Bela Hamva

MILAREPA
1.
Izmeu dve visoravni sveta, izmeu Perua i Tibeta, naizgled nema
nikakve srodnosti. Junoameriku visiju nastanjuju Indijanci; azijsku
Mongoli. Prva ivi gotovo sasvim u kamenom dobu; druga poseduje
kulturu od vie hiljada godina. Peru je izloen pljaki, prvo Inka, zatim
panaca, a danas Amerikanaca; u zatvorenu zemlju Tibet stranac ak i
danas teko moe da stupi.
Slinosti ipak ima. Zajedno s visinom obino ide predstava svetlosti.
Ali slinost izmeu Perua i Tibeta nije to su oba visoko, ali su tamni.
Tako su visoki i tako tamni kao titansko sazvee Orion. ak ne
predstavlja slinost ni to niko nije umeo da razrei tajnu naroda koji
naseljavaju ove visije. ak ni to to bi Peru i Tibet, ako bismo ih uveli
meu ostale narode i utkali ih meu druge zemlje, uvek ostajali sami,
osamljeni, daleki i zatvoreni.
Ono uasno spokojstvo, ona orionska tamna visina, koju zrae duh
Perua i Tibeta, granica su za oveka. Osama, daljina, tama, zatvorenost
takva je granica preko koje ovek ne moe prestupiti bez rtvovanja
celovitosti svoga ljudskog bia. Postoji neto i s druge strane granice, ali to
ve nije ovek. I Peru, i Tibet su granina carstva. Razlika je to je Peru
carstvo prema dole, a Tibet prema gore. Ako ovek naini jo jedan korak
od peruanskog Indijanca, on prestaje da bude ovek; ako naini jo jedan
korak od tibetanskog Mongola, on prestaje da bude ovek.
Zato su to magijske zemlje i zemlje magova. Samo je drugaija
priroda magije prema prirodi zemlje. Granica je magijsko mesto. Teko
onome ko pobrka ovostrano s onostranim. Ako magijsku granicu povredi
na zabranjenom mestu, izazvae duh granice, Monog Gospodara, koji
nikome do sada uvredu oprostio nije. Jedna kap vie od Perua i ovek
prestupa granicu prema dole, rastapa se i biva uniten u svom
podljudskom bivstvu; jedna kap vie od Tibeta i ovek prestupa granicu
prema gore, rastapa se i biva uniten u svom nadljudskom bivstvu.
Peruanski i tibetanski magovi su to dobro znali. Zato nigde na svetu nije
bilo stroeg reda, jednodunijeg i surovijeg zakona, krue i vre
discipline nego u carstvima Inka i lama. Ostali delovi oveanstva nikada
nisu razumeli otkud ova samrtna vladavina ubitanog, tvrdoglavog i

krutog poretka. Upravo zato. Da ga nije bilo, u jednom neopreznom trenu

preko magijske granice prestupio bi, obeznanjen, najpre jedan, pa jo
jedan ovek, zatim desetoro, pa pedesetoro, zatim ceo narod, i bili bi
uniteni. Peruanci bi potonuli ispod bivstva, Tibetanci bi isparili iznad
bivstva. Tamo gde vie nema bivstva, gde nema nita.
Ni Peru, ni Tibet nemaju svoje istorije. Oba mesta su podruja duha
koja su izvan prostora i vremena. to su u vremenu iveli, uvek je isto i
jedno: biti na granici i uvati je. Za druge narode su ljudi ovde tako strani,
kao da su stanovnici s Meseca. ivot kojim ive ne menja se nikada,
odvajkada je jednolian i istovetan. I ivot im se razlikuje od svih drugih
naroda. Postoje zemlje gde je ivot brz, takva je Severna Amerika. Postoje
zemlje gde on glatko leti, takav je svet Sredozemlja. Postoje zemlje gde
vreme stoji, takvi su Peru i Tibet. Ali vreme ne stoji kao vazduh u
bezvetrici ili srce u mrtvacu. Stoji kao neka uasna stena u praznom
prostoru. Kau da postoji jedna zvezda, Sirijus Beta, gde je materija
navodno zdrobljena. Ba tako: zdrobljena. Svi atomi lee u ruevinama,
nepokretni, skljokani, mrtvi. Tako se zdrobilo vreme iznad Perua i Tibeta.

2.
Aleksandra Dejvid-Nil je neobina dama. Kao i mnogima, ni njoj
nije bilo dovoljno to joj je Evropa mogla da prui u oblasti religije, a nije
imala ni strpljenja, ni vere da potrai ono vie to joj je nedostajalo.
Radije se zagnjurila u severni budizam i mnoge godine je ispunila time da
ubedi sebe: ona je inkarnacija istonjake due koja je zalutala na zapad.
Ali u novije doba ima dovoljno specifinijih religioznih sluajeva nego to
je njen. Izuzetno je to je Aleksandra Dejvid-Nil otputovala na istok,
nauila tibetanski jezik, vie puta je odlazila u Tibet, katkada pod veoma
opasnim okolnostima, primljena je u crkvu severnih budista, i posvetila se
misterijama ove religije. O svojim putovanjima i iskustvima napisala je
vie knjiga, a ima onih koji misle da ova dela otvaraju do sada neslueni
svet.
Moda. Knjige su zaista izuzetno interesantne. Gospoa Dejvid-Nil
pie o tibetanskoj religiji, i kae da Evropejac nema pojma o tome ta se
dogaa religioznom Tibetancu, u njemu i s njim, kada moda mesecima
ivi bez rei u naputenim planinama. Moda sam vie stotina dana, u
peini ili u kolibi na steni, meu surovo golim kamenjem, sniavajui u
tolikoj meri svoje ivotne potrebe da je to za nas prosto samoubistvo. Ali
ovakav usamljeni pustinjak uputa se u tako divalj i odluan unutarnji
poduhvat, koji prevazilazi svaku ljudsku matu, da je ve udo ako iznese
itavu pamet. Gospoa Dejvid-Nil kae za ove ljude da su unutarnji
sportsmeni.

Sigurno grei. Ovde nema ni govora o sportu. Avantura je to - i jo

vie od toga. ovek slinog temperamenta jednom je samog sebe nazvao
razbojnikom. Unutarnjim razbojnikom. Ista glad za pustolovinom oveka
koji ume da ivi u napetosti smrtne opasnosti, odvaan je i niega se ne
plai, okorela, drska egzistencija, on je drumski haramija, samo ne prema
spolja, ve prema unutra.
Metod unutarnje discipline se na istoku naziva joga. Domovina joge
je Indija. Ali su metode hindu-joge samo metode, kako bi ovek uz
njihovu pomo dosegao vii duhovni stepen. I ove metode, mada i
nemogue bile za nas, mogu se zamisliti da su ljudski ostvarljive. To moe
da bude i sport. Tibetanska joga nije sport. Sport prestaje u onom
trenutku kada neko stavlja svoj ivot na kocku. Olimpijski igra je bio
sportsmen, Ahil vie nije. Zato? Jer je i ostao na ograju. Hindu joga
moe biti sport, jer isprobava snagu duha nad telom, tibetanska joga nije
sport, jer je to takva samoinkvizicija da se istinski ne moe znati kada
pobeuje, da li ako uspe da ne preivi, ili ako uspe sebe da uniti.

3.
Karipa, velika sekta Tibeta, imala je u drevna vremena etiri
ogromna sveca: Tilopa, Naropa, Marpa i Milarepa. Moemo zahvaliti
tibetanskom lami Kazi Dava-Samdupu, koji je pisao na engleskom, to se
biografija Milarepe pojavila ne jednom evropskom jeziku. Ako se negde
moe saznati neto o graninom stanju Tibeta, bie to u ovom delu.
Milarepa je jo bio iv, ali jedva da je bio ovek. Kao da se ve nalazio s
druge strane. Ako igde ovek moe da sazna neto o unutarnjem
gusarenju tibetanskih svetaca, onda je to u ovoj knjizi. Toj upornoj
opsednutosti nema para. Evropa neto slino nije umela da ostvari ni u
zloincu.
Milarepa je bio sin imunog trgovca. Otac mu je rano umro, i brigu
o njemu je preuzeo stric. Porodino imanje stric je uzeo, a Milarepa je kao
sluga morao da radi i da gladuje. Majka je nagovorila deaka da izui crno
znanje i da uniti strica. Milarepa je to i uinio, izuio je crnu magiju,
izazvao oluju, koja je sruila strievu kuu i pobila sve u njoj. Tada je
Milarepa jo bio deak.
Tako se upoznao s viim znanjima. Tako je doao u dodir s
granicom nadljudskog. Milarepa se nije zadovoljio crnim znanjem.
Potraio je uitelja i na kraju je nabasao na Marpu, Velikog Prevodioca,
koji je prokrstario Indiju i prevodio na tibetanski jezik knjige Mahajane. U
biografiji je opisano kako se Marpi javio njegov uitelj, Naropa: on ga je
upozorio kako je Milarepa izuzetno bie i da mu moe poveriti celokupno
znanje. Pogreno bi bilo poverovati da se Naropa pojavio u snu Velikog

Prevodioca. I Naropa je bio ovek granice. Posveeni su znali da je iv

prelazio preko granice smrti. Dugim i napornim vebama je preobrazio
sebe - postao je duh -, iz ljudskog tela se svesno preselio u telo duha. A
Naropa, mada je umro, mogao je uvek da se vrati, ako hoe, u svoj zemni
oblik. Marpa ga je posluao, prihvatio deaka i uputio ga u tajna znanja.
Evropa zna za ovakve ive preobraaje: svako zna kako je prorok
Ilija odjezdio na vatrenim kolima. Napustio je zemlju u vidu vatre. U
Tibetu sline stvari nisu retkost. I Milarepa se kasnije mogao pretvoriti u
vatru. Mogao je da se preobrazi u svaki elemenat. Postao je mag. ta je
magija? Sputanje na ono mesto gde je sve jedan, i delovanje s ovog
mesta. Mag se pretvara u vatru, u vodu, u demona, izaziva oluju, lepo
vreme, otvara izvor u pustinji, iz peska vadi zlato. Ve nije ovek. Sila.
Prevaziao je ljudsko bivstvo - prestupio granicu. Na mestu gde on stoji:
vatra, voda, pesak, vazduh, sve je jedan.
Milarepa je postao uenik Marpe. Ko misli da je to neka evropska
kola: ui se iz knjiga, rade se i piu zadaci, taj je u zabludi. Marpa je
traio od deaka da sagradi etiri kue, ali je svaku od njih deak morao
da porui tako savreno da kamenove odnese nazad na ono mesto odakle
ih je izvadio. Deak je morao da ispata zbog crnog znanja. ta je crno
znanje? Crna magija. A ta je to? Korienje natprirodnih sila u sebine
svrhe. Crni mag svoje sposobnosti upotrebljava za svoju korist. Time on
kalja natprirodno, ali i samu prirodu. Milarepa je morao da ispata.
Proveo je gorke godine kod svoga uitelja, koji je prema njemu bio tako
surov kao sudije podzemlja. Na kraju je Veliki Prevodilac svoga uenika
uputio u veliku tajnu i predao mu celokupno znanje.
Milarepa se povukao u peinu Dragkar-Taso, Biografija pria koliko
godina je tamo proveo sam, ali ovek ne eli da ih broji. Trideset-etrdeset
godina, ali moda i etrdeset pet. Odea mu se sasvim pocepala, na kraju
je nosio samo pare izanale vree. ta je jeo? Koprivu. Nita drugo do
koprivu. Brao ju je ispred peine, izmeu kamenja, bario i jeo. Ali zaboga!
- ta u Tibetu je duga zima, i mesecima je deset-dvadeset stepeni ispod
nule. Moe li se to izdrati u nezagrejanoj stenovitoj peini u dronjku
izanale vree? I ako ovek ne jede nita drugo do koprivu? Posveeni
Tibetanac se na to samo smeka. Uitelj joge poznaje takav metod
disciplinovanja ivotnih sila koji oveku omoguava da podnese i najveu
hladnou. Kako? Takozvanom unutarnjom toplotom. Tibetanci je nazivaju
tumo. Primenjuju takav postupak kojim se odista skladiti toplota
ljudskog bia, ovakva inflacija temperature, ovakva unutarnja pe koja
neprekidno gori moe se stei vebom, to i jeste joga. Delo nije
jednostavno. I to je magija. Mag arolijom hladno pretvara u toplo,
koprivu u meso, mraz u vrelinu. Ali Milarepa, kad je iveo u peini, nije
tako postupao, jer bi to opet bila crna magija, korienje moi i znanja u
svoju korist: ivot bi uinio podnoljivim. Ono o emu je sada bilo rei
jeste: preiveti i podneti ono to postoji - proiveti i propatiti do kraja. Na

hladnoi od dvadeset stepeni, pod udarima ledenog vetra Milarepa je

sedeo u peini, ogrnut samo izanalom i iscepanom vreom. Katkada bi
naiao neki lovac ili razbojnik, ali bi pobegao glavom bez obzira. Pomislio
bi da je to "bhuta" zli duh planine. Dvadeset godina nije podrezivao
kosu, ni bradu, nije se umivao i nije jeo nita drugo do koprivu. Prljav,
mrav, oi gore crvenilom, naborano i izmueno lice. Sedi u peini i
meditira.
Milarepa je u svom jednom jedinom ivotu eleo da postigne
stupanj Bude. U jednom jedinom ljudskom ivotu hteo je da doivi i da
preuzme na sebe sve patnje bivstva. Nije hteo da se vie vraa na zemlju
kao patnik. Hteo je da ode na veno smirenje, u isto bivstvo. Kada ga je,
negde u tridesetoj godini osamljenosti, pronala mlaa sestra, saznavi
gde ivi, htela je da ga nagovori da se vrati meu ljude. Milarepa joj je
odgovorio: Ne idem, ve sam proiveo sve uase bivstva, sve ivotinjske,
biljne, mineralne, demonske i onostrane strahote, ali jo imam tri Loke tri donja kruga pakla - koje nisam proiveo. Da bih pribavio veno
smirenje, moram preuzeti na sebe i proiveti i ova tri kruga.
Kada je Milarepa u svojoj peini iscrpao sve patnje bivstva, postao
je dostojan da se vie ne raa ponovo i da moe prestupiti s druge strane
granice. Odjednom je osetio: raspolae takvom snagom kojom se moe
pretvoriti u senku, u vazduh i u nematerijalnost. Mogao je da se uzdie u
vazduh i da leti. U snu je mogao da obie ceo svemir. Sopstvenu linost je
mogao da udvostrui i ustostrui, ali je svaka od tih linosti imala iste
nadljudske sposobnosti kao i on. Mogao je da uzleti u nebo do bogova, i
mogao je da slua njihova uenja. Svoje telo je mogao da pretvori u vatru i
u vodu.
Milarepa je umro otrovan. Znao je da je pojeo otrov i za njega ne bi
predstavljalo naroit napor da ga neutralie. Bio je mag. Ali bi to opet bila
crna magija, svoju sposobnost bi koristio u svom interesu. Umro je i kada
se odselio, na nebu su ga doekali, sred udesnih svetlosti, svi bogovi i
boginje.

4.
Najtajanstvenija misterija severnog budizma jeste: ed. Ako ovek
ita spoljanjosti misterije, njene arobne rei, gleda fotografije o njoj,
mora da upita: po emu se razlikuje ovaj nesumnjivo neuveno uzvieni,
isto duhovni obred posveivanja od kanibalizma? Po emu se ovaj
uznemireni i obesni samoubilaki nagon jarosti razlikuje od indijanskog
stuba za muenje? Junoameriki Indijanci imaju obred: selo se opija
piem pripremljenim posebno za ovaj praznik i poinje da igra, igra se
dan i no, jedan dan, dva dana, ko se umori, pije ponovo i igra dalje. Petog

dana igraju samo najsnaija petorica mukaraca. Tada se pojavljuje

"avo", arobnjak, sa svojim pomonicima. avoli poinju da ibaju
igrae biem od kokosovih vlakana. Ko jaukne, naputa igru, sram pada
na njega. Kada sa igraa ponu da vise trake mesa, oni preuzimaju bieve i
ibaju avole dok s njih ne pone da curi krv. Onda opet avoli ibaju
igrae. Na koncu od celog plemena niko ne ostaje itav: onesveeni i
pijani polegaju da spavaju, u vruici od rana, izgubljene svesti.
ed je ovakav obred, ali ovde vino, igra, avo, bi, sve se odvija
unutra, u jednom oveku. To je tibetanski metod: sve je unutra - to je
unutarnja magija, unutarnje gusarstvo. Veliki Lama stoji i govori rei
onome koga posveuje. Usmerava na njega demone. A unutarnja snaga,
koja moe da stvara toplotu, koja od koprive stvara meso, ume da oivi
demone koje je svest zamislila tako da oni, kao avoli June Amerike,
zaista napadaju onoga ko eka na posveenje. On sedi i osea na sebi
kande demona. Treba da im ponudi svoje oi, nos, ui, usta, stomak,
srce, treba da se odrekne svojih oseanja, misli, uspomena - treba da
odbaci sa sebe sve to bi nagovetavalo sumnju prolaznosti. Mora da
izgovara uasne molitve u kojima preklinje da u pustinji moe da sedi
sam, da bi mu leinari mogli u krpama kidati meso s kostiju. Kako bi
minulo sve to je prolazno i da ostane ono to ni leinari, ni demoni ne
mogu da ubiju: Veno Duhovno Ja.
Ni grki praznik Dionisa nije bio drugaiji. Bio je kao i misterija
bievanja Indijanaca koji igraju. Jedna vrsta eda. Raspomamljene ene
su ereile ivotinje; ubijale Orfeja, kidale mu glavu i bacale u reku. ed
ima dvojako znaenje: jedno se nalazi u svakoj religiji, odvajanje od
prolaznosti, bacanje zemne materije, razapinjanje na krst prolaznog
ljudskog namenjenog smrti, Ja. Drugoga nema nigde, samo u Tibetu i
Peruu: uvajui celokupnu svetlost svesti, videi i preuzimajui na sebe
celokupnu uasnu metamorfozu, svesno se pokuava da se prestupi
Najvea Granica. ed je umilostivljenje Gospodara Granice. rtvuje mu se
zemno Ja. Carina se plaa, a Gospodar tada proputa. To je jedini novac
koji Gospodar prima: prolazno Ja. ed je prestupanje preko granice,
svesno umiranje. S punom svetlou svoje svesti ovek preuzima smrt. Ne
onesveuje se, ne skljoka se, ne bei, ne cvili i ne urla. Svest ostaje ista,
kao ogledalo, ak i ne zadrhti kada prestupa: to je ed.
Ovde je sve vano: mrcvarenje, plaanje carine, prestupanje preko
praga, vano je ono to se zbiva, ko to radi, avo, kanibal, gusar, mag,
haramija, vano je da je rvanje s avolima i demonima svesno, da je
bestijalno, sveto i uzvieno. Ali je najvanije da onaj ko se posveuje sedi
ispred Velikog Lame dopola sklopljenih oiju, nema vie uasa od kojeg bi
zadrhtao, nema divote koja bi ga opila, propatio je sve udarce bia, ibala
ga je suneva svetlost, gubici, zanos, slava, rad, znoj, ljubav, i njemu od
svega toga vise ne treba nita i niko, i on je ve s one strane ljudskog
bivstva, i prestupio je preko granine linije.

5.
Letnja no na palubi broda, ako ovek lei nauznak na ebetu, on
posmatra ozvezdano nebo. Gore pet planeta: na istoku Mesec, na vrhu
Saturn, Mars, Jupiter, na zapadu Venera. Ljudi odavno poznaju prirodu
planeta. Znaju da je Mars simbol razdora i sirove sile, Jupiter
dobronamerne moi, Venera emocija koje povezuju suprotnosti. Nauka se
smeka ovim simbolima, ali zalud. Nauka prolazi, simboli ostaju. Zato? jer su istiniti. Ali noas nije to u pitanju. Brod plovi tamnim morem.
Paluba je prazna. Obala se ve izgubila. Kako li Zemlja izgleda odonud?
Ova naa Zemlja gde ivimo, kakav li je na simbol tamo, i kako je nae
ime na Marsu, na Veneri i na Jupiteru?
Spolja je boja Zemlje sigurno crvena. Ne kao Saturna, boja koja
bode oi. Nije kao Venera, zlatna i ruiasta i blago sjajna. Nije kao Mars,
zadimljen, kao svetlost plamene baklje. Zemlja je boje rubina, kao svee
prolivena krv, gorka i muenika crvena, crvena od bievanja, joga crvena,
dionizijski crvena. Buda je uio da je sve patnja. Indijanci se meusobno
ibaju do zamrlosti. Dervii noevima seku svoju glavu. Milarepa je u
ledenoj kamenoj peini iveo etrdeset godina na koprivama. Kanibali
peku i jedu jedni druge. Dionisa su titani raereili tako da mu je Zevs
skupljao udove. I nema na zemlji oveka, naroda, plemena, religije koji ne
bi znali da je bivstvo patnja, da nas mrcvare nepoznate sile, da se mi
meusobno ereimo, uz mrnju, ratove, zavist, curi krv iz tela Indijanaca,
iz Dionisovih udova. Svako zna za stub muenja, za jogu i za Dionisove
misterije, bilo da je Australijanac, Papuanac, Crnac, Eskim, Grk,
Indijanac, Japanac, Patagonac. Samo jedan Bog ivi ovde na Zemlji, Bog
Zemlje Bog koji krvari - Bog Patnik - der leidende Gott - Dionysos der
Gekreuzigte O, Nie, Nie, pa ti si sve znao?
Mi neemo doneti drugim planetama dobronamernu mo, kao
nama Jupiter, razdor, kao Mars, sjedinjavanje, kao Venera. Mi njima
dajemo: Boga Patnika. To je na simbol. Tako nas zovu onamo i nae ime
moda samo posveeni smeju da izuste, i misterije govore o zagonetnom
ivotu kojim mi ovde ivimo. ed? Joga? Dionis? Pasija? Bog Paenik?
Zemni ivot, ako je potpun i istinski, nije srean, nije zadovoljan,
nije graanski. I ako neko eli sreu, zadovoljstvo, graansku udobnost,
upravo gubi celovitost bivstva. Na istinski ivot je patnja. To je naa
plemenitost. Nae herojstvo. To je nae kosmiko dostojanstvo. Raspeti
Bog je rang zemlje u svemiru. Tako nas i po tome poznaju srodne zvede.
ini nas ljudima to to nas, kako kae Heraklit, uvaju biem - pan
herpeton plg nemetai. Boanskim nas ini ako svesno prihvatamo krst.

6.
Videi znojnu ili ranjenu ivotinju ovek ve odavno pati kada ona
jo nita o tome ne zna. Zastaje mu dah, lice se iskrivljuje. ivotinja pita:
ta je? ta se zbiva? ta boli? ovek kae: tvoj znoj, tvoja rana boli - pa zar
ti nita ne zna o tome? A ivotinja e: ne znam.
ovek je bie najosetljivije na patnju, kako kae Nie. On trai
viestruku i to bogatiju patnju. A i Nie smatra da je zadatak: samom
sebi i drugima stvoriti nove patnje, kako bih uinio sebe dostojnim
najvieg ivota. ovek se meri po tome ko ta i koliko moe da uzme na
sebe. Nie je uinio nedvosmislenim za modernog oveka da je sutina
bivstva patnja. I ljudska je plemenitost: primiti na sebe ljudsku sudbinu
onakva kakva jeste. Amor fati. Nice je prvi evropski hrianin.
Danas ve znamo da "meu ljudima prispelim u zrele godine nikoga
ne moemo uzeti ozbiljno ko ne zna i ne uvia: ivot je patnja". - "Naa
sudbina je tako uasna da se neuporedivo vei deo ovekove tvorake
snage troi da bi on sakrio ovu sudbinu i da bi je izbegao." Ali obmane,
manevri, trikovi, beskrajna samozavaravanja i samoobmane nita ne
vrede. Patnja je time samo vea. ovek treba da se osvesti, da bude
savreno budan, i da tako preuzme svoju sudbinu. Najvii i najljudskiji
simbol i bog budne i svesne patnje, amor fati jeste: Bog Patnik Raspeti.
Patnja nije besmislena. Nijedan trenutak patnje nije zbog nje same.
I preuzimanje patnje ne zbiva se zato to ovek pati s uivanjem. Jer ako
jo "voli da pati" zapravo ne pati. Jo hoe sreu. Jo je titan. I u tom
sluaju preuzimanje patnje je magija, kojom samo eli da ukree sreu. A
magija je nedoputena i nelegalna aktivnost: bundijsko naprezanje
titana. Svaka magija je zabranjena izuzev jedne.
Kajzerling kae: patnju sudbine ne preuzimam na sebe zato da bih
vebao podnoenje i strpljivost. To bi bilo samo negativno, sam moralitet,
sve u svemu samo vrlina. Patnju treba da preuzmem zato to me ona
podstie na uzvienije. To uzvienije je potpuno bivstvo. Celovito Bivstvo i
njegova Istina. Jer "samo ono to boli obuzima oveka, celinu ovekovu i
potpunog oveka". Samo onaj ko njemu namenjeni deo sudbine bez
ostatka i do kraja propati, kao Milarepa, moe stupiti u boansko bivstvo.
Kajzerling je onaj mislilac koji uvek podstie, ali stvari ne kazuje do
kraja. Primeuje da patnja nije besmislena, ali i da je to jedino ovekovo
stanje koje obuhvata celokupnog oveka. Ali da on time proivljava
ukupnost bivstva, laan je zakljuak. Na dobrovoljno preuzetom krstu u
oveku se raa: Poslednja Dua.
Patnja ume da bude najbri at, kae Majstor Ekhart: ona ume da
bude boiji drebac koji oveka brzo vodi cilju. Na boijem drepcu patnje
ovek najbre stie iz titanskog bia Prve Due preko okeanske tame do
svetlosti Poslednje Due. Svesno prihvatanje patnje, preuzimanje krsta na

sebe, istrajno i nepokolebljivo strpljenje sudbine bili bi nedopustiva

magija ako bih time postigao samo potpunost bivstva. Ali stiem u
Poslednju Duu. Svaka magija je zabranjena, jer svaka nelegalno ara. "O,
kad bih mogao da odbacim magiju, kad bih mogao da zaboravim sve
arobne rei, o, Svete! - postao bih ovek, i onda bi jo vredelo iveti."
Samo je jedna magija doputena; ne snage, ne zavoenja, ne znanja,
jedino magija ljubavi. Jer ovek ak i beskrajnu patnju sudbine uzalud
preuzima na sebe, i zalud prihvata krst ako to ini uz pomoc snage, znanja
i nedoputene magije. Jedino se sme voleti. Jer je ljubav Poslednja Dua.
Poslednja Dua je krajnja i najposlednja od svih dua. To je vrhunac
i kraj sveta. To je tesko dostini planinski vrhunac. To je kraljevski presto:
tu stoluje Tihi Kralj Ljubavi. ak se i patiti sme samo u njegovo ime. On
opravdava ak i amor fati - njegov duh mi doputa da uzmem na se krst i
da ga nosim. Bez njegove saglasnosti ak i bol, tuga, alost, sauesce,
strpljenje predstavljaju magiju, nelegalno, nedoputeno, zabranjeno se
eli, jer se eli za Ja. Sve je to dole, duboko, duboko ispod Poslednje Due,
jer je sredite svake due Ja, jedino nije poslednje: Duha Ljubavi.
Poslednja Dua vie ne zna ta je Ja, ne zna u tolikoj meri kao to
Prva Dua ne poznaje moral, govor, zajednicu, ni lepotu. Ona ivi jo
sasvim dole, u dubinama okeana, u neznanju, s titanskom snagom se bori
za jedno jedino to joj treba: za sreu. Poslednja Dua je napustila svaku
materiju, svako znanje, volju, nagon, elju - ona ivi prevaziavi prirodu,
zajednicu, oveka, znanje, samo u blistavilu ljubavi.
Smem da preuzmem na se patnju i smem da je nosim svesno,
trpeljivo, ako mi Ljubav dopusti, i onda e boiji drebac otkasati sa
mnom u carstvo Poslednje Due.
Peru i Tibet, dve visoravni: granica. Obe su srodne po tome to bez
bilo kakvog posrednika, bez bilo kakvog prelaza suprotstavljaju dve
najvee suprotnosti ljudske sudbine: Prvu i Poslednju Duu. To su divlja
krajnost i napetost: titan i Raspeti suoeni jedan s drugim: to su Peru i
Tibet.