2.

Tehanu
Ursula Legvin, TEHANU
Prevela Mirjana ivkovi
1. NETO STRANO
Po smrti seljaka Kremenka iz Srednje doline, njegova udovica ostala je na imanju. Sin joj je otiao
na more, a ker se udala za trgovca iz Valmauta, tako da je ivela sama na Hrastovom imanju. Ljudi su
govorili da je bila vana linost u stranoj zemlji iz koje je dola, pa ak je i mag Ogion imao obiaj da svrati na
Hrastovo imanje da je poseti, mada to samo po sebi nita nije znailo, budui da je Ogion poseivao svakojake
nikogovie.
Imala je i tuinsko ime, ali ju je Kremenko zvao Goha, imenom kojim na Gontu nazivaju malog
belog pauka-prelca. Ime joj je sasvim odgovaralo, jer je imala beo ten, bila sitna i odlino umela da upreda
kozju vunu i ovje runo. Tako je ona sada bila Kremenkova udovica, Goha, gospodarica stada ovaca i zemlje
na kojoj ih je napasala, etiri polja, vonjaka kruaka, dve kolibe za zakupce, stare kamene seljake kue pod
hrastovima i porodinog groblja s druge strane brda na kome je i Kremenko bio pokopan, zemlja u njegovoj
zemlji.
"Uglavnom sam ivela u blizini nadgrobnih ploa", rekla je svojoj keri.
"Oh, majko, doi da ivi sa nama u gradu!" rekla je Jabuka, ali udovica nije elela da se odrekne
svoje samotnosti.
"Moda kasnije, kada dou bebe i kada ti bude potrebna pomo", odvratila je, zadovoljno
posmatrajui svoju sivooku kerku. "Ali ne sada. Nisam ti potrebna. Uostalom, ovde mi se dopada.
Kada se Jabuka vratila svom mladom muu, udovica je zatvorila vrata i ostala da stoji na
poploanom kuhinjskom podu u seljakoj kui. Bio je sumrak, ali nije upalila svetiljku; seala se mua koji je
to obino radio: njegovih aka, iskre, napetog, tamnog lica obuhvaenog svetlou koja se irila. U kui je bilo
tiho.
"Navikla sam da ivim u tihoj kui, sama", pomisli ona. "I ponovo u iveti." Upalila je svetiljku.
Jednog kasnog popodneva, za vreme prvog talasa toplog vremena, udoviina stara prijateljica eva
dola je iz sela, hitajui du pranjavog uskog puta. "Goha", pozva je ona kada ju je ugleda kako upa korov iz
leje sa pasuljem: "Goha, dogodilo se neto strano. Jako strano. Moe li doi?"
"Svakako", odvratila je udovica. "ta se to tako strano moglo dogoditi?"
eva nekako uspe da doe do daha. Bila je to krupna, skromna, sredovena ena, ije ime vie nije
odgovaralo njenom telu. Ali nekada je bila vitka i slatka devojka, koja se sprijateljila sa Gohom, ne obazirui se
na ogovaranja seljana koji su je nazivali bledolikom veticom to ju je Kremenko doveo kui iz Karga; njihovo
prijateljstvo nita nije moglo da pomuti.
"Dete sa opekotinama", odvrati ona.
"ije?"
"Od skitnica."
Goha ode da zatvori vrata na kui, pa se njih dve uputie puteljkom; eva joj je uz put ispriala ono
to je znala. Svaki as bi ostala bez daha i veoma se znojila. Siuno semenje raznih vrsta trava krupnih vlati
koje su rasle du puteljka lepilo joj se za obraze i elo, a ona ga je uklanjala akom, ne prestajui da govori.
"Celog meseca su kampovali po livadama pored reke. Jedan mukarac koji se izdavao za kotlokrpu, a u stvari
je lopov, a sa njim je bila i ena. I jo jedan mukarac, mlai, koji je uglavnom sve vreme visio oko njih. Niko
od njih nije radio. Krali su i prosili i iveli od onoga to bi ena zaradila. Momci to ive niz reku donosili su im
razne namirnice sa imanja da ih ovi puste kod nje. Zna i sama kakvo je vreme dolo, ta se sve dogaa. Sve
te bande po putevima koje svraaju i na imanja. Da sam na tvom mestu, zakljuavala bih vrata, ovih dana.
Tako ti taj, taj mlai momak, doe u selo, bila sam ispred kue, i kae: 'Detetu nije dobro.' Jedva jednom da
sam videla to dete s njima, neko siuno, smrdljivo stvorenje, mugnulo je u zaklon tako brzo da uopte nisam
bila sigurna ni da li sam ga videla. A ja upitah: 'Nije dobro? Groznica?' A momak odgovara: 'Povredila se,
palei vatru' - i pre no to sam se spremila da poem s njim, on se izgubio. Otiao. A kada sam stigla na reku,
nisam zatekla ni ono dvoje drugih. Sve su poistili. Nikog nije bilo. Poneli su sa sobom sve svoje zamke i
ubre. Za sobom su ostavili samo logorsku vatru, koja se jo puila, i tik uz nju... delimino u njoj... na tlu...."
eva je napravila nekoliko koraka pre no to je ponovo progovorila. Gledala je pravo pred sebe, ne
u Gohu.
"Nisu je ak ni pokrili ebetom", primeti.
Nastavila je da koraa.
"Gurnuta je u vatru koja je gorela", nastavila je da pria. Progutala je knedlu i otrla zalepljeno
semenje sa vrelog lica. "Moda je i pala, ali da je bila budna pokuala bi da se spase. Pretpostavljam da su je
prebili i pomislili da su je ubili, pa su pokuali da prikriju ta su joj uinili, i tako su je..."
Ponovo je zastala, pa nastavila.
"Moda nije on. Moda ju je on izvukao. Konano, doao je po pomo. Nije ni vano. Ko e ga
znati? Koga je briga? Ko e brinuti o detetu? Zato inimo ono to inimo?"
Page 1

2. Tehanu
Goha upita tihim glasom: "Hoe li preiveti?"
"Mogla bi", odvrati eva. "Mogla bi preiveti."
Posle izvesnog vremena, kada su se pribliile selu, ona primeti: "Ne znam ta me je to nagalo da
doem po tebe. Brljanka je tamo. Ne moemo nita uiniti."
"Mogla bih poi u Valmaut po Bukvu."
"Nita on tu ne bi mogao pomoi. To je van... van nae moi. Utoplila sam je. Brljanka joj je dala
napitak i uspavala je pomou arolije. Odnela sam je kui. Mora da joj je est ili sedam godina, ali laka je od
kakvog dvogodinjaka. U stvari, uopte se nije budila. Ali povremeno uzdie... Znam da joj ti ne moe
pomoi. Ali elela sam da doe."
"elim da je vidim", primeti Goha. Ali pre no to su uli u evinu kuu, zatvorila je oi i na trenutak
zadrala dah, strepei od onoga to e ugledati.
eva je svoju decu poslala napolje, tako da je u kui bilo tiho. Dete je lealo bez svesti na evinom
krevetu. Seoska vraara, Brljanka, namazala je manje opekotine mau od jedne vrste leske i onog to lei
sve, ali nije ni dodirnula desnu stranu lica, glavu i desnu aku koja je izgorela do kosti. Iznad kreveta je iscrtala
runu Pir, i to je bilo sve.
"Moe li ita uiniti?" upitala ju je eva apatom.
Goha je stajala i posmatrala opeeno dete. ake joj se nisu tresle. Odmahnula je glavom.
"Uila si kako se isceljuje, tamo gore na planini, je li tako?" Iz evinih rei izbijali su bol, sram i bes;
preklinjala je da joj to neko nekako olaka.
"ak ni Ogion ne bi mogao ovo da izlei", odvrati udovica.
eva se okrenula od nje, grizui usnu i plaui. Goha je zagrli i poe da je miluje po sedoj kosi.
Dugo su ostale tako zagrljene.
Vraara Brljanka ue u sobu iz kuhinje, namrtivi se kada je ugledala Gohu. Iako udovica nije
bacala ini i nije se bavila aranjem, prialo se da je, kada je tek stigla na Gont, ivela u Re Albiju kao magova
tienica i da poznaje Arhimaga od Roka, te da bez sumnje poseduje tuinske i tajnovite moi. Ljubomorna na
njena preimustva, vraara je otila do kreveta i poela da posluje oko njega, meajui u inijici neto to je
naraslo i to je ona potom stavila na vatru kako bi poelo da dimi i da se pui, dok je ona bez prestanka
ponavljala ini ozdravljenja. Odvratan dim koji su isputale zapaljene trave naterao je opeeno dete da se
zakalje i napola pridigne, trzajui se i tresui pri tom. Poela je da se bori za vazduh; uurbano i isprekidano
ga je uvlaila, isputajui kripave zvuke iz grla. Njeno jedino oko kao da je gledalo u Gohu.
Goha prie krevetu i uze detetovu levu aku u svoje. Obratila joj se na svom materinjem jeziku.
"Sluila sam im i napustila sam ih", ree ona. "Neu im dozvoliti da te se doepaju."
Dete je zurilo u nju ili je moda zurilo u prazno, pokuavajui da doe do vazduha, stalno iznova
pokuavajui da doe do vazduha.
2. ODLAZAK DO SOKOLOVOG GNEZDA
Vie od godinu dana kasnije, jednog od dugih i prostranih dana posle Dugog Plesa, putem je iz
pravca severa u Srednju dolinu stigao glasnik i stao da se raspituje gde moe pronai udovicu Gohu. Ljudi iz
sela su ga uputili ka Hrastovom imanju tako da je tamo stigao kasno po podne. Imao je otre crte lica, i hitre
oi. Pogledao je Gohu, pa ovce u toru iza nje i kazao: "Lepa jagnjad. Zove te Mag Re Albija da doe."
"Tebe je poslao?" stade da se raspituje Goha, ne verujui mu i zabavljajui se. Kada je Ogion eleo
da mu doe, slao je bre i bolje glasnike: orla ili tek svoj glas koji bi tiho izgovorio njeno ime... Hoe li doi?
ovek klimnu. "Bolestan je", objasni on. "Hoe li prodati neko janjece?"
"Mogla bih. Moe porazgovarati sa pastirom ako hoe. Eno ga tamo kod ograde. Hoe li da
veera? Moe i prenoiti ako eli, ali ja odoh."
"Veeras?"
Ovog puta u njenom blago prekornom pogledu nije bilo ni traga koji bi nagovestio da je sve ovo i
dalje zabavlja. "Neu da oklevam", odvrati ona. Otprilike jedan minut provela je u razgovoru sa starim
pastirom, Bistropotokom, a zatim se okrenula i uputila prema kui ugraenoj u padinu brda pored hrastovog
gaja. Glasnik krenu za njom.
U poploanoj kuhinji, mlekom, hlebom, sirom i zelenim lukom posluilo ga je dete koje je samo
jednom pogledao i brzo skrenuo pogled; dete se udaljilo, ne izgovorivi ni re. Ponovo se pojavilo sa enom,
obe su bile obuvene za put, a u rukama su drale lake kone rance. Glasnik poe za njima napolje, a udovica
zakljua vrata seljake kue. Svi zajedno krenue, on svojim poslom, jer je Ogionova poruka predstavljala
samo uslugu koju je uz put obavio, dok je, u stvari, njegov glavni zadatak bio da nabavi rasplodnog ovna za
gospodara Re Albija; ena i opeeno dete poelee mu srean put na mestu gde je puteljak zavijao ka selu.
Njih dve nastavie uzbrdo putem kojim se on spustio, prema severu, a zatim na zapad ka podnoju planine
Gont.
Hodale su sve dok dugi letnji sumrak nije poeo da prerasta u tamu. Tada su sile sa uskog puta i
ulogorile se u maloj umovitoj dolini pored potoka koji je brzo i tiho proticao, odraavajui bledo veernje nebo
Page 2

2. Tehanu
kroz kronju goljave vrbe. Goha je napravila leaj od suve trave i lia vrbe, skriven ispod kronje nalik na
zeca, pa je umotala dete u ebe i poloila ga na njega. "Tako", ree ona, "sada si aurica. Ujutro e biti leptir
i izletee." Nije upalila vatru, ve je legla pored deteta, umotavi se u ogrta; zagledala se u zvezde koje su
se jedna za drugom palile na nebu i oslukivala tihi govor potoka, dok nije zaspala.
Kada su se pred zoru probudile od hladnoe, naloila je malu vatru na kojoj je zagrejala u tiganju
vodu kako bi napravila zobenu kau za dete i sebe. Mali nagreni leptir iziao je drhtei iz aurice, pa je Goha
ohladila tiganj u travi posutoj rosom kako bi dete moglo da ga dri i pije iz njega. Kada su ponovo krenule, na
istoku je, iznad visokog, tamnog ramena planine, poela da rudi zora.
Hodale su celog dana; morala je da uskladi korak sa detetovim, jer se ono brzo umaralo. ena je
svim svojim biem udela da pouri, ali nastavljala je lagano da koraa. Nije bila u stanju due da nosi dete,
pa joj je uz put priala prie kako bi joj bar malo olakala napor.
"Idemo u u posetu oveku, starcu, po imenu Ogion", obavesti je ona dok su vukle noge po uskom
putu koji je krivudao navie kroz umu. "On je mudar i arobnjak je. Zna li ti ta je to arobnjak, Teru?"
Ako je dete i imalo neko ime, ono ga nije znalo ili nije elelo da ga kae. Goha ju je zvala Teru.
Ona odmahnu glavom.
"Pa, ne znam ni ja", primeti ena. "Ali znam ta sve oni mogu. Kada sam bila mlada... neto starija
od tebe, ali jo mlada... Ogion mi je bio otac, isto kao to sam ja sada tvoja majka. Pazio me je i pokuao da
me naui svemu to mi je bilo potrebno. Ostajao je sa mnom i onda kada bi radije lutao unaokolo sam. Voleo
je da eta, svim ovim putevima kojima mi sada hodimo, i kroz ume, kroz divljinu. Proao je celu planinu,
zagledao, oslukivao. Vie je voleo da slua nego da pria, pa su ga stoga nazvali Tihi. Ali sa mnom je i
razgovarao. Priao mi je prie. Ne samo one slavne prie koje svako naui, o junacima i kraljevima, i stvarima
koje su se zbile jako davno i jako daleko, ve i prie koje je samo on znao." Nastavila je izvesno vreme da
koraa utke pre no to je nastavila. "Sada u ti ispriati jednu od tih pria.
Jedna od stvari koje arobnjaci umeju jeste da se pretvore u neto drugo... da uzmu na sebe drugi
oblik. To zovu Pretvaranje. Obini vra moe stvoriti privid da izgleda kao neto drugo, ili kao ivotinja, tako da
na trenutak nisi siguran ta vidi... kao da je stavio masku. Ali arobnjaci i magi mogu mnogo vie od toga. Oni
mogu postati ta maska, oni su odista u stanju da se pretvore u neko drugo bie. Tako jedan arobnjak, koji, na
primer, eli da pree more a nema amac, moe da se petvori u galeba i da ga preleti. Ali mora biti paljiv.
Ako ostane ptica, on poinje da razmilja kao ptica i zaboravi da razmilja kao ovek, pa mu se moe desiti da
odleti sa ostalim galebovima i nikada vie ne povrati ljudski oblik. Postoji pria o nekom velikom arobnjaku
koji je voleo da se pretvara u medveda; suvie esto je to inio, pa je i postao medved i ubio vlastitog malog
sina; morali su da krenu u hajku na njega i da ga ubiju. Ali Ogion je imao obiaj da se ali i na raun toga.
Jednom kada su se mievi zavukli u ostavu i pojeli sir, uhvatio je jednog od njih, upotrebivi neku malu aroliju
za hvatanje mieva, podigao ga ovako, zagledao mu se u oko i kazao: 'Rekoh ti da ne izigrava mia!' Na
trenutak sam pomislila da to ozbiljno misli...
E pa, ova pria ti je nalik na te o pretvaranju, ali Ogion mi je kazao da uveliko nadmauje sva
pretvaranja za koja je on znao, jer je ovek o kome je re bio dve stvari, dva bia, u isto vreme, i u istom
obliku, i jo mi je kazao da to nadmauje ak i moi arobnjaka. Ali sreo se s tim u jednom malom selu na
severozapadnoj obali Gonta, u mestu koje zovu Kemaj. Tamo je ivela ena, stara ribarka, nije bila vraara,
nije bila uena; ali je smiljala pesme. Tako je Ogion i uo za nju. Lutao je onuda, kao to je to obino inio,
peaio du obale, sluao; uo je neke ljude kako pevaju, krpei mree ili zatiskujui rupe na amcima
kudeljom i smolom:
Dalje na zapad od zapada
s druge strane kopna
moj narod igra
na nekom drugom vetru.
Ni tu melodiju ni rei Ogion nikada ranije nije uo, pa ih je pitao iz kog kraja potie ta pesma. Od
odgovora do odgovora, stigao je do mesta gde mu je neko kazao: 'Oh, to je jedna od pesama ene iz
Kemaja.' I tako je on nastavio do Kemaja, male ribarske luke u kojoj je ta ena ivela, i pronaao je njenu
kuu na samom kraju mesta. Pokucao je na vrata tapom. Dola je i otvorila mu.
Ti zna, sea se kada smo razgovarale o imenima, kako deca imaju prvo deja imena, kako svako
ima ime kojim se koristi, pa moda i nadimak. Razni ljudi te mogu razliito zvati. Ti si moja Teru, ali moda e
kada malo poraste dobiti i hardijsko ime kojim e te drugi zvati. Ali kada postane ena, dobie, ako se sve
propisno obavi, i svoje pravo ime. Dae ti ga jedan od onih koji poseduju istinsku mo, kakav arobnjak ili mag,
jer to je u njihovoj moi, u tome se sastoji njihova umetnost... da nadevaju imena. To e biti ime koje moda
nikome nikada nee otkriti, jer se sutina tvoga bia krije u tvom pravom imenu. U njemu je tvoja snaga, tvoja
mo; ali za drugoga ono predstavlja rizik i teret i treba ga otkriti samo u krajnjoj nudi ili onome u koga ima
neogranieno poverenje. Meutim, veliki mag, koji zna sva imena, znae i tvoje ak i ako mu ga ne kae.
Page 3

2. Tehanu
Tako se Ogion, koji je veliki mag, naao na pragu male kue pored morskog nasipa; vrata mu je
otvorila jedna starica. Ogion je tada ustuknuo, podigao svoj hrastov tap i drugu aku, ovako, kao da pokuava
da se zatiti od toplote vatre, i tako zaprepaen i uplaen naglas je izgovorio njeno pravo ime... 'Zmaj!'
U tom prvom trenutku, rekao mi je, nije video nikakvu enu na vratima, ve plamen i slavu vatre, kao
i sjaj zlatnih krljuti i kandi i krupne zmajevske oi. Kau da nikada ne sme pogledati zmaju pravo u oi.
A onda je sve to nestalo i on vie nije video nikakvog zmaja, ve samo staricu koja je stajala na
dovratku, pomalo pogrbljena, visoku, staru ribarku krupnih aka. I ona je zurila u njega kao to je on u nju.
Zatim je rekla: 'Ui, gospodaru Ogione.'
I tako je on uao. Posluila ga je ribljom orbom, a posle jela su seli pored vatre i priali. Pomislio je
da je ona sigurno jedna od onih koji su u stanju da menjaju oblik, ali vidi, nije znao da li je posredi ena koja
je u stanju da se pretvori u zmaja, ili zmaj koji je kadar da se pretvori u enu. I tako ju je na kraju ipak upitao:
'Jesi li ena ili zmaj?' Nije mu odgovorila, ve je samo kazala: 'Otpevau ti jednu priu koju znam.'"
Teru je imala kamiak u cipeli. Zastale su da ga izvade, posle ega su nastavile dalje, veoma sporo,
poto se put strmo peo izmeu odseenih kamenitih obronaka koje su natkriljavale kronje pune cvraka to
su cvrali na letnjoj ezi.
"Evo kako glasi pria koju mu je otpevala, koju je Ogionu otpevala.
Kada je Segoj na poetku vremena iz mora izdigao ostrva sveta, kopno i vetar koji je duvao preko
kopna prvo su iznedrili zmajeve. Tako nam kazuje Pesma Stvaranja. Ali ta pesma takoe govori o tome da, u
poetku, izmeu zmajeva i ljudi nije bilo razlike. Svi su oni bili jedan narod, jedna rasa, imali su krila i govorili
Pravim Jezikom.
Bili su predivni, jaki, mudri i slobodni.
Ali vremenom se uvek neto mora izmeniti. Tako su pojedini zmajevi-ljudi sve vie i vie bivali
zaljubljeni u letenje i divljinu, i sve su se manje i manje zanimali za poslove stvaranja, uenje i poduavanje,
za kue i gradove. Jedina im je elja bila da odlete to dalje, da love i pojedu plen, bilo im je svejedno to su
neuki i to im ni do ega nije stalo, sve vreme su samo tragali za to veom slobodom.
Ostali od roda zmajeva-ljudi prestali su gotovo da se zanimaju za letenje i poeli su da skupljaju
blago, vredne stvari, rukotvorine, da ue sve to se moglo nauiti. Gradili su kue, utvrenja u kojima e
njihovo blago biti bezbedno, kako bi sve to su stekli mogli ostaviti svojoj deci, ne prestajui da ga uveavaju i
uveavaju. Zatim su poeli da se plae onih divljih, koji su mogli da dolete i unite sve drage im zalihe, da ih
spale svojim plamenim dahom iz iste nepaljivosti ili okrutnosti.
Oni divlji se, pak, nisu niega plaili. Nita nisu nauili. A kako su bili neznalice i neustraivi, nisu bili
u stanju da se izbave kada bi ih neletai zarobili poput ivotinja koje su zatim ubijali. Ali doleteli bi drugi divlji,
palili predivne kue, unitavali i ubijali. Oni koji su bili najjai, divlji ili mudri, meusobno su se prvi poubijali.
Oni koji su se najvie plaili, ti su se krili za vreme borbi, a kada vie ne bi imali gde da se sakriju,
onda su beali. Koristili su se svojim umeima, pa su gradili amce i odlazili na istok, to dalje od zapadnih
ostrva gde su veliki krilati vodili rat izmeu poruenih kula.
Tako su se promenili oni koji su bili istovremeno i zmajevi i ljudi, pa su nastala dva naroda - zmajevi,
kojih je oduvek bilo manje i koji su bili divlji, ratrkani unaokolo usled svoje beskrajne, nerazumne pohlepe i
besa, po udaljenim ostrvima Zapadnog Prostranstva; i ljudski rod, oduvek brojniji, koji je iveo u svojim
bogatim varoima i gradovima, ispunjavajui Unutranja ostrva te ceo jug i istok. A meu njima bilo je i nekih
koji su sauvali znanje zmajeva - Pravi Jezik Stvaranja. Oni su sada arobnjaci.
Ali pesma je takoe govorila o tome da meu nama postoje oni koji znaju da su nekada bili zmajevi,
a meu zmajevima da ima i takvih kojima je poznato srodstvo sa nama. A ti kau da su neki od njih, u vreme
kada se jedan narod delio na dva, kada su jo posedovali osobine i ljudi i zmajeva, i imali krila, otili ne na
istok nego na zapad, preko Otvorenog Mora, i da su se zaustavili tek kada su stigli na drugu stranu sveta.
Tamo ive u miru, ta velika krilata stvorenja koja su ostala i divlja i mudra, zadrala ljudski um i zmajevsko
srce. I zato se u pesmi veli:
Dalje na zapad od zapada
sa druge strane kopna
moj narod igra
na nekom drugom vetru.
Eto tu je priu priala pesma ene iz Kemaja, i ona se zavravala tim reima.
Onda je Ogion njoj kazao: 'Kada sam te ugledao, video sam tvoje pravo bie. Ova ena koja sedi
preko puta mene, s druge strane ognjita, nije nita vie od haljine koju nosi.'
Ali ona je odmahnula glavom, nasmejala se, i samo rekla: 'Kada bi sve bilo tako jednostavno!'
Ogion se posle izvesnog vremena vratio u Re Albi. Poto mi je ispriao tu priu, dodao je: 'Od tog
dana ne prestajem da se pitam da li je iko, ovek ili zmaj, ikada stigao dalje na zapad od zapada; i ko smo mi,
gde se nahodi naa celovitost'... Jesi li ogladnela, Teru? Eno lepog mesta gde moemo sesti, bar mi tako
Page 4

2. Tehanu
izgleda, tamo gore gde put zaokree. Moda emo odatle moi da vidimo luku Gont, daleko dole u podnoju
planine. To je veliki grad, vei ak i od Valmauta. Seemo kada stignemo do zavoja i malo se odmoriti."
Sa zavoja na putu koji se nalazio visoko gore odista su mogle da vide preko nepreglednih obronaka
ume i kamenite livade sve do grada u zalivu; videle su i grebene koji su uvali ulaz u zaliv, i amce na tamnoj
vodi nalik na iverje ili vodene muice. Daleko napred na njihovom putu i malo iznad njega, jedna stena trala
je iz planine: Prekopad, na kome je bilo smeteno selo Re Albi, Sokolovo gnezdo.
Teru se nije alila, ali kada je posle kraeg vremena Goha upitala: "E pa, hoemo li dalje?" dete,
koje je sedelo izmeu puta i ponora neba i mora, odmahnu glavom. Sunce je bilo toplo i njih dve su prele
veliki komad puta od doruka u maloj umovitoj dolini.
Goha izvadi bocu sa vodom i njih dve ponovo otpie malo iz nje; zatim izvadi i vreicu sa suvim
groem i orasima i prui je detetu.
"Nadomak smo cilja", ree ona, "i volela bih da stignemo pre mraka, ako moemo. Jedva ekam da
vidim Ogiona. Bie veoma umorna, ali neemo uriti. A veeras emo biti na sigurnom i u toplom. Zadri
vreicu, zatakni je za pojas. Od suvog groa e ti ojaati noge. Hoe da ti napravim tap... kakav imaju
arobnjaci... da lake hoda?"
Teru mljacnu i klimnu. Goha izvadi no i odsee jednu jaku mladicu leske za dete, a zatim ugleda
jovu koja se nadnosila nad putem, odlomi jednu granu, oisti je od granica i lia i napravi sebi debeo, laki
tap.
Ponovo krenue; dete se vuklo, zavaravajui se suvim groem. Goha je pevala kako bi ih obe
zabavila, ljubavne i pastirske pesme i balade koje je nauila u Srednjoj dolini; ali iznenada njen glas zamre
usred melodije. Ona zastade i isprui ruku u znak upozorenja.
etvorica mukaraca na putu ispred njih su je opazili. Nije imalo smisla sakriti se u umu dok ne
odu.
"Putnici", ree ona tiho Teru i nastavi dalje. vrsto je stegla tap od jove.
Ono to je eva kazala o bandama i lopovima nije bila samo alopojka kakva se moe uti u
svakom pokolenju, kojom ono izraava svoju zabrinutost to stvari vie nisu onakve kakve su bile ranije i to
svet srlja u propast. Tokom poslednjih nekoliko godina u gradovima i u selima Gonta bilo je sve manje mira i
poverenja. Mladii su se ponaali poput stranaca meu vlastitim sugraanima, zloupotrebljavali su
gostroprimstvo, krali, prodavali ukradeno. Prosjaenje se odomailo tamo gde je nekada bilo prava retkost, a
nezadovoljni prosjak pretio je nasiljem. ene nisu volele same da idu putem i ulicama, niti im se dopadao taj
gubitak slobode. Mlade devojke su beale kako bi se pridruile bandama lopova i zverokradica. esto su se
vraale kui posle godinu dana, mrzovoljne, u modricama i trudne. A meu seoskim vraevima i vraarama
kolale su glasine da su poslovi njihove profesije krenuli po zlu: ini koje su oduvek leile sada nisu pomagale;
basme nalaenja nita nisu pronalazile, ili su nalazile pogrene stvari; ljubavni napici terali su mukarce da
pomahnitaju ali ne od elje ve od ubilake ljubomore. A jo gore od toga, govorili su, ljudi koji nita nisu znali
o umetnosti magije, o njenim zakonima, ogranienjima i opasnostima to su vrebale prekritelje, nazivali su
sebe ljudima od moi, obeavali bogatstvo i zdravlje, prava uda svojim sledbenicima, obeavali su im ak i
besmrtnost.
Brljanka, vraara iz Gohinog sela, mranim reima je pominjala ovo slabljenje magije, isto kao i
Bukva, vra iz Valmauta. On je bio mudar i skroman ovek koji je doao da pomogne Brljanki koliko je
mogao da bar malo olakaju Teru bol i umanje oiljke od opekotina. Rekao je Gohi: "Mislim da vreme u kome
se takve stvari kao ova dogaaju mora biti vreme propasti, kraj jednog doba. Koliko je stotina godina prolo od
poslednjeg kralja koji je stolovao u Hevnoru? Ne moe ovako dalje. Moramo se ponovo okrenuti ka sreditu ili
emo biti izgubljeni, ostrvo protiv ostrva, ovek protiv oveka, otac protiv deteta..." Pogledao ju je, pomalo
stidljivo, ali pogled mu je, bez obzira na to, bio jasan i mudar. "Prsten Eret-Akbe vraen je u Hevnorsku Kulu",
nastavi on. "Znam ko ga je tamo doneo... To je bez sumnje bio znak, znamenje novog doba koje e doi! Ali
mi nita nismo preduzeli. Nemamo kralja. Nemamo sredite. Moramo pronai nae srce, nau snagu. Moda
e Arhimag konano neto preduzeti." A zatim je samouvereno dodao: "Konano, on je sa Gonta."
Ali do njih nije doprla nijedna re o bilo kom Arhimagovom inu, niti o tome da se pojavio naslednik
Hevnorskog Prestola; stanje je postajalo sve gore.
Zato je Goha sa strahom i mranim besom posmatrala etvoricu mukaraca na putu pre no to su
se razmakli u stranu tako da su ona i dete morale da prou izmeu njih.
Dok su odreito nastavljale dalje, Teru se nije odvajala od nje, koraala je pognute glave, ali nije ju
uhvatila za ruku.
Jedan od mukaraca, momak krupnih prsa sa neurednim crnim dlakama na gornjoj usni, koje su
mu padale preko usta, poe da govori, ovla se cerei. "Hej, vi tamo", ree, ali istog asa oglasi se i Goha, ali
glasnije. "Sklanjaj mi se s puta!" odbrusi ona podigavi tap od jove kao da je arobnjakova palica... "Idem
poslom do Ogiona!" Prola je vrstim korakom izmeu mukaraca i nastavila dalje, dok je Teru kaskala pored
nje. Mukarci, pogreno shvativi drskost kao vraanje, ostadoe mirno da stoje. Ogionovo ime moda je jo
imalo neku mo. Ili je moda Goha krila u sebi neku mo, ili pak dete. Jer kada su njih dve prole, jedan od
Page 5

2. Tehanu
mukaraca ree: "Videste li vi to?" zatim pljunu i napravi znak koji je trebalo da odagna zlo.
"Vraara i njeno kopile-udovite", dodade drugi. "Pusti ih, nek' samo idu!"
Jedan od njih, ovek sa konom kapom i u konom haljetku, ostao je jo trenutak da zuri za njima
dvema, dok su ostali lenjo nastavili dalje. Lice mu je izraavalo bolest i obuzetost, pa ipak, inilo se da e
krenuti za enom i detetom, ali ga je ovek sa dlakavom usnom pozvao: "Hajde, Spretni!" - i on ga poslua.
Kada su zali za okuku i kada ih ona etvorica vie nisu mogla videti, Goha je podigla Teru i urno
nastavila dalje, nosei je sve dok nije ostala bez daha i morala da je spusti. Dete nije postavilo nijedno pitanje i
nije zastajkivalo. im je Goha ponovo bila u stanju da krene, dete je to je bre moglo nastavilo da koraa
pored nje, drei je za ruku.
"Rumena si", ree ona. "Poput vatre."
Retko je govorila, i to ne isto, a glas joj je bio veoma grub; ali Goha ju je razumela.
"Ljuta sam", odvrati Goha pomalo eretski. "Kada sam ljuta pocrvenim. Moji obrazi postanu kao
vai, vas crvenih, vas varvara iz zapadnih zemalja... Pogledaj, tamo dole ispred nas nalazi se mesto, bie da je
to Hrastov Izvor. To je jedino selo na ovom putu. Zaustaviemo se u njemu i malo se odmoriti. Moda
dobijemo i malo mleka. A onda, ako budemo mogle dalje, ako bude smatrala da moe da se popne do
Sokolovog Gnezda, stii emo tamo do veeri, bar se nadam."
Dete klimnu. Otvorila je vreicu sa suvim groem i orasima i pojela nekoliko plodova. Nastavile su
umorno dalje.
Sunce je ve odavno zalo kada su prole kroz selo i nastavile ka Ogionovoj kui na vrhu stene.
Prve zvezde su zasvetlucale iznad tamnih oblaka na zapadu povrh visokog obzorja mora. Sa mora je duvao
vetar, povijajui kratke travke. Neka koza je zameketala na panjaku iza jedne niske, male kue. Kroz jedini
prozor dopirala je priguena uta svetlost.
Goha je odloila svoj i Terunin tap o zid pored vrata, uhvatila dete za ruku i pokucala.
Niko joj nije odgovorio.
Gurnula je vrata. Vatra u ognjitu bila je ugaena, ostavivi za sobom ar i sivi pepeo, ali je zato
uljana svetiljka na stolu treperila slabim sjajem, a sa dueka na podu u udaljenom uglu sobe oglasio se Ogion:
"Ui, Tenar."
3. OGION
Smestila je dete na poljski krevet u zapadnoj nii. Zaloila je vatru. Zatim je, prekrstivi noge, sela
na pod pored Ogionove slamarice.
"Niko te ne pazi!"
"Sve sam ih razjurio", proaputa on.
U licu se nije izmenio; i dalje mu je bilo tamno i odluno, ali mu se zato kosa proredila i potpuno
osedela, a priguena svetlost lampe nije uspevala da izazove one poznate iskre u njegovim oima.
"Mogao si i umreti sam", primeti ona ljutito.
"Pomozi mi da umrem", ree starac.
"Ne jo", stade da ga preklinje ona, sagnuvi se i poloivi elo na njegovu aku.
"Ne noas", sloi se on.
Podigao je aku da je pomiluje po glavi; imao je tek toliko snage da to jednom uini.
Ponovo se uspravila. Vatra se rasplamsala. Njen plamen je poigravao po zidovima i niskoj tavanici i
bacao senke koje su se zgunjavale u uglovima dugake prostorije.
"Kad bi samo Ged doao", promrmlja starac.
"Jesi li poslao po njega?"
"Izgubljen", odvrati Ogion. "On je izgubljen. Oblak. Magla iznad kopna. Otiao je na zapad. Nosei
granicu oskorue. U mranu maglu. Izgubio sam svog jastreba."
"Ne, ne, ne", proaputa ona. "Vratie se on."
Zautali su. Toplota koja je dolazila od vatre poela je oboje da proima, omoguivi Ogionu da se
opusti i da s vremena na vreme zapadne u san, tako da je Tenar mogla da se odmori posle celodnevnog
peaenja. Izmasirala je noge i bolna ramena. Dobrim delom poslednjeg dugakog uspona nosila je Teru, jer
je dete poelo od umora da dahe, upirui se da odri korak.
Tenar je ustala, zagrejala vodu i sprala sa sebe prainu od puta. Zagrejala je mleko i pojela malo
hleba koji je pronala u Ogionovoj ostavi, pa se vratila i ponovo sela pored njega. Dok je spavao; sedela je i
razmiljala, posmatrajui njegovo lice, plamen vatre i senke.
Razmiljala je o devojici koja je utke, zamiljena, sedela, nou, veoma davno i veoma daleko, o
devojici u prostoriji bez prozora, odgajenoj da o sebi misli samo kao o onoj koja je pojedena, svetenici i
slukinji zemaljskih moi tame. Zatim o eni koja bi ostala da sedi u spokojnoj tiini seoske kue dok su mu i
deca spavali, da razmilja, da jedan sat bude sama. I na kraju o udovici koja je ovamo donela opeeno dete,
koja je sedela pored uzglavlja umirueg, koja je ekala jednog oveka da se vrati. Poput svih ena, poput bilo
koje ene, obavljajui enske dunosti. Ali Ogion je nije oslovio imenima slukinje, ene niti udovice. Kao ni
Page 6

2. Tehanu
Ged u tami Grobnica. Niti... jo ranije, dalje od svega toga... njena majka, majka koje se seala jedino kao
topline i lavovske boje plamena, majka koja joj je nadenula ime.
"Ja sam Tenar", proaputa ona. Iz vatre se izvi jedan sjajni uti jezik kada ova zahvati suvu granu
jele.
Ogion odjednom poe tee da die i da se bori za vazduh. Pomogala mu je koliko je mogla dok mu
nije bilo malo lake. Oboje su malo odspavali, ona je zadremala kada je on zapao u omamljujuu i
sveobuhvatnu tiinu, koju bi prekidao izgovarajui udne rei. Jednom je duboko u no naglas kazao, kao da
je upravo sreo nekog prijatelja na putu: "Znai, ovde si, sada? Jesi li ga video?" A onda je opet, kada je Tenar
ustala da podstakne vatru, poeo da govori, ali ovog puta kao da se obraao nekom iz seanja, nekom iz
davno prolog vremena, jer je rekao glasno, onako kako bi to dete uinilo: "Pokuao sam da joj pomognem,
ali sruio se krov kue. Pao je na njih. Bio je to zemljotres." Tenar je sluala. I ona je doivela zemljotres.
"Pokuao sam da pomognem!" govorio je deak glasom starca, punim bola. A zatim je ponovo poeo da se
bori za vazduh.
Tenar je s prvom svetlou probudio zvuk za koji je u prvi mah pomislila da dolazi s mora. Bio je to
lepet mnogobrojnih ptijih krila. Jedno jato je u niskom letu prolazilo iznad kue; bilo ih je toliko da im je lepet
krila liio na grmljavinu, a njihove brze senke zamraile su prozor. Kao da su jednom obletele oko kue, a
potom otile dalje. Ni na koji nain se nisu oglasile, i ona nije znala koje su to ptice bile.
Tog jutra su doli ljudi iz sela Re Albi; Ogionova kua se nalazila po strani od mesta, prema severu.
Dola je devojka koja je uvala koze i ena da pokupi mleko od Ogionovih koza, kao i ostali koji su samo hteli
da vide mogu li neto uiniti za njega. Mahovina, seoska vraara, pokaza prstom na tapove od jove i leske
oslonjene o zid pored vrata i s puno nade proviri unutra, ali ak se ni ona nije usudila da ue; Ogion je samo
progunao sa slamarice: "Oteraj ih! Sve ih oteraj!"
Kao da mu se snaga malo povratila i kao da mu je bilo udobnije. Kada se probudila mala Teru,
poveo je s njom razgovor na svoj suv, ljubazan, tihi nain koga se Tenar seala. Dete je otilo da se igra na
suncu, a on upita Tenar: "Kojim si je imenom nazvala?"
Znao je Pravi Jezik Stvaranja, ali nikada nije nauio ni jednu jedinu re kargskog.
"Teru, to znai paljevina, rasplamsavanje vatre", odvrati ona.
"Ah, ah", izusti on; oi mu zasijae i on se namrti. Trenutak se inilo kao da s mukom trai rei.
"Ona", poe on: "Ona... plaie je se."
"Plae je se i sada", odvrati ogoreno Tenar.
Mag odmahnu glavom.
"Podui je, Tenar", proaputa on. "Naui je svemu!... Ne Rouk. Oni se plae... Zato li sam te samo
pustio da ode? Zato si otila? Da bi nju dovela ovamo... prekasno?"
"Miruj, miruj", neno mu je rekla, jer se upinjao da pronae rei, da povrati dah, a ni jedno ni drugo
nije mu polazilo za rukom. On odmahnu glavom i zadahta: "Podui je!" i ostade nepokretno da lei.
Nije hteo da jede, a popio je samo malo vode. Negde oko podneva je zaspao. Probudio se kasno
po podne i kazao: "Sada, keri", i pridigao se.
Tenar ga je uhvatila za aku i osmehnula mu se.
"Pomozi mi da ustanem."
"Ne, ne."
"Da", ree on. "Napolje. Ne mogu umreti unutra."
"Kuda e?"
"Bilo kuda. Ali ako budem mogao, poi u umskom stazom", odvrati on. "Do bukve iznad livade."
Pomogla mu je tek kada je videla da je u stanju da ustane i da je vrsto reio da izie. Zajedno su
stigli do vrata, gde je on zastao i osvrnuo se po jedinoj prostoriji svoje kue. U tamnom uglu desno od vrata
stajala je oslonjena o zid njegova visoka palica, blago svetlei. Tenar prui ruku da mu je doda, ali on
odmahnu glavom. "Ne", ree, "ne to." Ponovo se osvrnuo oko sebe kao da trai neto ega tu nema, neto
zaboravljeno. "Hajdemo", konano prozbori.
Sjajni vetar sa zapada zapahnuo im je lice; zagledavi se ka visokom obzorju, on ree: "To je
dobro."
"Dozvoli mi da pozovem neke ljude iz sela da ti naprave nosiljku", ree ona. "Svi ekaju da neto
uine za tebe."
"elim da hodam", odvrati starac.
Iza kue se pojavila Teru; pogledom punim strahopotovanja ispratila je Ogiona i Tenar, koji su se
udaljavali lagano, korak po korak, zastajkujui posle svakih pet est koraka kako bi Ogion doao do daha; ili
su preko livade isprepletene trave prema umi koja se strmo uspinjala uz stenoviti planinski obronak. Sunce je
peklo i duvao je hladan vetar. Dugo im je trebalo da preu preko livade. Ogionovo lice bilo je sivo, a noge su
mu podrhtavale poput trave na vetru kada su konano stigli do podnoja velike mlade bukve na pragu ume,
nekoliko jardi udaljene od poetka planinske staze. Tu je utonuo meu korenja drveta, oslonivi se leima o
njegovo deblo. Dugo nije mogao da izusti nijednu re niti da se pomeri, a srce mu je silno tuklo i na trenutke
Page 7

2. Tehanu
zastajalo, potresajui mu telo. Konano je klimnuo i proaputao: "Dobro."
Teru ih je pratila na odstojanju. Tenar je otila do nje, uzela je u naruje i rekla joj nekoliko rei.
Zatim se vratila do Ogiona. "Donee prekriva", ree ona.
"Nije mi hladno."
"Meni jeste."
Lice joj na tren ozari osmeh.
Devojica se vratila, nosei ebet od kozje dlake. Neto je doapnula Tenar i ponovo otrala.
"Vreska e joj dozvoliti da joj pomogne da pomuze koze i pazie na nju", ree Tenar Ogionu. "Kako
bih ja mogla da ostanem ovde sa tobom."
"Nikada samo jedan posao", primeti on promuklim apatom, jedinim koji mu je jo ostao.
"Ne. Uvek bar dve stvari, a obino i vie", odvrati ona. "Ali sada sam ovde."
On klimnu.
Dugo nije progovarao, ve je samo sedeo oslonjen leima o deblo, zatvorenih oiju. Posmatrajui
njegovo lice, Tenar je primetila kako se menja isto onako lagano kao to se menjala svetlost na zapadu.
Otvorio je oi i zagledao se kroz prorez u kronji put neba na zapadu. Kao da je neto promatrao,
neki in ili delo, u tom dalekom, jasnom, zlatnom prostoru svetlosti. Proaputao je jednom, oklevajui, kao da
nije siguran: "Zmaj..."
Sunce je zalo, spustio se vetar.
Ogion se zagledao u Tenar.
"Gotovo", proaputa on iscrpljeno. "Sve se izmenilo!... Izmenilo, Tenar! ekaj... ekaj ovde, da..."
Drhtaj mu protrese telo, bacakajui ga poput grane drveta na jakom vetru. On zadahta. Sklopio je, pa otvorio
oi, pogleda uprtog negde kroz nju. Poloio je aku na njene; sagnula se do njega; otkrio joj je svoje ime, kako
bi posle smrti znali ko je on, u stvari, bio.
vrsto ju je uhvatio za aku, zatvorio oi i jo jednom otpoeo bitku za vazduh, bitku koja se
okonala kada je ostao potpuno bez daha. Leao je tu poput ostalog korenja, dok su se zvezde pomaljale, a
njihov sjaj poinjao da se probija kroz lie i grane ume.
Tenar je prosedela sa umrlim ceo sumrak sve do mraka. S druge strane livade treperila je svetiljka
poput kakvog svica. Oboje ih je prekrila vunenim ebetom, ali aka u kojoj je drala njegovu i sama se
ohladila, kao da je u njoj drala kamen. Jo jednom je svojim elom dotakla njegovu aku. Zatim je ustala,
ukoeno i s vrtoglavicom; vlastito telo joj se uinilo udno, te je pola u susret onome ko je dolazio nosei
svetiljku.
Tu su no susedi prosedeli sa Ogionom; ovog puta, on ih nije oterao.
Glavno zdanje gospodara Re Albija bilo je smeteno na stenovitom ispustu planinskog obronka
iznad Prekopada. Rano ujutro, znatno pre no to je sunce obasjalo planinu, kroz selo se odozgo spustio
arobnjak koji je bio u slubi reenog gospodara; a odmah za njim stigao je jo jedan arobnjak, s mukom se
uspevi strmim putem iz luke Gont, odakle je krenuo jo za mraka. Do njih je stigao glas da je Ogion na
samrti, ili su posedovali mo koja im je omoguavala da znaju kada se gasio ivot kakvog velikog maga.
U Re Albi nije bilo vraa; mesto je imalo samo svoga maga i vraaru koja je obavljala manje vane
poslove, kao to su pronalaenje, popravke i nametnje kostiju, ime ljudi nisu hteli da gnjave maga. Tetka
Mahovina bila je strogo stvorenje, neudata, kao uglavnom i sve vraare, neoprana, sa kosom koja joj je sedela
i bila svezana u udne ini-vorove, sa crvenim kolutovima oko oiju od dima travi. Ona je bila ta koja je dola
preko livade sa svetiljkom u ruci i zajedno sa Tenar i ostalima probdela no pored Ogionovog tela. Zapalila je
votanu sveu i zaklonila je staklom, tamo u umi, a zatim zapalila miriljava ulja u glinenoj inijici; izgovorila
je rei koje je trebalo izgovoriti i obavila sve to je valjalo obaviti. Kada je trebalo pripremiti telo za ukop,
dodirnuti ga, podigla je pogled prema Tenar kao da od nje trai doputenje, a zatim je nastavila da obavlja
svoj posao. Seoske vraare su obino bile zaduene da pripreme mrtvog za put kui, kako su one to zvale, a
esto i za sahranu.
Kada je stigao arobnjak iz glavnog zdanja, visoki mladi sa srebrnastom palicom od jelovine, i onaj
drugi koji je pristigao iz luke Gont, krupan, sredovean mukarac sa kratkom palicom od tisovine, tetka
Mahovina ih nije pogledala svojim zakrvavljenim oima, ve je uvukla glavu u ramena, pognula se i povukla u
stranu, skupljajui svoje bedne ini i vradbine.
Kada je poloila telo kako je trebalo da lei za ukop, na levi bok, sa povijenim kolenima, spustila mu
je u levu aku okrenutu nagore siuni smotuljak sa inima, neto zamotano u meku kozju kou i svezano
obojenim konopcem. arobnjak iz Re Albija odgurnu vreicu vrhom palice.
"Je li grob iskopan?" upita arobnjak iz luke Gont.
"Jeste", odvrati arobnjak iz Re Albija. "Iskopan je na groblju moga gospodara." On pokaza prema
zdanju visoko u planini.
"Tako, znai", ree onaj iz luke Gont. "Mislio sam da e na mag biti uz sve poasti pokopan u
gradu koji je spasao od zemljotresa."
Page 8

2. Tehanu
"Moj gospodar trai da ta ast pripadne njemu", odvrati onaj iz Re Albija.
"Ali to bi znailo...", zausti onaj iz luke Gont i zastade, ne elei da se upusti u prepirku, ali ipak ne
hotevi ni da olako prepusti pobedu mlaem oveku. Pogledao je umrlog. "Mora biti pokopan bez imena", ree
on sa aljenjem i gorinom. "Proveo sam na putu celu no, ali ipak sam kasno stigao. Ovako je veliki gubitak
jo vei!"
Mladi arobnjak nita ne uzvrati.
"Ime mu je bilo Aihal", oglasi se Tenar. "Njegova je elja da poiva ovde, upravo ovde gde sada
lei."
Oba mukarca se zagledae u nju. Mlai mukarac se jednostavno okrenuo na drugu stranu kada
je ugledao sredovenu seljanku. Onaj iz luke Gont trenutak je zurio u nju, a onda ju je upitao: "Ko si ti?"
"Zovu me Kremenkova udovica, Goha", odvrati ona. "Ne tie vas se ko sam, bar ja tako mislim. I
nije na meni da vam to kaem."
Zauvi njene rei, arobnjak iz Re Albija se udostojao da je ovla odmeri. "Pazi, eno, kako
razgovara sa ljudima od moi!"
"Stanite, stanite", javi se onaj iz luke Gont. Podigao je ruke u elji da smiri bes arobnjaka iz Re
Albija, ne skidajui pogled sa Tenar. "Ti si... Ti si nekada bila njegova tienica?"
"I prijateljica", dodade Tenar. Potom je okrenula glavu na drugu stranu i ostala utke da stoji.
Osetila je bes u glasu dok je izgovarala re: "prijateljica". Spustila je pogled prema leu svog prijatelja,
spremnom da bude poloen u zemju, izgubljenom i nepominom. Njih dvojica su stajala nad njim, ivi i moni,
ali nisu mu nudili prijateljstvo, samo prezir, rivalstvo, bes.
"Izvinite", ree ona. "Bila je to duga no. Bila sam s njim kada je umro."
"To nije..." zausti mladi arobnjak, ali ga sasvim iznenada prekide tetka Mahovina, rekavi naglas:
"Bila je. Da, bila je. Niko drugi osim nje. Poslao je po nju. Poslao je mladog Gradoslata, trgovca ovcama, da je
pozove, tamo sa druge strane planine, i nije dozvolio da umre dok ona nije dola da bude s njim, a onda je
umro i umro je na mestu gde e biti i sahranjen, ovde."
"I", poe stariji muakarc, "...i on ti je kazao...?"
"Svoje ime." Tenar podie pogled prema njima i poto je na licu starijeg mukarca razabrala
nevericu, a na licu mlaeg prezir, ona im bez imalo potovanja odbrusi. "Izgovorila sam to ime", ree. "Zar
vam ga moram ponoviti?"
Na svoje nezadovoljstvo zakljuila je po izrazima njihovih lica da oni uopte nisu uli to ime,
Ogionovo pravo ime; nisu na nju obraali panju.
"Oh!" izusti ona. "Ovo su rava vremena... kada ak i jedno takvo ime moe proi nezapaeno,
moe pasti poput kakvog kamena! Zar sposobnost sluanja ne predstavlja mo? ujte, onda: ime mu je bilo
Aihal. Njegovo ime u smrti je Aihal. U pesmama e biti znan kao Aihal sa Gonta. Ako se uopte jo stvaraju
nove pesme. Bio je tih ovek. Sada je tek tih. Moda i nee biti pesama, ve samo tiina. Ne znam. Veoma
sam umorna. Izgubila sam oca i dragog prijatelja." Glas ju je izdao; u grlu joj je zastao jecaj. Okrenula se i
pola. Na umskoj stazi ugledala je sveanj sa inima koji je napravila tetka Mahovina. Podigla ga je, klekla
pored tela, poljubila otvoreni dlan leve ake i poloila sveanj u njega. Dok je kleala, jo je jednom podigla
pogled prema dvojici mukaraca, a zatim je tiho progovorila.
"Hoete li se pobrinuti da njegov grob bude iskopan ovde, gde je on to eleo?"
Prvo klimnu onaj stariji, a za njim i mlai.
Ustala je, poravnala suknju i krenula nazad preko livade obasjane jutarnjom svetlou.
4. KALESIN
"ekaj", rekao joj je Ogion koji je sada bio Aihal, neposredno pre no to ga je zahvatio vetar smrti i
odvojio od ivota. "Gotovo... sve se promenilo", proaputao je, a zatim dodao: "Tenar, ekaj..." Ali nije joj
kazao ta to treba da eka. Moda promenu koju je video ili za koju je znao; ali kakvu promenu? Da nije mislio
na vastitu smrt, svoj ivot koji se okonao? Izgovorio je to razdragano, pobedonosno. Zaduio ju je da eka.
"ta mi drugo i preostaje?" upita ona samu sebe, istei pod u njegovoj kui. "ta sam drugo ikada
pa radila?" A zatim se obratila svom seanju na njega: "Treba li da ekam ovde, u tvojoj kui?"
"Da", odvrati Aihal Tihi, jedva ujno, s osmehom.
Zavrila je sa ienjem kue i ognjita i provetrila dueke. Izbacila je neke okrnjene zemljane
sudove i napuknuti tiganj, ali krajnje paljivo. ak je prislonila i obraz uz naprsli tanjir dok ga je iznosila na
ubrite, jer on je bio dokaz da je stari mag tokom protekle godine bio bolestan. Bio je jednostavan ovek,
iveo je skromno poput kakvog siromanog seljaka, ali dok mu je pogled bio bistar i dok je jo bio u snazi,
nikada nije upotrebio polomljeni tanjir niti dozvoljavao da tiganj bude nepopravljen. Ovi znaci njegove slabosti
su je rastuili i bilo joj je ao to nije bila s njim i brinula se o njemu. "Bilo bi mi drago da sam mogla", obrati se
ona svom seanju na njega, ali on nita ne odvrati. Nikada ne bi dozvolio nikome da se brine o njemu, sam je
to inio. Da li bi joj kazao: "Ima prea posla"? Nije znala. Bio je utljiv ovek. Ali bila je sigurna da je pravilno
postupila kada je ostala ovde u njegovoj kui.
Page 9

2. Tehanu
Dumbirka i njen ostareli mu, Bistropotok, koji je na imanju u Srednjoj dolini, bio due od nje same,
pazie na stada i na vonjak; drugi par sa imanja, Srk i Seka, zasejae polja. Ostalo e morati da se za
izvesno vreme brine samo o sebi. Komijska deca pobrae njene maline. teta; volela je maline. Ovde gore
na Prekopadu, gde je uvek duvao vetar sa mora, bilo je suvie hladno za maline. Meutim, Ogionova mala
breskva koja je rasla u zaklonu kue pored zida okrenutog prema jugu rodila je osamnaest breskvica; Teru ih
je posmatrala kao maka mia jo od dana kada su stigle, sve dok konano nije dola i rekla svojim
promuklim, nejasnim glasom: "Dve breskvice su sasvim crvene i ute."
"Ah", izusti Tenar. Zajedno su otile do breskve i ubrale dva prva sazrela ploda koja su odmah tu,
onako neoguljena, i pojele. Sok im je curio niz brade. Olizale su prste.
"Mogu li je posaditi?" upita Teru, posmatrajui naboranu koticu svoje breskve.
"Svakako. Ovo je pogodno mesto, blizu starog drveta. Ali ne suvie blizu. Kako bi korenje i grane
oba drveta imalo dovoljno prostora."
Dete je odabralo mesto i iskopalo siuni grob. Poloila je koticu u njega i prekrila je zemljom.
Tenar ju je promatrala. Za ovo nekoliko dana koliko je ovde provela, Teru se izmenila, pomisli ona. Jo je bila
nepristupana, nikad ljuta, nikada vesela; ali otkada su ovde boravile gotovo neznatno je popustila ona njena
uzdranost, njena nepokretnost. Poelela je breskvu. Setila se da posadi koticu, da povea broj bresaka na
svetu. Na Hrastovom imanju nije se plaila samo dvoje ljudi, Tenar i eve; a ovde se sasvim lako privikla na
Vresku, pastiricu iz Re Albija, prodornog glasa, nenu glupau od dvadeset godina, koja se odonosila prema
ovom detetu, ovom sakatom detetu, slino kao i prema kozama. To je bilo u redu. I tetka Mahovina je bila
dobra, bez obzira na grozni miris to ga je irila oko sebe.
Kada je Tenar pre dvadeset pet godina ivela u Re Albiju, Mahovina nije bila stara vraara, ve
mlada. Uvlaila je glavu, klanjala se i razvlaila usta u osmeh pred "mladom damom", "Belom Damom",
Ogionovom tienicom i uenicom, uvek joj se obraajui sa krajnjim potovanjem. Tenar je oseala da je to
potovanje lano, maska kojom je prikrivala zavist, netrpeljivost i nepoverenje koje je tako dobro upoznala
druei se sa enama koje su bile nie od nje po rangu, enama koje su sebe smatrale obinima, a nju
neobinom, povlaenom. Svetenica u Grobnicama Atuana ili strankinja tienica maga sa Gonta, uvek je
bila neto drugo, neto iznad. Mukarci su joj podarili mo, mukarci su delili svoju mo sa njom. ene su je
posmatrale spolja, ponekada u njoj gledajui suparnicu, a esto joj se rugajui.
Oseala se kao da su je ostavili napolju, iskljuili je. Umakla je pred Moima pustinjskih grobnica, a
zatim je napustila moi uenja i vetina koje joj je ponudio njihov uvar, Ogion. Okrenula je lea svemu tome,
otila na drugu stranu, u drugu prostoriju, u kojoj su ene ivele, kako bi postala jedna od njih. ena, ena
seljaka, majka, domaica, preuzevi na sebe moi za koje je ena bila predodreena, vlast koju su enama
udelili mukarci.
Tamo, u Srednjoj dolini, Kremenkova ena, Goha, bila je dobro dola, kada se sve uzme u obzir,
meu enama; strankinja bez sumnje, bledog tena, koja je govorila pomalo udno, ali ugledna domaica,
odlina prelja, sa dobro odgojenom i lepom decom i naprednim imanjem: ugledna. A za mukarce je ona bila
Kremenkova ena, koja je obavljala uobiajene enske poslove: vodila je ljubav, raala, mesila, kuvala, istila,
prela, ila, sluila. Dobra ena. S odobravanjem su gledali na nju. Kremenko je ipak dobro izabrao, govorili su.
Pitam se kakve li su bele ene, bele po celom telu? govorile su njihove oi, dok su je pratili pogledom, dok nije
ostarila; sada je vie nisu primeivali.
Ovde, sada, sve se promenilo, ovde nije bilo nieg od svega toga. Od kada su ona i Mahovina bdele
zajedno nad Ogionom, vraara joj je jasno stavila do znanja da e joj biti prijateljica, sledbenica, slukinja, ta
god Tenar od nje bude traila. Tenar uope nije bila sigurna da zna ta bi elela da tetka Mahovina bude, jer
ju je smatrala nepredvidljivom, nepouzdanom, nedokuivom, strastvenom, neukom, lukavom i prljavom. Ali
Mahovina se dobro slagala sa opeenim detetom. Moda je Mahovina bila ta koja je dovela do ove promene,
do gotovo neprimetnog oputanja, kod Teru. Prema njoj se Teru ponaala kao i prema svima drugima...
ravnoduno, nezainteresovano, posluno kao to su poslune neive stvari, onako kako je na primer posluan
kamen. Ali starica je nije ostavljala na miru, nutkala ju je slatkiima i dragocenostima, podmiivala, laskala,
ulagivala joj se. "Poi s tetkom Mahovinom, draga! Doi i tetka Mahovina e ti pokazati najlepi prizor koji si
ikada videla..."
Mahovinin nos trao je iznad bezubih usta i tankih usana; na obrazu je imala bradavicu veliine
kotice trenje; kosa joj je bila sedo-crna, sva isprepletena voriima za ini i upercima; oko sebe je irila
snaan, sveobuhvatan, jak i sloeni miris poput onog koji dolazi iz lisije jazbine. "Poi u umu sa mnom,
draga!" govorile su stare vraare u priama koje su sluala deca sa Gonta. "Doi i ja u ti pokazati jedan divan
prizor!" A onda bi vraara zatvorila dete u pe i pekla ga dok ne potamni, pa bi ga pojela, ili bi ga bacila u
bunar, gde bi ono skakutalo i jadikovalo, potiteno zauvek, ili bi ga uspavala na sto godina u nekom velikom
kamenu, dok ne doe kraljev sin, princ-mag, koji e jednom reju razoriti kamen, probuditi devojku poljupcem
i pogubiti opaku vraaru...
"Poi sa mnom, draga!" I ona bi povela dete u polje i pokazala joj gnezdo kakve eve u zelenoj
pokoenoj travi ili bi je povela do barutina da skupljaju bele svece, divlju metvicu i kupine. Nije morala da
Page 10

2. Tehanu
zatvori dete u pe, niti da je pretvori u udovite, ni da je zarobi u kamen. Sve je to ve bilo obavljeno.
Bila je ljubazna prema Teru, ali bila je to pritvorna ljubaznost, jer kada su bile zajedno izgleda da je
detetu sve vreme neto govorila. Tenar nije znala ta joj je Mahovina to govorila niti emu ju je uila, niti da li bi
trebalo da dopusti vraari da i dalje puni detetu glavu tim stvarima. Slaba kao enina magija, zla kao enina
magija, tu je izreku ula stotinu puta. I zaista, toliko puta se uverila da je vraanje ena kakve su bile Mahovina
ili Brljanka esto bilo bez smisla, a ponekad su se iza njega krile zle pobude ili neukost. Seoske vraare, iako
su mogle znati mnogo arolija i ini i pojedine velike pesme, nikada nisu uile Veliku Umetnost niti naela
magije. Nijedna ena nikada nije savlada ta znanja. arobnjatvo je bilo muki posao, muka vetina; magiju
su stvorili mukarci. Nikada nijedna ena nije bila mag. Mada se njih nekoliko nazivalo arobnicama ili
vraevima, njihova mo nije bila kolovana, bila je to snaga bez umetnosti ili znanja, polunitavna, polu
opasna.
Obina seoska vraara, kakva je bila Mahovina, ivela je od ono nekoliko rei Pravog Jezika koje su
joj kao kakvo veliko blago saoptile starije vraare ili koje je po visokoj ceni otkupila od vraeva, kao i od
gomila obinih basmi nalaenja i popravljanja, mnotva besmislenih obreda, zapetljavanja i mumljanja
nerazumljivih rei, solidnog znanja i iskustva kod poroaja, nametanja kostiju, vidanja ivotinja i ljudskih
slabosti, dobrog poznavanja bilja pomeanog sa gomilom sujeverja... sve se to nadograivalo na nekakav
uroeni dar koji je mogla posedovati za leenje, pevanje, menjanje ili aranje. Takva jedna meavina mogla je
biti dobra ili loa. Pojedine vraare bile su estoke, ogorene ene, spremne da nanesu zlo, nesvesne razloga
zbog kojih to ne bi trebalo da rade. Uglavnom su bile babice i isceliteljke koje su znale da sprave nekoliko
ljubavnih napitaka, nekoliko basmi plodnosti i arolija za vraanje potencije, uz ta je uvek ilo i puno
priguenog cinizma. One malobrojne koje su bile mudre iako neuke, upranjavale su svoj dar jedino u korisne
svrhe, iako nisu umele da kau, kao to je to usotalom bio sluaj sa svim egrtima arobnjaka, zato sve to
ine, ve su brbljale o Ravnotei i Putevima Moi kako bi opravdale svoje delanje ili uzdravanje od delanja.
"Sledim svoje srce", rekla je jedna od tih ena Tenar dok je ova bila Ogionova tienica i uenica. "Gospodar
Ogion je veliki mag. Ukazuje ti veliku ast time to te poduava. Ali razmisli i videe, dete, da se sve ono
emu te ui na kraju svodi na to da sledi svoje srce."
Tenar je jo tada nauila da je ta mudra ena bila u pravu, pa ipak ne ba u potpunosti; neto je tu
nedostajalo. Jo je bila toga miljenja.
Dok je sada promatrala Mahovinu i Teru, pomislila je kako Mahovina sledi svoje srce, ali bilo je to
mrano, divlje, udno srce, nalik na vranu koja ide svojim putem i svojim poslom. Takoe joj je palo na pamet
da Mahovinu nije k Teru privukla samo ljubaznost, ve i Teruna povreda, teta koja joj je priinjena: nasilno, uz
pomo vatre.
Meutim, Teru niti postupcima niti reima nije pokazivala da je bilo ta nauila od tetke Mahovine
osim gde eve svijaju gnezda, gde rastu kupine i kako jednom rukom da pravi premetaljke. Terunu desnu
aku je u toj meri izjela vatra da je zarasla u obliku vornovate izrasline, tako da je palac mogla da koristi
samo kao tipaljku, kao rakova kleta. Ali tetka Mahovina je imala zadivljujuu zbirku premetaljki za etiri
prsta i palac, i stihove koji su ili uz pravljenje raznih oblika...
Mu, mu, zacrveni sve!
Gori, gori, pokopaj sve!
Doi, zmaju, doi!
... i kanapi bi napravio etiri trougla koji bi se preobrazili u kvadrat... Teru nikada nije pevala
glasno, ali Tenar ju je ula kako apue tiho napev dok je pravila figure, sama, sedei na pragu magove kue.
I Tenar se zamislila, kakva je to veza spajala nju sa detetom, osim saaljenja, pored puke dunosti
da pomogne nemonome? eva bi je uzela kod sebe da je Tenar nije prihvatila. Ali Tenar ju je uzela, ak se
ni ne zapitavi zato je to uinila. Da li je to ona sledila svoje srce? Ogion je nije nita pitao o detetu, ali je
kazao: "Plaie je se." A Tenar je odvratila: "I sada je se plae", to je bilo tano. Moda je i ona sama zazirala
od tog deteta, kao to je ono zaziralo od okrutnosti, silovanja i vatre. Da li je strah bio ta spona izmeu njih?
"Goha", oslovi je Teru, sedei na petama ispod breskvinog drveta, zagledana u mesto u stvrdnutoj
letnjoj praini na kome je posadila koticu breskve: "ta su to zmajevi?"
"Ogromna stvorenja", odvrati Tenar, "slina guterima, ali dua od broda... vea od kue. Sa krilima
poput ptijih. Imaju plameni dah."
"Dolaze li oni ovamo?"
"Ne", odvrati Tenar.
Teru vie nita nije pitala.
"Da li ti je tetka Mahovina priala o zmajevima?"
Teru odmahnu glavom. "Ti si mi priala", odvrati ona.
"Ah", izusti Tenar. A zatim dodade: "Breskvi koju si posejala bie potrebna voda. Jednom dnevno,
dok ne dou kie."
Page 11

2. Tehanu
Teru ustade i zae za ugao kue uputivi se ka bunaru. Noge i stopala bili su joj savreni, bez i
najmanje ozlede. Tener je volela da je gleda kako hoda ili tri, kako svojim tamnim, pranjavim, slatki,m
malim stopalima tapka po zemlji. Vratila se sa Ogionovim kragom za zalivanje, s mukom ga nosei, a zatim
je laganim mlazom zalila mesto gde je posadila novu biljku.
"Znai, sea se prie o vremenu kada su ljudi i zmajevi bili isti narod... U njoj se govori o tome kako
su ljudska bia dola ovamo, na istok, a svi zmajevi ostali na dalekim zapadnim ostrvima. Daleko, daleko
odavde."
Teru klimnu. inilo se da ne obraa panju, ali kada je Tenar, kazala "zapadna ostrva", i pokazala
prema moru, Teru je okrenula lice prema visokom, jasnom obzorju koje se naziralo izmeu stabljika pasulja i
upe za muu.
Na vrhu upe za muu pojavila se jedna koza i okrenula im profil, dostojanstveno podigavi glavu;
oigledno je zamiljala da je planinska koza.
"Sipi se opet oslobodila", ree Tenar.
"Hissss! Hissss!" oglasi se Teru, oponaajui Vresku kada je dozivala koze; zatim se i sama Vreska
pojavila kod ograde iza koje je bio posejan pasulj, viui "Hissss!" kozi koja uopte nije obraala panju na
nju, zamiljeno zurei dole u pasulj.
Tenar ostavi njih tri da se igraju poznate igre hvatanja Sipi. Odetala je pored parcele sa pasuljem
prema ivici stene i nastavila du nje. Ogionova kua nalazila se van sela i bila je blia od bilo koje druge
Prekopadu; ovde je strma, travnata padina bila ispresecana izboinama i stenama i tu su se mogle napasati
koze. Ako nastavite prema severu, padina postaje jo strmija, i na kraju se obruava; a kroz zemlju na stazi
pomalja se velika stenovita izboina, dok se na milju otprilike severno od sela Prekopad ne suzi u policu
crvenkastog peskovitog kamena koja visi nad morem to je podlokalo njenu osnovu dve hiljade stopa nie.
Nita nije raslo na tom udaljenom kraju Prekopada osim liajeva i trava koje uspevaju po
kamenjaru i tu i tamo po kog plavog krasuljka, zakrljalog usled vetra, nalik na dugme isputeno na grubi
kamen koji se drobio. Sa kopnenog dela ivice stene okrenutog prema severu i istoku, iznad uskog poteza
movarnog zemljita, uzdizala se tamna i grdna padina planine Gont, poumljena gotovo do samog vrha.
Stena je bila tako visoko iznad zaliva da je ovek morao pogledati nadole kako bi video njegove spoljanje
obale i nejasne nizije Esarija. Iza njih, na celom jugu i zapadu nije bilo nieg osim neba nad morem.
Tenar je volela da doe ovamo u vreme kada je ivela u Re Albiju. Ogion je voleo ume, ali ona,
koja je ivela u pustinji u kojoj osim njihovog vonjaka sa vornovatim stablima bresaka i jabuka nije bilo
drveta na stotinu milja unaokolo, i za koji su tokom beskrajnih leta morali da donose vodu, gde nije raslo nita
zeleno, vlano i prirodno, gde nije bilo nieg osim jedne planine, ogromne ravnice i neba... ona je volela ivicu
stene vie od zatvorenih uma. Dopadalo joj se kada joj se nita ne nalazi iznad glave.
Liajevi, siva retka trava, krasuljci bez stabljike - i njih je volela; bili su joj bliski. Sela je na
stepenastu stenu nekoliko stopa od ivice i zagledala se put mora kao to je to nekada inila. Sunce je bilo
jako, ali je vetar koji je duvao bez prestanka ohladio znoj na njenom licu i rukama. Oslonila se o ake pruene
iza lea, osloboena svih misli, doputajui da je ispune sunce, vetar, nebo i more, inei je providnom za
sunce, vetar, nebo, more. Ali uskoro ju je leva aka podsetila na svoje postojanje i ona se okrenula da vidi ta
je to grebucka. Bio je to siuni iak, polusakriven u pukotini peanog kamena, koji je jedva pruao svoje
bezbojne bodljice prema svetlosti i vetru. Ukoeno se klanjao na vetru, odolevajui mu, duboko zavukavi svoj
koren u stenu. Dugo je ostala zagledana u njega.
Kada je ponovo podigla pogled prema moru, ugledala je, plavetnilo u plavoj izmaglici tamo gde se
more sretalo sa nebom, obris jednog ostrva: Oranee, najistonijeg od Unutranjih Ostrva.
Zurila je u taj slabani oblik iz snova, sanjarei, dok joj pogled nije privukla jedna ptica koja je
dolazila sa zapada preko mora. To nije bio galeb, jer je letela postojano, ali isuvie visoko da bi bio pelikan. Da
nije kakva divlja guska ili albatros, veliki, retki putnik sa puine, zaao meu ostrva? Posmatrala je lagano
pomeranje krila, daleko i visoko odatle u bletavom vazduhu. Zatim je ustala, povukla se nekoliko koraka od
ivice stene i ostala nepomino da stoji, dok joj je srce zalupalo kao ludo, a dah zastao u grlu. Netremice se
upiljila u vijugavo, elino-tamno telo koje su nosila dugaka pauinasta krila crvena poput vatre, to telo sa
ispruenim kandama, za kojim su ileli u vazduhu pramenovi dima.
Leteo je pravo prema Gontu, pravo prema Prekopadu, pravo prema njoj. Videla je kako mu se
presijavaju rasto-crne krljuti i zapazila sjaj izduenog oka. Videla je crveni jezik, plameni jezik. Vetar je
ispunio smrad paljevine, kada je uz siktavu grmljavinu zmaj, okrenuvi se ka tlu na ispustu stene, ispustio
jedan plameni dah.
Stopala mu zaparae stenu. Bodljikavi rep se uvijao, podizao buku, a krila, skarletna na mestima
gde je sunce sijalo kroz njih, grmela su i utala dok ih je savijao i sputao uz oklopljene bokove. Glava se
lagano okrenula. Zmaj je pogledao u enu koja je stajala na dohvat njegovih kandi otrih poput kose. ena je
gledala u zmaja. Oseala je toplotu njegova tela.
Govorili su joj da ljudi ne smeju gledati zmaju u oi, ali njoj to nita nije znailo. On je zurio pravo u
nju svojim utim oima ispod oklopljenih titnika iroko smetenih iznad uskog nosa i nozdrva iz kojih je
Page 12

2. Tehanu
sukljao plamen i koje su se puile. Njeno siuno, blago lice i tamne oi bili su upravljeni pravo u njega.
Oboje su utali.
Zmaj je okrenuo glavu malko u stranu kako je ne bi satro kada progovori, ili je to moda bio smeh...
jedno snano "Ha!" od narandastog plamena.
Zatim se spustio u uanj i progovorio, ali nije se obratio njoj.
"Ahivaraihe, Ged", izgovori on, gotovo neno, dimei, zapalacavi plamenim jezikom; zatim pognu
glavu.
Tenar tek tada primeti da je na leima doneo nekog oveka. Sedeo je u udubljenju izmeu dva
visoka trna nalik na dva maa koji su se protezali du zmajeve kime, tik iza vrata i iznad ramena odakle su
polazila krila. akama je vrsto stezao rasto- tamnu grivu na zmajevom vratu, a glavu je poloio uz podnoje
trna-maa, kao da spava.
"Ahi eheraihe, Ged!" ree zmaj, malo glasnije; izgledalo je je kao da se njegova izduena usta
neprestano osmehuju, otkrivajui zube dugake kao Tenarina podlaktica, ukaste, sa belim, otrim vrhovima.
Mukarac se nije ni promekoljio.
Zmaj okrenu izduenu glavu i ponovo pogleda u Tenar.
"Sobriost" izgovori on, apatom kao kada se metal tare o metal.
Poznavala je tu re Jezika Stvaranja. Ogion ju je nauio onoliko koliko je elela da naui od tog
jezika. Poi gore, rekao je zmaj: popni se! I ona ugleda stepenike kojima se mogla popeti. Stopalo sa
kandama, povijeni lakat, rameni zglob, prvi mii, krila: etiri stepenika.
I ona izusti jedno: "Ha!" ali ne u elji da se nasmeje, ve da doe do vazduha, koji joj je stalno
zapinjao u grlu; na trenutak je pognula glavu kako bi savladala blagu nesvesticu. Zatim je krenula napred,
pored kandi, izduenih bezusnih usta i dugakog utog oka, i popela se na zmajevo rame. Uhvatila je
mukarca za ruku. Nije se pokrenuo, ali oigledno nije bio mrtav, jer ga je zmaj doneo ovamo i obratio mu se.
"Hajde", ree ona, a kada je uspela da mu rastvori vrsto stegnutu levu aku, ugledala mu je i lice: "Hajde,
Gede. Hajde..."
Tek neznatno je podigao glavu. Oi su mu bile otvorene, ali su zurile u prazno. Morala je da se
popne oko njega, grebui nogama po toploj, oklopljenoj koi zmaja, kako bi mu rastvorila i desnu aku kojom
je stezao ronatu izraslinu u podnoju trna- maa. Naterala ga je da je uhvati za ruke, kako bi ga polunosei
poluvukui spustila niz ta etiri udna stepenika na zemlju.
Podigao se taman toliko da pokua da se dri za nju, ali u njemu nije bilo snage. Tresnuo je sa
zmaja na tlo poput prazne vree i ostao tamo da lei.
Zmaj je okrenuo ogromnu glavu i sasvim po ivotinjski onjuiio i omirisao ovekovo telo.
Zatim je podigao glavu, a za njom i napola rairio krila uz sveobuhvatni, metalni zvuk. Pomerio je
stopala dalje od Geda, blie ivici stene. Okrenuvi unazad glavu na trnovitom vratu, ponovo je pogledao Tenar,
ovaj put neposrednije i progovorio glasom nalik na suvu tutnjavu vatre u suari: "These Kalesin."
Morski vetar zvidao je uhvaen u zmajeva napola rastvorena krila.
"These Tenar", odvrati ena jasnim, drhtavim glasom.
Zmaj odvrati pogled prema zapadu, preko mora. Izvio je zatim dugako telo uz zveket elinih
krljuti, iznenada rairio krila, unuo, i skoio pravo sa stene u vetar. Rep koji se vukao za njim napravio je
brazdu u peskovitom kamenu. Crvena krila zalepetala su svega dva puta i Kalesin je ve bio daleko od kopna,
leteo je pravo, leteo je na zapad.
Tenar ga je pratila pogledom dok nije postao manji od divlje guske ili galeba. Vazduh je bio hladan.
Dok se zmaj nalazio tu bio je topao, vreo, grejala ga je zmajeva unutranja vatra. Tenar se strese. Sela je na
stenu pored Geda i poela da plae. Sakrila je lice izmeu ruku i naglas plakala. "ta da uinim?" pitala se.
"ta sada da uinim?"
Ubrzo potom obrisala je oi i nos o rukav, zagladila kosu obema akama i okrenula se prema
oveku koji je leao pored nje. Leao je tako mirno, tako prirodno na goloj steni, kao da bi tu mogao zauvek
ostati da poiva.
Tenar uzdahnu. Nita nije mogla da uini, ali uvek je postojalo neto to je trebalo preduzeti.
Nije mogla da ga nosi. Morae da dovede pomo. To je znailo da e morati da ga ostavi samog.
Uinilo joj se da je suvie blizu ivice stene. Ako pokua da ustane, mogao bi pasti, onako slab i sa vrtoglavicom
koju e sigurno imati. Kako da ga pomeri? Uopte se nije dizao dok mu je govorila i dodirivala ga. Uhvatila ga
je ispod pazuha i pokuala da ga vue, i na vlastito iznenaenje uspela je u svom naumu; on joj uopte nije
pomagao, ali i nije bio mnogo teak. Odluno ga je odvukla nekih deset, petnaest stopa dublje u kopno, to
dalje od ogolele stene, do pareta zemlje i praine gde su suvi buseni trave stvarali prvid kakvog-takvog
zaklona. Tu je morala da ga ostavi. Nije mogla da tri, jer su joj se noge tresle, a i dahtanje jo nije prestalo.
Ipak, uputila se to je bre mogla ka Ogionovoj kui, dozivajui dok se pribliavala Vresku, Mahovinu i Teru.
Dete se pojavilo iza upe za muu i stalo, kao to je uvek inilo, posluno se odazvavi Tenarinom
dozivanju, ali joj ne priavi da je pozdravi niti da bude pozdravjeno.
"Teru, otri do mesta i zamoli bilo koga da doe... nekog snanog... Na steni se nalazi povreeni
Page 13

2. Tehanu
ovek."
Teru je i dalje stajala. Nikada do tada nije ila sama u selo. Ukoila se; elela je da poslua, ali bilo
ju je strah. Tenar shvati u emu je problem i upita: "Da li je tetka Mahovina ovde? Vreska? Nas tri bismo ga
mogle doneti. Samo brzo, brzo, Teru!" Mislila je da e Ged sigurno umreti ako ga tamo ostavi da lei
nezatien. Moda ga vie nee nai kada se vrati... moe umreti, pasti, mogu ga odneti zmajevi. Svata se
moglo dogoditi. Mora pouriti pre no to se neto slino dogodi. Kremenko je umro od sranog udara u svojim
poljima, a ona nije bila s njim. Umro je sam. Pronaao ga je pastir pored kapije. Ogion je umro i ona nije
mogla da ga sprei u tome, nije mogla da mu udahne ivot. Ged je doao kui da umre i to je bio kraj svemu,
nita vie nije preostalo, nita da se uini, ali ona ipak mora neto uiniti. "Pouri, Teru! Dovedi bilo koga!"
Sama je krenula drhtavim korakom prema selu, ali je ugledala staru Mahovinu kako hita preko
panjaka, potpomaui se debelim glogovim tapom. "Jesi li me zvala, draga?"
Mahovinino prisustvo donelo joj je istog asa olakanje. Trudila se da povrati dah i da pone jasno
da razmilja. Mahovina nije gubila vreme postavljajui pitanja, ve je, im je ula da je neki ovek povreen i
da ga treba prebaciti, dohvatila debeli platneni arav koji je Tenar iznela da se provetri i ponela ga prema
kraju Prekopada. Ona i Tenar prebacile su Geda na njega i poele da ga vuku s tekom mukom prema kui,
kada se pojavila Vreska, sa Teru i Sipi. Vreska je bila mlada i snana i uz njenu pomo uspele su da podignu
platneni arav i ponesu ga kao nosiljku do kue.
Tenar i Teru su spavale u nii u zapadnom zidu dugake jedine prostorije u kui. Na suprotnom
kraju nalazio se jo samo Ogionov krevet, prekriven debelim lanenim aravom. oveka su poloile na njega.
Tenar ga je prekrila Ogionovim ebetom, dok je Mahovina mrmljala ini oko kreveta, a Vreska i Teru stajale i
zurile u njega.
"Ostavimo ga sada", ree Tenar, povevi ih sve u prednji deo kue.
"Ko je on?" upita Vreska.
"ta je radio na Prekopadu?" zapita Mahovina.
"Ti ga, Mahovino, poznaje. Nekada je bio Ogionov... Aihalov egrt."
Vraara odmahnu glavom. "To je bio momak iz Deset Jova, draga", odvrati ona. "Taj je sada
Arhimag na Rouku."
Tenar klimnu.
"Ne, draga", ostade uporna Mahovina. "Ovaj samo lii na njega. Ali to nije on. Ovaj ovek nije mag.
Nije ak ni vra."
Vreska je prelazila pogledom s jedne na drugu, oigledno se zabavljajui. Ona uglavno nije
razumela ono to su ljudi govorili, ali je volela da ih slua.
"Ali ja ga poznajem, Mahovino. To je Jastreb." Kada je izgovorila to ime, Gedovo svakodnevno ime,
osetila je izvesnu nenost, tako da je prvi put pomislila i osetila da je ovo odista bio on i da su ih upravo sve ove
godine od kada ga je prvi put videla povezivale. Ugledala je svetlost slinu zvezdi u tami, ispod zemlje, veoma
davno, i njegovo lice na toj svetlosti. "Poznajem ga, Mahovino." Osmehnula se najpre tek primetno, a onda je
razvukla usta u irok osmeh. "On je prvi mukarac koga sam ikada videla", izjavi ona.
Mahovina je neto mrmljala i prebacivala se s jedne na drugu nogu. Nije volela da se suprotstavlja
"Gospodarici Gohi", ali ova nije uspela da je ubedi. "Postoje trikovi, preruavanja, menjanje oblika, promene",
ree ona. "Budi oprezna, draga. Kako je stigao tamo gde si ga nala, ak tamo? Da li ga je iko video da je
proao kroz selo?"
"Niko od vas... nije video...?"
Zurile su u nju. Pokuala je da kae "zmaja" ali nije mogla. Njene usne i jezik odbili su da oblikuju tu
re. Ali re je oblikovala samu sebe pomou njih, stvorila je sebe upotrebivi njena usta i dah. "Kalesina", izusti
ona.
Teru je zurila u nju. Iz deteta kao da je potekao nekakav talas toplote, vreline, kao da je bila u
groznici. Nita nije kazala, ali je stala da pomera usne kao da ponavlja to ime, a groznica je arila oko nje.
"Trikovi!" ree Mahovina. "Sada kada naeg maga vie nema, ovuda e se muvati sva sila onih koji
se slue trikovima."
"Dola sam iz Atuana do Hevnora, od Hevnora do Gonta, sa Jastrebom, u otvorenom amcu", izjavi
otresito Tenar. "Videla si ga kada me je doveo ovamo, Mahovino. Tada nije bio Arhimag. Ali bio je isti, isti ovaj
ovek. Ima li jo neko sline oiljke kao on?"
Starica je mirno stajala sada kada joj se Tenar javno suprotstavila; pokuavala je da se sabere.
Pogledala je Teru. "Ne", odvrati ona. "Ali..."
"Zar misli da ga ja ne bih prepoznala?"
Mahovina iskrivi usta, namrti se, protrlja jedan palac drugim, zagledavi se u ake. "U svetu se
deavaju zle stvari, gospodarice", izjavi ona. "Postoji stvar koja na sebe uzima oblik i telo oveje, ali njegova
dua nestaje... biva pojedena..."
"Gebet?"
Mahovina se trgnu kada u tu re - javno izgovorenu. Zatim klimnu. "Pria se da je jednom, kada je
Page 14

2. Tehanu
mag Jastreb doao ovamo, veoma davno, pre no to si ti stigla s njim, da je i ta stvar tame dola sa njim... da
ga je sledila. Moda ga jo sledi. Moda..."
"Zmaj koji ga je doneo ovamo", poe Tenar, "oslovio ga je njegovim pravim imenom. Ja znam to
ime." U njenom glasu odzvanjale su gnev zbog vraarine jogunaste sumnjiavosti.
Mahovina je nemo stajala. Njeno utanje predstavjalo je bolji argument od njenih rei.
"Moda je nad njim senka smrti", ree Tenar. "Moda umire. Ne znam. Da je Ogion..."
Setivi se Ogiona, ponovo je briznula u pla jer se prisetila da je Ged zakasnio. Zatomila je suze i
otila do drvenog sanduka za drva. Dala je Teru ajnik da ga napuni, dodirnuvi joj lice dok joj je govorila ta
da uradi. avovi i zadebljali oiljci bili su vreli pri dodiru, ali dete nije imalo groznicu. Tenar je kleknula da zaloi
vatru. Neko u ovom dolinom domainstvu... vraara, udovica, bogalj ili slaboumnica... morao je da obavi ono
to je trebalo obaviti, a ne plaiti dete plaem. Zmaj je otiao i zar ovamo nita vie nee doi osim smrti?
5. POBOLJANJE
Leao je kao da je mrtav, ali nije bio mrtav. Gde li je to bio? Kroz ta li je to proao? Te noi, pri
svetlosti plamena, Tenar je skinula prljavu, pohabanu, od znoja utavljenu odeu sa njega. Oprala ga je i
ostavila ga da lei nag izmeu lanenog arava i ebeta od meke, guste, kozje vune. Iako je bio dosta nizak i
vitak, bio je nabijen, snaan; sada je, meutim, postao mrav, sama kost i koa, istroen, krhak. ak su i
oiljci, koji su mu nagrivali rame i levu stranu lica od slepoonice do vilice, sada bili nekako manje vidljivi,
nekako srebrnasti. A kosa mu je postala seda.
Dosta mi je oplakivanja, pomisli Tenar. Muka mi je od oplakivanja, od bola. Neu ga oplakivati? Nije
li on stigao do mene jaui na zmaju?
Jednom davno sam nameravala da ga ubijem, pomisli ona. Sada u mu pomoi da nastavi ivot,
ako budem mogla. Pogledala ga je zatim i u oku joj je, umesto saaljenja, zaiskrila reenost da prihvati taj
izazov.
"Ko je koga spasao iz Lavirinta, Gede?"
Spavao je, nije je uo, nije se pomerio. Bila je veoma umorna. Okupala se u vodi koju je zagrejala
da njega opere i uvukla se u krevet pored male, tople, svilene tiine - usnule Teru. Zaspala je, san ju je odveo
u neki nepregledan vetrovit prostor zamagljen ruiastim i zlatnim prelivima. Letela je. Njen glas je dozivao:
"Kalesine!" Odgovorio joj je neki glas koji je dopro iz struja svetlosti.
Kada se probudila, ptice su cvrkutale u poljima i na krovu. Uspravila se u krevetu; doekalo ju je
jutarnje svetlo koje je dopiralo kroz neravno staklo niskog prozora okrenutog prema zapadu. Otkrila je neto u
sebi, neko zrno ili odsjaj; to neto bilo je suvie sitno da bi ga videla ili bila u stanju o njemu da razmilja, bilo je
to neto novo. Teru je jo spavala. Tenar je sela pored nje zagledana kroz mali prozor u jedan oblak i
sunevu svetlost, razmiljajui o svojoj keri, Jabuci, pokuavajui da se seti kako je Jabuka izgledala kao
beba. Prisetila je se tek na trenutak, ali slika je nestala im je svu svoju panju usredsredila na nju... malo,
debeljukasto telo koje se trese od smeha, upava, leprava kosa... Njena druga beba, sin Iskra, dobio je ime
u ali, jer je bio Kremenkova slika i prilika. Nije znala njegovo pravo ime. Koliko je Jabuka bila zdrava kao
dete, toliko je on bio boleljiv. Roen je pre vremena i bio je veoma sitan, tako da umalo nije umro od upale
grla kada su mu bila dva meseca, a dve godine posle toga kao da je podizala kakvog vrapia, nikada nije bila
sigurna da li e osvanuti iv. Ali ustrajao je, iskrica se nije ugasila. to je bio stariji, to je postajao otporniji
momi, neprestano u pokretu, kao da ga je pokretala neka nevidljiva sila; od njega nije bilo nikakve koristi na
imanju; nije imao strpljenja sa ivotinjama, biljkama, ljudima; reima se koristio samo da iskae svoje potrebe,
nikada da bi nekome priinio zadovojstvo, da bi pruio ili uskratio ljubav i znanje.
Ogion je svratio jednom za vreme svojih lutanja kada je Jabuci bilo trinaest godina, a Iskri
jedanaest. Ogion je tada dao Jabuci ime, u izvorima Kahede, u gornjem delu ravnice; bila je prelepa dok je
ulazila u zelene vode, ena-dete, i on joj je tada dao pravo ime, Hajohe. Zadrao se dan dva na Hrastovom
imanju i zapitao deaka da li bi poao s njim da izvesno vreme luta po umama. Iskra je samo odmahnuo
glavom. "ta bi radio da moe sam da odabere?" upitao ga je mag i deak mu je rekao ono to do tada
nikada nije smogao snage da kae ni ocu ni majci: "Otiao bih na more." I tako se, kada mu je Bukva posle tri
godine nadenuo pravo ime, ukrcao kao mornar na jedan trgovaki brod koji je saobraao od Valmauta do
Oranea i severnog Hevnora. S vremena na vreme svraao bi na imanje, ali ne esto i nikada ne bi dugo
ostajao, iako je ono po oevoj smrti trebalo njemu da pripadne. Imao je beo ten poput Tenar, ali je izrastao
visok kao Kremenko i imao njegovo usko lice. Roditeljima nikada nije otkrio svoje pravo ime. Najverovatnije ga
nikada nikome ni nee otkriti. Tenar ga nije videla ve tri godine. Moda je znao, a moda i nije za oevu smrt.
Moda i sam vie nije meu ivima, moda se utopio; meutim, mislila je da nije. Nosie tu iskru svoga ivota
preko mora, kroz oluje.
To je bilo ono to se sada nalazilo u njoj, iskra; poput kakvog telesnog dokaza izvesne zamisli;
kakve promene, neeg novog. ta je to bilo, ona nee pitati. To se ne pita. Kao to se ne pita ni kako glasi
neije pravo ime. Rei e ti ga ili nee.
Page 15

2. Tehanu
Ustala je i obukla se. Bilo je rano, toplo, tako da nije zapalila vatru. Sela je na prag da popije olju
mleka i posmatra senku planine Gont kako se sa mora povlai ka unutranjosti kopna. Duvao je slab vetar,
najslabiji mogu, na ovoj sa svih strana otvorenoj stenovitoj izboini; povetarac je podseao na sredinu leta,
bio je blag i bogat, mirisao na livade. U vazduhu se oseala izvesna slast, promena.
"Sve se promenilo!" proaputao je starac, umirui, radostan. Poloio je aku preko njene, dao joj na
dar svoje ime, poklonio joj ga.
"Aihal!" proaputa ona. U znak odgovora zameketalo je nekoliko koza iza upe za muu, ekajui
Vresku da se pojavi. "Me-ee", oglasi se jedna, a za njom i druga, dublje, s metalnim prizvukom, "Baaa! Baaa!"
Veruj kozama, imao je obiaj da kae Kremenko, ako eli neto da pokvari. Kremenko, pastir koji je uvao
samo ovce, nije voleo koze. Ali Jastreb je nekada uvao koze, s druge strane planine, kao deak.
Ula je unutra. Zatekla je Teru kako stoji i zuri u usnulog oveka. Zagrlila je dete, koje se ovoga
puta nije kao obino oslobodilo niti ravnoduno prihvatilo njen dodir i milovanje, ve je prihvatilo zagrljaj, pa se
ak malo i oslonilo na Tenar.
Ged je leao isto onako iscrpljeno, utonuo u san kao i jue. Lice mu je bilo tako okrenuto da su se
jasno videla etiri bela oiljka.
"Je li i on opeen?" proaputa Teru.
Tenar nije odmah odgovorila. Nije znala kako je zadobio te oiljke. Jednom ga je davno
podrugljivim glasom pitala, u Obojenoj sobi Lavirinta u Atuanu: "Zmaj?" A on joj je krajnje ozbiljno odgovorio:
"Nije zmaj. Jedan od roda Bezimenih, ali ja sam saznao njegovo ime..." To je bilo sve to je znala. Ali zato je
znala ta je re "opeen" znaila za ovo dete.
"Da", odvratila je.
Teru je nastavila da zuri u njega. Nakrivila je glavu kako bi ga bolje videla svojim jedinim okom,
podseajui tako na kakvu ptiicu, vrapca ili zebu.
"Doi ovamo, zebice, ptiice moja, potreban mu je san, a tebi breskva. Je li jutros sazrela koja
breskva?"
Teru je istrala da proveri, a Tenar je krenula za njom.
Dok je jela breskvu, devojica je prouavala mesto na kome je prethodnog dana zakopalo koticu.
Videlo se da je razoarana to drvo jo nije niklo, ali nita nije kazala.
"Zalij je", ree joj Tenar.
Oko podneva stigla je tetka Mahovina. Pored toga to je bila vraara i ena za sve, umela je da
plete i korpe, za ta je upotrebljavala rogoz iz movara Prekopada, i Tenar ju je zamolila da i nju naui tom
poslu. Dok je jo bila dete u Atuanu, Tenar je nauila kako se ui. Dok je jo bila strankinja na Gontu, otkrila je
da ljudi vole da poduavaju. Nauila je kako da bude uena i na taj nain prihvaena, to je znailo da su joj
oprostili to nije jedna od njih.
Ogion ju je uio onome to je on znao, a posle ju je Kremenko uio onome to je on znao. To je bio
njen nain ivota, da ui. Kao da je uvek bilo mnogo toga to je trebalo nauiti, vie nego to je mogla i
pomisliti dok je jo bila egrt-svetenica ili magova uenica.
Rogoz su ranije potopile i ovog jutra je trebalo da razdvoje stabljike, to nije bilo teko, ali je
zahtevalo preciznost i punu panju.
"Tetka", oslovi je Tenar. Sedele su na pragu, izmeu njih se nalazila inija sa potopljenim rogozom,
a ispred njih prostirka na koju e polagati razdvojene stabljike. "Kako zna da li je neki ovek arobnjak ili ne?"
Mahovina je odgovorila okolino, poevi kao i obino poukama i nejasnoama. "Dubina poznaje
dubinu", poe ona, dubokim glasom, a zatim dodade: "Ono to je roeno to e i govoriti." Potom joj je ispriala
priu o mravu koji je uhvatio za kraj jednu vlas kose sa poda palate i otrao do mravinjaka s njom, a podzemni
mravinjak je te noi zablistao poput kakve zvezde, jer je to bila vlas sa glave velikog maga Brosta. Ali samo su
mudri mogli da vide obasjani mravinjak. Za obine smrtnike on je bio u mraku.
"Znai, potrebna je veba", zakljui Tenar.
Moda, a moda i ne, glasio je otprilike Mahovinin nejasni odgovor. "Neko se raa sa tim darom",
ree ona. "ak i kada toga nije svestan, dar e biti prisutan. I zasijae poput vlasi sa magove glave u
podzemnoj rupi."
"Da", primeti Tenar. "Imala sam prilike to da vidim." Delila je uredno stabljike rogoza i trake sputala
na prostirku. "Kako onda zna da neki ovek nije arobnjak?"
"Nema toga", odvrati Mahovina, "nema toga u njemu, draga. Moi. Shvata. Ako u glavi imam oi, u
stanju sam da vidim da ti ima oi, je li tako? Videu i ako si slepa. Ako ima samo jedno oko, poput malene, ili
ako ih ima tri, i to u videti, jesam li u pravu? Ali ako nemam oiju pomou kojih bih videla, neu znati da li ih ti
ima dok mi ne kae. Ali ja sam to u stanju, ja vidim, ja znam. Tree oko!" Dotakla je elo i poela glasno,
suvo da se kikoe, poput kokoke ponosne to je snela jaje. Bila je zadovoljna jer je uspela da pronae rei
da izrazi svoje misli. Tenar je poela da shvata da je dobar deo njenog nerazgovetnog mumljanja i zapevanja,
u stvari, bio posledica nesposobnosti da barata reima i idejama. Niko je nikada nije nauio ta je uzrok, a ta
Page 16

2. Tehanu
posledica. Niko nikada nije sluao ta govori. Sve to se od nje oekivalo, sve to se od nje trailo bilo je da
neto petlja, obavija tajnom, da mumla. Ona je bila vraara. A one nisu imale nikakve veze sa jasnim
znaenjima stvari.
"Jasno mi je", odvrati Tenar. "Znai... ovo je moda pitanje na koje ne eli da odgovori... znai,
kada pogleda nekoga tim svojim treim okom, u kome je tvoja mo, ti vidi njegovu mo... ili je ne vidi?"
"To je vie saznanje", primeti Mahovina. "Re videti koristim samo kao nain izraavanja. Nije to kao
to sada tebe vidim, kao to ti vidi ovaj rogoz,i onu tamo planinu. To je saznanje. Znam ta ti ima, a ta
nedostaje onoj jadnoj tupoglavoj Vreski. Znam ta je u onom jadnom detetu i ega u njemu nema. Znam..."
Nije umela da nastavi. Stala je neto da mrmlja, pa je pljunula. "Svaka vraara koja vredi makar onoliko koliko
je crnog ispod nokta, u stanju je da prepozna drugu vraaru!" ree ona na kraju, jasno, nestrpljivo.
"Prepoznajete jedna drugu?"
Mahovina klimnu. "Aha, upravo tako. To je prava re. Prepoznavati."
"I arobnjak moe da prepozna tvoju mo, i on zna da si vraara..."
Meutim Mahovina se samo cerila, usta su joj liila na crnu peinu na licu izboranom poput pauine.
"Draga", ree ona, "mukarac, misli na mukarce arobnjake? Kakve veze ima mo mukaraca
sa nama?"
"Ali Ogion..."
"Gospodar Ogion je bio ljubazan", primeti Mahovina bez imalo ironije u glasu.
Izvesno vreme su utke razdvajale rogoz.
"Pazi da ne posee prst na to, draga", opomenu je Mahovina.
"Ogion me je poduavao. Kao da nisam bila devojica. Kao da sam bila njegov egrt, kao Jastreb.
Uio me je Jezik Stvaranja, Mahovino. Odgovarao na svako moje pitanje."
"Bio je jedinstven."
"Ja sam bila ta koja je odbila dalje da ui. Ja sam njega napustila. ta bih ja sa njegovim knjigama?
Kakvo su mi dobro mogle doneti? elela sam da ivim, elela sam mukarca, decu, elela sam da ivim
svojim ivotom."
Noktom je uredno i brzo razdvajala rogoz.
"I dobila sam ono to sam elela", dodade ona.
"Uzimaj desnom akom, bacaj levom", ree vraara. "Draga moja gospodarice, ko bi to rekao? Ko
bi to rekao? Mnogo puta sam se uvalila u grdne nevolje ba zbog toga to sam elela nekog mukarca. Ali
nikada nisam poelela da se udam! Ne, ne. Nije to za mene."
"Zato?" upita Tenar.
Zateena, Mahovina jednostavno odvrati: "Pa, koji bi se mukarac oenio vraarom?" Zatim je
postavila naredno pitanje, razvukavi vilicu u stranu poput ovce koja preiva; "I koja bi se vraara udala?"
Nastavile su da razdvajaju rogoz.
"ta ne valja kod mukaraca?" oprezno zapita Tenar.
Isto tako oprezno, spustivi glas, Mahovina odvrati: "Ne znam, draga. Razmiljala sam o tome.
esto sam razmiljala o tome. Najbolje to sam smislila je ovo. ovek u svojoj koi je, zna, poput oraha u
ljusci." Podigla je dugake, povijene, mokre prste kao da dri orah. "Ta ti je ljuska jaka i vrsta i on je celu
ispunjava. Ispunjava je svojim veliajnim mukim mesom, mukou. I to ti je sve. Unutra ti je samo to. Samo
on i nita vie."
Tenar je malo razmiljala, a potom je upita: "Ali ako je arobnjak..."
"Onda je unutra samo njegova mo. Njegova mo - to je on, razume. Tako stvari stoje s njima. I to
je sve. Kada ostane bez te moi, onda ni njega nema vie. Prznina." Ona stisnu nevidljivi orah i odbaci ljusku.
"Ne ostaje nita."
"Kako stvari onda stoje sa enom?"
"Oh, draga moja, sa enom ti stvari stoje sasvim drugaije. Ko zna gde ena poinje, a gde
zavrava? uj me, gospodarice, ja imam korenje, moje je korenje dublje od ovog ostrva. Dublje od mora,
starije od izdizanja kopna. Ja seem ak do tame." Mahovinine oi sijale su nekim udnim sjajem oiviene
crvenilom, a glas joj je odzvanjao poput kakvog instrumenta. "Ja seem ak do tame! Postojala sam jo dok
meseca nije bilo. Niko ne zna, niko ne zna, niko ne moe rei ta sam ja, ta je ena, ena od moi, enina
mo, dublja od korenja drvea, dublja od korenja ostrvlja, starija od Stvaranja, starija od meseca. Ko se
usuuje da pita ta je to tama? Ko e zapitati tamu kako joj je ime?"
Starica se klatila, zapevajui, izgubljena u svom napevu; ali Tenar je sedela uspravno i noktom
palca razdvajala rogoz po sredini.
"Ja u", odvrati ona.
Razdelila je jo jednu stabljiku rogoza.
"Dovoljno dugo sam ivela u tami", ree ona.
S vremena na vreme pogledala bi unutra da vidi da li Jastreb jo spava. To je i sada uinila. Kada
Page 17

2. Tehanu
se ponovo spustila pored Mahovine, ne elei da nastavi malopreanji razgovor, jer je starija ena bila
ozbiljna i mrzovoljna, ona primeti: "Jutros kada sam se probudila osetila sam, oh, kao da je poeo da duva
neki novi vetar. Promena. Moda je u pitanju samo vreme. Jesi li i ti imala takav oseaj?"
Meutim, Mahovina nije elela da kae ni da ni ne. "Mnogi vetrovi duvaju Prekopadom, neki su
dobri, a neki ne. Neki donose oblake, a neki lepo vreme, a neki vesti onima koji ih mogu uti, ali oni koji ne ele
da sluaju, ti ih ni ne mogu uti. Ko sam ja da neto znam, samo jedna uboga starica koju niko nije poduavao
arobnjatvu, koja nikada nije uila iz knjiga? Sve moje uenje je u zemlji, u tamnoj zemlji. Pod njihovim
stopalima, stopalima ponosni. Pod njihovim stopalima, ponosnih gospodara i maga. Zato bi oni sagnuli
pogled, ueni? ta zna jedna stara vraara?"
Ona bi bila izvanredan protivnik, pomisli Tenar, a bila je teak prijatelj.
"Tetka", poe ona, dohvativi novu stabljiku rogoza, "odrasla sam meu enama. Samim enama.
U zemljama Karga, daleko na istoku, u Atuanu. Odvojili su me od porodice kao sasvim malu kako bi me
odgajili za svetenicu na jednom mestu u pustinji. Ne znam ime toga mesta, jer smo ga na naem jeziku zvali
samo tako, mesto. Samo sam za to mesto znala. uvalo ga je nekoliko vojnika, ali oni nisu mogli da uu
unutar zidina. A mi nismo smele da iziemo van zidina. Samo kada smo bile zajedno, sve ene i devojice, i
kada su nas evnusi titili, drei mukarce po strani."
"Kako ree da se ti zovu?"
"Evnusi?" Tenar je ne razmiljajui upotrebila kargsku re. "Ukopljenici", dopuni se ona.
Vraara je neko vreme zurila u nju, da bi na kraju rekla: "Tsekh!" - i napravila znak kojim se tera
zlo. Sisala je usne. Bila je zapanjena i sasvim je zaboravila da je do pre samo nekoliko trenutaka bila
mrzovoljna.
"Jedan od njih bio mi je gotovo kao majka... Ali, shvata li, tetka, mukarca sam prvi put videla tek
kada sam odrasla. Same devojice i ene. Pa ipak, nisam znala ta su to ene, jer sam jedino ene
poznavala. Kao i mukarci koji ive meu samim mukarcima, mornari, vojnici i magi na Rouku... znaju li oni
ta su mukarci? Kako bi i mogli znati, ako nikada nisu razgovarali sa enom?"
"Da li im to rade kao to se radi sa ovnovima i jarcima", upita Mahovina, "mislim, noem za
ukopljavanje?"
Uas, jeza i dah osvete prevladali su nad besom i razumom. Mahovina nije vie elela ni o emu
drugom da razgovara osim o evnusima.
Tenar nije mogla bog zna ta da joj kae. Odjednom je shvatila da nikada nije mnogo razmiljala o
tome. U Atuanu, gde je ivela kao devojica, bilo je ukopljenika; jedan od njih joj je poklanjao svu svoju
ljubav, a i ona je njega volela; ali ga je kasnije ubila da bi pobegla od njega. Zatim je dola u Arhipelag, gde
nije bilo evnuha, pa je zaboravila na njih, ostavila ih je u tami sa Mananovim telom.
"Pretpostavljam", odvrati ona, pokuavi da zadovolji Mahovininu znatielju, "verovatno ih uzimaju
dok su jo deaci, i..." Meutim, nije nastavila. Prestala je ak i da radi.
"Kao Teru", izgovori ona posle podue pauze. "emu slui dete? Za ta je ono? Da bude
iskorieno. Da bude silovano, ukopljeno... sluaj, Mahovino. Dok sam ivela na mranim mestima, upravo to
se tamo radilo. A kada sam dola ovamo, mislila sam da sam izila na svetlost. Nauila sam prave rei. Imala
sam svog mukarca, izrodila decu, dobro sam ivela. Na svetlosti dana. A oni su to uinili usred bela dana...
uinili su to detetu. Na livadi pored reke. Reke u ijem je izvoru Ogion dao mojoj keri pravo ime. Na sunevoj
svetlosti. Pokuavam da pronaem mesto na kome bih mogla iveti, Mahovino. Shvata li na ta mislim? ta
hou da kaem?"
"Pa", zausti starica; a onda posle izvesnog vremena nastavi: "Draga moja, dovoljno je bede
unaokolo, ne treba je jo i traiti." Primetivi da se Tenarine ake tresu, dok je pokuavala da razdele rogoz,
ona je ponovo upozori: "Pazi da ne posee palac, draga."
Ged se malo pridigao tek narednog dana. Mahovina koja je bila veoma veta bolniarka, mada
krajnje neuredna, uspela je da mu ulije u usta nekoliko kaiica supe od mesa. "Izgladneo je", primeti ona, "i
mora da je dugo bio bez vode. Gde god da se nalazio, nisu mnogo jeli i pili." Poto ga je ponovo odmerila, ona
dodade: "Mislim da je odavno trebalo da odapne. Obino izgube snagu, zna, ne mogu ak ni da piju, mada je
to sve to im je potrebno. Poznavala sam neke krupne, snane ljude koji su umrli na taj nain. I to za svega
nekoliko dana, pretvorie se u senku."
Ali upornou i strpljenjem uspela je da mu ulije u usta nekoliko punih kaika supe od mesa i trava.
"Da vidimo ta e sada biti", ree ona. "Pretpostavljam da je suvie kasno. On polako odlazi." Govorila je bez
trunke aljenja, moda ak sa izvesnim uivanjem. Taj mukarac joj nije nita znaio; smrt je bila dogaaj.
Moda e ovog maga moi lino da sahrani. Staroga joj nisu dopustili da sahrani.
Tenar mu je vidala rane na akama kada se narednog dana probudio. Mora da je dugo jahao na
Kalesinovim leima, jer mu je koa na dlanovima kojima se divlje drao za eline krljuti bila oguljena, a
unutranja strana prstiju iarana novim i starim posekotinama. U snu je drao stegnute ake kao da ne eli da
pusti zmaja koga vie nije bilo. Morala je na silu, ali neno, da mu rastvori prste kako bi ih oprala i namazala
Page 18

2. Tehanu
mu rane. Dok je to radila, on je zavikao i prenuo se, ispruivi ruke, verovatno mislei da pada. Otvorio je oi.
Poela je neno neto da mu govori. Zagledao se u nju.
"Tenar", izgovorio je, ne osmehnuvi se, jednostavno je prepoznavi, ne unevi u to nimalo
oseanja. Ali ona je osetila pravo zadovoljstvo, kakvo priinjava sladak ukus u ustima ili kakav cvet, to postoji
jo jedan iv ovek koji zna njeno ime i to je taj ovek upravo ovaj ovde.
Nagnula se i poljubila ga u obraz. "Samo mirno lezi", ree ona. "Dozvoli mi da zavrim s ovim."
Posluao ju je i ubrzo potom ponovo utonuo u san, ovoga puta sa rastvorenim i oputenim akama.
Kasnije, dok je te noi tonula u san pored Teru, pomislila je: Nikada ga ranije nisam poljubila. Ta ju
je misao prenerazila. U prvi mah nije mogla da poveruje. Sasvim sigurno, svih ovih godina... ne u Grobnicama,
ve kasnije, dok su zajedno putovali kroz planine... na Dalekovidom, dok su zajedno plovili ka Hevnoru... Kada
ju je doveo ovamo na Gont...?
Ne. Ni Ogion je nikada nije poljubio, kao ni ona njega. Zvao ju je keri i voleo ju je, ali je nije
dodirivao; a ona, koja je od malena navikavana da bude sama, svetenica koju niko ne dodiruje, sveta stvar,
nije traila da je dodiruju, ili bar nije znala da joj je to bilo potrebno. Na trenutak bi poloila elo ili obraz na
Ogionov otvoreni dlan, a on ju je moda jednom, tek ovla, pomilovao po kosi.
A Ged ak nije ni to nikada uinio.
Zar nikada nisam razmiljala o tome? upita se ona sa izvesnom nevericom i strahopotovanjem.
Nije bila sigurna. Dok je pokuavala da razmilja o tome, preplavilo ju je silovito oseanje uasa,
prestupa, koje je ubrzo uminulo, nita joj ne otkrivi. Njene usne su sada upoznale pomalo grubu, suvu,
hladnu kou njegovog desnog obraza blizu usta, i jedino je to bilo vano, imalo nekakvog smisla.
Zaspala je. Sanjala je glas koji ju je dozivao: "Tenar! Tenar!" - a ona mu je uzvraala, klikui poput
morske ptice, koja leti na svetlosti iznad mora; ali nije znala koje je ime uzvikivala.
Jastreb je razoarao tetku Mahovinu. Preiveo je. Posle dan-dva izjavila je da je spasen. Dolazila je
da ga nahrani supom od kozjeg mesa, korenja i trava, oslonivi ga o svoje rame i okruivi ga snanim
mirisom svoga tela, unosei kaiicama ivot u njega i gunajui. Iako ju je prepoznao i oslovio njenim
svakodnevnim imenom, pa iako vie nije mogla porei da je on ipak, izgleda, bio ovek koga su zvali Jastreb, i
dalje je elela da to porekne. Nije joj se dopadao. Nita na njemu nije bilo kako treba, rekla je. Tenar je
potovala vraarinu pronicljivost, pa ju je to muilo, ali ona sama nije nimalo sumnjala, oseala je samo
zadovoljstvo to je on tu i to se lagano vraa u ivot. "Kada ponovo bude onaj stari, videe", rekla je
Mahovini.
"Stari!" ponovi Mahovina i prstima stade da oponaa lomljene i bacanje orahove ljuske.
Uskoro je pitao za Ogiona. Tenar je strahovala od toga. Govorila je sebi i gotovo ubedila samu sebe
da je nee pitati za njega, da e znati kao to magi to znaju, kao to su ak i arobnjaci iz luke Gont i iz Re
Albija znali, da je Ogion umro. Ali etvrtog jutra, kada je prila njegovoj postelji, ve je bio budan; podigao je
pogled prema njoj i kazao: "Ovo je Ogionova kua."
"Aihalova", ree ona, to je mirnije mogla; jo joj nije bilo lako da izgovori magovo pravo ime. Nije
znala da li je ono Gedu bilo poznato. Svakako da jeste. Ogion mu ga je zacelo rekao, ali nije morao da mu ga
kae.
Izvesno vreme uopte nije reagovao, a kada je ponovo progovorio, lice mu je bilo krajnje
bezizraajno. "Znai, on je mrtav."
"Umro je pre deset dana."
Leao je i gledao ispred sebe kao da razmilja, pokuavajui da neto smisli.
"Kada sam doao ovamo?"
Morala je da se nagne ka njemu kako bi ga razumela.
"Pre etiri dana, uvee."
"Niko drugi nije bio u planini", primeti on. Telo mu se zatim zgri i zadrhta kao da ga je prostrelio bol
ili nepodnoljivo seanje na bol. Zatvorio je oi, namrtio se i duboko udahnuo vazduh.
Dok mu se snaga pomalo vraala, Tenar prepoznade taj namreteni pogled, zadrani dah i stisnute
ake. Vratila mu se snaga, ali ne i olakanje, kao ni zdravlje.
Seo je na prag kue obasjan poslepodnevnim letnjim suncem. To je bilo najdalje dokle je stigao od
kada je poeo da ustaje iz kreveta. Sedeo je na pragu, zagledan u dan, a Tenar, koja je naila iza kue gde su
bile parcele sa pasuljem, zagledala se u njega. I dalje je bio pepeljasto bled, nalik na senku. Nije u pitanju bilo
samo to to je osedeo, ve i neto posebno u vezi s njegovom koom i kostima, a na njemu i nije bilo mnogo
ega drugog osim toga. Oi su mu izgubile sjaj. Pa ipak je ta senka, taj pepeljasti ovek bio isti onaj ije je lice
prvi put videla obasjano vlastitom moi, izrazito lice sa nosem nalik na jastrebov kljun i lepo oblikovanim
ustima, zgodan ovek. Uvek je bio ponosan, zgodan mukarac.
Krenula je ka njemu.
"Sunce je ono to ti je potrebno", ree mu ona i on klimnu, ali ake su mu i dalje bile stisnute dok je
sedeo, kupajui se u letnjoj toploti.
Page 19

2. Tehanu
Nije mnogo razgovarao s njom, pa je pomislila da mu moda smeta njeno prisustvo. Moda vie
nije mogao da bude onako slobodan s njom kao nekada. Konano, on je sada bio Arhimag... stalno je to
zaboravljala. A i prolo je dvadeset pet godina od vremena kada su hodili po planinama Atuana i zajedno
preli u Dalekovidom istono more.
"Gde je Dalekovidi?" upita ona, iznenada, i sama se iznenadivi to ga se setila, a zatim je pomislila:
Kako sam glupa! Prolo je toliko godina, sada je Arhimag, kako bi mogao jo da ima taj mali amac.
"Na Selidoru", odvrati on, s izrazom koji je otkrivao da se i dalje osea bedno, a ona nije znala
zato.
Davno kao zauvek i daleko kao Selidor...
"Na najudaljenijem ostrvu", primeti ona; bilo je to napola pitanje, a napola tvrdnja.
"Na krajnjem zapadu", ree on.
Sedeli su za stolom, posle veernjeg obroka. Teru je izila da se igra.
"Znai, na Kalesinu si doao sa Selidora?"
Kada je ponovo izgovorila zmajevo ime, imala je oseaj da je ono samo sebe izgovorilo, oblikujui
njene usne po svom obliku i zvuku, pretvorivi joj dah u blagi plamen.
Zauvi to ime, on podie pogled prema njoj, podorno je pogleda, a njoj sinu da je obino nije
gledao u oi. Zatim je ispravio svoju malopreanju tvrdnju: "Od Selidora do Rouka. A zatim od Rouka do
Gonta."
Hiljadu milja? Deset hiljada milja? Nije imala pojma. Videla je velike karte u riznici Hevnora, ali niko
je nije nauio brojeve, udaljenosti. Daleko poput Selidora... moe li se let zmaja meriti miljama?
"Gede", poe ona, upotrebivi njegovo pravo ime jer su bili sami, "znam da si mnogo propatio i da si
proao kroz mnoge opasnosti. I ako ne eli, moda ne moe, moda ne bi trebalo da mi kae... ali kada
bih znala, kada bih bar neto znala od onoga to se dogodilo, moda bih ti bila od vee pomoi. Volela bih to.
Uskoro e doi po tebe sa Rouka, poslae brod po Arhimaga, ta ga ja znam, poslae zmaja po tebe! I ti e
ponovo otii. I nas dvoje nikada neemo razgovarati." Dok je govorila, i sama je stisnula vrsto ake zbog
lanosti svoga glasa i rei. Pokuala je da se naali, pomenuvi zmaja... cvilela je poput ene koja za neto
okrivljuje mua!
Zurio je uporno u sto; bio je mrzovoljan, poput seljaka posle napornog dana provedenog u polju,
suoenog sa nekom estokom svaom u kui.
"Mislim da niko nee doi sa Rouka", odvrati on, s tekom mukom, tako da je posle tih rei izvesno
vreme utao. "Daj mi vremena."
Mislila je da nita vie nee rei, pa je odgovorila: "Da, svakako. Izvini", i ve je poela da ustaje da
poisti sto kada on ree, ne podigavi glavu, nejasno, "Imam sada to."
Zatim je i on ustao, odneo svoju iniju do sudopere i zavrio pospremanje stola. Oprao je sudove
dok je Tenar sklanjala hranu. To joj je privuklo panju. Poela je da ga uporeuje sa Kremenkom; Kremenko
nikada u ivotu nije oprao iniju. To je bio enski posao. Ali Ged i Ogion su ovde iveli, bili su neenje, bez
ena; gde god da je Ged iveo, nigde nije bilo ena; zato je bio navikao da obavlja "enske poslove" ni ne
razmiljajui o tome. Bila bi prava teta, pomisli ona, kada bi poeo da razmilja o tome, kada bi poeo da se
plai da njegovo dostojanstvo moe ugroziti krpa za pranje sudova.
Niko nije doao po njega sa Rouka. Kada su razgovarali o tome, jedva da je bilo vremena da stigne
bilo kakav brod osim onog koji bi sve vreme plovio sa magovim vetrom u jedrima; meutim, dani su prolazili, a
nikakva poruka za njega nije stizala, niti je dobio bilo kakav znak. Izgledalo joj je udno to tako dugo
ostavljaju svog Arhimaga na miru. Mora da im je zabranio da bilo koga alju po njega; ili se moda ovde sakrio
pomou svojih arobnjakih moi, pa tako nisu znali gde je, niti ga je iko mogao prepoznati. Jer seljani su mu
poklanjali zapanjujue malo panje.
Manje ju je udilo to to niko nije doao iz zdanja gospodara Re Albija. Gospodari te kue nikada
nisu bili u dobrim odnosima sa Ogionom. ene iz kue bile su, bar seljaci tako priaju, upuene u crnu magiju.
Jedna se udala za nekog gospodara sa severa, tako bar kau, koji ju je ivu zakopao ispod kamena; druga je
neto petljala sa neroenim detetom u utrobi, pokuavi da od njega stvori mono bie, tako da je odmah po
roenju progovorilo, ali nije imalo kostiju. "Liilo je na malu vreu od koe", proirila je babica glas kroz selo,
"malu vreu sa oima i glasom, koja nikada nije sisala, ali je govorila nekim udnim jezikom i umrla..." Koliko
god bilo istine u tim priama, gospodari Re Albija oduvek su se drali po strani. Kada je tek stigla u Re Albi,
moglo se oekivati da je pozovu da odsedne u glavnom zdanju, ali nisu to uinili iako je bila sadrug maga
Jastreba, tienica maga Ogiona, iako je donela prsten Eret-Akbe u Hevnor. Umesto kod njih, na svoje
zadovoljstvo, ostala je da ivi, sama, u maloj kolibi koja je pripadala seoskom tkau, Lepezi, a ljude iz velike
kue viala je retko i to samo iz daleka. Sada tamo nije bilo gospodarice, Mahovina joj je to kazala, u zdanju
su iveli samo stari gospodar, veoma star, njegov unuk, i mladi arobnjak, po imenu Jasika, koga su unajmili iz
kole na Rouku.
Od kada je Ogion bio pokopan sa talismanom tetke Mahovine u aci, ispod bukvinog drveta pored
Page 20

2. Tehanu
planinske staze, Tenar nije videla Jasiku. Izgledalo je udno, ali on ili nije znao da se Arhimag Zemljomorja
nalazi u njegovom selu, ili ako je, pak, znao, iz nekog razloga nije dolazio. Nikada vie nije navratio ni
arobnjak iz luke Gont, koji je takoe doao da pokopa Ogiona. Ako i nije znao da je Ged ovde, nema sumnje
da je znao ko je ona bila, Bela dama, koja je na zglavku nosila prsten Eret-Akbe, koja je upotpunila Runu
Mira... Pre koliko godina je sve to bilo, starice! - pomisli ona. Je li ti se nos iskrivio?
Svejedno, ona je bila ta koja im je otkrila Ogionovo pravo ime. I inilo joj se da joj duguju izvesnu
ljubaznost.
Meutim, arobnjaci, kao takvi, nisu imali nikakve veze sa ljubaznou. Oni su bili ljudi od moi. I
imali su posla samo sa moi. A kakvu je mo ona sada imala? ta je ona ikada imala? Kao devojica,
svetenica, bila je posuda; mo mranih mesta proticala je kroz nju, iskoriavala je, ostavljala je praznom,
nedodirnutom. Kada je izrasla u mladu enu, jedan moan ovek poduavao ju je monim stvarima, ali ona je
to ostavila, okrenula mu lea, ne dodirnuvi ono to joj je nudio. Kada je postala ena, napravila je izbor posedovala je moi ene, izvesno vreme, a to je vreme sada bilo prolo; obavila je svoj zadatak kao ena i
majka. U njoj nije ostalo vie nita, nikakva mo, koju bi bilo ko mogao prepoznati.
Ali zmaj joj se obratio. "Ja sam Kalesin", rekao je, a ona je odvratila, "Ja sam Tenar."
"Ko je gospodar zmajeva?" zapitala je Geda, na onom mranom mestu, u Lavirintu, pokuavi da
porekne njegovu mo, pokuavi da ga natera da prizna njenu; odvratio joj je jednostavno i poteno,
razoruavi je za sva vremena: "To je ovek sa kojim zmajevi pristaju da razgovaraju."
Znai, ona je bila ena s kojom zmajevi pristaju da razgovaraju. Da li je to bilo neto novo, uvijeno
znanje, seme svetlosti, to je oseala u sebi, probudivi se ispod malog prozora koji je gledao prema zapadu?
Nekoliko dana posle tog kratkog razgovora za stolom, plevila je Ogionovu batu, spaavajui od
letnjeg korova luk koji je on zasadio u prolee. Ged se pojavio na kapiji u visokoj ogradi koja je batu titila od
koza i poeo da plevi s drugog kraja leje. Radio je izvesno vreme, pa seo, zagledavi se u ake.
"Daj im vremena da zacele", ree mu neno Tenar.
On klimnu.
Visoke stabljike pasulja u narednoj leji bile su u cvatu. irile su oko sebe sladunjav miris. Sedeo je s
poloenim mravim rukama na kolenima, zagledan u suncem obasjanu, isprepletenu vinovu lozu, cvee i
visee mahune. Poela je da mu pria, ne prekinuvi rad: "Pre no to je umro, Aihal je kazao, 'Sve se
promenilo...' Oplakivala sam ga, alila od kada je umro, ali neto je odagnalo moj bol. Neto e se uskoro
roditi... neto se oslobodilo. U snu i za vreme buenja, svesna sam da se neto promenilo."
"Da", sloi se on. "Doao je kraj zlu. I..."
Posle podue tiine, on ponovo poe da govori. Nije gledao u nju, ali glas mu je prvi put zazvuao
slino onome koji je nekada znala, govorio je teno, tiho, sa suvim gontskim naglaskom.
"Sea li se, Tenar, naeg dolaska u Hevnor?"
Kako bih to mogla da zaboravim? - upitalo ju je njeno srce, ali je ona utala plaei se da se on
ponovo ne povue u tiinu.
"Dovezli smo Dalekovidog u luku i popeli se na dok... stepenice su od mermera. A ljudi, svi oni
ljudi... ti si podigla ruku kako bi videli Prsten..."
...A drugom sam vrsto stezala tvoju; bila sam uasnuta od straha: lica, glasovi, boje, kule, zastave i
stegovi, zlato, srebro i muzika, a poznavala sam samo tebe... na celom svetu znala sam samo tebe, koji si
koraao pored mene...
"Upravitelji kraljeve kue dopratili su nas do podnoja Kule Eret-Akbe, kroz ulice pune ljudi. I mi
smo se popeli visokim stepenicama, sami nas dvoje. Sea se?"
Ona klimnu. Poloila je ake na zemlju koju je plevila, osetivi njenu zrnastu hladnou.
"Otvorio sam vrata. Bila su teka, u prvi mah su se zaglavila. Onda smo uli. Sea se?"
Kao da je od nje traio da mu potvrdi kako ga nije izdalo pamenje... Da li se to stvarno dogodilo?
Seam li se?
"Dvorana je bila ogromna i visoka", ree ona. "Podsetila me je na moju Dvoranu, u kojoj sam bila
pojedena, ali samo zbog toga to je bila tako visoka. Svetlost je dopirala kroz prozore visoko u kuli. Zrake
svetlosti presecale su je poput maeva."
"A presto", dodade on.
"Presto, da, sav od zlata i grimiza. Ali prazan. Isto kao i presto u Dvorani u Atuanu."
"Sada vie nije", nastavi on. Pogledao ju je preko zelenih izdanaka luka. Lice mu je bilo napeto,
setno, kao da nije mogao da se obraduje neemu to je bilo vredno radovanja. "U Hevnoru je sada kralj", ree
on, "u sreditu sveta. Ono to je predskazano, obistinilo se. Runa je zacelila i svet je ujedinjen. Doli su dani
mira. On..."
Zastao je, spustio pogled i isprepleo prste.
"Izneo me je iz smrti u ivot. Aren od Enlada. Lebanen iz pesama koje tek treba ispevati. Uzeo je
svoje pravo ime, Lebanen, kralj Zemljomorja."
"To je znai to", upita ona, kleknuvi i zagledavi se u njega... "radost, izlaenje na svetlost?"
Page 21

2. Tehanu
Nije joj odgovorio.
Kralj u Hevnoru, pomisli ona, a zatim to i naglas izgovori: "Kralj u Hevnoru!"
U sebi je jo nosila viziju predivnog grada, irokih ulica, mermernih kula, poploanih i bronzanih
krovova, brodova irokih jedara u luci, velianstvene prestone dvorane koju je sunce obasjavalo u obliku
maeva, bogatstva, dostojanstva i harmonije, reda koji se tamo odravao. Iz tog sredita svetlosti videla je
kako se u obliku savrenih prstenova na vodi iri red, koji podsea na pravu poploanu ulicu ili na brod koji
plovi ispred vetra: ide putem kojim treba da ide i donosi mir.
"Bio si odlian, dragi prijatelju", ree ona.
Napravio je ovlaan pokret rukom kao da eli da zaustavi njene rei, a onda se okrenuo u stranu,
pritisnuvi akom usta. Nije imala snage da ga gleda kako plae. Povila je glavu i nastavila posao. Nastavila je
da upa korov, jednu stabljiku za drugom, dok nije izvukla i ilav koren. Kopala je akama, pokuavajui da
pronae koren u tvrdom tlu, u tami zemlje.
"Goha", zauo se Terunin slab, hrapav glas koji ju je dozivao sa kapije i Tenar se okrenula.
Detetovo polulice gledalo ju je sa oba svoja oka, i onim kojim je videla i onim kojim nije. Tenar pomisli: Da li da
joj kaem da sada u Hevnoru postoji kralj?
Ustala je i pola prema kapiji kako bi utedela Teru trud da vikom objasni ta eli. Dok je leala u
vruici i bez svesti, Bukva je kazao da je dete udisalo vatru. "Sprila joj je glas", objasnio je on.
"uvala sam Sipi", proaputa Teru, "ali ona je odlutala sa panjaka. Ne mogu da je naem."
To je bio najdui govor koji je ikada odrala. Drhtala je od tranja i od napora da ne zaplae. Ne
smemo svi u isto vreme poeti da plaemo, pomisli Tenar... ovo je glupo, ovo nam ba nije potrebno!...
"Jastrebe!" pozva ga ona, okrenuvi se, "pobegla je jedna koza."
Istog asa je ustao i uputio se ka kapiji.
"Pokuaj u prolenoj kui", ree on.
Pogledao je Teru kao da ne primeuje njene uasne oiljke, kao da je jedva vidi: dete koje je
izgubilo kozu i koje treba da je pronae. On je video kozu. "Ili je otila da se pridrui seoskom stadu", dodade
on.
Teru je ve trala prema prolenoj kui.
"Je li ona tvoja ker?" upitao je Tenar. To je bilo prvi put da je uopte pomenuo dete i Tenar je u
tom trenutku jedino pomislila koliko je bio udan.
"Ne, niti je moja unuka. Ali je moje dete", odvrati ona. Zbog ega je ponovo poela da mu se ruga,
da ga pecka?
Proao je kroz kapiju, upravo u trenutku kada se Sipi zaletela prema njima, onako smee-bela, a
za njom je u daljini trala Teru.
"Hi!" povika iznenada Ged i, skoivi, preprei kozi put, usmerivi je pravo prema otvorenoj kapiji i
Terunim rukama. Uspela je da uhvati Sipin koni kai. Koza je istog asa stala mirno, pitoma poput jagnjeta,
gledajui Tenar jednim utim okom, a drugim merkajui leje sa lukom.
"Napolje", ree Tenar, izvevi je iz kozjeg raja i poteravi prema kamenitom panjaku gde je trebalo
da bude.
Ged je seo na zemlju, kao da je poput Teru i on ostao bez daha, ili jo gore; dahtao je i oigledno
mu se vrtelo u glavi; ali bar se nije kupao u suzama. Slobodno veruj kozi da e sve pokvariti.
"Vreska nije trebalo da ti poveri da uva Sipi", ree Tenar Teru. "Niko nije u stanju da pazi na Sipi.
Ako ponovo ode, samo obavesti Vresku i nita ne brini. Vai?"
Teru klimnu. Posmatrala je Geda. Retko je posmatrala ljude, a jo ree mukarce, jedva bi im
ponekad uputila koji pogled; ali sada je postojano zurila u njega, nagnute glave kao kakav vrapi. Da li se to
upravo rodio junak?
6. POGORANJE
Jo je bilo vie od mesec dana do jesenje ravnodnevice i dani su bili dugi na Prekopadu okrenutom
prema zapadu. Teru se kasno vratila iz celodnevnog pohoda na koji ju je tetka Mahovina povela da skupljaju
trave. Bila je odve umorna da bi jela. Tenar ju je smestila u krevet i ostala da sedi pored nje i da joj peva.
Kada je dete bilo premoreno nije moglo da spava, ve bi se sklupalo u krevetu poput kakve paralisane
ivotinje, zurei u halucinacije dok ne bi zapala u komarno stanje, negde izmeu sna i jave, tokom koga niko
ne bi mogao do nje dopreti. Tenar je otkrila da to moe spreiti drei je u naruju i pevajui joj dok ne bi
zaspala. Kada bi joj ponestalo pesama koje je nauila kao ena seljaka u Srednjoj dolini, posegnula bi za
beskrajnim kargskim napevima koje je nauila kao dete-svetenica u Grobnicama Atuana, uljuljkujui Teru
jednolinim mumljanjem i slatkim zavijanjem kojima je nudila ponude Bezimenim Moima i Praznom Prestolu,
sada prekrivenom prainom i ostacima razornog zemljotresa. Za nju te pesme vie nisu imale nikakvu drugu
mo, do one koju poseduje pesma kao takva; a i volela je da peva na svom jeziku, iako nije znala pesme koje
su majke pevale svojoj deci u Atuanu, pesme koje je njena majka njoj pevala.
Teru je ipak brzo zaspala. Tenar ju je prebacila iz svog krila u krevet i saekala jo trenutak kako bi
Page 22

2. Tehanu
bila sigurna da se nee probuditi. Zatim, poto je na brzinu osmotrila prostoriju da se uveri kako je sama, brzo
kao da je neto skrivila, pa ipak s ceremonijalnim uivanjem i velikim zadovoljstvom, ona poloi svoju tanku,
belu aku na onu stranu detetovog lica na kojoj je vatra pojela oko i obraz, ostavivi za sobom zadebljao,
upadljiv oiljak. Pod dodirom njene ake sve bi to nestajalo. Meso bi opet bilo tu, a detetovo usnulo lice
postajalo bi okruglo i meko. Kao da je svojim dodirom obnavljala istinu.
Lagano, nevoljno, podigla je dlan i ugledala neizleivi gubitak, oteeno mesto koje nikada nee biti
izleeno.
Sagnula se i poljubila taj oiljak, a zatim tiho ustala i izila iz kue.
Sunce je zalazilo iza nepregledne, biserne ogrlice. Nikog nije bilo u blizini. Jastreb je verovatno bio
negde u umi. Poeo je da odlazi na Ogionov grob, provodei sate na tom mirnom mestu ispod bukvinog
drveta, a kada je malo ojaao stao je da tumara umskim stazama koje je Ogion voleo. Hrana je oigledno za
njega bila bez ukusa; Tenar je morala da ga moli da jede. Odbijao je drutvo i jedino to je traio bilo je da
bude sam. Teru bi ga sledila svuda, a kako je bila isto onako tiha kao i on, nije mu smetala, ali on svejedno
nije imao mira, pa bi ubrzo poslao dete kui i nastavio dalje sam; s kojim ciljem - to Tenar nije znala. Vraao bi
se kasno i samo bacao na krevet, a esto bi odlazio pre no to bi se ona i dete probudile. Ostavljala mu je hleb
i meso da ponese sa sobom.
Ugledala ga je sada kako se pribliava stazom koja je vodila kroz livadu, a koja joj se uinila tako
duga i teka dok je pomagala Ogionu da je pree poslednji put. Stigao je kroz svetlucavi vazduh, kroz travu
koja se povijala na vetru, ustrim korakom, zatvoren u svoju tvrdokornu bedu, vrstu poput kamena.
"Hoe li biti u blizini kue?" upitala ga je kada se dovoljno pribliio da ju je mogao uti. "Teru
spava, pola bih u etnju."
"Hou. Samo idi", odvrati on i ona ode, razmiljajui o nezainteresovanosti mukaraca za nunosti
koje upravljaju enama: da neko mora biti u blizini usnulog deteta, da sloboda jednoga predstavlja neslobodu
za drugoga, osim ako se ne postigne izvesna stalno promenljiva, pokretna ravnotea, nalik na ravnoteu tela
koje se kree napred, kao to se ona sada kretala, na dve noge, prvo jedna pa druga, vebajui tu izuzetnu
vetinu, hodanje... A onda su sve tamnije boje neba i meka upornost vetra zamenili njene misli. Nastavila je da
hoda, bez metafora, dok nije stigla do stenja od peanog kamenja. Tu se zaustavila da isprati sunce koje se
izgubilo u mirnoj, ruiastoj izmaglici.
Kleknula je i pronala prvo oima, a zatim vrhovima prstiju dugako, plitko, nejasno udubljenje u
steni, koje se protezalo do same njene ivice: trag Kalesinovog repa. Stalno ga je iz poetka pratila prstima,
zurei u struje sumraka, sanjarei. Izgovorila je samo jednu re. Ovoga puta to ime nije zaplamsalo u njenim
ustima, ve je zacvralo i lagano joj skliznulo sa usana: "Kalesin..."
Pogledala je prema istoku. Vrhovi planine Gont iznad uma bili su crveni, jer su hvatali svetlost koja
je nestala ovde dole. Jo dok ih je posmatrala, boja se rasplinula. Skrenula je pogled, a kada ga je vratila vrh
je bio siv, mraan, poumljene padine tamne.
ekala je veernju zvezdu. Kada je zasijala iznad izmaglice, polako je krenula kui.
Kui, ne kui. Zato je jo boravila u Ogionovoj kui, umesto u svojoj vlastitoj seoskoj kui, zato je
brinula o Ogionovim kozama i luku, a ne o svojim vonjacima i stadima? "ekaj", rekao joj je, i ona je ekala;
doao je zmaj; Ged se oporavio... dosta se oporavio. Ona je svoj deo posla obavila. Brinula se o kui. Vie nije
bila potrebna ovde. Bilo je vreme da krene.
Pa ipak, nikako nije mogla da zamisli sebe kako naputa ovaj visoki ispust, ovo jastrebovo gnezdo, i
ponovo silazi u nizinu, lagodna obraena polja, unutranjost kopna bez vetra; nije mogla o tome da razmilja,
a da se ne oneraspoloi i ne smrkne. ta je sa snom koji je ovde usnula, pod malim prozorom okrenutim
prema zapadu? ta je sa zmajem koji je doao do nje, ovamo?
Vrata kue bila su kao i obino otvorena da bi u kuu ulo to vie svetlosti i vazduha. Jastreb je
sedeo na niskom seditu pored oienog ognjita u kome nije zapalio vatru; nije upalio ni svetiljku. esto je tu
sedeo. Pomislila je da je to sigurno bilo njegovo mesto dok je ovde kratko vreme boravio kao deak i Ogionov
egrt. To je bilo i njeno mesto, u zimskim danima, kada je bila Ogionov uenik.
Podigao je pogled prema njoj kada se pojavila na vratima, ali ga nije zadrao na njoj ve se
zaustavio desno od vrata, u mranom uglu iza njih. Tamo se nalazila Ogionova palica, hrastov tap, teak,
uglaan od upotrebe, iste visine kao to je i on sam bio. Pored njega stajali su Terunin tanki tap od leske i
tap od jove, koje je Tenar odsekla za njih dve dok su peaile ka Re Albiju.
Tenar je razmiljala... Njegova palica, njegova arobnjaka palica, od tisovine, Ogion mu ju je dao...
Gde li je sada?... A u isto vreme: Zato sam se tek sada toga setila?
U kui je bilo mrano i zaguljivo. Bila je potitena. elela je da ostane i razgovara sa njim, a sada
kada ga je zatekla kako tamo sedi nije imala ta da mu kae, kao uostalom ni on njoj.
"Mislim", poe ona konano, ispravljajui etiri inije na hrastovom kredencu, "da je dolo vreme da
se vratim na svoje imanje."
Nita nije odgovorio. Moda je klimnuo, ali bila mu je okrenuta leima.
Odjednom je osetila umor i poelela da poe u krevet; ali on je sedeo u prednjem delu kue, a jo
Page 23

2. Tehanu
nije bilo sasvim mrano; nije mogla da se svue pred njim. Zbog oseanja stida se razbesnela. Upravo se
spremala da ga zamoli da nakratko izie napolje, kada on oklevajui progovori, prethodno proistivi grlo.
"Knjige. Ogionove knjige. Rune i dve Nauk-knjige. Hoe li i njih poneti sa sobom?"
"Ja?"
"Ti si bila njegov poslednji uenik."
Prila je ognjitu i sela preko puta njega na Ogionov tronoac.
"Nauila sam da piem rune na hardikom, ali sam veinu zaboravila, u to sam sasvim sigurna.
Nauio me je neto malo i jezik kojim govore zmajevi. Poneeg se jo seam. Ali nita vie. Nisam postala
ovisnik, arobnjak. Udala sam se, kao to zna. Da li bi Ogion ostavio svoje mudre knjige jednoj eni seljaka?"
Posle pauze on ree, bezizraajnog izraza lica: "Zar ih nikome, onda, nije ostavio?"
"Tebi, bez sumnje."
Jastreb nita ne ree.
"Ti si bio njegov poslednji egrt, njegov ponos i prijatelj. On to nikada nije kazao, ali podrazumeva
se da knjige sada pripadaju tebi."
"A ta bih ja sa njima?"
Zurila je u njega kroz sumrak. Svetlost koja je dopirala kroz prozor na zapadnoj strani slabo je
obasjavala prostoriju. Nepopustljiv, bezduan, neobjanjiv bes koji se nazirao u njegovom glasu izazvao je bes
i u njoj.
"Ti, Arhimag, mene pita? Zato pravi od mene veu budalu nego to jesam, Gede?"
On ustade. Glas mu je podrhtavao. "Ali zar ne vidi... zar ne moe da vidi... s tim je svreno...
nema vie!"
Ostala je da sedi zagledana u njega, pokuavajui da mu nazre lice.
"Ne posedujem vie nikakvu mo, ba nita. Dao sam... potroio sam... sve to sam imao. Da
zatvorim... Da... S tim je sada gotovo."
Pokuala je da porekne njegove rei, ali nije mogla.
"Kao kad prospe malo vode", ree on, "olju vode u pesak. U suvoj zemlji. Morao sam to da
uinim. Ali sada vie nemam ta da popijem. A kakva korist, kakva korist od jedne olje vode u celoj pustinji?
Da li e pustinja nestati?... Ah! Sluaj!... Nekada mi je to aputalo tamo iza vrata: Sluaj, sluaj! I otiao sam u
suvu zemlju kada sam bio mlad. Sreo sam to tamo, postao sam to, oenio se svojom smru. To mi je podarilo
ivot. Vodu, vodu ivota. Bio sam kladenac, izvor, tekao sam, darivao. Ali tamo nema izvora. Sve to mi je na
kraju ostalo bila je jedna olja vode, a i nju sam morao da prospem u pesak, u korito presahle reke, na stenje
u tami. I tako, ni nje nema vie. Gotovo je. Zavreno."
Dovoljno je nauila od Ogiona i od samog Geda, tako da je znala o kojoj je to zemlji govorio; iako je
priao u slikama, to nije bila zamaskirana istina ve prava istina onako kako ju je on upoznao. Takoe je znala
da mora porei ono to je govorio, bila to istina ili ne. "Potrebno ti je jo vremena, Gede", primeti ona.
"Povratak iz smrti mora da je dugaak... ak i na leima zmaja. Potrajae to. Bie ti neophodno jo vremena,
mira, tiine, mirovanja. Bio si povreen. Rane e zaceliti."
Dugo je utao i samo stajao. Taman je pomislila kako je rekla pravu stvar i time ga malo uteila. Ali
onda je on konano progovorio.
"Kao kod deteta?"
Bio je to ubod noem koji je bio tako otar da nije ni osetila kako joj prodire u telo.
"Ne znam", nastavi on istim nenim, suvim glasom, "zato si je uzela, znajui da ne moe biti
izleena. Znajui kakav joj ivot mora biti. Pretpostavljam da je to deo vremena u kome smo iveli... mranog
vremena, doba razaranja, vremena koje se zavrava. Pretpostavljam da si je uzela iz istog razloga zbog koga
sam ja otiao da se sretnem sa svojim neprijateljem, jer je to bilo jedino to si mogla da uini. I tako moramo
nastaviti da ivimo u novom dobu sa ostacima nae pobede nad zlom. Ti sa tvojim opeenim detetom, a ja
bez iega."
Ravnodunim, tihim glasom iskazivao je svoje oajanje.
Tenar se okrenula da pogleda magovu palicu ostavljenu u mraku desno od vrata, ali iz nje nije
zraila svetlost. I spolja i iznutra bila je sasvim tamna. Kroz otvorena vrata mogla je videti nekoliko zvezda; bile
su visoke i jedva vidljive. Zagledala se u njih. Poelela je da sazna koje su to zvezde. Ustala je i prola
tapkajui pored stola do vrata. Spustila se izmaglica, tako da se nije videlo mnogo zvezda. Jedna od onih koje
je videla jo iznutra bila je bela letnja zvezda koju su, u Atuanu, na njenom jeziku, zvali Tehanu. Druge nije
poznavala. Nije znala ni kako su Tehanu ovde zvali, na hardikom, niti kako je bilo njeno pravo ime, kako su je
zmajevi zvali. Znala je samo kako ju je zvala njena majka, Tehanu, Tehanu, Tenar, Tenar...
"Gede", pozva ga ona sa vrata, ne okrenuvi se, "ko te je othranio?"
Priao joj je, i sam se zagledavi u maglovito obzorje mora, zvezde, u tamnu gromadu planine
iznad njih.
"Niko posebno", odvrati on. "Majka mi je umrla jo dok sam bio beba. Imao sam stariju brau. Ne
seam ih se. Imao sam i oca kovaa. I majinu sestru. Ona je bila vraara u Deset Jova."
Page 24

2. Tehanu
"Tetka Mahovina", primeti Tenar.
"Mlaa. Posedovala je odreene moi."
"Kako se zvala?"
utao je.
"Ne mogu da se setim", odvrati on polako.
Posle izvesnog vremena dodade: "Uila me je imenima. Soko, hodoasniki soko, orao, orao
kliktavac, jastreb kokoar, kobac-ptiar..."
"Kako zovete onu zvezdu? Onu belu, tamo visoko."
"Labudovo srce", odvrati on, podigavi pogled. "U Deset Jova su je zvali Strela."
Ali nije joj rekao njeno ime na Jeziku Stvaranja, kao ni prava imena za jastreba, sokola,
kopca-ptiara, kojima ga je nauila vraara.
"Ono to sam kazao... tamo unutra... bilo je pogreno", ree on neno. "Nije trebalo uopte o tome
da govorim. Oprosti."
"Ako ne eli da razgovara, ta drugo mogu nego da te ostavim?" Okrenula se prema njemu.
"Zato misli samo na sebe? Uvek samo na sebe? Izii malo napolje", naredi mu ona, besno. "Hou u krevet."
Bio je zaprepaen; promucao je nekakvo izvinjenje i iziao; a ona, ona je otila do nie, svukla
odeu, uvukla se u krevet i sakrila lice u slatku toplinu Teruninog svilenkastog zatiljka.
"Znajui kakav joj ivot mora biti..."
Bes koji je oseala prema njemu, glupo odbijanje da prizna kako je tano ono to joj je upravo
kazao, poticali su iz razoaranja. Iako je eva ko zna koliko puta kazala da se nita ne moe uiniti, ipak se
nadala da bi Tenar mogla izleiti te opekotine; i uprkos tome to je izjavila da ni Ogion to ne bi mogao, Tenar
se nadala da bi Ged mogao izleiti Teru... da bi mogao poloiti aku na njen oiljak posle ega bi se on
izravnao i nestao, slepo oko progledalo, unakaena aka se povratila, unakaen ivot zacelio.
"Znajui kakav joj ivot mora biti..."
Glave okrenute od nje, znaci protiv zla, uas i znatielja, saaljenje od koga ti je muka i radoznala
pretnja, jer uinjeno zlo privlai novo... I nikada zagrljaj mukarca. Nikada je niko nee drati u naruju.
Nikada niko osim Tenar. Oh, bio je on u pravu, dete je trebalo da umre, tebalo bi da je mrtvo. Trebalo je da je
puste da ode u suvu zemlju, ona, eva i Brljanka, starice koje se u sve petljaju, meka srca, a u stvari okrutne.
Bio je u pravu, uvek je bio u pravu. Ali onda su i mukarci koji su je iskoristili za svoje potrebe i igre, ena koja
je dopustila da bude iskoriena... onda su i oni bili u pravu kada su je prebili i onesveenu gurnuli u vatru da
izgori. Samo nisu bili temeljiti. Izgubili su ivce i ostavili u njoj malo ivota. Tu su pogreili. I sve to je ona,
Tenar, uinila, bilo je pogreno. Kao dete data je mranim silama; one su je pojele, dopustili su da je pojedu.
Zar je mislila da e, ako pree more, ako naui druge jezike, ako bude neija ena, majka deci, da e
jednostavno, ivei svojim ivotom, ikada moi da bude neto drugo sem onoga to je bila... njihova slukinja,
njihova hrana, njihova da bi je koristili za svoje potrebe i igre? Unitena, privlaila je k sebi unitene, deo
vlastitog unitenja, telo vlastitog zla.
Detetova kosa bila je fina, topla, divno je mirisala. Leala je sklupana u toplom Tenarinom naruju,
snevala. Kakvo je zlo ona mogla predstavljati? Uinjena joj je nepravda, nepravda koja se nije mogla ispraviti,
ali nije ona bila grena. Nije bila izgubljena, nije bila izgubljena, nije bila izgubljena. Tenar ju je drala i sasvim
mirno leala, usredsredivi svoj um na svetlost iz njenog sna, struje prozirnog vazduha, ime zmaja, ime
zvezde, Labudovo srce, Strela, Tehanu.
eljala je crnu kozu kako bi dola do donje vune koju e upresti i odneti tkau da je pretvori u
tkaninu, svilenkasto "strieno runo" sa ostrva Gont. Stara crna koza eljana je ve hiljadu puta i to joj se
dopadalo, uivala je u uranjanju i vuenju ianih zubaca elja. Sivo-crna, eljom izvuena vuna narasla je
u mekani, prljavi oblak, koji je Tenar na kraju gurnula u mreu; poekala je kozu iza uiju u znak zahvalnosti i
ljepnula je uz put po zaobljenom boku. "Beee!" oglasi se koza i ode. Tenar napusti ograeni panjak i
zaobie kuu, pogledavi preko livade da proveri da li se Teru jo tamo igra.
Mahovina je pokazala detetu kako da pravi kotarice od trave; iako nespretna zbog obogaljene ake,
ipak je polako sticala vetinu. Sedela je u travi na livadi sa radom u krilu, ali nije radila. Posmatrala je Jastreba.
Stajao je podalje od nje, blizu ivice stene. Bio joj je okrenut leima i nije bio svestan da ga neko
promatra, jer je sam posmatrao pticu, jednu vrstu mladog sokola; a ovaj je, pak, motrio neki manji plen koji je
uoio u travi. Stalno je lepetao krilima, u elji da natera kakvu voluharicu ili mia u paniku i beg prema gnezdu.
ovek je stajao isto tako napet, gladan, i zurio u pticu. Lagano je podigao desnu ruku, drei ispruenu
podlakticu; inilo se da neto govori, mada je vetar odnosio njegove rei. Mladi soko se okrenuo, zakliktao
svojim prodornim, promuklim, reskim glasom i poleteo prema umi.
Mukarac je spustio ruku i ostao mirno da stoji, posmatrajui pticu. Dete i ena se nisu ni pomakli.
Samo je ptica letela, slobodno odletela.
"Jednom je doao k meni kao soko, hodoasniki soko", ispriao joj je Ogion, dok su sedeli pored
Page 25

2. Tehanu
vatre, jednog zimskog dana. Priao joj je o arolijama Pretvaranja, o preobraajima, o magu Bordgeru koji je
postao medved. "Doleteo je kod mene, na moj zglob, negde sa severa i zapada. Uneo sam ga unutra i
smestio pored vatre. Nije mogao da govori. Poto sam ga poznao, bio sam u stanju da mu pomognem;
mogao je da se otarasi lika sokola i ponovo postane ovek. Ali oduvek je u njemu bilo neeg jastrebskog. U
selu su ga zvali Jastreb jer su divlji jastrebovi dolazili k njemu, na samo jednu njegovu re. Ko smo mi? ta to
znai biti ovek? Pre no to je dobio svoje ime, pre no to je stekao znanje, pre no to je zadobio mo, jastreb
je bio u njemu, kao i ovek, mag, i vie od toga... bio je ono to nismo u stanju da imenujemo. Kao, uostalom, i
svi mi."
Devojica koja je sedela kod ognjita, zurei u vatru, sluajui, ugledala je jastreba; oveka; videla
je ptice koje su dolazile k njemu, na njegov poziv, kada bi ih nazvao njihovim pravim imenom, dolazile bi
lepeui krilima da ga svojim otrim kandama uhvate za ruku; videla je sebe jastreba, divlju pticu.
7. MIEVI
Gradoslat, onaj koji se bavio kupovinom ovaca i koji je doneo Ogionovu poruku na imanje u
Srednjoj dolini, pojavio se jednoga dana u magovoj kui.
"Da li ete prodavati koze, poto je gospodar Ogion umro?"
"Moda", odvrati neodreeno Tenar. U stvari, ve je poela da se pita od ega e iveti ako ostane u
Re Albiju. Kao i sve arobnjake i Ogiona su izdravali ljudi koji su se koristili njegovim vetinama i moima... u
njegovom sluaju, svi na Gontu. Trebalo je samo da zatrai i sve to bi mu bilo potrebno dobijao bi uz duboke
izraze zahvalnosti, jer su znali da dajui malo dobijaju veoma mnogo: naklonost maga; on nikada nije morao
ni da trai. ak je morao da poklanja viak hrane, odee, alata i stoke i sve ostale potreptine i ukrase koji su
mu bili nueni ili jednostavno ostavljeni na njegovom pragu. "ta u ja s tim?" upitao bi, smeteno, stojei sa
narujem punim pilia koji su ljutito pijukali, jardima tapiserija ili loncima ukiseljene repe.
Ali Tenar je sve za sobom ostavila u Srednjoj dolini. Kada se iznenada spakovala i krenula, uopte
nije razmiljala o tome koliko bi dugo mogla ostati. Nije ponela ni sedam novia od slonovae, Kremenkovo
blago; niti bi taj novac bio od kakve koristi u selu, osim ako bi njime elela da kupi zemlju ili stoku, ili sklopi
posao sa nekim trgovcem iz luke Gont koji prodaje krzna pelavija ili svilu iz Lorbanerija bogatim seljacima i
sitnim gospodarima Gonta. Kremenkovo imanje snabdevalo je nju i Teru svime to im je bilo potrebno za jelo i
odevanje; meutim, Ogion je drao onih est koza i gajio pasulj i luk vie radi vlastitog zadovoljstva nego iz
potrebe. ivela je od onoga to se nalo u njegovoj ostavi, od poklona seljana koji su je darivali radi uspomene
na njega i od velikodunosti tetke Mahovine. Upravo jue vraara je kazala: "Draga, ispileli su se pilii moje
kokoke sa prstenom oko vrata, doneu ti dva-tri pilenceta kada ponu da eprkaju. Mag ih nikada ne bi
zadrao, za njega su bili suvie buni i blesavi, ali kakva ti je to kua bez pilia na vratima?"
Njene kokoke su doista ulazile i izlazile sasvim slobodno, spavale na njenom krevetu i obogaivale
miris mrane, zadimljene sobe u kojoj je nezamislivo zaudralo.
"Ona smee-bela jednogodinja koza davae puno mleka", ree Tenar oveku otrih crta lica.
"Mislio sam na celo stado", primeti on. "Moda. Ima ih pet ili est, je li tako?"
"est. Tamo su na panjaku, ako eli da ih pogleda."
"Pogledau ih." Ali nije se ni pomerio. Nijedna strana, razume se, nije smela da pokae nestrpljenje.
"Jesi li videla veliki brod koji je doplovio u luku?" upita je on.
Ogionova kua je gledala na zapad i sever i iz nje su se mogli videti samo stenoviti rtovi na ulazu u
zaliv, Naoruane Stene; ali iz samog sela, sa nekoliko mesta, mogao se videti strmi dvosmerni put za luku
Gont kao i dokovi i cela luka. U Re Albiju je praenje dolazaka i odlazaka brodova predstavljalo svakodnevnu
pojavu. Obino je nekoliko staraca sedelo na klupi iza kovanice, odakle je bio najbolji vidik, i mada moda
nikada u ivotu nisu preli onih petnaest krivudavih milja puta do luke Gont, pratili su dolaske i odlaske brodova
kao da su u pitanju kakvi spektatli, udnovati, a u isto vreme i poznati, koji su se odigravali samo da bi njih
zabavili.
"Iz Hevnora, ree kovaev mali. Bio je u luci da se nagodi oko ipki. Vratio se gore kasno sino.
Veliki brod je iz Velike Luke Hevnor, rekao je."
Verovatno je toliko govorio kako ne bi razmiljala o ceni za koze, a prepredeni izraz najverovatnije
su mu davale neobino usaene oi. Velika Luka Hevnor malo je trgovala sa Gontom, siromanim i udaljenim
ostrvom poznatim jedino po arobnjacima, gusarima i kozama; neto u reima, "veliki brod", privuklo joj je
panju i uznemirilo je, iako nije znala zbog ega.
"Kazao je takoe da priaju kako se od nedavna u Hevnoru nalazi kralj", nastavio je kupac ovaca,
merkajui je ispod oka.
"To bi moglo biti dobro", primeti Tenar.
Gradoslat klimnu. "Moglo bi zadrati onu fukaru od stranaca podalje od nas."
Tenar, strankinja, ljubazno klimnu.
"Ali tamo dole u luci ima i onih kojima to nee, moda, biti po volji." Mislio je na gusarske kapetane
sa Gonta, ija je vlast nad severoistonim morima prilino porasla poslednjih godina, tako da su mnogi stari
Page 26

2. Tehanu
trgovaki putevi koji su ih povezivali sa sredinjim ostrvima Arhipelaga bili razbijeni ili naputeni; to je donelo
bedu svima na Gontu osim gusarima, ali to im nije smetalo da budu junaci u oima veine Gontijaca. Koliko je
Tenar znala, njen sin je bio mornar na jednom gusarskom brodu. I moda bezbedniji nego na kakvom
trgovakom brodu sa unapred odreenim kursom. Bolje je biti ajkula nego ikra, kao to kau.
"Uvek ima onih koji e biti nezadovoljni, bez obzira na sve", primeti Tenar, istog asa se prilagodivi
pravilima razgovora, ali ipak ne uspevi da prikrije nestrpljenje tako da je dodala, ustavi: "Pokazau ti koze.
Moe baciti pogled. Ne znam da li emo sve prodati, da li emo ijednu prodati." I ona povede oveka prema
kapiji ograenog panjaka i ostavi ga tamo. Nije joj se dopadao. Nije bio kriv to joj je jednom, a moda i dva
puta doneo loe vesti, ali nikada nije gledao sabesednika pravo u oi i njoj se nije dopadalo njegovo drutvo.
Nee mu prodati Ogionove koze. ak ni Sipi.
Poto je otiao, ne sklopivi posao, osetila je izvesnu nelagodnost. Rekla mu je: "Nisam sigurna da
li emo prodavati", bilo je glupo rei mi umesto ja, kada on uopte nije ni zatraio da porazgovara sa
Jastrebom, nijednom ga rei nije ni pomenuo, kao da je uobiajeno da se mukarac pogaa sa enom,
naroito kada ona odbija njegovu ponudu.
Nije znala kako gledaju na Jastreba, na njegovo prisustvo i neprisustvo, u selu. Ogion, koji se drao
po strani i bio utljiv i koga su se na neki nain plaili, bio je njihov jedini mag i komija. Moda su bili ponosni
na Jastreba, na njegovo ime, na Arhimaga koji je izvesno vreme iveo u Re Albiju i izveo tako sjajne podvige,
prevario zmaja na Devedeset Ostrva, doneo odnekud Prsten Eret-Akbe; ali njega nisu poznavali. Niti je on
poznavao njih. Od kada je stigao, nije nijednom otiao do sela, boravio je samo u umi, u divljini. Ranije nije o
tome razmiljala, ali on je, nema sumnje, izbegavao selo isto kao i Teru.
Mora da su razgovarali o njemu. Bilo je to selo, a u selu ljudi priaju. Meutim, glasine o delima
arobnjaka i maga nisu stizale daleko. Ta stvar je bila isuvie tajnovita, ivoti ljudi od moi bili su suvie udni,
suvie razliiti od njihovih vlastitih. "Mani se toga", ula je seljane iz Srednje doline kako govore kada bi neko
suvie slobodno poeo da nagaa o vremetvorcu koji bi im doao u posetu ili o njihovom vlastitom arobnjaku
Bukvi... "Mani se toga. On ide svojim putem, a mi svojim."
to se nje tie, nisu se uopte zapitali da li je u redu to to ona neguje i slui jednog takvog oveka
od moi; i tu je posredi bilo ono: "Mani se toga". Ni sama nije ba mnogo boravila u selu; prema njoj se nisu
odnosili ni prijateljski ni neprijateljski. Nekada je tamo ivela u kolibi tkaa Lepeze, bila je tienica starog
maga, poslao je Gradoslata po nju u dolinu s druge strane planine; sve je to bilo krajnje povoljno za nju. Ali
onda je dola sa detetom koje je uasno izgledalo, sa kojim je svojevoljno usred bela dana hodila unaokolo.
Kakva je to ena koja je bila arobnjakova uenica, arobnjakova bolniarka? Tu mora da je bilo i te koliko
vraanja; uostalom bila je strankinja. Svejedno, bila je ena bogatog seljaka tamo dole u Srednjoj dolini, umro
je i ona je sada bila udovica. Ko uostalom moe razumeti puteve vraara? Mani se toga, bie bolje da se
mane toga...
Srela je Arhimaga Zemljomorja dok je prolazila pored batenske ograde. "Pria se da je stigao brod
iz Grada Hevnora."
Ona zastade. Napravio je pokret, koji je istog asa zauzdao, ali bilo joj je jasno da je nameravao da
se okrene i pobegne, da se da u beg kao mi pred sokolom.
"Gede!" oslovi ga ona. "ta je bilo?"
"Ne mogu", poe on. "Ne mogu izii pred njih."
"Pred koga?"
"Pred njegove ljude. Pred kraljeve ljude."
Lice mu je posivelo, postalo isto onakvo kakvo je bilo kada je tek stigao, i sve vreme se osvrtao oko
sebe traei mesto da se sakrije.
Njegov uas bio je toliko jak i nemoan da je razmiljala samo o tome kako da ga potedi. "Ne
mora da se sretne s njima. Ako bilo ko doe, ja u ga ve otpremiti. Hajdemo sada u kuu. Nita nisi jeo
celog dana."
"Dolazio je neki ovek", pomenu on.
"Gradoslat, cenkao se oko koza. Otpremila sam ga. Hajdemo!"
Poao je s njom; kada su se nali u kui, zatvorila je vrata.
"Ne mogu ti nita, sigurno, Gede. Zato bi ti eleli neto?"
Seo je za sto i stao tupo da odmahuje glavom. "Ne, ne."
"Znaju li da si ovde?"
"Ne znam."
"ega se to plai?" upitala ga je, bez nervoze, ali sa izvesnom racionalnom reenou.
Sakrio je lice u ake i stao da trlja slepoonice i elo, oborenog pogleda. "Bio sam..." poe.
"Nisam..."
To je bilo sve to je uspeo da kae.
Prekinula ga je, rekavi: "U redu, sve je u redu." Nije se usudila da ga dodirne kako ne bi osetio jo
Page 27

2. Tehanu
jae ponienje, pomislivi da ga saaljeva. Bila je ljuta na njega i zbog njega. "To se njih ne tie", ree ona, "ni
gde si ni ta si, pa ni ime si odabrao da se bavi ili ne bavi! Ako dou ovamo, otii e neobavljena posla." To
je eva imala obiaj da kae. Osetila je da joj mnogo nedostaje ta obina, razumna ena. "Moda dolazak tog
broda nema nikakve veze s tobom. Moda jure gusare. To bi bilo korisno, kralj bi se latio pravog posla kada bi
poeo da ih progoni... pronala sam neko vino u stranjem delu kredenca, nekoliko boca, pitam se koliko
dugo ih je Ogion tamo krio. Mislim da bi nam oboma prijala po aa vina. I malo hleba i sira. Mala je veerala i
otila sa Vreskom da hvata abe. Moda emo za veeru imati ablje batake. Za sada samo hleb i sir. I vino.
Pitam se odakle li je, ko ga je doneo Ogionu, koliko je staro?" I tako je ona nastavila da brblja, enska posla,
potedevi ga truda da joj odgovara ili da pogreno tumai tiinu izmeu reenica, dok nije prebrodio krizu
srama, stavio nekoliko zalogaja u usta i popio au starog, ukusnog, rujnog vina.
"Bie najbolje da odem, Tenar", ree on. "Dok ne nauim da se ponaam kao obian ovek kakav
sam sada."
"Kuda e?"
"U planinu."
"Da luta... poput Ogiona?" Pogledala ga je. Setila se vremena kada su zajedno hodili putevima
Atuana, pa mu se narugala: "Da li arobnjaci esto prose?" A on joj je odgovorio: "Da, ali se trude da daju
neto zauzvrat."
Oprezno ga je upitala: "Da li bi izvesno vreme mogao da radi kao vremetvorac, ili nalaza?"
Napunila je sebi au do vrha.
On odmahnu glavom. Otpio je malo vina i okrenuo glavu u stranu. "Ne", odvratio je. "Nita od toga.
Ba nita."
Nije mu verovala. elela je da se pobuni, da porekne, da mu kae: Kako je to mogue, kako moe
da kae neto tako... kao da si zaboravio sve to si znao, sve to si nauio od Ogiona, na Rouku i na svojim
putovanjima! Nisi mogao zaboraviti rei, imena, nain na koji deluje tvoja umetnost. Uio si, zasluio si svoju
mo!... Pazila je dobro da mu nita od toga ne kae, ali je ipak promrmljala: "Ne razumem. Kako je sve
moglo..."
"olja vode", prekinu je on, nagnuvi malo au kao da e prosuti tenost iz nje. A posle kraeg
vremena dodade: "Ne razumem zato me je doneo nazad. Ljubaznost mladih je okrutna... I tako sam ja ovde,
moram da se saivim sa tim, dok ne budem u stanju da se vratim."
Nije joj bilo ba jasno ta je eleo time da kae, ali je osetila u njegovom glasu izvestan prizvuk
krivice, aljenja, to ju je zaprepastilo i razljutilo. Ukoeno je rekla: "Kalesin te je doneo ovamo."
U kui je bilo mrano jer su vrata bila zatvorena i kasno popodnevno sunce dopiralo je unutra samo
kroz mali prozor okrenut prema zapadu. Nije mogla da razazna izraz na njegovom licu; uskoro potom,
podigao je au prema njoj, ovla se osmehnuo i prineo je usnama.
"Ovo vino", ree. "Mora da ga je Ogionu doneo neki bogati trgovac ili gusar. Nikada nisam pio takvo.
ak ni u Hevnoru." Okretao je zdepastu au meu akama, zagledan u nju. "Nadenuu sebi neko ime i poi
na drugu stranu planine, u Armout i zemlju Istone ume, odakle potiem. Oni e uskoro skupljati seno. Uvek
ima za sve dovoljno posla za vreme etve i u vreme skupljanja sena."
Nije znala ta da mu odgovori. Bio je veoma slab i loe je izgledao, tako da e mu neko samo iz
saaljenja dati slian posao, ili moda iz okrutnosti; a ako ga i dobije, nee biti u stanju da ga obavlja.
"Putevi vie nisu kakvi su bili", ree ona. "Poslednjih godina, posvuda se mogu sresti lopovi i razne
bande. Strani olo, kao to bi rekao moj prijatelj Gradoslat. Nije vie bezbedno putovati sam."
Dok ga je posmatrala pri slaboj svetlosti da bi videla kako e ovo da primi, upitala sa na tren kako se
osea ovek koji se ne plai nijednog ljudskog bia... kako mu je kada mora da naui da se plai.
"Ogion je i dalje odlazio...", poe on, pa uuta; setio se da je Ogion bio mag.
"Tamo dole, u junom delu ostrva", nastavi Tenar, "uvek trae pastire. Za ovce, koze, stoku.
Odvode ih u brda pre Dugog Plesa i napasaju tamo sve dok ne ponu kie. Nikad nemaju dovoljno pastira.
"Otpila je veliki gutljaj vina. Ukus koji joj je ono ostavljalo u ustima podsetio ju je na zmajevo ime. "Ali zato ne
bi mogao da ostane ovde?"
"Ne u Ogionovoj kui. Prvo e ovamo doi."
"Pa ta i ako dou? ta bi mogli da trae od tebe?"
"Da budem ono to sam nekada bio."
Sledila se od oajanja koje je izbijalo iz svake njegove rei.
utala je, pokuavajui da se seti kako je to kada si moan, kako se oseala kada je ona bila
Pojedena, Jedina Svetenica Grobnica u Atuanu, i kako se oseala kada je sve to izgubila, odbacila, postala
samo Tenar, samo ono to, u stvari, jeste. Prisetila se i vremena kada je bila ena u cvetu mladosti i vremena
kada je odgajala decu i imala mua, koje je potom izgubila, posle ega je ostarila i postala udovica, postala
nemona. Ali ipak nikako nije mogla da razume njegov stid, njegovu agoniju ponienja. Moda samo
mukarac moe tako da se osea. ena se navikne na stid.
Ili je moda tetka Mahovina bila u pravu, moda ljuska stvarno ostane prazna kada se izvadi jezgro.
Page 28

2. Tehanu
Tako razmiljaju vraare, pomisli ona. U elji da i njemu i sebi skrene misli na neto drugo, i
zahvaljujui pitkom, jakom vinu koje je ubrzalo rad njenog uma i jezika, ona ree: "Zna li da sam mislila... u
vreme kada me je Ogion poduavao, a ja odbila da nastavim i otila, pronala svog seljaka i udala se za
njega... mislila sam, poto sam to uinila, mislila sam na dan svoje svadbe, da e se Ged naljutiti na mene
kada bude uo za ovo!" Izgovorila je to kroz smeh.
"I jesam", priznade on.
ekala je.
On dodade: "Bio sam razoaran."
"Ljut", ree ona.
"Ljut", potvrdi on.
Napunio joj je au do vrha.
"Tada sam posedovao mo da prepoznam mo", nastavi on. "A ti... ti si sijala, na tom uasnom
mestu, u Lavirintu, u toj tami..."
"Reci mi onda: ta je trebalo da uinim sa svojom moi i znanjem koje je Ogion pokuao da mi utuvi
u glavu?"
"Da ih iskoristi."
"Kako?"
"Kao to se koristi Umetnost Magije."
"Ko kada je koristi?"
"arobnjaci", odgovori on teka srca.
"Pod magijom se podrazumevaju vetine, umetnost arobnjaka, maga?"
"ta bi drugo trebalo da se podrazumeva?"
"Da li je ona samo to?"
Zadubio se u misli, jednom ili dvaput podigavi pogled prema njoj.
"Dok me je Ogion poduavao", nastavi ona, "ovde... tamo kod ognjita... reima Prastarog Govora,
izgovarala sam ih s istom lakoom ili mukom kao i on. Kao da sam uila jezik koji sam govorila pre no to sam
se rodila. Ali ostalo... predanja, rune moi, arolije, pravila, podizanje sila... sve je to za mene bilo mrtvo. Neiji
tui jezik. Obino sam ovako to sebi predstavljala: mogu se obui kao ratnik, uzeti u ruku koplje i ma,
perjanicu i sve ostalo, ali nita od toga mi nee pristajati, je li tako? ta bih ja sa maem? Da li bi on od mene
mogao da napravi junaka? Bila bih ono to jesam u odei koja nije za mene, i to je sve, jedva bih mogla i da
hodam."
Srknula je vino.
"Zato sam se svukla", objasni ona, "i navukla vlastitu odeu."
"ta je Ogion kazao kada si ga napustila?"
"Kada je Ogion uopte govorio?"
To mu je ponovo izmamilo ovlani osmeh. Nita nije uzvratio.
Ona klimnu.
Posle izvesnog vremena, nastavila je jo blaim glasom: "Uzeo me je jer si me ti doveo k njemu.
Posle tebe nije vie eleo da prima egrte i nikada ne bi primio devojku da nije bilo tebe, da ti to od njega nisi
zatraio. Meutim, voleo me je. Uinio mi je ast. I ja sam njega volela i potovala. Ali nije mogao da mi prui
ono to sam elela, a ja nisam mogla da primim ono to je on mogao da mi prui. On je toga bio svestan. Ali,
Gede, sasvim se neto drugo dogodilo kada je ugledao Teru. Dan pre no to je umro. Ti tvrdi, a i Mahovina
mi je to kazala, da mo prepoznaje mo. Ne znam ta je video u njoj, ali je kazao: 'Podui je!' I jo je kazao..."
Ged je ekao.
"Rekao je: 'Plaie je se.' I jo je kazao: 'Naui je svemu! Ne Rouk.' Ne znam ta je pod tim mislio.
Kako ja to da znam? Da sam ostala ovde sa njim, moda bih bila u stanju da je poduavam. Ali mislila sam,
doi e Ged, on e znati. On e znati ta treba da naui, ta treba da zna, mala moja jadnica."
"Ne znam", odvrati on jedva ujno. "Video sam... u detetu sam video samo... da joj je naneta
nepravda. Zlo."
Ispio je vino do kraja.
"Nemam ta da joj pruim", dodade on.
Na vratima se zau tiho kucanje. On istog asa podie pogled i ponovo bespomono iskrenu telo,
traei mesto da se sakrije.
Tenar ode do vrata, odkrinu ih malo i namirisa Mahovinu pre no to ju je ugledala.
"Ljudi u selu", proaputa starica dramatinim glasom. "Iz Luke je stigla gomila gospode, sa velikog
broda to je pristigao iz grada Hevnora, tako vele. Kau da su doli po Arhimaga."
"On ne eli da ih vidi", jedva ujno odvrati Tenar. Nije imala pojma ta da preduzme.
"I ne treba", primeti vraara. Posle pauze, ona upita: "Gde je on?"
"Ovde", javi joj se Jastreb, priavi vratima i ire ih otvorivi. Mahovina ga odmeri, ali nita ne ree.
"Znaju li gde sam?"
Page 29

2. Tehanu
"Od mene nisu saznali", ree Mahovina.
"Ako dou ovamo", poe Tenar, "treba samo da ih otpremi... konano, ti si Arhimag..."
Ni on ni Mahovina nisu obraali panju na nju.
"U moju kuu nee sigurno doi", ree Mahovina. "Poi sa mnom, ako eli."
Krenuo je za njom, samo nemo pogledavi Tenar.
"Ali ta da im kaem?" upita ona.
"Nita, draga", odvrati vraara.
Vreska i Teru su se vratile iz barutina donevi sedam mrtvih aba u mreastoj torbi, i Tenar se dala
na posao; odeskla je noge i ogulila ih za lovaku veeru. Upravo je zavravala, kada je zaula napolju glasove
i, podigavi pogled prema otvorenim vratima, ugledala na njima neke ljude... mukarce sa eirima, u odei
protkanoj zlatom, bletavilom... "Gospodarice Goha?" zau se jedan utiv glas.
"Izvolite, uite", pozva ih ona.
Prihvatili su poziv: petorica mukaraca, inilo se da ih je dvostruko vie jer je prostorija bila niska, a
oni visoki i krupni. Stali su da se osvru oko sebe; dobro je znala ta su videli.
Videli su enu koja je stajala kod stola, drei dugaak, otar no. Na stolu se nalazila daska za
seenje, a na njoj, na jednoj strani, mala gomila oguljenih zelenkasto-belih bataka, na drugoj, gomila debelih,
krvavih, mrtvih aba. Iz senke iza vrata neto je provirilo... dete, ali unakaeno dete, zbrkano, s pola lica, sa
akom u obliku motke. Na krevetu, u nii ispod jedinog prozora, sedela je krupna, koata, mlada ena i zurila
u njih irom otvorenih usta. ake su joj bile krvave i blatnjave, a vlana suknja joj je mirisala na barutinu.
Kada je primetila da je gledaju, pokuala je da sakrije lice podigavi suknju i otkrivi noge do butina.
Skrenuli su pogled sa nje i deteta i vie nisu imali u koga da gledaju sem u enu sa mrtvim abama.
"Gospodarice Goha", ponovi jedan od njih.
"Tako me zovu", odvrati ona.
"Dolazimo iz Hevnora, od kralja", nastavi ovek uljudnim glasom. Nije jasno mogla da mu vidi lice
naspram svetlosti. "Traimo Arhimaga, Jastreba sa Gonta. Krunidba kralja Lebanena obavie se krajem jeseni
i on eli da Arhimag, njegov gospodar i prijatelj, bude sa njim kako bi se pripremio za krunidbu i kako bi ga
krunisao, ako eli."
ovek je govorio teno i formalno, kao da se obraa kakvoj dami u palati. Na sebi je imao kone
pantalone nenapadne boje i lanenu koulju pranjavu od penjanja iz luke Gont, ali od odline tkanine, oko grla
opivenu zlatnim nitima.
"On nije ovde", ree Tenar.
Nekoliko seoskih derana provirilo je kroz vrata, povuklo se, ponovo provirilo, pa viui pobeglo.
"Moda biste nam mogli rei gde je, gospodarice Goha", primeti ovek.
"Ne mogu."
Sve ih je odmerila. Strah koji je u poetku osetila... koji je na nju moda preneo upanieni Jastreb, ili
je to bila puka glupava smetenost pred strancima... polako je jenjavao. Nalazila se u Ogionovoj kui; i
savreno je dobro znala zato se Ogion nikada nije plaio vanih ljudi.
"Mora da ste umorni posle tog dugog puta", primeti ona. "Izvolite, sedite. Imam vina. Samo da
operem ae."
Odnela je dasku za seenje na kredenac, spremila ablje batake u ostavu, ostalo sastrugala u
vedro za otpatke koje e Vreska odneti svinjama tkaa Lepeze, zatim je oprala ake, ruke i no u sudoperi,
nasula sveu vodu i izribala dve ae iz kojih su ona i Jastreb pili. U kredencu su se nalazile samo jo jedna
aa i dve glinene olje bez drki. Iznela ih je na sto i posetiocima nalila vino; u boci je ostalo taman toliko da
ih sve poslui. Izmenjali su poglede, nisu seli. Mogli su se opravdati nedostatkom stolica. Meutim, pravila
gostoprimstva nisu im dozvoljavala da odbiju ono to im je ponudila. Uz utivo mrmljanje prihvatili su se, ko
ae ko olje. Nazdravivi joj, prineli su ih ustima.
"Ko bi rekao!" primeti jedan od njih.
"Andradi... Kasna etva", dodade drugi, sa okruglim oima.
Trei odmahnu glavom. "Andradi... Godina Zmaja", izjavi on sveano.
etvrti klimnu i ponovo srknu, gotovo pobono.
Peti, koji joj se prvi obratio, podie glinenu olju ponovo prema Tenar i ree: "Poastili ste nas
kraljevskim vinom, gospodarice."
"Pripadalo je Ogionu", odvrati ona. "Ovo je bila Ogionova kua. Ovo je Aihalova kua. Da li ste to
znali, gospodo?"
"Jesmo, gospodarice. Kralj nas je poslao u ovu kuu, uveren da e Arhimag ovamo doi; kada je
glas o smrti njenog gospodara stigao do Rouka i Hevnora, bio je jo ubeeniji u to. Meutim, Arhimaga je sa
Rouka odneo zmaj. I nikakav glas niti poiljku nije od tada poslao ni na Rouk ni kralju. I kralja bi veoma
veselilo, a bilo bi i u interesu svih nas, da znamo da je Arhimag ovde i da je dobro. Da li je doao ovamo,
gospodarice?"
Page 30

2. Tehanu
"Ne mogu da vam kaem", odvrati ona, ali to je bilo bedno okolienje, kojim se po drugi put
posluila i ona je dobro znala da je to i njima jasno. Ispravila se i ostala da stoji iza stola. "To jest, neu vam
rei. Hou rei, ako Arhimag eli da doe, doi e. Ako ne eli da ga naete, neete ga nai. Sigurno ga
neete traiti protiv njegove volje."
Najstariji od mukaraca, i najvii, ree: "Kraljeva volja je naa volja."
Prvi govornik ree mnogo pomirljivije: "Mi smo samo glasnici. Ono to je izmeu kralja i Arhimaga
od Ostrva tie se samo njih. Nae je da prenesemo poruku i dobijemo odgovor."
"Potrudiu se, ako budem u prilici, da vaa poruka stigne do njega."
"A odgovor?" upita najstariji.
utala je, pa je prvi govornik primetio: "Ostaemo nekoliko dana u kui gospodara od Re Albija koji
nam je, uvi za prispee naeg broda, ponudio svoje gostoprimstvo."
Proeo ju je oseaj kao da joj je neko postavio zamku ili da joj stee omu oko vrata, mada nije
znala zato. Jastrebova ranjivost, njegovo oseanje vlastite nemoi, preli su i na nju. Onako smuena,
iskoristila je svoj izgled, izgled obine domaice, sredovene gazdarice... ali da li je to bio privid? To je bila i
istina, a te stvari su jo tananije od preruavanja i promena oblika koje izvode arobnjaci... Pognula je glavu i
rekla: "Tamo e vaa gospodstva imati vie udobnosti. Kao to vidite mi ovde ivimo krajnje skromno, kao to
je iveo i stari mag."
"I pijete vino sa Andrada", primeti onaj koji je odredio berbu, bistrooki, zgodni mukarac izvijenog
osmeha. Ona je, nastavila da igra svoju ulogu i ostala da stoji pognute glave. Ali im su se oprostili i otili, bilo
joj je jasno da, bez obzira na to kako izgledala i ta bila, ako sada jo ne znaju da je ona Tenar od Prstena, to
e uskoro saznati; takoe e saznati da lino poznaje Arhimaga i da preko nje mogu doi do njega ako su
reeni da ga pronau.
Kada su otili, odahnula je s olakanjem. Isto je uinila i Vreska i konano zatvorila usta koja je
drala otvorena sve vreme dok su bili tu.
"Nikada", izgovori ona dubokim glasom punim zadovoljstva i ode da vidi gde su se dele koze.
Teru izie iz mraka iza vrata, gde se pred strancima zabarikadirala zajedno sa Ogionovom palicom,
Tenarinim tapom od jove i svojom ibom od leske. Kretala se ukoeno, postrance, to inae nije radila od
kada su bile ovde, ne podiui pogled, sa unakaenom stranom lica priljubljenom uz rame.
Tenar joj prie i kleknu kako bi je zagrlila. "Teru", ree ona, "oni te nee povrediti. Ne ele nikome
zlo."
Dete je odbijalo da je pogleda. Putala je Tenar da je dri poput komada drveta.
"Ako mi kae da ih vie ne putam u kuu, neu ih pustiti."
Posle izvesnog vremena dete se malo pomerilo i upitalo svojim promuklim, dubokim glasom: "ta
e uiniti Jastrebu?"
"Nita", odvrati Tenar. "Nee mu nita! Ovde su... ovde su da mu ukau poast."
Ali poela je da shvata ta bi za njega znailo to ukazivanje poasti... nepriznavanje njegovog
gubitka, nepriznavanje bola koji ga je izjedao zbog onoga to je izgubio, primorali bi ga da igra ulogu osobe
kakva vie nije bio.
Kada je pustila dete, Teru je otila do ormana i izvadila Ogionovu metlu. Vredno je poela da isti
pod tamo gde su stajali ljudi iz Hevnora, uklanjajui otiske njihovih stopala, uklanjajui prainu sa njihovih
stopala, izbacujui je napolje kroz vrata, preko praga.
Posmatrajui je, Tenar je odluila.
Prila je polici na kojoj su se nalazili tri Ogionove velike knjige. Pronala je nekoliko guijih pera i
napola sasuenu boicu mastila, ali ni komadi hartije ili pergamenta. Stisnula je zube, jer joj je bila mrska i
sama pomisao da oteti neto tako sveto kao to je knjiga, ali ipak je obeleila i iscepala usku traku sa
poslednje prazne strane iz Knjige Runa. Sela je za sto, umoila pero i poela da pie. Ni mastilo ni rei nisu
lako dolazili. Jedva da je koju re napisala od kada je sedela za ovim istim stolom pre etvrt veka, dok joj je
Ogion virio preko ramena, uei je rune na hardikom i Velike Rune Moi. Napisala je:
idi hrastovo imanje u srednja dolina kod bistropotok
kai goha poslala pazi batu radi i ovce uva
Bilo joj je potrebno skoro isto onoliko vremena da to proita koliko i da napie. Teru je zavrila sa
ienjem i sada ju je promatrala, krajnje paljivo.
Dodala je jo jednu re:
noas
"Gde je Vreska?" upita ona dete, dok je presavijala hartiju jednom, pa drugi put. "Treba ovo da
odnese do kue tetke Mahovine."
Page 31

2. Tehanu
udela je da sama poe, da vidi Jastreba, ali nije se usuivala da je ne bi opazili, u sluaju da motre
na nju, mislei da e ih onda odvesti do njega.
"Ja u poi", proaputa Teru.
Tenar je otro pogleda.
"Morae da ide sama, Teru. Pored sela."
Dete klimnu.
"Predaj ovo samo njemu!"
Ponovo je klimnula.
Tenar gurnu papiri u detetov dep, zagrli je, poljubi i pusti da poe. Teru je otila, nije se vukla, niti
hodala postrance, ve je slobodno trala, letela, pomisli Tenar, gledajui je kako nestaje u veernjoj svetlosti,
proavi kroz tamu u okviru vrata, letei poput ptice, zmaja, deteta, slobodno.
8. SOKOLOVI
Teru se uskoro vratila sa Jastrebovim odgovorom: "Rekao je da e poi jo noas."
Tenar je bilo drago to to uje i laknulo joj je to je prihvato njen plan, to e umai pred tim
glasnicima i porukama od kojih je strepeo. Tek poto je Vreski i Teru pripremila ablje batake koje su u slast
pojele i poto je Teru smestila u krevet i otpevala joj uspavanku i ona ostala sama da sedi u mraku bez
svetiljke ili svetlosti sa ognjita, osetila je da je obuzima tuga. Otiao je. Nije bio snaan, bio je zbunjen i
nesiguran, bili su mu potrebni prijatelji; a ona ga je udaljila od onih koji su mu bili i koji su eleli da mu budu
prijatelji. Otiao je, a ona je morala ostati kako bi zavarala lovake pse, kako bi saznala da li su ostali na Gontu
ili su otplovili nazad za Hevnor.
Njegova panika i njena spremnost da joj podlegne sada su joj se odjednom inile krajnje
narazumnima, tako da je smatrala podjednako nerazumnim i malo verovatnim da e on stvarno otii.
Upotrebie domiljatost i sakriti se u Mahovininoj kui, koja je bila poslednje mesto na celom Zemljomorju gde
bi jedan kralj potraio jednog Arhimaga. Bilo bi mnogo bolje da ostane tamo dok kraljevi ljudi ne odu. Posle
toga je mogao da se vrati ovamo u Ogionovu kuu, gde mu je i bilo mesto. I sve bi blo kao i pre, ona bi se
brinula o njemu dok ne bi povratio snagu, a on bi njoj za to vreme pravio drutvo.
Na vratima se pojavi senka koja zakloni zvezde: "Pssst! Budna?" Unutra ue tetka Mahovina. "E pa,
otiao je", ree ona sauesniki, oduevljeno. "Otiao je starim putem kroz umu. Kazao je da e se sutra
spustiti u Srednju dolinu, du Hrastovih Potoka."
"Dobro", odvrati Tenar.
Slobodnija nego obino, Mahovina sede, iako nije bila ponuena. "Dala sam mu veknu hleba i malo
sira za put."
"Hvala ti, Mahovino. Ba ljubazno od tebe."
"Gospodarice Goha." Mahovinin glas u tami postao je nekako razvuen, kao kada je bajala. "Ima
neto to sam htela da ti kaem, draga, a posredi je neto to ja mogu da znam, jer znam da si ti ivela meu
slavnima i da si sama bila jedna od njih, ali kada pomislim na to jezik mi se svee. Pa ipak, ima stvari za koje
znam da ih ti ne moe znati, bez obzira na to to si uila rune i Prastari govor i to su te mudri poduavali i to
si boravila u stranim zemljama.
"Tako je, Mahovino."
"E, pa dobro, onda. Kada smo razgovarale o tome kako vraara prepoznaje vraaru i kako mo
prepoznaje mo, ja sam kazala... za njega koji je otiao... da on sada nije mag, bez obzira na sve to je ranije
bio, ali ti si to porekla... Meutim, bila sam u pravu, zar ne?"
"Jesi."
"Aha. Jesam."
"Sam mi je to kazao."
"Svakako da jeste. On ne lae niti tvrdi da je crno belo, a belo crno, to mogu slobodno rei za njega.
Niti je od onih koji pokuavaju da vuku kola bez volova. Ali otvoreno priznajem da mi je drago to je otiao, jer
to vie tako ne bi moglo, to dalje vie ne bi tako moglo, sada kada sa njim stvari drugaije stoje, i sve to."
Tenar nije imala pojma o emu ona to govori, shvatila je samo onaj deo sa volovima. "Ne znam
zato se toliko boji", primeti ona. "To jest, delimino znam, ali ne razumem zato osea toliki sram. Znam
samo da misli kako je trebalo da umre. I znam da jedino to razumem o ivotu jeste to da ovek mora
obavljati svoj posao, da mora biti sposoban za to. U tome su zadovoljstvo i slava, i sve ostalo. Ako nisi u stanju
da obavlja posao, ili ako ti ga oduzmu, ta ti onda ostaje? Mora imati neto..."
Mahovina ju je sluala i klimala kao da su to rei iste mudrosti, ali posle krae pauze ree: "udno
je kada starac postane deko od petnaest godina, nema sumnje!"
Tenar umalo ne upita: "O emu to govori, Mahovino?" - ali neto ju je spreilo u tome. Postalo joj
je jasno da oslukuje kada e Ged stii kui sa svog lutanja po planini, da iekuje da mu zauje glas, da joj
telo odbija da prihvati njegovo odsustvo. Iznenada je pogledala vraaru, bezoblinu gomilu tame nasaenu na
Ogionovu stolicu pored praznog ognjita.
Page 32

2. Tehanu
"Ah!" zausti ona dok su odjednom u glavi poele da joj se roje mnogobrojne misli.
"Zbog toga znai", ree ona. "Zato znai nikada nisam..."
Posle dosta duge pauze ona nastavi: "Da li oni... da li arbonjaci... je li u pitanju arolija?"
"Svakako, svakako, draga", odgovori Mahovina. "Bace ini sami na sebe. Neki e ti kazati da prave
ustupak, slino braku koji se zbiva unazad, sa zakletvama i svim tim, posle ega steknu mo. Ali meni to zvui
nekako lano, lii mi na petljanje u Stare Moi pre nego na ono sa im ima posla jedna prava vraara. A i stari
mag mi je kazao da oni ne ine nita slino. Iako sam znala da neke vraare to rade, i da im nita ne fali."
"One koje su me odgajale to su radile, obeavajui devianstvo."
"Oh, da, nema mukaraca, rekla si mi, samo oni evnusi. Uasno!"
"Ali zato, zato... zato mi nikada nije palo na pamet..."
Vraara se glasno nasmejala. "Zato to je to u njihovoj moi, draga. Da ti ne misli! Ne moe! A
ne misle ni oni, kada su jednom bacili ini. Kako bi i mogli? Da se odreknu svoje moi? To ne bi valjalo, je li
tako, ne bi valjalo. Da bi neto dobio, neeg mora da se odrekne. To vai za sve, sasvim sigurno. I oni to
znaju, mislim vraevi, ljudi od moi, oni to znaju bolje od drugih. Ali s druge strane, zna, nije mukarcu
prijatno kada nije mukarac, pa makar bio u stanju i sunce da opozove sa neba. Stoga oni to izbiju sebi iz
glave, arolijama vezivanja. Stvarno. ak ni u loim vremenima koja su upravo za nama, kada arolije nisu
uspevale i sve je drugo ilo naopako, nisam ula da je ijedan arobnjak rainio te ini, kako bi svoju mo
upotrebio radi zadovoljavanja telesnih pouda. ak i oni najgori bi zazirali od toga. Svakako, ima onih koji e
se posluiti opsenama, ali oni jedino sami sebe zavaravaju. A ima i sitnih vraeva, vraeva-kotlokrpa i njima
slinih, od kojih e neki isprobati ini prevare na seljankama, ali koliko ja vidim, te ini ne vrede mnogo. Stvari
stoje ovako: ako imamo dve moi iste snage, svaka ide svojim putem. Tako ja to vidim."
Tenar je sedela zadubljena u misli. Na kraju ree: "Oni sebe raspoluuju."
"Aha. arobnjaci to moraju."
"Ali ne i ti."
"Ja? Ja sam samo stara vraara, draga."
"Koliko stara?"
Posle nekoliko asaka zau se iz tame Mahovinin glas sa prizvukom smeha: " Dovoljno stara da se
klonim nevolje."
"Ali rekla si... da nisi potovala celibat."
"ta je to, draga?"
"Kao arobnjaci?"
"Oh, ne. Ne, Ne! Nikada nisam bila ba neka lepota, ali umela sam da ih privuem... ne
vradbinama, draga, razume ta hou da kaem... pogleda ga onako posebno i nema da brine, ve e on
doi, kao to e gavran zagraktati, za dan dva ili tri naii e do mene... 'Potreban mi je lek za ugavog psa...',
'Potreban mi je aj za bolesnu baku...' Meutim, dobro sam ja znala ta je njima potrebno, i ako bi mi se
dopao moda je i dobio. A to se ljubavi tie, ah ljubav... nisam ti ja jedna od tih, zna, mada neke vraare
moda i jesu, ali smatram da one obeauju umetnost. Ja svoju umetnost naplaujem, ali zadovoljstvu se
predajem iz ljubavi, to ti kaem. Nije sve zadovoljstvo, sve to. Dugo sam ludovala za jednim ovdanjim
mukarcem, godinama, dobro je izgledao, ali bio je teak, ledena srca. Odavno je mrtav. Otac onog
Gradoslata koji se vratio da ovde ivi, upoznala si ga. Oh, toliko sam se popalila na tog oveka, da sam ak
upotrebila i svoju umetnost, utroila sam mnoge arolije na njega, ali uzalud. Sve je bilo zalud. Nema krvi u
bele repe... A ovamo, u Re Albi, dola sam jo kao devojka uglavnom stoga to sam zapala u nevolju u luci
Gont zbog jednog mukarca. Ali o tome ne mogu da priam, jer su bili bogati, uvaeni ljudi. Pa je tako mo
bila na njihovoj, a ne na mojoj strani! Nisu eleli da im se sin spana sa jednom obinom devojkom kao to
sam ja, pravom droljom kako su me zvali; da nisam zadila ovamo gore, ucmekali bi me kao kakvu maku.
Ali, oh, volela sam tog momka, imao je okrugle, glatke ruke i noge i velike, tamne oi, i posle svih ovih godina
pred oima mi je jo njegov lik..."
Dugo su posle toga utke sedele u tami.
"Kada si bila sa mukarcem, Mahovino, da li si morala da se odrekne svoje moi?"
"Ni trunke", odvrati vraara, samozadovoljno.
"Ali kazala si da prvo mora neto dati da bi neto dobila. Znai da to nije isto za mukarce i ene?"
"A ta jeste, draga?"
"Ne znam" ree Tenar. "Sve mi se ini da sami stvaramo veinu razlika, pa se posle alimo zbog
njih. Ne shvatam zato bi Umetnost Magije, zato bi mo, trebalo da bude razliita za vraeve i vraare. Osim
ako sama mo nije razliita. Ili umetnost."
"Mukarac isputa iz sebe, draga. ena prima u sebe."
Tenar je sedela utke, nezadovoljna.
"U poreenju sa njihovom, naa je mo nitavna", ree Mahovina. "Ali see duboko. Sva je u
korenima. Lii na stari bun kupine. A mo arobnjaka podsea, moglo bi se rei, na jelu, veliku, visoku i
veliajnu, ali nju oluja moe lako oboriti. Ali nema toga to moe unititi kupinjak." Zakokotala se onim svojim
Page 33

2. Tehanu
poznatim kokodakanjem, zadovoljna poreenjem koje je napravila. "Eto tako!" primeti otresito. "Kao to rekoh,
dobro je to je otiao, to se sklonio s puta, inae bi ljudi u mestu poeli da priaju."
"Priaju?"
"Ti si, draga moja, ugledna ena, a ugled je enino bogatstvo."
"Njeno bogatstvo", ponovi Tenar istim bezbojnim glasom, a onda te rei izgovori jo jednom: "Njeno
bogatstvo. Njeno blago. Njena zaliha. Njena vrednost..." Ona ustade, jer vie nije mogla nepomino da sedi,
protegnu lea i ruke. "Poput zmajeva koji pronalaze peine, koji grade tvrave za svoja blaga, za svoje zalihe,
kako bi ih smestili na sigurno, kako bi spavali na svom blagu, kako bi postali svoje blago. Gomilaj, gomilaj i
nikada nita ne daj!"
"Saznae vrednost dobrog ugleda", otro odvrati Mahovina, "kada ga izgubi. On nije sve. Ali teko
je ispuniti mesto koje za njim ostane prazno."
"Da li bi se odrekla svog zvanja vraare da bi postala ugledna, Mahovino,"
"Ne znam", odvrati Mahovina posle izvesnog vremena, zamiljeno. "Ne znam da li bih umela.
Moda posedujem jedan od ta dva dara, ali ne i oba.
Tenar joj prie i uhvati je za ake. Iznenaena tim gestom, Mahovina ustade, malo ustuknuvi; ali
Tenar je privue i poljubi u obraz.
Starija ena podie aku i stidljivo dodirnu Tenarinu kosu, pomilova je samo jednom, kao to je
Ogion imao obiaj da ini. Zatim se povue i stade da mrmlja kako mora da ide kui, pa krenu, ali sa vrata jo
upita: "Ili bi moda vie volela da ostanem dok su ti stranci u blizini?"
"Samo ti idi", ree Tenar. "Navikla sam na strance."
Te noi dok se spremala da zaspi ponovo je ula u nepregledne struje vetra i svetlosti; meutim,
svetlost je bila puna dima, crvena, narandasto-crvena i ilibarna, kao da je sam vazduh bio u plamenu. Ona
se u tom elementu i nalazila i nije; letela je na vetru i bila vetar, duvanje vetra, sila koja se oslobodila; nikakav
glas je nije pozvao.
Ujutro je sela na prag i poela da etka kosu. Nije imala svetlu kosu koja je vukla na plavo, poput
mnogih Karga; koa joj je bila svetla, ali je imala tamnu kosu. Jo je bila tamna, jedva da je mogla primetiti po
koju sedu. Oprala ju je; upotrebila je za to deo vode koju je grejala za pranje odee, jer je odluila da taj dan
posveti pranju rublja, poto je Ged otiao, a s njim i pretnja po njen ugled. Osuila je kosu na suncu, etkajui
je. U to toplo, vetrovito jutro za etkom su se pucketajui pojavljivale iskrice na krajevima njene kose.
Pojavila se Teru, stala iza nje i zagledala se u nju. Tenar se okrenula i primetila da je mala toliko
napeta da samo to nije poela da se trese.
"ta je bilo, ptiice?"
"Leti vatra", ree dete, sa strahom ili ushienjem. "Preko celog neba!"
"To su samo iskre iz moje kose", odvrati Tenar, zateeno. Teru iznenada poe da se smei; Tenar
nije mogla da se seti da je ikada ranije videla to dete kako se smeje. Teru isprui obe ruke, onu itavu i onu
drugu spaljenu, kao da eli da dodirne i sledi neto to je letelo oko Tenarine rasputene kose koja joj je
lebdela oko glave. "Vatra. Izlee sa svih strana", ponovi i nasmeja se.
U tom se trenutku Tenar zapitala kako je Teru vidi... kako vidi svet... i bi joj jasno da ne zna: da ne
moe da zna ta vidi neko okom koje je vatra progutala. Vratie joj se i Ogionove rei, Plaie je se; meutim,
ona se nije plaila toga deteta. Nastavila je da etka kosu, snanim zamasima, kako bi poletelo to vie
iskrica, i ponovo zau kratak, promukli, zadovoljni smeh.
Oprala je arave, stolnjake, svoje rublje i rezervnu haljinu i Terune haljine, pa ih je rairila (poto
se uverila da su koze na ograenom panjaku) po livadi da se osue, privrstivi krajeve kamenjem, jer vetar
je bio dosta jak, onaj pozno letnji, pomalo divlji.
Teru je rasla. I dalje je bila dosta sitna i mrava za svoje godine, a mora da joj je bilo otprilike osam,
ali za poslednjih nekoliko meseci, poto su joj povrede konano zacelile i poto se oslobodila bola, poela je
vie da tri i vie da jede. Brzo je prerastala odeu koju je nasleivala od evine najmlae devojice od pet
godina.
Tenar pomisli kako bi mogla otii do sela i posetiti tkaa Lepezu da vidi ima li ostatak od kakve
tkanine koji bi joj mogao dati u zamenu za pomije to mu alje za svinje. elela je da saije neto za Teru. A
poelela je da poseti i starog Lepezu. Ogionova smrt i Gedova bolest nisu joj doputale da odlazi u selo i
poseuje ljude koje je tamo znala. Oni su je odvukli, zauvek, od onoga to je poznavala, od onoga to je znala
da radi, u svet u kome je izabrala da ivi... u svet u kome nije bilo kraljeva i kraljica, velikih moi i drava,
visokih umetnosti, putovanja i pustolovina (razmiljala je ona dok je proveravala da li je Teru sa Vreskom,
posle ega se uputila ka mestu), ve su u njemu iveli obini ljudi koji su se bavili obinim poslovima, kao to
su venanja, odgajanje dece, rad na imanju, ivenje, pranje. Razmiljala je o tome sa izvesnom dozom
osetljivosti, kao da je u pitanju Ged, koji je sada ve, sasvim sigurno, bio na pola puta ka Srednjoj dolini.
Zamiljala ga je na putu, u blizini male doline okruene umom u kojoj su ona i Teru spavale. Zamiljala je
Page 34

2. Tehanu
mravog mukarca sede kose kako koraa sam, utke, sa pola vekne vraarinog hleba i tovarom bede u srcu.
"Moda je dolo vreme da otkrije", pomisli ona. "Vreme da sazna kako na Rouku nisi ba sve
nauio!" Dok mu je tako drala pridike u svom umu, pred oima joj se pojavi jo jedna slika: blizu Geda
ugledala je jednog od ljudi koji su susreli nju i Teru na putu. I protiv svoje volje, ona ree: "Gede, uvaj se!"...
Plaila se za njega, jer pri sebi nije imao ak ni tap. Nije to bio onaj krupan momak sa dlakavom usnom, ve
jedan drugi, mlai, onaj sa konom kapom, onaj koji je bez prestanka zurio u Teru.
Podigla je pogled i osmotrila malu kolibu pored Lepezine kue, u kojoj je stanovala dok je ovde
ivela. Izmeu kolibe i nje prolazio je neki ovek. Bio je to ovek koga se seala, mukarac sa konom kapom.
Prolazio je pored kolibe, pored tkaeve kue; nije je video. Posmatrala ga je kako se udaljava seoskom
ulicom, ne zaustavljajui se. Ili je iao prema okuci na brdu ili ka glavnom zdanju.
Bez razmiljanja, Tenar krenu na izvesnoj udaljenosti za njim; pratila ga je dok nije skrenuo.
Krenuo je uz brdo ka posedu gospodara Re Albija, a ne nizbrdo, putem kojim je Ged otiao.
Posle se vratila i otila da poseti starog Lepezu.
Iako je iveo gotovo kao pustinjak, poput mnogih tkaa, Lepeza je na svoj stidljiv nain bio ljubazan
prema devojci iz Karga i pokroviteljski se prema njoj ponaao. Koliko je ljudi, pomisli ona, titilo njen ugled!
Lepeza je bio gotovo slep i imao je egrta koji je uglavnom sve sam tkao. Bilo mu je drago to mu je neko
doao u posetu. Uzbudio se sedei u starom izrezbarenom nalonjau ispod predmeta prema kome je i dobio
svoje svakodnevno ime: jedne veoma velike, obojene lepeze, koja je predstavljala blago njegove porodice...
poklon to ga je, tako bar glasi pria, njegov deda dobio od velikodnunog morskog gusara, jer mu je u
kratkom roku napravio jedra kada je ovaj bio u nevolji. Bila je okaena na zidu da je svi vide. Paljivo obojeni
mukarci i ene u svojim velianstvenim ruiastim, azurnim odorama i onima boje ada, kule i mostovi i
barjaci koji su prikazivali Veliku Luku Hevnor, vratili su se Tenar u seanje im je ugledala lepezu. esto bi
posetioce koji su dolazili u Re Albi dovodili da je vide. Bila je to najlepa, u tome su se svi slagali, stvar u selu.
Divila joj se, znajui da e to starcu goditi, a i zato to je stvarno bila veoma lepa. On je upita: "Nisi
na svojim putovanjima videla mnogo takvih, a?"
"Ne, nisam. U celoj Srednjoj dolini nema nieg slinog", primeti ona.
"Dok si ivela ovde, u mojoj kolibi, da li sam ti ikada pokazao njenu drugu stranu?"
"Drugu stranu? Nisi", odvrati ona i vie ga nita nije moglo spreiti da skine lepezu sa zida; samo to
je ona morala da se popne i to uini, paljivo je otkaivi, jer on nije dovoljno dobro video i nije mogao da se
popne na stolicu. Nestrpljivo joj je izdavao uputstva. Spustila mu je lepezu u ruke i on se zagledao u nju svojim
nejasnim pogledom, napola je zatvorivi kako bi se uverio da se nabori sklapaju kako treba, a zatim ju je skroz
sklopio, preokrenuo i pruio joj je.
"Polako je otvori", ree on.
Posluala ga je. Zmajevi su se kretali zajedno sa naborima lepeze. Islikani nenim bojama, krajnje
veto, na ukastoj svili, crveni, plavi, zeleni, bledi zmajevi pomerali su se i okupljali kao i prilike sa druge
strane, meu oblacima i planinskim vrhovima.
"Podigni je prema svetlosti", ree stari Lepeza.
Posluala ga je i ugledala obe strane, dve slike koje je svetlost to je proticala kroz svilu
sjedinjavala, tako da su oblaci i vrhovi predstavljali gradske kule, a mukarci i ene imali krila, a zmajevi gledali
ljudskim oima.
"Vidi?"
"Vidim", promrmlja ona.
"Ja vie to ne mogu da vidim, ali upamtio sam prizor. Retki su oni kojima sam ga pokazao."
"Predivna je."
"Nameravao sam da je pokaem starom magu", ree Lepeza, "ali stalno je bilo drugih vanijih stvari
i nikada to nisam uinio."
Jo je jednom podigla lepezu naspram svetlosti, a zatim ju je vratila na zid u preanji poloaj, tako
da je zmajeve ponovo skrila tama, a mukarci i ene hodili su po dnevnoj svetlosti.
Lepeza ju je zatim poveo napolje da vidi njegove svinje, dobro utovljeni par, koji e uskoro biti
pretvoren u jesenje kobasice. Razgovarali su o preicama kojima se kretala Vreska donosei mu pomije.
Tenar mu je kazala da bi joj bio potreban komad tkanine za deju haljinicu; to ga je oduevilo i odmah je
izvukao celu duinu odlinog lanenog platna za nju, dok je mlada ena koja je radila kod njega kao egrt i
koja je, kako se inilo, usvojila kako njegovu nedrutvenost tako i njegov zanat, klopoui otila do irokog
razboja, ukoena dranja i silno namrtena.
Na putu kui, Tenar je zamiljala Teru za razbojem. To bi bio pristojan ivot za nju. Posao je bio
dosadan, uvek isti, ali tkanje je predstavljalo asni zanat, a u rukama pojedinaca i plemenita umetnost. Pored
toga ljudi su i oekivali da tkai budu pomalo stidljivi, esto neoenjeni, da dane provode zatvoreni za
razbojem; ipak, svi su ih tovali. Ako bi radila unutra za razbojem, Teru ne bi morala da pokazuje lice. Ali ta
sa oskaenom akom? Da li bi njome mogla da baca tkalaki unak, nameta osnovu?
Zar joj je sueno da se celog ivota krije?
Page 35

2. Tehanu
Ali ta bi drugo mogla da radi? "Znajui kakav mora da joj je ivot..."
Tenar natera sebe da misli na neto drugo. Na haljinu koju e saiti. Haljine evine keri bile su od
grube tkanine izraene kod kue, bezbojne poput blata. Polovinu je mogla da oboji, moda u uto, ili crvenim
broom iz barutina; zatim bi mogla da napravi nabranu kecelju u obliku suknje ili na naramenice, koja bi se
nosila preko haljinice. Da li je dete trebalo da se krije za razbojem u tami i nikada da nema nabranu suknju?
Ostalo bi joj dovoljno za ensku koulju i jo jednu kecelju ako bude paljivo krojila.
"Teru!" pozva je ona dok se pribliavala kui. Vresku i Teru ostavila je na panjaku kada je krenula.
Ponovo ju je pozvala, elei da joj pokae materijal i ispria kakvu je haljinu zamislila. Iza letnje kuhinje
nespretno se pojavila Vreska, vukui Sipi na konopu.
"Gde je Teru?"
"S tobom", odvrati Vreska tako bezbrino da se Tenar osvrnula oko sebe, traei dete, pre no to je
shvatila da Vreska nema pojma gde je mala i da je jednostavno izjavila ono to je elela da bude tano.
"Gde si je ostavila?"
Vreska to nije umela da kae. Nikada ranije nije izneverila Tenar; izgleda da je shvatila da
manje-vie sve vreme mora drati Teru na oku, poput kakve koze. Ili je moda samoj Teru to od poetka bilo
jasno, pa se nije udaljavala? Takve su se misli motali Tenar po glavi, poto od Vreske nije uspela da izvue
nita suvislo to bi joj pomoglo da pronae Teru, pa je krenula nasumce dozivajui je, ali odgovora nije bilo.
Namerno se to je due mogla drala podalje od ruba stene. Jo prvoga dana objasnila je Teru da
nikada ne sme sama da poe u etnju niz strma polja koja su se protezala ispod kue ili du okomite ivice
severno od nje, poto je jednim okom teko pouzdano oceniti udaljenost ili dubinu. Dete ju je poslualo. Uvek
ju je sluala. Ipak, deca zaboravljaju. Ali ona ne bi zaboravila. Meutim, mogla se pribliiti ivici, a da to nije ni
znala. Najverovatnije je otila do Mahovine. Tako je... poto je sino sama tamo ila, sigurno je pola ponovo.
Tako je, sigurno je tamo.
Nije bila tamo. Mahovina je nije videla.
"Pronai u je, pronai u je, draga", uveravala je ona Tenar; ali umesto da poe umskom stazom
uzbrdo, kao to se Tenar nadala da e uiniti, Mahovina je poela da upreda kosu i pravi vorie, pripremajui
se za bajalicu pronalaenja.
Tenar otra nazad ka Ogionovoj kui, neprestano je dozivajui. Ovog puta je pogledala niz strma
polja ispod kue, u nadi da e ugledati malu priliku kako se uei igra meu gromadama kamenja. Ali
ugledala je samo more, namrekano i tamno, na kraju tih polja koja su se sunovraala; osetila je vroglavicu i
muninu.
Otila je do Ogionovog groba i pola pored njega uzbrdo umskom stazom, dozivajui je. Dok se
vraala preko livade, soko kliktavac je lovio na istom onom mestu sa koga ga je Ged posmatrao kako lovi pre
nekoliko dana. Ovog puta se obruio, nasrnuo i uzleteo sa nekim malim stvorenjem u kandama. Brzo je
odleteo prema umi. Hrana za mlade, pomisli Tenar. Svakojake misli su joj se motale po glavi, sve ive i
odreene, dok je prolazila pored rublja rasprostrtog po travi, ve suvog; mora ga pokupiti pre no to padne
vee. Treba da je potrai oko kue, u letnjoj kuhinji, upi za muu, ovog puta paljivije. Sama je za ovo kriva.
Izazvala je ovo svojim razmiljanjima da od Teru napravi tkalju, da je zatvori u tamu da radi, kako bi bila
cenjena. A Ogion joj je kazao: "Podui je, podui je svemu, Tenar!" Znala je da nepravda koja joj je priinjena
ne moe da se ispravi, ve moe samo da se prevazie. Bila je svesna da joj je to dete dato i da je zakazala,
izneverila njeno poverenje, izgubila je, izgubila taj redak i veliki poklon.
Ula je u kuu, pretraivi prethodno svaki ugao u ostalim zgradama, i ponovo pogledala u niu i
oko drugog kreveta. Sipala je vode, jer su joj usta bila suva kao pesak.
U senci iza vrata pomerie se tri drvena tapa, Ogionova palica i dva tapa za put, i jedan od njih
ree: "Ovde."
Dete je bilo uureno u tamnom uglu, toliko se skupilo da nije bilo vee od kakvog psia, glave
priljubljene uz rame, ruku i nogu skupljenih uz telo, zatvorenog oka.
"Ptiice, vrapiu, plamiku, ta nije u redu? ta se desilo? ta su ti sada uinili?"
Tenar je grlila siuno telo, skupljeno i kruto poput kamena, ljuljukajui ga u naruju. "Kako si
mogla tako da me prepadne? Kako si mogla da se sakrije preda mnom? Oh, bila sam tako ljuta!"
Plakala je, a suze su joj kapale na detetovo lice.
"Oh Teru, Teru, Teru, nemoj se kriti od mene!"
Drhtaj protrese ukoene udove i oni lagano poee da se oputaju. Teru se pokrenu i sasvim
iznenada se privi uz Tenar, gurnuvi lice u udubljenje izmeu Tenarinih grudi i ramena, vrsto je stegnuvi,
oajniki se uhvativi za nju. Nije plakala. Nikada nije plakala; suze su joj moda bile saeene; vie ih nije
imala. Ali je dugo i tuno jecala.
Tenar ju je drala i bez prestanka ljuljala. Polako, veoma polako, oajniki zagrljaj je poputao.
Glavu nije pomerala sa Tenarinih grudi.
"Ispriaj mi", promrmlja ena i dete joj odgovori slabim, promuklim apatom: "Doao je ovamo."
Tenar je u prvi mah pomislila na Geda, ali njen um, koji se i dalje kretao brzinom straha, uhvati,
Page 36

2. Tehanu
shvati ta je "on" njoj znaio i uz put je natera da se osmehne, ali odmah krenu dalje u lov. "Ko je bio ovde?"
Nije dobila odgovor, ali je osetila kako dete iznutra podrhtava.
"ovek", tiho poe Tenar, "ovek sa konom kapom."
Teru klimnu.
"Srele smo ga na putu kada smo dolazile ovamo."
Bez odgovora.
"etiri oveka... na jednog sam se naljutila, sea se? On je bio jedan od njih."
Setila se kako je Teru povila glavu, skrivajui spaljenu stranu lica, ne podiui pogled, kao to je to
uvek inila u prisustvu stranaca."
"Poznaje li ga, Teru?"
"Da."
"Iz vremena kada si ivela u logoru pored reke?"
Klimnula je.
Tenar je vre zagrli.
"Doao je ovamo?" upita ona i sav strah koji je u tom trenu osetila pretvorio se, dok je govorila, u
ljutnju, u bes koji joj je palio unutranjost poput vatre. Ispustila je jedno "Ha!", to je liilo na smeh, i u tom se
trenu setila Kalesina, Kalesinovog smeha.
Ali stvari nisu bile tako jednostavne za mukarce i ene. Vatra se morala obuzdavati. Prvo je trebalo
uteiti dete.
"Da li te je video?"
"Sakrila sam se."
Ubrzo potom Tenar ree, milujui Teru po kosi: "On te nikada nee dotai, Teru. Pokuaj da shvati
ta ti govorim i veruj mi: nikada te nee ponovo dotai. Nikada te vie nee videti sem kada si sa mnom, a
onda e imati posla sa mnom. Razume li, mila moja, draesna, lepa moja? Ne treba da ga se boji. Ne sme
da ga se boji. On eli da ga se plai. On se hrani tvojim strahom. Izgladneemo ga, Teru. Izgladneemo ga
toliko da e izesti sam sebe. Dok se ne zadavi, gloui kosti vlastitih aka... Ah, ah, ah, ne sluaj me, samo
sam ljuta, jako ljuta... Jesam li se zajapurila? Jesam li rumena kao ene sa Gonta? Kao zmaj, jesam li crvena
kao zmaj?" Pokuala je da se naali; Teru je podigla glavu i zagledala joj se u lice svojim zbrkanim,
uplaenim, vatrom nagrienim licem i rekla: "Da. Crvena si poput zmaja."
Ideja da je taj ovek doao ovamo, da je boravio u kui, da je svratio da pogleda svojih ruku delo,
moda sa milju da ga pobolja, ta se ideja sve manje vraala Tenar kao misao ve kao nadraaj, potreba da
povraa. Ali munina je sagorela u besu.
Podigle su se i oprale, posle ega je Tenar zakljuila da je neopisivo gladna. "Kre mi creva", ree
ona Teru i iznese na sto obilje hrane; hleb i sir, hladan pasulj u ulju i trave, naseen luk i suenu kobasicu.
Teru je dosta pojela, a Tenar je mnogo pojela.
Kada su pospremile sto, ona ree: "Ubudue, Teru, nee se odvajati od mene, niti ja od tebe.
Vai? Trebalo bi da zajedno odemo do kue tetke Mahovine. Pripremala je aroliju da te nae, ne bi trebalo
dalje da se mui, ali ona to moda ne zna."
Teru zastade. Baci pogled prema otvorenim vratima, pa se povue dublje u kuu.
"Moramo i rublje da unesemo. Kada se budemo vraale. A kada se vratimo, pokazau ti tkaninu
koju sam danas dobila. Za haljinu. Za tvoju novu haljinu. Crvenu haljinu."
Dete je stajalo, povueno u sebe.
"Ako se budemo krile, Teru, hraniemo ga. Mi emo jesti. A njega emo izgladneti. Poi sa mnom."
Za Teru je predstavljalo nepremostivu tekou da prekorai prag i savlada tu prepreku koja ju je
delila od spoljanjeg sveta. Povlaila se pred njim, zaklanjala lice, mucala, bilo je okrutno primoravati je da
pree preko njega, bilo je okrutno izvlaiti je iz njenog skrovita; meutim, Tenar nije imala milosti. "Hajdemo!"
ree ona i dete poe.
Drei se za ruke, krenule su preko polja do Mahovinine kue. Jednom ili dvaput Teru je uspela da
podigne pogled.
Mahovina se nije iznenadila kada ih je ugledala, ali posmatrala ih je nekako udno, paljivo. Kazala
je Teru da pohita u kuu i obie koku sa prstenom oko vrata i njene tek izlegle pilie i da za sebe izabere dva;
Teru istog asa nestade u ponuenom sklonitu.
"Sve vreme je bila u kui", ree Tenar. "Krila se."
"S razlogom", primeti Mahovina.
"Zato?" upita grubo Tenar. Nije bila raspoloena za skrivanje.
"Unaokolo... unaokolo se motaju svakojaki", objasni vraara, nimalo zloslutno, ve kao da joj je
nelagodno zbog toga.
"Hulje i lopovi!" primeti Tenar, a Mahovina je pogleda i malo se povue.
"Ah", uzdahnu ona. "Ah, draga. Sva si obavijena vatrom, oko cele tvoje glave plamti vatra. Bacila
Page 37

2. Tehanu
sam aroliju da pronaem dete, ali nisam uspela. Nekako mi se izmigoljila i otila svojim putem i ne znam da li
je gotova. Zbunjena sam. Videla sam velika bia. Traila sam devojicu, a videla sam njih, kako lete po
planinama, kako lete izmeu oblaka. A sada to nalazim kod tebe, kosa kao da ti je u plamenu. ta nije u redu,
ta je polo po zlu?"
"ovek sa konom kapom", odvrati Tenar. "Mladi. Pristojnog izgleda. Rasparan mu je av na
rukavu jakne. Jesi li ga videla u blizini?"
Mahovina klimnu. "Unajmili su ga da skuplja seno u glavnom zdanju."
"Priala sam ti da je ona..." Tenar pogleda prema kui, "...bila ranije sa jednom enom i dva
mukarca? On je jedan od njih."
"Misli jedan od onih koji ju je..."
"Da."
Mahovina je stajala kao drveni kip starice, ukruena, poput stene. "Ne znam", prozbori ona na kraju.
"Mislila sam da dovoljno znam. Ali ne znam. Zato... Zato bi... Zato bi on doao... da je vidi?"
"Ako joj je on otac, moda je doao po nju, ima na to pravo."
"Ima pravo?"
"Ona je njegovo vlasnitvo."
Tenar je govorila ujednaenim glasom. Dok je to inila, podigla je pogled prema visinama planine
Gont.
"Ali ja mislim da joj on nije otac. Mislim da je to onaj drugi. Mislim da je ovo onaj koji je doao i
rekao mojoj prijateljici u selu da se dete 'povredilo'."
Mahovina je i dalje bila zbunjena, zaplaena vlastitim bajalicama i prikazama, Tenarinom
raeenou, prisustvom gnusnog zla. Odmahnula je glavom, oajna. "Ne znam", ree ona. "Mislila sam da
znam dovoljno. Kako je mogao da se vrati?"
"Da jede", ree Tenar. "Da jede. Nikada je vie neu ostaviti samu. Ali sutra u te, Mahovino, moda
zamoliti da je priuva ovde otprilike jedan sat, tokom prepodneva. Hoe li mi to uiniti, kako bih mogla da
odem do glavnog zdanja?"
"Da, draga. Svakako. Mogla bih je obaviti arolijom skrivanja, ako eli. Ali... Ali tamo gore su oni,
vani ljudi iz kraljevog grada..."
"E pa, neka vide kako ivi obian narod", odvrati Tenar, a Mahovina se ponovo povue od nje kao
pred naletom iskrica koje su poletele u njenom pravcu iz vatre noene vetrom.
9. NALAENJE REI
Kosili su travu za seno na gospodarevoj dugakoj livadi koja se protezala preko padine u svetlim
senkama jutra. Tri kosca su bile ene, a od dvojice mukaraca jedan je bio deak, koliko je Tenar mogla da
razabere sa izvesne udaljenosti, a drugi je bio pogrbljen i sedokos. Popela se do njih izmeu pokoenih
redova trave i stala da se raspituje kod jedne od ena o mukarcu sa konom kapom.
"Onaj iz okoline Valmauta, ah", ree ena. "Ne znam kud se dede." Prioe im i ostali, sreni to
mogu da predahnu. Niko od njih nije znao gde je ovek iz Srednje doline niti zato ne kosi sa njima. "Takvi ne
ostaju", primeti sedokosi. "Nespretnjakovi. Znate ga, gospoja?"
"Na alost", odvrati Tenar. "Priunjao se mojoj kui... isprepadao mi dete. Ne znam ak ni kako mu
je ime."
"Zove sebe Spretni", obavesti je deak. Ostali je pogledae ili odvratie pogled i nita ne rekoe.
Svima je namah postalo jasno da je ona ena iz Karga, koja je ivela u kui staroga maga. Oni su bili
zakupnici kod gospodara Re Albija, sumnjiavi prema seljanima, nepoverljivi prema svemu to je imalo veze
sa Ogionom. Naotrili su kose, okrenuli se, rasprili se i prionuli na posao. Tenar krenu nizbrdo kroz polje na
padini brda, pored niza orahovih stabala, prema putu.
Na njemu je stajao neki ovek. Srce joj bre zakuca. Nastavila je ka njemu.
Bio je to Jasika, arobnjak iz glavnog zdanja. Skladno se oslanjao o svoju visoku jelovu palicu u
hladu jednog drveta pored puta. Kada je izbila na put, on ree: "Trai li posao?"
"Ne."
"Mom gospodaru su potrebni nadniari. Uskoro e se vreme promeniti, moramo spremiti seno."
Za Gohu, Kremenkovu udovicu, njegove rei su imale smisla i ona mu utivo odvrati: "Ne sumnjam
da si u stanju svojim vetinama da odvrati kiu od polja dok seno ne bude spremljeno." Ali on je znao da je
ona bila ena kojoj je Ogion na samrti otkrio svoje pravo ime, i poto je to znao, njegove rei su bile krajnje
uvredljive i namerno lane, jer im je jedini cilj bio da poslue kao upozorenje. Upravo se spremala da ga upita
zna li gde se nalazi ovek po imenu Spretni. Meutim, nastavila je ovako: "Dola sam da upozorim
nadglednika da je ovek koga je unajmio za kosidbu napustio moje selo kao lopov, a poinio je i gore stvari, i
da ga niko ne eli u svojoj blizini. Ali izgleda da je ve otiao."
Mirno je posmatrala Jasiku dok joj nije odgovorio, i to s mukom: "Ne znam nita o tim ljudima."
Onog jutra kada je Ogion umro, pomislila je za njega da je mlad, visok, zgodan mukarac sa sivim
Page 38

2. Tehanu
ogrtaem i srebrnastom palicom. U stvari, sada je videla da nije tako mlad kao to je u prvi mah pomislila, ili je
moda i bio, ali izgledao je nekako isuen i uveo. Pogled i glas su mu sada bili otvoreno izazivaki i ona mu
odvrati Gohinim glasom: "Svakako. Izvini." Nije elela da ima nevolja s njim. Spremala se da krene nazad ka
selu, ali Jasika ju je zaustavio: "Stani!"
Stala je.
"'Lopov, a i gore od toga', kae, ali ta kleveta ti je providna, enin jezik je gori od svakog lopova.
Dola si ovamo gore da stvori zlu krv meu nadniarima, pomou lanih optubi i lai, da poseje zmajevo
seme koje svaka vraara seje za sobom. Misli da nisam znao da si vraara? Kada sam video tog neasnog
vraga koji se ne odvaja od tebe, zar misli da mi odmah nije bilo jasno kako je stvoren i s kakvim naumom.
ovek koji je pokuao da uniti to stvorenje postupio je pravilno, meutim njegov posao treba dokrajiti.
Jednom si mi se ve suprotstavila nad telom starog arobnjaka i tada sam se uzdrao da te ne kaznim, zbog
njega i zbog ostalih koji su bili prisutni. Ali sada si preterala, upozoravam te, eno! Neu ti dozvoliti da kroi
na ovaj posed. A ako se usprotivi mojoj volji ili se usudi makar samo da mi se obrati, nahukau pse na
tebe, koji e te oterati iz Re Albija tako da e leteti sa Prekopada. Jesi li me razumela?"
"Nisam", odvrati Tenar. "Nikada nisam razumela ljude poput tebe."
Ona se okrenu i nastavi putem nizbrdo.
Neto ju je pogodilo u kimu, razlilo se kroz celo njeno telo i uslovilo da joj se kosa digne na glavi.
Otro se okrenula i videla da je arobnjak uperio u nju palicu oko koje su se sjatile tamne munje; usne su mu
se rastavile jer se upravo spremao da izgovori neke rei. U magnovenju pomisli: Mislila sam da su svi ljudi
izgubili mo da bajaju, jer ju je Ged izgubio, ali nisam bila u pravu!... Kad jedan uljudni glas ree: "Vidi, vidi. ta
se to ovde deava?"
Iz vonjaka sa trenjama izila su na put s druge strane dvojica mukaraca iz Hevnora. Prelazili su
lukavim i uljudnim pogledom sa Jasike na Tenar, kao da ale to moraju spreiti arobnjaka da baci kletvu na
sredovenu udovicu, ali stvarno, stvarno, to ne bi bilo u redu.
"Gospodarice Goha", oslovi je mukarac sa zlatom izvezenom kouljom i pokloni joj se.
Onaj drugi, bisrooki, takoe joj je salutirao, smeei se. "Gospodarice Goha", poe on, "da li ste vi ta
koja se, poput kralja, otvoreno, bez straha, slui svojim pravim imenom. Poto ivi na Gontu, moda bi vie
volela da je oslovljavamo njenim gontskim imenom. Ali kako su nam poznata njena dela, molim za doputenje
da joj odam poast; jer ona je nosila Prsten koji nijedna ena posle Elfaran nije nosila." On se spusti na jedno
koleno kao da je to najprirodnija stvar na svetu, uze Tenarinu desnu aku veoma neno i brzo i elom joj
dodirnu zglavak. Zatim joj pusti joj aku i ustade, ne prestajui da se ljubazno i izvetaeno osmehuje.
"Ah", izusti Tenar zbunjena i razgaljena, "postoji mnogo razliitih moi na svetu!... Hvala vam."
arobnjak je nepokretno stajao, zurei u njih. Zatvorio je usta, ne izgovorivi kletvu i spustio palicu,
ali oko nje kao i oko njegovih oiju jo se nazirala tama.
Nije bila naisto da li je znao ili je tek sada otkrio da je ona bila Tenar od Prstena. To i nije bilo
vano. Ve ju je ionako dovoljno mrzeo, vie nije mogao. Njen nedostatak bio je to to je ena. Nita nije
moglo ni pogorati niti popraviti miljenje koje je imao o njoj; nema te kazne koju bi on smatrao dovoljnom.
Video je kakva je nepravda uinjena Teru i odobravao je to.
"Gospodine", obrati se ona sada starijem mukarcu, "kralj, u ije ime govorite i delate, zasluuje
jedino potenje i otvorenost. elela bih stoga da iskaem potovanje prema kralju i njegovim glasnicima. Ali
moja ast je u utanju, dok me moj prijatelj ne oslobodi toga. Ubeena sam, gospodo, da e vam u dogledno
vreme poslati poruku. Ali, molim vas, dajte mu vremena."
"Svakako", odvratie obojica, "koliko god mu bude potrebno. A poverenje koje ste nam ukazali,
draga gospo, predstavlja za nas najveu ast."
Konano je nastavila putem za Re Albi, potresena okom i izmenom stvari, arobnjakovom
neverovatnom mrnjom, vlastitim ljutitim prezirom, strahom zbog iznenadnog saznanja da je on reen da joj
naudi i da je to i te kako u stanju, i iznenadnim prolaskom tog straha kada su joj kraljevi poslanici ponudili
pribeite... ljudi koji su doli brodom sa belim jedrima iz samog raja, iz Kule Maa i Prestola, sredita pravde i
reda. Oseala je neverovatnu zahvalnost u srcu. Na prestolu je stvarno sedeo kralj, a u njegovoj kruni
najvaniji dragulj bie Runa Mira.
Dopalo joj se lice mlaeg mukarca, pametno i ljubazno, i nain na koji je kleknuo pred njom kao
da je kraljica, dopao joj se i njegov pomalo eretski osmeh. Okrenula se. Dva poslanika ila su putem prema
glavnom zdanju sa arobnjakom Jasikom. Izgleda da su prijateljski askali sa njim, kao da se nita nije
dogodilo.
To je malo umanjilo njeno ushienje, nadu i poverenje. Oni su, nema sumnje, bili dvorani. Nije bilo
njihovo da se svaaju ili da sude i iskazuju neslaganje. A on je bio arobnjak, i to arobnjak njihovog
domaina. Pa ipak, pomisli ona, nisu ba morali da pou s njim i upuste se u tako prijatan razgovor.
Ljudi iz Hevnora ostali su nekoliko dana kod gospodara od Re Albija, moda se nadajui da e se
Arhimag predomisliti i doi do njih, ali nisu ga traili, niti su navaljivali na Tenar da im kae gde bi on mogao
Page 39

2. Tehanu
biti. Kada su konano ipak otili, Tenar je zakljuila da mora odluiti ta e dalje. Nije imala nikakvog razloga
da ostaje ovde, ali je zato imala dva jaka razloga da ode: Jasiku i Spretnog - jer ni jednom ni drugom nije
mogla verovati da e nju i Teru ostaviti na miru.
Pa ipak, bilo joj je teko da se rei, jer joj nije bilo lako ak ni da razmilja o odlasku. Ako bi sada
napustila Re Albi, napustila bi i Ogiona, izgubila bi ga, ali sve dok bude odravala njegovu kuu i plevila njegov
luk, on e biti s njom. Mislila je: Tamo dole nikada neu sanjati o nebu. Ovde, gde se Kalesin spustio, ona je
bila Tenar, pomisli. Dole, u Srednjoj dolini, ponovo e biti samo Goha. Odlagala je odlazak. Rekla je sama
sebi: "Zar ja da se plaim tih probisveta i da beim pred njima? Upravo to bi oni i eleli. Zar e oni da mi
nareuju kada da idem i kada da se vraam?" I jo: "Samo da jo spravim sir." Teru nije dozvoljavala da se
odvaja od nje. A dani su prolazili.
Kada je jednom Mahovina navratila da joj neto ispria, Tenar stade da se raspituje o arobnjaku
Jasiki, ne ispriavi joj celu priu, ve joj samo otkrivi da joj je pretio... to je, u stvari, moda jedino i eleo.
Mahovina se obino drala podalje od imanja starog gospodara, ali zanimalo ju je ta se tamo dogaa, pa je
koristila svaku priliku da popria sa poznanicama koje su tamo ivele, enom koja ju je nauila babikim
poslovima i ostalima kod kojih je odlazila u svojstvu vidara i pronalazaa. Navela bi ih na razgovor o tome ta
se zbiva u glavnom zdanju. Svi su mrzeli Jasiku, tako da su bili vie nego spremni da priaju o njemu;
meutim, te prie mora da su bile iz druge ruke, jer je u njima bilo dosta zlobe i straha. Ipak, meu svim tim
izmiljotinama zacelo je bilo i istine. I sama Mahovina je posvedoila da je do pre tri godine, kada je Jasika
stigao, mladi gospodar, unuk, bio sasvim dobrog zdravlja, mada je bio stidljiv i mrzovoljan, "preplaenko",
nazva ga ona. Otprilike u isto vreme kada je umrla majka mladog gospodara, stari gospodar je poslao po
arobnjaka na Rouk... emu? Gospodar Ogion je stanovao na manje od milju udaljenosti. Uostalom, svi su
oni u tom zdanju vraevi i vraare."
Jasika je ipak doao. Prema Ogionu se ponaao s dunim potovanjem i to je bilo sve; sve vreme
je, prema Mahovininim reima, boravio u zdanju. Od tada su sve ree i ree viali unuka, a sada se ve pria
da uopte ne ustaje iz kreveta, "poput bolesnog deteta, sav zgren", rekla je jedna od ena koja je bila u kui
nekim poslom. Meutim, stari gospodar, "kome je ve sto godina, ili blizu, ili vie", bila je uporna Mahovina...
nije se plaila brojeva i nije ih potovala... stari gospodar je prosto cvetao, "pun soka", priali su. A jedan od
mukaraca, poto su dozvoljavali jedino mukarcima da ih posluuju u zdanju, rekao je jednoj od ena da je
stari gospodar unajmio arobnjaka kako bi mu obezbedio veni ivot i da je arobnjak upravo to radio, hranei
ga, kazao je ovek, ivotom njegova unuka. oveku to nije bilo nita udno, jer je izjavio: "Ko ne bi eleo da
ivi zauvek?"
"Ovaj", izusti Tenar, zabezeknuta, "prilino runa pria. Zar se o tome ne pria u selu?"
Mahovina slegnu ramenima. Opet ono "Ma pusti". Nije na onima bez moi da sude o onome to
ine moni. Radilo se tu i o nejasnoj, slepoj odanosti, koja ih je vezivala za to mesto: starac je bio njihov
gospodar, gospodar Re Albija, nikoga se ne tie ta on radi... oigledno je i Mahovina bila toga miljenja.
"Opasan trik", prokomentarisa ona, "moe da se izrodi u zlo", ali nije kazala da je izopaen.
Niko u zdanju nije video oveka po imenu Spretni. Usled velike elje da se uveri kako je on napustio
Prekopad, Tenar je upitala nekoliko poznanika iz sela da li su videli nekog slinog, ali dobila je samo nevoljne i
dvosmislene odgovore. Nisu eleli da uzimaju uea u njenim poslovima. "Pusti..." Samo se stari Lepeza
odnosio prema njoj kao prijatelj i komija. A i to moda samo zato to nije dobro mogao da vidi Teru.
Sada je i dete vodila sa sobom kada bi ila u selo, ili se udaljavala od kue.
Teru to nije smetalo. Drala se Tenar kao to to obino ine mnogo mlaa deca, radei pored nje ili
se igrajui. Pravila je premetaljke, plela korpe i igrala se dvema figuricama od kosti koje je Tenar pronala u
vreici od trave na jednoj od Ogionovih polica. Jedna je predstavljala ivotinjicu koja je mogla biti pas ili ovca, a
druga je mogla predstavljati i mukarca i enu. Tenar nije oseala da poseduju neku mo ili da su opasne, a
Mahovina je kazala: "To su samo igrake." Za Teru su one predstavljale veliku magiju. Satima je znala da ih
pomera unaokolo, pratei ustrojstva neke neme prie; nije priala dok se igrala. Ponekad je pravila kuice za
tu osobu i ivotinju, kamene humke, kolibe od blata i slame. Uvek ih je nosila u depu u vreici od trave.
Poela je da ui da prede; mogla je da dri preslicu izgorenom akom, a drugom da uvre vreteno. Redovno
su eljale ovce jo od kada su dole i ve su bile sakupile poveu vreu svilenkaste kozje dlake koju je
trebalo upresti.
"Trebalo bi da je poduavam", pomisli rastreseno Tenar. "Svemu je naui, rekao je Ogion, a emu
je ja poduavam? Kuvanju i predenju?" A onda onaj drugi njen deo upita Gohinim glasom: "Zar to nisu prave
vetine, neophodne i plemenite? Nije sva mudrost u reima."
Ipak joj je to i dalje zadavalo brige i jedno popodne dok je Teru razvlaila kozju dlaku kako bi je
lake oistila i rastresla i potom grebenala, u hladu breskve, ona ree: "Teru, moda je dolo vreme da
pone da ui prava imena stvari. Postoji jedan jezik u kome stvari imaju prava imena, a delo i re su jedno.
Govorei tim jezikom, Segoj je iz dubina izdigao ostrva. To je jezik kojim govore zmajevi."
Dete ju je utke slualo.
Tenar spusti eljeve za dlaku i podie kemeni sa tla. "Na tom jeziku", ree ona, "ovo je tolk."
Page 40

2. Tehanu
Teru je pratila njene pokrete i ponovila re, tolk, ali bezglasno, samo je oblikujui usnama, koje su
malo bile povuene unazad na desnoj strani, usled oiljka.
Na Tenarinom dlanu poivao je kamen.
Obe su utale.
"Ne jo", ree Tenar. "Sada nije vreme za to." Pustila je da joj kameni sklizne na tle i dohvatila
eljeve i aku paperjaste sive vune koju je Teru pripremila za grebenanje. "Moda, kada dobije pravo ime,
moda e tada biti vreme. Sada nije. Sasluaj me. Sada je vreme za prie, da pone da ui prie. Mogu ti
priati prie iz Arhipelaga i iz Zemlji Karga. Ispriala sam ti ve priu koju sam ula od svog prijatelja Aihala
utljivog. Sada u ti ispriati jednu koju sam ula od svoje prijatleljice eve dok ju je priala svojoj i mojoj deci.
To je pria o Andauru i Avadu. Davno kao to je zauvek davno, daleko kao to je Selidor daleko, iveo je
ovek po imenu Andaur, drvosea, koji je sam odlazio u brda. Jednoga dana, duboko u umi, posekao je
jedan veliki hrast. Dok je padao, hrast mu je doviknuo ljudskim glasom..."
Popodne je prijatno proteklo za obe.
Ali te noi, dok je leala pored usnulog deteta, Tenar nikako nije mogla da zaspi. Oseala je neki
nemir i sve vreme je samo iznalazila jednu stvar za drugom zbog kojih je brinula... da li sam zabravila ogradu
panjaka, da li me aka boli od grebenanja ili sam dobila artritis, i tako dalje. Potom ju je spopao jak oseaj
nelagodnosti, jer je mislila da uje neku buku napolju. Zato nisam nabavila psa? - pomisli ona. Ba glupo to
nemam psa. ena i dete koji ive sami trebalo bi ovih dana da imaju psa. Ali ovo je Ogionova kua! Niko nee
doi ovamo da bi im naudio. Ali Ogion je mrtav, pokopan meu korenjem drveta na rubu ume. I niko nee
doi. Jastreb je otiao, pobegao. Vie ak ni Jastreb, ovek-senka, nikome nije ni od kakve koristi, mrtvac
primoran da ivi. A ja nemam snage, od kakve sam ja koristi. Izgovorim re Stvaranja i ona zamre na mojim
usnama, izgubi znaenje. Kamen. Ja sam ena, starica, slaba, glupa. Sve to inim, inim pogreno. Sve to
dodirnem pretvara se u pepeo, senku, kamen. Ja sam stvorenje tame, naduto od tame. Samo me vatra moe
proistiti. Samo me vatra moe pojesti, pojesti kao...
Podigla se u krevetu i glasno zavikala na materinjem jeziku: "Neka kletva bude razvrgnuta i
uzvraena!" Ispruila je desnu ruku navie, a zatim je spustila, pokazujui prema zatvorenim vratima. Potom je
skoila iz kreveta i otila do vrata, irom ih otvorila i izgovorila u oblanu no: "Zakasnio si, Jasiko. Odavno
sam ja pojedena. Idi i pometi vlastitu kuu."
Odgovora nije bilo, nije se zauo nikakav zvuk, ve se samo oseao slabi, opori, odvratan miris
paljevine... u pitanju je bilo ili malo pare tkanine ili dlaka.
Zatvorila je vrata, oslonila Ogionovu palicu o njih i proverila da li Teru spava. Ona sama te noi nije
spavala.
Ujutro je povela Teru u selo da pita Lepezu da li bi hteo da im istka preu koju su uprele. Bio je to
izgovor da pobegnu iz kue i da izvesno vreme provedu meu ljudima. Starac im je kazao da e mu biti drago
da im istka preu; popriali su nekoliko minuta, ispod velike islikane lepeze; devojka egrt se sve vreme mrtila
i, klepeui, sva namrgoena otila do razboja. Kada su Tenar i Teru napustile Lepezinu kuu, neko je
zamakao za malu kolibu u kojoj je ona ivela. Neto, ose ili pele, poe da bode Tenar po vratu i glavi; svuda
oko nje ulo se dobovanje kie, grmljavina, ali bez oblaka... Kamenje. Videla je kamenie kako udaraju o tle.
Nekoliko deaka pobee dalje od kolibe iza koje su se krili, as se zaklanjajui da ih ne opaze, as se javno
pokazujui, dozivajui se, smejui se.
"Doi", ree Tenar odreito i njih dve krenue prema Ogionovoj kui.
Tenar je drhtala, i to drhtanje je postajalo samo jo jae dok su se udaljavale. Pokuala je da ga
prikrije od Teru, koja je izgledala zabrinuta, ali i uplaena, poto nije razumela ta se dogodilo.
im su ule u kuu, Tenar je bilo jasno da je neko dolazio dok su njih dve bile u selu. Unutra se
osealo na sagoreno meso i kosu. Prekriva na njihovom krevetu bio je u neredu.
Kada je pokuala da razmisli o tome ta joj valja initi, sinulo joj je da je neko bacio ini na nju.
Ostavljene su da je saekaju. Nije mogla da prestane da drhti, nije mogla razborito da misli, bila je spora,
neodluna. Nije bila u stanju da razmilja. Izgovorila je re, pravo ime kamena, i on je zavitlan na nju, pravo u
lice... u lice zla, odvratno lice... Usudila se da progovori... Nije mogla da govori...
Pomislila je na materinjem jeziku: Ne mogu da razmiljam na hardikom, ne smem. Mogla je da
misli na kargijskom. Dodue, ne brzo. Kao da je morala da zamoli devojicu Arhu, koja je ona bila pre mnogo
vremena, da izie iz tame i misli za nju. Da joj pomogne. Kao to joj je pomogla prole noi, vrativi
arobnjakovu kletvu njemu samom. Arha nije znala mnoge stvari koje su bile poznate Tenar i Gohi, ali je znala
da baca kletve i kako da preivi u tami, kako da uti.
Teko je bilo utati. elela je da vrisne. elela je da pria... da ode do Mahovine i ispria joj ta se
dogodilo, zato mora poi, zato se konano mora oprostiti. Pokuala je da to kae Vreski: "Koze su sada
tvoje, Vreska", uspela je to da izgovori na hardikom, kako bi je Vreska razumela, meutim, Vreska je nije
razumela. Buljila je u nju i smejala se. "Oh, to su koze gospodara Ogiona!" odvratila je.
"Onda... ti...", Tenar je pokuala da kae "nastavi da pazi na njih", ali osetila je groznu muninu i
Page 41

2. Tehanu
zaula vlastiti vritavi glas: "Budalasta, zaostala, imbecilna eno!" Vreska se zagledala u nju i prestala da se
smeje. Tenar je prekrila usta akom. Uhvatila je Vresku i okrenula je prema siru koji se suio u upi za muu,
pokazala prema njemu, pa prema Vreski, napred nazad, dok Vreska nije neodreeno klimnula i ponovo se
nasmejala, jer se Tenar tako udno ponaala.
Tenar klimnu prema Teru... doi!... pa ue u kuu, gde je onaj odvratni miris bio jai, tako da se
Teru uurila.
Tenar dohvati njihove rance i cipele za put. U svoj ranac stavila je rezervnu haljinu i rublje, Terunine
dve stare haljine i napola zavrenu novu, kao i preostalu tkaninu; vretena koja je izrezbarila za sebe i Teru;
neto malo hrane i glinenu bocu za vodu. U Teruninom rancu nale su se njene najbolje korpice, fljudska
igura od kosti i ivotinjica od kosti u njihovoj vreici od trave, nekoliko pera, mali lavirint koji joj je Mahovina
dala, kao i vreica oraha i suvog groa.
elela je da kae: "Idi i zalij breskvu", ali se nije usudila. Izvela je dete napolje i pokazala joj. Teru je
paljivo zalila siuni izdanak.
Oistile su i pospremile kuu, brzo, utke.
Tenar vrati krag na policu i spazi na drugom kraju police tri velike knjige, Ogionove knjige.
Arha ih je videla i one joj nita nisu znaile, velike kone kutije pune hartije.
Ali Tenar je zurila u njih i grizla zglavke, mrtei se od napora da donese odluku, da shvati ta treba
da uradi, da odgonetne kako da ih ponese. Nije mogla da ih nosi. Ali morala ih je poneti. Ne smeju ostati u
obeaenoj kui, kui u koju je ula mrnja. Pripadale su njemu. Ogionu. Gedu. Njoj. Znanje. Podui je
svemu! Izvadila je iz vree vunu i preu koje je nameravala da ponese i unutra stavila knjige, jednu na drugu,
a zatim je stegnula vreu konom pantlikom i napravila petlju da se ne otvori. Onda je rekla: "Sada moramo
poi, Teru." Progovorila je na kargijskom, ali detetovo ime bilo je isto, to je bila kargijska re, plamen, gorenje;
pola je, ne postavljajui pitanja, nosei svoje malo blago u rancu na leima.
Uzele su tapove kojima e se potpomagati u hodanju, granicu leske i granu jove. Ogionovu palicu
ostavile su pored vrata u tamnom uglu. Vrata kue ostavile su irom otvorena kako bi unutra mogao da ue
vetar sa mora.
ivotinjski instinkt vodio je Tenar to dalje od polja i brdovitog puta kojim je dola. Krenula je
preicom nanie prema panjacima koji su se strmo sputali, drei Teru za ruku, prema putu kojim su obino
ila kola, a koji je krivudao prema luci Gont. Znala je da je propala ako sretne Jasiku i stalno je mislila na to
kako je on moda eka na putu. Ali moda ne na ovom putu.
Posle otprilike jedne milje silaenja poela je jasnije da misli. Prva stvar koja joj je pala na um bila
je da je izabrala pravi put. Vraale su joj se i rei hardikog, a posle izvesnog vremena i prave rei, pa je
zastala i dohvatila kamen, i dok ga je drala u aci, izgovorila je u sebi, tolk; pa je gurnula kamen u dep.
Zagledala se u daljinu u nepregledne slojeve vazduha i oblaka i u sebi izgovorila, jednom, Kalesin. Um joj se
razbistrio, sada je liio na jasni vazduh oko nje.
Stigle su do dugakog useka koji se nalazio u senci visokih, travnatih obala i kamenja koje je
tralo; tu se oseala pomalo neprijatno. Kada su na zaokretu izbile napolje, ispod sebe su ugledale
tamno-plavi zaliv, u koji je upravo, izmeu Stena Straara, ulazio prelepi brod pod punim jedrima. Tenar se
plaila onog poslednjeg broda, ali ne i ovoga. Poelela je da potri putem i doeka ga.
To nije mogla da uini. Hodale su onoliko brzo koliko je Teru mogla. Sada je koraala mnogo bre
nego pre dva meseca, a i lake im je bilo jer su ile nizbrdo. Ali brod je hitao da doeka njih. U njegovim je
jedrima bio vetar koji je zazvao kakav mag; jedrio je zalivom poput leteeg labuda. Bio je u luci pre no to su
Tenar i Teru stigle na pola puta do narednog dugakog zaokreta.
Gradovi bilo koje veliine predstavljali su za Tenar udna mesta. Nikada nije ni u jednom ivela.
Videla je najvei grad Zemljomorja, Hevnor, nekada, i to na kratko; doplovila je u luku Gont sa Gedom, pre
mnogo godina, ali nisu se zadrali na ulicama, ve su odmah krenuli uzbrdo putem prema Prekopadu. Jedino
je jo poznavala Valmaut, u kome je ivela njena ker, sneni, sunani, mali, luki grad u kome je dolazak
trgovakog broda iz Andrada predstavljao veliki dogaaj, a razgovori metana uglavnom su bili vezani za
suenu ribu.
Ona i dete nale su se na ulicama luke Gont dok je sunce jo bilo visoko iznad zapadnog mora.
Teru je prela petnaest milja nijednom se ne poalivi, nije ak bila ni iscrpljena, iako je najverovatnije bila
veoma umorna. I Tenar je bila umorna, poto prethodne noi nije spavala i zato to je bila veoma uznemirena;
a i Ogionove knjige bile su poprilino teke. Na pola puta ih je premestila u ranac na leima, a hranu i odeu u
vunenu vreu, to je bilo bolje, ali ne i znatno bolje. I tako su one umornim korakom stigle do prvih kua, do
gradskih kapija, gde se put, proavi izmeu dva isklesana zmaja, pretvarao u ulicu. Uoio ih je jedan ovek,
straar na kapiji. Teru sagnu svoje izgorelo lice prema ramenu i sakri unakaenu aku ispod keceljice.
"Idete li u kuu u gradu, gospodarice?" upita straar zurei u dete.
Tenar nije znala ta da kae. Nije znala za straare na gradskim kapijama. Nije imala ime da plati
Page 42

2. Tehanu
straaru. Ni ive due nije znala u luci Gont... osim, upravo se setila, arobnjaka, onoga koji je doao da
sahrani Ogiona, kako li se zvae? Ali ona nije znala kako se zvao. Stajala je otvorenih usta, kao Vreska.
"Hajde, prolazite, prolazite", ree straar, kome je bilo dosadno, pa se okrenuo na drugu stranu.
Htela je da ga pita za put koji vodi na jug preko rta, priobalni put za Valmaut; ali nije se usudila
ponovo da mu privue panju, kako ne bi zakljuio da je skitnica, vraara ili bilo ta od ega on i kameni
zmajevi treba da uvaju luku Gont. I tako su njih dve prole izmeu zmajeva... Teru je malko podigla glavu
kako bi ih videla... pa su nastavile da tapkaju po kaldrmi; sve ih je vie obuzimalo uenje, zapanjenost,
zbunjenost. Tenar se inilo da je u luci Gont bilo svega i svaega iz celog sveta. Sve se skupilo ovde. Visoke
kamene kue, zatvorena kola, kola za razvoenje piva, otvorena kola, stoka, majmuni, trnice, radnje, gomile,
ljudi, ljudi... to su dalje odmicale, to je bilo sve vie ljudi. Teru je vrsto stegla Tenarinu aku, kretala se
postrance, skrivajui lice kosom. Tenar se vrsto drala za Teruninu aku.
Nije videla naina da ostanu ovde, tako da im je jedino preostalo da nastave na jug, da se kreu dok
ne padne no... to e se uskoro desiti... nadajui se da e se doepati uma. Tenar je izabrala jednu krupnu
enu sa irokom belom keceljom, koja je upravo zatvrala kapke na radnji, i prela ulicu, reena da je upita za
put koji je iz grada vodio na jug. enino odluno, crvneo lice bilo je prilino prijatno i dok je Tenar skupljala
snagu da joj se obrati, Teru se toliko privila uz nju, kao da eli se sakrije iza nje; kada je podigla pogled videla
je da im se iz suprotnog pravca pribliava mukarac sa konom kapom. U istom trenutku i on je nju primetio.
Zaustavio se.
Tenar stisnu Terunu aku i stade da je vue, okree. "Hajdemo!" ree ona i krenu pravo napred u
nameri da proe pored tog oveka. Kada ga je ostavila za sobom, ubrzala je korak, sputajui se nizbrdo
prema bletavilu i tami vode pri zalasku sunca, prema dokovima i kejovima u podnoju strme ulice. Teru je
trala sa njom, dahui kao to je dahtala neposredno poto je baena u vatru.
Visoki jarboli njihali su se naspram crveno-utog neba. Brod, smotanih jedara, bio je ukotvljen pored
kamenog mola, iza jedne galije na vesla.
Tenar se osvrnu. ovek ih je sledio, na maloj udaljenosti. Nije urio.
Istrala je na molo, ali ubrzo se Teru saplela i nije mogla dalje, jer je ostala bez daha. Tenar ju je
podigla i dete se privilo uz nju, krijui lice u udubljenju Tenarinog ramena. Meutim, Tenar sada vie gotovo da
nije mogla da se kree ovako optereena. Noge su joj se tresle. Napravila je jedan korak, pa drugi, trei. Stigla
je do malog drvenog mosta koji je povezivao molo i palubu broda. Spustila je aku na ogradu.
Mornar sa palube, jedan elavi, ilav momak, je odmeri. "Neto nije u redu, gospoja?" upita on.
"Je li... je li to brod iz Hevnora?"
"Iz kraljevog grada, razume se."
"Pustite me da se popnem!"
"Pa, to ne mogu", odvrati ovek, cerei se, ali u tom asu skrenu pogled; primetio je mukarca koji
se zaustavio pored Tenar.
"Ne morate da beite", obrati joj se Spretni. "Neu vam nita. Ne elim da vas povredim. Ne
razumete. Ja sam onaj koji je otiao po pomo, zar ne? Stvarno mi je bilo jako krivo zbog onog to se
dogodilo. elim da vam pomognem oko nje." Ispruio je aku kao da ne moe da odoli da ne dodirne Teru.
Tenar nije mogla da se pomeri. Obeala je Teru da je on nikada vie nee dodirnuti. Videla je kako njegova
aka dodiruje detetovu golu ruku koja se trzala.
"ta elite od nje?" zau se neiji glas. Mesto elavog mornara zauzeo je jedan drugi: neki mladi.
Tenar je u prvi mah pomislila da joj je to sin.
Spretni se odmah snaao. "Kod nje je... uzela mi je dete. Neakinju. Moja je. Zaarala ju je,
pobegla s njom, vidite..."
Ni re nije mogla da prozbori. Ponovo je ostala bez rei, ponovo su joj bile oduzete. Mladi mornar
nije bio njen sin. Lice mu je bilo usko i odluno, pogled bistar. Kada ga je pogledala, pronala je rei: "Pustite
me na brod. Molim vas!"
Mladi isprui aku. Ona je prihvati i on je povede preko mostia na palubu.
"Ostani tamo", naredi Spretnom, a njoj ree: "Poite sa mnom."
Meutim, nju noge vie nisu drale. Sruila se na palubu broda iz Hevnora, ispustivi teku vreu, ali
ne i dete. "Nemojte dozvoliti da je uzme, oh, ne dajte im je, ne ponovo, ne ponovo, ne ponovo!"
10. DELFIN
Nee pustiti dete, nee im dati dete. Na brodu su bili sve sami mukarci. Tek posle dueg vremena
poelo je da joj stie do svesti ono to su govorili, to je uinjeno, to se deavalo. Kada je shvatila ko je bio taj
mladi, onaj za koga je u prvi mah pomislila da joj je sin, preplavilo ju je oseanje da je to znala od samog
poetka, samo to nije bila u stanju sve jasno da sagleda. Nije bila kadra o bilo emu da misli.
Vratio se na brod sa dokova i upravo je razgovrao sa nekim sedokosim mukarcem, zapovednikom
broda ako je suditi po izgledu, blizu mostia. Bacio je pogled prema Tenar koju su ostavili sklupanu sa Teri u
uglu palube izmeu ograde i sidrenog vitla. Po Teruninom licu jasno se videlo da je imala naporan dan, tako
Page 43

2. Tehanu
da je ubrzo zaspala, priljubljena uz Tenar. Jastuk joj je bio mali ranac, a ogrta ebe.
Tenar polako ustade, a mladi joj istog asa prie. Ona poravna suknju i pokua da zagladi kosu.
"Ja sam Tenar od Atuana", ree. utke je stajao. Ona nastavi: "Mislim da si ti kralj."
Bio je veoma mlad, mlai od njenog sina, Iskre. Teko da mu je bilo i dvadeset godina. Ali njegov
izgled je govorio suprotno, neto u njegovim oima nateralo ju je da pomisli: Proao je kroz oganj.
"Ime mi je Lebanen od Enlada, moja gospo", predstavi se on, i upravo se spremao da joj se nakloni,
a moda ak i da klekne pred njom, kada ga ona uhvati za ake, tako da ostadoe da stoje licem u lice. "Ne
treba ni ti meni da se klanja", ree ona, "ni ja tebi!"
On se iznenaeno nasmeja i zadra njene ake u svojima dok ju je otvoreno posmatrao: "Otkud si
znala da te traim? Jesi li krenula pred mene, kada je taj ovek..."
"Ne, ne. Beala sam... od njega... od... od lupea... samo sam pokuavala da stignem kui, to je
sve."
"U Atuan?"
"Oh, ne! Na svoju farmu. U Srednjoj dolini. Na Gontu, ovde." I ona se nasmejala; nasmejala se sa
suzama u oima. Sada je mogla da plae i trebalo je da isplae te suze. Pustila je kraljeve ake kako bi mogla
da obrie oi.
"Gde se nalazi Srednja dolina?" upita on.
"Prema jugu i istoku, s druge strane rta. Valmaut je njena luka."
"Odveemo te tamo", izjavi on, oduevljen to moe to da joj ponudi, da uini neto za nju.
Osmehnula se i obrisala oi, klimnuvi u znak pristanka.
"aa vina. Jelo, odmor", ree on, "i krevet za tvoje dete." Zapovednik broda koji je diskretno sluao
razgovor, izdade potrebna nareenja. Prie im onaj elavi mornar koga se seala, ali inilo joj se da ga je prvi
put videla veoma davno. Nameravao je da podigne Teru. Tenar se isprei izmeu njega i deteta. Nije mogla
da mu dozvoli da je dodirne. "Ja u je poneti", ree ona, veoma napetim glasom.
"Morali biste da je nosite niz stepenice, gospoja. Ja u je poneti", ree mornar. Znala je da eli da
joj pomogne, ali ipak mu nije mogla dozvoliti da dodirne Teru.
"Dozvoli meni", oglasi se mladi, kralj, pogledom zatraivi odobrenje, a zatim kleknu, podie
usnulo dete, pa je ponese do otvora i paljivo snese niz lestvice. Tenar ga je sledila.
Poloio ju je na leaj u skuenoj kabini, nespretno, neno. Zatunuo ju je ogrtaem. Tenar mu
dozvoli da to uradi.
U veoj kabini koja se protezala preko krme broda, sa dugakim prozorom koji je gledao na
polumrak zaliva, ponudio joj je da sedne za hrastov sto. Uzeo je posluavnik koji je doneo mali sa broda i
spustio ga na sto, nalio vino u pehare od debelog stakla, ponudio je voem i kolaima.
Probala je vino.
"Veoma je dobro, ali nije iz Godine zmaja", ree ona.
Pogledao ju je sa neskrivenim iznenaenjem, poput kakvog deaka.
"Vino je iz Enlada, ne sa Andrada", ree on ponizno.
"Veoma je dobro", stade da ga uverava ona, ponovo prinevi pehar ustima. Posluila se i kolaem.
Bio je prhak, bogat, ne previe sladak. Zeleno i ilibarno groe bilo je slatko i oporo. Raznovrsni ukusi hrane i
vina podseali su na konopce kojima je bio privezan brod; privezali su je ponovo za svet, za njen um.
"Bila sam veoma uplaena", ree ona kao da se izvinjava. "Mislim da u ubrzo uspeti da se
povratim. Jue... ne, danas, jutros... baene su... ini..." Nikako nije mogla da izgovori tu re, zamucala je kod
nje: "K-kletva... je baena na mene. ini mi se da me je liila moi govora, razuma. Pobegle smo od toga, ali
smo naletele pravo na oveka, oveka koji je..." Podigla je oajniki pogled prema mladiu koji ju je sluao.
Njegov ozbiljan pogled nagna je da izgovori do kraja ono to je moralo biti izgovoreno. "On je bio jedan od
onih koji su obogaljili dete. On i njeni roditelji. Silovali su je, pretukli i bacili u vatru; takve stvari se deavaju,
gospodaru moj. Te stvari se deavaju deci. Stalno joj je za petama, eli da je uzme. I..."
Zastala je, otpila malo vina, nagnavi sebe da proveri njegov ukus.
"I tako sam od njega pobegla k tebi. U raj." Osvrnula se unaokolo, odmerivi pogledom niske,
izrezbarene grede u kabini, lakirani sto, srebrni posluavnik, usko, mirno lice mladia. Kosa mu je bila tamna i
meka, koa bronzano-crvena; bio je odeven lepo i jednostavno, nije nosio ni lanac ni prsten, niti bilo kakav
drugi spoljanji znak svoga poloaja. Ali izgledao je onako kako bi jedan kralj trebalo da izgleda, pomisli ona.
"ao mi je to sam ga pustio da ode", ree on. "Ali nee biti teko ponovo ga pronai. Ko je na tebe
bacio ini?"
"Jedan arobnjak." Nije elela da kae njegovo ime. Nije uopte elela da razmilja o svemu tome.
elela je sve to da ostavi za sobom, da zaboravi.
Lebanen nije navaljivao, ali ipak ju je upitao: "Hoe li biti bezbedna od tih ljudi na svom imanju?"
"Mislim da hou. Da nisam bila tako umorna, to mi je onemoguilo da razmiljam, ne bih se toliko
uplaila Spretnog. ta je mogao da uini? Sa svim tim ljudima oko nas na ulici? Nije trebalo da pobegnem
pred njim. Ali jedino sam bila u stanju da osetim njen strah. Tako je sitna i jedino moe da ga se plai. Morae
Page 44

2. Tehanu
nauiti da ga se ne plai. Moram je tome nauiti..." Pitala se. Misli su joj navirale na kargikom. Da li je i
govorila na kargikom? Pomislie da je luda, brbljava starica. Kradomice ga je pogledala. Njegove tamne oi
nisu poivale na njoj; zurio je u plamen staklene svetiljke koja je nisko visila iznad stola, u mali, miran, jasan
plamen. Izraz lica bio mu je suvie tuan za jednog mladia.
"Doao si da ga pronae", ree ona. "Arhimaga. Jastreba."
"Geda", dodade on, pogledavi je i ovla se osmehnuvi. "Ti, on i ja koristimo svoja prava imena."
"Ti i ja, da. Ali on samo kada je s tobom ili sa mnom."
On klimnu.
"Preti mu opasnost od zavidnih ljudi, ljudi koji mu ele zlo, a on nema... ne moe vie da se odbrani.
Zna li to?"
Nije mogla da nagna sebe da bude jasnija; meutim, Lebanen ree: "Rekao mi je da je istroio svu
svoju mo kao mag. Potroio ju je spasavajui mene i sve nas. Ali u to je bilo teko poverovati. Nisam eleo da
mu verujem."
"Ni ja. Ali tako je. I tako on..." Ponovo je stala da okleva. "eli da bude sam dok mu rane ne zacele",
konano je oprezno izgovorila.
Lebanen primeti: "On i ja smo bili u zemlji tame, suvoj zemlji, zajedno. Zajedno smo umrli. Zajedno
smo preli tamonje planine. ovek se moe vratiti preko planina. Postoji nain. On ga je znao. Ali ime te
planine je Bol. Kamenje... Kamenje zaseca kou, a posekotine sporo zarastaju."
Spustio je pogled na ake. Setila se Gedovih aka, izbrazdanih i izranjavaljenih, vrsto stisnutih. Kao
da je eleo da posekotine zatvori stiskanjem pesnica.
I njena se aka sklopi oko kamenia u depu, rei koju je odabrala na strmom putu.
"Zato se krije od mene?" zavapi mladi. Zatim tie dodade: "Stvarno sam se nadao da u ga videti.
Ali ako on to ne eli, onda o tome nema vie ta da se kae, razume se." Nisu joj promakli utivost, uljudnost,
dostojanstvo glasnika iz Hevnora i umela je to da ceni; znala je vrednost toga. Ali njega je volela zbog bola koji
je oseao.
"Sigurno e ti doi. Daj mu samo vremena. Bio je tako teko povreen... sve mu je oduzeto...
Meutim, kada je govorio o tebi, kada je izgovarao tvoje ime, oh, onda bi u njemu ponovo videla onog starog
Geda... kakav e biti ponovo... Ponosnog Geda!"
"Ponos?" ponovi Lebanen, kao da je iznenaen.
"Da. Svakako, ponos. Ko ima pravo na ponos, ako ne on?"
"Uvek sam mislio o njemu kao o... Bio je tako strpljiv", primeti Lebanen, pa se nasmeja, shvativi da
ga je krajnje neprilino opisao.
"Sada uopte vie nije strpljiv", ree ona, "i neverovatno je nemilosrdan prema samome sebi. Nita
ne moemo uiniti za njega, osim da ga pustimo da ide svojim putem i da pronae sebe na kraju svoje
nemoi, kao to kau na Gontu..." Odjednom je i sama bila na kraju svojih moi, oseala je straan umor kao
da je bolesna. "Morau da se odmorim", ree.
Istog asa je ustao. "Gospo Tenar, rekla si da si pobegla od jednog neprijatelja i naletela na drugog;
a ja sam poao u potragu za jednim prijateljem, a naao drugog." Osmehnula se njegovoj dosetki i
ljubaznosti. Ba divan mladi, pomisli ona.
Kada se probudila, brod je bio sav u pokretu: drvo je kripalo i napinjalo se, iznad glave joj je
odzvanjao bat koraka u trku, platno je lepetalo, mornari su se dovikivali. Teru je jedva uspela da probudi, a i
kada se razbudia bila je sva mlitava, moda je imala groznicu, mada je uvek bila tako topla da je Tenar bilo
teko da oceni da li ima groznicu ili ne. Oseajui griu savesti to je vukla to krhko dete petnaest milja peice
i zbog svega to se jue dogodilo, Tenar je pokuala da je razveseli priama o tome kako se nalaze na brodu
zajedno sa pravim kraljem i da je ova mala kabina u koju su ih smestili u stvari kraljeva kabina; da e brodom
stii kui, na imanje, gde e ih ekati tetka eva, a moda i Jastreb. ak ni to nije zainteresovalo Teru. Gledala
je prazno pred sebe, nije se ni se micala, niti progovarala.
Na njenoj maloj, tankoj ruci Tenar je primetila nekakav znak... etiri prsta... crven, slian igu, kao
da ju je neko vrsto stegnuo. Meutim, Spretni je nije uhvatio, samo ju je dodirnuo. Tenar joj je kazala,
obeala da je on nikada vie nee dodirnuti. Nije uspela da odri obeanje. Njena re nita nije znaila. Koja
je re ita znaila, spram gluvog nasilja?
Sagnula se i poljubila otisak prstiju na Terunoj ruci.
"ao mi je to ti nisam zavrila crvenu haljinu", ree ona. "Kralj bi verovatno voleo da je vidi. Ali
pretpostavljam da ljudi ne nose na brodu svoja najbolja odela, ak ni kraljevi."
Teru je sedela na leaju, pognute glave, i nije joj odgovorila. Tenar ju je oeljala. Konano je
poela da joj raste gua kosa, svilenkasta crna zavesa preko izgorelih delova skalpa. "Jesi li gladna, ptiice?
Sino nisi ni veerala. Moda e nam kralj dati doruak. Sino mi je dao kolae i groe."
Odgovora nije bilo.
Kada je Tenar kazala da je dolo vreme da iziu iz kabine, posluala ju je. Gore na palubi stajala je
Page 45

2. Tehanu
glave prislonjene uz rame. Nije podigla pogled prema belim jedrima koja su se napinjala na jutarnjem vetru,
niti se zagledala u iskriavu povrinu vode, pa ak ni prema planini Gont iza njih koja se uzdizala put neba
razmeui se svojim velianstvenim umama, stenama i vrhom. Nije podigla pogled ni kada joj se Lebanen
obratio.
"Teru", oslovi je neno Tenar, kleknuvi pored nje, "kada te kralj neto pita mora mu odgovoriti."
I dalje je utala.
Nije mogla da razabere ta Lebanen misli o njoj prema izrazu njegovog lica, dok ju je promatrao.
Moda je navukao masku, uglaenu masku iza koje su se krili gnuanje, ok. Meutim, tamne oi mu nisu
lutale. Tek ovla je dodirnuo detetovu ruku i rekao: "Mora da si se udno oseala kada si se probudila na
puini."
Pojela je tek malo voa. Kada ju je Tenar upitala da li eli da se vrati u kabinu, klimnula je. Tenar joj
je dozvolila, mada nevoljno, da se sklupa na leaju i vratila se gore na palubu.
Brod je prolazio izmeu Stena Straara, visokih mranih zidova koji kao da su se nadnosili nad
jedrima. Strelci na strai koji su se nalazili u malim tvravama nalik na lastavija gnezda od blata, visoko na
stenama, gledali su odozgo na palubu, a mornari su im veselo dovikivali. "Prolaz za kralja!" razdrae se oni
posle ega je usledio odgovor ne ujniji od glasanja laste gore iz visina: "Kralj!"
Lebanen je stajao na vrhu prove sa zapovednikom broda i jednim postarijim, mravim, sitnookim
ovekom u sivom ogrtau, magom sa ostrva Rouk. Ged je nosio isti takav ogrta, ist, lep, onog dana kada su
on i ona doneli Prsten Eret-Akbe u Kulu Maa; stari, umrljan, prljav i iznoen, bio mu je jedini prekriva dok je
leao na hladnom kamenu Grobnica Atuana i u praini pustinjskih planina dok su zajedno preko njih prelazili.
Razmiljala je o tome dok je pena letela pored brodskih bokova, a visoke stene se sve vie udaljavale od njih.
Kada je brod proao i pored poslednjih grebena i poeo da skree ka istoku, trojica mukaraca joj
prioe. Lebanen ree: "Gospo, ovo je Veliki majstor Vetroumea sa ostrva Rouk."
Mag se pokloni, gledajui je s potovanjem, ali i sa znatieljom; bio je to ovek koji je voleo da zna u
kom pravcu vetar duva, pomisli ona.
"Sada ne moram da se nadam da emo imati dobro vreme, ve slobodno mogu na to da raunam",
ree mu ona.
"Ja sam samo suvini teret po ovakvom danu", odvrati mag. "Pored mornara kakav je gospodar
Seraten koji upravlja brodom, kome je potreban vremetvorac?"
Tako smo ljubazni, pomisli ona, sve same dame, gospoda i gospodari, samo se klanjamo i delimo
komplimente. Bacila je pogled na mladog kralja. Posmatrao ju je, smeio se, ali ostajao je uzdran.
Oseala se kao i onda u Hevnoru kada je bila devojica: bila je usamljena varvarka meu tim
uglaenim ljudima. Ali sada nije vie bila devojica, nije oseala strahopotovanje, ve samo uenje zbog
naina na koji su mukarci uredili svoj svet; pretvorili su ga u ples maski koji su ene veoma brzo nauile da
igraju.
Rekli su joj da e im do Valmauta biti potreban samo jedan dan plovidbe. U luku e stii kasno po
podne, uz pomo povoljnog vetra koji je sada duvao.
Jo je bila veoma umorna od velike brige i napetosti koje joj je doneo prethodni dan, tako da je sa
zahvalnou prihvatila da sedne na sedite to ga je za nju napravio elavi mornar od slamnatog dueka i
tkanine za jedra i da promatra talase, galebove i obrise planine Gont, plave i snene na podnevnoj svetlosti, koji
su se menjali dok je brod promicao pored strmih obala na samo milju ili dve od kopna. Izvela je i Teru na
sunce, i dete je sada lealo pored nje, posmatrajui i dremajui.
Jedan od mornara, veoma tamnoput i bezub, priao im je bosih nogu sa tabanima poput kopita i
strano skvrenim palevima, i spustio neto na platno blizu Teru. "Za malenu", ree on promuklim glasom i
odmah se udalji, mada nije daleko otiao. Povremeno je s puno nade podizao pogled s posla da vidi da li joj
se dopada poklon, a onda se pretvarao da mu to uopte nije bila namera. Teru nije htela ni da dodirne mali
krpeni smotuljak. Tenar je morala da ga otvori. Unutra je bio prelepo izrezbareni delfin, od kosti ili slonovae,
duine njenog palca.
"Moe iveti u tvojoj vreici od trave", ree Tenar, "sa ostalima, ovekom i ivotinjom od kosti."
Tek tada je Teru dovoljno ivnula i izvadila vreicu od trave, stavivi delfina unutra. Ali Tenar je
morala da ode i zahvali se skromnom darodavcu. Teru nije htela ni da ga pogleda, ni da razgovara s njim.
Posle izvesnog vremena zatraila je da se vrati u kabinu i Tenar ju je tamo ostavila s njenom figurom oveka
od kosti, ivotinjom od kosti i delfinom da joj prave drutvo.
Ljutito je razmiljala o tome kako je Spretni lako mogao da joj oduzme sunce, brod, kralja i
detinjstvo i koliko je muke bilo potrebno da joj se to sve vrati! Godinu dana sam utroila pokuavajui da joj
sve to vratim, a on ih joj je jednim dodirom uduzeo i bacio. A zbog ega... ta on time dobija, kakvu mo stie?
Da li je to mo... praznina?
Pridruila se kralju i magu kod ograde na palubi. Sunce je bilo ve dobro zamaklo na zapad i brod
se kretao kroz slavu svetlosti to ju je podsetilo na njen san u kome je letela sa zmajevima.
"Gospo Tenar", oslovi je kralj, "za naeg prijatelja nemam nikakvu poruku. Imam utisak da bih vas
Page 46

2. Tehanu
time samo opteretio, a njemu ograniio slobodu; a ja ne elim da uinim ni jedno ni drugo. Kroz mesec dana
treba da budem krunisan. Ako bi on bio taj koji e drati krunu, moja vladavina poela bi onako kako moje
srce udi. Ali bez obzira na to da li e on biti tamo ili ne, on je taj koji me je doveo u moje kraljevstvo. On je od
mene napravio kralja. I ja to nikada neu zaboraviti."
"Znam da nee zaboraviti", uzvrati ona neno. Bio je tako napet, tako ozbiljan, u oklopu
formalnosti svoga poloaja, pa ipak i tako ranjiv u svom potenju, istoti svoje volje. Srce joj se kidalo zbog
njega. Mislio je da je nauio ta je to bol, ali morae to da ui stalno iz poetka, celoga ivota, i nita nee
zaboravljati.
I zato nee, poput Spretnog, ii lakim putem.
"Rado u mu preneti poruku", ree ona. "Ne predstavlja mi to nikakav teret. Da li e pristati da je
saslua, to zavisi od njega."
Veliki majstor Vetroumea se osmehnu. "Uvek je tako bilo", primeti on. "inio je samo ono to je
hteo."
"Poznajete ga dugo?"
"ak due nego vas, moja gospo. Poduavao sam ga", odvrati mag. "Koliko sam mogao... Doao je
u kolu na Rouku, kao to znate, kao deak, sa Ogionovim pismom u kome je stajalo da poseduje veliku mo.
Prvi put kada sam ga poveo napolje u amcu, da bi nauio kako da se obraa vetru, podigao je vodeni
tornado. Bilo mi je jasno u ta smo se to upustili. Pomislio sam: Ili e se utopiti pre esnaeste, ili e postati
Arhimag pre etrdesete... Bar mi se dopada da mislim kako sam to pomislio."
"Je li on jo Arhimag?" upita Tenar. Imala je utisak da je tim pitanjem jasno iskazala svoju
neupuenost, a kada je doekano utanjem, pobojala se da je tu posredi bilo neto mnogo gore nego to je
neupuenost.
Mag konano ree: "Trenutno ne postoji Arhimag od Rouka." Glas mu je bio krajnje oprezan i
jasan.
Nije se usudila da pita ta je time hteo da kae.
"Mislim", poe kralj, "da bi Vidar Rune Mira mogao biti u svakom veu ovog kraljevstva; ne mislite li i
vi tako, gospodine?"
Posle jo jedne pauze i oigledno premiljajui se, mag ree: "Svakako."
Kralj je ekao, ali on nita vie nije dodao.
Lebanen se zagledao u bistru vodu i progovorio kao da namerava da im ispria neku priu: "Kada
smo on i ja stigli na Rouk sa krajnjeg zapada, na zmaju..." Zastao je, a zmajevo ime se samo izgovorilo u
Tenarinom umu, Kalesin, kao da je neko udario u gong.
"Mene je zmaj tamo ostavio, ali je njega odneo. uvar kapije Zdanja Rouka tada je kazao: 'On je
svoje odradio. Odlazi kui.' A pre toga... na obali Selidora... naloio mi je da ostavim njegovu palicu, rekavi da
vie nije mag. I tako su Veliki majstori Rouka stali da se savetuju oko izbora novog Arhimaga.
Pozvali su i mene kako bih nauio ono to bi kralju moglo da koristi da zna o Veu Mudrih. A i da bih
zauzeo mesto jednog od njihovih lanova: Toriona, Prizivaa, iju je umetnost okrenulo protiv njega samog
veliko zlo koje je moj gospodar Jastreb pronaao i okonao. Kada smo bili tamo, u suvoj zemlji, izmeu zida i
planine, video sam Toriona. Moj gospodar je govorio s njim, otkrio mu je put koji je vodio nazad u ivot, preko
zida. Ali ovaj se nije vratio."
Mladi je vrsto stezao ogradu broda snanim, lepo oblikovanim akama. Sve vreme dok je govorio
zurio je u more. Trenutak je poutao, a zatim nastavio priu.
"Sa mnom, bilo nas je devetorica koji smo se okupili da izaberemo novog Arhimaga. Oni su... oni su
mudri", dodade on, pogledavi Tenar. "Ne samo da su upueni u svoju umetnost, ve poseduju veliko znanje.
Koriste razlike koje meu njima postoje, to sam ve ranije video, kako bi im odluke bile to snanije.
Meutim, ovog puta..."
"Stvar je u tome", preuze re Veliki majstor Vetroumea, videvi da Lebanen ne eli da on pomisli
kako kritikuje Velike majstore sa Rouka, "naa miljenja su se toliko razlikovala da nismo mogli doneti nikakvu
odluku. Nikako nismo mogli da se sloimo. I to stoga to Arhimag nije bio mrtav... on je iv, znate, a ipak nije
mag... ali je i dalje gospodar zmajeva, kako se ini... A kako je na Veliki majstor Rukovetina jo bio potresen
injenicom da se njegova vlastita umetnost okrenula protiv njega i poto je verovao da e se Veliki majstor
Prizivanja vratiti iz mrtvih, preklinjao nas je da ga saekamo... a Veliki majstor Ustrojstva nije hteo ni re da
progovori. On je iz Karga, gospo moja, kao i vi; da li ste to znali? Doao nam je iz Karego-Ata." Posmatrao ju
je svojim pronicljivim oima: u kom pravcu duva vetar? "I tako, zbog svega toga, morali smo biti na gubitku.
Kada je uvar kapije zatraio da mu kaemo imena onih izmeu kojih emo birati, nijedno ime nije bilo
izgovoreno. Samo smo gledali jedni druge...
"Ja sam gledao u tle", javi se Lebanen.
"Na kraju smo svi pogledali u onoga ko zna imena: Velikog majstora Imenovanja. A on je pogledao
u Velikog majstora Ustrojstva, koji nije izgovorio nijednu re, ve je samo sedeo meu svojim drveem poput
panja. Sastali smo se, znate, u Gaju, ije drvee see dublje od ostrva. Ve je bilo kasno vee. Ponekada se
Page 47

2. Tehanu
izmeu tog drvea pojavi svetlost, ali te noi je nije bilo. Bilo je mrano, nije bilo ak ni zvezda, ve samo
oblano nebo iznad kronji. Uitelj Ustrojstva je ustao i progovorio... ali na svom materinjem jeziku, ne
Prastarim Govorom, ne na hardikom, ve na kargijskom. Malo nas ga zna, neki ga ak nisu ni prepoznali,
tako da nismo znali ta da mislimo. Meutim, Veliki majstor Imenovanja nam je preveo rei Velikog majstora
Ustrojstva. Rekao je: ena na Gontu.
Zautao je. Nije vie gledao u nju. Posle kraeg vremena, ona upita: "I nita vie?"
"Niti re. Kada smo stali da ga saleemo, samo je zurio u nas, nesposoban da bilo ta odgovori; jer
imao je viziju, znate... video je obrise stvari, ustrojstvo; a malo toga se ikada moe izraziti reima, a jo manje
idejama. Nije znao ta da misli o onome to je kazao, kao ni mi ostali. Ali to je bilo sve to smo imali."
Konano, Veliki majstori Rouka bili su uitelji, a Veliki majstor Vetroumea bio je odlian uitelj;
morao je da objasni stvar do kraja. Da je uini jasnijom nego to je to moda i sam eleo. Pogledao je Tenar,
a zatim skrenuo pogled.
"I tako, vidite, morali smo doi na Gont. Ali zbog ega? Koga mi to traimo? 'enu'... nije ba neki
poetak! Oigledno, ta ena treba na neki nain da nas povede, da nam ukae na put koji e nas odvesti do
naeg Arhimaga. I onda smo, sasvim iznenada, poeli da priamo o vama, gospo, kao to ste ve sigurno
pretpostavili... jer za koju smo mi to drugu enu sa Gonta ikada uli? Ovo je malo ostrvo, ali vaa je slava
velika. Jedan od nas je kazao: 'Ona e nas odvesti do Ogiona.' Ali svi smo dobro znali da je Ogion jo odavno
odbio da bude Arhimag, tako da sigurno ni sada ne bi prihvatio jer je bio star i bolestan. Zaista, dok smo mi
razgovarali o njemu, mislim da je Ogion ve umirao. Onda je neko drugi kazao: 'Ali ona e nas takoe odvesti
do Jastreba!' I onda smo se, bukvalno reeno, nali u tami."
"Da", saglasi se Lebanen. "Jer poela je da pada kia, tamo meu drveem." Osmehnuo se. "Mislio
sam da nikada vie neu uti rominjanje kie. To je za mene bila velika radost."
"Devetorica mokrih", ree Veliki majstor Vetroumea, "i jedan srean."
Tenar se nasmeja. Taj joj se ovek dopadao. Bio je oprezan u ophoenju s njom, to je znailo da i
ona treba da bude oprezna dok razgovara s njim; ali kada je Lebanen bio u pitanju, i u Lebanenovom
prisustvu, samo je iskrenost dolazila u obzir.
"Znai, ta vaa ena sa Gonta nikako ne mogu biti ja, jer ja vas neu odvesti do Jastreba."
"To sam i mislio", primeti mag sa oiglednom, a moda i sa nepatvorenom iskrenou, "da to nikako
ne moete biti vi, gospo. Kao prvo, izgovorio bi vae ime, u to ne sumnjam, dok je bio u viziji. Malo je onih koji
se otvoreno slue svojim pravim imenom! Meutim, mene je Vee Rouka zaduilo da vas pitam znate li neku
enu na ovom ostrvu koja bi mogla biti ta koju traimo... sestra ili majka nekog oveka koji poseduje mo, ili
ak njegova uiteljica; jer neke od vraara su veoma mudre na izvestan nain. Moda je Ogion poznavao neku
takvu enu? Kau da je znao svakog ivog na ostrvu, iako je iveo sam i lutao po divljini. Voleo bih da je jo iv
da nam sada pomogne!"
Ve je ranije pomislila na ribarku iz Ogionove prie. Ali ta ena je bila stara jo u vreme kada ju je
Ogion poznavao, pre mnogo godina, i mora da je ve odavno mrtva. Mada zmajevi, pomisli ona, ive veoma
dugo, bar tako kau.
Izvesno je vreme utala, a zatim samo izjavila: "Ne znam nikog takvog."
Mogla je da oseti magovo kontrolisano nestrpljenje. Zato ne poputa? ta li ona eli? - razmiljao
je on, izvan svake sumnje. A ona se pitala zbog ega ne moe da mu kae. Uutkala ju je njegova gluvoa.
Nije ak mogla ni da mu kae da je gluv.
"Znai", prozbori ona konano, "trenutno nemamo Arhimaga Zemljomorja. Ali imamo kralja."
"U koga s pravom polaemo veliku nadu i imamo poverenja", odvrati mag s toplinom koja mu je
godila. Lebanen ih je posmatrao, sluao i osmehivao se.
"Poslednjih godina", nastavi oklevajui Tenar, "bilo je mnogo nevolja, mnogo bede. Moja... moja
malena... Takve stvari bile su sasvim uobiajene. A ula sam mukarce i ene od moi kako govore o
nestajanju ili menjanju njihove moi."
"Onaj koga je Arhimag i moj gospodar pobedio u suvoj zemlji, taj Kob, prouzrokovao je neizrecivu
tetu i unitio mnogo toga. Obnoviemo nau umetnost, izleiti nae arobnjake i nae arobnjatvo, da nam
jo dugo traju", ree mag odluno.
"Pitam se, nee li biti potrebno i neto vie od obnavljanja i izleenja", primeti ona, "mada e i to biti
neophodno... Ali brine me, da nije moda taj... taj Kob mogao imati toliku mo zahvaljujui tome to su se
stvari ve menjale... i to je promena, velika promena, ve bila u toku, ve se odigrala? I da zahvaljujui toj
promeni ponovo imamo kralja u Zemljomorju... moda bolje kralja nego Arhimaga?"
Veliki majstor Vetroumea pogledao ju je kao da vidi veoma udaljen olujni oblak na krajnjem
obzorju. ak je podigao i desnu aku i zapoeo, napravio prvi obris arolije kojom se hvata vetar, posle ega
ju je spustio. Osmehnuo se. "Ne plaite se, moja gospo", ree on. "Rouk i Vetina aranja e odoleti. Nae
blago je dobro uvano!"
"Recite to Kalesinu", odvrati ona, jer odjednom nije mogla vie da trpi njegovo nepotovanje i
potpuno odsustvo svesti o tome. Razume se, ovo ga je nateralo da se zagleda u nju. uo je zmajevo ime. Ali
Page 48

2. Tehanu
ni ono ga nije nateralo da uje nju. Kako je mogao on, koji nikada nije sluao ene jo od vremena kada mu je
majka otpevala poslednju uspavanku, da uje nju?
"Zaista", ree Lebanen, "Kalesin je doao na Rouk, za koji se tvrdi da je potpuno zatien od
zmajeva; i to ne zahvaljujui nekoj aroliji moga gospodara, jer on tada vie nije mogao da se koristi
magijom... i ne mislim, Veliki majstore Vetroumea, da se gospa Tenar uplala za sebe."
Mag se svojski potrudio da ublai uvredu koju je izrekao. "Izvinite, gospo", ree, "govorio sam s
vama kao da ste obina ena."
Umalo se nije nasmejala. Mogla je dobro da ga uzdrma. Ipak je samo ravnoduno primetila: "Moji
strahovi su obini." Nije bilo pomoi; nije mogao da je uje.
Meutim, mladi kralj je utao, sluao.
Mali na brodu, koji se nalazio u vrtoglavim visinama i lelujavom svetu jarbola, jedara i snasti iznad
njihovih glava, doviknu jasnim i umilnim glasom: "Grad iza rta!" I oni dole zaas ugledae malu gomilu krovova
od kriljca, koplja plaviastog dima, nekoliko staklenih prozora koji su hvatali odsjaje sunca to se klonilo
zapadu, pa dokove i gatove Valmauta u njegovom zalivu sa svilenkastom, plavom vodom.
"Hou li ga ja uvesti ili ete ga vi reima odvesti, gospodaru?" upita staloeni zapovednik broda, a
Veliki majstor Vetroumea mu odvrati: "Vi ga uvedite, zapovednie. Ne bake mi se sa svim tim krom!" On
pokazaa rukom prema desetak ribarskih laica razbacanih po zalivu. I tako je kraljev brod, poput labuda meu
paiima, lagano zaplovio u luku, a sa svakog broda pored koga su proli ljudi su im mahali.
Tenar pogleda du dokova, ali ne vide nijednu drugu lau koja e otploviti na otvoreno more.
"Moj sin je mornar", ree ona Lebanenu. "Pomislila sam da mu je moda brod u luci."
"Kako mu se zove brod?"
"Bio je trei asnik na Galebu od Eskela, ali to je bilo pre vie od dve godine. Moda je promenio
brod. On je nestalan ovek." Osmehnula se. "Kada sam te prvi put ugledala, pomislila sam od tebe da je moj
sin. Uopte ne liite, osim to ste obojica visoki, mravi i mladi. Bila sam zbunjena, uplaena... Obini strahovi."
Mag je otiao do zapovednikove kabine na pramcu, tako da su ona i Lebanen ostali sami.
"Postoji suvie obinih strahova", primeti on.
Sada je imala retku priliku da s njim porazgovara nasamo i iz nje velikom brzinom pokuljae
nesigurne rei... "Htela sam da kaem... ali nije bilo koristi... zar nije mogue da na Gontu postoji ena, ne
znam ko bi to mogao biti, nemam pojma, ali moda ipak postoji, ili e postojati, ili moda ve postoji, neka
ena, i da oni nju trae... da im je ona... potrebna. Da li je to mogue?"
Sasluao ju je. On nije bio gluv. Ipak se namrtio, sav se napeo, kao da pokuava da razume neki
strani jezik. Samo je rekao, i to jedva ujno: "Moda."
Jedna ribarka u svom malom amcu doviknu: "Odakle?" - a mali iz snasti zakreta: "Iz kraljevog
grada!"
"Kako se zove ovaj brod?" upita Tenar. "Sin e me pitati na kom sam brodu plovila?"
"Delfin", odvrati Lebanen, osmehnuvi joj se. Sine, kralju, dragi moj deae, pomisli ona. Kako bih
samo volela da te zadrim pored sebe!
"Moram po malenu", ree ona.
"Kako ete posle?"
"Peice. Nije daleko, svega nekoliko milja dublje u dolinu." Ona pokaza pored grada, ka
unutranjosti kopna, gde se Srednja dolina protezala, iroka i obasjana suncem, izmeu dve ruke planine, kao
u krilu. "Selo se nalazi na reci, a moje imanje je pola milje od sela. To je lep ugao vaeg kraljevstva."
"Hoete li tamo biti bezbedne?"
"Oh, da. Noas u ostati kod keri ovde u Valmautu. A u selu mogu da raunam na pomo svih
seljana. Neu biti sama."
Pogledi im se na trenutak ukrstie, ali nijedno od njih ne izgovori ime koje im je bilo na vrhu jezika.
"Hoe li sa Rouka ponovo doi?" upita ona. "Da trae 'enu sa Gonta'... ili njega?"
"Njega ne. Ako to ponovo predloe, zabraniu", odvrati Lebanen, ni ne shvatajui koliko joj je
mnogo kazao tom jednom rei. "Ali to se tie njihove potrage za novim Arhimagom, ili enom iz vizije Velikog
majstora Ustrojstva, da, to bi ih ponovo moglo dovesti ovamo. A moda i do vas."
"Bie dobro doli na Hrastovom imanju", ree ona. "Mada ne onoliko koliko vi."
"Doi u kada budem mogao", odvrati on, nekako kruto; i pomalo setno, "ako budem mogao."
11. DOM
Gotovo svi stanovnici Valmauta spustili su se na dokove da vide brod iz Hevnora, kada su uli da se
na njemu nalazi kralj, novi kralj, mladi kralj o kome su pevale nove pesme. Jo nisu znali te nove pesme, ali
znali su stare, pa je stari Reli doao sa harfom i otpevao deo iz Dela Moredovih, jer kralj Zemljomorja mora da
je Moredov naslednik. Uskoro se na palubi pojavi i sam kralj, mlad, visok i zgodan da mu nije bilo ravna, a sa
njim je bio mag sa Rouka i jedna ena sa devojicom; njih dve su bile odevene u stare ogrtae nimalo bolje od
onih kakve nose prosjaci, ali on se prema njima ophodio kao da su kraljica i princeza, to su moda i bile.
Page 49

2. Tehanu
"Moda mu je to majka", ree ini, izdiui se na prste ne bi li neto videla iznad glava mukaraca koji su
stajali ispred nje, a onda je njena prijateljica Jabuka epa za ruku i ree vritavim apatom: "Jeste... to je
majka!"
"ija majka?" upita ini, a Jabuka odvrati: "Moja. A ono je Teru." Ali nije krenula da se gura kroz
gomilu, ak ni kada je jedan oficir sa broda siao na obalu da pozove starog Relija na brod da svira za kralja.
ekala je sa ostalima. Videla je da je kralj primio viene ljude Valmauta i ula je Relija koji je pevao za njega.
Posmatrala ga je kako mae svojim gostima na odlasku, jer brod se spremao da se vrati na puinu, bar su
tako ljudi priali, pre no to se spusti no, i krene nazad ka Hevnoru. Poslednje su preko mostia prele Teru i
Tenar. Kralj je obe ispratio formalnim zagrljajem, prislanjanjem obraza uz obraz; ak je i kleknuo da bi Teru
zagrlio. "Ah!" ote se gomili na doku. Sunce je nestajalo u zlatnoj izmaglici, ostavljajui za sobom veliki zlatni
trag preko zaliva, dok su njih dve silazile ograenim mostiem. Tenar je vukla teak zaveljaj i torbu; Teru je
drala pognutu glavu tako da joj je kosa skrivala lice. Mosti je povuen i mornari se uurbae oko snasti,
oficiri stadoe da viu i Delfin uskoro krenu. Tek tada Jabuka stade da se probija kroz gomilu.
"Zdravo, majko", pozdravi je ona, a Tenar odvrati: "Zdravo, keri." Poljubie se i Jabuka podie Teru
i ree joj: "Kako si samo porasla! Dvostruko si vea nego kada sam te poslednji put videla. Hajdemo, hajdete
kui sa mnom."
Meutim, te veeri je Jabuka bila nekako stidljiva sa majkom, u prijatnom domu svog mladog mua
trgovca. Nekoliko puta se zagledala u nju zamiljenim, gotovo zabrinutim pogledom. "Zna, majko, nikada mi
to nita nije znailo", ree konano na vratima Tenarine spavae sobe. "Sve to... Runa Mira... i to to si ti
donela Prsten u Hevnor. Sve je to za mene bila samo jo jedna pesma. Neto to se dogodilo pre hiljadu
godina! Ali to si stvarno bila ti, zar ne?"
"Bila je to devojica iz Atuana", odvrati Tenar. "Pre hiljadu godina. ini mi se da bih mogla spavati
narednih hiljadu godina."
"Poi na poinak, majko." Jabuka se okrenu da krene, ali onda se predomisli i ponovo se okrenu
prema majci sa svetiljkom u ruci. "Kraljoljupe", ree.
"Ma pusti to", pobuni se Tenar.
Jabuka i njen mu zadrali su Tenar nekoliko dana, ali potom je ona odluno izjavila da se vraa na
imanje. Tako je Jabuka krenula s njom i Teru uz spokojnu, srebrnastu Kahedu. Bio je kraj leta. Sunce je i
dalje bilo dosta jako, ali zato je duvao hladan vetar. Kronje drvea izgledale su umorno i nekako pranjavo, a
polja su bila pokoena ili su ih upravo kosili.
Jabuka je upravo hvalila Teru koliko je ojaala i kako je sada mnogo krepkije hodala.
"Volela bih da si je videla u Re Albiju", primeti Tenar, "pre..." i zastade. Odluila je da ne optereuje
ker time.
"ta se dogodilo?" upita Jabuka, jasno joj stavivi do znanja da je vrsto reila da sazna, tako da se
Tenar predala i odvratila tihim glasom: "Jedan od njih."
Teru je bila nekoliko jardi ispred njih, dugonoga, u okraaloj haljinici, traila je kupine u ivici pored
puta.
"Njen otac?" upita Jabuka kojoj pripade muka i od same te pomisli.
"eva je kazala da je onaj koji joj je po svoj prilici otac nazivao sebe Osli. Ovaj je mlai. To je onaj
koji je doao do eve da joj kae. Zove se Spretni. Motao se... po Re Albiju. A onda smo, na nesreu, naletele
na njega u gontskoj luci. Kralj ga je oterao. I tako sam sada ja ovde, a on je tamo, i svemu tome je kraj."
"Ali Teru se uplaila", primeti Jabuka smrknuto.
Tenar klimnu.
"A zato si ila u gontsku luku?"
"Oh, taj Spretni je radio za jednog oveka... arobnjaka iz kue gospodara od Re Albija, koji me je
omrznuo..." Pokuala je da se seti arobnjakovog svakodnevnog imena, ali nije mogla; po glavi joj se motala
re Tuaho, kargijska re za jednu vrstu drveta, ali nije uspela da se seti kog drveta.
"I?"
"I tako sam pomislila da e biti bolje da se vratim kui."
"Ali zbog ega se taj arobnjak okomio na tebe?"
"Uglavnom stoga to sam ena."
"Bah", ree Jabuka. "Stara kora od sira."
"U ovom sluaju, mlada kora od sira."
"Jo gore. Koliko je meni poznato, niko iz okoline nije video roditelje, ako se tako mogu nazvati. Ali
ako su jo tu negde, nee mi biti drago da bude sama na imanju."
Prijatno je kada se roena ker ponaa kao majka i pridikuje ti, a ti moe da se ponaa kao
kerkina ker. Tenar nestrpljivo primeti: "Sa mnom e biti sve u redu!"
"Bar bi mogla da nabavi psa."
"Razmiljala sam o tome. Moda neko u selu ima kakvo tene. Upitaemo evu kada svratimo."
Page 50

2. Tehanu
"Nisam mislila na tene, majko. Ve na psa."
"Ali mladog... s kojim e Teru moi da se igra", ree ona moleivim glasom.
"Lepo tene koje e se umiljavati oko provalnika", ree Jabuka, nastavivi da koraa onako jedra i
sivooka, smejui se majci.
U selo su stigle oko podneva. eva je doekala Tenar i Teru bezbrojnim zagrljajima, poljupcima,
pitanjima i jelom. evin mirni mu i ostali seljani svratie da pozdrave Tenar. Bila je srena to je ponovo kod
kue.
eva i njeno dvoje najmlaih od sedmoro koliko ih je imala, deak i devojica, otpratie ih do
imanja. Deca su dobro znala Teru, jo od kada ju je eva donela kui, navikli su se na nju, mada su u
poetku, posle dva meseca razdvojenosti, bili pomalo stidljivi. I u njihovom drutvu, pa ak i u evinom, bila je
povuena, pasivna, kao u stara loa vremena.
"Iscrpljena je, zbunjena svim ovim putovanjima. Oporavie se. Odlino se tamo snala", obavesti
Tenar evu, ali Jabuka nije htela da dozvoli da se ovaj razgovor zavri na tome. "Pojavio se jedan od njih i na
smrt isprepadao i nju i majku", objavi Jabuka. I tako, malo po malo, udruenim snagama, kerka i prijatleljica
izvukoe celu priu iz Tenar toga popodneva, poto su otvorile hladnu, zaguljivu kuu, pospremile je,
provetrile posteljinu, zavrtele glavama nad proklijalim lukom koji su pronale meu neto malo hrane u ostavi,
te pristavile veliki lonac supe za veeru. Tenar nije mogla da im kae ta je to arobnjak uinio, morale su iz
nje kletima da izvlae rei; ini, rekla je neodreeno, ili je moda on poslao Spretnog za njom. Meutim, kada
je poela da pria o kralju, rei su sustizale jedna drugu.
"Stajao je tamo... kralj!... poput otrice maa... A Spretni se natrake povlaio drhtei pred njim...
Pomislila sam od njega da je Iskra! Jesam, stvarno, na trenutak sam pomislila da je on, bila sam sva... van
sebe..."
"Pa", primeti Jabuka, "uklapa se, jer ini je mislila da si njegova majka. Dok smo stajale na doku i
posmatrale kako stiete u svoj svojoj slavi. Je l' ti rekla da ga je poljubila, tetka evo. Poljubila je kralja... kao
da je to neto sasvim normalno. Pomislila sam da e potom poljubiti i maga. Ali nije."
"Svata, kako ti je samo to palo na pamet. Kakvog maga?" upita eva, zavukavi glavu u kredenac.
"Gde ti je brano, Goha?"
"Ispod tvoje ake. Mag sa Rouka, doao je po novog Arhimaga."
"Ovamo?"
"Zato da ne?" upita Jabuka. "I poslednji je bio sa Gonta, je li tako? Ali nisu se ba potrudili da ga
pronau. Odmah su krenuli nazad za Hevnor, im su se reili majke."
"Kako to govori o majci."
"Kazao je da traga za enom", obavesti ih Tenar. "'enom sa Gonta.' Ali izgleda da nije bio srean
zbog toga."
"arobnjak koji traga za enom? E pa, to je, zaista, neto novo", primeti eva. "Mislila sam da e
biti puno iaka, ali sasvim je dobro. Ispei u jedno dve jemene lepinje, vai? Gde je ulje?"
"Morau da ga izvadim iz upa u hladiku. Oh, Dumbirko! Tu si! Kako si? Kako je Bistropotok? ta
ima novo? Jeste li prodali jaganjce?"
Za veerom ih je bilo devetoro. Pri mekoj, utoj svetlosti veeri u kuhinji poploanoj kamenom, za
dugakim stolom, Teru je poela malo pomalo da die glavu, pa se ak nekoliko puta i obratila ostaloj deci;
meutim, i dalje je sva bila nekako stisnuta, a kada je napolju poelo da se smrkava, sela je tako da je svojim
jedinim okom mogla da motri na prozor.
Tek kada su eva i njena deca otili kui u sumrak, a Jabuka stala da pesmom uspavljuje Teru,
Tenar je, perui sudove sa Dumbirkom, upitala za Geda. Ni sama nije znala zato, ali nije htela da pita za
njega dok su eva i Jabuka bile tu; ionako e morati toliko toga da objanjava. Potpuno je zaboravila da
pomene da je i on bio u Re Albiju. U svakom sluaju, vie nije elela da pria o Re Albiju. Um kao da joj se
pomraivao svaki put kada bi pomislila na to mesto.
"Da li je prolog meseca dolazio ovek koga sam ja poslala... da pomogne?"
"Oh, potpuno sam zaboravila!" povika Dumbirka. "Misli na Sokola... onog sa oiljcima na licu?"
"Da", odvrati Tenar. "Soko."
"Oh, da, pa ovaj, bie da je sada negde na planini, na Toplim Izvorima, iznad Lisija, gore je sa
ovcama, sa Serijevim ovcama, mislim. Doao je ovamo i rekao da si ga ti poslala, ali za njega ovde nije bilo
ba nikakvog posla, zna, Bistropotok i ja pazimo na ovce, ja pravim mleko i sir, a stari Srk i Seka pomognu mi
ako ustreba, tako da nisam znala ta u, ali je zato Bistropotok odmah kazao: 'Idi pitaj Serijevog oveka,
nadzornika seljaka Serija, gore kod Kahedanana, da li su im potrebni pastiri za visoke panjake' kazao je, i taj
Soko je otiao, i uinio upravo tako, i primili ga, i narednog dana je ve poao gore. to znai da e sii sa
stadom tek ujesen, bez svake sumnje. Tamo je gore na Dugakom Obrubu, iznad Lisija, na visokim
panjacima. Moda su ga uzeli i da uva koze, ne seam se vie. Nadam se da nema nita protiv to ga
nismo ovde zadrali, Goha, jer stvarno za njega ne bi bilo ni trunke posla pored mene i Bistropotoka, starog
Srka i Seke koja je ve unela laneno platno. Kazao je da je bio pastir, uvao koze i u svom rodnom kraju, s
Page 51

2. Tehanu
druge strane planine, negde iznad Arusta, kako ree, mada nikada nije uvao ovce, tako je kazao. Moda su
ga tamo gore poslali sa kozama."
"Moda", odvrati Tenar. Kamen joj je pao sa srca, ali bila je razoarana. Jedva je ekala da uje da
je stigao zdrav i itav i da je dobro, ali takoe je elela da ga zatekne ovde.
Dosta je i to, stala je da ubeuje sebe, to je najzad stigla kui... a moda je i bolje to on nije ovde,
to e moi za sobom da ostavi svu tugu, snove, arobnjatvo i uase Re Albija, zauvek. Sada je bila ovde i
ovo je bio njen dom, ovi kameni podovi i zidovi, ovi mali prozori, kroz koje su se napolju videli mrani hrastovi
na meseini, ove tihe, uredne sobe. Te noi je izvesno vreme leala budna. Njena ker spavala je u drugoj
sobi, dejoj sobi, sa Teru, a Tenar je leala u svom krevetu, muevljevom krevetu, sama.
Zaspala je. Probudila se, ne seajui se da li je ita sanjala.
Posle nekoliko dana na imanju jedva da se i setila leta koje je provela na Prekopadu. To je bilo tako
davno i tako daleko. Iako je Dumbirka uporno tvrdila kako na imanju nema ba nita da se radi, ona je
pronala toliko toga: sve je to ostalo neuraeno tokom celog leta i sve je to trebalo obaviti sada u vreme etve i
spravljanja sira. Radila je od zore do mraka, i ako je kojim sluajem ugrabila koji sat da sedne, odmah bi
dohvatila preslicu ili bi ila za Teru. Crvena haljinica je konano bila gotova, bila je zaista lepa, imala je belu
keceljicu za bolje prilike i narandasto-smeu za svaki dan. "Izgleda predivno!" izjavi ponosno Tenar,
zadovoljna obavljenim poslom, kada ju je Teru prvi put probala.
Teru okrenu glavu.
"Prelepa si", ree joj Tenar izmenjenim glasom. "uj me, Teru. Doi ovamo. Ima oiljke, rune
oiljke, jer su ti uraene rune, zle stvari. Ljudi vide oiljke. Ali oni vide i tebe, a ti nisi oiljak. Ti nisi runa. Ti
nisi zla. Ti si Teru i ti si prelepa. Ti si Teru koja je u stanju da radi, da eta, tri, plee, i to prelepo, u crvenoj
haljini."
Dete je slualo, meka, nepovreena strana lica bila joj je isto onako bezizraajna kao i ona druga,
gruba, izbrazdana oiljcima, nalik na masku.
Spustila je pogled na Tenerine ake i dotakla ih svojim malim prstima. "Haljina je divna", ree
svojim slabim, promuklim glasiem.
Kada je Tenar ostala sama, zabavljena zamatanjem ostataka crvenog materijala, u oima poee
da je peku suze. Oseala se kao da ju je neko prekoreo. Imala je pravo to je saila tu haljinu i detetu je rekla
istinu. Ali to nije bilo dovoljno, nije bilo dovoljno biti u pravu i govoriti istinu. Postojale su provalija, praznina,
struja, pored tog prava i istine. Ljubav, njena ljubav prema Teru i Terunina prema njoj, napravile su most preko
provalije, most od pauine, ali ljubav je nije ispunila niti zatvorila. Nita nije to uinilo. A dete je toga bilo svesno
bolje i od nje same.
Doao je i dan ravnodnevice, jasno jesenje sunce probijalo se kroz maglu. U kronjama hrastova
pojavili su se prvi uti listovi. Dok je ribala posude za skupljanje kajmaka u mlekari pored otvorenog prozora i
vrata kako bi unutra ulazio miomirisni vazduh, Tenar se setila da je mladi kralj upravo danas krunisan u
Hevnoru. Gospodari i gospe pojavie se u plavoj, zelenoj i grimiznoj odedi, ali on e biti u belom, pomisli ona.
Popee se stepenicama u Kulu Maa, istim onim stepenicama kojima su se ona i Ged popeli. Na glavu e mu
biti stavljena Moredova kruna. Kada se trube oglase, on e se okrenuti i sesti na presto koji je tolike godine bio
prazan i pogledae u svoje kraljevstvo onim svojim tamnim oima koje su upoznale bol i strah. "Vladaj dobro,
vladaj dugo", pomisli ona, "jadni deae!" Zatim je jo pomislila: "Trebalo je Ged da mu stavi krunu na glavu.
Trebalo je da ode."
Ali Ged je uvao ovce bogataa, ili moda koze, gore na visokim panjacima. Jesen je bila lepa,
suva, zlatna, i oni nee sii sa stadima sve dok gore u visinama ne padne sneg.
Kada je otila do sela, Tenar je odluila da proe pored Brljankine kolibe na kraju Mlinskog puta.
Poto je upoznala Mahovinu iz Re Albija, poelela je da i Brljanku bolje upozna, ako uspe da prebrodi
vraarinu sumnjiavost i ljubomoru. Nedostajala joj je Mahovina, iako je ovde imala evu; nauila je od nje
dosta toga i zavolela ju je, Mahovina je i njoj i Teru podarila neto to im je obema bilo potrebno. Nadala se da
e ovde pronai zamenu za to. Meutim, Brljanka, iako mnogo ia i pouzdanija od Mahovine, nije uopte
pokazivala nameru da zaboravi netrpeljivost koju je oseala prema Tenar. Odnosila se prema njenim
ponudama za prijateljstvo s prezirom, to je, priznala je Tenar, moda i zasluila. "Ti idi svojim putem, a ja u
svojim", jasno joj je stavljala do znanja vraara, iako nijednom to nije rekla; i Tenar ju je posluala, premda je
nastavila da se odnosi prema Brljaki sa vidljivim potovanjem kada bi se srele. Suvie dugo i suvie esto ju
je omalovaavala, i morala je to nekako da joj nadoknadi. I vraara je oigledno bila istog miljenja, jer je
prihvatala takvo ponaanje sa popustljivom ljutnjom.
Sredinom jeseni u dolinu je dospeo vra Bukva, koga je pozvao jedan bogati seljak da mu izlei
kozu. Izvesno vreme je ostao u selima Srednje doline, to je i inae inio, i jednog je popodneva proao i
pored Hrastovog imanja, da obie Teru i popria sa Tenar. Zanimalo ga je sve to je znala o tome kako je
Ogion proveo poslednje dane. Bio je uenik Ogionovog uenika i odano se divio magu sa Gonta. Tenar je
otkrila da joj uopte nije bilo teko da govori o Ogionu, to nije bio sluaj kada je trebalo da neto kae o
Page 52

2. Tehanu
drugim ljudima iz Re Albija, pa mu je ispriala sve to je znala. Kada je zavrila, on ju je, pomalo se
snebivajui, upitao: "A da li se Arhimag... pojavio?"
"Jeste", odvratila je Tenar.
Bukva je imao glatku kou, pitom izgled, otprilike etrdeset godina, bio je sklon gojaznosti i imao
tamne podonjake ispod oiju, koji su samo jo vie isticali blagost njegovog lica; osmotrio ju je, ali nita nije
pitao.
"Doao je poto je Ogion umro. I otiao", dodade ona. A zatim ree: "Nije vie Arhimag. To si
znao?"
Bukva klimnu.
"Ima li vesti da li su izabrali novog Arhimaga?"
Vra odmahnu glavom. "Nedavno je ovde bio brod sa Enlada, ali posada je priala samo o
krunisanju. Usta nisu zatvarali! Izgleda da su sva proricanja i dogaaji bili sreni. Ako naklonost maga ita
vredi, onda je ovaj na mladi kralj bogat ovek... A izgleda da je i aktivan. Neposredno pre no to sam otiao iz
Valmauta, kopnom je iz luke Gont stiglo nareenje da se okupe svi plemii, trgovci, gradonaelnik i njegovo
vee i da se pobrinu da oblasni kraljevi predstavnici budu zasluni ljudi na koje se moe raunati, jer oni su
sada kraljevi slubenici, ija e dunost biti da sprovode njegovu volju i zakon. Moe misliti kako je gospodar
Heno to pozdravio!" Heno je bio uvaeni poglavar gusara koji je ve dugo drao u depu veinu kraljevih
predstavnika i morskih erifa iz Junog Gonta. "Ali bilo je ljudi koji su bili voljni da se suprotstave Henu, ako ih
kralj podri. Smesta su otpustili gomilu starih i naimenovali petnaest novih kraljevih predstavnika, pristojne
ljude, koji primaju platu iz gradonaelnikovih fondova. Heno je pobesneo, pretio da e ih sve unititi. Svanuo je
novi dan! Razume se, nita se nee dogoditi preko noi, ali poelo je. ao mi je to gospodar Ogion nije
poiveo da to vidi."
"Jeste", odvrati Tenar. "Nasmeio se pre no to je umro i rekao: "Sve se izmenilo..."
Bukva je to primio na svoj staloen nain, lagano klimnuvi. "Sve se izmenilo", ponovi on.
Posle izvesnog vremena dodade: "Malena napreduje ba dobro."
"Prilino dobro... Ponekad mislim da ipak ne napreduje dovoljno dobro."
"Gospodarice Goha", zausti vra, "da je bila kod mene ili kod bilo kog vraa i vraare ili usuujem se
re} arobnjaka, i da smo koristili svu mo vidanja pomou vetine vraanja tokom svih ovih meseci od kada je
povreena, ne bi joj bilo bolje. Moda joj ak ne bi bilo dobro kao to je sada. Uinila si sve to se moglo
uiniti, gospodarice. Postigla si udo."
Dirnula ju je njegova iskrena pohvala, ali ju je i rastuila; rekla mu je i zato. "To nije dovoljno", ree
ona. "Ne mogu da je izleim. Ona je... ta e da radi? ta e postati?" Ispustila je nit koju je upredala na
preslici i dodala: "Plaim se."
"Za nju", primeti Bukva, a u tim njegovim reima naziralo se i pitanje.
"Plaim se jer njen strah privlai ka sebi, ka njoj, uzrok njenog straha. Plaim se jer..."
Nije mogla da nae prave rei.
"Ako bude ivela u strahu, inie zlo", ree ona konano. "Toga se plaim."
Vra se zamisli. "Mislio sam", ree on na kraju na svoj nedovoljno samopouzdan nain, "moda bi,
ako poseduje dar, a mislim da ga poseduje, moda bismo je mogli malo uputiti u Vetinu. A kao vraara,
njen... izgled moda joj tada ne bi toliko smetao." Proistio je grlo. "Ima vraara koje obavljaju veoma cenjen
posao", dodade.
Tenar malo propusti izmeu prstiju nit koju je prela, ispitujui da li je svuda podjednake debljine i
koliko je vrsta. "Ogion mi je kazao da je poduim. 'Podui je svemu', rekao je, a zatim jo dodao, 'Ne Rouk'.
Ne znam ta je time hteo da kae."
Bukvi nije bilo nimalo teko da joj odgonetne njegove rei. "Hteo je da kae da znanje koje se stie
na Rouku... Visoke Vetine... ne bi bile primerene za devojicu. A naroito ne za hendikepiranu devojicu. Ali
ako je kazao da bi je trebalo poduiti svemu osim tom uenju, znai da je i on shvatao kako bi ona trebalo da
poe tim putem - putem vraare." Ponovo se zamislio, sada ve raspoloeniji, poto je na svojoj strani imao i
Ogionovo miljenje. "Kroz godinu ili dve, kada dovoljno ojaa i jo malo poraste, mogla bi zamoliti Brljanku
da pone polako da je poduava. Razume se, ne mnogo, ak ni od tog znanja, dok ne dobije pravo ime."
Tenar oseti snanu, trenutnu odbojnost prema tom predlogu. Nita nije rekla, ali Bukva je bio
osetljiv ovek. "Brljanka je tvrd orah", ree on. "Ali ono to zna, poteno primenjuje. to se ne moe rei za
sve vraare. Slab kao enske ini, zna ve, i zao kao enske ini! Poznavao sam vraare koje su posedovale
odistinsku mo da lee. Leenje pristaje eni. Nekako joj lei. A i dete bi to moglo privui... poto je sama bila
toliko povreena."
Njegova ljubaznost bila je nevina, pomisli Tenar.
Zahvalila mu je, rekavi da e dobro da razmisli o onome to je kazao. I stvarno je to uinila.
Pre isteka tog meseca sela Srednje doline okupila su se kod Okrugle tale Sodeve kako bi
naimenovala svoje kraljeve predstavnike i asnike mira i odredila iznos poreza koji e podmirivati plate
Page 53

2. Tehanu
kraljevih predstavnika. Tako su glasila kraljeva nareenja, koja su primili gradonaelnici i stareine sela i
spremno se prihvatili njihovih izvrenja, jer su puteve zaposeli mnogobrojni uporni prosjaci i lopovi, a seljani i
posednici jedva su ekali da se zavede red i obezbedi sigurnost. Unaokolo su se irile rune glasine po kojima
je gospodar Heno osnovao Vee Podlaca i popisivao sve crnostraare po okolini, iji e zadatak biti da se
kreu u bandama i lupaju glave kraljevim predstavnicima; ipak je veina ljudi govorila: "Samo neka pokuaju!"
Razili su se kuama, priajui jedni drugima da sada poten ovek moe nou mirno da spava i da e kralj
srediti sve to je polo naopako, iako su porezi bili krajnje nerazumni, tako da e ih sve dovesti do prosjakog
tapa.
Tenar je bilo milo kada je sve to ula od eve, ali nije obraala mnogo panje. Naporno je radila; i
kako je ponovo bila u svom domu, reila je, gotovo nesvesno, da ne dopusti da njenim ili Teruninim ivotom
vlada seanje na Spretnog ili nekog slinog lupea. Nije mogla sve vreme da dri dete uz sebe, jer tada
nikada ne bi zaboravila na svoj strah, ve bi se njeni uasi samo obnavljali, stalno je podseajui na ono ega
nije trebalo da se sea ako je elela da normalno ivi. Dete mora biti slobodno i znati da je slobodno, kako bi
normalno raslo.
Postepeno je prestala da se trza i plai i sada je ve ila sama po celom imanju, tumarala
sporednim putevima i odlazila ak do sela. Tenar joj nijednom nije kazala da se pazi, mada je ponekad
oseala silnu potrebu da to uini. Teru je bila bezbedna na imanju, bila je bezbedna i u selu, niko je tamo ne bi
povredio: to se moralo uzeti zdravo za gotovo. I Tenar to stvarno nije esto dovodila u pitanje. Ovde su bili ona,
Dumbirka i Bistropotok, a Seka i Srk boravili su u donjoj kui; eva je imala roake po celom selu; ko je onda
mogao nauditi detetu te blage jeseni u Srednoj dolini?
Nabavila je i psa, kada je ula za onakvog kakvog je elela: velikog, sivog, gontskog, pastirskog
psa, koji imaju mudre, kudrave glave.
S vremena na vreme bi pomislila, isto kao i u Re Albiju: "Moram poduavati dete! Ogion je tako
rekao." Ali nikako joj nita nije padalo na pamet osim seljakih poslova i pria, koje joj je uvee priala, kada bi
se no uvukla unutra, a one zasele oko kuhinjske vatre posle veere, pre no to bi pole na poinak. Moda je
Bukva bio u pravu, moda je Teru stvarno trebalo poslati kakvoj vraari da naui ono to one znaju. To je bilo
bolje nego da je da za egrta kod tkaa, kao to je ranije nameravala. Ali ni to nije bilo mnogo bolje.
Uostalom, jo je bila suvie mala i neuka za svoje godine, poto je niemu nisu uili dok nije dospela na
Hrastovo imanje. Bila je kao mala ivotinja, jedva je poznavala ljudski govor, a vetine i da ne pominjemo.
Dodue, brzo je uila i bila je dvostruko poslunija i marljivija od evinih neobuzdanih devojica i lenjih deaka
koji su se stalno smejali. Umela je da isti, posluuje i prede, pomalo da kuva i pomalo da ije, da se brine o
ivini, dovede krave i odlino se snalazila u spravljanju proizvoda od mleka. Prava devojka sa sela, zvao ju je
stari Srk, ovla se mrtei. Tenar ga je videla kako kradomice pravi znak protiv zla kada bi Teru prola pored
njega. Poput veine ljudi i Srk je verovao da o oveku treba suditi na osnovu onoga to mu se dogaa. Bogati i
jaki mora da su puni vrlina; oni kojima je priinjeno zlo moraju biti zli i pravo je to su kanjeni.
A u tom sluaju kakva korist od toga da Teru postane i najuzornija devojka sa sela na celom Gontu.
ak ni napredak nee umanjiti vidljivi ig koji je govorio o onome to joj je uinjeno. I zato je Bukva video u njoj
veticu koja prihvata, koristi ig. Da li je i Ogion na to mislio kada je kazao "Ne Rouk"... kada je kazao "Plaie
je se"? Je li to bilo sve?
Jednoga dana kada su se naizgled sluajno srele na seoskoj ulici, Tenar ree Brljanki: "elim
neto da te pitam, gospodarice Brljanko. U vezi sa tvojim zvanjem."
Vraara je odmeri. Imala je nemilosrdno oko.
"U vezi sa mojim zvanjem, kae?"
Tenar klimnu, ne skrenuvi pogled.
"Hajdemo, onda", ree Brljanka, slegnuvi ramenima i povevi je niz Mlinarsku ulicu ka svojoj
kuici.
To nije bila zloglasna jazbina puna pilia, kao Mahovinina kua, ali ipak je posredi bio vraarin dom,
u kome su o grede bile gusto obeene razne trave, suve i one koje su se tek suile, vatra je tinjala ispod sivog
pepela, odravajui se zahvaljui samo jednom sitnom grumenu uglja koji je namigivao poput kakvog crvenog
oka, dok je gibka, debela, crna maka sa jednim belim brkom spavala gore na polici; posvuda su se mogle
videti kutijice, lonci, vrevi za vodu, posluavnici i zaepljene boce, sve je to bilo aromatino, oporo, slatko ili
udno.
"ta mogu da uinim za tebe, gospodarice Goha?" upita je veoma suvo Brljanka, kada se naoe
unutra.
"Reci mi, molim te, misli li da moja tienica, Teru, poseduje bilo kakav dar za ono ime se ti
bavi... ima li imalo moi u njoj?"
"Ona? Svakako!" odvrati vraara.
Tenar je sinula na ovako brz i zadovoljavajui odgovor. "Pa", poe ona, "bukva misli isto."
"To moe da vidi i slepi mi iz peine", odvrati Brljanka. "Je li to sve?"
"Ne. Volela bih da me posavetuje. Kada ti postavim pitanje, rei e mi koliko e me kotati
Page 54

2. Tehanu
odgovor. Poteno?"
"Poteno."
"Da li bi trebalo da dam Teru na nauk kod kakve vraare, kada malo poodraste?"
Brljanka je na trenutak utala, razmiljajui o naknadi, bar je Tenar tako pretpostavila. Meutim,
odgovorila je na pitanje. "Ja je ne bih uzela", ree.
"Zato?"
"Plaila bih se", odvrati vraara, iznenada divlje pogledavi Tenar.
"Plaila? ega?"
"Nje! ta je ona?"
"Dete. Gadno iskorieno dete!"
"Nije ona samo to."
Tenar obuze mrani bes i ona ree: "Da li egrt za vraaru mora biti devica?"
Brljanka se zagleda u nju. Trenutak potom ree: "Nisam mislila na to."
"A na ta si mislila?"
"Htela sam da kaem da ne znam ta je ona. To jest, kada me gleda onim svojim jednim okom na
koje vidi i onim drugim slepim, ne znam ta vidi. Vidim te kako ide s njom unaokolo kao da je obino dete, i
mislim, ta su one? Kakvu snagu poseduje ta ena, jer nije ona budala, kada dri vatru za ruku i prede niti sa
vihorom? Kau, gospodarice, da si kao dete ivela i sama sa Starima, Onima iz Mraka, Onima Ispod Tla, i da
si bila kraljica i sluga tih sila. Moda se zato ne plai ove. Kakva je ona sila, ja to ne znam, ne mogu da
kaem. Ali znam da prevazilazi moje znanje... ili Bukvino, kao i znanje svih vraeva i arobnjaka koje sam
ikada upoznala! Dau ti savet, gospodarice, sasvim besplatno. Sastoji se u ovome: uvaj se. uvaj se nje, doi
e dan kada e otkriti svoju snagu! To je sve."
"Zahvaljujem ti, gospodarice Brljanko", ree Tenar krajnje formalno kako je to inila kao
Svetenica Grobnica Atuana, posle ega je izila iz tople sobe na slabi, ujedajui vetar s kraja jeseni.
Jo je bila ljuta. Niko ne eli da joj pomogne, pomisli ona. Znala je da je taj zadatak van njenih
moi, nisu morali to da joj govore... ali niko od njih nije hteo da joj pomogne. Ogion je umro, a stara Mahovina
se samo busala u grudi, Brljanka ju je upozorila, Bukva je bio jasan, a Ged... on koji je stvarno mogao da joj
pomogne... Ged je pobegao. Pobegao poput prebijenog psa, ne javivi se ni znakom ni reju, zaboravivi na
nju i Teru, mislei samo na svoj dragoceni sram. To je bilo njegovo dete, njegovo mezime. Samo mu je to
bilo vano. Nikada nije mario za nju, niti mislio na nju, ve samo na mo... njenu mo, svoju mo, na to kako je
moe iskoristiti, kako od nje moe stvoriti jo veu mo. Sastaviti slomljeni Prsten, napraviti Runu, postaviti
kralja na presto. A kada je izgubio mo, i dalje ni o emu drugom nije mogao da razmilja: samo o tome da je
vie ne poseduje, da je izgubljena, da je sada preputen sam sebi, svom sramu, svojoj ispraznosti.
Nije poteno, ree Goha Tenar.
Poteno! - uzviknu Tenar. Da li je on postupao poteno?
Jeste, odvrati Goha. Jeste. Ili je bar pokuavao.
E pa, od sada moe da postupa poteno sa kozama koje uva, ba mene briga, ree u sebi Tenar,
nastavivi put kue po vetru i prvim retkim, hladnim kapima kie.
"Noas e moda poeti sneg", rekao je najamnik Srk, kada ju je sreo na putu pored livada
Kahede.
"Sneg, ve? Nadam se da nee."
"Mraz, svakako, ubeen sam."
Kada je sunce zalo, odista je nastupio mraz: prvo barice od kie, zatim su jarci za navodnjavanje
poeli da se prelivaju, zatim led; trska pored Kahede se ukoila, okovana ledom; i sam vetar se primirio kao da
se smrzao i vie nije mogao da se kree.
Pored vatre... mnogo lepe od Brljankine, jer gorelo je drvo od stare trenje koju su posekli
prolog prolea u vonjaku... Tenar i Teru sedoe da predu i priaju posle veere.
"Priaj mi priu o majim duhovima", ree Teru svojim hrapavim glasom, okrenuvi toak kako bi
poela da prede gomilu tamne, svilenkaste, kozje vune u preu od striene vune.
"To je letnja pria."
Teru nakrenu glavu.
"U zimu treba priati velike prie. Zimi se ui Stvaranje Ee, kako bi je mogla pevati za vreme Dugog
Plesa kada doe leto. Zimi se ui Zimska pesma i Dela mladoga kralja, koje onda moe pevati na Svetkovini
Povratka sunca, kada sunce skrene ka severu da donese prolee."
"Ne umem da pevam", proaputa devojica.
Tenar je namotavala gotovu preu sa preslice u loptu, spretno i ritmiki.
"Ne peva se samo glasom", ree ona. "Peva se i umom. Kakva korist od najlepeg glasa na svetu
ako um ne zna pesme." Odvezala je poslednji komad pree, koji je prvi uprela. "Ti, Teru, poseduje snagu, a
snaga bez znanja moe postati opasna."
"Kao kod onih koji nee da ue", primeti Teru. "Divljih." Tenar nije znala na koga je to mislila i upitno
Page 55

2. Tehanu
ju je pogledala. "Onih koji su ostali na zapadu", objasni Teru.
"Ah... misli na zmajeve... iz pesme ene od Kemaja. Da. Upravo tako. Da vidimo: s kojom da
ponemo... s onom koja govori kako su se ostrva izdigla iz mora, ili kako je kralj Mored vratio Crne Brodove?"
"Ostrva", proaputa Teru. Tenar se nadala da e izabrati Dela mladoga kralja, jer je Lebanenovo
lice videla kao Moredovo; ali dete je napravilo dobar izbor. "U redu", ree ona. Pogledala je prema Ogionovim
velikim knjigama sa Predanjima na polici iznad ognjita, hrabrei samu sebe kako e u njima pronai rei koje
je moda zaboravila; uvukla je vazduh i poela.
Kada je dolo vreme da poe u postelju, Teru je ve znala kako je Segoj izdigao prvo ostrvo iz
dubina Vremena. Umesto da joj peva, Tenar je sela na krevet poto ju je uukala i njih dve zajedno poee
da recituju, lagano, prvu strofu pesme Stvaranja.
Tenar je vratila malu uljanu svetiljku u kuhinju i stala da oslukuje potpunu tiinu. Mraz je okovao
svet, zakljuao ga. Nije se videla nijedna zvezda. Tama je pritisla jedini prozor na kuhinji. Kamene podove
prekrila je hladnoa.
Vratila se do vatre, jer joj se jo nije spavalo. Znaajne rei pesme su je uzbudile, a jo se nije
oslobodila besa i nemira posle razgovora sa Brljankom. Dohvatila je ara kako bi prodarala vatru i privukla
jednu cepanicu blie sreditu. Kada je udarila po cepanici zauo se odjek u stranjem delu kue.
Uspravila se i stala da oslukuje.
Ponovo: tihi, tupi udari ili tutnjava... izvan kue... na prozoru prostorije za spravljanje mleka?
Ne isputajui ara, Tenar krenu niz mrani hodnik do vrata koja su vodila u sobu za hlaenje. Iza
te prostorije nalazila se ona u kojoj su preraivali mleko. Kua je bila podignuta uz jedno nisko brdo, tako da
su se obe te prostorije pruale u padinu poput podruma, mada na istom nivou kao i ostali deo kue. Soba za
hlaenje imala je samo otvore za provetravanje; prostorija za preradu mleka imala je vrata i jedan prozor,
nizak i irok kao onaj u kuhinji, i to na jedinom spoljanjem zidu. Stojei na vratima prostorije za hlaenje, ula
je kako se neko muva oko prozora i viri kroz njega, kao i apat mukih glasova.
Kremenko je bio metodian gazda. Sva vrata na njegovoj kui osim jednih imala su rezu sa svake
strane, a preko sredine se protezao debeli komad gvoa. Sve je bilo isto i podmazano; nijedna nikada nisu
bila zabravljena.
Navukla je rezu preko vrata prostorije za hlaenje. Skliznula je na mesto neujno, udobno se
smestivi u prorez na dovratku.
ula je kako se otvaraju spoljanja vrata na prostoriji za preradu mleka. Jedan od njih se konano
setio da proba da li su moda otvorena, pre no to su razbili prozor, i tako je otkrio da nisu. Ponovo je zaula
glasove. Zatim je nastupila tiina, dovoljno duga da uje otkucaje srca u uima i to tako snano da se uplaila
kako nee moi da uje nijedan drugi zvuk pored tog. Osetila je kako joj se noge tresu i kako joj se hladnoa
poda uvlai pod suknju poput neije ake.
"Otvorena su", proaputa muki glas blizu nje i njeno srce bolno poskoi. Spustila je aku na rezu,
mislei da je otvorena... da ju je sklonila, a ne namakla... umalo je nije stvarno uklonila kada je ula kako
kripe vrata izmeu prostorije za preradu mleka i prostorije za hlaenje. Znala je da tu kripu stvara gornja
arka. Prepoznala je i glas, ali na drugaiji nain. "To je skladite", ree Spretni, a onda, kada se vrata ispred
kojih je stajala zatresoe, dodade: "Ova su zakljuana". Vrata se ponovo se zatresoe. Tanka otrica svetlosti,
nalik na seivo noa, pojavi se izmeu vrata i dovratka. Dodirnu joj prsa i ona se povue kao da ju je posekla.
Vrata se ponovo zatresoe, ali ne ba jako. Bila su vrsta, dobro uglavljena, a i reza je bila vrsta.
Neto su mrmljali s druge strane vrata. Znala je da planiraju da uu s druge strane, da e pokuati
s prednje strane kue. Nala se kod prednjih vrata, zabravila ih, ni sama ne znajui kako je tamo dospela.
Moda je ovo bila nona mora. Ve je sanjala ovaj san, san u kome neko pokuava da prodre u kuu, da
uvlai tanke noeve kroz pukotine na vratima. Vrata... ima li jo vrata kroz koja mogu da uu? Prozori... Kapci
na prozorima spavae sobe... Ostala je bez daha tako da je mislila da nee stii do Terunine sobe, ali ve je
bila tamo i zatvarala teke drvene kapke preko stakala. Zasuni su bili zarali, tako da su se spojili uz tresak.
Sada su znali. Dolazili su. Doi e do prozora naredne sobe, njene sobe. Bie tamo pre no to uspe da zatvori
kapke. I bili su.
Videla je lica, nejasne obrise koji su se kretali kroz tamu napolju, dok je pokuavala da oslobodi levi
kapak koji je bio zapeo. Zaglavio se. Nije mogla da ga odvoji. Jedna aka dodirnu staklo i onako bela priljubi
se uz njega.
"Evo je."
"Pusti nas unutra. Neemo ti nita."
"elimo samo da porazgovaramo."
"On samo hoe da vidi svoju malu devojicu."
Uspela je da oslobodi kapak i povukla ga preko prozora. Ali ako razbiju staklo nee im biti teko da
spolja odgurnu kapke. Spajala ih je samo kuka koja e pod pritiskom odmah izleteti iz drveta.
"Pusti nas unutra, neemo ti nita", zau se jedan glas.
ula je bat njihovih stopala po smrznutom tlu i pucketanje opalog lia. Da li se Teru probudila?
Page 56

2. Tehanu
Moda ju je pbrobudila kada je zatvarala kapke, ali ni glasa nije davala od sebe. Tenar je stajala na vratima
izmeu svoje i Terunine sobe. Bio je mrkli mrak, tiina. Plaila se da dodirne dete da ga ne probudi. Mora
ostati u sobi s njom. Mora se boriti za nju. Imala je ara u ruci, gde li ga je ostavila? Spustila ga je na pod
kada je zatvarala kapke. Nije mogla da ga pronae. Traila ga je pipajui unaokolo u tami sobe koja kao da
nije imala zidova.
Zatresoe se u svom okviru prednja vrata koja su vodila u kuhinju.
Kada bi uspela da pronae ara ostala bi ovde, suprotstavila bi im se.
"Ovamo" povika jedan od njih i njoj bi jasno ta je pronaao. Gledao je u irok kuhinjski prozor, na
kome nisu bili zatoreni kapci i do koga je lako bilo dosei.
Krenula je, kako se inilo veoma polako i pipajui ka vratima sobe. Sada je to bila Terunina soba.
Nekada soba njene dece. Deja soba. Zato na vratima nije bilo kvake sa unutranje strane. Kako deca ne bi
mogla da se zatvore i uplae ako se reza zaglavi.
S druge strane brda i s druge strane vonjaka Bistropotok i Dumbirka sigurno spavaju u svojoj
kolibi. Ako pone da priziva u pomo, moda bi je Dumbirka mogla uti. Ako bi otvorila prozor na spavaoj
sobi i poela da vie... ili ako bi probudila Teru, i kada bi zajedno izile kroz prozor i potrale kroz vonjak... ali
tamo su bili ti ljudi, ba tamo, ekali su.
To vie nije mogla da podnese. Ledeni uas od koga se ukoila popucao je i ona u besu pojuri u
kuhinju koja se u njenim oima kupala u crvenoj svetlosti, zgrabi dugaak, otar mesarski no iz stalka, jednim
zamahom skloni zasun i stade na vrata. "Hajde, doite!" povika.
Dok je to izgovarala, zauo se urlik i krkljanje, posle ega je neki ovek povikao: "Pazi!" A drugi:
"Ovamo! Ovamo!"
Zatim je nastupila tiina.
Svetlost koja je prodrla kroz otvorena vrata obasjala je barice prekrivene crnim ledom i led koji je
svetlucao na crnim granama hrastova i na opalom srebrnom liu; kada joj se pogled razbistrio, primetila je da
neto puzi prema njoj, neka tamna masa ili gomila gamizala je prema njoj, piskutavo i dahtavo jeei. Iza
svetlosti potrala je jedna crna prilika, naciljala, dugaka seiva su zasijala.
"Tenar."
"Stani", ree ona, podigavi no.
"Tenar! To sam ja... Soko, Jastreb!"
"Ostani gde si", ree ona.
Crna prilika koja je malopre jurnula ostade nepomino da stoji pored crne mase ispruene na stazi.
Slaba svetlost koja je prodirala kroz vrata obasjala je telo, lice, dugake zailjene, uspravljene vile koje su
podseale na palicu arobnjaka, i ona pomisli: "Jesi li to ti?" upitala je.
Kleknuo je pored te crne stvari na stazi.
"Mislim da sam ga ubio", ree. Pogledao je preko ramena i ustao. Od ostalih nije bio ni traga ni
glasa.
"Gde su?"
"Pobegli. Tenar, pomozi mi."
U jednoj aci drala je no. Drugom je uhvatila za ruku oveka koji je bio sklupan na stazi. Ged ga
je dohvatio ispod ramena i njih dvoje ga odvukoe preko praga u kuu. Leao je na kamenom podu kuhinje, iz
grudi i stomaka mu je curela krv poput vode iz vra. Gornja usna mu je bila povuena unazad, tako da su mu
se videli zubi, a od oiju samo beonjae.
"Zakljuaj vrata", ree Ged i ona ga poslua.
"Treba mu poviti rane aravom", ree ona, a on donese arav i iscepa ga na trake koje je ona
zatim obmotala nekoliko puta oko ovekovog stomaka i grudi u koje su se svom snagom zabola tri od etiri
iljka vila, stvorivi tri snana izvora krvi iz kojih je kapalo i trcalo dok je Ged pridravao ovekov torzo kako bi
ona mogla da obmota zavoj.
"ta e ti ovde? Jesi li doao s njima?"
"Jesam. Ali oni to nisu znali. To je otprilike sve to moe da uini za njega, Tenar." Spustio je
ovekovo telo i seo, teko diui, briui lice gornjim delom krvave ake. "Mislim da sam ga ubio", ponovi on.
"Moda jesi." Tenar je posmatrala svetle crvene mrlje kako se lagano ire preko debelog platna
koje je obmotavalo ovekova mrava, dlakava prsa i stomak. Ona ustade i zaljulja se; vrtelo joj se u glavi.
"Prii vatri", ree ona. "Mora da si se smrzao do kosti."
Nije znala kako je uspela da ga prepozna u tami. Moda po glasu. Na sebi je imao nezgrapan
zimski kaput kakav su nosili pastiri, od seene koe sa runom unutra, i pastirsku pletenu straarsku kapu
navuenu na oi; lice mu je bilo mravo i ogrubelo, kosa dugaka i elino siva. Zaudarao je na dim, mraz i
ovce. Drhtao je, celo telo mu se treslo. "Prii vatri", ponovi ona. "Dodaj drva."
Posluao ju je. Tenar je napunila kotli i obesila ga za gvozdenu drku iznad plamena.
Suknja joj je bila umrljana krvlju i ona umoi kraj platna u hladnu vodu da je oisti. Zatim je tkaninu
pruila Gedu da opere krv sa aka. "Kako si to mislio", poe ona, "doao si s njima, ali oni to nisu znali?"
Page 57

2. Tehanu
"Krenuo sam nazad. Sa planine. Putem koji vodi od izvora Kahede." Govorio je ravnomernim
glasom, kao da je ostao bez vazduha, a kako se tresao, govor mu je bio dosta nejasan. "Pastiri iza mene, ja
sam se sklonio. U umu. Nije mi se prialo. Ne znam. Neto u vezi s njima. Bojao sam ih se."
Nervozno je klimnula i sela nasuprot njemu i ognjitu, nagnuvi se napred kako bi ga ula, vrsto
stegnutih aka u krilu. Vlana suknja joj se priljubljivala uz noge i bilo joj je hladno.
"uo sam kako jedan od njih pominje 'Hrastovo imanje' dok su prolazili. Krenuo sam za njima.
Jedan nije prestajao da pria. O detetu."
"ta je kazao?"
utao je. Konano joj je odgovorio: "Da e je vratiti nazad. Da e je kazniti, to je kazao. I da e tebi
vratiti milo za drago. to si je ukrla, tako je rekao. Kazao je..." Zautao je.
"Da e i mene kazniti."
"Svi su priali. O, o tome."
"Ovaj ovde nije Spretni." Pokazala je glavom prema oveku na podu. "Je li to..."
"Rekao je da je njegova." Sada je i Ged osmotrio oveka, a zatim ponovo pogled upravio u vatru.
"Umire. Trebalo bi da odemo po pomo."
"Nee on umreti", odvrati Tenar. "Ujutro u poslati po Brljanku. Ostali su jo negde u mraku...
koliko ih je?"
"Dvojica."
"Ako umre, umre, ako preivi, preivi. Ni ti ni ja noas vie ne izlazimo." Ustala je, sva u gru od
straha. "Jesi li uneo vile, Gede?"
On pokaza prema njima, etiri dugaka iljka oslonjena o zid pored vrata.
Ponovo je sela na klupicu pored ognjita, ali sada se i ona tresla, drhtala je od glave do pete, kao
on malopre. Ispruio je ruku preko ognjita i dodirnuo je. "Sve je u redu", ree.
"ta ako su jo tamo negde napolju?"
"Pobegli su."
"Mogli bi da se vrate."
"Njih dvojica protiv nas dvoje? A mi imamo i vile."
Spustila je glas do jedva ujnog apata i sva uasnuta rekla: "Kuka za kresanje granja i kose su u
dozidanoj tali."
On odmahnu glavom. "Pobegli su. Videli su... njega... i tebe na vratima."
"ta si ti uinio?"
"Naleteo je na mene. I tako sam i ja naleteo na njega."
"Mislim, ranije. Na putu."
"Smrzli su se hodajui. Poela je da pada kia, pa im je postalo hladno i tako su poeli da priaju o
tome kako e doi ovamo. Pre toga je samo ovaj priao o detetu i tebi, o tome kako e... kako e ti odrati
lekciju..." Glas ga je izdao. "edan sam", ree.
"I ja sam. Voda jo nije provrila. Nastavi."
Uvukao je vazduh i pokuao suvislo da ispria celu priu. "Ona druga dvojica nisu ba mnogo
obraala panju na ono to je priao. Moda su sve to ve ranije ula. urilo im se. Hteli su to pre da stignu
do Valmauta. Kao da su beali pred nekim. eleli su da pobegnu to dalje. Ali zahladnelo je, a on je nastavio
da melje o Hrastovom imanju, tako da je na kraju onaj sa kapom kazao: "Zato ne bismo poli tamo i proveli
no sa..."
"Sa udovicom, da."
Ged sakri lice u ake. ekala je.
Zagledao se u vatru i nastavio. "Onda sam ih na krae vreme izgubio. Put se spustio u ravnicu, pa
vie nisam mogao da ih sledim kao do tada, u umi, kada sam im stalno bio za petama. Morao sam da
skrenem, da poem preko polja, kako me ne bi videli. Ne poznajem ovaj predeo, znam samo put. Bojao sam
se da u se izgubiti ako preseem preko polja i promaiti kuu. Poelo je da se smrkava. Mislio sam da sam
promaio kuu, da sam je zaobiao. Vratio sam se na put i umalo nisam naleteo na njih... tamo na okuci.
Videli su nekog starca kako prolazi. Odluili su da saekaju dok ne padne mrak i dok se ne uvere da niko ne
dolazi. ekali su u tali. Ja sam ostao napolju. Razdvajao nas je samo zid."
"Mora da si se smrzao", primeti Tenar tupo.
"Bilo je hladno." Prineo je ake vatri kao da je osetio studen im se toga setio. "Pronaao sam vile
pored vrata dozidane tale. Kada su izili, uputili su se iza kue. Mogao sam tada doi na prednja vrata i
upozoriti te, i to je trebalo da uradim, ali jedino sam mogao da mislim na to kako u da ih iznenadim... mislio
sam da je u tome moja prednost, moja prilika... mislio sam da e kua biti zakljuana i da e morati da
provaljuju. Meutim, uo sam ih kako ulaze sa stranje strane. Uao sam... u prostoriju za preradu mleka...
posle njih. Samo to sam iziao, kada su naili na zakljuana vrata." Nekako udno se nasmejao. "U mraku
su proli tik pored mene. Mogao sam da im podmetnem nogu... Jedan od njih imao je kremen i elik, pa je
zapalio malo kresivo kada su hteli da pogledaju bravu. Zatim su zaobili kuu i doli s prednje strane. uo
Page 58

2. Tehanu
sam te kako zatvara kapke; znao sam da si ih ula. Razgovarali su o tome da li da razbiju prozor na kome su
te videli. Tada je onaj sa kapom primetio prozor... onaj tamo prozor..." Klimnuo je prema kuhinjskom prozoru,
sa dubokim i irokim unutranjim simsom. "Rekao je: 'Naite mi kamen, odmah u ga srediti', prili su mestu
na kome se on nalazio i upravo su se spremali da ga podignu na sims. Zato sam dreknuo, on je pao, a jedan
od njih... ovaj ovde... naleteo je pravo na mene."
"Ah, ah", zastenja ovek na podu, kao da potvruje istinitost Gedove prie. Ged ustade i nagnu se
nad njim.
"Mislim da umire."
"Ne, ne umire", odvrati Tenar. Nije mogla da prestane da se trese, mada ju je sada samo proimala
unutranja drhtavica. ajnik je zapitao. Napravila je krag aja i poloila ake na njegove zaobljene strane
dok se aj namakao. Napunila je dve olje, a zatim i treu, u koju je dodala malo hladne vode. "Suvie je
vru", rekla je Gedu, "nemoj odmah da pije. Da vidimo hou li uspeti da uspem ovo u njega." Sela je na pod
pored ovekove glave, podigla je na svoju ruku, prinela mu olju raslaenog aja ustima, gurnula obod
izmeu ogoljenih zuba. Topla tenost potekla mu je u usta; progutao ju je. "Nee umreti", ree ona. "Pod je
hladan kao led. Pomozi mi da ga pomerim blie vatri."
Ged je hteo da uzme prostirku sa klupe koja se protezala du zida izmeu odaka i hodnika. "Ne tu,
ta je nova", ree Tenar, pa ode do ormana i izvadi iznoeni ogrta od filca, od koga zatim napravi postelju za
oveka. Prebacie nepokretno telo na nju i pokrie ga jednim krajem. Natopljene crvene mrlje na zavojima
vie se nisu irile.
Tenar ustade i ostade nepokretna.
"Teru", izusti ona.
Ged se osvrnu unaokolo, ali ne ugleda dete. Tenar urno izie iz sobe.
U dejoj sobi, u detetovoj sobi, vladali su potpuni mrak i tiina. Pipajui, stigla je do kreveta i spustila
aku na topli prevoj ebeta navuenog preko Teruninog ramena.
"Teru?"
Dete je mirno disalo. Nije se probudila. Tenar je mogla da oseti toplotu njenog tela koje kao da je
zrailo u hladnoj sobi.
Dok je izlazila, Tenar pree akom preko komode sa ladicama i napipa hladni metal: ara koji je
odloila dok je zatvarala kapke. Vratila ga je u kuhinju, preskoila preko ovekovog tela i okaila ara o kuku
na dimnjaku. Ostala je da stoji zagledana u vatru.
"Nisam mogla nita", ree. "ta je trebalo da uradim? Da istrim napolje... smesta... viui, i pojurim
prema Bistropotoku i Dumbirki. Ne bi stigli da povrede Teru."
"Nali bi se u kui s njom, a ti bi bila napolju, sa jednim starcem i staricom. Ili su mogli da je pokupe
i zbriu s njom. Uinila si ta si mogla. Postupila si kako treba. U pravom trenutku. Prvo svetlost iz kue, zatim
si se ti pojavila drei no i ja s druge strane... mogli su da vide vile... i njega na tlu. I tako su pobegli."
"Oni koji su mogli", primeti Tenar. Okrenula se i vrkom cipele gurnula ovekovu nogu, kao da je on
neki predmet koji je pomalo zanima, odbija, poput mrtve zmije. "Ti si postupio pravilno", primeti ona.
"Mislim da ih nije ni video. Natrao je pravo na njih. Kao..." Nije zavrio kako je to izgledalo. Rekao
je: "Popij aj", i sipao sebi jo iz ajnika koji je stajao na toplim ciglama ognjita. "Dobar je. Sedi", ree joj i ona
ga poslua.
"Dok sam bio deak", poe on posle izvesnog vremena, "Kargi su poharali moje selo. Imali su
koplja... dugaka, sa perjem zavezanim za drku..."
Ona klimnu. "Ratnici Boje-Brae", primeti.
"Podigao sam maglu... pomou arolije. Kako bih ih zbunio. Ali neki od njih su ipak nastavili dalje.
Video sam jednog koji je naleteo pravo na vile... isto kao i ovaj. Samo ovoga su skroz probole. Ispod pasa."
"Pogodio si u rebro", ree Tenar.
On klimnu.
"To je jedina greka koju si napravio", dodade ona. Sada je i cvokotala. Ispila je aj. "Gede, ta ako
se vrate?"
"Nee."
"Mogu zapaliti kuu."
"Ovu kuu?" On odmeri kamene zidove.
"talu sa senom..."
"Nee se vratiti", ostade on uporan.
"Nee."
Paljivo su drali olje, grejui ake na njima.
"Sve je prespavala."
"Ba dobro to jeste."
"Ali videe ga... ovde... ujutro..."
Zagledali su se jedno u drugo.
Page 59

2. Tehanu
"Da sam ga ubio... kada bi umro!" Izgovori besno Ged. "Mogao bih ga izvui napolje i pokopati..."
"Uini to."
On samo ljutito odmahnu glavom.
"Kakve veze ima, zato, zato ne moemo to da uinimo!" zapita Tenar.
"Ne znam."
"im svane..."
"Izneu ga iz kue. Kolica. Starac mi moe pomoi."
"On vie ne moe nita da podigne. Ja u ti pomoi."
"Moda mogu i sam, odveu ga do sela. Ima li kakav vidar tamo?"
"Vraara, Brljanka."
Odjednom se osetila krajnje, neopisivo umorna. Jedva je i olju drala.
"Ima jo aja", ree ona otealog jezika.
On nasu sebi jo jednu olju.
Vatra joj je poigravala u oima. Plamenovi su plovili, skakali, primirivali se, ponovo postajali jai
naspram aavog kamena, naspram tamnog neba, naspram bledog neba, struja veeri, dubina vazduha i
svetlosti s druge strane sveta. Plamenovi uti, narandasti, narandasto-crveni, crveni jezici plamena,
plameni jezici, rei koje nije mogla da izgovori.
"Tenar."
"Mi tu zvezdu zovemo Tehanu", ree ona.
"Tenar, draga. Doi. Poi sa mnom."
Nisu bili pored vatre. Nalazili su se u tamnom... tamnom hodniku. Tamnom prolazu. Ve su jednom
ranije tamo bili, vodei jedno drugo, sledei jedno drugo, kroz tamu ispod zemlje.
"Ovuda", ree ona.
12. ZIMA
Budila se, ne elei da se probudi. Prozor je bio obasjan slabim sivilom; kapci su proputali tek
tanke pruge svetlosti. Zato su kapci bili zatvoreni? urno je ustala i uputila se hodnikom ka kuhinji. Pored
vatre nije niko sedeo, na podu niko nije leao. Nigde nije bilo ni traga ni glasa bilo kome, bilo emu. Samo su
se na dasci jo nalazili ajnik i tri olje.
Teru se probudila negde pred zoru i njih dve su dorukovale kao i obino; dok su spremale sto,
devojica upita: "ta se dogodilo?" Podigla je kraj mokrog platna iz kade za namakanje vea u ostavi. Voda u
kadi bila je proarana braonkasto-crvenim mrljama.
"Oh, ranije sam dobila ovog puta", odvrati Tenar, zapanjena to je tako lako prevalila la preko
usana.
Teru je trenutak ostala nepokretno da stoji, nozdrve su joj se irile, ali glavu nije pomerala, poput
ivotinje koja njui trag. Zatim je spustila platno nazad u vodu i izila da nahrani pilie.
Tenar je oseala slabost; kosti su je bolele. Jo je bilo hladno, tako da je ostajala unutra to je vie
mogla. Pokuala je i Teru da zadri unutra, ali kada se pojavilo sunce zajedno sa britkim, prozranim vetrom,
Teru je poelela da izie napolje.
"Ostani uz Dumbirku u vonjaku", ree Tenar.
Teru ne odgovori dok je nestajala kroz vrata.
Spaljena i izobliena strana lica veoma je ovrsla jer su miii bili uniteni, a povrina izbrazdana
oiljcima bila je puna zadebljanja; meutim, to su oiljci bili stariji i poto se Tenar dugom vebom navikla da
ne skree pogled od nje i da na nju ne gleda kao na izoblienje, ve da u njoj vidi deo lica, nauila je da i na toj
strani Terunog lica uoava promene. Kada je Thenar bila uplaena, ta spaljena i potmnela strana bi se
"nekako uvukla", bar bi Tenar tako izgledalo, spojila bi se, ovrsla. Kada je bila uzbuena ili napeta, inilo se
kao da i ona duplja slepog oka zuri, oiljci bi pocrveneli i postali topli. Dok je sada izlazila, imala je neki udan
izraz, kao da joj lice uopte nije bilo ljudsko, ve ivotinjsko, kao da je pripadalo nekom neobinom divljem
stvorenju ronate koe sa jednim svetlim okom, tihom stvorenju koje bei.
Tenar je znala da je Teru prvi put nee posluati, kao to je ona nju jutros prvi put slagala. Prvi, ali
ne i poslednji put.
Spustila se pored ognjita i umorno uzdahnula; ostala je tako da sedi izvesno vreme, ne radei ba
nita.
Kucanje na vratima: Bistropotok i Ged... ne, mora ga zvati Jastreb... Jastreb je bio na pragu. Stari
Bistropotok bio je pun pria i vano se epurio. Ged je bio smrknut, utljiv i krupan u svom prljavom kaputu od
kozje dlake. "Uite", pozva ih ona. "Posluite se ajem. ta ima novo?"
"Pokuali su da pobegnu, u Valmaut, ali ljudi iz Kaedanana, gradski oci, krenue i, eto, naoe ih
kod Vinjeve pojate", objavi Bistropotok, maui pesnicom.
"Pobegao je?" uas ju je preplavio.
"Druga dvojica", odvrati Ged. "On nije."
Page 60

2. Tehanu
"Zna, pronali su telo tamo gore u starim klanicama na Okruglom Brdu, svo ispremlaeno i
izmrcvareno, tamo u starim klanicama, kod Kaedanana, i tako je njih deset, dvanaest naimenovalo sebe
gradskim ocima i krenulo za njima. Sino su ispretraivali sva sela i jutros, pre no to je jo svanulo, nali ih
kako se kriju u Vinjevoj pojati. Napola smrznute."
"Znai, mrtav je?" upita ona zbunjeno.
Ged je skinuo teak kaput i smestio se pored vrata na stolicu sa dnom od trske kako bi razvezao
visoke kone cipele. "On je iv", objavi on svojim tihim glasom. "Kod Brljanke je. Odvezao sam ga do nje
jutros na kolicima za ubre. Jo nije ni svanulo, a na putu je bilo ljudi, jurili su njih trojicu. Tamo gore u brdima
ubili su neku enu."
"Kakvu enu?" proaputa Tenar.
Pogled je uprla u Geda. On jedva primetno klimnu.
Bistropotok je udeo da sam ispria celu priu, pa je glasno nastavio: "Razgovar'o sam sa nekima
od tam' gore i oni su mi kaz'li da su njih etvoro lunjali, logorovali i skitali u okolini Kaedanana, i da je ena
silazila u selo da prosi, sva pretuena sa modricama i opekotinama po celom telu. Oni su je slali, mukarci,
zna, da takova prosi, a onda bi im se vraala, a ljudima je govorila ako se vrati brez ita da e je ponovo tui,
a oni njoj zato onda da se vrati? Ali ako se ne vrati oni e za njom, govorila je, zna, a ona uvek ide sa njima.
Ali na kraju su ipak preterali i pretukli je nasmrt, pa su njeno telo ostavili u starim klanicama iz kojih jo
zaudara, mislei valjda da e tako prikriti ta su uinili. Onda su otili, spustili se ovamo, i to sino. A zato ti
sino nisi vikala i zvala, Goha? Soko kae da su bili ovde, unjali se oko kue, kada se on stutio na njih.
Sigurno bih te uo, ili bi te Dumbirka ula, njen sluh je verovatno bolji od moga. Jesi li joj ve rekla?"
Tenar odmahnu glavom.
"Idem ja da joj kaem", primeti starac, oduevljen to e joj on prvi saoptiti novosti, i odgega preko
dvorita. Na pola puta se okrenuo. "Nikada ne bih pomislio da ume da barata vilama!" doviknu on Gedu, lupi
se po butini, smejui se, pa nastavi dalje.
Ged skinu teke omotae, a zatim blatnjave cipele, i spusti ih na prag, pa samo u arapama prie
vatri. Na sebi je imao akire, koni haljetak i koulju od domae upredene vune: pastir sa Gonta, mudrog lica,
jastrebovog nosa i jasnih, tamnih oiju.
"Uskoro e doi ljudi", poe on. "Da ti ispriaju sve o ovome i da uju ta se ovde dogodilo. Uhvatili
su onu dvojicu koji su nam pobegli i zatvorili ih u vinski podrum u kome nema vina, a uva ih petnaest do
dvadeset ljudi, dok se dvadeset ili trideset deaka trudi da zaviri unutra..." Zvenuo je, protresao ramena i ruke
kako bi se opustio i pogledom zatraio dozvolu od Tenar da sedne pored vatre.
On mu pokaza prema stoliici ispred ognjita. "Mora da si isrcpljen", proaputa ona.
"Noas sam malo odspavao ovde. Nisam mogao da izdrim." Ponovo je zevnuo. Podigao je pogled
prema njoj, odmerio je da vidi kako je ona.
"To je bila Terunina majka", primeti ona. Glas joj je bio tek jedva ujniji od apata.
On klimnu. Sedeo je neznanto nagnut napred, ruku oslonjenih o kolena, kao to je Kremenko imao
obiaj da sedi, zurei u vatru. Bili su i veoma slini i potpuno razliiti poput zakopanog kamena i ptice u visini.
Srce ju je bolelo, kosti su je bolele, a um joj je bio zbunjen, rastrzan izmeu slutnji, bola, seanja na strah i
uzburkane lakoe.
"Na je ovek kod vraare", primeti on. "Svezan je u sluaju da postane suvie ivahan. Rupe koje
sam napravio u njemu zaepljene su pauinom i arolijama za zaustavljanje kravarenja. Kae da e poiveti
da ga obese."
"Obese."
"O tome e odluiti kraljev sud, poto je ponovo poeo da se sastaje. Ili e ga obesiti ili osuditi na
robovski rad."
Ona odmahnu glavom i namrti se.
"Ne bi ga valjda pustila da se tek tako izvue, Tenar", primeti on blago, posmatrajui je.
"Ne."
"Moraju biti kanjeni", ree on, ne skidajui pogleda s nje.
"'Kanjeni'. Upravo to je i on kazao. Dete treba kazniti. Ona je loa. Mora biti kanjena. Ja moram
biti kanjena to sam je odvela. to sam..." Borila se da pronae rei. "Ne elim da iko bude kanjen!... To nije
trebalo da se dogodi... ao mi je to ga nisi ubio!"
"Dao sam sve od sebe", odvrati Ged.
Posle dueg vremena ona se nasmeja, prilino nesigurno. "Van svake sumnje."
"Pomisli samo kako bi sve bilo lako", nastavi on, ponovo zurei u ugalj, "da sam jo arobnjak.
Mogao sam baciti ini vezivanja na njih, jo tamo gore na putu, pre no to bi toga uopte postali svesni. Mogao
sam ih sprovesti sve do Valmauta poput krda ovaca. Ili prole noi, zamisli samo kakav vatromet sam mogao
da priredim! Nikada ne bi saznali ta ih je snalo."
"Ni sada ne znaju", primeti ona.
On je pogleda. U oima mu se na trenutak pojavi veoma slab, nezaustavljiv sjaj likovanja.
Page 61

2. Tehanu
"Ne", sloi se on. "Ne znaju."
"Spretan s vilama", promrmlja ona.
On razjapi usta, zevajui.
"Zato ne poe na spavanje? Druga soba u hodniku. Ili moda eli da zabavlja drutvo. Dolaze
eva i Krasuljak sa decom." Ustala je kada je zaula glasove i provirila kroz prozor.
"Upravo u to uiniti", ree on i izgubi se.
eva i njen mu, Krasuljak, kovaeva ena i ostali prijatelji iz sela dolazili su preko celog dana da
ispriaju ono to znaju i da uju ono to je ona znala, upravo onako kao to je Ged predvideo. U njihovom
drutvu ponovo je ivnula i malo po malo oslobaala se uasa od prole noi, dok na kraju nije bila u stanju da
na sve to gleda kao na neto to se dogodilo, a ne kao na neto to se dogaa, neto to uvek mora njoj da
se dogaa.
Upravo to je i Teru morala da naui, pomisli ona, ali kod nje posredi nije bila jedna no: ve ceo
ivot.
Kada su se ostali razili, rekla je evi: "Besna sam na samu sebe to sam ispala takva budala."
"Rekla sam ti da mora da se zakljuava."
"Ne... Moda... To je upravo to."
"Znam", dodade eva.
"Ali dok su bili ovde, razmiljala sam... mogla sam da istrim napolje i dovedem Dumbirku i
Bistropotoka... moda sam mogla povesti i Teru. Ili sam mogla otii do dozidane tale i sama uzeti vile. Ili
moda alatku za podrezivanje grana jabuke. Dugaka je sedam stopa i ima otricu poput ileta; odravam
orue onako kako je Kremenko to radio. Zato to nisam uinila? Zato nita nisam uinila? Zato sam se
samo zakljuala unutra... kada je to bilo bez ikakve svrhe? Da on... da nije bilo Sokola... Samo sam i sebe i
Teru saterala u stupicu. Na kraju sam ipak izila sa noem u ruci i razdrala se na njih. Bila sam napola luda.
Ali sigurno ih ne bih dovoljno zaplaila da pobegnu."
"Ne znam", ree eva. "To je bilo ludo, ali ipak, moda... ne znam. ta si drugo mogla do da
zakljua vrata? Celog ivota samo zakljuavamo vrata. Kue su te u kojima ivimo."
Pogledima su prele preko kamenitih zidova, kamenitog poda, odaka od kamena, suncem
obasjanog prozora kuhinje u kui na Hrastovom imanju, kui seljaka Kremenka.
"Ta devojka, ta ena koju su ubili", poe eva, gledajui promiurno u Tenar. "To je bila ona ista."
Tenar klimnu.
"Jedan od njih mi je kazao da je bila trudna. U etvrtom, petom mesecu."
Obe uutae.
"Uhvaena u stupicu", izgovori Tenar.
eva se zavali na stolici, aka poloenih u suknju na debelim butinama, uspravnih lea,
zamiljenog, lepog lica. "Strah", ree ona. "ega se mi toliko plaimo? Zato im dozvoljavamo da nam kau
kako se plaimo? ega se to oni plae?" Dohvatila je arapu koju je krpila, okrenula je u rukama, pa malo
poutala; na kraju upita: "Zbog ega se oni nas plae?"
Tenar je prela, nije joj odgovorila.
Teru trei ulete unutra i eva je pozdravi: "Evo mog medenjaka! Hajde, zagrli me, slatka moja
devojice!"
Teru je zagrli na brzinu. "Koga su to uhvatili?" Upitala je svojim promuklim, ravnim glasom,
prelazei pogledom sa eve na Tenar.
Tenar zaustavi toak. Poe lagano da govori.
"Jedan je Spretni. Drugi, neki mukarac po imenu Kudravi. Onaj koji je povreen zove se Osli."
Nije skidala pogled s Teruninog lica; ugledala je vatru od koje su se zacrveneli oiljci. "ena koju su ubili zvala
se, mislim, Seni."
"Senini", proaputa dete.
Tenar klimnu.
"Da li su je naisto ubili?"
Ona ponovo klimnu.
"Punoglavac kae da su bili ovde."
Ona ponovo klimnu.
Dete se osvrnu po prostoriji isto onako kao to su i one to malopre uinile; ali njen pogled bio je
krajnje neugodan, ona nije videla zidove.
"Hoe li ih ubiti?"
"Mogli bi biti obeeni."
"Namrtvo?"
"Da."
Teru klimnu, napola ravnoduno. Ponovo je izila i pridruila se evinoj deci kod nastrenice
Page 62

2. Tehanu
bunara.
Nijedna od ena nita nije rekla. Jedna je prela, a druga krpila, u tiini, pored vatre, u Kremenkovoj
kui.
Posle dueg vremena eva upita: "Gde je onaj momak, pastir, koji ih je sledio dovde? Kae da se
zove Soko?"
"Spava unutra", odvrati Tenar, pokazavi glavom prema stranjem delu kue.
"Ah", izusti eva.
Toak je preo. "Poznajem ga od ranije."
"Ah. Iz Re Albija, je li tako?"
Tenar klimnu. Toak je preo.
"Mora da je hrabar kada se usudio da sledi onu trojicu i da ih napadne po noi vilama. Nije ba
mlad, je li tako?"
"Nije." Posle kraeg vremena ona nastavi: "Bio je bolestan i bio mu je potreban posao. Pa sam ga
poslala na drugu stranu planine kod Bistropotoka da ga on unajmi. Meutim, Bistropotok i dalje misli da sve
moe sam, pa ga je poslao gore iznad Izvora da preko leta uva ovce. Upravo se vraao s tog posla."
"Hoe li ga zadrati ovde?"
"Ako bude hteo da ostane", odvrati Tenar.
Hrastovo imanje posetila je jo jedna skupina seljana koja je elela da uje Gohinu priu i da njoj
ispria svoju ulogu u znaajnom poduhvatu hvatanja ubica, da pogledaju vile, da uporede etiri dugaka iljka
sa krvavim mrljama na zavoju kojim je bio povijen ovek po imenu Osli i da ponovo o svemu porazgovaraju.
Tenar je bilo drago kada je palo vee, pa je mogla da pozove Teru unutra i zatvori vrata.
Podigla je aku da ih zamandali. Ali ju je ipak spustila i naterala sebe da se okrene od njih i ostavi ih
nezakljuana.
"Jastreb je u tvojoj sobi", obavesti je Teru, vrativi se u kuhinju sa jajima iz spremita.
"Htela sam da ti kaem da je ovde... izvini."
"Poznajem ga", primeti Teru, umivajui se i perui ruke u sudoperi. Kada je Ged uao, naduvenih
oiju i neuredan, ona se uputi pravo ka njemu i podie ruke.
"Teru", oslovi je on i podie je. Naas se privila uz njega, a zatim se izmigoljila.
"Znam poetak Stvaranja", obavesti ga ona.
"Hoe li mi ga otpevati?" Ponovo je pogledao Tenar, traei dozvolu, pre no to je seo na svoje
mesto kod ognjita.
"Mogu samo da ga izgovorim."
On klimnu i stade da eka, prilino napetog izraza lice. Dete poe:
Stvaranje iz rastvaranja,
kraj iz poetka,
ko e to zasigurno znati?
Poznajemo samo prolaz izmeu njih
kroz koji prolazimo na odlasku.
Meu svim biima koja su se ikada vratila,
najstariji, uvar kapije, Segoj...
Detetov glas bio je nalik prevlaenju metalne etke preko metala, poput ukanja suvog lia, poput
itanja vatre koja gori. Recitovala je do kraja prve strofe:
A onda se iz pene pomoli svetla Ea.
Ged kratko klimnu, s odobravanjem. "Dobro je", ree on.
"Sino", primeti Tenar. "Nauila je to sino. Sada mi se ini kao da je to bilo pre godinu dana."
"Mogu nauiti jo", javi se Teru.
"I hoe", ree joj Ged.
"A sada, molim te, oisti tu bundevu do kraja", ree Tenar i dete je poslua.
"ta ja da radim?" upita Ged. Tenar zastade i pogleda ga.
"Treba napuniti kotli i zagrejati vodu."
On klimnu i odnese kotli do pumpe.
Spravili su i pojeli veeru, a zatim raspremili sto.
"Odrecituj mi Stvaranje dokle zna", obrati se Ged Teru, sedei kod ognjita, "pa emo odatle
nastaviti dalje."
Ona odrecitova drugu strofu jednom sa njim, jednom sa Tenar i jednom sama.
Page 63

2. Tehanu
"U krevet", ree Tenar.
"Nisi Jastrebu ispriala o kralju."
"Ti mu ispriaj", odvrati Tenar koju je zabavljao nain na koji je devojica odloila odlazak u krevet.
Teru se okrenu prema Gedu. Njeno lice, i ona strana u oiljcima i ona itava, i ona koja je videla i
ona slepa, bile su napete i ustreptale. "Kralj je doao brodom. Imao je ma. Dao mi je delfina od kosti. Njegov
brod je leteo, ali meni nije bilo dobro, jer me je Spretni dodirnuo. Ali onda me je i kralj dodirnuo na isto mesto i
znak je nestao." Ispruila je svoju okruglu, mravu ruku. Tenar se zagledala u nju. Zaboravila je na znak.
"Jednoga dana elim da odletim tamo gde on ivi", ree Teru Gedu. On klimnu. "Ja u to i uiniti",
dodade ona. "Da li ga poznaje?"
"Da. Poznajem ga. Dugo sam s njim putovao."
"Kuda?"
"Tamo gde sunce ne izlazi i zvezde ne sijaju. I nazad sa tog mesta."
"Jesi li leteo?"
On odmahnu glavom. "Ja mogu samo da hodam", ree.
Dete se zamisli, a zatim naizgled zadovoljno ree: "Laku no", i ode u svoju sobu. Tenar krenu za
njom; ali Teru nije elela da je te noi uspava pesmom. "Mogu izgovoriti Stvaranje u mraku", ree ona. "Obe
strofe."
Tenar se vratila u kuhinju i ponovo sela naspram Geda ispred ognjita.
"Kako se samo menja!" primeti ona. "Ne mogu vie da drim korak s njom. Suvie sam stara da
podiem dete. A ona... Slua me, ali samo zato to to eli."
"To je jedino opravdanje za poslunost", primeti Ged.
"Ali kada uvrti u glavu da ne treba da me poslua, ta u onda? Postoji u njoj neka divljina. Ponekad
je to moja Teru, ponekad je neko drugi, van mog domaaja. Pitala sam Brljanku da li bi je uzela za uenicu.
Bukva mi je to predloio. Brljanka je odbila. 'Zato nee?' piala sam je. 'Plaim je se!' uzvratila je... Ali ti se
nje ne plai. Niti ona tebe. Od svih mukaraca jedino tebi i Lebanenu dozvoljava da je dodirnete. Ja sam
dozvolila tom... tom Spretnom... ne mogu da govorim o tome. Oh, tako sam umorna! Nita vie ne
razumem...."
Ged spusti cepanicu na vatru, tako da polako i pomalo gori, i oboje se zagledae u plamenove koji
su skakali i treperili.
"Volela bih da ostane, Gede", ree ona. "Ako i ti to eli."
Nije joj odmah odgovorio. Ona nastavi: "Moda se sprema u Hevnor..."
"Ne, ne. Nemam kuda da poem. Traio sam posao."
"Ovde ima toliko toga da se uradi. Bistropotok ne eli da prizna, ali usled artritisa teko da bilo ta
drugo moe da radi osim da se brine o vrtu. Prieljkujem pomo od kada sam se vratila. Mogla sam starom
tvrdoglavku da kaem ta mislim o njemu poto te je poslao u planinu na taj nain, ali od toga nikakve svrhe.
Ne bi me ni sasluao."
"Prijalo mi je", ree Ged. "Upravo to mi je bilo potrebno."
"uvao si ovce?"
"Koze. Na panjacima, pri samom vrhu. Deko koga su unajmili se razboleo, pa me je Seri uzeo i
ve prvog dana poslao tamo gore. Dre ih veoma visoko i veoma dugo tamo, kako bi im donja dlaka postala
to gua. Poslednjih mesec dana planina je uglavnom bila moja. Seri mi je poslao kaput i neto zaliha i javio
da drim stado na to viim panjacima i to due. To sam i uinio. Bilo mi je lepo tamo gore."
"Usamljen", ree ona.
On klimnu, osmehnuvi se.
"Oduvek si bio samotnjak."
"Da, jesam."
Ona nita ne ree. On je pogleda.
"Voleo bih da radim ovde", ree.
"To je onda sreeno", odvrati ona. Posle izvesnog vremena je dodala: "U svakom sluaju, bar za
ovu zimu."
Noas je mraz bio jai. Njihov svet bio je savreno tih, tiinu je naruavalo samo aputanje vatre. Ta
tiina bila je prisutna meu njima. Ona podie glavu i pogleda ga.
"E pa", poe, "u ijem u krevetu spavati, Gede? Detetovom ili tvom?"
On uzdahnu. Zatim tiho odvrati. "U mom, ako eli."
"elim."
On utonu u tiinu. Primetila je koliki trud ulae u to da je prekine. "Ako bude strpljiva sa mnom",
ree.
"Bila sam strpljiva s tobom dvadeset pet godina", odgovori ona. Pogledala ga je i poela da se
smeje. "Hajde... hajde, dragi... Bolje ikada nego nikada! Ja sam samo starica... Nita nije protraeno, nikada
nita nije protraeno. Ti si me tome nauio." Ustala je i on je ustao; ispruila je ruke i on ih je prihvatio. Zagrlili
Page 64

2. Tehanu
su se, vrsto su se zagrlili. S toliko estine su se pripili jedno uz drugo, s toliko ljubavi, da za njih vie nita nije
postojalo do oni sami. Uopte nije bilo vano u kom e krevetu spavati. Tu su no proveli na ognjitu i tu je
uputila Geda u tajnu u koju nije mogao da ga uputi ni najmudriji mukarac.
Jednom je dodao drva na vatru i doneo onu dobru tkaninu sa klupe. Tenar se ovog puta nije
usprotivila. Njen ogrta i njegov kaput od kozje dlake posluili su im kao ebad.
Probudili su se u zoru. Slaba srebrnkasta svetlost optakala je tamne, poluogolele grane hrastova s
druge strane prozora. Tenar se ispruila u svojoj punoj duini kako bi osetila njegovu toplinu. Posle izvesnog
vremena ona promrmlja: "On je ovde leao. Osli. Odmah tu ispod nas..."
Ged zaguna u znak protesta.
"Sada si pravi mukarac", ree ona. "Prvo si izbuio drugog mukarca vilama, a zatim spavao sa
enom. Pretpostavljam da tim redom treba obaviti te stvari."
"", promrmlja on, okrenuvi se prema njoj i poloivi joj glavu na rame. "Nemoj."
"Hou, Gede. Jadnie! Ja ne znam za milost, samo za pravdu. Nisam bila obuena za milost.
Ljubav je jedina prijatnost za koju znam. Oh, Gede, nemoj se mene plaiti! Ti si bio mukarac i onda kada
sam te prvi put videla! Nema tog oruja niti ene koji mogu stvoriti mukarca, to ne moe ni arobnjatvo, niti
bilo kakva mo, nita do ovek sam."
Leali su u toploj i slatkoj tiini.
"Reci mi neto."
On uspavano promrmlja neto u znak pristanka.
"Kako to da si uo ta su govorili? Osli, Spretni i onaj trei? Kako to da si se upravo tada tamo
naao?"
On se podie na lakat kako bi joj se zagledao u lice. A njegovo vlastito bilo je tako otvoreno i ranjivo
usled oputenosti, oseanja ispunjenja i nenosti da je morala da isprui ruku i dodirne mu usta, na istom
mestu gde ih je prvi put poljubila, pre toliko meseci, posle ega ju je ponovo privio u naruje, tako da razgovor
nisu nastavili naglas.
Trebalo je obaviti izvesne formalnosti. Glavna se sastojala u tome da obavesti Bistroopotoka i ostale
stanovnike Hrastovog imanja da je "starog gospodara" zamenila najamnikom. Uinila je to odmah i bez
uvijanja. Oni tu nisu mogli nita, niti je on predstavljao opasnost za njih. Udovica je polagala pravo na
muevljevo vlasnitvo, ako nije postojao muki naslednik ili potraivalac. U ovom sluaju naslednik je bio
Kremenkov sin moreplovac, a Kremenkova udovica je samo brinula o imanju u njegovo ime. Ako bi ona umrla,
Bistropotok bi nastavio da se brine o imanju u ime naslednika; ako ga Iskra nikada ne bi zatraio, imanje bi
pripalo jednom dalekom Kremenkovom roaku iz Kahedanana. Dva para koji nisu bili vlasnici zemlje, ali su
radili na imanju i dobijali deo zarade, to je bilo uobiajeno na Gontu, nije mogao da izbaci nikakav mukarac
s kojim bi udovica nastavila da ivi, ak ni ako bi se udala za njega; meutim, ona se plaila da e joj zameriti
to nije ostala verna Kremenku, koga su oni, uostalom, poznavali due od nje same. Na njeno olakanje, nisu
izrekli ni re primedbe. "Soko" je zadobio njihovu naklonost jednim ubodom vila. Konano, pokazala je da je
razborita to eli uz sebe u kui mukarca koji e moi da je zatiti. Ako ga primi i u krevet, e pa, apetiti
udovica ionako su poslovini. Konano, ona je bila strankinja.
Stav ostalih seljana bio je uglavnom isti. Malo aputanja i kikotanja, ali to je uglavnom bilo sve.
Izgleda da je mnogo lake bilo ouvati ugled nego to je Mahovina to mislila; ili moda isluene stvari nisu bile
na tako velikoj ceni.
Oseala se zablaeno i ponieno usled tog njihovog prihvatanja, isto kao to bi se oseala da je
naila na njihovo neodobravanje. Tek je eva uspela da je oslobodi srama, tako to nije izrekla nikakav sud,
niti je upotrebila rei... mukarac, udovica, strankinja... umesto onoga to je videla, ve je naprosto
posmatrala, gledala nju i Sokola sa zanimanjem, znatieljom, zaviu i naklonou.
Kako eva nije posmatrala Sokola kroz rei pastir, najamnik, udoviin ovek, ve ga je videla
onakvim kakav je stvarno bio, primeivala je mnogo toga to ju je zbunjivalo. Njegovo dostojanstvo i
jednostavnost nisu nadmaivali iste osobine kod drugih mukaraca koje je poznavala, ali malo su se razlikovali
u kvalitetu; on je bio nekako vei, svakako ne po visini ili obimu, ve u pogledu due i uma. Rekla je Brljanki:
"Taj ovek nije celog ivota iveo meu kozama. On mnogo bolje poznaje svet nego ivot na imanju."
"Rekla bih da je on vra, da je proklet ili da je izgubio mo na neki nain", odvratila je vraara. "To
se dogaa."
"Ah", izustila je eva.
Meutim re "Arhimag" bila je suvie velika i znaajna, primerena raskoi i palatama koje su
postojale negde daleko, da bi pristajala tamnookom, sedokosom oveku sa Hrastovog imanja, tako da je ona
nikada nije dovela u vezu s njim. Da jeste, nikada ne bi mogla da se tako prijatno osea u njegovom drutvu
kao to se inae oseala. Nelagodnost je ak osetila i pri samoj pomisli da bi on mogao biti vra, ta se re
ispreila pred ovekom, dok ga nije ponovo videla. Bio je na staroj jabuci u vonjaku i podrezivao osuene
granice, odakle joj se javio kada je stigla na imanje. Ime mu je odlino pristajalo, pomislila je kada ga je
Page 65

2. Tehanu
videla kako ui tamo gore, pa mu je mahnula i osmehnula se, nastavivi dalje.
Tenar nije zaboravila na pitanje koje mu je postavila kraj ognjita ispod kaputa od kozje koe.
Postavila ga je ponovo, nekoliko dana ili meseci kasnije... vreme im je proticalo veoma prijatno i lako u
kamenoj kui, na imanju okovanom zimom. "Nikada mi nisi rekao", poe ona, "kako to da si uo njihov
razgovor na putu."
"Mislim da sam ti rekao. Skrenuo sam s puta, bio sam zaklonjen od pogleda, kada sam uo da
neko dolazi."
"Zato?"
"Bio sam sam i znao sam da unaokolo lutaju bande."
"Da, svakako... Znai, Osli je pomenuo Teru upravo dok su prolazili pored tebe?"
"Mislim da je pomenuo 'Hrastovo imanje'."
"Sve je to, naravno, mogue. Samo, imam utisak da je suvie zgodno ispalo."
Znajui da mu ona veruje, legao je i ekao da nastavi.
"To je neto to se deava arobnjacima", primeti ona.
"I ostalima."
"Moda."
"Draga moja, da ti to ne pokuava da me... vrati meu arobnjake?"
"Ne. Ne, nipoto. Zar bi to bilo pametno? Da si arobnjak, zar bi bio ovde?"
Bili su u velikom hrastovom krevetu, prekriveni gomilom ovijih koa i perjanih prekrivaa, jer se u
sobi nije loilo, a te noi napolju je stegao straan mraz, posle tek napadalog snega.
"Ali zanima me ovo. Postoji li neto pored onoga to nazivate mo... to moda dolazi pre nje? Ili,
pak, neto ija je mo samo jedan vid iskoriavanja? Kao ovo. Ogion ti je jednom kazao da si, pre no to si
proao kroz bilo kakvu obuku za arobnjaka i pre no to si bilo ta nauio, bio mag. Roeni mag, rekao je.
Zato pretpostavljam da ovek, pre no to stekne mo, mora posedovati mesto za tu mo. Prazninu koju valja
ispuniti. to vea praznina, to e u nju stati vie moi. Ali ako mo nikada nije steena, ili je oduzeta, ili
poklonjena... to i dalje mora postojati."
"Ta praznina", ree on.
"Praznina je samo jedna re za to. Moda ne ona prava."
"Skrivena mogunost?" ponudi on i odmahnu glavom. "Ono to je u stanju da bude... da postane."
"Mislim da si bio na tom putu, upravo na tom mestu, u to vreme, upravo zbog toga... jer se tebi te
stvari dogaaju. Ti ih ne stvara. Ti ih ne uzrokuje. Nije se to dogodilo zbog tvoje 'moi'. Jednostavno ti se
dogodilo. Zbog tvoje... praznine."
Posle kraeg vremena on ree: "To je dosta blisko onome to su me uili dok sam kao deak bio
na Rouku: da se prava magija sastoji u tome da ini samo ono to mora. Ali ovo se ne zaustavlja na tome.
Ovde nije re o tome da neto ini, ve da ti se ini..."
"Mislim da to nije ba to. Vie mi to lii na ono iz ega potie pravo delanje. Nisi li doao i spasao mi
ivot... nisi li zabo vile u Oslia? Slaem se da je to neto to si uinio, da si to morao da uini..."
Ponovo se zamislio i na kraju je upitao: "Da li je to mudrost kojoj su te uili dok si bila Svetenica u
Grobnicama?"
"Ne." Ona se malko protegnu i zagleda u tamu. "Arhu su uili da mora prinositi rtve ako eli da
mude mona. Mora rtvovati sebe i druge. Pogodba: daj da bi dobio. Ne mogu rei da to nije ispravno.
Meutim, moja dua ne moe da ivi na jednom tako skuenom mestu... ovo za ono, zub za zub, smrt za
ivot... Povrh toga postoji sloboda. Osim plaanja, naknade, iskupljenja... iznad svih pogodbi i ravnotea, stoji
sloboda."
"Vrata izmeu njih", ree on neno.
Te je noi Tenar usnila san. Sanjala je da je videla vrata Stvaranja Ee. Bio je to mali prozor od
vornovatog, zamagljenog, debelog stakla, nisko postavljen na zapadnom zidu jedne stare kue iznad mora.
Prozor je bio zakljuan. Bio je zamandaljen. Htela je da ga otvori, ali mora da su postojali re ili klju, neto
to je zaboravila, re, klju, ime, bez kojih nije mogla da ga otvori. Stala je da to trai po kamenitim sobama
koje su postajale sve manje i tamnije dok nije utvrdila da je Ged dri u zagrljaju i da pokuava da je probudi,
teei je reima: "U redu je, ljubavi, sve e biti u redu!"
"Ne mogu da se oslobodim!" povika ona, privivi se uz njega.
Milovao ju je, gladio joj kosu; zajedno su se spustili na jastuk i on proaputa: "Pogledaj."
Pojavio se stari mesec. Njegov beli sjaj odbijao se o napadali sneg u sobu, jer iako je u njoj bilo
strano hladno, Tenar nije elela da zatvori kapke. Sav vazduh iznad njih bio je osvetljen. Leali su u senci, ali
izgledalo je kao da je tavanica samo puki veo izmeu njih i beskrajnih, srebrnih, spokojnih dubina svetlosti.
Te su zime, koja je bila veoma duga, veliki snegovi pali na Gont. No, etva je bila bogata, tako da je
bilo dovoljno hrane i za ljude i za ivotinje, a malo posla; trebalo je jedino da se brinu o tome da svu tu hranu
pojedu i da se utople.
Page 66

2. Tehanu
Teru je nauila celo Stvaranje Ee. Na dan Suneve povratnice recitovala je Zimsku pesmu i Dela
mladog kralja. Nauila je kako se dobija korica na hlebu, kako se prede na toku i kako se pravi sapun. Znala
je ime i namenu svake biljke koja bi se pojavila iznad snega i veliki deo ostalih predanja, herbalnih i verbalnih,
koja je Ged pohranio u svoj um za kratko vreme koje je proveo kao Ogionov egrt i tokom dugih godina
provedenih u koli na Rouku. Meutim, nije skinuo Rune niti Knjigu Predanja sa police iznad ognjita, niti je
dete nauio ijednu re Jezika Stvaranja.
On i Tenar su razgovarali o tome. Ispriala mu je kako je nauila Teru jednu re, tolk, posle ega je
prestala dalje da je ui, jer je smatrala da to nee biti u redu, iako nije znala zato.
"Mislila sam da je to stoga to nikada, u stvari, nisam govorila taj jezik, nikada ga nisam koristila u
magiji. Pomislila sam da bi ona moda trebalo da ga naui od nekog ko njime istinski vlada."
"Nema takvog oveka."
"A ene jo manje."
"Hteo sam da kaem da je on samo materinji jezik zmajeva."
"Da li ga oni ue?"
Zateen tim pitanjem, nije pourio sa odgovorom, oigledno se priseajui svega to je uo i znao o
zmajevima. "Ne znam", odvrati on konano. "ta mi znamo o njima? Da li se oni ponaaju isto kao i mi, majka
ui dete, stariji mlae? Ili su poput ivotinja, neto ue, ali se raaju uglavnom sa svim potrebnim znanjem?
ak ni to ne znamo. Ali meni se ini da su zmaj i govor zmajeva jedno te isto. Jedno bie."
"I oni ne govore nijednim drugim jezikom?"
On klimnu. "Oni ne ue", odvrati, "Oni jesu."
Teru proe kroz kuhinju. Jedno od njenih zaduenja bilo je da vodi rauna o tome da kutija sa
drvima za potpalu bude puna, pa je sada bila zaposlena oko toga, umotana u kaputi od jagnjee koe i sa
kapom na glavi, trkarala je tamo-amo od upe sa drvima do kuhinje. Izruila je svoj teret u kutiju pored
dimnjaka u uglu i ponovo otila.
"ta to ona pevui?" upita Ged.
"Teru?"
"Kada je sama."
"Ali ona nikada ne peva. Ne moe."
"Na svoj nain. 'Dalje na zapad od zapada..'"
"Ah!" izusti Tenar. "Na tu priu misli! Zar ti Ogion nikada nije priao o eni iz Kemaja?"
"Nije", odvrati on. "ispriaj mi."
Ispriala mu je priu dok je prela, tako da su zvuci predenja i okretanja toka pratili njene rei. Na
kraju je kazala: "Kada mi je Veliki majstor Vetroumea kazao da je na Gont doao u potrazi za nekom enom,
pomislila sam na nju. Ali ona je, bez svake sumnje, ve sigurno odavno mrtva. I kako bi jedna ribarka-zmaj
mogla biti Arhimag!"
"Ali Veliki majstor Ustrojstva nije kazao da e ta ena sa Gonta postati Arhimag", primeti Ged. Krpio
je veoma iscepan par pantalona, sedei na ispustu prozora kako bi uhvatio to vie svetla ovog mranog dana.
Prolo je pola meseca od Suneve povratnice, a ipak je jo bilo strano hladno.
"ta je onda kazao?"
"'ena sa Gonta'. Tako si mi rekla."
"Ali oni su ga pitali ko e biti naredni Arhimag."
"I nisu dobili odgovor na to pitanje."
"Beskrajni su razlozi maga", izgovori Tenar prilino suvo.
Ged pregrize nit i ostatak obmota oko dva prsta.
"Na Rouku sam nauio da govorim u zagonetkama", priznade on. "Ali ovo nije zagonetka, bar mi se
tako ini. 'ena sa Gonta' ne moe postati Arhimag. Nijedna ena ne moe postati Arhimag. Ona bi rainila
ono to je postala u samom inu postajanja. Magi sa Rouka su mukarci... njihova mo je mo mukaraca,
njihovo znanje je znanje mukaraca. I mukost i magija za osnovu imaju istu stenu: mo pripada mukarcima.
Da ene poseduju mo, ta bi onda bili mukarci do ene koje nisu u stanju da raaju? I ta bi ene bile do
mukarci koji to mogu?"
"Bah!" izusti Tenar; a zatim, sa izvesnom lukavou, dodade: "Zar nije u prolosti bilo i kraljica? Zar
one nisu bile ene od moi?"
"Kraljica je samo enski kralj", odvrati Ged.
Ona frknu.
"Hou da kaem da njoj mo daruju mukarci. Dozvoljavaju joj da se koristi njihovom moi. Ali ona
ne pripada njoj, je li tako? Nije ona mona zato to je ena, ve je mona uprkos tome."
Ona klimnu. Ispravila se i malo odmakla od toka za predenje. "U emu se onda sastoji enina
mo?" upita ona.
"Mislim da to ne znamo."
"Kada ena poseduje mo zato to je ena? Pretpostavljam, u odnosu na decu. Bar za izvesno
Page 67

2. Tehanu
vreme..."
"Moda u kui."
Ona se osvrnu po kuhinji. "Ali vrata su zatvorena", ree ona, "vrata su zakljuana."
"Zato to si ti vredna."
"Oh, da. Mi smo od neprocenjive vrednosti. Sve dok smo nemone... seam se kada sam to prvi put
shvatila! Kosil mi je zapretila... meni, Jedinoj Svetenici Grobnica. I ja sam shvatila da sam nemona. Bila sam
poastvovana; ali ona je bila ta koja je posedovala mo, koju joj je podario Bog-kralj, ovek. Oh, to me je i te
kako naljutilo! I zaplailo.... eva i ja smo jednom o tome razgovarale. Pitala me je: 'Zato se mukarci plae
ena?'"
"Ako snagu crpe iz tue slabosti, ivee u strahu", primeti Ged.
"Tako je; ali ene kao da se plae vlastite snage, sebe samih."
"Da li ih je iko ikada uio da imaju poverenja u same sebe?" zapita Ged; dok je to izgovarao, unutra
ponovo ue Teru nosei drva. Njegove i Tenarine oi se sretoe.
"Nije", odgovori ona. "Poverenje nije ono emu nas ue." Posmatrala je dete kako ubacuje drva u
kutiju. "Ako je mo u poverenju", nastavi ona, "onda mi se ta re dopada. Da nije bilo svih tih dogovora... od
kojih jeu jedan sustizao drugog... kraljevi, uitelji, magi i vlasnici... Sve se to ini potpuno nepotrebno. Istinska
mo, istinska sloboda, nahodila bi se u poverenju, ne u sili."
"Kao to deca veruju svojim roditeljima", dodade on.
Oboje zautae.
"Kako stvari stoje", nastavi on, "ak i poverenje je u stanju da potkupljuje. Mukarci sa Rouka veruju
sami sebi i jedni drugima. Njihova mo je ista, nita ne naruava njenu istotu, te oni tu istotu smatraju
mudrou. Oni ne mogu ni da zamisle da su u stanju da pogree."
Podigla je pogled prema njemu. Ovo je bilo prvi put da na taj nain govori o Rouku, kao pravi
promatra, potpuno osloboen samog Rouka.
"Moda bi im tamo dobro dolo nekoliko ena koje bi im ukazale i na tu mogunost", ree ona, a on
se nasmeja.
Ponovo je pokrenula toak. "I dalje ne shvatam zato, ako mogu postojati ene-kraljevi, jedna ena
ne bi mogla postati i Arhimag."
Teru je sluala.
"Topao sneg, suva voda", izgovori Ged gontsku poslovicu. "Kraljevima mo darivaju drugi ljudi.
Magova mo je samo njegova... ona je on sam."
"A to je muka mo. Jer mi ak ni ne znamo u emu se sastoji enska mo. U redu. Jasno mi je. Ali
svejedno, zato ne mogu da pronau Arhimaga... mukarca-Arhimaga?"
Ged je prouavao zakrpu na pantalonama. "Pa", poe on, "ako Veliki majstor Ustrojstva i nije
odgovorio na pitanje koje su mu postavili, odgovorio je na jedno drugo koje mu nisu postavili. Moda samo
treba da mu ga postave."
"Je li to nekakava zagonetka?" upita Teru.
"Jeste", odgovori joj Tenar. "Ali ne znamo kakva. Samo znamo odgovor na nju. A odgovor glasi:
ena sa Gonta."
"Ima ih puno", ree Teru poto je malo razmislila. Oigledno zadovoljna ovim, ona izie po jo
jedan naramak drva.
Ged ju je promatrao kako izlazi. "'Sve se izmenilo'", ree. "Sve... ponekad mislim, Tenar - pitam se
nije li Lebanenovo kraljevstvo samo poetak. Vrata... A on uvar tih vrata. Onaj koji nee proi kroz njih."
"Tako je mlad", neno ree Tenar.
"Isto kao to je bio i Mored kada se sreo sa Crnim Brodovima. Isto kao i ja kada sam..." On zastade i
zagleda se kroz prozor u siva, smrznuta polja kroz ogolele grane drvea. "Ili ti, Tenar, na onom mranom
mestu... ta je to mladost, ili starost? Ja to ne znam. Ponekad me prome oseanje kao da sam iv ve
hiljadu godina; ponekad, pak, oseam se kao da mi je ivot lasta u letu viena kroz pukotinu u zidu. Umro sam
i ponovo se rodio, obe te svari dogodile su mi se u suvoj zemlji i ovde pod suncem, i to vie no jednom. A
Stvaranje nam kazuje da smo se svi vratili i da emo se doveka vraati izvoru, kao i da je izvor neprekidan.
Samo u umiranju, ivot... O tome sam razmiljao dok sam tamo gore na planini boravio sa ovcama, gde dan
nikako da proe, gde vreme ne prolazi dok ne padne vee, a onda ponovo dolazi jutro... shvatio sam u emu
je mudrost koza. A onda sam poeo da razmiljam: koja je svrha ove moje tuge? Zato se Soko pastir
razboleo od tuge i srama zbog samog sebe? ta sam to uinio ega bi trebalo da se stidim?"
"Nita", odvrati Tenar. "Nikada, nita!"
"Oh, jesam", suprotstavi joj se Ged. "Sva veliina ljudi zasniva se na sramu, nastala je iz njega. I
tako je Soko pastir plakao za Gedom Arhimagom. I uvao koze, isto onako dobro kao to bi se moglo oekivati
od dekia njegovih godina..."
Posle izvesnog vremena Tenar se osmehnu. Primetila je pomalo stidljivo: "Mahovina je kazala da je
podsea na momia od petnaest godina."
Page 68

2. Tehanu
"Pa, bila je otprilike u pravu. Ogion mi je dao ime ujesen, a narednog leta otiao sam na Rok... Ko je
bio taj deak? Praznina... Sloboda."
"Ko je Teru, Gede?"
Nije joj odmah odgovorio, tako da je pomislila da joj uopte nee odgovoriti, ali je na kraju ipak
kazao: "Ovakva kakva je... kakva sloboda nju eka?"
"Znai, mi sami stvaramo svoju slobodu?"
"Mislim da je tako."
"Dok si posedovao mo, inilo se da si slobodan kako to samo ovek moe biti. Ali po koju cenu?
ta te je to uinilo slobodnim? A ja... Ja sam bila stvorena, oblikovana poput gline, voljom ena koje su sluile
Stare Moi ili mukarce koji su smislili sve te slube, naine i mesta, ni sama vie ne znam koja. Zatim sam
bila slobodna, s tobom, na trenutak, i sa Ogionom. Ali to nije bila moja sloboda. Samo mi je pruila mogunost
izbora; i ja sam izabrala. Izabrala sam da se oblikujem poput gline prema potrebama imanja, jednog seljaka i
nae dece. Od sebe sam napravila lau. Poznat mi je njen oblik. Ali ne i glina. ivot se poigrao sa mnom.
Poznati su mi plesovi. Ali ne i ko je igra."
"A ona", prozbori Ged posle duge tiine, "ako ikada bude zaplesala..."
"Plaie je se", proaputa Tenar. U tom se trenutku dete vratilo i razgovor je skrenuo na testo za
hleb, koje se dizalo u plehu pored pei. Razgovarali su tako, tiho i nadugako, prelazei s jedne teme na
drugu pa se opet vraajui na prethodne, pola tog kratkog dana, esto, upredajui i zaivajui reima svoje
ivote jedan za drugi, kao i godine i dela i misli koje nisu podelili. Onda bi ponovo zautali, udubili se u rad,
misli i snove, a utljivo dete je sve vreme bilo sa njima.
I tako je prola zima, a za njom dola sezona raanja jaganjaca, tako da je izvesno vreme bilo
puno posla dok su dani postajali sve dui i svetliji. Onda su stigle i laste sa ostrva obasjanih suncem, iz Junih
Prostranstava gde zvezda Gobardon sija u sazveu Svretka; ali laste su meusobno razgovarale samo o
poetku.
13. GOSPODAR
S povratkom prolea i brodovi su poeli poput lasta da lete izmeu ostrva. Po selima su kolale
prie, iz druge ruke, donete iz Valmauta, o tome kako kraljevi brodovi unitavaju unitivae, dovode
dobrostojee gusare do prosjakog tapa, zaplenjujui im brodove i bogatstva. I sam gospodar Heno poslao je
na puinu svoja tri najbolja, najbra broda, pod zapovednitvom vraa-morskog vuka Nalepnice, koga su se
plaili svi trgovci od Solee do Andrada; njegova flota trebalo je u zasedi da saeka kraljeve brodove iz Oranea
i da ih uniti. Meutim, u valmautski zaliv pristigao je jedan od kraljevih brodova sa Nalepnicom okovanim na
palubi i sa nareenjem da sprovede gospodara Hena u Luku Gont da mu se sudi zbog gusarenja i ubistva.
Heno se zabarikadirao u svom kamenom zdanju u brdima iza Valmauta, ali je zaboravio da potpali vatru,
poto je bilo toplo proleno vreme; tako su se petorica, estorica mladih kraljevih vojnika stutila na njega kroz
odak i ceo jedan vod proveo ga je okovanog lancima ulicama Valmauta i odveo pred lice pravde.
Kada je ovo uo, Ged je s ljubavlju i ponosom izjavio: "Sve to jedan kralj moe da uradi, dobro e
uraditi."
Spretni i Kudravko na brzinu su severnin putem odvedeni za luku Gont, a kada su Osliu dovoljno
zarasle rane, prevezli su i njega tamo brodom, kako bi mu na kraljevom sudu zakona bilo sueno za ubistvo.
Svi u Srednjoj dolini bili su veoma zadovoljni i sami sebi su estitali kada su saznali da su osueni na galije,
dok su Tenar i Teru pored nje samo utke sasluale vest.
Brodovi su nastavili da pristiu, dovozei ljude koje je slao kralj; itelji gradova i sela sa grubog
Gonta nisu sve doekivali sa istom dobrodolicom: posao kraljevih erifa bio je da podnesu izvetaj o radu
kraljevih predstavnika i predstavnika mira, da sasluaju albe i nedae prostog puka; onih koji prijavljuju porez
i onih koji ga skupljaju; uvaeni posetioci obilazili su sitne gontske plemie, utivo se raspitujui o njihovoj
odanosti Kruni u Hevnoru; bilo je i ljudi od arobnjatva, koji su povremeno dolazili, naizgled nita ne
preduzimajui, a jo manje govorei.
"Mislim da oni ipak tragaju za novim Arhimagom", ree Tenar.
"Ili trae one koji zloupotrebljavaju umetnost", primeti Ged... "vraanje je skrenulo s pravog puta."
Tenar je nameravala da kae: "Onda bi trebalo da pogledaju u glavno zdanje Re Albija!" Meutim,
jezik joj se naprosto spleo ve kog prvih rei. ta sam ono htela da kaem? - pomisli ona. Da li sam Gedu
ikada ispriala o... postajem zaboravna. ta sam ono htela da kaem Gedu? Oh, da bi trebalo da popravimo
ogradu na niem panjaku pre no to krave iziu.
Uvek se nalo neto, desetinu sitnica vezanih za imanje, koje bi joj zaokupile panju. "Tebe uvek
eka vie poslova odjednom", rekao joj je Ogion. I pored toga to joj je sada Ged pomagao, sve njene misli i
dani bili su posveeni brizi oko imanja. Pomagao joj je i u kunim poslovima, to Kremenko nikada nije inio;
ali Kremenko je bio seljak, a Ged nije. Brzo je uio, ali bilo je toliko toga to je morao nauiti. Radili su. Sada
vie nije bilo puno prilika za razgovor. Na kraju dana zajedno su veerali i odlazili zajedno u krevet, spavali,
budili se u zoru i odlazili ponovo na posao, i tako stalno, stalno u krug, slino vodeninom toku, ustajali su
Page 69

2. Tehanu
puni posle ega su se praznili, a dani su podseali na padanje svetlucave vode.
"Zdravo, majko", oslovi je mravi momak na kapiji dvorita. Pomislila je od njega da je to evin
najstariji sin, pa ga je upitala: "ta tebe donosi ovamo, mome?" Zatim se ponovo zagledala u njega preko
pilia koji su kvocali i gusaka koje su paradirale unaokolo.
"Iskro!" povika ona, pa poplai ivinu potravi prema njemu.
"Dobro, de", ree on. "Polako."
Dopustio joj je da ga zagrli i pomiluje po licu. Uao je unutra i seo za kuhinjski sto.
"Jesi li jeo? Jesi li video Jabuku?"
"Mogao bih neto da pojedem."
Stala je da pretura po dobro opremljenoj ostavi. "Na kom si brodu? Jesi li jo na Galebu?"
"Nisam. "Moj se brod raspao."
Ona se sva uasnuta okrenu. "Potonuo?"
"Ne." Osmehnuo se bez radosti. "Posada se raspala. Preuzeli su je kraljevi ljudi."
"Ali... to nije bio gusarski brod..."
"Nije."
"Zato onda...?"
"Rekli su da je kapetan prenosio neku robu koju su oni eleli", odvrati on, nevoljno. Bio je mrav kao
i uvek, ali izgledao je stariji, koa mu je bila preplanula, kosa glatka, lice dugako i usko, nalik na Kremenkovo,
ali jo ue, tvre.
"Gde je tata?" upita on.
Tenar se ukipila.
"Nisi svratio kod sestre."
"Nisam", odvrati on ravnoduno.
"Kremenko je umro pre tri godine", ree ona. "Od sranog udara. U poljima... na stazi koja vodi od
obora za jaganjce. Bistropotok ga je pronaao. To se dogodilo pre tri godine."
Nastupila je tiina. Nije znao ta da kae, ili nije imao ta da kae.
Spustila je hranu pred njega. Poeo je tako halapljivo da jede da je smesta iznela jo.
"Kada si poslednji put jeo?"
On slegnu ramenima i nastavi da jede.
Sela je nasuprot njemu. Kasno proleno sunce ulazilo je kroz niski prozor preko puta stola i
obasjavalo zatitnu reetku od bronze ispred ognjita.
Konano je odgurnuo tanjir.
"Ko onda vodi imanje?" upita on.
"Otkad to tebe zanima, sine?" upita ga ona, neno ali suvo.
"Moje je", odvrati on, slinim glasom.
Posle jednog minuta Tenar ustade i pospremi sudove. "Tako je."
"Ti, razume se, moe ostati", dodade on, veoma udnim glasom, moda pokuavi da se naali;
ali on nije spadao u ljude koji umeju da se ale. "Je li stari Bistropotok jo tu?"
"Svi su jo tu. Kao i mukarac po imenu Soko i dete o kome se brinem. Ovde. U kui. Morae da
spava u sobici na tavanu. Doneu merdevine." Ponovo se okrenula prema njemu. "Znai li to da e ostati?"
"Moda."
Tako je Kremenko odgovarao na njena pitanja dvadeset godina, uskraujui joj pravo da ih
postavlja tako to nikada ne bi odgovorio potvrdno ili odrino, zadravajui slobodu koja se zasnivala na
njenom neznanju; jadna, skuena sloboda, pomisli ona.
"Jadno mome", ree ona, "posada ti se raspala, otac umro, nalazi strance u kui i sve to u istom
danu. Bie ti potrebno izvesno vreme da se na sve to navikne. ao mi je, sine. Ali drago mi je to si ovde.
esto sam mislila na tebe, kako ti je na moru, za vreme oluje, zimi."
On nita ne ree. Nije imao ta da ponudi, a bio je nesposoban da prima. Odgurnuo je stolicu i
spremao se da ustane kada je Teru ula. Zablenuo se u nju, napola se digavi... "ta joj se dogodilo?" upita
on.
"Opeena je. Ovo je, Teru, moj sin, mornar, Iskra, o kome sam ti priala. Teru je tvoja sestra, Iskro."
"Sestra!"
"Usvojena."
"Sestra!" ponovi on i osvrnu se po kuhinji kao da trai svedoke, a zatim se zagleda u majku.
Nije oborila pogled.
On izie napolje, iroko zaobiavi Teru, koja je nepokretno stajala. Za sobom je zalupio vrata.
Tenar je zaustila neto da kae Teru, ali nije mogla.
"Ne plai", ree joj dete koje nije plakalo, priavi joj i dodirnuvi joj ruku. "Je li te povredio?"
"Oh Teru! Dozvoli da te zagrlim!" Sela je za sto sa Teru u krilu, obgrlivi je rukama, iako je
devojica ve bila prevelika za tako neto; uz to, nikada nije nauila da se u takvim prilikama opusti. Ali Tenar
Page 70

2. Tehanu
ju je stezala i plakala, pa je Teru sagnula svoje lice u oiljcima i prislonila ga uz Tenarino, tako da je i ono
postalo mokro od suza.
Ged i Iskra su u sumrak doli sa suprotnih strana imanja. Iskra je oigledno razgovarao sa
Bistropotokom i razmislio o celoj situaciji, a Ged je, videlo se, pokuavao da se izbori s njom. Tokom veere
razmenili su tek nekoliko rei i to vrlo oprezno. Iskra se nije poalio to nije mogao da spava u svojoj staroj
sobi, ve se trkom uspeo uz lestvice do spremita na tavanu poput pravog mornara, to je uostalom i bio i
oigledno je bio zadovoljan krevetom koji mu je majka tamo priredila, jer nije siao do u pozno pre podne.
Tada je zatraio da dorukuje i oekivao da mu doruak bude posluen. Njegovog oca uvek su
sluile majka, ena, kerka. Zar je on bio manje mukarac od svog oca? Zar je ona trebalo da mu to dokae?
Posluila mu je obrok, pospremila sudove i vratila se u vonjak gde je sa Teru i Dumbirkom spaljivala gomilu
gusenica koje su pretile da unite jo nezrelo voe.
Iskra je otiao da se pridrui Bistropotoku i Srku. I uglavnom je boravio u njihovom drutvu narednih
dana. Teak posao u polju i oko ovaca, za koji su bili neophodni miii i vetina, obavljali su Ged, Dumbirka i
Tenar, dok su Iskru dva starca koji su tu proiveli ceo svoj ivot, ljudi njegova oca, vodali unaokolo priajui mu
kako uspevaju da obave sav posao, delei svoje uverenje s njim.
Tenar je poela da se osea bedno u kui. Jedino napolju, dok je radila, uspevala je da se oslobodi
besa, srama koje joj je donelo Iskrino prisustvo.
"Na mene je red", rekla je Gedu, ogoreno, u zvezdama osvetljenoj tami njihove sobe. "Na mene je
red da izgubim ono ime sam se najvie ponosila."
"ta si to izgubila?"
"Sina. Sina koga nisam odgojila kako treba, koji nije postao mukarac. Izneverila sam. Izneverila
sam njega." Zagrizla je usnu, zagledavi se u tamu suvih oiju.
Ged nije pokuao da se prepire s njom niti da je ubedi kako njena tuga nije na mestu. Upitao ju je:
"Misli li da e ostati?"
"Da. Plai se da pokua da se ponovo vrati na more. Nije mi kazao istinu, ili bar ne celu istinu, o
svom brodu. Bio je drugi asnik. Pretpostavljam da je umean u prevoz ukradene robe. Posredno gusarstvo.
To me nije briga. Svi gontski mornari su napola gusari. Ali on lae o tome. Lae. Ljubomoran je na tebe.
Neastan je i zavidan."
"Mislim da je zaplaen", ree Ged. "Nije zao. Uostalom, ovo je njegovo imanje."
"Onda neka mu i bude! I neka mu bude isto onako izdano kao i..."
"Nemoj, ljubavi", prekinu je Ged, zaustavii je i glasom i rukama, "ne govori... nemoj izrei zlu re!"
Toliko se uurbao, bio je tako strastveno iskren, da se njen bes pretvorio u ljubav koja je i bila njegov izvor, i
ona zaplaka, "Nisam nameravala da prokunem ni njega ni ovo mesto! Nisam to htela! Ali tako sam snudena,
tako posramljena! Jako mi je ao, Gede!"
"Ne, ne, ne. Draga moja, ba me briga ta taj deak misli o meni. Meutim, veoma je grub prema
tebi."
"I Teru. Odnosi se prema njoj kao prema... Pitao je, pitao me je: 'ta je uinila, kada tako izgleda?'
ta je ona uinila...!"
Ged ju je milovao po kosi, to je esto inio, lakim, laganim, bezbroj puta ponovljenim pokretima
koji bi ih oboje uspavali jer su ih preplavljivali ljubavnim zadovoljstvom.
"Mogao bih ponovo da odem da uvam koze", ree on na kraju. "To bi tebi ovde olakalo stvari.
Osim to se posla tie..."
"Ja bih radije pola s tobom."
Milovao ju je po kosi i kako se inilo razmatrao taj predlog. "Pretpostavljam da bismo mogli", ree
on. "Tamo gore bilo je nekoliko porodica koje su uvale ovce, iznad Lisija. Ali kada doe zima..."
"Moda bi nas primio kakav seljak. Ja poznajem posao... znam i oko ovaca... a ti oko koza... a i brz
si u svemu..."
"Dobar sam sa vilama", promrmlja on i izvue iz nje kratak, grcavi smeh.
Narednog jutra Iskra je rano ustao da dorukuje sa njima, jer je iao na pecanje sa starim Srkom.
Ustao je od stola i kazao bolje raspoloen nego obino: "Doneu gomilu ribe za veeru."
Tokom prethodne noi Tenar je donela nekoliko odluka. Rekla je: "Stani; moe pospremiti sto,
Iskro. Odnesi sudove u sudoperu i sipaj vodu u njih. Opraemo ih zajedno sa onima od veere."
Trenutak je zurio u nju, a onda kazao: "To je enski posao", i stavio kapu na glavu.
"To je posao svakoga ko jede u ovoj kuhinji."
"Moj ne", ree on ravnoduno i izie.
Krenula je za njim. Zastala je na pragu. "Sokolov jeste, ali ne i tvoj?" upita ona.
On samo klimnu i krenu preko dvorita.
"Suvie je kasno", ree ona, vrativi se u kuhinju. "Izneverila, izneverila." Oseala je krute tragove
na licu, oko usta, izmeu oiju. "Moe zalivati kamen koliko hoe, ali on nee porasti."
Page 71

2. Tehanu
"Mora poeti kada su mladi i neni", primeti Ged. "Kao ja."
Ovoga puta nije smogla snage da se nasmeje.
Vratili su se kui posle celodnevnog rada i ugledali nekog oveka kako razgovara sa Iskrom kod
prednje kapije.
"To je onaj momak iz Re Albija, je li tako?" upita Ged, koji je imao odlian vid.
"Doi, Teru", ree Tenar, jer je dete zastalo. "Koji momak?" Bila je prilino kratkovida, pa je kiljila,
zagledana u suprotni kraj dvorita. "Oh, kako mu bee ime, onaj to trguje ovcama, Gradoslat. to li se vratio
ovamo, ta crna vrana!"
Celog dana bila je nakrivo nasaena, tako da su Ged i Teru i sada samo mudro outali.
Prila je oveku kod kapije.
"Jesi li doao zbog jaganjaca, Gradoslate? Zakasnio si celu godinu; imamo nekoliko ovogodinjih,
ali jo su u toru."
"Upravo to mi je i gospodar kazao", odvrati Gradoslat.
"Zaista", primeti Tenar.
Iskrino lice potamne jae no ikada zbog naina na koji je to kazala.
"Onda neu vie da smetam tebi i gospodaru", dodade ona, i ve se okretala, kada joj se Gradoslat
obrati: "Imam poruku za tebe, Goha."
"Trea srea."
"Stara vraara, zna je, stara Mahovina, veoma joj je loe. Rekla je, poto sam iao u Srednju
dolinu, rekla je: 'Kai gospodarici Gohi da bih volela da je vidim pre no to umrem, ako ikako moe da doe.'"
Vrana, crna vrana, pomisli Tenar, gledajui s mrnjom donosioca ravih vesti.
"Znai, bolesna je?"
"Na smrt", odvrati Gradoslat, proprativi ove rei izvesnim sladunjavim smekom koji se mogao
protumaiti i kao saoseanje. "Razbolela se zimus i brzo kopni, pa mi je rekla da ti prenesem kako bi arko
elela da te vidi, pre no to umre."
"Hvala ti to si mi preneo poruku", trezveno se zahvali Tenar i krenu prema kui. Gradoslat produi
sa Iskrom prema torovima za ovce.
Dok su pripremali veeru, Tenar ree Gedu i Teru: "Moram poi."
"Svakako", odvrati Ged. "Idemo sve troje, ako eli."
"Stvarno?" Prvi put toga dana lice joj sinu, a olujni oblak se podie. "Oh", izusti ona, "to je... to je
dobro... nisam htela da vas pitam, mislila sam moda... Teru, da li bi volela da se vrati u onu malu kuu,
Ogionovu kuu, na izvesno vreme?"
Teru se na trenutak zamislila. "Mogla bih da vidim svoju beskvicu", ree ona.
"Da, i Vresku... i Sipi... i Mahovinu... jadna Mahovina! Oh, kako sam samo udela da se vratim tamo
gore, ali nekako mi se inilo da to nije u redu. Trebalo je voditi imanje... i sve to..."
Uinilo joj se da postoji neki drugi razlog to se nije vratila, to nije dozvoljavala sebi da razmilja o
povratku, to do sada uopte nije ni bila svesna da udi da se vrati; ali kakav god da je razlog imala on se
izgubio poput senke, re je bila zaboravlejna "Pitam se da li je iko pazio na Mahovinu, da li je iko poslao po
vidara. Ona je jedini vidar na Prekopadu, ali dole u luci Gont ima ljudi koji bi joj sigurno mogli pomoi. Oh,
jadna Mahovina. elim da poem... sada je kasno, ali sutra, sutra rano izjutra. Gospodar moe sam sebi da
spremi doruak!"
"Nauie", ree Ged.
"Ne, nee. Nai e neku glupu enu da mu ga sprema. Ah!" Prela je pogledom po kuhinji,
ozarenog i ljutitog lica. "Mrsko mi je to moram da joj ostavim dvadeset godina koje sam provela ribajui taj
sto. Nadam se da e umeti to da ceni!"
Iskra je doveo Gradoslata na veeru; meutim, trgovac ovcama nije hteo da ostane na spavanju,
iako mu je, razume se, iz puke utivosti ponuen krevet. Morala bi da mu ustupi jedan od njihovih kreveta, a
Tenar se nije dopadala ta pomisao. Bilo joj je milo kada je otiao svojim domainima u selu u plavom sumraku
prolene veeri.
"Sutra u zoru kreemo za Re Albi, sine", obavesti ona Iskru. "Soko, Teru i ja."
Izgledao je nekako uplaen.
"Odlazite tek tako?"
"Tako si i ti otiao; tako si doao", odvrati njegova majka. "Sasluaj me, Iskro; ovo je kutija za novac
tvoga oca. U njoj ima sedam komada slonovae i ove kreditne kuglice starog Mostara, ali on ti nikada nee
platiti, jer nema ime. Ova etiri novia Andradana Kremenko je dobio kada je prodavao ovje koe
snabdevau brodova u Valmautu tokom etiri godine, jo kada si bio mali. Ova tri Hevnoriona platio nam je
Trpko za imanje Visoki Potok. Nagovorila sam tvog oca da kupi to imanje, pomogla sam mu da ga raisti i
proda. Uzeu ta tri komada, jer sam ih zaradila. Ostalo, zajedno sa imanjem je tvoje. Ti si gospodar."
Visoki, mravi mladi ostao je da stoji, zagledan u kutiju s novcem.
"Uzmi sve. Ne elim taj novac", ree on tihim glasom.
Page 72

2. Tehanu
"Nije mi potreban. Ali zahvaljujem ti, sine. Zadri etiri novia. Kada se oeni, nazovi to mojim
poklonom tvojoj eni."
Sklonila je kutiju iza velikog tanjira na najvioj polici kredenca, gde ju je Kremenko oduvek drao.
"Teru, spremi sada svoje stvari, jer emo krenuti veoma rano."
"Kada ete se vratiti?" upita Iskra, a boja njegovog glasa podseti Teru na nemirno, slabano dete
kakvo je nekada bio. Meutim samo je rekla: "Ne znam, mili. Ako ti budem potrebna, doi u."
Uurbala se, vadei cipele za put i rance. "Iskro", poe ona, "ipak neto moe uiniti za mene."
Sedeo je ispred ognjita, nekako nesiguran i mrzovoljan. "ta?"
"Poi u Valmaut, uskoro, i poseti sestru. Reci joj da sam se vratila na Prekopad. Reci joj, da ako eli
da me vidi, neka samo poalje poruku."
On klimnu. Posmatrao je Geda, koji je ve spakovao ono malo svojih stvari uredno i spretno, onako
kako to ine oni koji su mnogo putovali, pa je sada odlagao sudove u elji da ostave urednu kuhinju. Kada je i
to obavio, seo je nasuprot Iskri da provue novi konop kroz uzice svog ranca kako bi mogao da ga zatvori na
vrhu.
"Postoji vor koji se koristi za to", primeti Iskra. "Mornarski vor."
Ged mu polako dodade ranac; pomno je pratio Iskrine pokrete dok mu je ovaj pokazivao kako se
vezuje.
"Samo sklizne, vidi", ree on, a Ged klimnu.
Krenuli su sa imanja jo za mraka u hladno jutro. Sunce je kasno izgrejalo na zapadnoj strani
planine Gont; uspevali su da se zagreju jedino hodanjem, dok na kraju sunce ipak nije obilo oko velike mase
junog vrha i stalo da ih greje s lea.
Teru je dvostruko bolje peaila nego prolog leta, ali ipak je to za njih bilo dvodnevno putovanje.
Tokom popodneva, Tenar upita: "Hoemo li probati da jo danas stignemo do Hrastovog Izvora? Tamo ima
nekakvo svrtatite. Popile smo tamo po olju mleka, sea li se, Teru?"
Ged je zabludelim pogledom pretraivao padinu planine. "Ima jedno mesto koje znam..."
"Dobro", odvrati Tenar.
Neto pre no to su stigli do mesta na kome je put skretao i sa koga se prvi put pruao pogled na
luku Gont, Ged je skrenuo sa puta u umu koja je prekrivala strme padine iznad njega. Sunce koje se klonilo
zapadu slalo je kose crveno-zlatne zrake kroz ram izmeu stabala i grana. Peli su se nekih pola milje, ne
sledei nikakvu stazu, koliko je Tenar mogla da vidi, dok nisu izbili na malu izboinu ili ispust na padini, jednu
livadu zaklonjenu od vetra stenama iza nje i drveem na njoj. S nje su se mogli videti visoki planinski predeli na
severu, a izmeu vrhova visokih jela jasno se pruao pogled na zapadno more. Tamo je vladao potpuni mir,
osim kada je vetar duvao u jele. Jedna planinska eva dugo je i umilno pevala, negde daleko gore na suncu,
pre no to se spustila u gnezdo u neugaenoj travi.
Njih troje se okrepie hlebom i sirom. Posmatrali su kako se tama uzdie iz mora i puzi uz planinu.
Napravili su postelju od ogrtaa i zaspali, Teru pored Tenar, a do nje Ged. Tenar se probudila u gluvo doba
noi. Negde u blizini glasala se sova, slatkim, ponavljajuim hukom, slinim zvonjavi zvonia, a negde daleko
uz planinu odgovarao je njen mujak kao duh zvona. Tenar pomisli. "Posmatrau zvezde kako tonu u more",
ali ponovo je smesta zaspala, mirna srca.
Probudila se u sivo jutro i ugledala Geda kako sedi pored nje, sa ogrtaem uvijenim oko ramena,
zagledan kroz pukotinu prema zapadu. Njegovo tamno lice bilo je smireno, zrailo je tiinom, kakvu je na
njemu videla jednom davno na obali Atuana. Pogled mu nije bio oboren kao onda; bio je zagledan u beskrajna
zapadna prostranstva. Pogledavi u istom pravcu, videla je da im se pribliava dan, videla je slavu boja,
ruiaste i zlatne, iji se odsjaj jasno primeivao na nebu.
On se okrenu prema njoj i ona mu ree: "Zavolela sam te onog trenutka kada sam te prvi put
ugledala."
"ivotodave", ree on i nagnu se napred, poljubivi joj grudi i usta. Privila ga je na trenutak. Ustali
su i probudili Teru, pa nastavili dalje; ali kada su zali meu drvee, Tenar se osvrnula da jo jednom pogleda
malu livadu kao da je elela da je zadui da tu uva veru u njenu sreu.
Njihov cilj prvog dana putovanja bilo je samo putovanje. Danas e stii u Re Albi. Stoga je Tenarin
um sve vie bio zaokupljen tetka Mahovinom, pitala se ta joj se to moglo dogoditi i da li je odista umirala. Ali
kako je dan odmicao i kako se put smanjivao, njen um se sve manje zadravao na Mahovini, ili na bilo emu
drugom. Bila je umorna. Nije joj se dopadalo da ovim putem ponovo ide u susret smrti. Proli su Hrastove
Izvore i spustili se u gorski klanac, a zatim ponovo poeli da se penju. Kada su stigli do poslednjeg dugakog
uspona koji je vodio ravno do Prekopada, s mukom je podizala noge, um joj je bio potpuno otupeo i sav
smuen; uhvatila bi se za neku re ili sliku dok ove ne bi postale besmislene... kredenac u Ogionovoj kui, ili
rei kotani delfin, koje su joj pale na pamet kada je primetila Terunu vreicu za igrake od trave i koje su se
zatim do u beskraj ponavljale.
Ged je grabio svojim lakim putnikim korakom, a Teru je tapkala odmah iza njega, ista ona Teru
Page 73

2. Tehanu
koja je potpuno malaksala na ovom istom usponu pre manje od godinu dana i koju je tada morala da nosi. Ali
onda je iza njih bio dui dan hodanja. A i dete se jo oporavljalo od kazne koja ju je bila sustigla.
Starila je, bila je suvie stara za ovako dugaak put i ovako brzo hodanje. Tako je bilo teko penjati
se uzbrdo. Starice treba da sede kod kue pored ognjita. Kotani delfin, kotani delfin. Kos, veza, arolija
vezivanja. Kotani ovek i kotana ivotinja. Eno ih ispred nje. ekali su je. Ila je sporo. Bila je umorna. S
mukom se uspela uz poslednji komad strmine i stigla do njih; ekali su je na mestu gde je put izbijao na ravan
Prekopada. S leve strane nalazili su se krovovi Re Albija koji su se koso sputali prema ivici stene. S desne,
put se peo ka glavnom zdanju. "Ovuda", ree Tenar.
"Ne", usprotivi se dete, pokazavi nalevo, prema selu.
"Ovuda", ponovi Tenar i krenu nadesno. Ged poe za njom.
Koraali su izmeu vonjaka oraha i travnatih polja. Bilo je toplo pozno popodne ranoga leta. Ptice
su pevale u vonjacima, onim blizu njih i onim daleko. Poao im je u susret putem koji se sputao iz velike
kue, onaj ijeg imena nije mogla da se seti.
"Dobro doli!" pozdravi ih i stade, osmehujui im se.
I oni stadoe.
"Kakve nam to slavne linosti stigoe da uine ast kui gospodara od Re Albija", ree on. Tuaho,
nije se tako zvao. Kotani delfin, kotana ivotinja, kotano dete.
"Gospodaru moj, Arhimagu!" Nisko se poklonio, a Ged mu je takoe uzvratio naklonom.
"I gospo moja, Tenar od Atuana!" Njoj se jo dublje poklonio, a ona pade na kolena tamo na putu.
Glava joj klonu, ake se naoe u praini na putu i ona nastavi da se povija sve nie dok joj se i usta ne obree
u istoj toj praini.
"A sada puzi", naredi on i ona poe da puzi prema njemu.
"Stani!" - i ona se zaustavi.
"Moe li da govori?" upita on. Ona nita ne odvrati, jer na usta joj nisu dolazile rei, ali zato je Ged
odvratio svojim uobiajenim mirnim glasom: "Da."
"Gde je udovite?"
"Ne znam."
"Mislio sam da e vraara sa sobom dovesti onu od svog roda. Ali umesto nje, dovela je tebe.
Gospodara Arhimaga Jastreba. Kakva divna zamena! Jedino to mogu uiniti kada je re o vraarama i
udovitima jeste da svet oistim od njih. Ali sa tobom, koji si nekada bio ovek, mogu da razgovaram; ti si
sposoban bar da razumno govori. I sposoban si da shvati kaznu. Pretpostavljam da si mislio kako si
bezbedan, sada kada je tvoj kralj na prestolu, a moj gospodar, na gospodar, uniten. Mislio si da si postigao
ono to si eleo i unitio obeanje na veni ivot, je li tako?"
"Nije", odvrati Gedov glas.
Ona nije mogla da ih vidi. Videla je samo prainu na putu, i oseala njen ukus u ustima. ula je
Geda kako govori. Rekao je: "ivot je u umiranju."
"Kva, kva, samo ti citiraj Pesme, Gospodaru Rouka... upravniku kole! Kakav smean prizor, veliki
Arhimag odeven kao pastir, bez i trunka magije u sebi... bez ijedne rei koja znai mo. Moe li da izgovori
aroliju, Arhimagu? Sasvim malu aroliju... da baci sasvim malu, malecku in opsene? Ne moe? Niti jednu
re? Moj te je gospodar pobedio. Da li ti je sada jasno? Nisi ga pokorio. Njegova mo ivi! Mogao bih te
izvesno vreme drati ovde ivog, da vidi tu mo... moju mo. Da vidi starca koga odravam u ivotu... a
mogao bih i tvoj ivot upotrebiti u tu svrhu, ako mi bude potrebno... da vidi svog kralja koji zabada nos tamo
gde mu nije mesto kako pravi budalu od sebe, sa tim svojim nagizdanim gospodarima i glupim arobnjacima
koji tragaju za nekom enom! enom koja e nama vladati! Ali vlast je ovde, nadmo je ovde, u ovoj kui.
Cele ove godine okupljao sam oko sebe ljude koji znaju ta je to istinska mo. Neki od njih su sa Rouka, ukrao
sam ih ispred nosa Velikim majstorima. Ima ih i iz Hevnora, njih sam pokupio ispred nosa tog takozvanog Sina
Moredovog, koji eli da ena vlada nad njim, tvog kralja koji smatra da je u toj meri bezbedan da moe hoditi
pod pravim imenom. Zna li kako se ja zovem, Arhimagu? Sea li me se, od pre etiri godine, kada si bio
Veliki majstor nad Majstorima, a ja obian uenik na Rouku?"
"Zvali su te Jasika", odvrati strpljivi glas.
"A kako mi je pravo ime?"
"Ne znam tvoje pravo ime."
"Molim? Ne zna ga? Zar ga ne moe pronai? Zar magi ne znaju sva imena?"
"Ja nisam mag."
"Oh, ponovi to."
"Nisam mag."
"Dopadaju mi se te rei kada ih ti izgovara. Reci jo jednom."
"Nisam mag."
"Ali ja jesam!"
"Jesi."
Page 74

2. Tehanu
"Reci!"
"Ti si mag."
"Ah! Ovo je bolje no to sam se nadao. Pecao sam jegulju, a ulovio kita! Hajde, polazite, vodim vas
da upoznate moje prijatelje. Ti moe da hoda, a ona neka puzi!"
I tako su se uputili putem prema glavnom zdanju gospodara od Re Albija i uli unutra. Tenar je,
oslanjajui se na ake i kolena, prevalila ceo put, a zatim se na isti nain popela i mermernim stepenitem do
vrata i nastavila preko mermernih podova kroz dvorane i sobe.
U zdanju je bilo mrano. Sa tom tamom uvukla se i tama u Tenarin um, tako da je sve manje
razumela ono to se govorilo. Do nje su jasno dopirale samo pojedine rei i pojedini glasovi. Razumela je ono
to je Ged govorio i kada bi progovorio mislila je na njegovo ime, za koje bi se vrsto uhvatila u svom umu. Ali
on je progovarao veoma retko, i to samo kada je odgovarao onome ije ime nije bilo Tuaho. Taj se i njoj tu i
tamo obraao, nazivajui je Kukom. "Ovo je moj novi mezimac", rekao je ostalima, nekolicini koja se nalazila
u toj tami u kojoj su svee stvarale senke. "Vidite kako je dobro uvebana? Prevrni se, Kuko!" Prevrnula se, a
mukarci su se smejali.
"Ima ona i mladune", ree on, "nameravao sam da sprovedem kaznu nad njim do kraja, jer je
ostalo napola peeno. Ali umesto njega dovela mi je pticu, jastreba. Sutra emo je nauiti da leti."
Ostali glasovi izgovarali su neke rei, ali ih ona vie nije razumela.
Neto joj je bilo privreno oko vrata, pa su je naterali da puzi uz jo neke stepenice do sobe u
kojoj se osealo na mokrau, trulo meso i miomirisno cvee. ula je glasove. Jedna hladna aka poput
kamena lupi je slabo po glavi, a neto se nasmeja. "Kh, kh, kh", nalik na kripu starih vrata. Zatim je udarena i
naterana da puzi niz dvorane. Nije mogla dovoljno brzo da puzi, pa su je udarali po grudima i ustima. Zatim su
se neka vrata s treskom zatvorila, nastupile su tiina, tama. ula je nekoga kako plae i pomislila da je to dete,
njeno dete. Poelela je da dete prestane da plae. Konano je prestalo.
14. TEHANU
Dete je skrenulo levo i ve je prelo izvestan komad puta pre no to se osvrnulo, pustivi da ga
zakloni ivica u cvatu.
Onaj koga su zvali Jasika, ije je ime bilo Erisen i koga je videla kao ravastu i uskovitlanu tamu,
vezao je njenu majku i njenog oca, remenima koje je provukao kroz njen jezik i njegovo srce, i vodio ih je gore
prema mestu na kome se krio. Bilo joj je muka od vonja tog mesta, ali ipak ih je kratko vreme sledila da bi
videla ta radi. Uveo ih je unutra i zatvorio vrata za njima. Vrata su bila od kamena. Kroz njih nije mogla da
ue.
Nije mogla da leti, a to joj je sada bilo potrebno; ona nije pripadala krilatom soju.
Potraala je to su je noge nosile preko polja, pored kue tetke Mahovine, pored Ogionove kue i
kue za koze, do staze koja je vodila du stene, sve do njene ivice, gde nije trebalo da ide, jer je mogla da je
vidi samo jednim okom. Bila je paljiva. Paljivo je gledala tim jednim okom. Stajala je na ivici. Daleko ispod
nje nalazila se voda, a sunce je zalazilo daleko odatle. Zagledala se ka zapadu onim drugim okom i uzviknula
nekim drugim glasom ime koje je ula u majinom snu.
Nije saekala odgovor, ve se okrenula i vratila... prvo je prola pored Ogionove kue da proveri da
li je njena breskvica porasla. Staro drvo je jo bilo tu, naikano mnogobrojnim malim, zelenim breskvama, ali
od mladice nije bilo ni traga. Koze su je pojele. Ili se osuila jer je nije zalivala. Odstajala je malo, zagledana u
tle, a zatim je duboko uzdahnula i vratila se preko polja do kue tetke Mahovine.
Kokoke koje su se ve poreale po gredama, spremajui se za poinak, poee da kokodau i
lepeu krilima, protivei se zbog njenog ulaska. Mala koliba bila je mrana i prepuna mirisa. "Tetka
Mahovino?" pozva je ona, glasom koji je koristila u razgovoru sa ovim ljudima.
"Ko je to tamo?"
Starica je bila u krevetu, krila se. Bila je uplaena i pokuala je da se ogradi kamenjem kako joj niko
ne bi prilazio, ali nije uspela; bila je suvie slaba.
"Ko je to? Ko je to tamo? Oh, draga moja... oh, drago dete, mala moja opeena, lepotice moja, ta
e ti ovde? Gde je ona, gde je ona, tvoja majka, oh, je li i ona ovde? Je li dola? Ne ulazi, ne ulazi, draga, na
mene je baena kletva, prokleo je staricu, ne prilazi mi! Ne prilazi!"
Plakala je. Dete isprui ruku i dodirnu je. "Sva si hladna", ree.
"Ti si, dete moje, poput vatre, tvoja aka me je opekla. Oh, ne gledaj me! Uinio je da moje meso
istruli, nabora se i ponovo istruli, ali ne da mi da umrem... rekao je da u vas ja privui ovamo. Pokuala sam
da umrem, pokuala sam, ali on me dri, dri me u ivotu protiv moje volje, ne da mi da umrem, oh, pusti me
da umrem!"
"Ne bi trebalo da umre", ree dete, namrtivi se.
"Dete", proaputa starica, "draga... oslovi me mojim imenom."
"Hatha", izgovori dete.
"Ah. Znala sam... Oslobodi me, draga!"
Page 75

2. Tehanu
"Moram da saekam", ree dete. "Dok ne dou."
Vraara je sada leala oputenije, disala je bez napora. "Ko dok ne doe, draga?" proaputa ona.
"Moj narod."
Vraarina krupna, hladna aka leala je poput gomile tapia u njenima. vrsto ju je stegla. Sada je
i napolju bilo isto onako mrano kao i u kolibi. Hatha, koju su zvali Mahovina, je zaspala; uskoro je dete, koje je
sedelo na podu pored njenog leaja i u ijoj se blizini smestila i jedna kokoka, takoe zaspalo.
Ljudi su doli zajedno sa svetlou. On ree: "Ustaj, Kuko! Ustaj!" Pridigla se na ake i kolena.
Nasmejao se i kazao: "Uspravi se! Pametna si ti Kuka, ume da hoda na stranjim nogama, zar ne? Tako.
Pretvaraj se da si ljudsko bie! Sada moramo na put. Polazi!" Oko vrata je jo imala uzicu i on je povue.
Krenula je za njim.
"Evo ti, ti je vodi", ree on; sada je uzicu drao onaj, onaj koga je volela, ali vie mu nije znala ime.
Svi su zajedno izili sa tog mranog mesta. Kamen je zevnuo da ih propusti, a sa njim i zemlja iza
njih.
Stalno je bio tik pored nje i onoga koji je drao uzicu. Ostali su ili pozadi, trojica ili etvorica.
Polja su bila siva od rose. Tamna planina ocrtavala se spram bledog neba. Ptice su poele da
pevaju u vonjacima i ivicama, pevale su sve glasnije i glasnije.
Stigli su do ivice sveta, pa su izvesno vreme njome hodili, dok nisu doli do mesta gde se tle
sastojalo od samog stenja, a ivica bila veoma uska. U steni se nazirala neka crta i ona se zagledala u nju.
"Moe je on gurnuti", ree onaj. "A onda soko moe da poleti, sasvim sam."
Odvezao je uzicu oko njenog vrata.
"Idi i stani na ivicu", ree. Sledila je trag u steni sve do ivice. Ispod nje nalazilo se more, nita drugo.
Vazduh je bio napolju, s njene druge strane.
"Sada e je Jastreb gurnuti", ree onaj. "Ali prvo, moda bi elela neto da nam kae. Ima toliko
toga da nam kae. ene uvek imaju. Zar nam nita ne elite rei, gospo Tenar?"
Nije mogla da govori, ali je pokazala put neba iznad mora.
"Albatros", primeti on.
Glasno se nasmejala.
U strujama svetlosti, kroz vrata neba, doleteo je zmaj; za svojim zavojitim, oklopljenim telom
ostavljao je plameni trag. Tada je Tenar progovorila.
"Kalesine!" povikala je, okrenula se, epala Geda za ruku i povukla ga na stenovito tle, u trenutku
kada je vatrena grmljavina protutnjala iznad njih, zveket oklopa i utanje vetra u rairenim krilima, udar
kandi nalik na seiva kose po steni.
Vetar je duvao sa mora. Siuni kalj koji je rastao iz pukotine u steni blizu njene ake povijao se i
povijao na vetru sa mora.
Ged je bio pored nje. Bili su sklupani jedno pored drugog, iza njih more, a ispred njih zmaj.
Posmatrao ih je postrance jednim svojim izduenim, utim okom.
Ged progovori promuklim, drhtavim glasom, na jeziku zmajeva. Tenar je razumela rei, jer rekao je
samo: "Zahvaljujemo ti se, Najstariji."
Gledajui Tenar, Kalesin progovori, monim glasom koji je podseao na prevlaenje metalne metle
preko gonga: "Aro Tehanu?"
"Dete", izusti Tenar... "Teru!" Podigla se na noge da potri, da potrai svoje dete. Ugledala ju je
kako dolazi du ivice stene izmeu planine i mora, prema zmaju.
"Nemoj da tri, Teru!" povika ona, ali dete ju je opazilo i potralo, tralo je pravo k njoj. Zagrlile su
se.
Zmaj je okrenuo svoju ogromnu glavu boje potamnele re kako bi ih pogledao sa oba oka. Jame
njegovih nozdrva, velike poput kotlia, plamtele su vatrenim sjajem i iz njih su se izvijali pramenovi dima.
Toplota zmajevog tela probijala se kroz hladni morski vazduh.
"Tehanu", izgovori zmaj.
Dete se okrenu da ga pogleda.
"Kalesine", oslovi ga ona.
Tada Ged, koji je ostao da klei, ustade, mada klecavo, uhvativi se za Tenarinu ruku kako bi
povratio ravnoteu. Nasmejao se. "Sada znam ko te je pozvao, Najstariji!" ree on.
"Ja sam ga pozvala", uzvrati dete. "Nisam znala ta da radim, Segoje."
I dalje je gledala zmaja, govorila je jezikom zmajeva, upotrebljavala je rei Stvaranja.
"Dobro si uinila, dete", ree zmaj. "Dugo sam te traio."
"Hoemo li sada tamo poi?" upita dete. "Tamo gde su ostali, na drugom vetru?"
"Da li bi ostavila ove?"
"Ne", odvrat dete. "Zar ne mogu i oni poi?"
Page 76

2. Tehanu
"Oni ne mogu poi. Njihov ivot je ovde."
"Ostau sa njima", ree ona, na trenutak zadravi vazduh.
Kalesin se okrenu u stranu da bi nesmetano ispustio onaj gromki, vatreni mlaz smeha, zadovoljstva,
oduevljenja ili besa... "Ha!" Zatim je ponovo pogledao dete: "Dobro je. Ovde ima jo posla."
"Znam", odgovori dete.
"Vratiu se po tebe", obea Kalesin, "kad doe vreme." A Gedu i Tenar ree: "Dajem vam moje
dete, kao to ete mi vi dati svoje."
"Kada doe vreme", odvrati Tenar.
Kalesinova velika glava jedva primetno se povi, a dugaka usta naikana kao ma otrim zubima
izvie se navie.
Ged i Tenar povukoe se u stranu zajedno sa Teru kada se zmaj okrenuo, povukao oklop preko
ivice, paljivo sputajui stopala sa kandama i skupivi crne bokove poput make, da bi potom skoio uvis.
Rairena krila postae grimizna na novoj svetlosti, bodljikavi rep udarao je itei po steni, a onda je odleteo,
nestao... galeb, lasta, misao.
Na mestu gde je stajao ostali su spaljeni ostaci odee i koe i ostalih stvari.
"Hajdemo odavde", ree Ged.
Ali ena i dete i dalje su stajale zagledane u te stvari.
"Oni su ljudi od kostiju", ree Teru. Zatim se okrenula i pola. Koraala je ispred mukarca i ene
du uske staze.
"To je njen jezik", primeti Ged. "Njen materinji jezik."
"Tehanu", izusti Tenar. "Ime joj je Tehanu."
"To joj je ime dao sam davalac imena."
"Bila je Tehanu od samog poetka. Uvek je bila Tehanu."
"Hajdemo!" ree dete, okrenuvi se prema njima. "Tetka Mahovina je bolesna."
Uspeli su da premeste Mahovinu na svetlost i vazduh, da joj operu rane i da spale prljave arave
sa njenog kreveta, a Teru je donela istu posteljinu iz Ogionove kue. Dovela je i Vresku, devojku koja je
uvala koze. Uz pomo Vreske udobno su smestili staricu nazad u krevet, zajedno s njenim kokokama;
Vreska je obeala da e im doneti neto za jelo.
"Neko mora poi dole u luku Gont", ree Ged, "po ondanjeg arobnjaka. Da pazi na Mahovinu;
ona moe biti izleena. I da ode u glavno zdanje. Starac e sada umreti. Unuk bi mogao da poivi, ako kua
bude oiena..." Seo je na prag Mahovinine kue. Oslonio je glavu o dovratak, izloivi se suncu i sklopio oi.
"Zato inimo ono to inimo?" upita on.
Tenar se umivala, prala ake i ruke istom vodom koju je dovukla sa pumpe. Osvrnula se oko sebe
kada je zavrila. Potpuno iscrpljen, Ged je zaspao, lica blago okrenutog navie ka jutarnjoj svetlosti. Sela je
pored njega na prag i poloila mu glavu na rame. Jesmo li poteeni? - pomislila je. Kako to da smo
poteeni?
Spustila je pogled na Gedovu aku, oputenu i otvorenu na zemljanom stepeniku. Setila se kalja
koji se povijao na vetru, zmajevih stopala sa kandama i njegovih crvenih i zlatnih krljuti. Ve je napola
zaspala kada je dete selo pored nje.
"Tehanu", promrmlja ona.
"Malo drvo je umrlo", ree dete.
Posle kraeg vremena Tenarin umoran, uspavani um je shvatio i dovoljno se probudio da odgovori
pitanjem. "Ima li breskvica na starom drvetu?"
Razgovarale su tiho kako ne bi probudile usnulog mukarca.
"Samo malih, zelenih."
"Sazree, posle Dugog Plesa. Uskoro."
"Moemo li jednu posaditi?"
"I vie od jedne, ako eli. Je li kua u dobrom stanju?"
"Prazna je."
"Hoemo li iveti u njoj?" Jo se malo pridigla i zagrlila dete. "Imam novca", ree, "dovoljno da
kupimo stado koza i Turbijev zimski panjak, ako je jo na prodaju. Ged zna dobra mesta na planini, za preko
leta... Pitam se da li je vuna koju smo sakupile jo tamo?" Rekavi to, pomislila je: zaboravili smo knjige,
Ogionove knjige! Na polici iznad ognjita na Hrastovom imanju... a Iskra, jadnik, on nije u stanju da proita ni
jednu jedinu re iz njih!
Ali to, izgleda, nije bilo vano. Trebalo je nauiti neke nove stvari, to je bilo van svake sumnje. Ako ih
Ged poeli, moe poslati nekoga po njih. Kao i po njenu preslicu. A moe i sama sii dole, kada doe jesen,
da obie sina, poseti evu i ostane malo sa Jabukom. Morae ponovo da zasade Ogionovu batu, i to smesta,
ako ele ovog leta da imaju bar neto vlastitog povra. Pomislila je na leje pasulja i miris njegovih cvetova.
Setila se malog prozora koji je gledao na zapad. "Mislim da bismo tamo mogli iveti", ree.
Page 77