VISOKA POSLOVNA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA

Valtera Perića br.4

Novi Sad

SVETSKA TRGOVINSKA ORGANIZACIJA

SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA:

POSLOVNO PRAVO

Mentor: XX Student: XX

Novi Sad, maj 2008

1
 SADRŽAJ

1. Nastanak svetke trgovinske organizacije ......................................str.3

2. Svetska trgovinska organizacija kao medjunarodna organizacija ..str. 3

3. WTO kao subjekat medjunarodnih odnosa i njegova kritika,

njeno finansiranje i budućnost ...................................................... str. 4

4. Procedura prijema članicama u WTO i njihov položaj

u organizaciji ................................................................................str. 6

5. Specijalan status pojedinih država ................................................str.8

6. Struktura svetske trgovinske organizacije ......................................str.8

6.1.Ministarska konferencija ................................................................str.9

6.2.Opšti savet ......................................................................................str.9

7. Vrste odluka i proces odlučivanja ..................................................str.9

8. Nadzor nad izvršenjem odluka i rešavanje sporova .......................str.10

9. Značaj članstva u WTO za zemlje u razvoju (zaključak) .............str. 11

2
 1. Nastanak svetske trgovinske organizacije
Posle Drugog svetskog rata, jedna od značajnijih tendencija u svtskoj privredi bila je
institucionalizacija medjunarodnih ekonomskih odnosa. Odmah nakon rata stvorene su
dve medjunarodne organizacije u oblasti medjunarodne finansijske saradnje država –
Medjunarodni monetrani fond (IMF) i Medjunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD).

Ali pokušaj da se stvori jedna medjunarodna organizacija u oblasti medjunarodne

trgovinske saradnje država, je propao, jer na Konferenciji Ujednjenih nacija o trgovini i
zaposlenosti, koja je održana 1948. godine u Havani na kojoj je izradjen nacrt o
konvenciji o Medjunaodnoj trgovinskoj organizaciji (ITO), nije došlo do usvajanja istog
usled nespremnosti Kongresa SAD da ratifikuju ovu konvenciju. Neke od zemalja
učesnica su nezavisno od konferencije počele da pregovaraju o sniženju carina i trgovini
robom i kao rezultat tih pregovora nastao je Opšti sporazum o carinama i trgovini
(GATT). Kasniji pregovori na istu temu, u više rundi, uslovili su nastanak
medjunarodnog trgovinskog sistema. Takav sistem je funkcionisao skoro 50 godina sve
do nastanka Svetske trgovinske organizacije (WTO) 1995. godine.

Prema opštoj teoriji medjunarodnih organizacija, neophodna su dva uslova za

nastanak jedne medjunarodne organizacije:

1. Pravni uslov – stupanje na snagu medjunarodnog ugovora;

2. Faktički uslov – stvaranje statutom predvidjenih organa koji počinju da deluju

Na nastanak WTO bitno su uticala odluke donete na Sastank ministara 14. aprila 1994.
godine. Najznačajnija je odluka kojom se osniva Pripremni komitet za Svetsku
trgovinsku organizaciju. Osnovni zadatak ovog tela je da obavi pripremne radnje kako bi
se omogićila nesmetana tranzicija GATT-a u WTO. Članica Pripremnog komiteta može
postati svaka strana ugovornica GATT-a, s tim da prilikom odlučivanja koje se obavlja
po principu konsenzusa, mogu učestvovati samo one strane ugovornice koje ispunjavaju
uslove da postanu članovi osnivači.
Pripremni komitet je imao svoje podkomitete: podkomitet za budžet, finansije i
administraciju i podkomitet za usluge, s tim da se ne mogu osnivati dodatni podkomiteti.
Sa osnivanjem Pripremnog komiteta, predvidjene su mu sledeće funkcije:

1. za administrativna, budžetska i finansijska pitanja

2. za institucionalna, proceduralna i pravna pitanja
3. za pitanja vezana za stupanje na snagu Sporazuma o WTO i aktivnosti WTO.

3
 2. Svetska trgovinska organizacija kao medjunarodna
organizacija
Do nastanka WTO došlo je zbog toga što njene članice imaju zajedničke interese u
oblasti medjunarodne trgovine koje je racionalnije realizovati zajedničkom akcijom više
država. U okviru svoje oblasti delovanja WTO obavlja funkcije koje su od zajedničke
koristi za sve države članice:

1. nadzor nad multilateralnim trgovinskim sporazumima koji čine Sporazum o

WTO,
2. služi kao forum za miltilateralne trgovinske pregovore,
3. organizuje rešavanje trgovinskih sporova,
4. vrši nadzor nad nacionalnim trgovinskim politikama,
5. pruža tehničku pomoć i obuku za zemlje u razvoju,
6. saradjuje sa drugim finansijskim institucijama u kreiranju globalne ekonomske
politike.

Veoma značajna funkcija WTO je pružanje tehničke podrške i obuke za zemlje u razvoju,
koja se uglavnom obavlja preko pomoćnog organa WTO – Medjunarodnog trgovinskog
centra. Što se tiče saradnje sa drugim medjunarodnim institucijama u kreiranju globalne
ekonomske politike, pod tim se podrazumeva usmeravanje trgovinskih i finansijskih
tokova od strane medjunarodnih ekonomskih organizacija. U tom cilju WTO saradjuje sa
drugim internacionalnim organizacijama, kao što su : Medjunarodni monetarni fondo
(IMF) i Svetska banka (WB).

Budući da je oblast delovanja WTO ovako precizno definisana i budući da je ona jedina
medjunarodna organizacija koja se bavi medjunarodnom trgovinom, time su ispunjeni
uslovi da ova organizacija postane specijalizovana agencija Ujedinjenih nacija. Ovo je
najviši mogući oblik saradnje jedne organizacije sa UN, kada ona postane deo UN
sistema. Samim osnivanjem WTO, postavilo se pitanje kakav će biti odnos novoosnovane
organizacije sa UN. Još je Pripremni komitet za WTO u svom izveštaju od 31. Januara
1995. godine, naveo „ da ne vidi osnove za formalne institucionalne veze izmedju WTO i
UN “, što znači da WTO ne treba da ima status specijalizovane agencije UN. Medjutim,
naglašeno je da postoji potreba za snažnim kooperativnim vezama izmedju ove dve
organizacije. Osim što WTO nije specijalizovana agencija UN, ona želi da zadrži svoj
status „ autonomne organizacije“ , ostajući izvan sistema UN. WTO ima zaseban
sekretarijat, zaposlene sa posebnim statusom i zaseban penzioni sistem za zaposlene u
odnosu na UN.

WTO je potpisala sporazume sa IMF i WB koje imaju status specijalizovanih agencije

UN, dok u oblasti regulisanja intelektualne svojine WTO saradjuje sa Svetskom
organizacijom za intelektualnu svojinu ( World Intellectual Property Organization –
WIPO).

4
 3. WTO kao subjekat medjunarodnih odnosa i
njegova kritika, njeno finansiranje i budućnost
WTO je značajan činilac medjunarodnih odnosa, što možemo tvrditi budući da WTO ima
svoju „ volju“ , koja je u skladu sa ciljevima zbog kojih je i osnovana, a koja je različita
od volje bilo koje države članice. Cilj ove organizacije je potpuno slobodna svetska
trgovina. Značajna liberalizacija je ostvarena u nekim segmentima, kao što su, roba,
damping i slično, ali ostaju otvorena pitanja liberalizacije trgovine nad nekim drugim
proizvodima, kao na primer iz tekstilnog i poljoprivrednog sektora.

Medjutim ono šta izdvaja ovu organizaciju od većine drugih medjuvladinih organizacija,
i što je čini značajnim subjektom medjunarodnih odosa, je činjenica da ona ima široko
polje nadležnosti, koje ide na uštrb suvereniteta država članica. Ona, takodje, raspolaže
značajnim mehanizmom sankcija kako bi „ privolela“ članice na izvršavanje svojih
obaveza, čime raspolaže veoma mali broj organizacija. Shodno tome neki autori smatraju
da je WTO nedemokratska medjunarodna institucija, u smislu da njeni sližbenici nisu
birani na izborima i da ima prevelika ovlašćenja u pogledu trgovinskih pitanja, radnih
standarda i ekologije, što ugrožava demokratiju u nacionalnim državama.

Kada se diskutuje o WTO, to se ne može učiniti bez osvrta na odnos ove organizacije sa
trenutno ekonomsko-politički najsnažnijom državom današnjice SAD-om, pri čemu se
naglašava dominantna uloga SAD-a u nastanku i funkcionisanju WTO. SAD najviše
verovatno imaju najviše koristi od liberalizacije svetske trgovine, do koje je dovela
primena sporazuma Urugvajske runde. Po tadašnjm procenam privreda SAD-a je samim
procesom liberalizacije svetske trgovine profitirala, sa uvećanim društvenim proizvodom
izmedju 125 – 250 milijardi dolara na godišnjem nivou i tako taj proces predstavlja
najznačajniji faktor dinamičkog razvoja američke privrede.
Postavlja se samo pitanje mehanizma uticaja SAD na WTO. Iako su SAD najveći
finansijer budžeta WTO, one raspolažu samo sa jednim glasom na sastancima
Ministarske konferencije kao i sve ostale členice, budući da se glasanje vrši po principu
konsenzusa. Ali njihov uticaj na odlučivanje WTO se ostvaruje preko uticaja na druge
države članice.

Smatra se da su SAD, ali i druge zemlje samo instrument koje koriste transnacionalne
kompanije (TNC), kako bi ostvarile svoj interes u WTO, iako nisu članice organizacije.
Osnovni interes transnacionalnih kompanija je jedinstveno tržište bez nacionalnih
prepreka, koje su u WTO dobile zaštitnika svojih interesa. Cilj WTO je liberalizacija
svetke trgovine, što se poklapa u zančajnoj meri sa interesima transnacionalnih
kompanija. Ovaj proces se naziva ekonomska globalizacija, a WTO je njen najznačajniji
instrument. Osnovne smernica WTO je smanjenje restrikcija koje lokalne i nacionalne
vlasti nemeću transnacionalnim kompanijama. Na taj način se stvara sistem trgovine
regulisan od strane interesa velikih kompanija i krupnog kapitala.

Što se tiče finansiranja, svaka članica je dužna da učestvuje u troškovima rada

organizacije, uplaćujući doprinose, odnosno kontribucije budžetu WTO. Doprinosi se

5
uplaćuju hitno po objavljivanju godišnjeg budžeta, a shodno finansijskoj uredbi kojom se
vrši raspodela troškova rada WTO.

TABELA: Doprinosi pojedinih članica sa najvećim učešćem u WTO

ČLANICA Iznos kontribucije u CHF u%

1.00 SAD 19,897,722.00 15,72
2.00 Nemačka 12,271,338.00 9,70
3.00 Japan 9,132,924.00 7,21
4.00 Velika Britanija 7,640,310.00 6,04
5.00 Francuska 7,351,662.00 5,81
6.00 Italija 5,990,712.00 4,73
7.00 Kanada 4,938,666.00 3,90
8.00 Hong'Kong, Kina 4,586,718.00 3,62
9.00 Holandija 4,336,434.00 3,45
10.00 Belgija 3,608,100.00 2,85
UKUPNO 79,784,586.00 63,03

Danas se doprinosi članica WTO obračunavaju na osnovu njihovog učešća u

medjunarodnij trgovini, svih članica, robom, uslugama i intelektualnom svojinom, a na
osnovu raspoloživih podataka za poslednje tri godine. Minimalan iznos doprinosa je
0,0015 % i on je obavezan za sve zemlje koje imaju manje učešće u medjunarodnoj
trgovini. Ostali prihodi podrazumevaju različite kamate na sredstva u svojini
organizacije, prihode od iznajmljivanja prostorija i prihode od prodaje publikacija WTO.

WTO takodje, u okviru svog finansijskog poslovanja, rukovodi i specijalnim

povereničkim fondovima (trust funds) koje članice organizacije stavljaju na raspolaganje
Organizaciji. Ovi fondovi se uglavnom koriste za tehničku saradnju i trening kako bi se
najmanje razvijene zemlje (Least Developed Countries – LCD) i zemlje u razvoju
osposobile da koriste prednosti koje pruža medjunarodni trgovinski sistem. Najveći
donator ovakvih fondova je Japan.

Krajnji cilj WTO, zbog koga je osnovan, je uspostavljanje potpune slobode svetske
trgovine. Još uvek relativno veliki broj sektora je neliberalizovan i zaštićen od inostrane
konkurencije visokim carinama, ali i sve više necarinskim barijerama. Zbog toga je na
četvrtoj Ministarskoj konferenciji WTO održanoj u Dohi novembra 2001. godine,
pokrenuta nova runda pregovora koja treba da dovede do dalje liberalizacije trgovine u
neliberalizovanim sektorima. Medjutim, mala je verovatnoća da će se skoro rešiti sva
otvorena pitanja u trgovini članica WTO. Za to će biti potrebno još nekoliko rundi.
Još jedan od zadataka koji se nameće WTO-u u budućnosti će biti, da igra aktivnu ulogu
u regulisanju procesa globalizacije svetske privrede, kako ovaj proces ne bi bio stihijski i
nekontrolisan. U tom smislu mora se izgraditi jače partnerstvo izmedju WTO i drugih
medjunarodnih ekonomskih institucija i potpunije regulisali odnosi WTO sa
organizacijama iz sistema UN.

6
 4. Procedura prijema članica u WTO i njihov položaj
u organizaciji
Članom XII Sporazuma o WTO, koji reguliše pristupanje ovom sporazumu, se ističe da
članica WTO može postati svaka država ili zasebna carinska teritorija koja poseduje punu
autonomiju u vodjenju spoljnotrgovinskih poslova i u ostalim pitanjima, regulisanim
Sporazumom o WTO i u drugim multilateralnim sporazumima. Ovakva regulativa je
rezultat težnje da se što veći broj teritorija uključi u slobodnu trgovinu, kao i realnost
specifičnosti trgovinskih odnosa koji ne moraju biti vezani za suverenitet odredjene
države. Medjutim, članstvo zasebnih carinskih teritorija je više izuzetak nego pravilo. U
2000. godini postojale su samo dve takve teritorije: Hong-Kong i Makao, koje
predtavljaju deo korpusa od 140 teritorija.
Sporazum o WTO predvidja još jednu vrstu članica – originalne članice. Takav status
imaju države i zasebne carinske teritorije koje ispunjavaju odredjene uslove, od kojih su
dva osnovna:

1. imaju status strane ugovornice GATT-a 1947. godine na dan stupanja sporazuma
o WTO (1. Januara 1995)
2. prihvataju sporazum o WTO i druge multilataralne sporazume

Sama procedura prijema je preuzeta iz prakse GATT-a iz 1947. godine. Prilikom prijema
u ovu organizaciju osim pristupanja države kandidata Sporazumu o WTO, neophodno je
da odgovarajući organ (Ministarska konferencija ili Opšti savet) donese odluku o prijemu
države kandidata u čalnstvo.
Sama procedura prijema se satiji iz nekoliko faza. Uglavnom se čitav prijemni proces
deli na tri faze:
1. podnošenje zahteva za prijem i osnivanje radne grupe za prijem (Working Party)
pregovori o pravilima i koncesijama
2. donošenje nacrta izveštaja radne grupe, kao i odluka o pristupanju od strane
Opšteg saveta odnosno Ministarske konferencije.

Što se tiče podele članica na razvijene i zemlje u razvoju, ona nije predvidjena pravilima
organizacije, mada se u nekim članovima poziva na podelu UN. Problem je u tome što to
nije obična podela, jer budući status zemlje u razvoju podrazumeva korišćenje niza
povoljnosti, kao naprimer, princip nereciprociteta. Posebnu skupinu u okviru zemalja u
razvoju su najmanje razvijene zemlje, kojih po klasifikaciji UN ima ukupno 48, od kojih
29 su članice WTO. Ove zemlje imaju niz dodatnih privilegija u pogledu tehničke
pomoći i promocije njihove trgovine. Specifičnost statusa zemalja koje prilikom prijema
zahtevaj status zemalja u razvoju, se ogleda u tome, što već postojeće članice to trebaju
da priznaju i odobre, što povlači dodatne obaveze razvijenih zemalja, u vidu:
1. smanjenja ili ukidanja prepreka uvozu iz zemalja u razvoju,
2. smanjivanju fiskalnih tereta na robu poreklom iz zemalja u razvoju, i usvajanje
principa nerecipročnosti u trgovini sa zemljama u razvoju.

7
U okviru organizacije, je deklarativno, prihvaćen princip suverene jednakosti država članica što
se ogleda u odlučivanju po principu konsenzusa, što znači da da svaka članica ima prilikom
odlučivanja jedan glas. Medjutim, sve se više korist odlučivanje dvotrećinskom, a u redjim
slučajevima tročetvrtinskom većinom. Zbog toga se mnoge zemlje grupišu u interesne skupine i
istupaju jedinstveno kod odlučivanja o stvarima gde im se interes podudara. Najznačajnija
interesna grupacija je tzv. ČETVORKA ( „Quad“), koju sačinjavaju SAD, EU, Japan i Kanada.
Ove razvijene zemlje u mnogome imaju podudarne stavove, koji su često suprotstavljeni
interesima zemalja u razvoju. Zbog toga možemo zaključiti da i pored proklamovane jednakosti
uticaj država prilikom donošenja odluka u organima organizacije nije ravnomeran.

4. Specijalan status pojedinih država

Još je u praksi GATT-a poznata mogućnost da jedna država može prisustvovati
sednicama GATT-a, iako nije njegova ugovornica. Ona to može ostvariti ako ima status
posmatrača u ovoj organizaciji. U dosadašnjoj istoriji WTO, postojalo je tri vrste
posmatrača:
1. države i posebne carinske teritorije koje su pristupile GATT-u na „de facto“
osnovi,
2. države potisnice Završnog akta iz Havane koje nisu postale strane ugovornice
GATT-a,
3. države koje su dobile status posmtarča na osnovu zahteva.

Države koje žele da steknu status posmatrača u Opštem savet WTO, moraju se obratiti
pismenim obaveštenjem tom organu u kome će navesti da žele da otpočnu proceduru
prijema u WTO, najkasnije za pet godina i moraju dati opis tekućih ekonomskih i
trgovinskih politika i navesti eventualne reforme istih u budućnosti. Cilj statusa
posmatrača je upoznavanje sa radom organizacije i priprema za pregovore u prijem u
članstvo. Odluku o odobravanju statusa posmatrača Opšti savet donosi od slučaja do
slučaja. U slučaju odobrenja statusa, isti će trajati pet godin. Država koja je stekla status
posmatrača, može prisustvovati svim sastancima Opšteg saveta, kao i sastancima organa
podredjenih Opštem savetu. Izuzetak čine sastanci Komiteta za budžet, finansije i
adminisstraciju.
Tokom perioda u kojem država ima status posmatrača na sednicama Opšteg saveta WTO,
ona je dužna da dostavlja sve informacije o ekonomskoj i trgovinskoj politici. O tim
informacijama se može raspravljati na sastancima Opšteg saveta na zahtev bilo koje
članice ili same države posmatrača, dok će države posmatrači imati pristup dokumentima
organizacije i dobijaće tehničku pomoć od strane sekretarijata WTO. Za pružene usluge,
države sa statusom posmatrača će plaćati finansijske kontribucije predvidjene
finansijskim uredbama. Država posmatrač može biti pozvana da govori na sastancima
organizacije, ali tek po završetku izlaganja članova, ali uz oduzimanje prava odlučivanja i
glasanja. U slučajevima isteka perioda od pet godina, ukoliko država posmatrač nije
inicirala proceduru prijem u organizaciju, ona može zahtevati produženje statusa
posmatrača upućivanjem pismenog obaveštenja odgovarajućem organu.

8
 6. Struktura Svetske trgovinske organizacije
Struktura WTO predvidjena je članom IV Sporazuma o WTO. Na čelu organizacije
nalazi se Ministarska konferencija kao vrhovni organ WTO. Njemu podredjeni izvršni
organ je Opšti savet WTO, na koga Ministarska konferencija prenosi nadležnosti izmedju
sednica i koji obavlja svakodnevne poslove u radu organizacije. Izvršavanje odluke i
tehničke poslove obavlja administrativni organ Sekretarijat WTO. U cilju što boljeg
obavljanja delatnosti osnivaju se i pomoćni organi, ili saveti (Council), koji su podredjeni
Opštem savetu. Ovi saveti mogu svoje nadležnosti prenositi na komitete (Committee),
koji nadziru odredjenu oblast primene sporazuma, dok sami komiteti za pojedina pitanja
mogu osnivati radne grupe (Working Party). Na taj način u okviru strukture se izdvaja pet
nivoa:
1. Ministarska konferencija,
2. Opšti savet,
3. Saveti,
4. Komiteti,
5. Radne grupe.

6.1. Ministarska konferencija

Ministarska konferencija ja najviši organ WTO. Ona u stavri, predstavalja diplomatsku

konferenciju u kojoj prisustvuju predstavnici svih članica i koja se održava u redovnim
vremenskim intervalima (jednom u dve godine).
Ministarska konferencija, je prema sporazumu o WTO, ovlaštena da donosi odluke po
svim pitanjima iz okvira bilo kojeg od multilateralnih trgovinskih sporazuma. Inicijator
donošenja tih odluka može biti bilo koja članica. Odluke se donose u skladu sa već
donešenim procedurama. Od osnivanja WTO, 1. Januara 1995. godine, održano je pet
Ministarskih konferencija.

6.2. Opšti savet

U sastav Opšteg saveta ulaze stalni predstavnici svih članica država. On obavlja funkcije
koje su mu dodeljene po Sporazumu o WTO, a izmedju dve sednice Ministarske
konferencije. F-je Opšteg saveta obuhvataju:
1. donošenje odluka izmedju dve sednice Ministarske konferencije,
2. zvršavanje zadataka koje mu poveri Ministarska konferencija,
3. usvajanje pravila i procedure koje regulišu rad opšteg saveta,
4. osnivanje pomoćnih organa,
5. odlučuje o godišnjem budžetu WTO,
6. Donosi odluke u procesu prijema novih članica.

Sekretarijat kao administrativni organ WTO, se bavi zadatcima koji se tiču

administracije, koordinacije funkcija, rešava tehnička pitanja uz rešavanje finansijskih
pitanja.

9
 7. Vrste odluka i proces odlučivanja
Postoje različite klasifikacije odluka, ali najznačajnija klasifikacija odluka, je na :
obavezne odluke i preporuke. Obavezne odluke u zavisnosti od materije koja se rešavaju
mogu biti opšte obavezne i posebne obavezne odluke.Najznačajnije obavezne opšte
odluke su:
1. prvilnici – prvila i procedure koje donose svi organi WTO,
2. odluke koje tumače statut – koje isključivo donose Ministarska konferencija i
Opšti savet u peroidu izmedju dve Ministarske konferencije,
3. opšte interesne odluke – koje podrazumevaju uredjenje unutršnjeg poretka WTO.

U pojedinačne obavezne odluke ubrajamo sve odluke koje regulišu pojedinačne

slučajeve. Preporuke su odluke koje nisu obavezne za sve subjekte kojima su upućene, ali
ih članice trebaju poštovati. Najzastupljenije vrste ovih odluka su:
1. svečane preporuke – deklaracije, koje se donose na Ministarskoj konferenciji i
njima su dati opšti stavovi organizacije po odredjenim pitanjima,
2. preporuke Sekretarijata – kojima se države članice i drugi organi organizacije
obaveštavaju o odgovarajućim podatcima.

Odluke donete glasanjem se usvajaju dvotrćinskom većinom glasova prisutnih

predstavnika članica. Svaka članica država raspolaže sa po jednim glasom. Kvorum na
sastancima organa čini prosta večina članica. Za članice čiji predstavnici ne prisustvuju
sastanku prilikom odlučivanja, se podrazumeva, da se uzdržavaju od glasanja ili se one
ne protive donošenju takve odluke. Zbog toga je bitno da članice osiguraju prisustvo
svojih predstavnika na sastancima na kojima se donose odluke o pitanjima koje one
smatraju važnim. Kada se odluke donose glasanjem ono će se održati tajno, ubacivanjem
glasova u odgovarajuće kutije koje se nalaze u sali. Predstavnik bilo koje članice ili
presedavajući mogu predložiti da se glasanje obavi javno, putem podizanja kartica.

Proces odlučivanja u praksi je znatno drugačiji. Najveći broj najznačajnijih inicijativa

potiče od četri najmoćnije članice WTO: EU, SAD, Japana i Kanade koje su udržene u
grupu poznatu pod nazivom „QUAD“. Kada ove članice usklade svoje interese po
nekom pitanju i naprave nacrt neke odluke, oni je šalju na razmatranje sledećoj, malo
široj skupini članica. Ta šira skupina država je poznata kao „zelema soba“ (green
room). Na Tokijskoj rundi pregovora GATT-a „zelena soba“ je brojala osam članica.
Njen sastav se menja u zavisnosti od pitanja o kojem se odlučuje. Puna „zelena soba“
danas broji oko 22 učesnika. Dakle u procesu odlučivanja, prvi krug je „Cetvorka“,
drugi „zelena soba“, dok je poslednji krug Ministarska konferencija, odnosno Opšti
savet koji uključuje sve članice WTO (oko 140 članica).

10
 8. Nadzor nad izvršenjem odluka i rešavanje sporova

O poštovanju prvila WTO, brine sama organizacija ispitivanjem usaglašenosti

trgovinskih politika sa pravilima Organizacije, ali to mogu raditi i druge države članice
koje imaju štete od trgovinskih aktivnosti drugih članica koje su u suprotnosti sa
pravilima WTO.
Predvidjeno je da se redovno u odredjenim vremenskim periodima vrše ispitivanja
trgovinskih politika. U zavisnosti od značaja države u svetskoj trgovini, ispitivanja se
vrše:
1. svake dve godine za četiri najznačajnije članice ( SAD, UE, Japan, Kanada),
2. svake četri godine za sledećih šesnaest članica rangiranih po učešću u spoljnoj
trgovini,
3. svakih šest godina za sve ostale članice.

Organ za ispitivanje trgovinskih politika sačinjava plan za vodjenje ispitivanja i program

ispitivanja za svaku godinu i povremeno vrši procenu postojećeg mehanizma.

Za sprovodjenje pravila i procedura, osnovan je poseban organ za rešavanje sporova

( Dispute Settlement Bodz – DSB).

Prva faza u proceduri rešavanja sporova koja se danas primenjuje u WTO, su

konsultacije. Članice WTO koja smatra da je oštećena nekim aktivnostima druge članice
podnosi zahtev za konsultacije. Članica na koju se zahtev odnosi mora odgovoriti u roku
od 10 dana od prijema zahteva i ući u konsultacije u najkasnijem roku od 30 dana od
prijema zahteva. Zahtev za konsultacije se podnosi u posanoj formi i o tome se
obaveštava Organ za rešavanje sporova i relevantni saveti i komiteti. Konsultacije su
poverljivog karaktera, i ako se pomoću njih ne reši spor u roku od 60 dana od podnošenja
zahteva za konsultacije članica, kreće se u drugu fazu rešavanja sporova.

Druga faza u proceduri rešavanja sporova je osnivanje panela. Na zahtev tužilačke strane
panel se osniva na narednom sastanku Organa za rešavanje sporova. Zahtev za osnivanje
panela mora biti u pisanoj formi i obično sadrži informacije o tome da li su konsultacije
održane, i kratak rezime prvne prirode prethodnih dogadjaja. Paneli imaju sledeći
mandat, osim ako se strane u sporu nisu drugačije dogovorile u roku od 20 dana od dana
osnivanja panela: da se ispita slučaj iznet pred Organ za rešavanje sporova, i da se donesu
takvi zaključci koji će pomoči Organu za rešavanje sporova u davanju preporuka ili
donošenju odluke u vezi date situacije.
U sastav Panela ulaze visokokvalifikovani vladini i nevladini službenici, uključujući lica
koja su već učestvovala u panelu, lica koja su predavala ili objavljivanja radove u oblasti
trgovinskog prava ili politike, i lica koja su radila kao trgovinski atašei zemalja članica.
Ova lica treba da budu nezavisna u radu, da imaju dovoljno široko obrazovanje i
iskustvo. Gradjani onih članica čije vlade su u sporu ne mogu učestvovati u tom panelu,
osim ako se strane drugačije ne dogovore.

11
Posle unapred definisanog roka, panel objavljuje privremeni izveštaj stranama u sporu,
koji uključuje opisni deo, nalaz i zaključke panela.U roku odredjenom od strane panela,
strane mogu podneti zahtev za reviziju pojedinih aspekata privremenog izveštaja. Ako ni
jedna strana ne dostavi svoje komentar u odredjenom roku izveštaj se smatra konačnim.

Treća faza procesu rešavanja spora je usvajanje izveštaja panela od strana Organa za
rešavanje sporova. Ako je strana u sporu obavestila Organ za rešavanje sporova da se
žali, onda se „postupak po žalbi“ nameće kao sledeća faza rešavanja spora, za koji je
nadležan drugostepeni organ Apelaciono tele (Appellate Body – AB).

9. Značaj članstva u WTO za zemlje u razvoju

Članstvo u WTO pruža značajne koristi za sve njene članice, a članstvo zemalja u
razvoju, pa samim tim i Srbije može doneti niz ekonomskih i političkih koristi našoj
zemlji.
Glavne ekonomske koristi su:

1. koristi koje potiču od primene klauzule napovlašćenije nacije izmedju svih

članica, a ogledaju se u mogućnosti korišćenja carinskih koncesija koje sve
članice odobravaju,
2. koristi koje potiču od ukidanja necarinskih barijera budući da će time srpska roba
imati bolju prodju na tržištima zemalja članica,
3. koristi od tretmana srpske robe koje potiču od primene principa nediskriminacije,
4. koristi koje će proisteći od eventualnog priznavanja statusa zemlje u razvoju, a
koje se ogledaju u Opšteg sistema preferencijala i principa nereciprociteta pri
davanju carinskih koncesija,
5. koristi koje proističu od uticaja trgovine na brži privredni razvoj

U trgovinske korist od članstva Srbije u WTO ubrajamo:

1. koristi koje proističu iz činjenice da Srbija neće morati da svoje trgovinske odnose
sa partnerima da uredjuje bilataralnim trgovinskim sporazumima, nego kroz
multilateralni trgovinski sistem WTO,
2. koristi od toga što će Srbija kao članica WTO, donekle moći da utiče na kreiranje
globalnih trgovinski pravila,
3. koristi koje potiču od trgovanja po pravilima predvidljivog i transparentnog
trgovinskog sistema koji pruža mogućnost zažtite interesa putem mehanizma za
rešavanje sporova,
4. koristi od boljeg uključenja u globalni privredni sistem i medjunarodnu podelu
rada preko članstva u WTO, budući da je poznato da je WTO jedan od glavnih
promotera procesa globalizacije svetske privrede,
5. koristi od članstva u WTO, koje utiču na porast ugleda zemlje i ostvarenje bolje
pozicije u medjunarodnim ekonomskim ali i ukupnim svetskim odnosima.

12
NAPOMENA: Članstvo u WTO može doneti i značajne negativne posledice po pojedine
zaštićene sektore odredjene nacionalne privrede, pa bilans koristi od učlanjenja u WTO
može biti negativan. Kao zaključak se nameće ozbiljna analiza svake države kandidata za
članstvo, koja mora dati odgovore i proučiti sve efekte od učlanjenja u ovu organizaciju i
odlučiti da li je to u njenom nacionalnom interesu.

13
Literatura:

1. Bjelić P. „Svetska trgovinska organizacija“, Beograd, 2002

2. Popović T. , Zubić S. , Todorović B. , „ WTO – svetska trgovinska
organizacija- pravila ya budućnost“, Beograd 1996
3. Prekajac Z. , “Globalizacija, svetska trgovinska organizacija I nove
oblasti”, Subotica 1997
4. Prekajac Z. ,”Svetska trgovinska organizacija I kulturne
(ne)jednakosti, Subotica 2004
5. Pušara K. “Medjunarodne finansija”, Beograd 2003

Web Stranice:

1. www.ekonomist.co.zu
2. www.mier.sr.gov.yu
3. www.unsystem.org
4. www.wto.org

14