Prof.dr Petar Kosti i Jovan Milojkovi, psiholozi 175.

peadijske brigade
PANIKA SA TEKIM POSLEDICAMA U 175. BRIGADI PRITINSKOG KORPUSA
ta se desilo?
Vreme: no 20/21, 1999.god. oko pola dva iza ponoi. Mrkla aprilska no. Jedinica rezervista tek pristigla na
borbeni poloaj. Straar pred zgradom u kojoj je smetena komanda ete inae grmalj od oveka, napeto i
usplahireno gleda u mrak, a samo uje pse kako laju i krckaju kosti na putu ispod sebe, pet metara nie.
Uini mu se da, odjednom, psi poinju da laju "nekako drugaije". Jo vie iri oi i tada "vide" nekoliko
spodoba kako tre livadom prema njemu. On otkoi puku, ubaci metak u cev i rafalno poinje da puca u
"iptarske teroriste" koje titi mrkli kosmetski mrak. Rafali u noi bude 40-tak usnulih rezervista jedne
prostorije naputene iptarske kue 8 metara udaljene od straara. Istrava 10-tak vojnika sa orujem u
rukama i ceptei od straha u mrklom mraku trai metu. Jedino to su mogli da vide jeste ljudska silueta koju
tek delimino osvetljava puana paljba. Svi poinju da besomuno pucaju u mrak. No prececaju krici:
"Upomo! Upomoo! Brao, ranjen sam". Kao noem preseena vatra prestaje i etvorica vojnika
pritravaju ranjenom straaru da bi ga uneli u sobu. Pri svetlu sijalice vide krvavog druga. Jedan od nosioca
pada u nesvest, a druga dvojia povrvraaju.
etiri stotine metara dalje, u susednom vodu iste ete, pucnjava i ljudski krici takoe bude vojnike. Bez
ikakve komande svi grabe oruje i natiskuju se na uska vrata. Jedan vojnik pada na stepenitu, ostali iza
njega natravaju i svi popadaju po ulaznoj prostoriji. U strahovitoj buci tranja i sudaranja metala sa
metalom, tela sa telom, zau se samo jedan pucanj i vie bolnih uzvika.
Posledice
Ratna srea je htela da posledice ove tipine pojave panike budu teke, ali ne i tragine: straar je dobio
dve prostrelne rane (iznad i ispod lakta) i jednu iznad kolena. Za njega je rat zarven, a on e ostatak ivota
provesti kao invalid. U drugom vodu jedan vojnik je zadobio prostrelnu ranu stopala. Trojia vojnika su
prebaena u bataljonsku sanitetsku stanicu sa jasnim simptomima borbenog stresa. Konaan bilans - pet
vojnika van borbenog stroja: jedno ranjavanje, jedno samoranjavanje, a trojica stresirana i to bez ijednog
teroristikog metka. Sve njih je ranila panika.
Zato se to desilo?
Borci nisu, pre dovoenja na borbeni poloaj, nita znali o strahu u ratu. Zato su u svi postupali
nagonski i prirodno u situaciji oseanja ivotne ugroenosti.
Borci su imali nerealno zastraujuu prestavu mesta svoje jedinice u borbenom poretku nae brigade.
Bili su uvereni da su oni na prvoj liniji, da ispred njih nema naih jedinica, da ne postoji levi i desni
sused (pobone ete), da nema minskih polja ispred i u meurostorima jedinica, da neme graninih
jedinica popunjenih profesionalnim stareinama i vojnicima... Ukratko, vojni obaveznici su imali
iracionalno oseanje da su, u sluaju napada "rtvovani". Po svemu sudei, u ovoj eti su kolale ("od
usta do uiju") glasine da niko od njih nee "izvui ivu glavu".
Svo ljudstvo, osim etiri straara, bilo je "nabijeno" u jednu jedinu prostoriju to je znaajno povealo
paniku pojedinaca. Prirodna je reakcija da se ljudi u strahu zbijaju kao ovce u stado jer se tako oseaju
zatieno i sigurno. Meutim, zbijenost s druge strane omoguava munjevit, trenutan prenos emocija
pojedinca (u ovom sluaju straha) na sve pripadnike "stada". Zato je, osim taktikih, nuno i zbog
psiholokih razloga jedinice smestiti u vie odvijenih prostorija, po formacijskim celinama.
Nije postojalo borbeno obezbeenje jedinice ve samo straa koja je obezbeivala komandu ete.
Niko od boraca nije znao raspored straarskih mesta.
Nije postojao plan niti zadaci dejstva pojedinaca u sluaju neprijateljskog napada.
Lini primer stareina u smislu kontrole straha bio je potpuno kontraproduktivan: postojala je jasna i
neskrivena emisija straha stareina na borce. Naime, prirodno je da se stareina (kao normalan ovek)
plai, ali je potpuno pogreno da se taj strah emituje panino, nekontrolisano.
Borci koji su pritrali ranjenom drugu nikada nisu pre imali prilike da vide krv i raskomadane delove
ljudskog tela. Naravno, "ve vieno" nije neophodno da ljudi ne bi bili pogoeni stresom kada se
susretnu sa ranjavanjem, ali je samo znanje da je normalna mogunost muke i povraanja pri susretu sa
snjim dovoljno da smanji broj i snagu takvih, situciji beskorisnih, reakcija.
U susednom vodu, gde je dolo do samoranjavanja, situacija je bila potpuno istovetna u pogledu svega
prethodno reenog.
Nije postojao plan obuke boraca niti je ita bilo sistemski uinjeno da se borci meusobno upoznaju.

Naime, dobar broj boraca je bio rasporeen van svojih VES-ova, tako da nisu poznavali ne samo
kolektivno ve ni lino naoruanje. Osim toga, borci se nisu poznavali ni meusobno to je jo vie
povealo koliinu nepoznatog i neizvesnog, a u situaciji opasnosti dinamiki koren panike je upravo
strah od nepoznatog.
Nakon svega, isleivanje u vojnikom sastavu ko je sve pucao" samo bi ionako teke posledice uinilo jo
teim, a od takvih saznanja nikome ne bi bilo nita bolje. Meutim, poznavanje pravih okolnosti ovog tekog
dogaaja je prvi (mada ne i jedini uslov) da se ne ponovi. Uenje na "svojoj koi" je najgluplji oblik uenja,
ali je najefikasniji zato to je nezaboravan. U tom smislu je ovaj tekst i napisan.
ta je panika i kako je spreiti?
Panika je pojedinani ili grupni oblik nekontrolisanog straha u kome se ljudi umesto borbenom obukom
nauenog rukovode instiktivnim, slepim pa i egoistikim nagonom za samoodravanjem pri emu se
opasnost od pogibije i ranjavanja poveava onoliko puta koliko pojedinaca uestvuje u panici. Drugim
reima, pojedinci iracionalno pokuavajui da "spasu sopstveno dupe" ugroavaju druge ljude, a istovetno
ponaanje drugih joj vie ugroava njih same. Panika prati sve vojske i sve ratove. Nje nisu poteene ni
najbolje armije niti jedeinice. Iz istorije ratova je poznato da su mnoge bitke, pa i ratovi (I balkanski rat,
poraz Musolinija u Etiopiji itd.) dobijene (izgubljene) zahvaljujui panici. Panika je smrtna opasnost po
borbeni moral jedinice, a pojedinci jednom zahvaeni panikom su posebno "pripremljeni" da je opet, u
slinoj situaciji, ponove. Zato je normalno da se ponekad (ne uvek i ne neizbeno) panikom zahvaena
jedinica rasformira.
Kako spreiti paniku? Ne postoji mogunost da se nekom borbenom merom niti manevrom jedinica i/ili
pojedinac jednom zauvek potpuno postane imun(a) na mogunost pojave panike. Meutim, postoji
mogunost da se sprei da normalan strah pojedinca ne postane uzrok panike cele jedinice.

Stareine treba da poznaju simptome straha kod pojedinaca (disanje, potreba za estim mokrenjem,
drhtavica, grake znoja na licu, ponavljanje reenica-fraza ili pokreta, irom otvorene zenice i unezveren
pogled, uvlaenje glave u ramena pri svakom zvuku koji lii na let zrna-gratate itd.)
Starene su dune da borcima realno predoe mesto i ulogu sopstvene jedinice u borbenom poretku
Streine (komandiri i psiholozi) su duni da upoznaju svoje sastave o strahu i mogunosti prerastanja
straha u paniku i posledicama panike.
Psiholozi su obavezni da o ovoj temi (strah i panika u borbi) posebno govore svim streinama brigade
PRE upuivanja jedinice na borbene poloaje, odnosno odmah po formiranju jedinice
Potrebno je da stareine aktivno rade na meusobnom upoznavanju pripadnika jedinice ako se nisu
upoznali pre njenog formiranja (tokom mirnodopske obuke i vebi)
Vano je da stareine za prve dunosti straara na novom borbenom poloaju, koji vojnici ne poznaju,
budu odabrani pouzdani, smireni i iskusni borci
Stareine moraju da poznaju pojedinaca svoje potinjene i kao ljude (ko je od njih podloniji strahu)
Stareine treba bezuslovno da spree pojave fatalistikih i katastrofinih glasina u jedinici (to je jedan
od zadataka i Organa za informisanje i moral).
Stareine valja da poznaju i pojedince podobne za proizvoenje i prenoenje glasina, to pretpostavlja
stalno prisustvo meu vojnicima i pravovremeno saznanje ta se meu njima pria, te da onemogue
javljanje glasina.
Stareine su dune da svoijm ponaanjem, akcijama (reakcijama) ili nareenjima ne izazivaju dodatni
strah kod potinjenih te da sami kontroliu sopstveni strah (proitati "10 Zapovesti za vojnike"). Ali ne
samo to, ve i da prednjae svojim ukupnim ponaanjem u ovom smislu, zato to je jasno ispoljeni strah
stareine daleko opasniji (zbog emocionalne zaraze) od straha borca-pojedinca: borca vide samo njegovi
neposredni drugovi, a stareinu svi borci sopstvene jedinice
Stareine su obavezne da, po svaku cenu, spree da pojedinane pojave straha ne prerastu u paniku
pojedinca niti jedinice. Postie se kratkim, energinim i bezuslovnim nareenjima ili akcijama:
zaustavljanje pokreta pojedinca-grupe, pucanjem u vazduh ili meso samo pojedica zahvaenog
panikom.
Prof.dr Petar Kosti i Jovan Milojkovi, psiholozi 175. peadijske brigade