SARDAJ

SARDAJ .................................................................................................... 1
Prvobitna organizacija vojske starih Slovena
i osnova bastinike vojske ........................................................................... 2
Pronijarska vojska ...................................................................................... 5
Najamnika vojska ...................................................................................... 6
Zamanina vojska ....................................................................................... 8
Vojska u Dubrovakoj Republici ................................................................ 9
LITERATURA ...........................................................................................10

Prvobitna organizacija vojske starih Slovena i

osnova bastinike vojske
Organizacija srednjovekovne vojske potie od dolaska starih Slovena na
Balkansko poluostrvo i njihovog rodovskog drutvenog ureenja. Ona se razvijala
uporedo sa stvaranjem i razvojem feudalnih drava, sve do njihove propasti. Zbog
toga je potrebno da vojniku organizaciju razmotrimo ponaosob u rodovskom i u
feudalnom drutvenom smislu.
Stari Sloveni su iveli podeljeni po rodovima i mnogobrojnim malim
plemenima. Prema svedoanstvima vizantijskih pisaca, njihovo drutveno ekonomsko ureenje u VI i VII veku nalazilo se u prelaznoj fazi od zajednike
rodovske svojine, ili tkzv. seoskih optina, ka individualnoj, privatnoj svojini, koja se
poela formirati u ranofeudalnom periodu.
iveci u rodovima, odnosno u mnogobrojnim malim plemenima, Sloveni su
stvarali vojniku organizaciju koja je odgovarala takvom drutvenom ureenju.
Vojska je nastala spajanjem i zdruivanjem rodova u plemena, i plemena u plemenske
saveze. Tako stvorena vojska je bila stvarno narodna, jer je predstavljala naoruan
narod. Narodna vojska, koja je nastala u vreme plemenskih saveza, zadrala je svoja
obeleja i u ranofeudalnom dobu, iako se u to vreme uz vladara ve poele formirati
tkzv. druine. Rodom je najee upravljao najstariji i najsposobniji lan, a plemenom
glavar, koji se zvao upan i koji se birao na plemenskim skuptinama. upan je bio
vojvoda plemenske vojske i sudija, ukoliko sporove nije sudio vladar. Upravljanje
vojskom je bila njegova najvanija funkcija. U srednjovekovnoj Srbiji i Bosni
postojalo je jo i zvanje veliki vojvoda. U Dusanovom zakonu iz 1349. godine, u l.
129. stoji:Na svakoj vojsci da zapovedaju vojvode isto kao i car1. Osim vojvoda,
postojao je i izraz vod, (dux) sa irokim znaenjem. Na plemenskim skuptinama
upani, odnosno vojvode, odabirali su za ratovanje najsposobnije lanove roda. Kod
starih Slovena izabrani lanovi su se zvali ratnici.
U Letopisu popa Dukljanina nalazimo tragove stare slovenske vojnike
organizacije, kao i tragove njenog razvoja. Prva ratnika celina oko voe je grupa
srodnika (parentes), pa tek onda narod (gens). Najei izraz za vojsku je gens, a
zatim exercitus, pa populus i, napsletku, milites2.
U tekim i kritinim ratnim situacijama uzimani su u vojsku svi sposobni
lanovi roda i zajednice uopte, bez obzira na godine starosti. Dovoljna je bila
sposobnost noenja i rukovanja orujem. Naravno, i sama okolnost da su Avari
angaovali Slovene za rat uticala je na formiranje vojnikog i dravnog ureenja
Slovena. ivei pod Avarskom vlau, slovenska plemena su se privikla na zajedniki
ivot sa ostalim jednorodnim plemenima, a zatim i na jednog gospodara. Posle
osloboenja od tuinske vlasti taj zajedniki ivot je produen, ali sada pod vlau
jednog plemena i to je vreme kada je ponikla kneevska vlast. Takoe, to je vreme
kada je stvorena nova drutvena organizacija, odnosno feudalno ureenje, koje e u
zajednici sa hrianskom crkvom odrediti socijalnu strukturu i ideoloki znaaj
srednjovekovne civilizacije.

Duanov zakonik 1349-1354, preveo, predgovor i uvod napisao N. Radoji, Novi Sad 1950, 57, l.
129, str 57.
2
N. Radoji, Drutveno i dravno ureenje kod Srba u ranom Srednjem veku, GSND, XV, 1936, 21.

Feudalno ureenje i hrianska crkva zasnivali su se na zemljoradnikoj

batinskoj ekonomiji, pa je prirodno to se na istoj osnovi zasnivala i vojna obaveza.
To se vidi iz sledee odredbe l. 42 Duanovog zakonika: I sve batine da su
slobodne od svih rabota i dabina carstva mi, osim da daju soe i vojuju vojsku po
zakonu3. Ovo znai da batine, odnosno njihovi posednici (vlastela sa svojim ljudima
naseljenicima na imanjima), sa sopstvenim sredstvima vojuju vojsku kada to
naredi vladar, u ovome sluaju car. U stvari, vladar bi, iz raznih pobuda, davao
vlastelinu zemlju u batinu, zajedno sa ljudima. U naknadu za to vlastelin je bio duan
o svom troku da doe na vojsku odnosno u punoj ratnoj opremi na konju, sa
izvesnim brojem vojnika, takoe opremljenih u punoj ratnoj opremi. Dakle, vlastelin
se odazivao pozivu vladara, a naseljenici na batinama su se odazivali na poziv
njihovih batinskih gospodara. Ovako stvorena vojska zvala se BATINIKA. Da bi
batina mogla odgovoriti svojoj obavezi, tj. zagarantovati sredstva za to bolju
opremu obaveznog broja vojnika, dat joj je ekonomski imunitet4.
Iz navedenog se vidi da nije postojala vojska kao stalna organizacija. Ona se
sakupljala u ratu, ili kada se za to ukae potreba. Dalje, u organizovanju
srednjovekovne vojske bio je sproveden sistem milicije sluenje vojske u sluaju
potrebe ili kada se to naredi. Prema tome nije postojao termin vojsku sluiti, ve
vojsku vojevati, to doslovno znai ii u vojni pohod. Zbog toga, vojska u
sredjovekovnom znaenju predstavlja privremeno formirane vojne jedinice. Prema
tome, i vojna obaveza je postojala samo kao obaveza koja je trajala koliko i vojni
pohod. Ta obaveza je trajala od jednog do tri meseca. Na osnovu narativnih izvora,
kae se da su Srbi nerado ostajali pod vojnom obavezom preko mesec dana.
Koliko je vojnika, konjanika, ili peaka, morao vlastelin opremiti za vojnu
slubu nije nam poznato. Svakako da je to zavisilo od veliine dobivene batine, broj
naseljenika na batini-posedu, i od odnosa vlastelina prema vladaru. Kod velikih
batina i jake centralne vlasti, obaveze su bile vee.
Pored obaveze vojevati vojsku, izraz koji se pominje u povelji Sv. Bogorodici
Bistrikoj (1234 1243), vlastela je bila obavezna i da dolazi na kraljev, odnosno
carev dvor, kako za dostojanstvenika, tako i za vrenje dvorske slube. Dvorska
sluba je bila kola u kojoj se vlasteoska omladina, pored dravnih obaveza, uila i
vojnoj obuci i vitekim igrama.
Obuku vlasteoske omladine izvodili su najverovatnije i iskusni ratnici iz
redova vlastele-dvorjanina. Vlastela na dvoru predstavljala je izvesnu vrstu stalne
vojske, koja je vladaru stajala na raspolaganju za linu odbranu i bila jezgro vojske u
vojnim pohodima. Svakako da je kralj Milutin, uglavnom, sa ovom vlasteoskom
vojskom uguio pobunu Meleka, vou turskih najamnika.
Crkvena vlastela je dugovala vernost crkvi, za razliku od dravne vlastele,
koja je vernost dugovala dravi. Njihova dunost je bila da prate igumana na putu i
da ga orujem tite, u stvari, to je bila igumanova straa, koja se starala o njegovoj
bezbednosti. Sem stalekog karaktera slube, crkvena vlastela je bila obavezna da
uestvuje i u zemljoradnikim poslovima. Manastirski ljudi su bili oslobodjeni vojne
dunosti, ali su zato morali uvati manastirske kule, kao na primer u Prizrenu, ili su
davali strae na hilandrskim dobrima za Svetu Goru.

3
4

Duanov zakonik, l. 42, str. 45.

Ovo se vidi iz Duanove povelje Ivanu Probititoviu.

Na osnovu davanja batine u posed vlasteli, razvilo se banderijalni sistem. Po

tom sistemu vlastelin, odnosno gospodar batine, dugovao je gospodaru - vladaru
utvreni kontigent vojske. Zna se da je banderij iznosio 500 ljudi. U srednjovekovnoj
Hrvatskoj banderij se delio na manja odeljenja, tj. na polovine, etvrtine i osmine
banderija5. Treba takoe napomenuti da se povezivanje batinike vojske vrilo
kraljevim pismom.
U Duanovom zakoniku vlasteoska obaveza nije praena nikakvim
sankcijama. Meutim, pominjanje pobeglaca (l. 144), onaj koji je iz vojske pobegao
da ne ratuje, oigledno dokazuje da su za dezertere postojale i odgovarajue kazne6. Iz
sofijskog prepisa l. 84, poznijeg prepisa Duanovog zakonika vidi se da je postojala
detaljna krivina sankcija za onu vlastelu koja se ne odazove vojnoj obavezi.
Dubrovaka Republika je takoe ovo sankcionisala odlukom iz 6. VII 1361. godine tj.
oduzimana su prava graanstva i imanja na dubrovackoj teritoriji.
Vojna sluba stranaca Dubrovana koji su stalno ili privremeno naseljeni u
Srbiji, bila je regulisana u nekoliko povelja i ugovora izmedju Dubrovnika i srpskih
vladara. U povelji kralja Milutina od 14. IX 1302. godine stoji, izmeu ostalog, da
trgovci, koji idu po njegovom kraljevstvu, ne hode na vojsku7. Meutim, u
poveljama kneza Lazara i Vuka Brankovia, 1387. godine, zatim despota Stefana od
2. XII 1405. i despota ura od 13. XII 1445, godine tano je odreeno da oni
dubrovaki trgovci koji su se zabatinili u Novom Brdu ili po moih gradoveh
moraju zidati grad i moraju ga uvati. U sluaju da rat zatekne dubrovakog
trgovca na teritoriji Srbije, ili Bosne, onda mu se u takvim sluajevima ostavlja 15 do
30 dana da napusti zemlju, a kasnije je taj rok, u sluaju rata izmedju Dubrovnika i
neke od gore navedenih, utvrdjen na est meseci.

V. Klai, Povjest Hrvata II, Zagreb 1901, 11, 24-25; F. iic, Bitka kod Nikopolja (25. IX 1396.),
Glasnik Zemaljkog muzeja, VIII, Sarajevo 1896, 75
6
Duanov zakonik, l. 144, str. 59
7
Stojanovi, pov. i pis. I 39 (36)

Pronijarska vojska

Pronijarska vojska se takoe zasnivala na batini, tj. na zemljinom posedu, s

razlikom sto se batina dobijena za vojnu slubu nije smela prodati, odnosno otuiti.
Ovaj oblik batine zvao se pronija (od grcke reci pronoia) pa se zbog toga i vojska
koju su cinili batinici pronija zvala pronijarska vojska. U stvari, to je posed naroitog
tipa, koji je uslovljen vojnom slubom i koji se nalazi pod kontrolom drave8.
Vlasnici pronija su se zvali pronijari, a pripadali su vlasteoskom staleu9.
Ovu instituciju smo primili iz Vizantije, koja se tamo i razvila. Iz Duanovog
zakonika, kao i iz drugih izvora, vidimo da su pronije postojale u svim oblastima
sredjovekovne Srbije. U zakoniku za pronije stoji: Proniju da niko nije vlastan
prodati, ni kupiti, ko nema batinu; od pronijarske zemlje da niko nije vlastan
podloiti pod crkvu, ako podloi da ne vai10. U srednjovekovnoj Srbiji postojali su i
crkveni pronijari11, za razliku od Vizantije gde ih nije bilo. Pronijar je bio duan da se
za dobivenu proniju odazove pozivu vladara sam ili sa izvesnim brojem ljudi
opremljenih o njegovom troku, to je, najverovatnije zavisilo od veliine pronije.
Kao i batinik, pronijar je uivao imanje dok je trajala sluba, odnosno primljena
obaveza, i dok je bio veran vladaru. Izgleda da su pronije prvo stvorene u
prigraninim novo osvojenim krajevima, odnosno u krajinama, tj. u krajevima koji
su bili prvi na udaru neprijatelja, ovo dokazuje postojanje pronijara u skadarskoj
oblasti poetkom XV veka, i u vlasti Golubskoj poetkom druge polovine XV
veka.
Mnogo vise podataka o pronijarskom sistemu nalazimo u skadarskoj oblasti za
vreme mletake vlasti. Pod Mleanima pronijari su zadrali, uglavnom iste obaveze i
sauvali privilegije, kao i imovna prava koja su imali u predhodnoj srpskoj vlasti.
Pronijarski sistem u oblasti Zete takodje je nastao pod uticajem Vizantije u doba dok
su ovi krajevi bili u sastavu srpske drave. Obaveza pronijara za vreme Mleana bila
je, isto tako, vojnog karaktera, kao to je bila za vreme vizantijske i srpske uprave, ali
mletaki pronijari u skadarskoj oblasti, za razliku od vizantijskih, bili su duni da
plaaju, u vidu desetka, izvesne dabine svojih sela.
Kao to je gore reeno, obaveze pronijara zavisile su od veliine dobivene
pronije i sredstava sa kojima je pronijar raspolagao, i shodno tome, vee pronije su
nametale i vee obaveze i obrnuto, ali sa rastom opasnosti od Turaka, dabine i
obaveze su rasle. Mnogi sitniji pronijari su licno vrili vojnu sluzbu, bilo na konjima,
ako su ih imali, ili kao peaci. Posednici velikih pronija davali su itave odrede
opremljenih peaka ili konjanika, takodje je bilo sluajeva kad su krupni pronijari
imali i komandatore, koji su komandovali pojedinim odeljenjima njihovih vojnika.
Pronije u Zeti su dobijale karakter naslednog vlasnistva, kao i one u Srbiji, i nisu se
pretvarale u batine. U Crnoj Gori one su se zadrale pod upravom Crnojevia, tj. do
poslednjih godina XV veka.

G. Ostrogorski, Pronija, Beograd 1951, 130

G. Ostrogorski, Pronija, Beograd 1951, 131
10
Duanov zakonik, l. 59, str. 47.
11
Ovo se vidi iz Milutinove povelje manastiru Sv. ordja u Skoplju iz 1299/1300 godine
9

Za zatitu granica postojali su jos krajinici, tj. vlastela koja je dobila na

uivanje graniarske zemlje u krajinama sa obavezom da spreavaju neprijateljske
upade na dravnu teritoriju. Kraitna vojska je davala, najverovatnije, strau za
pograninu slubu, o kojoj govori kralj Stefan Dragutin (1276 1281) u svojoj povelji
manastiru Hilandaru, u kojoj stoji da pogranina sela kod Prizrena daju strau protiv
Grka.12 Iz povelje kneza Lazara manastiru Ravanici (1381) saznajemo da je postojalo
krajite u predelu Golupca, a iz povelje despota Stefana od 1427. godine, i u predelu
Novog Brda. U Duanovom zakoniku stoji: Vlastela krajinici, koja tudja vojska
doe i opleni carevu zemlju, te opet proe kroz njihovu zemlju, ta vlastela, kroz iju
je drzavu prola sve da plati.13 U stvari, to je isto to i batinika vojska, s razlikom
sto se krajinika vojska moe upotrebiti samo za zatitu graninog pojasa, dok se
batinika vojska moze upotrebiti i u zemlji i van nje.

Najamnika vojska
Najamnika vojska je bila jedina stalna vojska sa kojom je vladar
neogranieno raspolagao, pa je zbog toga, uprkos svoje malobrojnosti, predstavljala
znaajan inilac u zemlji koja ju je imala. Njeno postojanje je zavisilo od sredstava sa
kojima je kralj raspolagao, zbog ega je najamnika vojska obicno nazivana kraljeva
vojska. Zanimljiv primer linog raspolaganja s najamnikom vojskom vidimo kod
kralja Milutina, kada je prvi put uputio pomo svome tastu, vizantijskom caru
Androniku II. Po kazivanju Niifora Grigore, ta vojska se sastojala od 2,000
konjanika Kumana, kraljeve garde, kojom je komandovao jedan kraljev rodjak
Posle formiranja junoslovenskih drava sreemo June Slovene kao
najamnike u raznim vojskama. Tako, prilikom napada na Siciliju 1027. godine, u
vizantijskoj vojsci, pod komandom vojvode Areste, nalazile su se i bugarske ete. Iz
jedne hrisovulje cara Aleksija Komnina, iz 1088. godine, vidi se da je vizantijska
najamnika vojska bila sastavljena od Germana, Italijana, panaca, Francuza, Varega,
Kulpinga, Alana, Slovena i drugih naroda. Vrlo je verovatno da se re Sloveni
odnosi na June Slovene, koji su se tada nalazili u susedstvu i na samoj teritoiji
Vizantije.
Najamnika vojska je plaana gotovim novcem, za razliku od ostalih
srednjovekovnih vojski (batinike i pronijarske), koje su bile vezane za zemljini
posed. To je profesionalna vojska kojoj je oruje bilo alat, a ratovanje zanat i sredstvo
za ivot, pa se zato moglo raunati da e biti verna onome kome je sluila, naroito
ako je bila dobro plaena i nagraena.
Odlazak u najamniku vojnu slubu bio je mogu kada drava nije bila u ratu.
Tako Andronik II Paleolog (1282 1328) uzima u slubu 6,500 Katalonaca
najamnika, koji su bili slobodni, poto se zavrilo dvadesetogodinje ratovanje izmeu
Anuaca i Aragonaca u Italiji14, ali takoe se deavalo da nije bilo dozvoljeno
podanicima jedne drave da stupe u najamnu slubu druge.

12

Spomenik SKA, III, 1890, 11

Duanov zakonik, l. 49, str. 46.
14
K. Jiriek, Istorija Srba I, preveo J. Radonji, Beograd 1952.
13

Sa privrednim jaanjem feudalnih drava jaala je i centralna vlast, jer je

vladar raspolagao sa sve vie sredstava i bio je u mogunosti da dri najamniku
vojsku. Sa njom se mogao uspenije suprotstaviti batinikoj, u stvari, stalekoj
vojsci, i nezavisnije voditi osvajake ratove. S druge strane, najamnika vojska, ako je
neredovno ili slabo bila plaena, predstavljala je opasnost za zemlju kojoj je sluila,
kao to je to bio sluaj sa najamnicima u Vizantiji, a naroito kada je 1305. godine bio
ubijen u Carigradu voa Katalonaca Roer Flor. Tada su Katalonci stupili u otvorenu
borbu protiv Vizantije i opustoili su junu Trakiju, napadali su svetogorske
manastire, spustili se u Beotiju, potukli latinsko plemstvo srednje Grke, pa ak su i
osnovali dravu.
Najstariji podatak o postojanju najamnike vojske u srednjovekovnoj Srbiji
nalazimo u ivotopisu Stefana Nemanje, koji je 1216. godine napisao kralj Stefan
Prvovenani. Opisujui borbe Nemanjine brae protiv ujedinjavanja srpskih zemalja,
Stefan Prvovenani kae da su Nemanjina braa najmila grke vojnike, Fruge
(Francuze), Turke i druge narode15. Za vreme Stefana Uroa II Milutina kao
najamnici u srpskoj vojsci pominju se Kumani, maloazijski Turci, ukrajinski Tatari i
Oseti sa Kavkaza. Osim njih, ima i veoma iskusnih ratnika sa zapada. Onda Stefan
Uro III Deanski u ratu sa Bugarima 1330. godine imao je u najamnikoj vojsci, po
podacima Niifora Grigore, 1000 konjanika Kelta, a po Kantakuzinu, 300 oklopnih
Alamana. Prema podacima iz Dubrovakog arhiva, vidi se da to nisu bili Kelti, pa ni
Alamani, vec panci.16 Iz dokumenata u Mletakom arhivu vidi se da je kralj Duan
uzimao najamnike sa Zapada, a kasnije vidimo da Duanovu telesnu strau cine 300
nemakih najamnika pod komandom viteza Palmana. Dalje, despot Stefan Lazarevi
je imao ugarske najamnike, to moe da se zakljui iz despotove biografije, koju je
napisao Konstantin Filozof. I u susednoj Bosni, za vreme bana Stefana Kotromania
(1300), spominje se, kao voa najamnika, Italijan Ruero.17
U razvoju odnosa izmeu vladara, vlastele i najamnika vidi se i upotreba
najamnike vojske u srednjovekovnoj Srbiji. Sve borbe za presto dinastije Nemanjia,
narocito za vreme Stefana Nemanje, Stefana Uroa II Milutina, Stefana Uroa III
Deanskog i cara Duana, oslanjale su sa na vlastelu, pri emu su vidnog udela imali
najamnici. Po reima Camblaka, posle Milutinove smrti najamnici su reili sukob u
korist Stefana Deanskog. Naravno odanost najmnika je zavisila od veliine
ugovorene nagrade, tako da je uvek postojala opasnost da je neprijatelj u odsudnom
trenutku ne podmiti i okrene protiv svog gospodara.18
Kao sto je gore reeno, najamnikom vojskom kralj je slobodno raspolagao,
dok je za veu vlasteosku vojsku tj. za vojsku iz Srbije, bio potreban blagoslov
arhiepiskopa i celog srpskog sabora.
to se tie brojne jaine najamnika u nemanjikoj Srbiji ona znatno zaostaje za
batinikom i pronijarskom vojskom. Najvei do sada poznati broj najamnika iznosio
je 2,000 Kumanaca i 1,500 Turkopula pod Mlekom, za vreme kralja Milutina. Prema
uvodu Deanske hrisovulje, Stefan Deanski je u bici na Velbudu imao svega 1,000
do 1,500 najamnika, dok je glavninu inila batinika i pronijarska vojska, a car
Duan u Svetoarhanelovskoj hrisovulji govori izrino: sabrasmo vojsku zemlje
otaestva naega, koja je od mene priugotovljena19.

15

St. Prvovenani, ivot Stefana Nemanje, preveo Mil. Bai, Beograd 1930, 39.
Jiriek Radonji, Istorija Srba II. 110-111
17
Jiriek Radonji, Istorija I, 207-208.
18
Ana Komnina u Aleksijadi istie njihovu hrabrost, ali osudjuje njihovu gramzivost i potkupljivost i
govori da su oni kadri da za novac prodaju i sto im je najdrae.
19
Deanske hrisovulje, izdao Mil. M. Milojevi, GSUD XII, 136.
16

Najamnici su uzimani na krai vremenski period, tj. dok je postojala potreba

za njima, uostalom, i na Zapadu se raunalo na 200 ratnih dana u toku godine, tj. od
kraja aprila do poetka novembra, pa su za taj rok najamnici i uzimani, dok su u
mirno vreme vitezovi stranci upotrebljavani kao instruktori vlasteli koja se nalazila
na kraljevom dvoru, a u ratu su bili stareine pojedinih jedinica.
Navedeni podaci uglavnom osvetljavaju materijalnu stranu najamne slube u
ukazuju na razlike koje su u njoj postojale u raznim krajevima.

Zamanina vojska
Jedino to se o zamaninoj vojsci moe sa sigurnou rei to je da se dizala u
krajnjoj potrebi, kada je sve bilo u opasnosti, i od ove obaveze niko nije mogao biti
osloboen. Iz povelje despota Stefana Lazarevia 1425. godine manastiru Vatopedu,
zatim povelje bosanskog kralja Stefana Tomaevia, kojom 14. X 1458. godine
potvruje prava srpskom vlastelinu Stefanu Ratkoviu, i turskih deftera vidi se da se
zamanica koristila u prigraninim oblastima, odnosno krajitima, kod krajine vojske,
kada se u najkraem vremenu i sa to veim brojem vojnika trebalo suprotstaviti
neprijatelju.
Vladar, ili oblasni vlastelin krajinik, najverovatnije je sam donosio odluku
koliku e zamaniku vojsku podii, upravljajui se prema situaciji u datom momentu,
jer nije isto da li se radi o pljakaskom upadu ili osvajakom pohodu.

Vojska u Dubrovakoj Republici

Zahvaljujui jaanju trgovine, kako sa zaleem tako i sa spoljnim svetom,

organizacija dubrovake vojske sprovedena je po milicijskom sistemu, to znai da je
sluba u vojsci bila obavezna, uz platu, i kada se za to ukae potreba. Za razliku od
bosanske i srpske vojske, kod kojih je osnovu inila batina, organizacija dubrovake
vojske je poivala, uglavnom, na novanoj osnovi. U prvom sluaju vojsku je
izdravala batina, a u drugom Dubrovaka Republika. Takoe, postojala je razlika i
u organizaciji komandovanja. U srpskoj i bosanskoj vojsci vrhovni komadant je bio
vladar kralj (car) odnosno ovlaeni vojvoda, ili neki feudalac, a kod Dubrovana je
organizacija komande, upravljanja i snabdevanja bila tako sprovedena da su u njoj
uestvovala sva upravna tela Optine Republike.
Komandant vojske je bio generalni kapetan, kome je bio dodeljen jedan ili
vie savetnika. Funkcije generalnog kapetana nisu bile samo vojnike, one su prelazile
i u politiku nadlenost. Tako, na primer, od generalnih kapetana se 21. X 1403.
godine trai miljenje o pismu kojim je kralj Ostoja traio primirje.
Za razliku od srpske i bosanske, dubrovaka vojska se sastojala od peadije i
flote. Jezgro peadije inili su samostrelci ili balestari, kako su se zvanino u aktima
Dubrovakog arhiva nazivali. Ostali delovi peadije sluili su kao borci i za pomone
slube, pa su prema tome i bili naoruani. Obini strelci su bili naoruani sa lukovima
i strelama, zatim maevima, kopljem, titom i lemom. Zahvaljujui bogatstvu i
malobrojnosti, dubrovaka vojska je bila dobro opremljena i snabdevena.
Dubrovaka Republika je, uglavnom, vodila odbrambene ratove, pa je i
organizacija njene vojske bila usmerena u tom pravcu, vodilo se rauna da su tvrave
snabdevene vodom, hranom, municijom, radionicama, strunim radnicama,
dezinfektantima itd. Za snabdevanje hranom, municijm i drugim potrebama
odreivani su od strane Malog vea posebni inovnici, koji su se zvali officiales.
Osnovna jedinica dubrovake vojske bio je deceni plemia i deceni puana.
Samostrelci su iznajmljivani iz redova graana plemia i puana. Pod pretnjom
kazne, svaki graanin od 16 do 40 godina bio je obavezan da na praznicima uestvuje
u vebama nadstreljivanja.
Dubrovaka mornarica bila je, uglavnom, podeljena na dva dela: za zatitu
pribrene obale teritorije i za dejstvo protiv neprijateljske flote i teritorije. Prvi deo
inile su lake plovne jedinice, ladje, plate i brigantini, a drugi deo su inile galije koje
su imale od 170 do 200 veslaa, a od naoruzanja samostrele i topove. Flotom je
komandovao kapetan sa savetnicima.

LITERATURA

G. krivani, Organizacija sredjovekovne vojske u Srbiji,

Bosni i Dubrovniku, VIG, br. 1, 1967., str. 141 - 168

10