DOSTOJEVSKI :

''Zloin i kazna'' - roman objavljen u ''Ruskom vesniku'' 1866.g., a posebno izdanje 1867.g.
- Sonja postaje prostitutka ''da ne bi plakala gladna deca''.
- u zavrnoj redakciji Svidrigajlov kae junaku da ide nekud to pre, u Ameriku poto ovaj
odbija : Onda se ubijte.
- niko nema prava da oduzme drugi ivot jer mu ga nije dao.
- dva sna Raskoljnikova : 1.- da je deak, ide sa ocem i plae poto vidi kako maltretiraju
konja. 2.- sanja Aljonu Ivanovnu on je udara sekirom a ona se smeje
- Sonja njoj je bog potreban da bi mogla verovati u udo (udom se moe vratiti istota
uprljanoj prostitutki, udom je Lazar vaskrsao)
- Sonja za R. : ''Bog takav uas nee dopustiti''. Raskoljnikov : ''Da, eto doputa a moda i
nema boga''.
- Katarina Ivanovna, kada joj mu lei mrtav na odru, a svetenik kae da je bog milostiv,
kae sveteniku: ''Eh, milostiv, ali nije prema nama''; pop kae da je to greh, a ona uzvraa
''A zar ovo nije greh''. Na samrti K.I. dobija priest kae da nema grehova, tj. s obzirom
koliko je propatila bog treba da joj oprosti bez ispovesti, a ako nee i ne treba joj.
- u ''Zloinu i kazni'' to nije vera, to je oajanje. Prevashodno psiholoki roman.
- Raskoljnikov razgovara sa Porfirijem Petroviem : da je krivac, on bi beao sa mesta
ubistva, otiao je tamo iz obine ljudske radotznalosti. Instinkt nepogreivo gubi egzistenciju
tamo gde razum gubi efikasnost.
- siejna linija Sonja-Svidrigajlov razvijena je pod znakom tajne.

BM Raskoljnikov do kraja ne reava pitanje kazne. On se predaje jer nije izdrao, ali i dalje
veruje da je njegov in ispravan i da svi veliki ljudi nose sa sobom zloin, a to se ne moe
porei. Ima neeg ''avoljeg'' u ubistvu Lizavete kao da osloboeno zlo ne moe vie biti
kontrolisano. Kakav je razlog da ljudi sa plemenitim ambicijama ne ubijaju dokazane
zloince, ako e to ubistvo doneti korist velikom broju ljudi? Zato Lazara pominju i Porfirije
i Sonja? Dakle ne ubij. Zato?
RP : Starica se uvek pominje kao baba, zelenaica, iako je njeno ime poznato. Gurnuta je u
anonimnost, makimalno svedena na tip, sa to manje individualnih osobina, linost se u
najveoj meri udaljuje od itaoca i time se spreava uspostavljanje emotivne veze izmeu
itaoca i babe. Time se podvlai princip : ovek nema prava da ubije bilo koga, bez obzira na
njegove osobine. Opljakano Raskoljnikova zanima samo kao mogu dokaz protiv njega
dokaz koji treba sakriti...
BM Zloin postaje ogled o mogunostima jednog sistema vrednosti kao i postupaka koji bi
se na tom sistemu zasnivali. U tom racionalno postavljenom sistemu, nameu se iracionalni
problemi : ''Da nikog nisam voleo, svega ovoga ne bi bilo...'' Raskoljnikov vie ne moe da
komunicira sa porodicom. Ali kako, konkretno, to iracionalno slama uspostavljeni sistem? ta
su uporita iracionalnog ?

Raskoljnikov doivljava napade mrnje prema majci, sestri, zato to instinktivno osea da ta
ljubav (kao iracionalni princip) naruava njegov svet, sistem zbog koga se odluio na ubistvo,
da ga potkopava, da ta ljubav na neki nain spreava njegove napore da preivi zloin. To je
ono ime se sve vreme Raskoljnikov bavi. To je ono emu je posveen roman. Raskoljnika
nita drugo u vezi sa zloinom ne zanima, sem kako ga ostaviti za sobom i krenuti dalje. On
ak uspeva da potpuno potisne Lizavetu. Ali, on i sam kae ''Ubio sam princip''. On ima
mogunost da se izvue od kazne, ali vie ne moe da se vrati ljubavi. Zato?
Lizaveta je jedna linija kojom se razdvajamo od Raskoljnikova.
R.P. Svidrigojlov je iskorien kao deus ex machina.
R.P. Marmeladov ime govori o naivnoj oblapornosti junaka. Sonja opraa Katarini
Ivanovnoj.
''Zloin i kazna'' :
- tzv. roman potere; Raskoljnikov / njegova podvojenost.
- prvi san = susret sa zlom. Raskol Raskoljnikova je odraz raskola u svetu.
- Raskoljnikov ima teorijske pretpostavke o ubistvu babe (- treba je ubiti jer bi se njenim
novcem moglo napraviti mnogo dobrih dela), ali ne i o ubistvu Lizavete. Zato on to
zanemaruje, odbacuje. Lizaveta se ne brani od sekire, ona je u kategoriji likova-rtve (Sonja,
Dunja).
- i nesrena Katarina Ivanovna i Raskoljnikova majka, kada vie ne mogu da se suoe sa
svetom, umiru prethodno poludevi rtve zla, nesposobnost suoavanja.
- Sonja i Dunja su spremne da se trvuju one vre odluujui uticaj na to da se Raskoljnikov
preda.
- Raskoljnikov prema majci, sestri i Sonji povremeno osea mrnju, grubost, on ih ponekad
doivljava kao neprijatelje, jer su one spremne da uine sve za njega. One se ne uklapaju u
njegovu emu o obinim i neobinim ljudima.
- Raskoljnikov govori Sonji : razmiljao je o pravu na vlast, o Napoleonu, muio se u svojoj
sobi, i odluio da se usudi i rei te prisile, da ubije zbog sebe, da vidi da li je va kao i svi ili je
ovek kae da je ubio sebe, a ne babu, nju je ubio avo. Sestri kae da je odluio da se
prijavi zbog svoje slabosti i nedarovitosti ali, ubeen je da nije poinio zloin.
- osnovni uzroci moralne krize su u ateizmu. Raskoljnikov preobraaj zapoinje kada je on
spreman da bukvalno stavi krst na sebe, to simbolino znai kajanje i prihvatanje patnje.
Teza Dostojevskog da se zlu mora suprotstaviti rtvom. Raskoljnikov govori Sonji da je to
nedelotvorno.
- prekretnica od 4.glave : razgovor sa Sonjom, put kojim e ii od kada je kleknuo na koklena
pred njom je put koji vodi priznavanju i prihvatanju sopstvene krivice.
- Dostojevski je naveo Raskoljnikova da poini to drugo ubistvo ne sluajno, ve da bi ukazao
na duboki smisao prvog. To je knjievni postupak udvajanja treba da navede da se Lizaveta
shvati kao .... njene sestre u trenutku ubistva.

- kazna vreba oveka iz samih dubina njegove sopstvene prirode. Gria savesti je uasnija za
oveka nego spoljanja kazna zakona. ovek pritisnut griom savesti oekuje kaznu kao
olakanje svojih patnji.
- u ime ljudskog dostojanstva i ovekove slobode, Doistojevski se zalae za neizbenost
kazne za svaki zloin.
- zlo se nalazi u dubini nae prirode. Priroda zla je unutarnja a ne spoljanja i socijalna. ovek
kao slobodno bie, odgovoran je za zlo.
- ovek je u vlasti neke ideje i on postaje rob neke spoljanje sile. Raskoljnikov ne ostavlja
utisak nekog slobodnog oveka, on je opsednut lanom idejom. On ispituje granice sopstvene
prirode i prirode uopte. Sebe ubraja u izabrani deo oveanstva Dostojevski pokazuje da
takav pokuaj nije dozvoljen, da takav ovek ubija sve duhovno. Nikakva ideja, uzvieni
ciljevi, ne mogu da opravdaju zloinaki odnos prema makar najnitavnijem meu ljudima.
Svaki ljudski ivot i dua vrede vie nego usreivanje itavog budueg oveanstva.
Raskoljnikov je shvatio da ubiti ovek nije teko, ali to oveka liava duhovnosti.
Lav estov :
- Raskoljnikov smisao svojih nada trai u vaskrsenju Lazarevom (ono oznaava tvoraku
snagu uda. Dostojevski u Jevanelju vidi ne propoved ve garanciju novog ivota. Bez
najvie ideje ne moe da postoji ni ovek ni nacija. A najvia ideja na zemlji je samo jedna
to je ideja o besmrtnosti ljudske due.
- Dostojevski se trudio da svog junaka postavi u takav poloaj u kome e njegov zloin biti
zoin samo sa formalne strane.
-smisao zloina nije u tome kakvo je zlo uinio svojim rvama, ve kakvo je zlo uinio svojoj
dui.
Nikola Miloevi :
Romani Dostojevskog imaju uvek neku poruku, koja se nalazi u nekom relevantnom odnosu
sa njegovim pogledom na svet. Ipak, ideoloka ravan nije ono to ini dominantu knjievnih
tvorevina Dostojevskog dominantu treba traiti u antropolokoj ravni znaenja i to u jednom
radikalno pesimistikom vienju antropoloke problematike.
Ideja sudbinske, neumoljive predodreenosti ovekovih postupaka daje peat ''Zloinu i
kazni''. Sudbina se javlja u svoja dva osnovna oblika : mitskom i heraklitovskom.
Prvi se javlja u vidu izvesne specifino socijalne motivacije. Okolnosti pod kojima
Raskoljnikov ivi, koje ni u emu ne zavise od njegove volje i moi, upuuju ga na zloin
sudbinskom neminovnou. Kad mu majka kae da mu soba lii na grobnicu, on odgovara da
ne moe ni da zamisli kakvu je neobinu misao kazala Dostojevski se pobrinuo da socijalni
ambijent svog junaka tako oblikuje da ta misao ima punu motivacijsku uverljivost. On ne eli
da prihvati sestrinu rtvu, ali on sam nema nikakvih izgleda da doe do nekih sredstava i spasi
porodicu od materijalne bede. Zatvarajui tako svom junaku svaki izlaz iz situacije u koju je
zapao, pisac sa druge strane aranira niz scena koje neprijatno podseaju Raskoljnikova na
sudbinu koja oekuje njegovu sestru pre svega susret sa Marmeladovim. Ako se Dunja uda
za Luina, prihvatie oblik legalne prostitucije, a Raskoljnikov e se nai u ulozi
Marmeladova koji parazitski ivi od Sonjine prodaje tela. Iz tako fatalnog sticaja okolnosti,
Raskoljnikov nema nijedan ''poten'' izlaz.

Pisac takoe podeava okolnosti koje idu u prilog Raskoljnikovoj prestupnikoj ideji.
Dostojevski je nagomilao mnogo sluajnosti da bi ''tehniki'' motivisao sam in zloina (pr.
saznanje da e baba biti sama). Ipak, fatum se pre svega pojavljuje u vidu karaktera, s tim to
ona karakterna crta koja upuuje na zloin ima naglaeno patoloku oblik. Raskoljnikov je
''monoman'' (psihijatrijski termin koji je tada uao u modu), a ideja ubistva je fiks-ideja,
sasvim logina u jednom ovakvom duevnom poremeaju.
Misao o zloinu je predstavljena kao neka spoljanja, sudbinska sila kojoj junak neminovno
podlee. Posle onog bolesnog sna koji nagovetava zloin, Raskoljnikov se osea kao da je
zbacio neki ''straan teret'', kao da se oslobodio neke magije. A kada pukim sluajem saznaje
da e baba biti sama, vraa se u svoj stan, u svoju ''grobnicu'', kao neko ko je osuen na
smrtnu kaznu, odn. kao neko ko vie nema ni volje, ni slobode rasuivanja. Poslednji dan
Raskoljnikov ivi ''gotovo sasvim mehaniki'' kao da ga je neko uzeo za ruku i povukao ga
za sobom neodoljivo, slepo, sa neprirodnom snagom i bez pogovora kao kad toak neke
maine zahvati deo odee i pone da uvlai oveka u sebe.
Dok ide babinoj kui, Raskoljnikov se usput hvata za sve predmete koje vidi, kao to ine oni
koje vode na izvrenje smrtne kazne. I u samom inu ubistva ima neeg mehanikog
Raskoljnikov sputa sekiru ''gotovo mahinalno'', kao da njegovom rukom rukovodi neka
strana, spoljanja i slepa sila.
Sve ove pojedinosti imaju istu motivacionu logiku i upuuju itaoca na zakljuak da je ideja
zloina zaista neka elementarna stihijska snaga koja mimo volje i svesti deluje na ponaanje
glavnog junaka u ovom sluaju vai heraklitovska misao da je karakter sudbina oveka.
Junak i posle zloina ostaje i dalje u vlasti neke nerazumne i slepe sile. Psiholoku logiku
njegovog ponaanja, Porfirije Petrovi je predstavio poreenjem sa leptirom koga neodoljivo
privlai svetlost svee. Na takvoj psiholokoj proceni islednik i gradi svoj plan, i svoju
psiholoku taktiku otkriva ak i junaku.
Ovaj ugao posmatranja ne mora da bude i autorov. Meutim, analiza celokupnog umetnikog
konteksta, pokazuje da je Porfirijeva taka gledita istovremeno i taka gledita samog autora.
Kada sa Razumihinom ide Porfiriju, Raskoljnikov za sebe kae : ''leptir sam na sveu ide''
kao da je noen nekom spoljanjom, stranom silom koja neopozivo i suvereno upravlja
njegovim postupcima.
Da je Porfirijeva psiholoka procena tana, vidi se u sceni kada neoekivano moler priznaje
zloin Raskoljnikov zakljuuje da je malo falilo da se oda, ne samo psiholoki, ve i
injeniki. Procenjujui islednikovu taktiku iz ugla samog zloinca, pisac stavlja do znanja da
je ta taktika psiholoki bila sasvim dobro podeena i da je Raskoljnikov zaista kao leptir.
Takav zakljuak potvruje i ponaanje junaka i u drugim situacijama : kada dobije poziv da
se javi policiji, Raskoljnikov ve tada u jednom trenutku hoe da prizna zloin, i samo puka
sluajnost (saznanje da je u pitanju dug) ga u tome spreava.
Raskoljnikov pomilja da se vrati u stan i ukloni sve tragove za sluaj da eventualno doe da
pretreesa. Meutim, u tom asu ga obuzima ''takvo oajanje i takav, ako se moe rei, cinizam
propadanja'', da on samo odmahne rukom i nastavi dalje. Izraz ''cinizam propadanja'' je
indikativan u pitanju je onaj isti psihiki mehanizam koji vodi leptira svei. Raskoljnikov
nije u stanju da izdri teret zloina, i iako nema opipljivih dokaza protiv njega, on je spreman
da se preda uruke zakona.
Izraz ''teret zloina'' ne bi trebalo shvatiti u nekom moralnom i humanom smislu te rei. U
protivnom, ne bi se moglo govoriti o ''cinizmu propadanja''. Da je zaista u pitanju neki
moralni i humani poriv, autor bi upotrebio neku re sa pozitivnim etikim prizvukom

(preobraaj, preporod). Ovim izrazom Dostojevski stavlja do znanja da postupcima njegovog

junaka upravlja neka psiholoka, tanije psihopatoloka, a ne etika logika.
Za razumevanje ove logike posebno je znaajna scena u kojoj se junak vraa na mesto
zloina. Povlaenje zvona Porfirije poredi sa ovekovom patolokom potrebom da se baci na
zemlju sa zvonika. Da sve ne bi ostalo na Porfirijevom komentaru, pisac koristi isto poreenje
u asu kad se Raskoljnikov sprema da sve prizna Sonji.
Ovaj roman ima i jednu drugaiju, optimistiku poruku u duhu izvesnog hrianskog
vienja sveta; pisac za svog junaka vidi i nekakakv izlaz : prihvatiti patnju i kroz nju se
oistiti (- ideja koja je poznata jo iz publicistikih napisa Dostojevskog).
Ideju patnje kao jedinog moralnog izlaza brane ak i junaci kojima to u motivacijskom
pogledu nimalo ne pristaje Porfirije i Svidrigajlov dokaz da je pisac hteo da u roman
ugradi jednu naglaeno ideoloku dimenziju, pa makar to bilo i na utrb unutranje logike
pojedinih knjievnih likova.
Tako je ovo roman u kome Dostojevski nastoji da radikalno ideologizuje knjievni medijum.
Na sreu, Dostojevski je odoleo toj tendenciji (da ideologizuje antopoloku ravan znaenja)
to se najbolje vidi po tome kako je motivisan sam in priznanja. Protiv Raskoljnikova sve do
kraja nema nikakvih injeninih dokaza. Ako se pisac odluio da junaku dodeli ulogu
pokajnika, onda se to moe shvatiti kao pokuaj da se drama rasplete u duhu izvesnog
oficijenog hrianskog stanovita.
Ali, Raskoljnikov poriv je motivisan i iz jedne ''psihopatoloke'' perspektive koja se uklapa u
onu antropoloku, pesimistiki intoniranu viziju ljudske prirode. Kada se sprema da ue u
policijsku kancelariju, Raskoljnikov zastaje da povrati dah, kako bi mogao da ue ''kao
ovek''.
Re ovek indikativna : ima izrazito imoralistiko znaenje. Biti ovek, za Raskoljnikova
znai biti neka vrsta Napoleona koji sa punom sveu o tome da pripada privilegovanim i
jakim, kri sve one etike i socijalne konvencije koje ljudi iz kategorije obinih uvaavaju iz
sopstvene slabosti i nitavnosti. U tom smislu, Raskoljnikov kae da je ubio zelenaicu jer mu
je bilo potrebno da proveri da li je va ili ovek. Ishod tog proveravanja je bio negativan.
Onog asa kad je sebi postavio to pitanje, Raskoljnikov je svrstao sebe meu one koji nisu u
stanju da nekanjeno prekre zakon. Napoleoni takva pitanja ne postavljaju. Zato, kad eli da
u policiju ue ''kao ovek'', onda u tome treba videti poslednji pokuaj da se na jednoj lestvici
imoralistiki shvaenih vrednosti povrati izgubljeno dostojanstvo.
Meutim, odmah posle toga, on kae ''to odvratnije, to bolje'' prijavie se poruniku
Barutu, najnesimpatinijem meu islednicima. ''Ako ve treba piti, onda treba piti na iskap''
razvijanje misli o ''cinizmu propadanja.
Svi ovi detalji pokazuju da je Dostojevski ak i sam in priznanja motivisao polazei od one
iste psiholoke logike na kojoj se temelji i udna Raskoljnikova potreba za vraanjem na
mesto zloina.
Da li je epilog znak da je ideoloka intencija odnela prevagu i da je antropoloki pesimizam
prevladan makar na kraju romana? Kao da se konano ukazuje izvesna istinska meuljudska
komunikacija, odn. njena mogunost. Meutim, scena nagovetenog hepienda je umetniki
krajnje neuverljiva i bleda. Osim, toga, pisac kae da tek posle toga poinje istorija postepene
Raskoljnikove promene.
U svom govoru o Pukinu, Dostojevski je istakao i ideju zidanja neije sree na tuoj nesrei
time je objaenjeno Tatjanino odbijanje da napusti mua. Ta ideja je data iz jedne ideoloke
znaenjske perspektive i u jednom konzervativnom duhu. Bio je to indirektan prekor
ideolozima suprotnog tabora da, pozivajui na nasilnu promenu drutvenih institucija, gree
protiv izvesnog humanistikog principa.

Ivanova argumentacija je osloboena toga. Polazei od patnje dece, Dostojevski oslobaa

ovaj motiv uskog polemikog okvira. Istovremeno, patnja se u Ivanovom razmiljanju javlja i
kao neto emu nema leka, neto to se niim ne moe spreiti i popraviti.
Ivanova ateistika i pesimistika argumentacija se usmerava i prema problemu autentine
meuljudske komunikacije. Ivan smatra da se ovek moe voleti samo na pristojnom
rastojanju. Hristova ljubav prema ljudima je svojevrsno, na zemlji nemogue udo.
Legenda pretpostavlja jedan u osnovi antropoloki problem. Aljoa smatra da je to pohvala
Hristu. U izvesnom smislu je to tano to je pohvala Hristovoj uzvienoj viziji ljudske
prirode, viziji iza koje stoji elja da mu ljudi priu slobodno, bez prinude. Legenda zaista
predstavlja pohvalu Hristovom uzvienom pogledu na oveka i njegove vrednosne
mogunosti, ali ujedno i pokudu, zato to ta uzviena predstava ne odgovara stvarnosti.
Hristov odlazak sa scene indirektno to potvruje. U okvirima Legende, ne sluti se nikakav
optimistiki ishod dileme. Inkvizitor je nepravedan i nehuman, ali dobro ocenjuje ljudsko srce
Hrist je uzvien i pravedan, ali se u ljudsko srce ne razume. To je jedina prava poruka
Legende.
Ipak, Legenda je samo deo romansijerske celine, i tek iz perspektive ireg umetnikog
konteksta se moe rei da li je to poruka i celog romana. U strukturi cele knjige, Dostojevski
je te probleme reavao paradigmatinim primerom Dimitrijeve sudbine.
Dimitrijevi odnosi sa ocem su dinamiko sredite oko koga se gotovo sve usredsreuje. Pisac
je taj odnos uobliio sa punom sveu o nemogunosti jedne autentine meuljudske
komunikacije. Porodica Karamazova je sve drugo samo ne primer neke hrianske sloge
teko bi bilo predstaviti zajednicu u kojoj ima vie mrnje, surevnjivosti i tenje ka
uzajamnom unitavanju.
itava Dimitrijeva drama predstavlja umetniku konkretizaciju Ivanovog antropolokog
pesimizma.
Dimitrije jednom kae Aljoi da se boji da e mu otac odjednom postati mrzak svojim
fizikim izgledom. To se i deava u trenutku kada je Dimitrije u prilici da ubije oca (iako to
ne ini). Nema bolje i ubedljivije ilustracije za Ivanovu misao da se ovek moe voleti samo
na odstojanju. To to je u pitanju otac, ini da takva misao samo dobija na snazi.
Dimitrije nee postati ubica svog oca to je odstupanje od unutranje motivacijske logike
lika. Dostojevski pravi ''motivacijsku prazninu'', jer ubica treba da postane Smerdjakov, kako
bi se na taj nain teret zloina mogao svaliti na Ivanovu ateistiku filozofiju.
Ipak, pisac predaje Dimitrija u ruke zakona u duhu njegove omiljene ideje o proiavanju
kroz patnju. On ima dve mogunosti : da prihvati kaznu i tako se moralno proisti, ili da bei.
Da je prihvatio prvu, ideja proiavanja bi bila potvrena umetnikim kontekstom. Ali on
bira drugu mogunost. Aljoa kae da teki tereti nisu za sve ljude paradoksalno, on time
daje za pravo inkvizitorovim antropolokim procenama. Suoen sa izborom izmeu jedne
optimistike i jedne pesimistike vizije ljudske prirode, Dostojevski bira ovu drugu.
Ovakvom reenju pogoduje i izvesna specifino ideoloka dimenzija romana u kome se, pored
anela koji se moli, pojavljuje i aneo sa plamenim maem. Zosima nije zagovornik
radikalnih mera, niti daje blagoslov represivnoj instituciji. Kroz lik Zosime Dostojevski
nagovetava i izvesnu nerepresivnu, humanistiku viziju hrianstva. Posle onog Hrista koji
ljude preputa njihovim sopstvenim nevoljama i tegobama kako bi mu slobodno i spontano
prili, pisac izvodi i jednog drugog Hrista, onog sa svadbe u Kani galilejskoj. Taj Hrist nije
ostao skrtenih ruku pred prizorom ljudskih nevolja i muka, pohitavi da ljudima pomogne
ve ovde dole na zemlji. Tako osim strogog Hrista Legende koji slobodu pretpostavlja
milosru, postoji i jedan Hrist koji misli da je njegov jaram blag i da je njegovo breme lako.

Nije sluajno to je Zosima upravo uz ovog drugog Hrista, i Dostojevski to neposredno stavlja
do znanja kroz Aljoin san : na svadbi se pojavljuje i Zosima, sasvim u skladu sa njegovom
humanistikom vizijom hrianstva. Zato odluku Dostojevskog da Dimitrija ne poalje u
Sibir, treba videti i kao izraz svesti o tome da se jedna filozofija represivnih mera ne moe
uskladiti sa Zosiminom hrianskom milju.
Meutim, i Zosimina ideoloka figura se u romanu na neki nain antropologizuje ni Zosima
kao najpravedniji ne moe posle smrti izbei surovom prirodnom zakonu raspadanja takav
ishod ima neeg paradigmatinog, i Dostojevski time i u sudbinu Zosime unosi jednu traginu
notu. To predstavlja veliku sablazan za Aljou. Ako smrt nije potedela ak ni onog ko je,
poput Zosime, tako verno sledio Hristove zapovesti, koga e onda uopte potedeti?
Kraj neka vrsta hepienda. Zavrne Aljoine rei daleko zaostaju po umetnikoj snazi za
onim, mnogo brojnijim, mestima romana na kojima dolazi do izraza piev antropoloki
pesimizam.

N.Miloevi :
Bahtin spada u one tumae knjievnih dela koji ne zanemaruju ni ulogu knjievne tradicije
prilikom ispitivanja jedne literarne strukture. Monoloki roman predstavlja i plod jednog
dugotrajnog, relativno autonomnog razvoja literarnih oblika. Dostojevski je, po Bahtinovom
miljenju, nainio kopernikanski preokret u nainu organizacije knjievne celine. On je
dosledno i strogo odbacio svaki objektni metod u graenju literarnih likova. U romanu
Dostojevskog zvui uporedo vie razliitih glasova, rei, samosvesti, taaka gledita, pa u tom
smislu treba shvatiti Bahtinov izraz ''polifonijski''. Autorova re u romanima Dostojevskog
postaje ravnopravni partner reima svih ostalih junaka. Isto tako, kod Dostojevskog svi drugi
glasovi su meusobno apsolutno ravnopravni.
Samosvest, a ne ideja, predstavlja dominantu umetnike konstrukcije junaka Dostojevskog.
Monoloki orjentisan autor nije u stanju da naini distancu izmeu svoje take gledita i
junaka koji zastupa tu njegovu taku gledita u umetnikoj konstrukciji. Dostojevski naprotiv,
uspeva da se distancira od likova. Roman Dostojevskog je usmeren na otkrivanje dubinskih
slojeva bia. Samim tim, ''Braa Karamazovi'' ne moe biti psiholoki, moralno-ideoloki
dokument o pievom privatnom biu.
Koncentracija velikog broja likova u relativno malom broju scena, preterana brzina radnje, po
Bahtinu mogu biti smatrani nedostacima samo sa take gledita monoloke organizacije. Ali
sa take gledita polifonijskog romana, svi nedostaci se pretvaraju u vrline.
Bahtinova pogreka je poetnoj taki njegovih razmiljanja. Bahtin nije do kraja potovao one
iste metodoloke principe za koje se sa dobrim razlozima i sam borio. Njegov prilaz je prilaz
spolja.

M.Antonovi Mistino-asketski roman :

''Braa Karamazovi'' je traktak u licima, junaci ne razgovaraju nego glasno rasuuju, uz to je

o jednoj te istoj, autoru omiljenoj temi teolokog, ili jo bolje, mistino-asketskog karaktera.
Tu temu razvijaju jednoduno sva lica monasi i svetovnjaci, estiti ljudi i okoreli grenici.
U pravednike spad Aljoa, najmlai brat, otelovljeni aneo, kako ga braa nazivaju. Ljubav
prema manastirskom ivotu nije mogao da nasledi od oca; u romanu postoji aluzija da to
potie od majke.
Osnovna ideja pogleda na svet Dostojevskog je ta da osnova graanskog drutva i vodea
naela linog i drutvenog ivota i rada mora bit ireligija, i to ne religija uopte, ve izvesna
odreena religija.

Bahtin ''Problemi poetike Dostojevskog'' :

Za knjievno-kritiku misao, stvaralatvo Dostojevskog se raspalo na niz samostalnih i
protivrenih filozofskih konstrukcija koje zastupaju njegovi junaci. Tu ni izbliza nisu na
prvom mestu filozofski pogledi samog autora.
Dostojevski je tvorac polifonijskog romana stvorio je sutinski nov romansijerski anr.
Leonid Grosman vidi u naruavanju organskog jedinstva materijala (jedinstva koje zahteva
uobiajeni kanon), i u sjedinjavanju najraznorodnijih elemenata u jedinstvo konstrukcije
romana, osnovnu specifinost poetike Dostojevskog. Sjediniti u jednu umetniku tvorevinu
filozofsku ispovest i kriminalni sluaj, ukljuiti religioznu dramu u fabulu bulevarske prie
to su umetniki zadaci koji su se postavljali pred piscem. Ipak, jedinstvo romana
Dostojevskog je iznad linog stila i iznad linog tona. Njegov roman je meavina stilova, ili
uopte nema stila.
Osnovna kategorija umetnike vizije Dostojevskog nije bilo postojanje, ve koegzistencija i
uzajamno delovanje. On je video i zamiljao svoj svet prvenstveno u prostoru, a ne u
vremenu. Otud njegova duboka tenja ka dramskoj formi. Nasuprot Geteu, on je teio da
etape shvati u njihovoj istovremenosti, da ih dramski postavi jedne protiv drugih i suprotstavi
jedne drugima. Otud i njegova tenja da se u romanu dri dramskog principa jedinstva
vremena otud i katastrofina brzina radnje, olujno kretanje. Dinamika i brzina nisu ovde
trijumf vremena, ve pobeda nad vremenom.
Dostojevskom nije vano ta predstavlja njegov junak u svetu, ve pre svega ta za njegovog
junaka predstavlja svet, a ta on sam za samog sebe.
Dostojevski je imao negativan stav prema psihologiji svog vremena i u naunoj i u
umetnikoj literaturi i u sudskoj praksi. Najdublju sliku lane psihologije u praksi daju scene
istrage i suenje Dimitriju. I islednici i sudije i tuilac i branilac, nisu sposobni da se priblie
nezavrenom i nerazreenom jezgru Dimitrijeve linosti, koji, u sumnji, itavog svog ivota
stoji na pragu velikih unutranjih odluka i kriza. Pravi Dimitrije ostaje van njihovog suda on
e sam sebi suditi. Upravo zbog toga Dostojevski nije smatrao sebe psihologom ni u kom
smislu.
Autor itavom konstrukcijom svog romana ne govori o junaku, ve sa junakom.
Dostojevski umetnik ideja. Njegov junak je ovek ideje to nije karakter, nije temperament,
niti socijalni ili psiholoki tip. Svim glavnim junacima dato je ''o uzvienom mudrovati i
uzvieno traiti'', u svakom od njih je ''misao velika i nereena'', svi oni pre svega moraju da
ree misao. U tom reenju misli (ideje) je sav njihov pravi ivot i sopstvena nezavisnost. Ako
im se oduzme ideja u kojoj ive, njihov e lik biti potpuno uniten. Svi junaci, kao ljudi ideje,
su nekoristoljubivi ukoliko je ideja stvarno zagospodarila dubinskim jezgrom njihove linosti.

Ideja je iv dogaaj koji se rasplamsao u taki dijalokog susreta dve ili vie svesti. Svest
usamljenog Raskoljnikova postaje arena borbe tuih glasova i on nastoji da u tom dijalogu
rei svoju misao. Isto kao i Ivanova ideja da je ''sve dozvoljeno'' ako nema besmrtnosti due.
Na obe ove ideje padaju refleksi drugih ideja.
Dostojevski je posedovao genijalan talenat da uje dijalog svoje epohe, ili da uje svoju epohu
kao veliki dijalog; da ne hvata samo izdvojene glasove, ve upravo dijaloke odnose meu
glasovima, njihovo dijaloko uzajamno delovanje.
Izmeu junaka avanturistikog romana i junaka Dostojevskog postoji jedna, za konstrukciju
romana veoma bitna, formalna slinost. I za junaka avanturistikog romana ne moe se rei
ko je on on nema vrste socijalno-tipine i individualno-karakteroloke odlike od kojih bi se
formirao stabilan lik njegovog karaktera, tipa ili temperamenta. Avanturistiki junak isto
toliko nije zavren i predodreen svojim likom koliko ni junak Dostojevskog.
Menipeja (menipska satira proza sa elementima stiha, nastala iz popularno-filozofske
propovedi) prodire i u romane Dostojevskog : 1.- scena prve Raskoljnikove posete Sonji sa
itanjem Jevanelja predstavlja gotovo precizno oblikovanu hristijanizovanu menipeju; kao i
snovi Raskoljnika i san Svidrigajlova pred samoubistvo. 2.- sjajnu menipeju predstavlja
Ivanov i Aljoin razgovor u gostionici, kao i razgovor Ivana sa avolom.
Ali, osim tih relativno samostalnih i relativno precizno uoblienih menipeja, svi romani
Dostojevskog su proeti elementima menipeje, a takoe i elementima njoj bliskih anrova
sokratovskog dijaloga, ispovesti i dr.
Pojava karnevalizacije u stvaralatvu Dostojevskog daleko je ira od menipeje. Karneval je
veliko narodno oseanje sveta prolih milenijuma. To oseanje sveta koje oslobaa od straha,
koje maksimalno pribliava oveka oveku i svet oveku. U njemu nema ni trunke nihilizma,
ni trunke prazne lakomislenosti i plitkog boemskog individualizma.
U svim romanima Dostojevskog odvija se dosledna karnevalizacija dijaloga. Karnevalski lik
tei da obuhvati i ujedini u sebi oba pola postojanja ili oba lana antiteze : roenje-smrt,
mladost-starost, gore-dole. Ali tako se moe definisati i stvaralako naelo Dostojevskog. Sve
u njegovom svetu egzistira na samoj granici sa svojom suprotnou. Ljubav egzistira na
granici sa mrnjom, poznaje je i razume, a mrnja egzistira dodirujui se sa ljubavlju i
razumevajui je. Vera egzistira na samoj granici sa ateizmom, gleda ga i razume ga.
Uzvienost i plemenitost postoje na granici sa padom i podlou.
Junak iz podzemlja je ideolog. Njegova re o svetu je polemiki i otvorena i zatvorena; pri
tom on ne polemie samo sa drugim ljudima, sa drugim ideologijama, ve i sa samim
predmetom svog miljenja sa svetom i njegovim ustrojstvom. I u rei o svetu takoe kao da
zvue za njega dva glasa, meu kojima on ne moe da nae sebe i svoj svet, jer on i svet
definie sa odstupnicom. On u svemu osea pre svega tuu volju koja ga predodreuje.
Izgleda da je u sutini u pitanju jedna re i da e junak doi do svog sveta jedino ako doe do
samog sebe. Njegova re o svetu, kao i re o sebi, duboko je dijaloka : on upuuje iv prekor
ustrojstvu sveta, ak i mehanikoj nunosti prirode. Re oveka iz podzemlja je u potpunosti
re-obraanje. Za njega, govoriti znai obraati se nekome, govoriti osobi znai obraati se
sopstvenom reju samom sebi, govoriti o drugome znai obraati se drugome, govoriti o
svetu znai obraati se svetu. Ali govorei sa sobom, sa drugim i sa svetom, on se
istovremeno obraa jo i treem : baca pogled u sluaoca, svedoka, sudiju. Momenat
obraanja je prisutan u svakoj rei kod Dostojevskog, koliko u pripovedaevoj toliko i u
junakovoj.
Menjaju se pitanja, menja se ton, ali struktura ostaje ista. Karakteristina je zasienost
njegovog unutranjeg govora tuim reima, koje tek to je uo ili proitao. Zahvaljujui tome,
njegov unutranji govor je sagraen kao povorka ivih i strasnih replika na sve tue rei. On
sva ta lica dovodi u meusobne odnose, suoava ih jedno drugom, oni se dopunjuju ili

razgoliuju. Svi glasovi koje Raskoljnikov uvodi u svoj unutranji govor uspostavljaju
specifian kontakt, nemogu meu glasovima u realnom dijalogu.
Dostojevski dostie vrhunac svog majstorstva u voenju dijaloga izmeu Ivana i
Smerdjakova. Po zamisli pisca, Ivan eli oevo ubistvo, ali pod uslovom da ne uestvuje u
njemu eli da se to dogodi kao neka sudbinska neminovnost, ne samo mimo njegove volje,
ve i uprkos njoj.
Smerdjakov pogaa repliku tog dijaloga, ali on odstupnicu koja se u njoj nalazi shvata na svoj
nain, kao Ivanovu tenju da mu ne da nikakvih dokaza koji bi potvrivali njegovo
sauesnitvo u zloinu, kao krajnju spoljanju i unuranju opreznost ''pametnog oveka'' koji
izbegava sve direktne rei to bi mogle da utvrde njegovu krivicu, i sa kojim je upravo zato i
zanimljivo ''porazgovarati'', jer se sa njim moe govoriti samo u aluzijama.
Smerdjakov sigurno i vrsto gospodari Ivanovom voljom, tanije reeno daje toj volji
konkretne oblike u njenom ispoljavanju. Dijalog pre Ivanovog odlaska predstavlja (po
postignutom umetnikom efektu zapanjujue) ovaploenje razgovora svesne volje
Smerdjakova sa skrivenom voljom Ivana, mimo njegove otvorene svesne volje. Smerdjakov
govori direktno i sigurno, obraajui se svojim aluzijama i dvosmislenostima drugom
Ivanovom glasu. Posle ubistva faktura dijaloga se menja. Dostojevski postepeno tera Ivana da
postane svestan, u poetku mutno i dvosmisleno, onda jasno i precizno, svoje skrivene volje u
drugom oveku.
Poseban tip dijaloga su Raskoljnikovi dijalozi sa Porfirijem, iako oni spolja izvanredno lie na
Ivanove dijaloge sa Smerdjakovim pre ubistva. Porfirije govori u aluzijama, obraajui se
Raskoljnikovom skrivenom glasu. Raskoljnikov se trudi da promiljeno i precizno igra svoju
ulogu. Porfirijev cilj je da natera Raskoljnikov unutranji glas da probije i stvori poremeaj u
njegovim promiljenim i veto igranim replikama.
''Braa Karamazovi'' :
Ivan je zamiljen kao neko ko stremi ubistvu svog oca, ali ne iz koristoljubivih motiva
njegovo uee u zloinu proistie iz njegove ateistike filozofije. On je intelektualni izvrilac
zloina. Trenutak kada treba da se odigra zloin je povoljan cela porodica je u stanju visoke
psihike napetosti. Dostojevski prekida radnju onda kada bi njeni tokovi mogli da ukau na
ubicu. Istraga vodi do Dimitrija.
Ivan Smerdjakovu imponuje zbog svojih teorija protiv boje egzistencije. On je jo ranije
pokuavao da se dodvori Ivanu, kada je pred njim raspravljao sa Grigorijem.
Ivan nije u stanju da prihvati odgovornost, da izdri pomisao da je on duhovni organizator
ubistva, niti da izdri pritisak krivice tako da halucinira avola. Krivica aktivira jedan
patoloki proces, izofren rascep. Dostojevski prikazuje genezu ovog procesa, jer Ivan ne
poludi odjednom.
Komar je protivtea legendi, jer se u njemu dovode u pitanje gotovo sve Ivanove teze. U
komaru zlo dobija opravdanje, me samo metafiziko, ve i istorijsko. avo je kanonskom
naredbom odreen da bude negacija. U borbi sa njim ovek stvara istoriju ''Bez stradanja,
kakvo bi bilo zadovoljstvo u ivotu?''. Patnja postoji da bi ovek mogao da odeli dobro od
zla, sreu od nesree. Ivan je odrao svest a samim tim i pomisao na boga. Ivanovo pitanje
''Ima li boga'' potvruje njegovu razdvojenost izmeu ateizma i vere. Komar se moe shvatiti
i kao Ivanov obraun sa sobom. Otac je ubijen, Mitja uhapen, Smerdjakov se ubija avo se
javlja Ivanu i momentu kad Smerdajkov umire. Smerdjakov je bio iv pandan Ivanov, a avo
implicitan. Razgovor ukazuje na pojavu oseanja krivice, tako da je avo ne samo sumnja ve
i savest. Ivanov iskaz na sudu demantuje njegov teorijski stav. Sudbine junaka pokazuju ne
samo da nije sve dozvoljeno, ve da nije dozvoljeno ni jednu re rei neodgovorno.

Legenda : Ivan nije ateista, jer ne porie mogunost stranog suda. On smatra da postoji zlo
koje se ni na kakav nain ne moe opravdati (patnja dece). Ateista bi bio ravnoduan prema
ovim pitanjima (kao Fjodor Pavlovi). Dete ne moe biti krivo. Po Ivanu, nikakva besmrtnost
i nikakvo carstvo boje ne mogu iskupiti patnje nedune dece. Kljuno mesto u Ivanovim
razmiljanima je ono na kome on kae da ne eli da majka deaka oprosti njegovom muitelju
majka nema prava na tako neto. Ona moe oprostiti za svoje muke i patnje, ali ne i za muke
svog deteta. I Ivan zato vraa svoju ''ulaznicu''. Ivan je antiteista on je neko ko doputa
postojanje boga ali se buni protiv boga, u ime aksiolokih pobuda. Zosimova poruka :
''Teko onome ko uvredi decu''. Iljua Snjegirjov deca ne prataju.
U hrianskom uenju Ivan nalazi dve fundamentalne greke : jedna je uenje o prirodnoj
ovekovoj krivici i praroditeljskom grehu, zbog ega ivot treba da proe u patnji i stradanju
radi oienja; a druga je u precenjivanju oveka.
Govor inkvizitora istorija hrianske civilizacije. Duh sumnje je upozorio Hrista u pustinji
na budui poraz njegove misije, zato ''to ide u svet praznih ruku, samo sa zavetom slobode''.
Savetovao mu je da pretvori kamenje u hlebove i tada bi za njim potralo itavo oveanstvo;
da sie sa krsta i napravi udo jer udo i tajna imaju veliku vlast nad duom ljudskom; da
uzme ''ma carski'' i da vlada Hrist je odbio sve predloge, jer on nije hteo da porobi oveka
ni hlebom, ni udom, ni silom vlasti. Hteo je da se on slobodno opredeli za njegovu re. U
tome je, po inkvizitoru, fatalna greka koja je uslovila poraz. Za razliku od Hrista koji je
obeao ''hleb nebeski'', on smatra da ljudima treba dati ''hleb zemaljski''. Sloboda, kako je
Hrist vidi, dovela je do strahovitog ropstva i zabune. U inkvizitorovoj viziji drutva, ljudi e
postati slobodni tek kada se odreknu slobode, dobie hleb i bie zahvalni, a bie osloboeni
stranih muka da lino i slobodno odluuju. Inkvizitor zamera Hristu zbog psiholoki
nedovoljne procene ljudskih mogunosti. Breme slobode je i suvie teko, ljudi nisu na visini
duhovnih podviga i zato inkvizitor uzima na sebe da popravi Hristovu greku i da ljudima
obezbedi ono to im odgovara : sreu i nahranjenost stada. U ravni realnosti, Hrist i njegovo
uenje nemaju nikakvu snagu. Postoje tri sile koje su mogle pobediti savest tih nemonih
buntovnika za njihovu sreu : te su sile udo, tajna i autoritet. Hrist ih odbacio. Inkvizitor
prihvata 3 iskuenja (uperena protiv slobode ljudskog duha i ljudske savesti) u ime ljudske
sree i spokojstva. To to Hrist uti moe da znai da je istina o slobodi neizreciva.
Hrist je postavio oveku veoma visoke zahteve, odricanja gotovo nemogua da voli blinje
oko sebe, zato je stvorio utisak da ne voli oveka. Na kraju ''legende'', postaje jasno da je
Hrist od oveka mnogo zahtevao i njegovu snagu i uzvienost a kada ga je tako cenio,
znai i da ga je voleo.
Ivan poemu zavrava slikom u kojoj je sadrana izvesna simbolika : Hristov poljubac je
goreo u srcu inkvizitora, ali je on ostao pri svojoj ideji. Aljoa ljubi Ivana u usta kad ga ovaj
pita da li e prestati da ga voli poto je ''sve dozvoljeno''. Pri odlasku, Ivanu desno rame
izgleda vie od levog latentno je u njemu avo.
Starac oznaka za najvii poloaj u hijerarhiji vaseljenske crkve. Po Zosimi da doe do nje,
oveanstvo treba da proe kroz muan period line usamljenosti. Kad ovek odbaci dravu,
ne samo kao oblik vlasti ve i sistem ekonomskih odnosa, i postigne potpunu slobodu,
slobodu od samog sebe, nastupie vreme opteoveanskog bratstva. Zamisao Aljoinog puta
po odlasku iz manastira je potpuna antiteza manastiru. U suprotnosti izmeu Aljoinog
vraanja ljudima da se rtvuje za njih i Ferapontovog bekstva od sveta, Dostojevski implicitno
daje tumaenje jevaneoske poruke koju je uzeo za moto romana. Moto je i Zosimin savet
Aljoi : ''U stradanju trai sreu''. Verovanje nije u tome da se ovek opredeli za religioznost,
ve da to bude jedna delotvorna ljubav. Dijaloki nain provocira ga Hokhlakova,
malograanka koja ba i nije neki sagovornik. Zosima joj govori da se o postojanju boanstva
ne moe govoriti na osnovu dokazivanja treba verovati, praktikovati delotvornu ljubav.
Time se ve uvodi tema onoga to govori Ivan.

Duboka unutranja povezanost sa Hristom doi e do svog punog izraza kroz Aljoino
snovienje u kome se i sam Zosima pojavljuje na svadbi. Povodom toga, Aljoa se prisea
Zosiminih rei ''Ko voli ljude, taj i radosti njihove voli''. Razlika izmeu ova dva Hrista je
ujedno i razlika izmeu dve koncepcije hrianstva jedne prema kojoj trijumf hrianske
pravde treba ostaviti za neka daleka i mistina vremena, i druge trenutne. Celokupna
filozofija Zosime odgovara drugoj varijanti. Pisac preko Ivana uvodi itaoca u sutinski
problem Zosiminog uenja, usredsreen oko kljunog pitanja kako treba shvatiti onu poznatu
Hristovu re da njegovo carstvo nije od ovoga sveta. Otac Pajsije kae da carstvo nebesko nije
od ovoga sveta, ali se u njega ulazi kroz crkvu ustolienu na zemlji. Zosima i on zamiljaju
crkvu nasuprot dravi kao instituciju bez represivnog karaktera. Zosima ima tolerantan stav i
prema prestupnicima, ateistima, zlim ljudima. Njegova deviza je : svako je kriv za sve.
Zosimin i Ivanov Hrist se bitno razlikuju. Zosimin Hrist je optimistiki obojen.
Dimitrije : Ve na poetku se nagovetava da Dimitrija eka velika patnja. On nasluuje
novog oveka u sebi i moe da zapeva himnu, ako slobodno prihvati patnju. Dostojevski je
Mitju stavio u situaciju da bira : moe da prihvati kaznu koja mu je izreena i da se tako
oisti, ili da bei. A kad se odluivao, nije znao da li eli da sa njim poe Grua ili Katarina.
Suenje Dostojevski pokazuje kako se sudnica pretvara u pozorite. Prodate ulaznice,
oekivanja dama, i tulac i branilac gledaju na proces kao na priliku za linu afirmaciju, a
istina postaje sekundarna stvar. Dostojevski naglaava nemogunost sudija da dou do istine
ukorenjeno uverenje da se izjavama optuenog ne moe verovati, a jedini ovek koji govori
istinu je lud, dok jedini ovek koji zna istinu se ubio. Mitja postaje rtva sudske greke.
Ivanovim planom bekstva koje treba ostvariti podmiivanjem, Dostojevski razgoliuje
besmisao sudskog procesa mito je jae od zakona i pravde.
Ostali likovi : Nisu samo Karamazovi optereeni karamazovtinom Grua, Katarina,
Rakitin... U Katarininoj potrebi da ljudima ini dobro, esto se skrivalo zlo, potreba da ima
vlast nad ljudima. Mali je broj likova koji su antipodi Karamazovima, i to je jedan od razloga
zato se ovaj roman ubraja u dela sa izrazitom pesimistikom intonacijom.
Ljubav : sutinu oseanja ljubavi odredio je Mitja : ''Zaljubiti se ne znai voleti, zaljubiti se
moe i mrzei.'' Odnosi u etvorouglu Grua-Mitja-Katarina-Ivan ine glavnu ravan
psiholokog plana romana. Oni su prema nekom tirani, prema nekom ropski pokorni. U
oseanju ljubavi je prisutno muenje i samomuenje. Ivan izjavljuje da voli ivot; blinjeg
je mogue voleti samo izdaleka, izbliza gotovo nikad; jedino se deca mogu uvek voleti.
Dostojevski vidi katolianstvo kao veru koja je pretvorena u instituciju, licemerna. Teorija autoriteta
koja je igrala ulogu u istoriji hrianstva predstavlja odvajanje od tajne Hrisotve crkve.
Dostojevski je oceubistvo razmatrao u klasinim teocentrinim okvirima : bog je na nebu, otac je na
zemlji ubistvo oca je bogoubistvo. Fjodor Karamazov je u strukturalnom smislu otelovljenje ocaboga, a njegova 4 sina predstavljaju razne oblike odnosa prema teocentrizmu. Paralelno sa problemom
oca, pojavljuje se i problem umrlog brata koji je u zamaskiranom vidu simbol spasitelja.

Slobodan Tomovi Junak apsurda:

Veliki inkvizitor je arhetip junaka koga je Dostojevski sa najvie dubine, ljubavi i znanja
obraivao. Njegovi omiljeni negativni likovi proistekli su iz duha, ideje ''velikog inkvizitora''.
Razgovor sa Hristom, tanije monolog, spada u najvea dela intelektualne konverzacije.
Inkvizitor je zapretio Hristu da e ga spaliti kao najgoreg jeretnika, a upravo u ime hrianske
vere. U poemi je najinteresantnije to to je inkvizitor bez trunke opreza saoptio Hristu svoju
veliku tajnu, da je on samo prividno sa njim, a da je crkva ve odavno na drugoj strani. U ime
oveanstva, on je odbacio Hrista, drei da je Hrist najvei neprijatelj ljudi, jer im je dao
nauku koju oni ne mogu da podnesu, jo manje da da usvoje i razumeju. Po inkvizitorovom

miljenju, Hrist je stvorio uenje samo za mali broj izabranih, ostali su osueni na lutanja i
nemilost. Smatra da je crkva popravila Hristovo delo jer se pobrinula za ukupno oveanstvo,
a ne za elitu. Ne moe mu se osporiti naklonost ka oveanstvu, bez trunke dvolinosti on voli
ljude i to one milione neopoznatih i nedostojnih na koje Hrist nije raunao. Osnova njegove
polemike sa Hristom ili svojom hrianskom saveu je u tvrdnji da je Hrist dao ljudima teret
slobode, izbora i odluivanja, koji oni, bar u veini, ne mogu da izdre a da pri tom postanu
sreni. Po inkvizitoru, ovek je stvoren kao buntovnik.
U ovoj poemi su istaknuta ona mesta gde se govori o vrlini bezline poslunosti ljudskih
masa. Treba stvoriti tako nepobitan autoritet koji e jednom zauvek pleniti svest masa i
unititi kod njih svaku iluziju o mogunosti individualne slobode.
Inkvizitor misli da je ovek slab i nesavren da bi iz perspektive svog uma razlikovao zlo i
dobro, i ukoliko takvo nesavreno bie dobije bezgraninu slobodu, ono jedino moe sluiti
zloupotrebama. Po njemu, srea oveanstva ne lei u odluivanju i izboru, ve u odanosti i
strogom usvajanju pravila.
Crkva je izgradila vrste pedagoke norme, institucije, uvela inkviziciju i sankcije za
slobodne, tanije neposlune. Inkvizitor je gord na to i smatra da je to promenilo sutinu
hrianstva u tolikoj meri da je zauvek sruilo njegovu iluziju o tome da ovek moe biti
istovremeno slobodan i srean.
Apsurd velikog inkvizitora sastoji se u tome to on svesno slui lai radi oveanstva koje
voli, i obmanjuje ga verujui da to ini za njegovo dobro. Spaljuje i rtvuje stotine da bi
navodno milioni mogli biti sreni. Njegova deviza je da oveanstvo ne moe biti zadovoljno
ako nema rvata i rtvenika lomaa treba da ispuni ljude strahom i ushienjem. Strah je
potreba n zbog poslunosti, a ushienje zbog sree. Sreno i posluno oveanstvo je cilj
inkvizitorovih nastojanja. Paradoks je utome to on neizlivo voli to oveanstvo a ne
konkretnog oveka. Zbog ove ljubavi, obacio je i Hrista.
Inkvizitor nije samo surov, ve i plemenit u jednom posebnom smislu. On je zaista uveren jda
je narod srean zbog toga to se klanja i ima pred kim da se pokloni. On vidi budunost sveta
u nemanju konkretnih elja i ideala. Ljudi se ne smeju baviti predvianjima kao ni bilo im
to ukazuje na duhovne patnje i probleme. Tada e biti ista i nevina deca prirode, dodue
nemoni ali zato radosni, je nee poznavati svoju ogranienost i nemo. Sve njihove obaveze,
konflikte i probleme preuzee ''upravljai'' jedini koji e biti nesreni. Oni e na sebe uzeti
sav teret grehova ogromnih ljudskih masa.
Inkvizitor nije licemeran, ve na izvesta nain socijalni utopista, poput mnogih politikih
uzora koji su kao i on mislili. On je stvarno ubeen da je najvei akt prijateljstva prema
oveku oduzeti mu brigu da se sam stara i prosuuje. Da bi se ovladalo oveanstvom sav
problem je da se pronae neto u ta e svi bezuslovno poverovati i pokloniti mu se. Priroda
ovek je udeena da tei da se nemu pokloni. Usreiti ljude znai pronai predmet, ideju
kojoj e se svi zajedno bezuslovno pokloniti. Jedino la, apstraktna i teorijska, apsolutna i
vaseljenska, ne moe biti proverena i zbog toga je neosporna. Ljudi su skloni da veruju samo
onome to je nemogue proveriti, i u tome je prednost zablude nad istinom.
Pored autoriteta, tajna je drugi veliki princip sposoban da ujedini oveanstvo. Njemu treba
dodati mogunost uda i udesa i praktino pokazati svetu da kauzalnost ne vai i da se sve
moe desiti bez uzroka i povoda.
Inkvizitor je savren obrazac zemaljskih tirana koji svoju mrnju prema konkretnom oveku
zamenjuju apstraktnom ljubavlju prema oveanstvu. U stavu velikog inkvizitora Dostojevski
je dao presek mnogobrojnih apsurdnih ideja kojima se zanose stvarni ili potencijalni diktatori.
Dostojevski o knjievnosti :

- svrha i cilj umetnosti se izvode iz harmonizovane umetnosti.

- lepota jedina poetika norma (to je vie elja).
- fantastika Hofmanova (unutranja) i Poova (spoljanja).
- lanak : ''Tri pripovetke Edgara Poa'' pripisuje se Dostojevskom.
- mora se ostvariti utisak stvarnosti.
- njegovi dnevnici su pisani da bi bili tampani autorefleksija. ''Nai oveka u oveku''.
- realizam u viem smislu : 1.- psiholoki, 2.- meta-realizam.
- Dostojevski otro kritikuje naturalizam.
- lepo je ovekova nasuna potreba.
- nikad Dostojevski ne govori o apsolutnoj harmoniji (formalnoj) kada govori o romanu.
- izvesna geneza tipa kod Dostojevskog.
- Dostojevski govori o nacionalnom tipu (ene...).
- tip u posebnom smislu koji ponajvie ima filozofsko-religioznu (?) dimenziju Dostojevski
prorokuje : Stavrogin je tip koji jo nije empirijski potvren, ali bie.
- pojam idealizma kod Dostojevskog moe da se protumai : 1.- na utisku znaenja i
dogaaja, 2.- na lepo u smislu dobro, 3.- mo ideja u konkretnim zbivanjima
???
- Mopasan : ''Realizam je stvar iluzionizma''.
''Zapisi iz podzemlja'' u njima je jezgro stvaralatva Dostojevskog. Teko ga je uvrstiti.
- dva dela : 1.- teorijski, 2.- prava pripovetka (pripovetka o mokrom snegu).
- Nikolaj Stavrogin inteligentan, ali krajnje nemoralan i svestan toga. Ima potrebu da sve
objasni, da sve izvede do krajnjih konsekvenci. - ''Ja sam bolestan ovek. Zao. Nesimpatian.
Mislim da me boli jetra.'' (ouen ovek). A posle kae da se nije leio, moda ga ne boli
jetra, ne zna ta ga boli.
- nema autorskog glasa, osim uvodnog autorskog komentara.
- nije tano da je Dostojevski lo stilista; za njega nije, kao kod Flobera, vana forma
reenice. Vaan je sadraj.
- ovek iz podzemlja uvek neto kritikuje.
- pominjanje kristalnog dvorca parodiranje simbola progresa.
- lajtmotiv kod Dostojevskog : Petrograd je fantastian grad.
- lirski naboj na kraju scena kad prostitutka istrava na ulicu 5-6 takvih mesta kod
Dostojevskog. Jedno takvo mesto je u ''Zloinu i kazni'' nakon zloina (devojica svira na
violini, vergla).
- obrazovanje narativnog tona. Kome se pisac obraa?
- ''Zimske beleke o letnjim utiscima'' zapis Dostojevskog. On konstruie jedno bie kome
se obraa (na hartiji to ispada nekako sveanije - ... (ako ve ne pie za publiku) ... znai da bi
mogao to da dri u mislima).
??? Merilo vrednosti knjievnog dela je u njegovoj vernosti stvarnosti.

II aspekt proistie iz roman ''Zapisi iz podzemlja (adekvatnije iz mije rupe).

- nije re o kriminlu, ve o ivotnom statusu.
Arnold Hauzer ''Socijalna istorija umetnosti i knjievnosti'' postavlja se jedno naelno
naratoloko pitanje kod Flobera i Dostojevskog poinju procesi dezintegracije.
Dimenzija filozofsko-religijska : Berajev, estov, Rozanov, Merekovski.
U svojim lancima o knjievnosti obraun sa onima sa kojima je bio blizak ernievski,
Dobroljubov, Plehanov.
Dostojevski je najpre ''Zle duhe'' zamislio kao pamflet (a ne kao poemu kako on najee
naziva svoje romane). Nikolaj Stavrogin (u nagovetaju ovog lika Dostojevski govori o
romanu kao o poemi poema o ovom licu).
Lapin ''Estetika Dostojevskog'' :
O karakteru umetnikog posmatranja Dostojevskog : interpretacija ivotnog utiska nije
usmerena na praktian zakljuak, kao kod psihijatra ili sudskog islednika, ve na stvaralaku
estetsku uobrazilju. Tenja ka artistikom oseanju forme nadvladava i isto intelektualni i
isto praktini momenat. Ono to je zahvaeno iz neposredne stvarnosti istovremeno se
izoluje od nje i prenosi u oblast umetnike fantazije, usko se prepliui sa tvorevinama
stvaralake uobrazilje umetnika.
Znaaj snova tri tipa : 1.- umetniki realizam, zapanjujua verodostojnost u oima onoga ko
sanja; 2.- kosmiki razmah kombinacionih sposobnosti uobrazilje; 3.- psiholoka prodornost.
Prvom tipu pripada san Raskoljnikova : ''U bolesnom stanju snove esto karakterie neobina
reljefnost, upeatljivost i neobina slinost sa stvarnou. Prizori su ponekad udovini, ali
sve okolnosti, kao i proces predstava, su do te mere verovatni i sa takvim iznijansiranim,
neoekivanim, ali umetnikim i sa celinom slike toliko usklaenim pojedinostima, da taj isti
sneva nije u stanju da izmisli, bio on i takav umetnik kakvi su Pukin ili Turgenjev. Takvi
snovi, bolesni snovi, uvek se dugo pamte i ostavljaju snaan utisak na ve preneraeni
ovekov organizam''. Ovu misao o umetnikom stvaralatvu u snu ponavlja i avo u
Ivanovom komaru : ''jedan ministar mi je govorio da mu najbolje ideje dolaze na um kad
spava''.
U samom procesu stvaralatva Dostojevski izdvaja dve faze : 1.- pripremna neprestani rad,
kao to je Pukin radio na svojim stihovima; 2.- intenzivna, nadahnue brz i napregnut
rad.
Radost stvaralatva, povezana sa procesom preobraavanja u likove sopstvenog romana i sa
linim oseanjem simpatije prema svojim junacima saivljavanje sa sopstvenom fantazijom.
Odnos prema naturalizmu (kao tendenciji da se delom umetnosti prenese kopija koja se ni po
emu ne razlikuje od originala) : Hegel u estetici, i Gogolj u ''Portretu'' naglaavaju injenicu
da apsolutna slinost originala i umetnike kopije izaziva u duhovno razvijenom oveku ne
estetski, ve direktno suprotan utisak. Dostojevski : ''Sutina stvari nedostupna je oveku i on
je doivljava onako kako se odraava u njegovim mislima, poto je prethodno prola kroz
njegova oseanja. Pri odraavanju kao u ogledalu ne vidi se kako ogledalo gleda predmet,
odn. vidi se da ono uopte ne gleda, ve da odraava pasivno, mehaniki.''. Umetnik ne
kopira, ve tipizira, otkrivajui osnovnu karakteristiku lika.
''ta da radi romansijer sa svakodnevnim, sasvim obinim ljudima, kako da ih predstavi da bi
ih uinio koliko-toliko zanimljivim za itaoca? Izostaviti ih sasvim iz prie nemogue je zato
to su obini ljudi neophodan beoug u povezivanju ivotnih dogaaja. Izostaviti njih, znai
naruiti verodostojnost.'' (u ''Idiotu'') umetnik mora posebno da osvetli onu stranu linosti u
kojoj se ispoljava tenja ka originalnosti.

Proces tipizacije lika, izdvajanje karakteristinih crta, onoga to je sutinsko, povezan je sa

potenciranjem, izvesnim preuveliavanjem tipinih crta, ali stepen tog preuveliavanja se ne
ostvaruje nikakvim programiranjem, ve jedino umetnikim oseanjem stvaraoca, njegovom
inspiracijom. ''Celokupna umetnost sastoji se u izvesnom preuveliavanju, s tim da ono ne
prelazi odreene granice. ... Pisac srednje darovitosti ne bi nita uspeo da uradi sa portretom
Pavla iikova''. ''Tanost, verodostojnost, elementarno su neophodne, ali one su samo
materijal umetnikog dela, stvaralako sredstvo.''
O smenom : ''esto se u smehu ljudi razotkriva neto trivijalno, neto to u izvesnom smislu
poniava onoga ko se smeje. Onaj ko se smeje, kao i onaj ko spava, ne zna kako izgleda
njegovo lice. ... Smeh trai duevnu blagost, a ljudi se najee smeju sa zlobom. ... Smeh je
najpouzdanija proba due...''
Gogolj : ''Ukoliko je predmet obiniji, utoliko vie treba biti pesnik da bi se iz njega izvuklo
ono neobino i da bi to neobino, izmeu ostalog, bilo savrena istina, jasna, duboka misao
koja odjednom svetenom hladnoom prome nadahnue itaoca.''
Pogledi Dostojevskog na scensko stvaralatvo bili su bliski Pukinovim. U svom lanku o
drami, Pukin se trudi da napravi harmoninu sintezu izmeu jednostranosti i idealistikog i
realistikog tumaenja drame. Ako se pod idealistikom tendencijom podrazumeva tenja ka
uoptavanju, stilizaciji i tipizaciji, a pod realistikom tenja ka zgunjavanju likova i situacija
pomou konkretnih pojedinosti iz stvarnog ivota, onda obe tendencije imaju svoju zakonitu
zasnovanost i svoje plus i minus : idealizacija daje delu irinu, a konkretizacija punou
sadraja.
Problem vrednosti lepote u stvarnom ivotu 4 razliite situacije :
1.- lepota oveka se ponekad poklapa sa visokim moralnim kvalitetima.
2.- lepota oveka je ponekad u otrom raskoraku sa njegovim moralnim kvalitetima
(Dostojevski posebnu panju posveuje sluajevima kad se lepota spaja sa poronou pr.
Gruenjka).
3.- tenja ka lepoti moralno uzdie oveka.
4.- tenja ka lepoti moralno degradira oveka Mitja : ''Lepota je strana. Strana je zato to
je neodredljiva i to se ne moe definisati, to je bog eleo da bude zagonetna. Tu se obale
spajaju, tu je sve u protivrenostima... Lepota! Pri tome ja ne mogu da podnesem da pojedini,
ak u viem smislu duevni ljudi poinju sa idealom Madone, a zavravaju sa idealom
Sodome. A jo je stranije kada se sa sodomskim idealom u dui ne odbacuje i ideal Madone,
i on plamti u srcu, istinski plamti kao u doba neporone mladosti. Je li u Sodomu lepota?
Veruj mi da ona ba u Sodomu ivi za ogromnu veinu ljudi jesi li ti znao tu tajnu ili nisi?
Uasava to to lepota nije samo strana, ve je i tajanstvena. Tu se avo s bogom bori, a polje
bitke su srca ljudska.''
Odnos umetnosti prema nauci : ostatak intelektualizma 18.v. sastoji se u tezi koja umetnost
skoro svodi na nauku umetnik je neka vrsta psihologa, prirodnjaka i sociologa koji svojim
delima opisuje moralne pojave, klasifikuje ih i objanjava (Balzak); druga ideja se javlja kod
nemakih romantiara-mistiara : da se nauka na izvestan nain svodi na umetnost (eling).
Odnos izmeu umetnosti i morala : Dostojevski izjavljuje da e lepota spasti svet ne misli
na subordinaciju morala umetnosti ili obrnuto, ve na njihovu koordinaciju. Lepo u trijadi
lepo-dobro-istinito treba shvatiti kao viu harmoniju, a ne iskljuivo kao estetsko stvaralatvo.
Misli o poreku umetnosti : Aljoa iznosi kantovsko-ilerovsku misao o srodnosti umetnosti i
igre, govorei Kolji o pozoritu. U dejim igrama je zaetak umetnosti, zaetak potrebe za
umetnou.
1.- tenja za harmonijom i lepotom, 2.- zadovoljstvo od podraavanja, 3.suprotstavljanje okruavajuoj stvarnosti, tenja ka duhovnoj ravnotei.

Glavna odlika umetnikog dela je ''saglasje'', po mogustvu potpuno, ideje sa formom u kojoj
je ona izraena. Pod idejom se podrazumeva ne apstraktna misao, niti logiki smisao, ili
metafizika ideja uopte, ve celokupan umetnikov estetski doivljaj sa svim bogatstvom
emocionalnog sadraja.
Tolstoj : ''Probuditi u sebi ve jednom doivljeno oseanje, probuditi ga putem pokreta, linija,
boja, slika izraenih jezikom, preneti to oseanje tako da ga drugi doive eto u tome se
sastoji uinak umetnosti.''. U ovoj definiciji nedostaje ono o emu govori Dostojevski :
estetska forma.
Dostojevski : prava umetnost uvek savreno i uvek indirektno potpomae moralni progres.
On kategoriki odbacuje svaku umetnikovu unapred smiljenu tendenciju da bude moralno
koristan za sredinu. Pukin : ''Cilj umetnosti nije naravouenije, ve ideal''.
Beseda o Pukinu : izmeu ostalog, Dostojevski izdvaja one crte po kojima se originalnost
umetnika-genija izdvaja od vie ili manje uspelih podraavanja u umetnosti : 1.- lino
obeleje patnje; Pukinovo stvaralatvo nije prepevavanje bajronizma, ve proizvod istinski
preivljene duhovne disharmonije koju on, sledei elinga, smatra izvorom stvaranja novih,
samobitnih estetskih formi.
2.- dubina samospoznaje. 3.- svenarosdnost. 4.sveovenost.
Proznajui velikim delima umetnosti svevremenu, neprolaznu vrednost, Dostojevski im
priznaje i univerzalan, tj. sveoveanski i svenarodni znaaj.
Filozofske ideje Dostoijevski trojako estetiki realizuje :
1.- pravei od svojih junaka nosioce izvesne ideologije i konfrontirajui njihova miljenja
preko ivih dijaloga,
2.- dajui nekom liku da govori monolog filozofskog sadraja, pri emu ponekad postoji
monolog koji mu dijalektiki protivrei,
3.- estetski simbolizam u kojem opte ideje zla, nemoi ljudske volje, iluzije o besmrtnosti i
njima suprotne ideje boga, slobode volje i besmrtnosti nalaze emocionalne estetske
ekvivalente u izvesnim likovima.

Utisak verodostojnosti je sutinski faktor u stvaranju estetskog doivljaja. Dostojevski : ''Ja

sam doao do neospornog zakljuka da pisac, osim poeme, treba da sa najpodrobnijom
tanou (istorijskom, tekuom) poznaje stvarnost koju slika.''
''Ispriati samo ono to smo svi mi Rusi preiveli za poslednjih 10 godina! Zar realisti nee
uglas povikati da je to fantazija!''. Dostojevskog su prekorevali za neverodostojnost, pri emu
se naglaavala izuzetno brza smena dogaaja, ali je on povremeno primenjivao ovaj praktian
silogizam : dogaaji koji izgledaju neverovatni bivaju svakodnevno, a ono to se dogaa
svakodnevno postaje verovatno. Prema tome, i neki verovatni dogaaji mogu izgledati
neverovatni.
Problem fantastinog pokrenuo je ve Pukin on fantastici priznaje pravo postojanja, ne
zapadajui u doktrinarstvo materijalista 18.v., niti u ideologiju romnatiara koji su verovali u
udesa.
Smisao fantastike i njenog estetikog znaenja moe se pravilno shvatiti tek kad se uzme u
obzir odnos pesnika ili naslikanog junaka prema objektivnoj realnosti. Sa tog stanovita mogu
se izdvojiti tri vida fantastike :

1.- naivna fantastika, gde umetnik veruje u postojanje neprirodnih bia i udesnih dogaaja u
ivotu. Podraavanje naivne narodne fantastike trai od pesnika poseban dar poistoveivanja
da bi on bio estetski ubedljiv. Pr : udesna lica i dogaaji iz religioznih mitova i iz bajki.
2.- transcendetalna fantastika, tj. metafizika, gde pojave indirektno ukazuju na delovanje
transcendentnih sila na nas. Solovjov : ''Sutinski interes i znaenje fantastinog u poeziji
poiva na uverenju da sve to se dogaa u svetu, posebno u ovekovom ivotu, ne zavisi samo
od neposrednih i oiglednih uzroka, ve i od nekakve dublje uzronosti, dublje i
sveobuhvatnije, iako manje oigledne''. Svojstvena je pesnicima novog doba, koji se vie ne
odnose sasvim naivno prema tvorevinama sopstvene uobrazilje, ali ipak od njih zahteva veru
u iracionalni svet. Pr : Hofman Dostojevski smatra da on ''personificira sile prirode, udvodi
u svoje prie arobnjake, duhove i ak ponekad trai svoj nadzemaljski ideal u nekakvom
neobinom svetu, smatrajui ga viim, kao da i sam veruje u neprestano postojanje tog
udesnog sveta''.
3.- imanentna fantastika, u kojoj umetnik delimino naruava utisak verodostojnosti,
doputajui nekakvu neverovatnost spoljanjeg karaktera da bi pomou nje razotkrio u veoma
realnoj formi neka znaajna ljudska preivljavanja, tj. pojave unutranjeg reda. Dostojevski
smatra da Po ''samo doputa spoljanju mogunost neprirodnog dogaaja (dokazujui
uostalom njegovu mogunost, ponekad ak veoma veto), i, doputajui taj dogaaj, ostaje u
svemu ostalom potpuno veran stvarnosti.''. Po ''skoro uvek uzima najizuzetniju stvarnost,
stavlja svog junaka u najizuzetniji spoljanji ili psiholoki poloaj''. Ali on ubeuje itaoca u
verodostojnost uvoenjem mnotva ivih i jarkih pojedinosti. ''...u Poovim priama, vi do te
mere jasno vidite pojedinosti predstavljenog lika ili dogaaja, da se na kraju na izvestan nain
uveravate u njihovu mogunost i realnost, dok je taj dogaaj ili skoro sasvim nemogu, ili se
nikad nije odigrao.'' tako je opisao let preko okeana da su svi poverovali, a radilo se o
novinarskoj patki.
Dostojevski stavlja Hofmanov talenat ispred Poovog, ali u svojim delima on sam zastupa
imanentnu fantastiku. Bez obzira u ta veruje Dostojevski-metafiziar, ma koliko da je sklon
da dopusti ''slivanje sa drugim svetovima'', on ne doputa u svojim delima udesa u koja bi
eleo da njegov italac poveruje.
Dostojevski, kao i Po, pribegava fantastici u cilju vie psiholoke verodostojnosti i
produbljenosti siea. Dostojevski kae da Po iznuuje kod nas veru u nerealno, unosei u
priu masu upeatljivih pojedinosti materijalnog reda. Dostojevski, naprotiv, oduzima
ponekad poneto od oseanja realnosti pri doivljavanju svakodnevice i na taj nain joj daje
karakter privida, fantastinosti.
Najvii oblik imanentne fantastike Dostojevski daje u sceni pojave avola pred Ivanom
Karamazovim. Moralni i filozofski simbolizam u toj sceni dovedeni su u puni sklad sa
fizikom i psiholokom istinitou naslikanih dogaaja. Solovjov - konani znak istinske
fantastike : ''ona se nikada ne pojavljuje u obnaenom vidu. Njeno pojavljivanje nikada ne
treba izazivati iznuenom verom u mistini smisao ivotnih dogaaja, ve ga pre treba dati u
nagovetajima. U istinski fantastinom uvek ostaje formalna mogunost objaenjenja sa
pozicija obine, svakidanje veze dogaaja, pri emu se to objanjenje ipak liava unutranje
verovatnoe''.