pismo, uzrokovano samim naletom
uzaludnosti, cinizma, uzdizanjem fantazma, melanholinim nemirom, radikalnim idejama i
stanjima, u koja zapada beskuni duh, odnosno, duh ontolokog Beskunika.
"Slike radim iz sujete, piem zato jer nemam ta drugo da radim i radi reklame, polaem
moju kauzu u beznadenu stvar, u nitavilo", tako Julijus Evola ogoljuje i odgoneta naizgled
uzvienu misiju stvaralatva.
Na tragu tih, ali i daleko ekstremnijih sumnji u pogledu sebe same, moderna umetnost je
sebe podvrgla najeim iskustvima, eksperimentima i iskuenjima, koji su vodili do samog
ruba tiine. Poetiki fundamenti estetike tiine, kao i minimalistike strategije jesu oni
postupci pomou kojih umetnost nastoji da samu sebe redukuje, fragmentira i prevazie,
ovog puta, prelazei u teoriju, koncept, program.
U manje radikalnim oblicima, moderna umetnost se artikulie kroz dominantne hipotekstove
parodije, podsmeha, negiranja tradicije i umetnikih konvencija, anrova i recepcijskih

modaliteta, namerno izbacujui hermenutiki smisao iz sebe, za uzvrat se okreui praznini,

nonsensu, zabludi.
"Nita nije tako izvesno kao to je Nitavilo" aforistiki zapaa jedan od velikih iskuenika
nitavila u literaturi, Semjuel Beket, dok je ogromna snaga nitavila navela nemakog
filozofa Jingera da skuje sintagmu "jaui Tigra" na taj nain metaforino nazivajui
nihilizam monom, privlanom, neodoljivom i prefinjenom zveri.
Opsednutost nitavilom u postmodernoj epohi polako postaje kulturoloki topos: "Metafiziki
nihilizam dostigao je svoj vrh u postmoderni: postmoderna je poslednje literarno
otelotvorenje metafizikog, spoznajnog, socijalnog i moralnog nihilizma", pie slovenaki
teoretiar Janko Kos.
Istraujui korene, kao i izvore nihilizma, neminovno uoavamo dve dominantne tradicije:
slovensku i nemaku, prva je u veoj meri knjievno-umetnika, dok je druga vie filozofski
artikulisana. Da li moemo govoriti o slovenskoj biti nihilizma? Jedno od najinteresantnijih
tumaenja u pogledu slovenske predodreenosti za nihilizam, daje nam Kristeva: koja je i
sama svoj ivot provela u jednoj transgredijentnoj poziciji, raspeta izmeu dve kulturne
tradicije: svoje, roene (bugarske, slovenske) i adoptirane (francuske, kartezijanske). Ona
na zaniljiv nain povezuje pravoslavlje sa nihilizmom: pravoslavni apofazis, tj., samo
odbijanje da se bog konceptualno ogranii, prema Kristevoj, raa "najuporniju formu
nihilizma u evropskoj kulturi: ja sam Bog, kojeg nema".
Da li je obzirom na to, Nie u pravu, kada korene nihilizma otkriva upravo u hrianskomoralnoj interpretaciji, tanije, u "bitnom i temeljnom gnuanju i zasienosti ivotom"?
"Slobodan je ovek amoralan, zato to u svemu eli da zavisi od samoga sebe, a ne od
nekakve tradicije, u svim prvobitnim stanjima ljudskog roda, zao znai isto to i
individualan, slobodan, samovoljan, nepredvidljiv, neuraunljiv".
Proglaavajui samu pokornost pred obiajima i moralom svojevrsnom dogmom, Nie poziva
na osloboenje pojedinca, na jedan novi moral slobode, na individualnu enju prema
beskraju, onakvu enju, kakva je svojstvena i Don uanu, tom neizleivom skeptiku i
nemirniku sa Mediterana.
"Danas je nauka skorivte za svaku vrstu mrzovolje, nepoverenja, grie savesti i neiste
savesti. Ona je nemir, izazvan nedostatkom ideala, patnja zbog nedostatka velike ljubavi,
nezadovoljtsvo zbog nevoljke umerenosti".
Niti nauka, ta naslednica sokratizma, odnosno apolonijskog, racionalnog naela, nije
poteena nihilistikog raskola, naprotiv. Nie u njoj vidi uguenost, opustelost, teskobu,
uzrokovanu dogmatskim, jezuitskim radikalizmom, koji jo zahteva i individualnu
samortvu. "Gledaj, mi znamo ta ui ti, da se sve stvari veito vraaju, a sa njima i mi
sami, i da smo ve bezbroj puta bili ovde, poput svih ostalih stvari".
Repetitivnost iskustva u poentiranom iskazu Zaratustre, analogna je repetitivnosti, ili
tanije, anaforinosti Don uanske egzistencije u ljubavi. Moda upravo ova, osvetena
repetitivnost, odnosno, ponitena unikatnost svih stvari, ocrtava put nihilistikim idejama,
koje se konsekventno utapaju u budizmu, tom velikom orijentalnom pribeitu neiskazivog,
nedodirljivog, neprisutnog Nitavila.
"Sve velike stvari unitavaju same sebe inom samoukidanja, tako nalae zakon ivota,
zakon neminovnog samoprevazilaenja sutine ivota".
Da li je nihilizam pojavni oblik upisanog instinkta smrti Tanatosa, instinkta, koji je
komplementaran svakom ivotnom (duhovnom) procesu? Da li je tana primedba, iskazana
obzirom na Don uana, da "jedino smrt moe zavesti zavodnika"? Znai li to da je tema

sparagmosa, uzaludnosti i kanibalizma, koja proima mitove o Ozirisu, Orfeju, kao i

hrianske euharistike obrede, zapravo univerzalna civilizacijska paradigma?
Pa ipak, Nieov stav o samodestruktivnom karakteru "velikih stvari", nosi dubok impresum
line predodreenosti za bol i patnju. U izvesnoj meri moda cinian, sud koji o njemu izrie
njegova voljena, a ipak, nedostina Lu Salome, kae da je on, Nie, imao potrebu da pati
zato da bi mogao da stvara
On je neprestano "ruio i stvarao" sebe, zajedno sa svetom, o kojem je pisao i od koga je, u
svom bolu, polazio. On je veoma nalik mitskoj ptici, feniksu: s tom razlikom, to, za ovu
duhovnu i ivotnu lutalicu, za ovog samoizganika, za ovog sutinskog (a moda nevoljnog)
beskunika, ishod svakog novog pada, kao i svakog novog samosagorevanja, ostaje do
kraja neizvestan.
Tako i njegova, Nieova, sklonost da uvek naputa napustio je svoju prvobitnu profesiju,
svoju domovinu, konano i svoj um, odraava u osnovi don-uansku nesklonost ka
vezivanju samo za jedan prostor, vreme, lik ili egzistenciju. Odbijanje za potinjavanjem bilo
kom drugom porivu, osim stvaralakom, razvratno uivanje u lascivnoj golotinji uma, ono
to ostaje zajedniko obojici nomada: Nieu i Don uanu, erotizam rezistencije, otpora,
odbijanje "prevare ivota", moda je, s druge strane, primer drukijeg, ovog puta
perverznog dogmatizma.
Ali, to je, istovremeno, rezonanca melanholinim stihovima Helderlina, kada on kae:
"Hteo bih da slavim, ali ta?
I sa drugima da pevam
Ali mi u ovoj samoi nedostaje boansko".