Dejan D.

Milutinovi

Dejan D. Milutinovi1

Univerzitet u Niu
Filozofski fakultet
Departman za srpsku i komparativnu knjievnost

Pregledni rad
UDK 821.134.2(82)-312.4.09
Borhes H. L.
Primljen 29. X 2012.

BORHES I DETEKTIVSKI ANR

U ovom radu posmatra se pozicija detektivskog anra u Borhesovoj eksplicitnoj i implicitnoj poetici pripovedanja, posebno klasine kole, kao i njegov
znaaj za postmodernu.
Kljune rei: detektivika, klasina kola, postmoderna, tekst, metafizika

Detektivska pria na tlu Latinske Amerike prolazi kroz iste modifikacije kao i ona u Evropi i SAD-u irei se ovim prostorom etrdesetih godina
prolog veka. U poetku preovladavaju takozvani armchair (sedei) detektivi, stilski i jeziki evropeizovani, ije su avanture prevashodno vezane
za politiki ambivalentni kontekst. Ipak, osim na principima klasine kole,
detekivika je u Hispanskoj Americi pratila i konvencije hard-boileda koje su
neretko sluile radi parodiranja whodunit-a. Naroito interesovanje poklanjano je politikoj korupciji (na primer, u tekstovima Brazilca Rubena Fonseke
ili Meksikanca Paka Ignjacija Tabija II).
Ipak, bez obzira na svu raznolikost detektivike na tlu Hispanske Amerike, svi se slau da je Borhes otvorio novo poglavlje ovog anra, i to ne samo
na navedenom prostoru, anticipirajui postupke koji e obeleiti postmodernistike (detektivske) tekstove (MILUTINOVI 2004: 420- 427).
Borhesa je detektivskom anru prevashodno privukla koherentna fabula
koja je u doba modernizma delovala anahrono:
U ovoj naoj epohi, tako haotinoj, postoji neto to je skromno zadralo klasine vrline: detektivska pria; budui da se ona ne razume bez poetka, sredine
i kraja (BORHES 1990a: 59-60)... Mislim da su te knjige [detektivski romani]
uinile veliko dobro, zato to su podsetile pisce da je fabula vana (BERGIN
1981: 61).

Uporite za ovakve stavove Borhes je pronaao u klasinoj koli, Pou i

njegovim naslednicima:
1

dejan.milutinovic@filfak.ni.ac.rs

319

Philologia Mediana
Po nije eleo da kriminalistiki anr bude realistiki, eleo je da to bude intelektualni anr, fantastiki2 ako hoete, ali jedan fantastiki anr inteligencije,
ne samo mate... Imamo, dakle, detektivski anr kao jedan intelektualni anr.
Kao anr baziran na neem potpuno fiktivnom; radi se o tome da zloin reava
jedan apstraktni rasuiva, a ne potkazivanje ili nesmotrenost zloinca... esterton je uinio neto razliito: pisao je prie koje su, ponekad, fantastike a
koje na kraju imaju ipak jedan detektivski rasplet... Konan Dojl zamilja jednu
prilino tupavu linost, sa neto niom inteligencijom od itaoeve koju naziva
dr Votson; drugi je pomalo komina linost i takoe pomalo potovani erlok
Holms. Dojl ini tako da junaka dela inteligencije erloka Holmsa pria njegov prijatelj, koji mu se neprestano divi uvek se sluei verovatnoom, koji
se pokorava erloku Holmsu i kome se svia da se pokorava. Sve se to nalazi
u prvoj detektivskoj prii koju je napisao Po, i ne znajui da inaugurie jedan
anr... ( BORHES 1990b: 53-59)

Nameru da detektivski anr povrati intelektualnim izvorima, ali onako kako je to Po definisao, dakle ne kao povezivanje likova, dogaaja i hronotopa preko logikog pripovedanja ostvarenog posredstvom zavrenog i
zatvorenog teksta, ve kao oblik mate i in misterioznog otkria pomou
inteligencije, Borhes je realizovao metafizikim modifikovanjem normi
klasine kole i poistoveivanjem svakog postupka razotkrivanja misterije sa
detekcijom. Osnovno naelo po kome je detektivski anr onaj koji prikazuje
rasvetljavanje misterioznog zloina, on je proirio istiui misterioznost kao
svojstvo koje nije nuno povezano sa zloinom.
To znai da u njegovim tekstovima detektivi svoj akterski identitet ne
dobijaju posredstvom vokacije, poto junaci nisu odreeni kao detektivi zanimanjem. Oni to postaju na osnovu svojih interesovanja i postupaka, s obzirom
na intelektualne operacije koje preduzimaju radi razotkrivanja date aporije.
Promene u pogledu detektiva zahvataju i druge likove, pre svega aktere rtve i poinioca, te rtva nije samo onaj ko trpi zloin, ve svako za koga se
odreena aporija vezuje, a zloinac je neko ili neto to je dovelo do stvaranja
aporije, tj. uslovilo da je rtva prenosi. Zato zloinac moe biti lik, ali je znatno ee u pitanju sistem normi, epistemolokih ili idejno-ideolokih, ije su
konvencije dovelo do toga da rtva postane aporina.
Otuda se detektivova potraga prevashodno tie postupaka denormativizacije konvencionalnih predstava i njihovo usaglaavanje sa novim interpretativnim
sistemima. To uslovljava da se akcija u potpunosti zanemaruje, a detekcija svede
na kontemplaciju, odnosno naunu aktivnost. Tragovi koje detektiv tumai nisu
samo fiziki ostaci zloina, ve tekstualni zapisi povezani sa rtvom, tako da je
detektiv u poziciji autora koji na osnovu datih tekstova stvara sopstveni.
2

Vie o Borhesovom odnosu prema fantastici i realizmu videti u: MILUTINOVI

2005: 16.

320

Dejan D. Milutinovi

Ovakav vid detektivskog tumaenja blizak je sedeim detektivima,

ali ono to je specifino za Borhesa, i to e postati dominantno svojstvo postmoderne, jeste da je nastanak teksta predoen simultano, i to na dva naina.
S jedne strane, pria prati postupke, odnosno aktivnosti na osnovu kojih tekst
nastaje: ekspilicitno se navode citati koje detektiv kombinuje, nain na koji to
vri, dileme koje ga proganjaju i sl. S druge strane, tako ostvareni tekst nije
konaan ni zavren, jer podrazumeva da je u pitanju samo jedna od varijanti i
ostavlja mogunost recepijentu ili drugom autoru da isti nadopuni na svoj nain.3 Zato Borhesove prie predstavljaju tekstove o tekstovima, a detekcija u
krajnjoj interpretativnoj i prosedeovskoj instanci biva izjednaena sa pojmom
tekstualizacije.
Otuda jedno od centralnih svojstava klasine detektivske kole koherentan, sveobuhvatan i jedinstveni razjanjavajui kraj kod Borhesa doivljava entropiju, te reenje misterije ostaje otvoreno i esto nedoreeno,
predstavljajui uvod u nove aporije. Detekcija gubi svoj ontoloki status
svrsishodne aktivnosti odreene finalnim rezultatom (objanjenjem) i postaje
izrazito dinamina kategorija proces u kome je put kojim se kree bitniji od
samog cilja, tj. rezultata istrage.
Takav sitnaksiki i pragmatiki koncept detektivske prie doveo je i
do modifikovanja semantike strane, pa su osnovne komponente efekta ovog
anra epistemoloka (znati) i psiho-ideoloka (elja) u potpunosti izjednaene sa metafafizikim kategorijama znanja i elje, odnosno aporijama identiteta, su/objektivnosti, vremena i sl. Znanje je shvaeno kao postupak pripisivanja smisla haotinom i nedokuivom svetu putem teksta, a elja kao potreba,
ali nemogunost (nedostatak) ostvarivanja takvog postupka.
Poto je u osnovi Borhesovih interesovanja pokuaj doaravanja metafizikih pojmova, on pomera postupke detekcije jo vie sa hermeneutike ka
semiozi, pri emu detektiv ne nastoji da interpretira tragove, koliko da nasluti
principe (nekog od) znakovnih sistema koji su tim tragovima nagoveteni.
Semiotika interpretacija detektivskih konvencija dovela je do toga da tragovi
vie ne predstavljaju simptome, ve postaju znakovi i tekstovi. Samim tim i
hronotop ovog anra je modifikovan jer se sa plauzibilnosti prelo na metafikcionalnost.
3 Ovakva simultanost prie naznaena je omiljenim Borhesovim motivima/simbolima/

pojmovima lavirintom i ogledalom koji ve svojom tematskom stranom naglaavaju

ukrtanje i preplitanje razliitih kategorija. Zato prie u kojima se pojavljuju navedeni
motivi/simboli/pojmovi ne samo da govore o njima, ve i same postaju lavirinti,
odnosno ogledala ime se u potpunosti izjednaava plan izraza (sintaksa) sa planom
sadraja (semantikom) i ostvaruje tropinost teksta. Na taj nain Borhes inaugurie
retoriku postmoderne za koju tropi nisu referencija na neto spolja, ve upuuju sami
na sebe i svoju tekstualnost.

321

Philologia Mediana

Detektivici postupci palimpsesta nisu strani, naprotiv. Ona je uvek podrazumevala poigravanje stvarnou i fikcijom (stvarni detektivi su istraivali
fiktivne zloine ili vice versa), odnosno autentinim i apokrifnim tekstovima
(pozivanje na prethodnike i citiranje nebeletristikih i vanliterarnih tekstova
(pisama, raznih vrsta dokumenata, mapa i sl.)). Borhes ide korak dalje ukrtajui ne samo tekstove i postupke anrova istog semantikog polja (na
primer detektivike, krimija i horora), ve unosi i intertekstove i diskurse koji
su bili, tokom inaugurisanja anra poetkom XX veka, nespojivi sa detektivikom: flosofije, istorije, teologije, nauke.
Time je potvreno shvatanje da su tekstovi samo varijacije i kombinacije prethodnih tradicija poto se Borhes okree prototipovima iz kojih se
detektivika modifikovala: drevnim tekstovima sa likovima mudraca (sudija),
zbornicima stvarnih zloina, gotici i sl. Transformacija navedenih tradicija
prevashodno je vezana za postupak selekcije i intencije. Dok u drevnim oblicima navedeni primeri imaju moralno-didaktiku funkciju, Borhes iz korpusa
filosofskih, istorijskih, teolokih i naunih tekstova bira one koji aporizuju
centralne postavke oblasti kojima pripadaju.
Prve pokuaje pisanja detektivskih pria Borhes je uinio sa Kasaresom
u zajednikoj zbirci Sies problemas para don Isidro Parodi koja predstavlja
parodiju klasine kole blisku Agati Kristi. Prie su organizovane preko prstenaste kompozicije. Okvirni segmenti prikazuju kako Isodoru Parodiju u
zatvoru4 dolaze klijenti kojima je potreban pomo. Oni mu iznose problem
koji Parodi uspeva da rei ne naputajui svoju eliju broj 273. Kada im predoava reenje, detektiv koristi neki konkretan primer da bi im sve pojasnio,
odnosno doarao na koji nain je misterija stvorena. Motivacija pojavljivanja
ilustracija, tj. konkretnih primera pomou kojih zagonetke dobijaju svoje reenje, uslovljena je nadobudnou klijenata i njihovom nemogunou da vide
istinu poto su zaokupljeni sobom. Misterioznost zloina, odnosno parodija,
4

Pre etrnaest meseci mesar Agustin R. Bonorino, koji je prisustvovao povorci

koija u Belgranu, preruen u italijanskog imigranta, zadobio je smrtonostni udarac
flaom u slepoonicu. Svi su znali da se Bilsovom flaom koja ga je oborila posluio
jedan od momaka iz bande Sveta apa. Ali kako je Sveta apa predstavljala dragoceni
biraki element, policija je odluila da je krivac Isidoro Parodi, za koga su neki tvrdili
da je anarhist, to e rei spiritist: bio je vlasnik jedne berberske radnje u junoj etvrti
grada i napravio je glupost da iznajmi sobu nekom inovniku iz Osme policijske
stanice, koji mu je ve dugovao za godinu dana. Taj spoj zlosrenih okolnosti zapeatio
je Parodijevu sudbinu: izjave svedoka (koji su pripadali bandi Sveta apa) bile su
jednoglasne: sudija mu je dosudio dvadeset i jednu godinu zatvora. ivot vezan za
sedenje uticao je na ubicu iz 1919. godine: danas, to je demekasti etrdesetogodinjak,
obrijane glave, razloan i neobino pametnih oiju. (GLUEVI 2000: 466-467).
Ostale prie iz ove zbirke nisu prevedene na srpski.

322

Dejan D. Milutinovi

proizilazi iz pomerene perspektive i diskursa kojim klijenti prikazuju dogaaje i koji reflektuju njihovu samozaljubljenost, tatinu, kvaziumetnost, jer su
u pitanju samoproklamovane poete, glumci, novinari i sl.
Pria Dvanaest figura sveta iz ove zbirke najavljuje neke od karakteristinih odlika kasnijih Borhesovih tekstova. U njenoj osnovi nalazi se estertonovski zaplet koji misteriozno ubistvo povezuje sa radom tajanstvene
sekte: prilikom Molinarijevog pristupa Druzima, desilo se ubistvo i svi tragovi
upuuju na to da je on poinilac, ali Parodi uspeva da razotkrije zaveru i spasi
Molinarija.
Osnovno obeleje Dvanaest figura sveta jeste ironija koje obuhvata sve segmente prie, i posebno je znaajna za samo pripovedenje. Ono je
ovde autorsko, predoeno iz neutralne prespektive i lieno komentara ili
ma kakvih eksplicitnih remarka autoreferencijalne prirode. Meutim, kroz
tekst se provlae iskazi koji imaju takvu, ironinu (dvosmislenu) funkciju.
Na primer, na poetku Molinari, spremajui se za posetu Parodiju, zvidue
tango Obeleena karta ime se aludira reenje zagonetke koju e mu detektiv sugerisati. Slinu funkciju imaju i apozicije koje odreuju lanove Druza, Abenhalduna i Abula Hasana, i razotkrivaju njihovu finansijsku prirodu
(koju Molinari ne uoava).
Osim toga, posebno zanimljive diskursne aluzije tiu se unoenja nekih
od prepoznatljivih Borhesovih motiva/simbola/pojmova, kao to su: lavirint,
novi, igre kartama, biblioteka, magijski predmeti i sl. Iako se oni nalaze na
marginama pripovedanja i bivaju pomenuti usput, u kontekstu ostalih pria
argentinskog autora, navedeni motivi/simboli/pojmovi slue kao tekstualni
konektori i oznake intertekstualnosti poto se i drugi Borhesovi (detektivski) tekstovi oslanjaju na njih.
Prema tome, Borhes je jo u svojim prvim pokuajima pokazao znaajnu distancu prilikom korienja konvencija detektivskog anra. Ukoliko je
veza sa konvencionalnim modelom izraenija, to dolazi do pojaavanja otklona koji se ogleda u prizemljivanju, tanije ironijskoj interpretaciji metafizikih sadraja. Meutim, kada je model (klasine) detektivske prie prisutan
samo u naznakama, tada je na delu suprotni postupak jer postoji tendencija da
se obine, efemerne pojave prikau kao metafiziki pojmovi.
U tom smislu, potpuno pomeranje detektivske prie ka intelektualnim,
metafizikim kontekstima i realizacijama ostvareno je u Bojem zapisu. Cinakan, vra piramide Kuaholom, zatvoren je u eliji oblika kugle i nastoji da
protumai are na jaguaru u susednoj eliji. Vreme i okolni svet potpuno gube
svoj uobiajeni smisao, a san i java postaju nerazluiva celina. U jednom od
takvih stanja Cinakan uspeva da spozna univerzum i otkrije smisao rei ispisanih boijom rukom na jaguaru. Otkrivi tajnu, on postaje drugi:

323

Philologia Mediana
Onaj ko je odgonetnuo svemir, ko je odgonetnuo arke svrhe univerzuma, ne
moe misliti na oveka, na njegove triave sree i nesree, pa makar taj ovjek
bio on sam. (BORGES 1985b: 67)

Zato Cinakan tajnu zadrava za sebe i ne saoptava je.

Ilustrativan je i primer ukrtanja detektivskih sa istorijiskim tekstovima.5 Oduvek su detektivski tekstovi podrazumevali prikazivanje prolih (istorijskih) i uvenih dogaaja. Kod Borhesa dolazi do reverzibilnosti, te se ne
izdvajaju uveni proli dogaaji komplikovanih sluajeva, ve se ono to istorija blelei preispituje detektivski. Time se ustaljena istorijska interpretacija
dovodi u pitanje: svaki veliki istorijski dogaaj je misterija iza koje je mogue
pronai sasvim suprotnu sliku. Kako je referenca naruena, tj. poto svako
tekstualno fiksiranje jeste interpretacija, jer oznaava prilagoavanje injenica
normama znakovnog sistema (pisma), to se preko drugih konvencija moe
doi do drugaijih injenica.6
Na primer, u prii O izdajici i junaku prikazan je Rijan koji prouava
i pie ivotopis svoga dede Fergusa Kilpatrika, tajnog i slavnog voe urotnika, povodom stogodinjice njegove smrti. Njegovo ubistvo je tajna koju
on pokuava da razrei. Prouavajui tekstove u vezi sa tim, Rijan pronalazi
neobine podudarnosti izmeu Kilpatrikove sudbine i ekspirovog Magbeta.
Koncentriui svoju istragu na taj trag, on otkriva neverovatnu istinu uveni
urotnik bio je izdajnik; Nolan, Kilpatrikov drug koji je otkrio pravu istinu o
njemu, radi spasa itavog pokreta preuzima prizore iz Magbeta i Julija Cezara
i reira predstavu Kilpatrikovo ubistvo, i to za vreme pozorine predstave.
Kilpatrik prihvata scenario i dosledno do samog kraja glumi svoju ulogu, odlazei u istoriju kao junak. Otkrivi pravu istinu, Rijan poinje da sumnja da je
Nolan namerno istakao uoljive podudarnosti kako bi neko ustanovio o emu
se radi. Shvata da je i on deo Nolanovog plana, i objavljuje knjigu posveenu
junakovoj slavi. I to je, moda, bilo predvieno. (BORGES 1985b: 210)
5

Ukrtanje detektivskog i istorijskog u zapadnoj kritici se obeleava kao historical

whodunit. Istorijski whodunit podrazumeva podanr istorijskog romana ostvaren preko
zapleta koji poiva na zloinu (gotovo po pravilu ubistvu) smetenog u istorijskom
hronotopu. Detektiv moe biti ili istorijska ili fiktivna linost. Za rodonaelnika
se izdvaja Melville Davisson Post ije su prie o ujka Albertu izlazile u serijama u
amerikim novinama od 1911. do 1942. Lillian de la Torre ponovie isto sa Dr Johnsonom i Boswell-om. 1950. John Dickson Carr objavljuje roman The Bride of Newgate
smeten u vreme Napoleonovih ratova koji se smatra prvim romanom istorijskog
whodunit-a. Od 1970-ih poee trend objavljivanja ovih romana, naroito nakon
uspeha Ellis Peters-ove i njenih tektova o brai Cadfael smetenih u srednjovekovni
Shrewsbury. Najznaajniji roman ovog podanra jeste Ekovo Ime rue.
6 Istorijska istina... nije ono to se dogodilo; ona je ono to sudimo da se dogodilo.
(BORGES 1985b: 156)

324

Dejan D. Milutinovi

Ovakvim postupcima otvoren je put postmodernistikoj detektivici koja

e istorijske, naune, umetnike i druge misterije rastumaiti na svoj nain:
aporije ovih oblasti interpretiraju se preko teksta koji brie granicu izmeu
stvarnosti i fikcije, detektiva i poinioca, rtve i autora, itaoca i lika, ali ne
u okvirima plauzibilnog ili fantastinog, ve jedino kroz konvencije teksta.
Zapravo, te aporije postaju i osnove detekcije i postmoderne uopte. Ali, dok
Borhes nastoji da preko nasluivanja aludira metafizike sadraje, postmoderna ih u potpunosti ponitava i navodi kako je ba tenja ka metafizici kriva za
nastanak aporija, te da ne postoji nita van teksta.
Brisanje granica izmeu stvarnosti i fikcije dovelo je do toga da se pojmovi istine i lai preispitaju u Borhesovoj detektivici. Za njegove detektive
bitno je da iznau koherentan semioloki sistem koji je u stanju da objedini
tragove, a ne da li je dati sistem istinit ili laan. Semioloka prioroda sveta
iskljuila je ove kategorije i uvela pojmove prihvatljivog i neprihvatljivog, odnosno onoga to omski naziva gramatikim i negramatikim iskazima. Ali,
za razliku od amerikog lingviste koji u okviru gramatikih iskaza razdvaja
smislene od besmislenih, gramatiki tekstovi, po Borhesu, dakle svi oni koje
je mogue podvesti pod neki znakovni sisitem, uvek su smisleni, samim tim
jer su gramatini. ak i negramatiki (besmisleni) iskazi nisu takvi per se,
ve po tome to je na njih primenjen pogrean semioloki (interpretativni)
sistem.
U tom smislu detekcija je proces nasluivanja sistemskih pravila, pri
emu izbor jednog sistema ne iskljuuje ostale, ve ih, naprotiv, podrazumeva. Zato se istina u Borhesovim (detektivskim) tekstovima ne odnosi na
referenciju (da li se neto dogodilo na taj i taj nain, ko je poinilac i sl.), ve
na mogunost povezivanja datog niza sa odreenim arhetipskim, metafizikim smislom.7
Otuda je uobiajena praksa nakon Borhesa da se granice izmeu istine
i lai u potpunosti briu i prikazuju kao lica i nalija jednog pojma podjednako bitna i znaajna. To uslovljava da identitet likova (tanije aktera) nije
vezan vie za jednu dimenziju (njihovu funkciju u sintaksi prie), ve fluktuira zavisno od perspektive iz koje se posmatraju. Oni istovremeno dobijaju
razliite uloge, te detektiv iz sintakse postaje rtva u semantici, i/ili zloinac
na nivou teksta (pragmatike). rtva je istovremeno i zloinac i/ili detektiv, a
zloinac detektiv i/ili rtva
Ali, granice se briu i na pripovednom i na teksutalnom planu, te detektiv postaje ne samo rtva ili poinilac (junak), ve i autor (ne jedino pripo7 Na primer, u prii Druga smrt prikazan je pokuaj da se otkrije autentian poredak

stvari u vezi sa smru Pedra Damijana. Tokom istrage injenice se neprestano menjaju
i transformiu, te krajnji rezultat biva dijametralno suprotan od poetnog Pedro
Damijan koji je na poetku odreen kao kukavica, na kraju postaje heroj.

325

Philologia Mediana

veda) teksta. Njegova pozicija ne odreuje se s obzirom na funkciju unutar

dogaaja, ve u pogledu uloge koji ima za tekst. Otuda relativizovanje pozicija u dogaajnim nizovima i izdvajanje tekstualnih funkcija (detektiv nije
onaj ko tumai u tekstu, ve onaj koji tumaenjem stvara tekst) donosi najvie
pomeranja na tekstualnom planu, pa se, pored za anr karakteritine citatnosti,
detekcija identifikuje u potpunosti sa procesima tekstualizacije, ili tekstualnim
fiksiranjem (interpretacijama) injenica.
Relativizovanjem pozicije autora, junaka i itaoca uslovilo je njihova
meusobna ukrtanja. Zato detektivski tekstovi kod Borhesa i kasnije ukljuuju i itaoca, odnosno autora (u ovom sluaju kao istorijsku linost pisca) ne
vie poput pasivnih producenata i recepijenata, ve aktivnih junaka u tekstu.
U Vrtu razgranitih staza ove karakteristike dolaze do posebnog izraaja. Pria je predstavljena kao pronaeni vaan istorijski dokument8 i sainjena je iz tri dela, tri staze koje se prepliu i proimaju. Osnovni tok prati
dogaaje u vezi sa Ju Cunom i njegovim nastojanjem da Nemcima dojavi
mesto saveznikog bombardovanja.
Dominantan motiv prie o Ju Cunu jeste motiv potrage, koji ujedno povezuje ovaj tok sa ostala dva. Neposredno, sa tokom koji prati Madena, poto
on pokuava da preduhitri Ju Cuna i sprei izvrenje njegovog plana. Posredno, sa priom o Albertu, tj. njegovom potragom za pravim smislom lavirinta
Ju Cunovog pretka. Na taj nain svaki od ovih tokova ukljuuje i objedinjuje,
odnosno varira dva distinktivna motiva detektivske prie motiv potrage i
motiv tajne. Maden progoni Ju Cuna nastojei da pronikne i predvidi njegove
planove. Ju Cun traga za Albertom da bi stvorio enigmu i preneo Nemcima
neophodnu informaciju. Albert prouava lavirint simbola Cuj Pena kako bi
shvatio relativnost vremena, i samim tim ljudske egzistencije. Svako od njih
ispunjava svoj zadatak, ali otkrivanje tajne povlai za sobom kaznu smrt.
To se odnosi i na Madena ija se sudbina eksplicitno u prii ne razreava, ali
je nagovetena u okviru poto je re o istorijskom tekstu o Prvom svetskom
ratu, i Maden pripada istoriji, odnosno smrti.
Slian zaplet pojavljuje se i u prii ovek na pragu. I ona je predstavljena kao tui tekst koji se doslovno prenosi. Kristofer Devej istrauje
nestanak sudije9 Davida Aleksandera Glencarina, kota koji je surovo zaveo
red u jednom indijskom gradu. Svi pokuaji reavanja enigme pokazali su se
8

Na stranici 242. svoje Istorije evropskog rata Lidel Har pie da je ofanziva
Britanaca jula 1916. morala biti odloena na 5 dana zbog kie. Sledea izjava koju je
izdiktirao, a zatim proitao i potpisao doktor Ju Cun, nekadanji profesor engleskog
na Hochschule u Cingtaou, baca na ceo sluaj neslueno svetlo. Nedostaju prve dve
strane. (BORGES 1985b: 177)
9 Likovi sudija nedvosmisleno upuuju na drevne tekstove u kojima su oni bili
prototipovi detektiva.

326

Dejan D. Milutinovi

jalovi dok u jednoj pukoj etvrti Devej sluajno ne uje priu od prastarog
oveka na pragu. On iznosi dogaaje iz svog detinjstva o sudiji koji je, slino
Glencarinu, nestao i na sebi iskusio odmazdu kivnog naroda kroz neobian
sudski proces kojim ludak predsedava i donosi konanu odluku.
Za razliku od prethodnih pria kod kojih je motiv i pojam lavirinta dominantan, ovu priu odreuje pojam ogledala. To se ne odnosi samo na prstenastu kompoziciju, tanije na udvajanje pripovedaa, ve posebno na to to
pria oveka sa praga jeste mise en abyme, pria ogledalo koja reflektuje ono
to se neposredno, iza tog praga deava. Ona premotava i spaja dve razliite
vremenske take i identifikuje dva razliita, ali slina lika i sudbine. Takvo
premoavanje vremena sa prikazom Devejevog lutanja ulicama indijskog
grada moe se itati i kroz kontekst lavirinta. Meutim, iako povesti o sudijama reflektuju jedna drugu, ipak je pria prevashodno usmerena ka prikazu
nepremostive distance izmeu dve vere, dve konfesije. To je naglaeno ne
samo kotskim i hrianskim poreklom Glencarina, odnosno sudije iz prie
oveka na pragu, njihovom konstitucijom koja se upadljivo razlikuje od muslimana iz indijskog grada, ve je istaknuto i izdvajanjem pojma praga, kako
u naslovu, tako i u samoj prii.
Nije sluajno da starac sedi na pragu i svojom priom spreava Devejev
ulaz i prisustvovanje suenju. On prenosi i tumai ono to Devej ne bi mogao
da shvati; on je taj koji reava misteriju, a ne Devej. Starac10 na pragu, iako u
prii prikazan kao marginalan u odnosu na druge aktere i pripovedae, zauzima centralno mesto, i u povesti, poto je on oevidac dogaaja, i u pripovesti,
jer poseduje znanje koje ostali pripovedai nemaju, i tumai dogaaje.
Pojmovi lavirinta i udvajanja karakteristini su i za priu Ibn-Hakan
al-Buhari, mrtav u svom lavirintu. Ona je prstenaste kompozicije, pri emu
su okvirni dogaaji vezani za Dunravenov i Unvinov obilazak Kornvala,
iznenadnu nepogodu i provoenje noi u lavirintu Ibn-Hakana al-Buharija.
Unutranja pria jeste Dunravenova interpretacija Ibn-Hakanove sudbine, njegovog graenja lavirinta i smrt. Drugi deo karakterie redukovani okvir i promena hronotopa. Nakon nekoliko dana Unvin poziva Dunaravena u pivnicu u
Londonu i iznosi mu svoje tumaenje dogaaja. I jedan i drugi nastoje da budu
detektivi i na osnovu dostupnih injenica pokuavaju rekonstruisati misteriozni zloin. Njihove interpretacije, u kontekstu lavirinta, mogu se shvatiti kao
dva razliiti puta, to upuuje i na postojanje drugih.11 Razliite interpretacije
10

Karakteristino za Borhesa je da se starost uvek vezuje za mudrost i koristi kao

njen sinonim.
11 O sudbini Ibn-Hakana saznaje se na osnovu prie pastora kome se on poverava
stigavi u Englesku, ali i kobne noi kada biva ubijen. Moe se pretpostaviti, u
skladu sa konvencijama detektivike koje su u prii na vie mesta pominju, da je
pastor ubica, te da je priu o osvetniku koji je doao brodom izmislio kako bi prikrio

327

Philologia Mediana

plod su njihovih razliitih karaktera i temperamenata Dunraven je poetska,

a Unvin matematika, logika priroda.12 Pria, zapravo, relativizuje svako tumaenje, odnosno problematizuje mogunost nepristrasnog transponovanja
injenica u neki semioloki sistem.
Sve navedene karakteristike Borhesovog odnosa prema detektivskom
anru do punog izraaja dolaze u prii Smrt i busola. Ona je neobina po
mnogo emu i, s obzirom na njen odnos prema konvencijama klasine detektivske kole, moe se odrediti kao primer postmodernistike parodije.13 U njenoj
osnovi nalazi se sie o tajanstvenim ubistvima ija je misterioznost pojaana
porukama koje ubica ostavlja iza sebe. Slini postupci karakteriu i estertonovu priu Pogrean oblik ili roman Agate Kristi ABC ubistva. U prvom tekstu
poruka, iseak iz Kvintonovog dela, iskorien je radi stvaranja lanog traga i
upuivanja na to da se pesnik sam ubio. U ABC ubistva ubica se rukovodi voznim redom to omoguava Poarou da predvidi ko je sledea rtva.
Borhes kombinuje ova dva postupka, te poruka koja se javlja nakon ubistva poseduje oba smisla. Ona je, s jedne strane, lani trag koji treba da uvue
Lenrota u arlahovu zamku, ali, istovremeneo, ona je i istiniti trag jer detektivu omoguava da predvidi sledee ubistvo.
Ovakva dvosmislenost (simetrija) prenesena je i na ostale segmente prie. Tako su centralni likovi udvojeni, te je Lenrot istovremeno detektiv, ali i
rtva, a arlah ubica i detektiv, s obzirom na to da ne samo prouava probleme
boijeg imena, ve i aktivno uestvuje u istrazi pomaui tragovima Treviranusu, odnosno Lenrotu. Inspektor Treviranus udvojen je ne u pogledu svoje
akterske funkcije, ve u odnosu na tradicionalnu poziciju koju policajci zauzimaju u detektivici. On zadrava tipinu ulogu zastupajui prizemnu interpretaciju zloina i u njima vidi smicalicu, a ne mistini ritual. Ispostavlja se da je
njegova interpretacija bila ispravna, ali, u skladu sa dominantnom simetrijom,
ni ona ritualna se ne odbacuje.
Iako na kraju deluje da je smicalica uspela, ipak se mistina strana ubistva ne banalizuje, ve, naprotiv, njome se aporizuje problem vremena:
zloin. Problematinu pastorovu poziciju potvruje pria Dva kralja i dva lavirinta
koja se javlja kao dodatak ovoj prii i u kojoj se prenosi pastorov govor u crkvi
nakon Hakanovog dolaska. Simptomatino je da svoju propoved on poinje reima:
Pripovedaju ljudi od poverenja (ali Alah zna najbolje)... to je tipino za muslimane.
To budi sumnju da je Hakan ubio pastora i zauzeo njegovu poziciju kako bi se sakrio
od osvete.
12 John. T. Irwin u ovom dualizmu vidi aluziju na Ministra iz Poovog Ukradenog
pisma (IRWIN 1994: 38).
13 Postmodernistika parodija, kako ju je definisala Linda Haion, podrazumeva
korienje ustaljenih postupaka ne radi ismevanja istih, ve za njihovo redefinisanje
i revrednovanje; ona je u tom smislu kritiko i progresivno preispitivanje tradicije.

328

Dejan D. Milutinovi
Lenrot razmotri poslednji put problem simetrinih i povremenih smrti. U vaem
lavirintu postoje tri suvine linije. Znam za jedan grki lavirint koji ini jedna
jedina linija, prava. Na toj liniji izgubilo se toliko filozofa pa se na njoj moe
izgubiti i jedan obian detektiv. arlae, kada me budete lovili u jednoj drugoj
inkarnaciji, zamislite da ste izvrili (ili izvrite) jedan zloin u A, zatim drugi u B,
na 8 kilometara od A, zatim trei zloin u C, na 4 kilometra od A do B, na pola
puta izmeu prva dva. Onda me saekajte u D, na 2 kilometra od A i C, opet na
pola puta. Ubijte me u D kao to ete me sada ubiti u Triste-le-Roj. Kad vas
idui put budem ubijao obeavam vam onaj lavirint koji se sastoji iz jedne jedine
prave lijine i koja je nevidljiva, beskrajna. (BORGES 1985a: 306)14

Ovakav rasplet netipian je za detektivske tekstove pre Borhesa, ali e

postati karakteristika onih (post)modernistikih. U kolama koje su prethodile
argentinskom autoru, razotkrivanje misterije uvek je znailo njenu loginoplauzibilnu interpretaciju i demistifikaciju: ono to je delovalo kao nadstvarno, nemogue ili besmisleno na kraju se ispostavljalo kao krajnje banalno poto je bilo motivisano materijalno-afektivnim pobudama: eljom za osvetom,
strau, koristoljubljem i slino.
Kod Borhesa dolazi do izokretanja ovakvog odnosa prema zloinu. Iako
se u osnovi ubistava nalazi osveta, odnosno afektivna pobuda, ipak se ona, u
krajnjoj instanci povezuju sa ontolokim problemima, tj. nekom od teorijskih
koncepcija univerzuma (kako ontologiju definie filosofija). Time se smisao
razjanjavajueg, loginog plauzibilnog kraja proiruje sa pukog kauzalnog
povezivanja injenica na asocijativnu, metaforinu (alegorinu) interpretaciju
rukovoenu odreenom idejno-ideolokom koncepcijom.
U ovoj prii asocijacije kojima se zloini kao pojave dovode u vezu sa
nekim od ontolokih pojmova tiu se postupaka semiologije, kao jedne od
teorijskih koncepcija univerzuma. To je istaknuto kroz problem boanskog
pisma, tj. imena. Sve se odvija u tom kontekstu znakova, i to poevi od verbalnih (svaki ubijeni je deo imena boijeg, tj. tetragrama JHVH)15, preko pro14

Ovakav koncept zloina po navodima slova kao odrednice mesta ubistva, moe
da uputi na Agatin roman. Ali u njegovoj osnovi nalazi se Zenonov disjunktivni
silogizam: da bi se preao put od jedne do druge take, prvo se mora prei polovina
tog puta, pa polovina polovine, pa polovina polovine polovine, ab infinitum. Zenon
je na ovaj nain pokuao da objasni kako je kornjaa uspela da pobedi Ahila: grki
junak, iako brz poput antilope, nije uspeo da je stigne jer je uvek prelazio polovine
polovina rastojanja koje ga je od nje delilo. Metafizike kategorije u Borhesovim
tekstovima uvek reflektuju Zenonov disjunktivni silogizam.
15 Postoji previe referenci na Boga: tetragramaton (JHVH), Nombre (uvek sa
velikim 'n'), Trojstvo (Ginzberg, Ginsburg, Grifius). (SHAW 1990: 41) Osim toga,
Rot znai crveno na nemakom, Scharlach skarlet (FISHBURN internet) Ali, i
Lenrotovo ime u svojoj etimolokoj osnovi upuuje na crveno (IRWIN 1994: 30). Na
taj nain istaknut je dvojniki odnos Lenrota i arlaha, koji na kraju, u Lenrotovom

329

Philologia Mediana

stornih (ubistva se deavaju na istoku, zapadu, severu i jugu), do krajnje aporinih vremenskih (sudbine detektiva, rtava i ubice samo su jedna od mnogih
ponavljanja na nepreglednoj liniji vremena).
Povezivanje ubistava sa problemom boijeg imena istie da je semiologija
shvaena preko mitske interpretacije pojma znaka koja se zasniva na verovanju
da u poetku re [logos] bee u Boga i Bog [logos] bee re, te da se do Boga
[logosa] moe doi putem rei. Tim naelom rukovode se svi likovi, poevi od
Jarmolinskog, preko Lenrota i Treviranusa, do arlaha. Problem je samo u tome
to svako od njih logos [istinu] razume na svoj nain. Za doktora je to tetragram
JHVH, inspektoru je istina la (smicalica), Lenrotu mistika, a arlahu osveta. Zaudo svako od njih potvruje svoju tezu. Jarmolinski postaje prvo slovo bojeg
imena (ne udi zato to i njegovo ime poinje sa J), Treviranusova teza o prevari
biva potvrena, Lenrot pronalazi mistiku za kojom je tragao povezujui ubistva,
tj. ime boga sa nepreglednim lavirintom vremena, a arlah izvrava svoju osvetu.
Rasplet prie koji potvruje istinitost/lanost svake od navedenih interpretacija, odnosno injenica da se prikazani zloini na kraju ne prizemljuju, ve se,
naprotiv, izdvajaju kao izrazito metafiziki, nepojmljivi, mistini i sl., veoma je
blizak onome u hororu. Tako se detektivika ponovo vratila svojim gotskim korenima. Tanije, ona je sa Borhesom proirila gotsko prisustvo sa hronotopa (sintakse)
i na semantike aspekte. Zato detektiv na kraju strada, ne pojavljuje se sveobuhvatno (logino) reenje, znatielja biva obogaena ontolokim strahom i jezom
i sl. Ipak, ono to i dalje ostaje prepoznatljivo detektivsko u ovakvim tekstovima
jeste sie koji se bazira na razotkrivanju zloina sa detektivom u fokusu, insistiranje na njegovoj potrazi, a ne scenama pripremanja zloina, ubistva, muenja i sl., i
eksplicitno autorsko usmeravanje ka detektivici. Takoe, svi opisani dogaaji jesu
plauzibilni, s tim da im se naknadno pripisuje i metafizika vrednost.
Autorsko usmeravanje ka detektivskom anru ostvareno je posredstvom
diskursa (autorskih komentara parabaza) i intertekstovima (citatima iz detektivske tradicije), na nain blizak Pou. Poetak prie navodi da je re o
mnogobrojnim problemima na kojima se izotravala neustraiva otroumnost
Lenrotova, to upuuje na njenu analitiku prirodu (poput uvoda u Ubistva
u ulici Morg), koja tokom istrage biva ironino potvrena. Intertekstualnost
je iskoriena na slian nain poto se Lenrot kao majstor logikog zakljuivanja, povezuje sa Ogistom Dipenom. Takvim uoljivim referencama ova
pria uva svoj anrovski identitet.
rezonovanju i sceni kada arlah ubija Lenrota njegovim pitoljem, biva i metafiziki
naglaen: Lnn je moda iskrivljeni oblik od lohn nagrada tako da je Lnnrot
crvena nagrada, krvava i fatalna nagrada koju on dobija od arlaha za svoju
besprekornu detekciju. (TANI 1984: 32) Sukobi i tenzije dvojnika primetni su i u
tajnom imenu boga, koje, ma kako se pisalo, u sutini, varira dva sloga JHVH,
IHVH, IHWH, YHVH, YHWH.

330

Dejan D. Milutinovi

Smrt i busolu od horora odvaja jo jedna bitna razlika. U ovom anru

raspletom se potcrtava nadstvarna semantika sintakse, ime se njeni elementi,
odnosno ona u celini povezuju sa ontolokim smislovima. Mistine pojave,
udovita i drugi fantastini likovi, dogaaji i hronotopi kao takvi bivaju potvreni na kraju, i to kroz poraz ili rtvu glavnog junaka, te se njihova fantastika preneseno povezuje sa nekom od teorijskih interpretacija univerzuma.
Otuda nadstvarni sintaksiki elementi horora jesu tropi (diskursne jedinice
pojaane izraajnosti) ontoloke anksioznosti.
U Smrti i busoli postupak prenoenja je eksplicitno naveden kroz poslednju Lenrotovu repliku. S jedne strane, sintaksa potvruje da je ono to
je delovalo mistino (nadstvarno, horor) zapravo plauzibilno (detektivsko)
smicalica. Ali, s druge strane, kraj nadopunjuje takav smisao prikazujui sve
to se desilo akterima prie samo kao jedan od niza pokuaja razotkrivanja
boijeg imena. Drugim reima, tropinost se ostvaruje ne pripisivanjem oznaci (sintaksi prie) drugostepenog smisla (semantike oznaenog), ve povezivanjem njenog znaenja (semantike aporije boijeg imena ogledala) sa
drugim smislom (aporijom vremena, tj. lavirintom).
Tako itava pria nije znak, ve znak o znaku, tekst o tekstu: pria o bojem
imenu (ogledalu) znak je aporije vremena (lavirinta). U hororu je odnos (referencija) izmeu oznake i oznaenog jednosmerna (arbitrarna) pria o nadstvarnom
predstavlja znak metafizikog, a kod Borhesa je ona onomatopejska (motivisana)
pria kao znak postaje oznaka (plan sadraja) novog znaka. Zato na semantikom planu dolazi do preplitanja veeg broja smislova, tj. diseminacije.
Diseminacija je oznaena i centralnim delom prie letnjikovcem
Triste-le-Roj. U njemu se ne razreavaju samo sudbine aktera, ve je on centralni znak metatekstualnosti poto i kao oznaka i kao oznaeno utvruje mise
en abyme za dominantan postupak sintakse i semantike prie. Triste-le-Roj izgraen je poput lavirinta, a takva njegova arhitektura ostvarena je refleksijom
(ogledalima). On je taka u kojoj se prepliu svi elementi teksta, poevi od
pomenutuih sudbina junaka, preko njihovih vremena i prostora, do smislova
koji usled ovakvog ukrtanja nastaju.
U opisu letnjikovca eksplicitno je naveden i iskaz kojim se obeleava
centralna aporija prie:
Jedan Irac je pokuao da me obrati u Isusovu veru; ponavljao je reenicu namenjenu goima: Svi putevi vode u Rim. Nou se moje bunilo hranilo tom
metaforom; oseao sam da je svet lavirint iz kojega je nemoguno utei, poto
svi putevi, iako se inilo da vode na sever ili jug, stvarno vode u Rim, koji je
isto tako etvorougaona tamnica(BORGES 1985a: 304)

Na taj nain Borhes je postupak mise en abyme odredio kao motivaciju

plana izraza planom sadraja prie, i obrnuto. Sintaksa koja se bavi problemi-

331

Philologia Mediana

ma bojeg imena, odnosno refleksijama i lavirintom, koji su osnovni principi

funkcionisanja ove znakovne kategorije, i sama postaje ogledalo i lavirint, i
to kako na planu likova, dogaaja, hronotopa i pripovedanja, tako i s obzirom
na svoju semantiku, odnosno tekstualnost.
Zato semioloki koncept Smrti i busole potcrtava njen metatekstualni aspekt. Pri tom metatekstualnost nije shvaena u sintaksikom smislu,
kao tekst o tekstu, odnosno ukrtanje razliitih tekstova, u krajnjoj liniji onog
fiktivnog, koji pripada akterima, i onog stvarnog, koji odreuje producente i
recepijente (autora i itaoca). Metatekstualnost prie proizilazi iz njenog bavljenja pojmom semiologije, tj. odnosima izmeu oznake i oznaenog, istiui
u prvi plan problem znaenja (referencije).
Smrt i busola naglaava viesmislenost kao osnovno obeleje svakog
znakovnog sistema. Tanije, znak ili tekst je indiferentan prema znaenju i on
svoje smislove dobija zavisno od perspektive (pragmatike) iz koje se iitava.
Time je otvoren put njegovoj dekonstrukciji, odnosno osnovnim naelima postmodernistikog pisma. Ali, Borhes poliseminost vezuje za metafiziku i aporiju
spoznaje, naspram postmoderne koja u njoj vidi obeleje heteroglosije.

Literatura
BARONE, Orlando. Horhe Luis Borhes, Ernesto Sabato: Razgovori, Gornji
Milanovac: Deje novine, 1988.
BERGIN, Riard. Razgovori sa Borhesom, Gornji Milanovac: Deje novine, 1981.
BORGES, Jorge Luis. Alef, Druga istraivanja, Sabrana djela, svezak III,
1944-1952, Zagreb: Grafiki zavod Hrvatske, 1985a.
BORGES, Jorge Luis. Opa povijest gadosti, Povijest vjenosti, Izmiljaji, Sabrana djela, svezak II, 1932-1944, Zagreb: Grafiki zavod Hrvatske, 1985b.
BORHES, Horhe Luis. Predgovori, prevod Silvija Monros-Stojkovi, Beograd: Stylos, 1990a.
BORHES , Horhe Luis: Usmeni Borhes, prevod Silvija Monros-Stojkovi,
Beograd: Re i misao, 1990b.
GLUEVI, Zoran (ur.). Za ubistvo je potrebno dvoje, Novi Sad: Stylos, 2000.
FISHBURN, Evelyn Algebra y Fuego in the Fictions of Borges, J. L. Borges Center for Studies & Documentation, <http://www.au.dk/romansk/
borges/bsol/evi1.htm> 4. 6. 2008.
IRWIN, John T.: The Mystery to a Solution, Poe, Borges, and Analytic Detective Story, Baltimore and London: JHU Press, 1994.
MILUTINOVI, Dejan. Magini realizam po H. L. Borhesu, Knjievni list,
br. 35/36, 2005: 16.

332

Dejan D. Milutinovi
MILUTINOVI, Dejan. Teorijske osnove Borhesove (narativne) poetike,
Zbornik Matice srpske za knjievnost i jezik, knjiga LII, sveska 2, 2004:
413-427.
SHAW, Donald Leslie: Jorge Luis Borges: Ficciones, Landmarks in Modern American Fiction, edited by Philip Swanson, London and New
York: Routledge, 1990.
TANI, Stefano. The Doomed Detective. The Contribution Of The Detective
Novel To Postmodern American And Italian Fiction, Illinois: Southern
Illinois University Press, 1984.

Dejan D. Milutinovi

BORGES AND THE DETECTIVE GENRE

Summary
In the paper Borges and the Detective Genre, Dejan Milutinovi deals with
the position of the detective genre in Borges explicit and implicit poetics, particularly that of classical school , as well as his importance for postmodernism. Based
on the analysis of the explicit poetics, the author implies that Borges was attracted to
the detective genre by the coherent plot, which seemed anachronistic in the period
of modernism, and by the intellectualism of classical school, which was replaced by
violence in hard-boiled. His intention, to return the detective genre to intellectual
sources, was realized by metaphysical modification of classical school norms and
identifying all processes of revealing mysteries with detection, stressing mystery
as a quality that is not necessarily linked with the crime. Thus, in Borges texts,
detectives gain their actors identity not by vocation, but based on their interests
and actions, taking into account the intellectual processes they undergo in revealing
the aporia. The changes that influence detective characters are transmitted to other
characters, victims and offenders, so victims are not defined only by suffering from
aporia, but by mere involvement in it, and offenders are broadly defined as entities that create the crime, e.g. cause it to be transferred to the victim. Therefore, an
offender can be a character, but is more frequently portrayed as a system of values,
epistemological or ideological, whose conventions made the victim aporetic. After
the analysis of some of Borges detective stories, the author draws the conclusion
that his detective stories are based on the metaphysical content. Although the methods Borges uses (for instance, parody), define the postmodern interpretation of the
detective genre, the metaphysical intention of Borges texts makes them different
from the postmodern approach, because it completely annuls the postmodern content, having in mind that the striving towards the metaphysical is the basic reason for
heteroglossia, so that nothing exists apart from the text itself.
Key words: detective genre, classical school, postmodernism, text, metaphysics

333

Philologia Mediana

334