Skladiste

Skladite
LA PART DE DIEU
1. Negde tokom februara - marta 1976, ako me seanje ne vara, u svom stanu u Rue de
Carros, u Bordou, u blaenoj samoi i dokolici, zavrio sam priu
pod naslovom "Grobnica za Borisa Davidovia"; prilika za slavlje! Sutradan, da, ini mi
se to bejae sutradan, ili kroz dva dana, jo u zamahu stvaranja
to ga pesnici zovu "nadahnuem", re koju smatram svetogrdnom, i koju bih najradije
zamenio reju koncentracija ili radost stvaranja (a to nije nita
drugo do prestanak idiosinkrazije i ironinog odnosa prema svetu i umetnosti, prema
samom sebi u krajnjem sluaju), dakle u tom stanju jo prisutnog uzbuenja
i odsustva idiosinkrazije, ulazim u knjiaru ija topologija nikog moda ne zanima ali
koja je meni znaajna i draga (pogotovu iz ove perspektive), u knjiaru,
Molat, ne vie intimnu kao one male knjiare od negda, i kakvih jo ima i u Bordou i u
Parizu, nego u knjiaru koja ve prerasta u svojevrsni provincijski
FNAC, ali koja jo nije monstrum kao ona u Rue de Rennes u Parizu Vavilonska
biblioteka i Lavirint istovremeno no u kojoj su ve knjige poreane po
jednoj klasifikaciji, proizvoljnoj dakako, koja opasno ukida udeo sluaja i sree. No sad
svejedno. Negde tamo gde se nalaze odvojene knjige o magiji i
o okultnim naukama, kakve sad cvetaju u svetu kao uvek u doba dekadencije, nalazim
dakle knjigu o inkviziciji i otkrivam u sadraju, nasumce, povest o
nekom Baruhu i shvatam, na brzinu, da je taj Baruh po neemu roeni brat Borisa
Davidovia. Kao ovek koji odlae as naslade, intelektualne ili ulne,
uzimam knjigu, stavljam je na stranu, prebiram po ostalim knjigama, polako, ali u nekoj
vrsti groznice, u nekoj vrsti ozarenja, jo pre nego to sam je
estito otvorio, jo pre nego to sam shvatio da se u toj knjizi, u toj ispovesti u senci
lomae, krije sledea moja pria, razvijena metafora jedne ofucane
istorijske (i politike) metafore i paralele. Odlazim sa knjigama kui, itam ispovest
Baruhovu i ve znam ta u i kako u...
2. Dok piem, gledam da se oduprem omamljujuoj snazi dokumenata, da se prepustim
tkanju proze kojoj su "dokumenta" samo potka. Kasnije u uneti to
je potrebno uneti, proveriti to je potrebno proveriti. Piem povest Svete Sofije kijevske,
na osnovu fotografije i turih podataka, pokuavam da oivim
sliku, kao na filmu, da zamislim muike kako grade hram Boiji "svojom krvlju i
kostima". Tekst je ve gotov, lii na dokument, na istorijski izvor. A
onda otkrivam treba li rei: sluajno! - knjigu koja me dezavuie, ne u tom smislu to
raniji podaci nisu tani ili su nedovoljni, nego u prvom redu
stoga to su suvie pesniki dati, suvie "nalik na dokument" ali ne jo i dokument.
Uporeujem taj svoj raniji tekst o Svetoj Sofiji kijevskoj, sa ovim
novim, neizmiljenim: onaj je prvi, onaj to je pisan "napamet", poetian i bled, sad
odjednom uporeen sa ovim drugim, dokumentarnim. Svaki se nauk plaa.

3. U toj istoj prii "Mehaniki lavovi", u istom poglavlju, zapisao sam, napamet,
sluajno, ime nekog ruskog slikara, bilokog i bilokoje ime, nekog
slikara koji je jedan od stotine hiljada, ovekoveio Oca Naroda, i piem dakle Sokolov,
prvo ime koje mi pada na pamet. Kasnije, u onoj istoj studiji
o ruskom slikarstvu i umetnosti, u kojoj sam naao podatke o Svetoj Sofiji, otkrivam
meu umetnicima koji stvaraju dvadesetih i tridesetih godina, ime
nekog Sokolova! Ne verujui svojim oima, proveravam podatke: I. A. Sokolov (1890),
slikar i graver, zasluni umetnik SSSR-a, itd., koji je poznat po svojim
portretima, meu kojima i po portretu J. V. Staljina! avo je opet umeao svoje prste.
4. Sedamnaestog jula ove godine javlja mi se telefonom neka nepoznata dama koja,
zajedno sa svojim muem, iz Francuske dolazi u posetu Jugoslaviji i
na savet mog prijatelja glumca D. . sa nostalgijom pria o naim zajednikim
beogradskim "belim noima". Upoznajem neka beznaajna bia, klasini francuski
goisti, koji mi priaju ofucane francuske prie iz kojih jedino moete da shvatite ljudske
gluposti. Kako bih na neki nain spreio tu bujicu banalnosti
da me ne zatrpa i da me ne revoltira, pokuavam da na jedno od mogunih pitanja svojih
sagovornika odgovorim suvislo, ma koliko da je to pitanje bilo takoe
konvencionalno i izvan svakog interesa po one koji to pitanje postavljaju: o emu govori
moja najnovija knjiga (kao da ih se to tie!). Koristim dakle
priliku da im priam o svojoj knjizi kao to se priaju prie deci, kako bi se uspavala i
kako nas ne bi svojim brbljanjem i svojim pitanjima dovela do
nervnog sloma. (Tom prilikom priseam se jedne Borhesove opaske i zahvaljujui njoj,
ini mi se da sam naao najbolju mogunu definiciju razlike izmeu
romana i prie: "Roman je ono to se ne moe ispriati, a pria je ono to se moe
ispriati.") "Sedma pria, Madame et Monsieur, govori o jednom Francuzu,
Eriou, Eduardu Eriou", nastavljam ja da vezem kao eherezada, kako bi taj muni
sastanak to pre proao. "uli ste za Eduarda Erioa" (slede podaci). Gospoa
odmahuje glavom, gospodin pokuava da se priseti da li je uo i, gle, odjednom, kao da
se neeg prisetio, uzima novine (le Monde) i prua mi ih trijumfalno.
itam naslov: "Mere Marie-Yvonne est morte". Majka Mari-Ivon, benediktinka,
preminula je 15. jula ove godine u svojoj sedamdeset i petoj godini. Pre nego
to se zavetovala, bila je glumica, poznata po svojim intervencijama na televiziji i u
tampi, posebno u Mondu, a povodom raznih kontroverznih religioznih
siea.
Preleem pogledom tekst, zatim itam dalje:
U jednoj od svojih knjiga, Pisma neverniku (Desclee et Ci. 1969) ona izraava svoju
punu privrenost svima onima koji trae Boga i ne znajui, a meu
kojima bee najslavniji predsednik Eduard Erio. Ona je ve bila objavila pre toga svoju
prepisku sa Erioom, pod naslovom Eduard Erio i Bog (Casterman,
1965). Itd. Itd.
Datum je jueranji, 17. jul 1976.

Proitati navedene knjige. Dopuniti u drugom izdanju beleku o Eriou.

Udeo boji u stvaralatvu! La part de Dieu. Moda slian onom koji je imala Sesil
Sorel, pre nego to je postala sestra Mari-Ivon, i Eduard Erio dok
je posmatrao melanholiju ruskog pejzaa.
VARIJACIJE NA SREDNJOEVROPSKE TEME
(fragmenat)
On sada ima oko pedeset godina - nikako manje od pedeset, moe samo vie - ivi u
izgnanstvu (kao Kundera), pie na svom maternjem jeziku, ekom, slovakom,
poljskom, maarskom, srpsko-hrvatskom (srpskom ili hrvatskom), moda i na jidiu
(mada mi se ini odve mlad za to), kao da pie na nekom mrtvom jeziku,
i stoga mu je taj jezik jo dragoceniji; govori jo i ita na francuskom, nemakom,
maarskom, ruskom, od roenja je dvojezian, a dva-tri je nauio kasnije,
ali ga svi pitaju, njega, tog jedinog (kako se njemu ini) uvara svog dalekog i bliskog
maternjeg jezika, pitaju ga zato ne pie na francuskom, nemakom,
engleskom - a on ve po stoti, po hiljaditi put objanjava da se ne pie jezikom, nego
celim biem, mitosom, tradicijom, sveu i podsveu, utrobom, seanjem,
svim onim to se kroz zamah ruke pretvara u automatizam, u sluajnu metaforu, u
asocijaciju, u knjievnu aluziju, u idiotizam, u nesvesni ili namerni citat.
Jer on - i to ga upravo ini srednjoevropskim piscem - vue za sobom uasan teret
melodija jezikih i muzikih; vue za sobom klavir i mrtvog konja, i
sve ono to je na tom klaviru svirano, i sve one koje je taj konj nosio u bitkama i
porazima, mermerne statue i bronzana bradata poprsja, slike u baroknim
ramovima, rei i melodije - rei i melodije nikom izvan tog jezika razumljive, realije,
koje na drugim jezicima treba objanjavati dugakim fusnotama,
velikom svetu nepoznate aluzije, ratove, epove, epske junake, istorijske i kulturoloke
pojmove, turcizme, germanizme, maarizme, arabizme koji imaju svoj
jasan i precizan poluton... jer on ne moe da dozvoli sebi kao Rus, kao Francuz, kao
Englez, kao Nemac da ne ui i ne zna nijedan drugi jezik... idiomi,
uzreice, poslovice, zagonetke, gatke, sinonimi, meu kojima treba da bira, jer sinonimi
nisu iste rei, isti zvuk, ista boja, jer "kara-tamna no", sa
ovim zvunim turcizmom, nije isto to i "crna no", "tamna no", jer to "kara" izaziva
istorijske asocijacije, podrazumeva neku etnografsku, etnoloku,
rekao bih nacionalnu, teku, gustu, pastuoznu tamu, tamu punu krikova i jauka, rzanja
konja, plaa dece, kuknjavu majki, to je tama crna kao krv, kao gavran,
kao dva "vrana gavrana" iz narodne epske pesme, gde taj novi sinonim "vran" jeste ako
ne nova boja a ono nova nijansa crnog, nov pridev koji ide uz neke
nove imenice, "vrana" je kosa devojaka, na primer, a to opet nije crna kosa, nije samo
crna, nego "crna kao zift" ili tamna, kao to no moe biti "tavna-tavna",
i to vie nije ona ista turska, krvava no puna jauka i strave, nego no kada zae mesec,
kad zamirie jorgovan, neka spokojna... lirska no.

I on zna da se sve to, svi ti zvuci, sav taj instrumentarij njegovog jezika gubi u
prevodu, on zna da "black" nije isto to i "kara", "vran", "taman"
i "tavan", on zna da je fr. "noir" zapravo svetla boja kao to je tvrdio Malarme, a da je
"jour" svojim muklim, dugim "ou" zapravo re pogodna za no,
kao da se jezik poigrava znaenjima, kao da je nalepio pogrenu belu etiketu na no a
crnu na dan, bez ikakvog smisla i logike, i zna da "schwarz" i "Nacht"
isto tako svojom kratkoom, svojim stakatom nisu isto to i "crn", to i "tavan", "taman",
"kara-taman" ili "no", "noca", "kara-tama" i "kosa vrana".
I zna da nijedan prevod, ni najbolji, nee preneti sva znaenja, sve instancije njegovog
jezika, sve istorijske, knjievne, nacionalne, verske, etnografske,
pesnike asocijacije originala, i smeie se tuno kad proita u kritici da njegova knjiga
na francuskom (npr.) zvui "bolje od originala", gde se podrazumeva
da je original pisan na nekom barbarskom jeziku, i da je smisao svega toga, tog
nerazumljivog barbarskog mucanja postao jasan, razgovetan, osmiljen tek
u prevodu.
Zato se on smeka gorko kada mu kau: "Piite na francuskom, pa vi divno govorite
francuski!" jer oni ne znaju da govoriti divno i pisati nije isto,
ne znaju da je piscu jezik sudbina, i da je svaki pokuaj spoljne intervencije, svako nasilje
nad tom sudbinom poput neke teke operacije ili mutacije
gena iz kojih se ne izlazi itav, ne izlazi isti.