Referencija

prvi put objavljeno 20. 01. 2003; znaajna revizija izvrena 20.05. 2009.

Referencija je relacija do koje dolazi izmedju izraza i onoga o emu govornici priaju koristei
izraze. U tvrdnji George W. Bush je Republikanac, koristim vlastito ime 'George W. Bush' da
bih referirao na odreenog pojedinca, pojedinca o kom nastavljam da govorim. Iako je upitno da
li sve rei referiraju, postoji nekoliko vrsta rei (ukljuujui vlastita imena) koje najverovatnije
referiraju. O njima e se diskutovati u lanku koji sledi. Centralno pitanje koje se tie referencije
je: Kako rei referiraju? Drugim reima, ta je 'mehanizam' referencije? Dodatna pitanja bave se
odnosom izmeu referencije i znaenja i referencije i istine. Pojedini filozofi misle da bi zakoni
referencije bili u stanju da rasvetle vane metafizike ili epistemoloke probleme. Drugi filozofi
nisu ba u to uvereni. Zaista, neki filozofi poriu referenciju kao bitnu relaciju dostojnu
filozofskog propitivanja.
1. Uvod
2. Tri teorije referencije za vlastita imena
2.1. Teorije deskripcije
2.2. Kauzalne teorije
2.3. Hibridne teorije
3. Ostali termini
3.1. Termini prirodne vrste
3.2. Oznake (Indexicals)
3.3. Odreeni opisi
3.4. Ne-referirajui izrazi
4. Dodatni problemi: Referencija, Stvarnost i Znanje
4.1. Referencija i Stvarnost
4.2. Referencija i Znanje
5. Negativni stavovi o referenciji
Bibliografija
Dodatni Internet Izvori
Srodni unosi

1. Uvod
Mi koristimo jezik da bismo govorili o svetu. ta kaemo u govoru o svetu je uglavnom smisleno
i esto tano. Takav je primer kada (u prikladnoj situaciji) uvereno izgovorim:
1. George W. Bush je Republikanac.
Kako uspevamo da uinimo tako neto? Kako to da, npr. ja mogu da govorim o George W.
Bushu i tako kaem smislene i tane stvari o njemu? Jednostavno reeno: Referencijom.
Slikovitije reeno, mi smo u mogunosti da koristimo jezik za prianje o svetu jer rei, barem
odreene vrste rei, nekako se 'kae' na stvari u svetu- stvari poput George W. Busha. Vlastita
imena- izrazi poput 'George W. Bush'- su irom poznati kao paradigmatino referirajui izrazi.
Iako je moda neprihvatljivo pretpostaviti da sve rei referiraju, da se sve rei 'lepe' za iseke
stvarnosti- postoji nekoliko razliitih vrsta rei za koje se moe dokazati da referiraju. To su:
vlastita imena, termini prirodne vrste, oznake (indexicals) i odreeni opisi (o svima njima e se
rapravljati u ostatku lanka.)
1

Tri su glavna problema, glavna pitanja, koja se tiu referencije: (i) ta je mehanizam referencije?
Drugim reima, na osnovu ega neka re (referirajue vrste) se vee za odreeni objekat? (ii)
Koji je odnos izmeu referencije i znaenja? Na primer, da li da znaenje rei poistovetimo sa
mehanizmom kojim ona referira? Ili je moda znaenje rei sama referencija? (iii) Koji je odnos
izmeu referencije i istine? Preciznije, da li referencija rei, ili njen mehanizam referencije,
nekako ulazi u istinosne uslove potvrdnih izjava reenica koje sadre tu re?
Fokus ovog lanka bie na prvom od ova tri pitanja, koje se tie mehanizma referencije, iako e
neto panje biti posveeno i preostalim dva takoe. Zacelo, kao to e i postati oigledno iz
onog to sledi, bavljenje prvim pitanjem je jednostavno nemogue bez obraanja barem malo
panje na drugo i tree pitanje. Prvo e biti razmatrane teorije vlastitih imena, jer mnogi smatraju
vlastita imena referirajuim terminima par excellence, i nain na koji vlastita imena referiraju je
nesumnjivo jedinstven meu takvim izrazima. Potom e biti rei o ostalim terminima esto
klasifikovanim kao 'referirajui': termini prirodne vrste, oznake (indexicals) i (singularni)
odreeni opisi. Nekoliko zapaanja e biti napravljeno za izraze o kojima se retko razmilja kao
o 'referirajuim' izrazima- poput kvantifikatora , prepozicija, glagola i priloga. U pretposlednjoj
sekciji ovog lanka e se nakratko diskutovati o nekim moguim povezanostima kako referencije
i stvarnosti tako i referencije i znanja. Konano, nekoliko rei bie reeno o takozvanim
'negativnim' stavovima o referenciji, po kojima referencija nije bitna relacija izmeu jezika i
stvarnosti, vredna ozbiljnog filozofskog prouavanja.

2. Tri teorije referencije za vlastita imena

Vlastita imena su paradigmatino referirajui izrazi. Ako postoje termini koji referiraju- koji se
nekako 'vezuju' za stvari u svetu- onda su sasvim sigurno vlastita imena meu njima. ta su
vlastita imena? Radi svrhe ovog lanka vlastita imena treba shvatati kao barem grubo
koekstenzivnim sa onom vrstom izraza koje obini ( koji se ne bavi filozofijom) svet zove
'imena'. Izrazi poput 'George W. Bush', 'Barcelona' i 'Mount Everest' bi stoga trebali da se
smatraju vlastitim imenima. ta ovi izrazi imaju zajedniko? Na osnovu ega oni konstituiu
neku istinsku klasu lingvistikih izraza? Oni su sintaksno prosti izrazi koji referiraju, ili se barem
ini da referiraju, na odreene objekte/individue. Stoga, 'George W. Bush' referira na odreenog
oveka, 'Barcelona' referira na odreeni grad, a 'Mount Everest' referira na odreenu planinu. I
dok je upitno da li izrazi poput 'Deda Mraz' i 'Sherlock Holmes' uopte zaista referiraju- ne moe
se sumnjati u to da oni, u najmanju ruku, se doimaju da referiraju: na Deda Mraza i Sherlock
Holmesa, svakog ponaosob. Zato, za trenutne potrebe, oni se raunaju kao vlastita imena.
Postoje mnoge teorije koje se bave nainima putem kojih vlastita imena referiraju. Mi emo
razmatrati neke (tri) od popularnijih (i plauzabilnijih) teorija te vrste: teorije deskripcija,
kauzalne teorije i 'hibridne' teorije koja kombinuje elemente prethodne dve.

2.1 Teorije Deskripcije

Prema teorijama deskripcije vlastitih imena, neko vlastito ime, onako kako ga koristi govornik,
referira putem deskriptivnog sadraja asociranog (od strane govornika) sa tim imenom. Za
deskriptivni sadraj vai da on jedinstveno odreuje ime referenta. Stoga, kada govornik koristi
ime 'N' i tako uspeva da referira na odreeni objekat ili individuu x, njemu je omogueno da to
uradi jer shvata N kao jedinstveno (the) F, a x je zapravo jedinstveno (the) F.
Kao to deskriptivisti Frege (1892) i Russell (1919) priznaju, sadraj u pitanju moe se
razlikovati od jednog govornika do drugog. Zaista (prema Russellu) takav sadraj moe se sa
2

vremenom razlikovati za jednog istog govornika. Stoga, iako mene Bush moe asocirati na
trenutnog predsednika SADa, njegovu suprugu moe asocirati na isto ime mog mua. Kada Bush
vie ne bude predsednik, moj identificirajui sadraj e se svakako promeniti- moda u neto
poput predsednik SADa koji je napravio kompromis po pitanju vladinog finansiranja za
istraivanje matinih elija. Ako bi se Bush i njegova ena razveli, njen identificirajui
deskriptivni sadraj bi se bez sumnje takoe promenio- moda bi postao moj bivi mu. U
svakom sluaju, individua na koju se referira imenom je odreena (je izabrana) odreenim
deskriptivnim sadrajem kojeg govornik asocira sa tim imenom. Zato to se deskriptivni sadraj
u pitanju esto ini posebno oznaljivim odreenim opisom (izraz the F forme), takve teorije su
uglavnom (ak donekle i varljivo1) poznate kao teorije deskripcije vlastitih imena.
Dva su razloga povod za teorije deskripcije vlastitih imena. Prvi, takve teorije se lako proiruju u
plauzabilne teorije znaenja (ili semantikog sadraja). Tako proirena teorija deskripcije je u
mogunosti da uskladi raznolike sluajeve koji se pokazuju problematinim za Millovska
objanjenja znaenja vlastitih imena. (Od ove take emo poeti uviati vezu izmeu referencije
i znaenja.) Millijanska teorija (po J.S.Millu, 1867) tvrdi da je znaenje vlastitog imena
jednostavno njegov nosilac. Sluajevi koji se javljaju kao problematini iz takvih teorija
ukljuuju : izjave identiteta izmeu ko-referirajuih imena, reenice koje sadre prazna imena,
istiniti negativni egzistencijalni kvantifikatori i pridodavanja propozicionalnih stavova. Drugi
razlog je da proirena teorija deskripcije znaenja (protivno svom Millovskom takmacu)
obezbeuje objanjenje referencije : ona tvrdi (u sutini) da mehanizmi kojima izraz referira
(svoj asocirani deskriptivni sadraj) jeste njegovo znaenje.
Zaponimo razmatrajui sluajeve koji su problematini za inae intuitivnu doktrinu
Millijanizma, po kojoj je znaenje vlastitog imena jednostavno njegov nosilac. Razmotrite
sledee etiri reenice :
2.
3.
4.
5.

Hesperus je Phosphorus.
Deda Mraz ivi na Severnom polu.
Vulkan2 ne postoji.
Fred veruje da je Ciceron, ali ne Tulije, bio Rimljanin.

Ovakvi primeri su problematini za Milijansko stanovite. Pretpostavimo da (a to i jeste

sluaj) Hesperus i Phosphorus referiraju na istu stvar (planetu Veneru). Pretpostavimo takoe
da Deda Mraz i Vulkan referiraju ni na ta3 i da je Fred jedan savreno racionalan vrilac i
stoga nesklon razvijanju kontradiktornih verovanja. Tako, Milijanizam bi pretpostavio da je (2),
ono to se ini informativno, trivijalno; pretpostavljao bi (3), da ono to se ini smislenim je
besmisleno (zbog besmislenog termina kao subjekta); pretpostavio bi da ono opaajno istinito i
smisleno je (4) apsurdno, jer ta smislenost pretpostavlja postojanje onoga to porie da postoji; i
pretpostavio bi da (5), ono to pripisuje naizgled konzistentna verovanja Fredu, pripisuje mu
verovanja koja nijedan imalo racionalan vrilac ne bi mogao da (simultano) prihvati. Naravno,
pripadnici Milijanizma su pokuali da nau reenja za ove probleme 4. Uobiajena strategija
1

Searle (1983) tvrdi da sastavljanje referentno-odreujueg sadraja kao u svim sluajevima

lingvistiki oznaljivog, ustvari znai pogreno shvatiti prirodu tog sadraja. Neto od tog
sadraja bi moglo biti (npr.) zasnovano na opaaju ali ne biti i lingvistiki oznaljivo.
2
Vulcan : Vulcanus (lat.) bog vatre (prim.prev.)
3
Da takva imena ne uspevaju da referiraju je kontroverzno. Pogledati, npr. van Inwagen
(1979), Parsons (1980), Zalta (1983), i Salmon (1998).
4
Pogledati npr. Salmon (1986) i Soames (1989).

sastoji se od tvrdnje da neposredna saznanja iz reeninih izraza poput (2) do (5) su rezultat
pogrenog shvatanja: ono to je samo saopteno (ili implicirano) shvaeno je kao doslovno
izraena propozicija. Zato, iako ono to je doslovno izraeno reenicom (2) trivijalno, ono to je
saopteno nije; iako moda nema doslovno izraene propozicije u reenicama (3) ili (4)
propozicije su ipak saoptene izraavanjem tih reenica. Konano, iako iskaz (5) verovatno
izraava neko neistinito tvrenje, pretpostavljajui da je Fred razuman vrilac, takav izraz ipak
moe saoptavati neto istinito (ako Fred ima dva razliita naina prezentacije, ili miljenja o
uvenom Rimskom oratoru).
Suprotno Milijanskom pristupu koji ukljuuje nepotrebna objanjenja svojevoljnih neposrednih
saznanja, deskriptivni pristup prihvata ta ista neposredna saznanja kao tana. Naroito,
deskriptivista moe tvrditi (kao to mnogi deskriptivni teoretiari i ine) da referentno-fiksirajui
deskriptivni sadraj asociran sa nekim vlastitim imenom sainjava/odreuje znaenje tog imena.
Stoga, ne samo da sadanji ameriki predsednik odreuje referenciju imena Bush (kao to se ja
sada sluim tim imenom), njegovo znaenje takoe odreuje znaenje tog imena. Ako dopustimo
vlastitim imenima koja su ko-referirajua da imaju razliita deskriptivna znaenja, onda moemo
objasniti informativnost reenice (2) i injenicu da reenica (5) pripisuje konzistentna verovanja
Fredu. Recimo da je znaenje Hesperus najsjajnija veernja zvezda, a Phosphorus najsjajnija
jutarnja zvezda. Onda, (2) je obavetajna tvrdnja (ili propozicija) da je najsjajnija veernja
zvezda najsjajnija jutarnja zvezda. Pretpostavimo da Ciceron znai najuveniji antiki orator a
Tulije oveka kog Englezi zovu Tulije. Onda (5) pripisuje konzistentna verovanja Fredu:
verovanje da je najuveniji antiki orator bio Rimljanin i verovanje da ovek kog Englezi zovu
Tulije nije bio Rimljanin. tavie, ako dozvolimo da vlastita imena koja ne referiraju ipak imaju
asocijativna deskriptivna znaenja, onda moemo objasniti smislenost reenica poput (3) i (4).
Stoga, tvrdei da referentno-fiksirajui deskriptivni sadraj izraza je njegovo znaenje,
referencijske teorije deskripcije su u stanju da obezbede sagledna objanjenja za one sluajeve
koji su za Milijanizam problematini.
Povrh toga, kao to je gore navedeno, Milijanizam- suprotno svom takmacu, proirenom
deskriptivizmu- ne dolazi opremljen odgovorom na centralno pitanje referencije- iako moe biti
dopunjen odgovorom na ovo pitanje ( kao to je kauzalna teorija referencije o kojoj se raspravlja
u sledeoj sekciji). Teorija deskripcije efektno odreuje odgovor na samo ovo pitanje: neko
vlastito ime referira na svog nosioca upravo zbog injenice da taj entitet zadovoljava
deskriptivni sadraj asociran sa tim imenom.
Centralni problem teorije deskripcije je taj to vlastita imena nisu semantino ekvivalentna
singularnim odreenim opisima. Ruth Barcan Marcus (1961) jasno formulie problem svojom
tezom da su vlastita imena etikete. Rei da su vlastita imena etikete, za Barcan Marcus, znai
rei da oni nemaju lingvistiko znaenje i da stoga nisu semantino ekvivalentni ijednom
singularnom opisu njihovih referencija. Vlastita imena, protivno teoriji deskripcije, referiraju
deskripcijama koje navodno zastupaju; oni referiraju direktno na svoje nosioce. Stanovite
Barcan Marcus (1961) je stoga jedna verzija onog to je kasnije postalo poznato kao Direktna
Referencija teorije imena. Vane posledice ove teorije ukljuuju, kao to Barcan Marcus (1961)
primeuje, neophodnost iskaza identiteta izmeu ko-referirajuih vlastitih imena. 5 Druge vane
posledice ukljuuju razreavanje nedoumica koje se tiu substativnosti u modalnim kontekstima
(Barcan Marcus 1993).

Za formalni dokaz nunosti identiteta u kvantificiranoj modalnoj logici, pogledati BarcanMarcus (1947)

 Gotovo deceniju kasnije, Saul Kripke, u tri predavanja naknadno objavljenja kao Identitet i
Nunost (1980), je predloio slian pogled na vlastita imena. 6 Za Kripkea, kao i za Barcan
Marcus, vlastita imena referiraju direktno, bez medijacije ikakvog asocijativnog sadraja. I
Kripke, poput Barcan Marcus pre njega, primeuje zanimljivu posledicu ovakvog gledita:
neophodnost iskaza identiteta izmeu ko-referirajuih vlastitih imena. Meutim, Kripke
formulie svoju verziju teorije Direktne Referencije, ne putem ideje etiketiranja, ve putem
rigidne dezignacije, ideja primenljiva ne samo na vlastita imena, ve in a odreene opise i
termine prirodne vrste takoe.
Ovo nas dovodi do Kripkeova tri uvena prigovora teorijama deskripcije (1980). 7 To su: problem
neeljene nunosti (koji se ponekad oznaava kao epistemoloki); problem rigidnosti (ponekad
oznaavan kao modalni problem); i problem neznanja i greke (znan kao semantiki
problem).8 Prvi i drugi problem se odnosi samo na proirene teorije deskripcije za referenciju:
teorija koje tvrde da je znaenje vlastitog imena njegova referentno-fiksirajua deskripcija. Trei
problem se odnosi na onovne verzije teorije deskripcije takoe: na one verzije koje samo tvrde
da je referencija vlastitog imena odreena asociranim deskriptivnim sadrajem, sadrajem koji
ne mora biti obrazovan kao znaenje imena.
Da bi uoili ove problem, razmotrite sledee potvrdne iskaze:
6. Aristotel (ako je postojao) bio je filozof.
7. Aristotelu su bili dragi psi.
8. Einstein je bio genije.
Pretpostavimo da, za odreenog govornika Freda, odreeni opis koji izraava znaenje
Aristotela je zadnji veliki filozof antike. Tada, ako je proireni deskriptivizam taan, reenica
poput (6) bi trebala (Fredu) da zvui trivijalno, analitino, nepotrebno. Trebalo bi da zvui
trivijalno, nepotrebno i analitino poput neenje nisu oenjene ili kvadrati imaju etiri stranebarem Fredu. Ali verovatno nee ; ak i Fred bi priznao da je Aristotel mogao i da se ne bavi
filozofijom. Da su stvari bile drugaije, Aristotel je mogao (npr.) umreti u detinjstvu. Ovo je
problem neeljene nunosti
Sada, razmotrimo jedan takav mogui svet : svet u kom je Aristotel umro u detinjstvu.
Pretpostavimo da je ovaj mogui svet, u drugim pogledima, poprilino slian stvarnom svetu. I
pretpostavimo, na trenutak, da usvajamo deskriptivnu teoriju. Onda, reenica (7), kako je koriste
engleski govornici u stvarnom svetu, bi verovatno bila tana za takav mogui svet samo u sluaju
da su Platonu (u tom moguem svetu) bili dragi psi ! Jer imajui u vidu datu pretpostavku,
Platon bi verovatno zadovoljio opis asociran sa Aristotelom ( hipotezu zadnji veliki filozof
antike). Meutim, ini se kako je opaajno malo verovatno pretpostaviti da bi ime Aristotelkako ga mi ustvari upotrebljavamo u stvarnom svetu- moglo biti iskorieno da referira na bilo
kog drugog osim na svog stvarnog referenta : Aristotela. naravno, da su stvari bile znaajno
drugaije, ime Aristotel je moglo biti iskorieno da referira (recimo) na Platona, ali sa obzirom
kako se ime stvarno koristi, govornici ga ne mogu koristiti da bi referirali na Platona u ovom- ili
bilo kojem moguem- svetu u kom Platon postoji. Sve ovo sugerira da su imena rigidna : takva
6

Kripkeova gledita o imenima bila su razvijana u svetlu Barcan-Marcusovih. Pogledati

posebno Barcan-Marcus (1961), zajedno sa apendiksom koji sledi;oba se pojavljuju u njenoj
(1993). Apendiks sadri diskusiju Barcan-Marcusovog rada (1961) u kom je Kripke, kao
student, uestvovao.
7
Za odlian pregled ovog i drugih problema deskriptvnih teorija, pogledati Devitt i Sterelny
(1999)
8
Ovaj problem je primetio i Donnellan (1971)

da referiraju na istu individuu u svakom moguem svetu u kojem ta individua postoji. Ali
odreeni opisi, s druge strane, ne ine se rigidnim : odreeni opis zadnji veliki filozof antike
moe sasvim dobro referirati na (ili denotirati) Platona u svetu u kom Aristotel umire kao dete.
To sugerira da su imena semantiki drugaija od opisa, to dalje sugerira da mehanizam po
kojem ime referira ne moe biti izjednaen sa nekim odreenim opisom. To je problem
rigidnosti.
Sada, preimo na probleme neznanja i greke. Pretpostavimo da sve to Fred veruje o Einsteinu
jeste to da je on bio neki fiziar. On zato nee uspeti da referira na Einsteina putem svoje
upotrebeEinsteina' jer asocirani deskriptivni sadraj- neki fiziar- ne uspeva da odvoji Einsteina
od bezbrojnih drugih fiziara. Ovo je problem 'neznanja'. Pretpostavite sada da Fred veruje kako
je Einstein izumitelj atomske bombe. (Po Kripkeu (1980) mnogi govornici veruju u to.)
Deskriptivna teorija bi onda predskazala ono to je sasvim sigurno netano- jer kada govornik
izgovori neku reenicu poput (8), onda on ne referira na Einsteina ve na Oppenheimera
(stvarnog izumitelja atomske bombe). Ovo je problem 'greke'.
Iz ovih a i drugih razloga, mnogi su odbacili teorije deskripcije u korist kauzalnih ili hibridnih
teorija. Meutim, nisu svi odbacili teoriju deskripcije. Searleov (1983) odgovor Kripkeovom
trozupanom izazovu u sutini tvrdi da je teorija koju je Kripke oborio (tzv. 'Frege-Russell'
teorija) slamnati ovek9, i da jedna plauzabilna verzija teorija deskripcije (to jest Searleova)
moe osujetiti svaki od Kripkeovih prigovora. Ono to bi trebalo uraditi jeste uvideti da
referentno-fiksirajui sadraj asociran sa upotrebom datog imena ne mora biti ona vrsta sadraja
koja moe biti izraena jednim odreenim opisom, ili ak otvorenom disjunkcijom takvih izraza.
Jer nema razloga insistirati na tome da referentno-odreujui sadraj mora biti izraen
lingvistiki. Referentno-fiksirajui sadraj je pre identian totalitetu intencionalnog sadraja,
mentalnog sadraja kojeg govornik asocira sa imenom u pitanju. Referent e biti bilo koji
objekat/individua koja odgovara obimu tog sadraja. tavie, za takav sadraj (koji se moe
mnogo razlikovati od jednog do drugog govornika) se ne smatra da daje znaenje imenu, gde
znaenje imena se tumai kao definicija. Nakon ovih uvianja prigovori kakve je naveo Kripke
se lako zaobilaze (prema Searleu.) U odgovoranju na problem neeljene nunosti, Searle se
efektno uhvatio u kotac sa problemom. Po njemu, zaista je neizbena istina da Aristotel (npr.)
zadovoljava znaajan deo intencionalnog sadraja asociranog (od strane govornika) sa imenom
Aristotel. Ali to ne znai da Aristotel je bio filozof je isto kao neenje nisu oenjene. Jer
asocirani deskriptivni sadraj ni u kom sluaju nije sinoniman sa imenom ; ne definie ime ve
samo fiksira njegovu referenciju. U odgovoru na problem rigidnosti, Searle istie kako se rigidna
opaanja lako mogu uskladiti : referentno-fiksirajui opis bi samo trebalo pootriti. Tako,
Aristotel referira (u svim moguim scenarijima) na pojedinca koj je zaista uradio to-i-to.
Konano, na problem neznanja i greke, Searle istie da kad se jednom sav relevantan
intencionalni sadraj uzme u razmatranje, problem neznanja i greke se jednostavno ne
pojavljuje. Jer ono asocirano sa Einsteinom e svakako imati sadraj pojedinca kojeg drugi u
mojoj zajednici zovu Einstein. Ako ovaj sadraj, koji moe biti dovoljan da odvoji Einsteina,
ima odreenog znaaja za govornika, mogao bi da efektno sasee svaki odstupajui sadraj.
mogao bi, stoga, da uspe u odvajanju pravog pojedinca: Einsteina. (A ako nije, to bi onda samo
pokazalo da govornik zaista nije referirao na pojedinca kog drugi u njegovoj zajednici nazivaju
Einstein.)

The Straw-Man fallacy- logika greka koja se deava kada neko pogreno (namerno ili
nenamerno) interpretira ono to je suprotna strana u diskusiji rekla i onda se fokusira na
obaranje argumenta koji je u stvari sam neispravno postavio. (prim.prev.)

Uprkos Searleovoj dovitljivoj odbrani deskriptivne teorije, mnogi je smatraju krajnje

neuverljivom. Iako je bilo iznenaujue malo odgovora na Searleovu sranu odbranu njegove
verzije deskriptivizma, opti sentiment koji se ini da vlada meu savremenim filozofima je
skepticizam prema bilo kojoj verziji deskriptivizma za vlastita imena. 10 To je delom zbog
ubeenja mnogih savremenih filozofa jezika da ima neeg maginog u vezi sa deskrptivnim
teorijama referencije. Takve teorije se ine (po ovim filozofima) da ispunjavaju um jednim
zanimljivim svojstvom: onim koje dozvoljava svom sadraju da se magino vezuje za stvari
van njega. Kauzalni teoretiar Michael Devitt (1990), podseajui na Hilary Putnama (1981),
istie upravo to. On prvo iznosi opti stav da nita unutar nekog objekta nije dovoljno da odredi
svoju relaciju sa neim van njega. Potom, on odmah i primenjuje ovaj princip, pitajui zajedljivo
(p. 91):
Kako neto unutar glave referira na neto izvan glave? Za Searlea to ne predstavlja
problem: ono prosto referira. To je prava magija.
Evans (1982, p.298) je istakao skoro isto, neto ranije, kada je pisao:
Zbog ega ste zavoleli jednog a ne drugog iz para identinih blizanaca? Sasvim sigurno
to nije bilo zbog neke specifikacije ucrtane u va mozak Da je Bog pogledao u va um,
on ne bi video u kog ste zaljubljeni i kom mislite.
Poenta je jasna: mentalni sadraj, ma koliko detaljan, jednostavno nije dovoljan da odvoji neki
dodatni mentalni entitet. Sreom, postoje obeavajue i dobro razvijene alternative
deskriptivizmu. Naroito kauzalne i hibridne teorije referencije. O ovim alternativama e dalje
biti rei.

2.2 Kauzalne Teorije

Kripke11 (1980) je skicirao kauzalnu teoriju kao alternativu deskriptivnoj teoriji nominalne
referencije. Centralna ideja koja podupire ovakvu vrstu teorije jeste ta da ime (njegova upotreba)
referira na bilo ta to je povezano sa njim na odgovarajui nain, nain koji ne zahteva od
govornika da asocira ikakav identificirajui deskriptivni sadraj sa imenom. Kauzalna teorija se
uglavnom objanjava kroz dve komponente: jedne koja se bavi fiksiranjem referencije, druge
koja se bavi pozajmljivanjem referencije. Referencija je inicijalno fiksirana davanjem imena,
obino percepcijom, mada ponekad i deskripcijom. Fiksiranje referencije percepcijom se
odigrava kada govornik nakon percipiranja objekta izjavi: Zvae se N. Fiksiranje
referencije deskripcijom je kada govornik stipulira: Bilo ta to je unikatno takvo-i-takvo e se
zvati N. ( Kao to je naveo Kripke (1980), ime Neptun je fiksirano deskripcijom, stipulirano
od strane astronoma Leverriera da referira na bilo ta to je bilo planetarni uzrok primeenih
perturbacija u orbiti Urana.) Nakon fiksiranja referencije, ime se prenosi od govornika do
govornika putem komunikacijskih razmena. Govornici uspevaju u referiranju putem imena jer su
njihove upotrebe obrazovnih osnova imena poveznice u kauzalnom lancu koji se protee unazad
do imenovanja objekta tim imenom. Govornici stoga efektno 'uzajmljuju' svoju referenciju od
prethodnog govornika u lancu ali uzajmljivai ne moraju biti u stanju da identifikuju
pozajmljivae; sve to je potrebno jeste da su uzajmljivai imaju odgovarajuu komunikaciju sa
svojim pozajmljivaima. Ipak, kako Kripke naglaava, da bi govornik (qua uzajmljiva
10

Naravno da postoje izuzeci. Pogledati npr. Kent Bach (1987) koji predstavlja opsenu
odbranu meta-lingvistikog gledita o vlastitim imenima
11
Kaem skicirao samo zato to je Kripke insistirao na tome da on ne predstavlja neku
teoriju ve samo sliku.

referencije) uspeo upotrebom vlastitog imena da referira na istu stvar/individuu na koju je

pozajmljiva referirao, on mora imati tu nameru. Zato, ja mogu koristiti ime 'Napoleon' da
referiram na mog maka ljubimca, ak iako je onaj od kog pozajmljujem to ime ga koristio da bi
referirao na uvenog francuskog generala. U takvom sluaju, ja ne nameravam da koristim ime
da bih referirao na pojedinca na kojeg je pozajmljiva referirao.
Najozbiljniji problem kauzalne teorije referencije (kako ju je skicirao Kripke) je taj to se ini da
je u sukobu sa fenomenom promene referencije. Gareth Evans navodi sluaj 'Madagascar', kojim
se nekad referiralo na deo Afrikog kopna, a kojim se sada referira na Afriko ostrvo. Marco
Polo je navodno prvi koji je izgovorio to ime da bi referirao na ostrvo. Bio je pod utiskomlanim- da je to ispravan nain upotrebe tog imena. Problem je u sledeem. Kada je Marco Polo
iskoristio to ime, on je sigurno nameravao da referira na ono na ta je osoba od koje je stekao to
ime referirala; njegova namera nije bila da uvodi novu upotrebu tog imena. Ali osoba(e) od kojih
je Polo stekao to ime nameravale su (hipotetiki) da koriste ime referirajui na deo afrikog
kopna. Kako, onda, je dolo do tog da se njime referira na ostrvo? Evans u nastavku daje
imaginarni primer koji ilustruje isti poentu.
Dve bebe su roene, i njihove majke su im dale imena. Jedna sestra omakom ih zameni
(imena) a greka se nikad ne otkrije. Ubudue e nepobitno biti da ovek svima znan kao
'Jack' se tako zove jer je jedna ena imenovala neku drugu bebu tim imenom. (1982, p.
301.)
Razvijajui verziju koja bi mogla da se nosi sa promenom referencije, Devitt (1981) uverljivo
tvrdi da je ime uglavnom 'utemeljeno' u svom nositelju u brojnim perceptualnim sueljavanjma
nakon inicijalnog imenovanja. Ova naknadna utemeljivanja su stoga semantiki znaajna i stoga
u stanju da postignu promenu referencije. Sa dovoljnim brojem takvih utemeljenja tokom
dovoljnog vremenskog perioda, promena referencije moe da se desi. Zbog toga, Madagascar,
je mogao da promeni referenciju iz kopna u ostrvo, onog trenutka kada su perceptualnozasnovana utemeljenja u ostrvu ustanovljena. Ostrvo je uspeno imenovano 'Madagascar' putem
takvih utemeljenja. I ovek svima znan kao 'Jack' nije tako nazvan zato to je neko godinama
pre, neku drugu osobu nazvao tim imenom. On se zove tako jer su brojne upotrebe 'Jacka'
utemeljenje u njemu.
Iako kauzalna teorija (onako kako ju je revidirao Devitt) prua uverljivo objanjenje nominalne
referencije, oni koji je zastupaju e morati da dopune svoju teoriju referencije sa teorijom
znaenja- teorijom koja objanjava to da vlastita imena, kako se ini, poseduju jednu vrstu
znaenja ili kognitivnog sadraja.12 Jer kako izgleda, kauzalna teorija referencije ne prua
odgovore na pitanja od kognitivnog znaaja koja su toliko muila deskriptivne teoretiare poput
Fregea i Russella.

12

Pogledati Devitta i Sterelnyja (1999) kako se ovo moe uraditi.

2.3 Hibridne teorije

Promena referencije nije jedini problem sa kojim se suoava kauzalna teorija referencije. Evans
(1973) daje nekoliko primera upotrebe vlastitih imena koja se uobiajeno razmatraju putem
hibridne teorije, po kojoj je referencija vlastitog imena (onako kako je koristi govornik)
dominantan kauzalni izvor materijala deskriptivnih informacija koje govornik asocira sa
imenom. Razmotrite npr., sledeu hipotezu o kojoj Evans diskutuje:
Otkrivena je urna u kojoj su naeni fascinantni matematiki dokazi. Ime zapisano na dnu
je 'Ibn Khan' i sasvim normalno uzeto kao ime tvorca dokaza. Zbog toga prelazi u optu
upotrebu meu matematiarima koji se bave tom granom matematike.Khan ovde
pretpostavlja da...' i sl. Ipak, pretpostavimo da je to ime bilo ime pisara koji je prepisao
dokaze puno kasnije; a da je sitno ispisano 'id scripsit' izbrisano. (1982, str. 306)
Mi, sagledno, elimo rei da ime, onako kako ga koriste savremeni matematiari, referira na
antikog matematiara- ne na pisara. Ali (nedopunjena) Kripkeova kauzalna slika bi predvidela
da ime referira na pisara. Jer ipak, savremeni matematiari bez sumnje nameravaju da
upotrebljavaju ime da bi referirali na pojedinca zvanog- od strane onih u antikoj zajednici- 'Ibn
Khan'. Njihova namera nije da uvedu novu upotrebu tog imena. Meutim, po Evansu, ime
referira na antikog matematiara, jer matematiar je taj koji konstituie 'dominantno kauzalno
poreklo' deskriptivnih informacija asociranih sa imenom: matematiar koji je dokazao to-i-to.
Zato to je antiki matematiar odgovoran za postojanje dokaza, on je sasvim sigurno
'dominantan kauzalni uzrok' deskriptivnih informacija asociranih sa imenom 'Ibn Khan'.
ini se kako su prednosti Evansove teorije znatne. Sam Evans tvrdi da njegova teorija uspeno
kombinuje vrednosti deskriptivne sa onim iz kauzalne teorije, izbegavajui mane istih. Kao
deskriptivna, objanjava kognitivni znaaj (onako kakon su to pokazale reenice od (2) do (5)) i
referenciju; kao kauzalna, ouvava neposredno saznanje da se ne moe referirati na neto to je
mimo kauzalnog lanca. tavie, Evansova teorija izbegava problem neznanja i greke. Jer ona
porie da je referencija odreena 'uklapanjem' ili 'zadovoljavanjem' bilo koje vrste deskriptivnog
sadraja.
Michael Devittova (1981) verzija kauzalne teorije je takoe svojevrsna 'hibridna' teorija. Iako je
njegova teorija pozajmljivanja referencije isto kauzalne prirode, postoji deskriptivni element u
njegovoj teoriji fiksiranja referencije. Ovaj deskriptivni element je potreban da bi se reilo ono
to Devitt naziva qua problem, problem nastao usled stava da je fiksiranje referencije isto
kauzalan, nedeskriptivan dogaaj. Prema Devittu, to je jednostavno netano. Da bi se fiksirala
referencija imena, onaj koji imenuje mora barem znati koje je vrste objekat koji imenuje. Stoga,
da bi se imenovao odreeni pas Spot, mora se barem znati koja je vrsta stvari budui
nominatum: Moram barem znati da je on (recimo) ivotinja. Ako ga smatram tek nekom
beivotnom masom u mom vidnom polju, ja neu uspeti u njegovom imenovanju. Ali, znati koje
vrste je predmet koji se imenuje znai konceptualizirati taj predmet, misliti o njemu kao o
objektu odreene vrste, kao ( drugim reima) zadovoljenju odreenog predikata. Znai misliti o
njemu qua takvim-i-takvim. Zato, da bi in imenovanja bio uspean, onaj koji fiksira referenciju
mora misliti o buduem referentu pod odreenim opisom- onim pod kojim se predmet ili
pojedinac 'uklapa'.

3. Ostali termini
3.1 Termini prirodne vrste
Putnam (1975) je proirio Kripkeovo gledite o vlastitim imenima do tzv. termina prirodne
vrste. To su termini koji referiraju (dovoljno oigledno) na vrste stvari koje se nalaze u prirodi.
'Vrste' u pitanju su one koje prouavaju naunici, bilo biolozi, hemiari ili fiziari; to su vrste
koje individualizira njihova osnovna struktura: struktura koja svojom sadrinom objanjava one
vie povrinske osobine vrste. Tako su izrazi 'tigar', 'zlato', i 'H2O' termini prirodne vrste.
Prainska spuvica i kravlji izmet nisu- uprkos injenici da oni referiraju (u irem smislu) na
'vrste' stvari 'naene u prirodi'. Tradicionalno gledite ove termine smatra deskriptivnim u
sadraju, gde deskriptivni sadraj takvih termina odreuje njihovu referenciju. To jest, na vrstu
se referira zbog injenice da 'zadovoljava' karakteristike izraene asociranim deskriptivnim
sadrajem. Dva su razloga za ovakvo gledite. Prvi, ono prua sagledne analize u sluajevima
gde je iskljuivo referencijalno objanjenje znaenja nesagledno: drugi razlog, za razliku od
potonjeg objanjenja , deskriptivno objanjenje termina prirodne vrste nudi objanjenje
referencije. Do sagledivosti deskriptivnog gledita se dolo razmatrajui kako bi ono moglo da se
nosi sa sluajevima kojima bi isto referencijalno objanjenje prirodnih termina imalo potekoa.
Razmotrite, npr., potvrdne izjave sledeih reenica:
9. utilovka je vres.
10. Gnomi su mitska bia.
11. Jednorozi ne postoje.
12. Fred veruje kako su filberti13, ali ne lenici, slatki.
(9) deluje informativno, (10) smisleno, (11) i smisleno i istinito, i (12) ini se da pridaje Fredu
konsistentna verovanja. isto referencijalno objanjenje znaenja, po kojem znaenje prirodnog
termina je nita drugo do njegov nosilac, bi predvidelo da je (9) trivijalno, (10) (11) besmisleno 14
a da (12) pridaje Fredu nekonsistentna verovanja. Suprotno tome, pretpostavimo da usvajamo
deskriptivno objanjenje znaenja. Onda, imajui u vidu da ko-referirajui termini mogu imati
razliite deskriptivne sadraje, i imajui u vidu da vrsta praznih termina ima deskriptivni sadraj,
mi moemo objasniti informativnost (9), smislenost (10) i (11) i injenicu da (12) ne pripisuje
nekonsistentna verovanja Fredu. (ovde se objanjenje poklapa sa deskriptivnim objanjenjem za
(2)- (5). ). Meutim, za Putnama (1975), bilo bi pogreno pretpostaviti da termini prirodne vrste
referiraju putem deskriptivnog sadraja 'unutar glave kompetentnog govornika. Ja mogu
referirati na stvari poput utilovke (vresa) i filberta (lenika) ak i ako deskriptivni sadraj koji ja
asociram sa izrazom u pitanju nije 'unikatno zadovoljen' takvim stvarima- zaista, ak i ako je
sadraj u pitanju zadovoljen (recimo) sa orasima ili kaom. (Ovo je praktino problem 'neznanja
i greke.') Putnam je naglasio isto putem odreenog broja misaonih eksperimenata. Tako, ja
referiram na brestovo drvee kad koristim termin 'brest'; i referiram na bukovinu kada koristim
termin 'bukva'. Ali deskriptivni sadraj koji asociram sa ovim terminima isto tako moe biti istineto poput neka vrsta listopadnog drvea. Iz tog razloga, ne moe biti da ono to mi je 'u glavi'
odreuje na ta referiram. Razmotrite uveni Zemlja blizanka misaoni eksperiment. Oscar i
blizanac Oscar referiraju na razliite vrste supstancija (H2O, XYZ) kada koriste termin vodaiako su njihova psiholoka stanja identina, preciznije, deskriptivni sadraj koji asociraju sa
terminom (prozirna tenost bez mirisa i boje koja pada sa neba i akumulira se u jezerima,
rekama, okeanima) je isti. Pouka je u sledeem: referencija termina prirodne vrste ne moe biti
13

Filbert: Corylus maxima (lat.), vrsta lenika (prim.prev.)

Ovde pretpostavljam da 'gnomi' i 'jednorozi' ne referiraju ni na ta. Ali ovo je upitno.
Pogledati radove navedene u fusnoti 3.
14

10

odreena onim to je u glavi. I tako, ako su znaenja odreivai referencije, oni nisu u glavi. (A
ako su u glavi, oni nisu odreivai referencije.)
Ovo nas dovodi do Putnam/Kripkeovog gledita o referenciji. Ono je slino Kripkeovom
objanjenju nominalne referencije; i zaista, to gledite je manje,vie ekstenzija tog objanjenja.
Referencija je u poetku fiksirana odreenjem imena, bilo percepcijom ili deskripcijom uzoraka
odreene prirodne vrste. Referencija onda vai za sve to ima unutranju strukturu identinu kao
spomenuti uzorci. U sluaju vode, to bi bila hemijska struktura H2O. Govornici pri imenovanju
su u stanju da pozajme svoju referenciju drugima putem komunikacijske razmene, a ti dalje
mogu pozajmljivati referenciju. Govornici koji nisu upoznati sa karakteristikama vrste u pitanju
svejedno mogu koristiti termin prirodne vrste da referiraju na lanove vrste jer njihovu podupiru
kauzalni lanci koji se proteu do fiksiranja referencije.
Putnam je smatrao da se njegova kauzalna objanjenja termina prirodne vrste mogu proiriti na
termine vetake vrste. To su termini koji referiraju na ljudski napravljene objekte: olovke,
satove, telefone itd. Putnam obrazlae svoje kauzalno objanjenje termina vetake vrste
pozivanjem na intuitivna razmatranja- na misaone eksperimente. Pretpostavimo da otkrijemo
kako olovke nisu artefakti ve organizmi. Mi bismo ih i dalje nazivali olovkama i to ne bi bila
greka. Ovo pokazuje da referencija takvih izraza ne moe biti fiksirana putem neke deskripcije
forme artefakta ija je funkcija da...
Moda. Ali to pokazuje (najvie) samo da deskripcija u pitanju ne moe biti odreene forme u
pitanju. Moda je relevantna deskripcija deskripcija forme: ono to ima takvu-i-takvu funkciju.
Onda nema potrebe spominjati ideju 'artefakt'. Zapravo, deskriptivno gledite, po kom referencija
takvih termina je fiksirana funkcijski odreujuom deskripcijom, je intuitivno plauzabilno.
Zato? Verovatno zato to artefakti nisu individualizirani sa neim 'deskriptivnim' ve
transparentnim- njihovom funkcijom. Poto je funkcija transparentna, nije nemogue
pretpostaviti kako je referencija odreena deskripcijom koja specifira funkciju u pitanju. Da li to
znai da se mora znati referentno-fiksirajua deskripcija da bi se referiralo na vrstu u pitanju?
Ne, ve samo da oni koji nisu eksperti se odista priklanjaju miljenju onih koji to jesu i znaju (a
ne samo teoretiu o tome) relevantne referentno-fiksirajue deskripcije.

3.2 Oznake ( Indexicals)

ta su oznake? Izrazi ija referencija zavisi od konteksta u kom su upotrebljeni, gde je 'kontekst'
obrazovan tako da sjedinjuje (inter alia) govornika, sluaoca, vreme i mesto. Primeri takvih
izraza ukljuuju: ''ja'', ''ovde'', ''to'', ''on'', ''ona'', ''sada'', i ''mene''. Tradicionalno (Frege/Russell)
gledite je takvo po kom referencija takvih izraza je fiksirana nekom vrstom deskriptivnog
sadraja kojeg govornik asocira sa izrazom, i da je referentno- fiksirajua deskripcija znaenje,
propozicioni doprinos, izrazu. Razlog za takvo gledite je veim delom intuitivan. Sigurno je da
takvi izrazi imaju neke vrste znaenja, i ova znaenja se ine da imaju neto sa tim kako izrazi
referiraju. Zato, npr. znaenje 'ja' je sigurno govornik tog iskaza i referira na tog pojedinca;
znaenje sada je verovatno vreme tog iskaza i referira na to vreme. I tako dalje. Na neke od
problema sa ovim gleditem ukazao je Kaplan (1989). Centralni problem (po Kaplanu) je ideja
da referentno-odreujui opisi konstituiu propozicionalni sadraj izraza. Kako Kaplan istie,
takvo gledite naruava nae intuicije o onome ta je reeno. Stoga, razmotrite sledeu
potvrdnu izjavu:
13. On [pokazajui prstom] je visok.

11

Kao prvo, pretpostavimo, da je na Freda pokazano tokom izgovaranja; sada pretpostavite da smo
se vratili nazad u vreme i da je na Billa pokazano tokom izgovaranja. Sagledno, razliite stvari bi
bile izgovorene, ali ne prema deskriptivnom objanjenju sadraja i referencije oznaka, po kom
termin subjekta znai isto u oba sluaja- neto poput pokazanog oveka. Ovo vodi do Direktne
referencije , Kaplanovog gledita o oznakama, po kom 'znak' (character) odreuje referenciju u
kontekstu. Referencija u kontekstu je 'sadraj', tj. doprinos nekog izraza onom to je reeno.
Znak (character) je vie lingvistiko znaenje nego referencija i trebalo bi (po Kaplanu) da
objanjava kognitivni znaaj. Znak izraza daje pravilo za svoju ispravnu primenu. Stoga, znak
ja e biti pravilo koje odreuje da izraz referira na govornika u kontekstu izgovaranja; znak 'vi'
e biti pravilo koje odreuje da izraz referira na publiku u kontekstu izgovaranja, itd.
Iako iroko prihvaena, neki su izrazili zabrinutost za Kaplanovo objanjenje oznaka putem
direktne referencije. Nunberg (1993) smatra da oznake imaju deskriptivne upotrebe: upotrebe
koje su semantiki znaajne, koje su relevantne za ono to je reeno. Da bi se to videlo,
razmotrite sledee dve reenice:
14. Mislio sam da si moja majka.
15. Onaj koji okleva je izgubljen.
Zamislimo da je neko pokucao na vrata i da ste pretpostavili da je to vaa majka, koju oekujete.
Vi onda otvarate vrata, vidite da je posetilac (x) prijatelj, i izgovarate (14) nakon otvaranja vrata.
Sigurno je ta reenica znaila kako ste mislili za osobu na vaim vratima da je vaa majka.
Deluje krajnje neverovatno da ste mislili da je x, va prijatelj, bio vaa majka! Nikada ne biste
napravili takvu greku. Izgovaranjem poslovice poput (15), onaj sigurno znai bilo ko. Poto
nema kontekstualno odreenog mukarca, x, ne moete misliti ni na jednu takvu osobu. Na ovo
bi naravno teoretiari direktne referencije mogli odgovoriti na vie naina. Npr., takav jedan
teoretiar bi mogao tvrditi kako pretpostaviti da je deskriptivna upotreba semantiki znaajna
znai pomeati pragmatino sa semantikim; znai pobrkati ono to je iskomunicirano sa onim
to je uistinu reeno. Ovo je samo jedan od odgovora od strane nekih russellovaca na zavadu oko
semantiki znaajne referencijalne upotrebe odreenih opisa. (za detalje proitati nastavak.)

3.3 Odreeni Opisi

Odreeni opis je jednostavno izraz koji ima odreenu gramatiku formu: naime, the F. Glavno
pitanje ovde jeste da li je kvantifikaciona teorija opisa- Russellova naroito- adekvatna da se nosi
sa podacima onoga to je Donnellan nazvao 'referencijalna upotreba' opisa. Da bi se razumeo
ovaj problem neophodno je donekle biti upoznat sa istorijatom ovog problema. U uvenom
sukobu Russell (1905) se suprotstavio i Meinongu (1904) i Fregeu (1892), tvrdei da odreeni
opisi nisu istinski referirajui izrazi, oni nisu 'logika vlastita imena'. Drugim reima, njihov
propozicionalni doprinos nije (samo ili uopte) njihova denotacija. Russellovi argumenti
pozivaju se na opaanja (on bi ih bez sumnje nazvao injenicama) o istinosnim vrednostima i
smislu. Iz tog razloga, razmotrimo potvrdne dve izjave sledeih reenica:
16. Kralj Francuske je elav.
17. Kraljica Engleske ima tri sina.
(16) ima smisao, ali sasvim sigurno nije istinita- prosto je lana, za Russella. Russellova
,,Teorija opisa predvia da je (16) smislena ali lana, izraavajui (lanu) propoziciju koja znai
da postoji tano jedan kralj Francuske i da ta god da je kralj Francuske je elavo. (17), po
12

Russellu, bi trebala da se analizira na isti nain kao i (16), i tako uz Fregeovo doputenje, ne
moe biti o svom referentu: kraljici Engleske. Zaista, ona nije ni o emu: iz razloga to odreeni
opisi nisu referirajui termini ve egzistencijalni kvantifikatori. Preciznije, 'propozicija izraena'
potvrdnom izjavom reenice, forme THE F je G, kazuje da postoji tano jedno F i sve to je F je
G. Strawson (1950) je tvrdio kako je Russellova teorija rezultat previanja odreenih
fundamentalnih distinkcija, ukljuujui onu izmeu referiranja i znaenja. Obratite panju na ove
distinkcije i uvideete da su odreeni opisi zaista referirajui izrazi, a ne kvantifikatori. To ne
znai da su oni logiki vlastita imena; ve samo da ih govornici koriste da govore o nekim
predmetima/osobama, a ne da tvrde o postojanju odreenih vrsta stvari. Stoga, razmotrite
potvrdnu izjavu:
18. Kralj Francuske je mudar.
Za Strawsona, jedna takva izjava ne bi bila ni istinita ni lana- jer ni na ta se nije referiralo. I
zaista, nita nije ustvreno (izjavljeno ili reeno). (Po Russellu, ova izjava je lana jer ukljuuje
lanu tvrdnju da postoji jedan jedini kralj Francuske.) Znaenje opisa, po Strawsonu, je dato
pravilom: koristiti ga sa svrhom u sluajevima gde postoji (kontekstualno) jedan kralj Francuske
na kog se referira. Donnellan (1966) je smatrao odreene opise 'dvosmislenim', u tom to imaju
dve razliite upotrebe, i da su one relevantne za ono to je reeno, za datu 'izjavu'. Jedna od ovih
upotreba- tzv. atributivna upotreba- je zahvaena Russellovom teorijom ali ne Strawsonovom;
druga upotreba- 'referencijska upotreba'- je zahvaena Strawsonovom ali ne Russellovom
teorijom. Ili tako Donnellan barem tvrdi. Zato, pretpostavimo da je Smith pronaen brutalno
ubijen i da se tvrdi (na osnovu gnusnosti zloina) da:
19. Smithov ubica je lud.
Pretpostavimo da govornik ne zna ko je ubica. Onda, opis je iskorien atributivno- rei neto o
bilo kom ko je (iskljuivo) ubio Smitha- i Russellova analiza je primenljiva. To jest, izjava je
tana samo u sluaju da postoji jedinstvena ubica Smitha i da ko god da je ubio Smitha lud. Ali
sada pretpostavimo kako je Jones optuen za Smithovo ubistvo i da govornik veruje da je Jones
kriv. U pokuaju da kae neto o Jonesu, govornik izjavljuje (19). U tom sluaju, opis je
iskorien referencijski, samo da bi se Jones nekako okarakterisao, i izjava je stoga istinita samo
u sluaju da je Jones lud- ak i da je nevin i da je pravi ubica (Robinson) prilino razuman.
Russellova teorija, za Donnellana, ne moe da uvrsti referencijsku upotrebu , i zato je, u
najboljem sluaju, nekompletna. Kripkeov odgovor (1977) je bio taj da je Donnellan zamenio
pragmatine injenice sa semantikim, referenciju govornika sa referencijom rei. Kripke je
tvrdio da referencijska upotreba odreenih opisa je i originalna i zanimljiva, ali nije semantika i
tako nije relevantna Russellovoj teoriji. Kako Kripke smatra, istinosna vrednost:
20. ovek u uglu koji pije ampanjac je srean veeras.
zavisi od toga da li je ovek u uglu koji pije ampanjac srean. To je tako ak i ako govornik
namerava da referira na nekog drugog, na oveka u uglu koji samo se ini da pije ampanjac- ali
zapravo pije mineralnu vodu. U tom sluaju, govornik moe rei neto istinito (ili lano) o
pojedincu o kom namerava da referira. Ipak, istinosna vrednost same reenice nee zavisiti od
karakteristika govornikovog referenta, ve semantikog referenta: od onih iz denotacije opisa.
Zato, po Kripkeu, Russellova teorija opisa, iako moda ne bez svojih problema, nije poljuljana
referencijskom upotrebom opisa. Iako su mnogi prihvatili barem osnove Kripkeovog odgovora

13

Donnellanu, debata o referencijskoj upotrebi- da li podriva Russellovu teoriju opisa- se ne

utiava.15

3.4 Ne-referirajui izrazi

Deluje gotovo oigledno da postoje izrazi koji referiraju. Ali da li svi (smisleni) izrazi referiraju?
Sagledno, barem, doima se da je veliki broj razliitih vrsta izraza- savreno smislenih izrazakoji ne referiraju, koji se ne koriste da bi referirali. Razmotrite, na primer, sledee reenice:
21. Niko ne tri bre od mene.
22. Fred je visok.
23. Uradi to zarad dece.
24. Da,veoma sam ponosan na vas i decu.
25. Ona je sreno poskoila.
Razmotrite rei u italiku u svakoj od reenica i zapitajte se kako bi mogle biti iskoriene za
referiranje. Niko sigurno ne referira na nekoga; Fred referira na Freda ali na ta visok
referira? Karakteristiku? Ali ta je karakteristika i da li takve stvari zaista postoje na nain koji bi
im dozvolio da budu predmeti referencije? To je sporno. ta sa zarad (ili rei poput ugnue ili
u ime)? I ta sa da, veoma, na, i i? Na ta prilozi poput sreno referiraju? Na nain ili
stil neke aktivnosti? Opet, da li je plauzabilno pretpostaviti da takve stvari postoje na nain koji
im omoguuje da budu predmeti referencije? Oigledno ne. Poenta je jednostavno u sledeem:
neki savreno smisleni izrazi ini se ne mogu biti referirajui izrazi, u tom sluaju, teorija o tome
kako referiraju, kako se njihova referencija odnosi prema znaenju ili istini reenica u kojima se
pojavljuje, bila bi nevana. Razumnije je (ili barem saglednije) pretpostaviti da takvi izrazi
izvode svoje znaenje iz neeg drugog sem referencije. Iz tog razloga, pokuaji da se osmisle
teorije referencije za takve izraze su prilino retki, mada sigurno ne i nepostojei. Frege (1952) je
imao izuzetno sistematinu koncepciju referencije po kojoj je referencija dodeljena svakom
konstituentu reenice koji je od znaaja za odreivanje njene istinosne vrednosti. ( Za
kvantifikatori, npr., vai da referiraju na drugi level koncepta.) Znatno kasnije, Montague (1960)
je konstruisao semantiku teoriju po kojoj po kojoj izrazi u pitanju imaju referente. Slobodno se
moe rei da nain na koji se za takve izraze moe rei da referiraju nije onaj koji je sagledan,
ve je to onaj koji je izrazito tehniki i teorijom podupret.

4. Dodatni problemi: referencija, stvarnost i znanje

Referencija je bez sumnje centralni pojam filozofije jezika, blisko povezan sa pojmovima
znaenja i istine. Ali moe biti upitno da li referencija sadrava filozofske probleme koji
prevazilaze svojstvenu filozofiju jezika. Mnogi su smatrali da prevazilazi, i mnogi od tih filozofa
vide veze izmeu referencije i stvarnosti- ija je priroda glavni predmet metafizike. Jedan od
najstarijih metafizikih problema- tzv. problem ne-bia- tie se pojma referencije. Mnogi drugi

15

Pogledati,npr. radove Kent Bacha, Michael Devitta, Geoff Nunberga i Nathan Salmona kod
Bezuidenhouta i Reimera (2003)

14

vide vezu izmeu referencije i znanja- koje je glavni predmet epistemologije. Jedan od novijih
epistemolokih problema- predstavljen Putnamovim ozloglaenim misaonim eksperimentom,
mozak u bavi,- takoe ukljuuje pojam referencije. Suprotno, postoje filozofi koji veruju da
referencija- obrazovana da prui substantivnu poveznicu izmeu jezika i sveta- nije predmet
vredan ozbiljne filozofske studije. Nekoliko razloga je dato za ovakav negativan stav prema
referenciji, ukljuujui: (i) referencija je inherentno neodreena (Quine, 1960), (ii) pojam
referencije je bez teoretske vrednosti (Davidson, 1984), i (iii) sve to se moe rei o referenciji je
uoblieno onim iz eme poput [a] referira na a. Pre nego to se nakratko osvrnemo na ova
negativna gledita o referenciji, pogledajmo na moguu vezu izmeu referencije i stvarnosti.

4.1 Referencija i stvarnost

Razmotrite sledee reenice:
26. Pegaz ne postoji.
Ova reenica je svakako istinita. Preciznije, njeno potvrdno tvrenje izraava istinitu propoziciju.
Naposletku, svi mi znamo da je Pegaz iskljuivo mitsko stvorenje. Ipak, istina (26) bi implicirala
da Pegaz na neki nain postoji: da Pegaz ima neki nain bivstva. Inae, kako bismo mi mogli da
referiramo na mitskog konja i govorimo kako on ne postoji? Stoga, Pegaz- kao i druge stvari
koje ne postoje- jesu; imaju bivstvo; u suprotnom mi ne bismo mogli koherentno (i ispravno)
poricati da oni postoje. Ili je tako tvrdio Meinong (1904). Kako mi izbegavamo upuivanje na
ono to je Quine (1961) poznato nazvao Meinongov 'naduvani univerzum'? 16 Jedno reenje
(Quineovo) je jasno razgraniavanje znaenja i referencije, i onda tvrditi da iako Pegaz nema
referenciju, ima znaenje. Naroito, njegovo znaenje je dato odreenim opisom koje treba
interpretirati a la Russell (1905). Iz tog razloga, (26) se analizira kao (neto poput):
27. Ne postoji jedinstven krilati konj.
Ili preciznije:
28. Nije istina da postoji jedinstven krilati konj.
I ova reenica je sasvim sigurno tana- i mi moemo rei da je tana bez obavezivanja na
Pegazovo bivstvo. Kao rezultat, reenje tvrdi da neki izrazi koji izgledaju kao imena nisu imena
u logikom smislu: njihovo znaenje (ako ga ima) nije njihova referencija. Umesto toga, takvi
izrazi su skraeni Russellovi opisi. Takvi opisi nemaju izolirano znaenje- zapravo, oni ne znae
ono to oznaavaju- i oni zapravo mogu oznaavati nita. Radije, oni imaju znaenje samo u
kontekstu reenice u kojoj se pojavljuju, reenice iji potvrdni iskaz izraava sloenu
egzistencijalnu propoziciju da bi ukazala da postoji jedinstveno F i tagod je F je G. Ovo, ipak,
nije jedini izlaz iz Meinongovog univerzuma nepostojeih bia. Neki filozofi smatraju da imena
fikcijskih i mitskih stvorenja referiraju na postojee stvari- na apstraktne stvari posebno. Nathan
Salmon (1998) je nedavno zastupao jednu verziju ovog generalnog gledita. Salmon tvrdi da
'Pegaz' i sve tome slino referiraju na postojee stvari- na apstraktne entitete, ljudski-osmiljene
artefakte.17 Po tom gleditu, (26) je zapravo pogrena. Pegaz, ljudski-osmiljen artefakt, zaista

16

Parsons (1980) je zagovarao reviziju Meinongovog gledita, tvrdei da je Quineova pria o

naduvanom univerzumu preterana retorika.
17
Salmon nije prvi savremeni filozof koji brani gledite da 'prazna imena referiraju na
apstraktne predmete. Pogledati, npr. van Inwagen (1979) i Zalta (1983).

15

postoji i stoga se na njega moe referirati. Suprotna opaanja se objanjavaju spojem

govornikovog znaenja i znaenja rei, od ega ono prvo moe ukljuivati propoziciju sa
osnovnim znaenjem da Pegaz ne postoji kao fiziki objekat. Ovakav nain gledanja na problem
ne-bia dozvoljava Salmonu da spasi Millianizam: gledite da znaenja vlastitih imena je nita
vie nego njihova referencija.

4.2 Referencija i znanje

Okrenimo se sada problemima referencije i znanja, posmatrajui posebno Putnamove mozgove u
bavi. Putnamova je namera da doe do jednog sutastvenog zakljuka, da mi nismo mozgovi u
bavama, uz pomo odreene teorije o naravi referencije- kauzalne teorije. Osnovni dokaz se
sastoji u sledeem: Da ste vi mozak u bavi , ne biste mogli misliti da to jeste; ali moete misliti
da ste mozak u bavi, zato ne moe biti da ste mozak u bavi. Razlog za ovo jeste da miljenje da
ste mozak u bavi zahteva kauzalne poveznice ka stvarima koje (ako ste mozak u bavi) ne
postoje. To su razliite vrste poveznica izmeu misli i stvarnosti koje bi miljenje da ste mozak u
bavi uinile moguim od samog poetka. Stoga ne moete imati takve misli- ako su takve misli
tane. Vi zapravo moete imati takve misli, iz ega sledi da one ne mogu biti tane.
Literatura koja je usledila kao odgovor na Putnamov dokaz je ogromna. Neki koji su odgovorili
Putnamu interpretiraju njegov dokaz kao opovrgavanje skepticizma; drugi su tumaili dokaz kao
znatno umereniji (metafiziki) zakljuak: da ja nisam mozak u bavi. Jedan od najuticajnijih
odgovora na Putnamov dokaz, sa obzirom na ovaj umereniji zakljuak, pruio je Tony Brueckner
(1986). Brueckner tvrdi da dokaz ne donosi zakljuak koji je Putnam obeao- da ja nisam mozak
u bavi- ve samo znatno drugaiji zakljuak da moja upotreba Ja nisam mozak u bavi je
istinita. Neka naknadna literature je istraila legitimnost diskvotacijskog koraka koji je
potreban da se stigne od mesta gde nas Putnam dovodi do mesta koje nam je obeao. Druga
uticajna kritika Putnamovog dokaza dola je prvo od Peter Smitha (1984). Smith raspravlja kako
Putnamov dokaz ne bi izdrao razliite naine analiziranja hipoteze mozak u bavi. Ali Smithov
kriticizam, iako primamljiv, odgovara samo Putnamovom dokazu osmiljenom kao opovrgavanje
skepticizma. Jer ipak, skeptiku je dovoljna samo jedna koherentna skeptika hipoteza da
podstakne njegovo stanovite.
Kakve veze sve ovo ima sa kauzalnom teorijom referencije? Sentiment koji vlada meu nekim
epistemologiarima jeste da vrsta semantikog eksternalizma koji podupire kauzalnu teoriju
jednostavno nije dovoljno jak da podri opovrgavanje skepticizma. Iz tog razloga, zamislimo da
prihvatamo razumno gledite kako sadraj nekih misli/izraza nije sasvim odreen onim to se
deava unutar glave pojedinca. Pretpostavimo da su takvi sadraji barem malo odreeni
prirodom stvari sa kojom je pojedinac bio u kauzalnom kontaktu. ak i tada, nije jasno da mi
imamo osnova za zakljuivanje kako je skepticizam netaan iako zavrimo sa a priori
razmatranjima koji podravaju metafiziki zakljuak da mi nismo mozgovi u bavama ( vidi
DeRose 2000 za vie o ovom gleditu.)

5. Negativni stavovi o referenciji

Do sada, ovaj lanak se uglavnom bavio onim to bi se moglo nazvati 'pozitivnim' gleditima o
referenciji. Referencija, upotrebljena kao relacija izmeu delia jezika i delia stvarnosti, uzima
se kao istinski, sutastven odnos vredan filozofskog ispitivanja. Razlozi (bilo deskriptivni,
kauzalni ili hibridni) za ta konstituira ovu poveznicu su potom dati. tavie, neki filozofi (kao

16

to je upravo primeeno) veruju da referencijalne teorije imaju vane implikacije za metafizike i

epistemoloke probleme. Ali nisu svi filozofi tako uvereni u mogunost teoretske vanosti
referencije. U zakljuku, diskutovau nakratko o nekim 'negativnim' gleditima o referenciji.
Quine (1960) je izneo razloge za referenciju kao inherentno neodreenu ili 'nedokuljivu'. Pod
ovim, Quine misli da nema istine o tome o emu nae rei referiraju. Pod tim se ne misli da nae
rei referiraju a da mi nismo u stanju ustanoviti na ta. Ve, da ne postoji to neto na ta nae rei
referiraju. Svejedno, Quine ne ide tako daleko da tvrdi kako nae rei nikako ne uspevaju da
referiraju. Njegov stav je pre da ima smisla govoriti o onom to nae rei referiraju samo u
odnosu prema nekoj svrsi koju mi moemo imati u dodeljivanju referenata tim reima. Quineov
dokaz za tezu nedokuljivosti ukljuuje primenjivanje teze da su empiristike teorije neodreene
i pored svojih podravajuih dokaza. Jer za bilo koji materijal empiristikog dokaza koje
moemo imati o govornicima datog jezika, bie odreen broj suparnikih teorija o tome na ta
njihove rei referiraju. Takve teorije e biti empirijski ekvivalentne: jednako konsistentne sa
empirijskim podacima. Jedna teorija moe rei kako u jeziku o kom je re, 'gavagai' referira na
zeeve; druga moe tvrditi da referira na neodvojene zeje delove; trea moe rei kako referira
na vremenske iseke zeeva. Quineovi razmatranja o neodreenosti mogu se primeniti i na
sopstveni jezik. Rezultat je da raspoloivi dokazi ne prisiljavaju govornika na zakljuak da pod
zec misli na zeeve vie nego to bi ga prisilili da zakljui kako pod zec on misli na
neodvojene delove zeca ili vremenske iseke zeeva. Ako govornik sebe posmatra koristei re
zec dokazi koje iskupi e dati jednaku podrku za sve tri teorije, kao i mnogim drugim. Tako,
po Quineu, za bilo koji dati material empiristikog dokaza, bie veliki broj suparnikih teorija o
tome na ta rei koje se koriste referiraju. I tada nee biti principa po kom e se o tim teorijama
moi prosuivati.
Davidsonova instrumentalistika vienja referencije su jo radikalnija nego Quineova. Davidson
(1984) tvrdi da je referencija teoretski prazan pojam: od apsolutne nikakve koristi je za
semantiku teoriju. Osnov za dranje ovakve pozicije jeste njegovo uverenje da ikakvo
sutastveno objanjenje referencije uopte nije ni mogue. Problem je da bilo koje takvo
objanjenje mora biti dato na ne-lingvistiki nain- ali nema objanjenja koje moe biti tako dato.
Kako on to kae (1984, p. 220); ako ime Kilimandaro referira na Kilimandaro onda bez
sumnje postoji neka veza izmeu engleskih (ili swahili) govornika, re, i planina. Ali je
nepojmljivo da neko moe biti u stanju da objasni tu vezu bez prethodnog objanjavanja uloge
rei u reenicama; a ako je to tano, objanjavanje referencije direktno na ne-lingvistiki nain je
nemogue.
Ipak, ovo ne znai da ne postoji nada za semantiku. Naprotiv. Po Davidsonu, tarskijevska teorija
istine za jezik je istovremeno teorija znaenja za taj jezik. Poenta je u tome da u davidsonijskoj
teoriji znaenja nema mesta za pojam referencije.
Slini u duhu Davidsonovih gledita su gledita deflacionista. Ti teoretiari tvrde da vie od onog
to se dobija od primera iz eme poput a referira na a, referencijalne ideje vie nita ne mogu
pruiti. Takva ema stvara tvrdnje poput Frege referira na Fregea. Takva gledita su esto
motivisana i udruena sa deflacijskom teorijom istine, po kojoj izgovoriti da je neka izjava tana
prosto znai izgovoriti tu samu izjavu.18

18

Za deflaciona objanjenja referencije pogledati npr. Horwicha (1998), Brandoma (1994) i

Fielda (2001)

17

Uprkos ovim negativnim stanovitima o referenciji, o prirodi odnosa izmeu jezika i stvarnosti
se i dalje pria i ono je jedno od ustro raspravljanih problema u filozofiji jezika.

Prevela s engleskog Aja Had

Bibliografija:
Almog, J., J. Perry, and H. Wettstein (eds.) (1989), Themes from Kaplan, New York: Oxford
University Press.
Bach, K. (1987), Thought and Reference, Oxford: Oxford University Press.
Bach, K. (2004), Points of Reference, in Bezuidenhout & Reimer (eds.) 2004. [Preprint
available online]
Barcan Marcus, R. (1947), The Identity of Individuals in a Strict Functional Calculus of Second
Order, Journal of Symbolic Logic, 12(1): 1215.
Barcan Marcus, R. (1961), Modalities and Intentional Languages, Synthese, 13(4): 303322.
Barcan Marcus, R. (1993), Modalities, Oxford: Oxford University Press.
Bezuidenhout, A., and Reimer, M. (eds.) (2004), Descriptions and Beyond, Oxford: Oxford
University Press.
Brandom, R. (1994), Making it Explicit. Cambridge MA: Harvard University Press.
Brueckner, A. (1986), Brains in a Vat, Journal of Philosophy, 83: 148167.
Davidson, D. (1984), Inquiries into Truth and Interpretation, Oxford: Clarendon Press.
DeRose, K. (2000), How can we know that we are not Brains in Vat?, Southern Journal of
Philosophy, 39: 121148.
Devitt, M. (1981), Designation, New York: Columbia University Press.
Devitt, M. (1990), Meanings just ain't in the head, in Meaning and Method: Essays in Honor of
Hilary Putnam, Cambridge: Cambridge University Press, pp. 79104.
Devitt, M. (1996), Coming to our Senses, Cambridge: Cambridge University Press.
Devitt, M. and Sterelny, K. (1999), Language and Reality (2nd edition), Cambridge MA: MIT
Press.
Devitt, M. (2004), The Case for Referential Descriptions, in Bezuidenhout and Reimer (eds.)
2004.
Donnellan , K. (1966), Reference and Definite Descriptions, Philosophical Review, 75: 281
304. [Post-print online version]
Donnellan, K. (1972), Proper Names and Identifying Descriptions, in D. Davidson and G.
Harman (eds) The Semantics of Natural Language, Dordrecht: Reidel.
Evans, G. (1973), The Causal Theory of Names, Proceedings of the Aristotelian Society,
Supplementary Volume 47: 187208.
Evans, G. (1982), The Varieties of Reference, Oxford: Oxford University Press.
Field, H. (2001), Truth and the Absence of Fact, Oxford: Oxford University Press.
Fodor, J. (1990), A Theory of Content and other Essays, Cambridge MA: MIT Press.
Frege. G. (1893), On Sense and Reference, in P. Geach and M. Black (eds.) Translations from
the Philosophical Writings of Gottlob Frege, Oxford: Blackwell (1952).
Kaplan, D. (1989), Demonstratives: An Essay on the Semantics, Logic, Metaphysics, and
Epistemology of Demonstratives and Other Indexicals. In J. Almog, J. Perry, and H. Wettstein
(eds.), Themes from Kaplan, Oxford: Oxford University Press.
18

Kripke, S. (1977), Speaker's Reference and Semantic Reference, Midwest Studies in

Philosophy 2: 25576.
Kripke, S. (1980), Naming and Necessity, Cambridge: Harvard University Press.
Meinong, A. (1904), The Theory of Objects, in Meinong (ed.) Untersuchungen zur
Gegenstandtheorie und Psychologie, Barth: Leipzig.
Mill, J. S. (1867), A System of Logic, London: Longmans.
Montague, R. (1960), Logical Necessity, Physical Necessity, Ethics and Quantifiers, Inquiry, 3:
25969.
Nunberg, G. (1993), Indexicality and Deixis, Linguistics and Philosophy, 16: 143. [Preprint
available online]
Parsons, T. (1980), Nonexistent Objects, Yale University Press: New Haven CT.
Putnam, H. (1975), Mind, Language, and Reality: Philosophical Papers, vol. 2. Cambridge:
Cambridge University Press.
Quine, W.V.O. (1960), Word and Object, Cambridge MA: MIT Press.
Quine, W.V.O. (1961), From a Logical Point of View, Cambridge MA: MIT Press.
Russell, B. (1905), On Denoting, Mind, 14: 47993. [Post-print version online]
Russell, B. (1919), Knowledge by Acquaintance and Knowledge by Description, in Mysticism
and Logic: London: George Allen and Unwin, 1917. [Post-print version online]
Salmon, N. (1986), Frege's Puzzle, Cambridge MA: MIT Press.
Salmon, N. (1998), Nonexistence, Nous 32:3, 277319.
Salmon, N. (2004), The Good, the Bad, and the Ugly. in Bezuidenhout & Reimer(eds.) 2004.
Searle, J. (1983), Intentionality, Cambridge: Cambridge University Press.
Smith, P. (1984), Could we be Brains in a Vat?, Canadian Journal of Philosophy, 14: 115123.
Soames, S. (1989), Direct Reference and Propositional Attitudes, in Almog, et al., 1989, pp.
393419.
Strawson, P. (1950), On Referring, Mind, 59: 32044.
Van Inwagen, P. (1979), Creatures of Fiction, American Philosophical Quarterly, 14(4): 299
308.
Zalta, E. (1983), Abstract Objects, Dordrecht: Reidel.

19