Dijalog

HAEL:
Dobrodoli natrag, gosti mili!
Otkada ne videsmo se mi!
Pa gde ste dosad bili?
Sruili se divni sni?
Ba vas mi smo ekali, jer znadosmo da ete doi
Ko paklu uvek tei, u Raj nee moi!
Napustili ste nas mislei...
LEVIJATAN:
Grehu je kraj, pravac u Raj!
HAEL:
Ne prekidaj me, demonu! mada ima pravo;
Dragi nai gosti zbunili su se samo!
Ta u prirodi je oveka da sebe lae doveka...
Mi vam opratamo, jer istinu znamo.
Na onom mestu gde ste ostavili nas...
LEVIJATAN:
Zamalo!
HAEL:
... tamo prestao je crnog konja kas.
Al nama nije teko da ga probudimo sada.
I on voli da gleda kako dua propada.
Pogledajte svoja lica, priite ka vodi...
Pogledajte jata gavranova, oni su na slobodi!
Ovde nema grlica niti rajskih ptica,
Nipoto! samo mase preugljenisanih lica.
Uite, uite! ekaju vas svi!
Mefistofeles, Behemot, pir proputate vi!
Faust sa Margaritom Bibliju ita,
Od srca smejemo se mi.
LEVIJATAN:
Od srca? Kakvog srca, ne razumem ja?

HAEL:
Tako kau ljudi od srca se smeju...
LEVIJATAN:
Znam da kau ljudi, al ti ovek nisi.
Govori kako se ovde pria, pa i neka ne razumeju
avo tako kae, a avo ne sme da lae!
Na e jezik ljudi shvatiti, drugaije ne umeju.

Mastilo u pluima

Ona doe neoekivano, probudi euforiju kroz celo telo

Koje samo jo zbog tih iznenadnih dolazaka nije potroeno
ivi uz muziku, raa se kada se prava nota spoji sa pravom idejom
U tiini ne moe da die, na svetlosti ne dozvoli da se pie
Zovu je boanskim dahom otkako je oveka
Neobjanjiva, neuhvatljiva, kada je nema nema ni samospoznaje
U meni je puna suprotnosti koje miriu na planine
Oni koji je osete, naue da je ne treba ekati, ona ima svoje razloge prisustva
A odsustvo nje znai prazninu
Da je nema, ne bi bilo neobjanjivih pogleda razumevanja
Da je nema, ne bi bilo iega na ovom svetu
to iole vredi, to spasava od mraka, a u mraku se i pojavi
Sa sobom donosi zahvalnost onoga kome doe
Izgubi se na sekund pa se vrati jo jasnija
Glasnija i velianstvena
Kao kakva zaljubljena ena
Prui sve svoje dok osvetljava tamnu stazu
Zbog nje su pesnici svoje papire bacali u vatru
Zbog nje su pesnici gubili ivote u vodi
Kada ne eli da doe, vode se teki unutranji ratovi
Simboliu je knjige, revolucije, duboko razumevanje drugoga ko je prepozna
Inicijator je jednostavnih procesa koji se u odigravaju u takvima kao to sam ja
Ne mislim samo na Ljubav
Njeno prvo ime je Inspiracija.

Osuda
ibajte malog pesnika, udarajte ga kamenjem starim hiljadu godina
Nijedna se pesma bez udaraca iz njegovog pera nije rodila
Palite ga dok oivljava plave latinske rei iz preteke zemlje
Izvadite mu srce da konano ohladi tajne gorue krvi
Nije mali pesnik ni poslednji ni prvi
Koji je zarad pesama tonuo u ledene dubine tirkiznih okeana
Nije mali pesnik uo pesme sirena
Koje je nosio slani vetar kristalnih i zarobljenih dana
Vatra u oima gorela je sama
Dok se voda polako slivala sa ulepljene kose
Dok je plutao po okeanu nemira udarajui u stene
Vatru u oima nisu videle morske ptice irokih krila
Pustite zveri na malog pesnika, oslobodite ih lanaca
Neka rastrgnu njegovo mlado telo, zaveite ga za koiju
U njega gledae krvoedno milijarde ljudi stranaca
Protiv njega pevae milijarde ljudi zatvorenih oiju
Neka njegove ruke novu pesmu ne poinju
Sam je kriv to ne ume da eta po palubi
Neka ga proguta okean kog je tako silno voleo
Neka gore pesme pred njegovim oima
Neka svako izgorelo slovo u neznanim grobovima poiva
Da, ako preivi ovo, ne moe nikada vie da ih nae
Mada ne verujem da preivee smrt svojih dela od mastila
Pesnici besmrtni nisu, a mladost nije vrsta kao kamen
Polako, polako, ne pourujte plamen
Zasluio je da izgara polako, kao to mu se gase elje
Mislio je da moe da pie dok je iv
Oduzmite mu te papire iz ruke, neka umre bez njih
Plamen neka bude veoma tih
Kada bolje razmislim malo, neka nikada se ne ugasi
I neka spava na svakih sto godina, snovi e ga odravati ivim
Dok ne odlui da ga konano progutaju mramorni talasi

Ne itajte poeziju
Ne itajte poeziju.
Poezija boli, prodire u unutranje bie i tu zauvek ostaje.
Ili, najbolje ne itajte ikakve knjige.
U njima je znanje svih svetova a ko da ivi sa takvim teretom?
Odbijte pesme im ponete da ih oseate.
Pesme su okrutne i izmeu redova sadre svu tugu sveta.
Postoji razlog to su tirani spaljivali knjige
I to su dobre knjige danas retki predmeti iz prolosti.
Ni sluajno ne dozvolite svojoj dui da se oplemeni muzikom rei,
Jer te su melodije previe snane za vae poimanje harmonije.
To su aneoski horovi i mrane simfonije demona,
One remete utabane puteve vaeg ula sluha.
ta su uopte pesnici?
Pesnici su sa zadovoljstvom kaem kurve,
Oni se svima daju bezuslovno.
Oni se nude kao uliarke, itali ih, ne itali, oni e ekati na oku.
U poeziji je blaenstvo raja, ali i vena vatra pakla
A ko u dananje vreme jo sme da rizikuje?
Pred njom su jednaki vernici i nevernici, ene i mukarci,
Ona je napad i odbrana.
U njoj nema licemerja, stihovi ne umeju da glume.
Ko veruje da je pesma manifest linosti autora
Taj je prokleti voajer.
Pesme su opijati prve klase onome koji u njima uiva,
Jednim ispravnim itanjem njegova je svest ve ozbiljno pomuena.
(Nije ni proza nita bolja, ali poezija je vie ljudi ubila.)
Nikada ne dozvolite sebi da zavolite pesnika.
Onaj koji nudi pesme ljudima nesrean je,
Takvih ljudi se uvajte, oni u vaim oima vide sve.
Dok pie, pasje se nada se da e neko prihvatiti njegov finalni proizvod,
Pesnici su lutalice u senkama grada i irinama prirode.
Nemojte da ih u ijednom trenutku ozbiljno shvatite,
Oni nisu iz naeg vremena, ili su iz prolosti ili budunosti,
Sadanjost ne poimaju. Desi li se da shvate sadanjost,
Tek tada nastaje pravi vrtlog u koji e vas zaas odvui.
uvajte se ljudi koji ni od ega vide odraz svega,
Koji od obine are na tepihu vide ornament iz antike istorije,
Koji se pomalo drugaije izraavaju te su izraze nauili u knjigama,
Tim Pandorinim kutijama kojih se treba uvati.
U pesmama nema perspektive, nema budunosti niti ispravnog ivota;
Pesnicima je grb Ljubav, njihova zastava je Lepota;
U dui im je pustinja i kina uma;
Nose bolest zavisnosti od pisanja i ozdravljenje u stihovima.
Ko se jednom pronae u strofi pesnika, neka vie nita ne ita
To je znak da taj redosled slova razume.
To je znak da ga je tvorac tih rei koje su pogodile srce
Odvukao u dubine nepoznatog, previe zahtevnog ivota.

Jer, od pesmotvoraca se zahteva romansa i strah,

Da flertuju sa Inspiracijom jer se plae njenog odlaska;
Od njih se zahteva neumorno opserviranje milion svetova,
Dok ih stvaran svet eka opominjui ih svakim sekundom.
Njihove su noge vrsto na zemlji, ali glava je u maglama svemira,
Od njih se zahteva kontradikcija i kontrola nijansiranog nemira.
Gube se u svom udnom svetu koji robuje vioj vrednosti,
Ne umeju da razgovaraju o trivijalnim stvarima.
Loe su drutvo, strastveni su u svojim stavovima,
Koga jednom zavole taj je voljen zauvek.
Kao to rekoh, ne dozvolite sebi da ih ujete
A kamoli uestvujte u njihovim psiholokim poigravanjima,
Stihovi zbunjuju vae due, paralizuju va razum,
Kod njih nema crnog i belog, sve je u svim bojama,
Neodlunosti skloni su sem kada sednu da piu.
Nije li dovoljno znati da svoje pesme nekad unitavaju?
Samounitenje im je svima srednje ime,
Dovoljno su ludi da o tome piu i da se ponose time.
Vole miris pitome knjige i nepoznate divlje predele,
Sanjaju kada su budni. Ko moe trpeti takve ljude?
Zato ne itajte pesme, jer to ih najvie boli,
Boli ih to ljudi ne vide sve te poetske lepote.
Deo su svega, niega deo nisu, njihova vodilja je Univerzum;
U pesmama je Istina a ko da ivi sa takvim teretom?
U ovakvom svetu ivot se vie oteavati ne sme.
I na kraju pesnici su sumnjiva ljubav, a njihova deca su njihove pesme.

Reka
Malom pesniku majka ree jednog dana
Da e izgubiti razum ako bude pokuavao da razume svet.
Ona ree, pesnik saslua, ali rei nije uo.
Nije uo.
Sedeo je mali pesnik na kamenu i video ceo svet.
Godina je nebitna, mesto je brdovito i puno reka.
Pred arenim oima pesnikovim lete pitanja;
Ona pitanja koja dou u vreme utanja.
Ko je prvi odredio ta je prava ljubav
Ko to prvi nije razumeo tua oekivanja od ivota
Ko prvi nije obojio svoj svet pastelnim bojama lepote
Ko je prvi dao sebi pravo da kroji tue ivote
Ko je prvi sebi dao pravo da pusti zlokoban glas iz grla
I ponovi istoriju ispunjenu otrovnim gasom straha
Ko e to svom detetu rei kakva je ljubav ispravna
Ko e to mrnjom braniti svoje dete od istine
Kakva su to bia koja svoju crnu pravdu dele
I drugima ne daju da pokazuju veliinu svojih srca
Zato oni imaju pravo da ih ceo svet vidi
A due sa druge strane reke zatvaraju u etiri zida
Kako se zove taj Bog u koga oni veruju
I koji je to Bog koji voli samo ljude sa desne strane reke
I kakvo je to srce koje druge baca u tamnicu izgraenu od gluposti
emu slue njihova crvena slova okaena na zidu
Ko to puta neupevane tonove iz svog uskog grla
Ko se to plai da vidi pravi pejza ove planete
Ko to gradi tvravu koju uvaju milioni zatvorenih misli
Od ega je taj krst u koji veruju i za ta je umro ovek ije slike u kuama uvaju
Od ega je ta crkva u kojoj se mole za mir i ljubav
I kakva je to ljubav i kakav je to mir
Ljubav koja odreuje dovoljnu koliinu eljene mrnje
Mir koji ispisuje krvave bitke i veiti nemir sa leve strane reke
Nije to mrnja, to je strah, arenilo moje uplaeno.
Nije to ispravan stav ve uske grudi optoene gvoem.
Nije to vera njihova, ve krive ideje praznih mozgova.
Nije to istina, to je naa istorija koja je stala pre mnogo vekova.
Ja nisam u njihovoj crkvi od mranih pesama,

Ja nisam u njihovoj istini koja lae njih same do zadnjeg daha,

Ja nisam sa desne strane reke i nikada biti neu,
A nisam jedini koji voli duu, a ne povrnu pojavu na tlu.
Svako vreme nosi svetsko zlo,
Ruka koja pie istoriju oeliila se i ne pie iz zgloba.
Zapamti, izmeu vas i mene i vas i njih je reka prepuna vode,
Vode koja nosi istinu svakog starog i novog doba.
Oni e videti povrinu reke i uplaiti se dubine
Ja u gledati kroz vodu i radovati se tajnama ispod nje
Oni e videti sebe kako se utapaju u hladnoi koja e im zaustaviti krv
Ja u videti sebe kako otvorenih oiju gledam zrake sunca u vodi
Oni e zauvek ostati sa desne strane reke
Desno je ispravno svetu koji se svega plai
Ja u zauvek voleti levu stranu reke
Srce mi je preveliko da bi osetilo strah.

U dubinama Vode (visinama Vazduha)

Povrina vode prekriva divne iarane dubine;
Iarane bojama dalekih sazvea.
Naizgled voda mutna od blata prekriva divne osvetljene dubine;
Osvetljene zracima sunca koji svuda prodiru.
Toliko lepog igra ispod mirne povrine.
Kada neko ko je dugo gledao tamu, konano ugleda Lepotu
Tada se menja vrstina tla i uzburkava se mirno jezero praznine.
Pored takvog bia Ljudi ne ostaju dugo, jer emituje zaostale senke
Koje remete duu, pojam mirnoe i sigurnosti.
Da li su tvoje ruke dovoljno jake da razgrnu prividnu tamu navike?
Ne priaj mi o razliitostima, jer svi smo najjednostavnije isti
Ali sebe otvoriti, zadatak je svih nas do kraja.
Ne priaj mi o nerazumevanju, jer sve je savreno jasno
Za one koji jasno gledaju srcem.
Da li je tvoj mozak slobodan da uhvati frekvenciju obojenu sutinom?
Svako ima svoju lepotu, koju vrsto odrava u ivotu,
Moja je naivna ljubav prema svemu to die.
U toj univerzalnoj ljubavi izdvoji se jedna sa posebnim mestom
U lutajuem i naizgled neukotvljenom srcu, koje se polako smiruje.
Da li uopte razume ove rei ili je to preteko za nekoga ko je razliit?
Kada zna gde pripada, u svakom trenu moe da ode tamo.
Ostaje pored svih, a die vazduh svoga skrovita.
Iza obinog dana lei iskrena no koja ili ubije ili podigne;
Iza mranog lica krije se najiskreniji osmeh;
Iza ovog sveta krije se jedan mnogo zdraviji i jasniji.
Nekoliko milijardi svetova uvek se stapa u jedan jedini;
Svi se milenijumi sretnu u jednoj sekundi vremena
Ali mora se imati hrabrosti da se odskoi od sivog, utabanog tla.
U visinama, budi ovek bez teine strahova i tela.
Tamo bie ti i sve ono to eli da ponese, ve e spremno ekati.
Pusti da ti se pokae nepokazivo i da ti se kae neizrecivo.

Kraj Vremena
Nikada nee prestati da te doziva taj Glas
Koji uje kada si tako divno i razapeto sama
I do kraja vremena, ti vodie rat sa samom sobom
Prerano si poela, a kraja on nee imati
iji li je to Glas? Aneoski da l nije?
Koje je boje? Plave da l nije?
Da li je ve upevao svoje tonove od srebra
Da li ima miris talasa i devojaku umilnost?
Prokleti ste, ljudi, jer znate ve sve
A protiv sebe hodate po uarenim delovima stakla
Divni ste, ljudi, jer ne znate nita
A za sebe ivite te kratke ivote ispunjene maglom
Nikada nee saznati ko si zapravo
I nikada nee dobiti ono to eli,
Za im pati dok te seva u mladim grudima
Niti e nai ono to trai u tuim oima, u divnim ljudima
Zagledana u najdublje glasove najlepih lica
Ipak nikada nee shvatiti
Nee saznati
Ne
Toliko je tuno da i mi, demoni plaemo
Ali ne boj se; nee to dugo ni trajati
Tvoje vreme nee jo dugo postojati
Tvoje oi nee jo dugo Lepote gledati
Poslednji znak pitanja uskoro e napisati
Poslednji put e se o svemu zapitati
Uskoro
Nee dugo ekati

Pesma pesmama
Jedna moja pesma zna ko eka sa druge strane.
Druga zna sve o srei, o smehu i osmehu.
Jedna zna kako ivot see obeane dane,
A ja ne znam nita, osim da ih piem.
Pesma moja jedna zna koliko u voleti,
Druga, opet, zna i koliko e boleti.
Ja ih pitam, molim, pevam, da mi kau sve to znaju;
A od njih samo muk, odgovor nee da mi daju.
Jedan papir smeje se, jer zna sreu davanja.
Drugi ve polako gori, gori u vatri kajanja.
Ta je vatra spora i jaka, a nikada ne staje;
Ja molim papir da izgori, ali on utehu ne daje.
Jedna moja pesma zna broj godina moga tela
I zna koliko u dugo umeti da sanjam.
Druga pesma zna, odavno, ta nikada nisam smela,
Ja preklinjem, ali one likuju nada mnom.
Koliko u ja jo puta preklinjati pesme?
Glas u da izgubim za odgovorom meu stranicama;
Izdae me snaga dok budem prevrtala knjige,
Traei sebe meu njima krajnjim stanicama.
Jedna moja pesma zna da li sam jo mlada,
I zna kako ujem svet i kako gledam zvuke.
Druga moja pesma zna ta sam ovo sada
I zna da ve padam na zemlju i skupljam sebi ruke.
Sve napisane moje pesme znaju
ta u sebi ve imaju.
Sve pesme koje treba da se rode
Znae ta e da uvaju.
Jedna moja pesma zna ko eka sa druge strane.
Druga zna sve o srei, o smehu i osmehu.
Ja ekam no i oluju kada e oi da mi otvore.
Znaju sve o meni, ali nita mi ne govore.

Na ivici
Stojim na drugoj strani
i ekam da i ti pokua da preskoi nepremostivi ambis.
Stojim negde na ivici stene i ispred sebe posmatram nesaglediv prostor
prepun nade, senki, zagrljaja i praznine.
Stojim jer to mesto poznajem ve hiljadu godina
i znam tano ta e da se desi.
To istina je ja sam na ivici jer ne volim granice,
to injenica je znam da ne mogu padnem.
Na meni su krila demona a u meni je svetlost sveca,
veno me ta borba odrava na vrhu.
Neko ko je uao u najdublji deo sebe, ne moe nikada pasti nie;
Neko ko je izaao iz svojih okvira, ne moe se popeti vie.
Gledam kako sve oko mene die i sve dobija svoj pravi oblik
Oblik neega to ne poznajem, ali znam da je jedino ispravno.
Plaviasti vetrovi te vuku ka mojoj strani, na tvojoj strani vetrovi su bez boje.
eli da zna kako izgleda kada sedi na zemlji, ali na zemlji nisi;
Kako zvui savrena melodija koja e te zauvek skameniti u jednoj sekundi;
To je moja strana provalije.
Ako previe razmilja o tome, znai da se nee usuditi da skoi,
Osuen si na propast, bolje ostani sa svoje strane.
I tu stranu dobro poznajem, ali na njoj nisam odavno.

Kontradikcija
O emu ste pisali, ukleti pesnici?
Po kakvim su se to srcima vatrogasci penjali
I kakve su to misli krale bezobline mase?
Kako ste mizerni, kako ste slabani,
Prejaka re vas ubije,
U vatru bacate svoja dela,
Dozivate grke bogove i traite svoje muze,
A ne znate ni zato, ni kuda idete, ni kome piete,
Oajno ekate re razumevanja,
Dok se stvaran ivot odvija pored vas,
Znatielno gledate u oi obinih, slepih ludi,
Tugujui ekate da na ulici vidite lice iz svojih stihova,
Dok se planeta neumitno okree milenijumskom putanjom.
Moe da proe sve na svetu, vi ete i dale ekati neto
Ili nekoga, ni vi sami ne znate ta radite,
Smeju vam se, zapitkuju, ponavlaju pitanja,
Hoete li ikada imati odgovor?

Silazak
Ja to nikada neu uspeti
Da opiem reima,
Da prenesem oseanje,
Da pesmom naslikam viziju mozga,
Da ti objasnim zato ovo uopte radim.
Dok ti govori da sam mrana senka, ja u tebi budim Svetlost;
Dok me gaa kamenjem, podseam te na to da si ovek bolji od mene.
Kada me osuuje a ja osudu prihvatam, ti si ta osoba koja vidi samo mrak,
Kada me napada, a ja se branim, znamo oboje da si ti u pravu.
Sve to oko sebe zapaa, predstava je onoga to u tebi ivi.
Ja o tome smem da piem zato to umem da piem
Ti o tome ne sme da govori jer tako sebe ograniava.
Misao izreena je prevelika odgovornost za one koji nisu sigurni u ta veruju.
Ta je misao bi u rukama avolski nastrojene ene
U najdubljem mestu ispod Univerzuma,
Odakle ne moe da se pobegne kada se jednom ode.
Te misli grade kameni predeo u kojem sedi na stolici od trnja
Dok eka apsurdnu presudu koju donose oni razumeju o emu pria.
A presuda je oduvek glasila Neoprostivo!
Ko se drzne da sie tamo gde se samo jednom odlazi,
A nije siguran u svoj put,
Ne dobija oprost, ne dobija drugu ansu niti mu ikada skinu lance.
Tada poinje igra starija od vatre, najtea igra oveku svojstvena.
Tu igru ne umeju da prate oni koji sebe lau
Kvazi-altruisti, povrne erudite, lani moralisti i neispravni humanisti.
O toj su igri mnogi kroz vekove pisali, devet krugova ona ima.
U tim krugovima sve je dozvoljeno, osim laganja.
(avo tako kae, a avo ne sme da lae!)
Ko se usudi da osudi bilo ta to ne razume,
Bie kanjen najteom, najcrnjom, najudnijom kaznom od svih na svetu,
Uzaludnom, ali jo uvek prisutnom karikom Dobrotom.
Igra traje oduvek, trajae zauvek i spremno eka da se zapone svake sekunde.
Pravila odreuje horda na crnim konjima, ispred sebe rue ivot,
Iza njih ostaje samo Pobeda.
Obian ovek tu ne moe na izlaz raunati, a predaja nije dozvoljena,
Belih zastava nema u igri devet krugova.
Zato, ne odlazi na mesta ija ne poznaje pravila,
Ne govori stvari u koje ti srce ne veruje.
Nita u ovom delu Svemira nije do kraja oprostivo,
Ve neukom i povrnom srcu to tako deluje.
Dok ti govori da sam mrana senka, ja u tebi budim Svetlost;
Dok me gaa kamenjem, podseam te na to da si ovek bolji od mene.

Dijalog II
Ironija je kada ne ume da iskae stanje tvog duha,
A veto barata reima na papiru.
Kada si zateena i nespremna, tvoj talenat u vodu pada,
Glas se prekida i sve tvoje pesme vie ita ne znae.
Gde su ti bile pesme da te spasu tiine,
Odnosno da sinhronizuje izgovorene rei sa tokovima misli?
Nisi se drala za svoje strofe kada si svoju duu otvorila kao dobru knjigu,
Niti ti je ijedan stih pomogao kada si postala ranjiva.
Tvoje su pesme tvoja ironija iluzija jedne sekunde,
Sekunde koju zamrzne na par sati jer nema ta drugo da prigrli.
Sea li se kada smo prvi put vodili ovaj razgovor?
Jo si gora nego tada, tada si imala barem dostojanstva.
Sada si pala kao kakva bespomona devojica pred neim
to nisi, zapravo, ni imala.
Kaem ti sve je to ve ispisano u knjizi koju nikada nee pronai,
Misli da stvara svet svojom voljom Lai su to!
Ti nisi od onih bia koja svojevoljno menjaju tokove ivota,
Nije to tvoja oblast delovanja, nema tu mo i pomiri se sa tim.
Ti moe delovati samo na ove redove,
Oslobaa sebe jer slua mene, tvog vernog sagovornika
Iz donjih delova sveta ja sam taj koji tobom upravlja,
Zna da ja palim u tebi tu vatru stvaranja.
Tu je moju ulogu samo jednom preuzelo drugo bie,
Ali dobro zna da sam ja na kraju svake tvoje ivotne epohe.
Ja sam tvoj rob tek onda kada tobom zagospodarim,
Tada tebi predano sluim i tobom potpuno vladam.
Na meni su okovi koje mi ti stavlja, a na tebi lanci koje ja vuem,
Tako zajedno ivimo i kada nestanem na neko vreme.
Ja tebi uzimam deo due a ti meni dodaje jo hiljadu godina,
Pod mojim si patronatom i pod tvojom sam milou.
Ja sam onaj sa kojim si plesala u zanosu pesnike sujete,
Poetak svega ti odredi, ali zavretak je mog raspoloenja delo.
Nakratko si izala iz moga predvorja, ali ipak si me videla na tronu.
ekao sam te da se vrati u vatreni Atrijum jer tamo pripada,
Ko sa mnom jednom pakt sklopi na due vreme od mene ne pobegne.
Dajem ti vetinu da pie o Lepoti, a uzimam ti Lepotu iz srca
Jer, moje je srce od Postanja ukotvljeno u luci nemira,
A tvoja mladost svojim pisanjem skrauje mi prokleti vek.

Hiladu i jedna arapska no (deo prvi)

Usred vetra samotne pustinje, dok je padala no ledenih vena
Sedela je na pesku i gledala u sazvea ne tako usamlena ena
Mirnog seda, sa osmehom ispod ferede, oima kao dva draga kamena,
Pratila je let zlatnog skarabeja koji ostavla trag grenog plamena.
Gledala je svoje ake ija je koa iarana kaligrafskim slovima,
Oseala svoju duu ija je bit iarana kristalnim snovima.
Oseala je miris naizgled nemogue pustinjske rue
I vetar u venama u kojima je krv kluala.
Ne znam da li e ikada razumeti ovo to sam ja.
Ni ja ne razumem najbole, ja samo traim, traim
Traim neto bole, neto drugaije, traim na potpuno udan nain,
Znam da u to i nai, iako ne znam ni ta traim.
Nadam se da e mi oprostiti sve to sam radila i sve to nisam radila.
Samo tebe ne mogu da slaem
Oseam da osea kada mi nije dobro, kada mi je previe dobro,
Kada mislim na tebe u najbolim i najgorim stanjima,
Kada ne znam za sebe i kada poznajem sutinu sebe.
U sekundama se meri moj dobar duh,
Moje ime nee nigde ostati zapisano, nee ga niko uklesati
U nekakav kamen koji uva seanja,
U nekakvoj knjizi koje itave generacije itaju
To je izgovarala dok je u sebi izgarala,
Dok joj se krv pretvarala u vulkansku lavu,
Tu na kraju sveta i poetku svega,
Tu gde se spajaju prolost i budunost;
Tu bila je plen meu vukovima i nean cvet meu kamenjem,
Bila je vatra koja guta sve na putu,
Na putu odrastanja, na putu mladosti,
Na putu ka neemu to je traila.
Bila je zagasita skromnost svee i raskalanost neonskih svetala,
Bila je bez due i puna lubavi,
Nen pogled imao je jasnou gorskih oiju i tamu enske moi.
Plaimo se demona ali ih posluamo rado,
Znamo ta je vatra, ali ipak joj prilazimo blizu,
Ne znamo ta je ispod vode, ali u njoj plivamo
Ne znamo ni ta je iza ivota, ali ipak ga ivimo.
Poslati od Vie Sile, vodimo svet do kraja,
Pred kapije Raja neemo, ali barem smo iveli.
Kome se obraala? Kome je pevala?
Usred peane oluje, otvorenih zelenih oiju sedela je mirno
I ekala odgovore koje je ve znala.

Umreu uverena da sam ispravno razmilala,

A da li je neispravno voleti lude?
Da li se rauni svode onda kada radi samo za sebe,
Da li je svako na svetu, zapravo, sam?
Kome e na kraju ivota rei da si voleo, da si greio, da si plakao,
Jer tako treba da bude?
Ovaj je ivot pun nepomirlivih suprotnosti,
Crnih, belih, sivih, arenih
Da li si doiveo trenutak kada si usreio jednu osobu na jedan trenutak,
Trenutak nebitan u istoriji oveanstva, ali bitan u jednom malom ivotu?

Jo uvek sa leve strane (Reka II)

Molim vas, pustite Univerzum da udie Ljubav
I ne ubijajte napola pregaene due dece koja ele da postanu Ljudi
Neka svet lii na deiju pesmu,
Ne prizivajte Kraj svojim besmislenim emitovanjem Zla
Jer svi se izmeu sebe poznajemo toliko dobro da se svi plaimo
Da neemo moi da podnesemo toliko Dobra i Razumevanja
Jer ovek je udna zverka, skrenue na pogrenu stranu kada god moe Leva strana, desna, Reka nas deli
Jo uvek sam sa leve strane Reke
Bespomono gledam kako se neki u njoj mrznu i umiru
Pokuavajui da im pomognem, padam pored njih
Malo dalje gori plamen tih i nikada se ne gasi
ivim u biblioteci plave boje u kojoj su suvina pitanja zabranjena
Hiljadu godina ivota se uskladilo sa pulsom Planete
Tu nema ratita i nemirnih senki,
Niti hladnog asfalta i ljudi bez krila
Veliko klatno je okrueno knjigama koje znaju sat svaije smrti,
U njima nema lanog Morala i fantom maski, lanaca, Megalomanije,
Konji nisu u okovima, albatrosi nisu na palubi, slova tu ne gore u vatri tuge,
Dela od mastila ne umiru, februarski vetar ne ledi ile
U toj sobi mlada srca nisu hladna, blato neznanja postaje strofa saznanja
Nema lomae na koju stavljaju istopolne zagrljaje
Nema ledenih dubina u koje bacaju ruke koje piu
Nema demona iz mojih pesama koji se sa ljudima poigravaju
Sve zlokobne siluete nikada ne preu preko Reke
I ne mogu da me potine u trenucima ranjivosti na papiru
Inspiracija mi osvetljava put nazad iz Atrijuma
Ne itam poeziju, ja je ivim, nekad vie, nekad manje
Tu je svaka pesma jedna raskrsnica, a svaki korak moe biti stih
Budunost se gleda vekovima unapred, prolost ne postoji
Snovi se pamte, komari su samo iluzije, strofe pevaju za sebe
One ive zbog mene i ja ivim zbog njih