Balkanizovati Evropu!

Žiga Vodovnik

Dominantna kultura starosedeoce vidi kao objekte proučavanja, a ne

kao subjekte istorije: oni imaju folklor a ne kulturu; praktikuju sujeverje a
ne religiju; govore dijalekte a ne jezik; poznaju ručni rad a ne umetnost.

Eduardo Galeano, We Say No, 1992.

T raženje istorijske analogije aktuelnom projektu “evropeizacije Balkana”

nužno nas vodi do rimskog istoričara Svetonija, koji je u svom delu
Dvanaest rimskih careva opisao pokušaj ozloglašenog rimskog cara Kaligule da
svog najdražeg konja Incitatusa (Brzog) imenuje za konzula. Kao i u slučaju trećeg
cara rimske imperije, gde je takav gest pre posledica vladarske naduvenosti nego
neprisebnosti, jer je svojim odnosom prema Incitatusu pre svega želeo da razbesni
Senat, i današnje traženje novih konzula među “Incitatusima” u regionu samo je
sredstvo za ismevanje svih demokratskih “džepova otpora” na Balkanu. U poslednje
vreme posledično smo svedoci sve češćih prigovora na politiku nove metropole
prema regionu kao i preispitivanja iste, s obzirom da je diskrepancija između
deklarisanih ciljeva i istinskih efekata politike koju ona sprovodi sasvim očigledna.
Još i više, taj raskorak se u poslednje vreme samo povećava, pre svega zbog
činjenice da Evropska unija (EU) rešava budućnost regiona i budućnost integracije
koristeći zastarela (nacionalistička) rešenja iz minulih vekova.

Kada su britanski novinari pre izvesnog vremena mladoj teniserskoj zvezdi,

Janku Tipsareviću, postavili pitanje gde po njegovom mišljenju leže uzroci za tako
uspešan preporod srpskih tenisera i teniserki, bili su prilično iznenađeni, kada
64
 Zeničke sveske

im je odgovorio da ga možda treba potražiti u radijaciji koju je za sobom ostavilo

NATO bombardovanje. Tipsarević je, naravno, okupljene predstavnike sedme sile
cinično opomenuo da mladi ljudi iz Srbije još uvek pamte i pre svega osećaju
posledice “evropeizacije Balkana” koju su nad Srbijom, pre deset godina, čak
78 dana izvodile “zapadne demokratije”. Razlog da članak o budućnosti Balkana
počinjemo tom epizodom iz prošlosti jeste novo poglavlje “evropeizacije”, odnosno
“debalkanizacije” regiona, koje iznova otkriva zatamnjenu stranu evropske
integracije, ili barem više nego što bi nam se to činilo na prvi pogled. Evropsko (ne)
reševanje kosovskog pitanja je osvetlilo problem koji većina političara i akademika
– Gramsci ih je sasvim opravdano nazvao “stručnjacima za legitimisanje” – nije
sposobna a ni voljna da detektuje, i, doduše, šta je uopšte cilj EU i kakva je njena
budućnost? Da li je EU projekat demokratizacije, prevazilaženja logike isključivanja
i eksploatacije, ili je samo još jedna u nizu imperijalističkih integracija, kao što je
to, na primer, bila Austrougarska monarhija? Ko uopšte vodi taj projekat i kakva je
njegova budućnost? Kakav je, odnosno kakav će biti subjektivitet EU?

U ovom tekstu ćemo upravo zbog toga pokušati da pokažemo da EU nema

ni kredibiliteta, a posebno ne kompetentnosti da Balkanu nudi “evropsku
perspektivu”.1 Poslednji događaji povezani sa “debalkanizacijom” regiona navode
na tezu da nam je potreban novi Balkan koji će se dizati iz korena, i novu Evropu
koja će se dizati iz korena, a pri tome nužno moramo da se vratimo istorijskom
projektu Balkana bez nacija, koji može biti i model za drugačiju Evropu i koji će biti
alternativa transnacionalnoj evropskoj nad-državi kao i evropskim nacionalnim
državama. Nešto dublje razmišljanje o budućnosti EU tako može da nas dovede
do paradoksalnog zaključka da rešenja za EU i Balkan pre svega treba tražiti
u političkim inovacijama, koje su u prošlosti već dobijale obrise na prostoru
Balkana – dakle, u “balkanizaciji Evrope”, a ne u “evropeizaciji Balkana”.

“Igra Evrope je odigrana, treba naći nešto drugo”, zaključuje Franc

Fanon u Otporu zatrtih, delu, koje je – napisano u sličnom kontekstu
i sa sličnim ciljevima – neophodno i za današnje razmišljanje o

1
Ukoliko bi evroamerički političari i akademici imali malo više istorijskog i geografskog znanja,
odnosno poštenja, od ponude “evropske perspektive” Balkanu bi odustali već zbog same činjenice da je
Balkan deo Evrope koji se u prošlosti prvi i jedini uopšte ponosio imenom Evropa; a Stari Grci su imenom
“Evropa” nazivali upravo Balkansko poluostrvo.
65
 ^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

evropskoj integraciji i njenim ciljevima. Uprkos tome što je Evropa

u prošlosti zaustavila razvoj drugih i “zarobila ih svojim planom i
svojom slavom”, danas, po Fanonu, upravo treći svet – Balkan? –
predstavlja “džinovsku masu, čiji plan bi trebalo da bude pokušaj
razrešavanja onih problema koje Evropa nije znala”.2 Zadatak trećeg
sveta je tako da “iznova započne istoriju čoveka, istoriju koja će
uzeti u obzir ponekad čudesne teze Evrope, ali i njene zločine”.3
Prefigurativna avantura vezana za nove političke strukture i prakse
morala bi pri tom da sledi uputstvo da u traganju za novim ne
treba da plaćamo danak Evropi stvarajući nove države, institucije
i društva koji je imitiraju. “Čovečanstvo očekuje od nas sve drugo
osim karikiranog i nepristojnog imitiranja. Ukoliko želimo da
čovečanstvo iole napreduje, ukoliko želimo da ga dovedemo na višu
ravan na koju ukazuje i Evropa, onda treba izmišljati novo i otkrivati.
Ukoliko želimo da ostvarimo očekivanja naših ljudi, onda moramo
da tragamo za tim na nekom drugom mestu, a ne u Evropi.”4

Ideje o traženju evropske budućnosti na teritoriji Balkana su 20-ih godina

prošlog veka prilično razvili i popularizovali već članovi jugoslovenskog
avangardnog pokreta zenitizam. Pre svega Ljubomir Micić, osnivač i idejni vođa
pokreta, koji je svojim delima i konceptom “barbarogenija-decivilizatora” koji će
propaloj kulturi zapadne Evrope doneti svežu snagu Istoka, nudio oštru kritiku
dekadentne Evrope. “Evropska kultura je kruta i kanibalistička. Zbog toga zenitisti
rade na balkanizaciji Evrope i žele da je prošire na sve kontinente – u ime novog
varvarizma, u ime novih ljudi i novih kontinenata, u ime zastrašujuće borbe: Istok
vs. Zapad! Balkansko poluostrvo je kolevka čistog varvarizma, koji se zalaže za
novo bratstvo među ljudima.”5

2
Više o tome vidi u: Frantz Fanon, Upor prekletih, Ljubljana: Cankarjeva založba, 1965, str. 302.
3
Ibid., str. 303.
4
Ibid.
5
Više o zenitizmu vidi u: Nikolić, Jasmina, Ideje Zenitističkog pokreta u Srpskoj kulturi – Ljubomir
Micić i njegov roman “Barbarogenije decivilizator”, Tokovi istorije, Issues 1-2 / 2004 Beograd: Institut za novu
istoriju Srbije, 2004, str. 7-22; Tyrus Miller, Incomplete Modernities: Historicizing Yugoslavian Avant-Gardes,
Modernism/modernity, Vol. 12, N. 4, Baltimore: John Hopkins University Press, 2005, str. 713-722.
66
 Zeničke sveske

Antikolonijalna istorija Balkana je rezultovala najrazličitijim pokušajima

prevazilaženja imperijalističkih i nacionalističkih rešenja, još uvek opterećenih
raznovrsnim monarhističkim frustracijama. U mislima imamo čitav niz pokušaja
izgradnje novih demokratskih struktura i praksi koje nisu bile autoritativne
i hijerarhične, već decentralizovane i horizontalne. Mislimo na pokušaje
izgradnje balkanizovane Evrope regiona, unutar kojih bi ljudi mogli da praktikuju
i neposredno iskuse demokratiju i uzajamnu pomoć. Mislimo na zaboravljena
poglavlja balkanske istorije – od Uskoka i Hajduka do TIGR-a i Praxis-a – koje nije
dovoljno samo spasiti od zaborava i krivotvorenja, već ih treba razvijati i na njima
graditi, za dobro sadašnjosti i budućnosti.

II

Da li takva sredina uopšte postoji? Ne.

Iz toga onda sledi da je potrebno stvoriti je.

Mihail Bakunjin, Integral Education, 1869.

U izvesnom smislu, EU još uvek ostaje konzervativna sila koja autorizuje,

reguliše i organizuje zaustavljanje napretka, ili ga upotrebljava samo u svoju
korist i u korist privilegovane klase; a nikada ga ne podstiče. Zaboravljamo,
naime, da EU u samoj svojoj genezi nije zasnovana na ugovoru već pre na
konfliktu, i zato je integracija još uvek nestabilna veza nacionalnih država koje
unutar te te povezanosti slede svoje egoističke interese. Doduše, s određenom
zadrškom možemo da prihvatimo opšte raširenu tezu da EU predstavlja izvestan
napredak u pravcu širenja slobode i, između ostalog i brisanja (nekih) granica.
Danas smo svedoci i procesa denacionalizacije i destatizacije osnovnih graditelja
EU, međutim, moramo priznati da su efekti tih procesa još uvek minimalni,
odnosno koncipirani samo za širenje ekonomske slobode i jačanja kapitalističkog
ustroja integracije, a ne za istinsku emancipaciju ljudi. Subcomandante Marcos,
glas i strateg zapatističke narodnooslobodilačke vojske (Ejército Zapatista
de Liberación Nacional, EZLN), u svom komunikeju Siete piezas sueltas del
rompecabezas mundial zapisuje da u “kabareu ekonomske globalizacije”, s

67
 ^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

građenjem deteritorijalizovane Imperije, nacionalna država postaje “barska

igračica, koja skida sa sebe sve, dok pred nama ne ostane još samo kreatura
s nešto staromodnog donjeg veša na sebi: represivnim aparatima. S uništenom
materijalnom bazom, uklonjenim mogućnostima za suverenost i nezavisnost,
izbledelim političkim klasama, nacionalna država, pre ili kasnije, postaje
‘bezbednosni aparat’ megakorporacija.”6 Marcos nastavlja, rekavši da politika kao
organizator nacionalnih država, u tom novom svetskom ratu, više ne postoji. Sada
je politika još samo ekonomski organizator i političari savremeni administratori
preduzeća, dok su “nacionalne” vlade odgovorne još jedino za administrativne
poslove u različitim regijama Imperije. Naravno, takva politička arhitektura nije
novum, već samo nastavak i ispunjavanje zakonitosti imperijalističke logike, koja
u izmenjenim okolnostima posledično preuzima novi lik.

Tako je i proces “evropeizacije” i “širenja” EU protivurečan proces, koji uz

procese integracije uključuje i nove fragmentacije. Nikako ne bismo smeli da
zaboravimo da unutar EU uz procese priključivanja dolazi i do novih isključivanja,
da uz brisanje nekih granica dolazi i do stvaranja novih – kako vertikalnih tako i
horizontalnih – koje su još uvek rezultat i odraz rasističke logike i sedimenata
evropskog imperijalizma, duboko ukorenjenog u “evropsko telo”. “Dok je
Evropa ponosno mahala sopstvenim ujedinjenjem”, ističe Dubravka Ugrešić
u Kulturi laži, “na tuđem tlu je podržala – razdruživanje. Dok je na svom tlu
isticala multikulturnost, na tuđem tlu je doprinela etničkom čišćenju. Dok se
zaklinjala u evropske norme časti, pogađala se s vojnim zločincima i davala
im potpuni legitimitet.”7 Marija Todorova u knjizi Imaginarni Balkan dodaje, da
je “višak ironije, kada gledamo kako vođe očišćenih društava zapadne Evrope
pedeset godina nakon njihovog najprljavijeg dela u grožnji dižu ruke i napadaju
Jugoslovene, ne bi li sačuvali ‘etničku raznolikost’ i zaštitili Volksmuseum
multikulturalizma u zapećku Evrope, dok su zeleno svetlo dali upravo suprotnom
procesu.”8 Ne/rešavanje problema Kosova je pri tom samo nastavak te priče.

6
Za slovenački prevod komunikeja pod naslovom „Sedem ločenih kosov globalne sestavljanke:
Neoliberalizem kot sestavljanka: brezplodna globalna enotnost, ki razdvaja in pogublja narode“, vidi:
Časopis za kritiko znanosti, domišljijo in novo antropologijo, let. XXX, št. 209/210, Ljubljana: Študentska
založba, 2002, str. 37-57.
7
Dubravka Ugrešić, Kultura laži, Ljubljana: Študentska založba, 2006, str. 325.
8
Maria Todorova, Imaginarij Balkana, Ljubljana: Inštitut za civilizacijo in kulturo, 2001, str. 284.
68
 Zeničke sveske

Ocenjivanje tih strukturnih promena unutar nekog šireg vremenskog spektra,

naravno, logično rezultuje mirijadama raznovrsnih pokušaja pronalaženja paralela i
preloma između postojećeg stanja i ranijih oblika dominacije i eksploatacije “prvih
robova”; etimološki izvor engleske reči slave, odnosno rob, naime, treba tražiti u
reči Slav odnosno Sloven. Danas tako možemo biti svedoci njihovog nekritičnog
redukovanja na drugorazredne evropske državljane (opet koncept iz istorije i za
istoriju) odnosno evropske “nedodirljive”, čija uloga će biti samo servisiranje
evropskog centra putem različitih usluga i poslova, po mogućstvu sezonskih,
koji nisu primereni za civilizovan deo integracije. Ukoliko parafraziramo Sartrea i
njegove reči prilagodimo današnjoj evropskoj stvarnosti, možemo da zaključimo
da se unutar Evrope odvija oblikovanje dve međusobno suprotstavljene grupe,
“390 miliona ljudi i 100 miliona domaćina. Prvi su gospodari Reči, a drugi je samo
pozajmljuju. Između jednih i drugih ulogu posrednika igraju prodani evropolitičari i
u tu svrhu stvorena lažna buržoazija.”9

Po analogiji sa Saidovim “orijentalizmom” mogli bismo da zapišemo da je

još-uvek-ne-evropeizovana Evropa i pre svega Balkan, koji navodno naseljavaju
genetski, moralno i intelektualno inferiorni ljudi, prikladna apstrakcija, odnosno
nužni rezultat rasizma, stereotipa, predrasuda, kao i, naravno, očiglednih
političkih i ekonomskih aspiracija. Tako distorziran Balkan je stvoren, odnosno
“balkanizovan”10 – u neizvornoj, pežorativnoj varijanti te reči – za potrebe Zapada,
da bi na drugom mestu projektovao slike i osobine koje sam nije želeo da ima,
odnosno koje zbog svog puritanizma nije smeo da preuzme.11 Konstrukcija
identiteta, kao što upozorava Said, naime, uvek uključuje stvaranje suprotnosti
i “drugih”, čija istinitost je uvek podređena trajnoj (re)interpretaciji njihovog
razlikovanja od nas. Pošto je identitet sopstva ili “drugog” uvek povezan s
raspoređivanjem moći i nemoći, razumljivo je da je i Balkan rezultat hegemonije,

9
Sartre v Fanon, op. cit., str. 5.
10
Pežorativna upotreba pojma balkanizacija je invencija evro-američkih balkanologa, koja se pojavila
tokom izgradnje “post-vestfalskog sistema” nacionalnih entiteta, koji su bili – manje-više – teritorijalno i
kulturno unificirani. Balkanizacija kao proces suprotan izgradnji autonomnih političkih prostora, decentralizaciji
i federalizmu, naravno, postao je opasan po projekat izgradnje velikih, centralizovanih sistema koji su sa
svojim autoritetom odvojenim od društva pokušali da izbrišu i sećanje na antikolonijalne borbe.
11
Više o tome vidi u: Edward Said, Orientalizem, Ljubljana: Studia humanitatis, 1996, i Edward Said,
Oblasti povedati resnico, Ljubljana: Založba /*cf., 2005.
69
 ^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

dominacije i (ne)srazmera moći. Kao takav nikada nije slobodni predmet

razmišljanja ili delovanja, a nije ni sposoban da reprezentuje samog sebe. To u
njegovo ime čini Zapad.12 Pošto Balkan nema pravo da reprezentuje samog sebe,
ostaje “ćutljivi Drugi” i u slučaju (ne)rešavanja kosovskog pitanja. Zato je toliko
zahtevnije i nužnije da se razmišljanje o Balkanu oslobodi iz “kuće ogledala” i da
se na taj način spase od istorijskog zaborava i autentična ideja “balkanizacije”.

Francuski pesnik i kritičar Charles Pierre Baudelaire je u kratkoj priči Le

Joueur genereux (Radodarni kockar) zapisao da je đavolov najveći trik u tome da
nas ubedi da uopšte ne postoji. U tom smislu je Balkanom još do nedavno vladao
“radodarni kockar”, koji je tvrdio da ga u našem regionu nema. Taj trik mu je
uspevao putem manipulacije, indoktrinacije i otvorenog disciplinovanja, a pri tom
je opšta istorijska miopija ljudi efekat trika samo povećala. Tako su u godinama
globalne diktature neoliberalizma i oni najoptimističniji pojedinci bili prisiljeni da
veruju u iluziju o večnosti vladajućeg ekonomskog i političkog uređenja. Kada se
već činilo da je „mag kapitalizma“ uspeo u svojoj nameri, kolektivnu hipnozu je
prekinula priča o krizi hegemonijske paradigme – priča o kraju “kraja istorije”.

Američki radikalni istoričar Howard Zinn bi tvrdio, da ljudi nadajući se u bolju

budućnost ponovo veruju u mogućnost (stvaranja) istorije, koja nas uči kako
često su u prošlosti mase bile iznenađene iznenadnim urušavanjem institucija;
vanrednim promenama u mišljenju i stavovima javnosti; neočekivanim izbijanjem
otpora krivicama i zatiranju; brzim kolapsom sistema moći, za koje se još do juče
činilo da su večni; i, između ostalog i saznanjem da vladari, koji su na pitanja
o mogućnostima za promene samouvereno odgovarali „Nikada!“, još za svog
života doživljavaju sramotu i grešku nastalu zbog svojih reči.

12
Dubravka Ugrešić Balkan izjednačava sa ogledalom u kojem se Evropa čitav niz godina ogledala i
gradila svoj narcizam. Slično tvrdi Todorova: “Kao i Istok i Balkan je bio primeren i još uvek je za odlaganje
negativnih karakteristika nasuprot kojih smo postavili pozitivan i samozadovoljan odraz u ogledalu
‘evropskog’ i ‘Zapada’.” Vidi: Maria Todorova, op. cit., str. 287.
70
 Zeničke sveske

III

Mase su oslobodioce dočekale na ulicama.

Njihovi domovi su bili porušeni.

Boris Mitić, A(f)okalipsa danas, 2008.

Čuvena debata koja se početkom 70-ih godina prošlog veka odvijala pred
kamerama holandske televizije, između Michela Foucaulta i Noama Chomskog, uz
brojna gledišta i ideje donela je i poziv, da je “pravi politički zadatak u društvu kao
što je naše, kritički prosuđivati delovanje institucija, za koje se na prvi pogled čini
da su neutralne i nezavisne. Potrebno je kritikovati ih i napadati tako da političko
nasilje koje se kroz njih uvek prikriveno sprovodilo, bude raskrinkano. Tako ćemo
moći da se borimo protiv njih.”13 Tako tvrdi Foucault. Skepsu prilikom analize EU,
pre svega njenih ciljeva i vrednosti, dodatno opravdava činjenica da smo danas
opet svedoci “evropeizacije Balkana”, s praktično nepromenjenom ekipom glavnih
aktera. Tako je Javier Solana, danas visoki predstavnik EU za spoljnu i bezbednosnu
politiku, pre nekoliko godina pozvao evropsku elitu da EU mora da što pre Srbiji
ponudi (sic!) “evropsku perspektivu”, jer ne želi da ima lošu savest vezano za
nastavak turbulentnog položaja u Srbiji. Solana je tom prilikom prećutao da su
uz Miloševićev režim upravo zapadne integracije – “na prvi pogled neutralne i
nezavisne” – , uglavnom doprinele fizičkom i psihičkom razaranju srpskog društva.
Podsetićemo čitaoce da je Solana kao generalni sekretar NATO-saveza odobrio
nelegitimno i nelegalno bombardovanje Srbije koje nije sprečilo ubijanja na Kosovu,
već ih je samo katalizovalo.14 Nekadašnji specijalni izveštač Organizacije Ujedinjenih
nacija za teritoriju nekadašnje Jugoslavije, Jiři Dienstbier je u svom izveštaju
komisiji za ljudska prava pri UN-u referisao da “bombardovanje nije rešilo ni jedan

13
Više o tome vidi u: N. Chomsky, M. Foucault, On Human Nature, New York: The New Press, 2006,
str. 41. Za slovenački prevod razgovora vidi u: Borec – Revija za zgodovino, antropologijo in književnost, let.
58, št. 630/634, Ljubljana: Društvo ZAK, 2006, str. 97-146.
14
Za opširan, mada prilično apologetski izveštaj o “posredovanju” NATO-a na prostoru bivše
Jugoslavije, vidi u: Dana H. Allin, NATO’s Balkan Interventions, Adelphi Paper 347, London: The
International Institute for Strategic Studies/Oxford University Press, 2002.
71
 ^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

jedini problem, već je samo zaoštrilo postojeće i stvorilo nove.”15

Ekstenzivan popis kršenja međunarodnog humanitarnog prava, koje je tokom

78-dnevne kampanje izvoženja demokratije u Srbiju počinio NATO, i koji su uz
optužnicu, predatu Međunarodnom kaznenom sudu za nekadašnju Jugoslaviju
(ICTY), priložili profesori međunarodnog prava iz Kanade, Velike Britanije, Grčke
i SAD, glavni medijski konglomerati i/ili ICTY su sasvim ignorisali. Ignorisanje
optužnice, koja je uključivala u sebe imena kao što su Wiliam Clinton, Madeleine
Albright, William Cohen, Javier Solana, Jamie Shea, i koja je aktere “humanitarne
intervencije” u Srbiji teretila, inter alia, za kršenje osnivačke povelje UN-a i ženevskih
konvencija, pokazala je svu pristrasnost te institucije – ko ju je osnovao i ko je
finansira – i dodatno opravdala savet, koji je pre nekoliko decenija izgovorio Foucault.
Dakle, proveravati institucije, koje su na prvi pogled možda neutralne i nezavisne.
Dodaćemo, pri tom i reči Noama Chomskog, koji upozorava da je potrebno „strukture
autoriteta, hijerarhije i dominacije tražiti, identifikovati i potom izazvati u svim
aspektima života. Ukoliko za njih ne možemo naći opravdanje, onda te strukture nisu
legitimne, i zbog toga ih treba ukloniti, ne bi li se proširio prostor ljudske slobode”.16

Imperijalni pedigre ICTY-ja i s tim i potreba za novim razmišljanjem o toj instituciji

iznova se iskazao prilikom nedavne (oproštajne) presude nekadašnjem kosovskom
premijeru i jednom od komandanata Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), Ramushu
Haradinaju. Haradinaja je optužnica teretila za zločine protiv čovečnosti i kršenje
pravila i običaja ratovanja, konkretno, za progon i prisilno iseljavanje ljudi, za ubijanja,
silovanja, okrutno ponašanje, uništavanje imovine i protivzakonito zatvaranje ljudi u
zapadnom delu Kosova. Tokom samog suđenja “gangsteru u uniformi” i “gospodaru
rata”, kao što je Haradinaja okarakterisala čak i Carla del Ponte, bilo je ubijeno devet
(sic!) svedoka-trudnica (od kojih su tri bile u okviru programa zaštićenih svedoka
ICTY-a), a pri tom je “sud” ugodio svim zahtevima odbrane po diskvalifikaciji svedoka
iz redova etničkih manjina.17

15
Više o tome vidi u: Noam Chomsky, New Generation Draws the Line: Kosovo, East Timor and the
Standards of the West, New York: Verso, 2000, str. 41.
16
Chomsky v Barry Pateman (ur.), Chomsky on Anarchism, Oakland: AK Press, 2006, str. 178.
17
Zanimljiv je i podatak da je Haradinajeva “odbrana” bila najskuplja u čitavoj istoriji suda.
Vodila ju je grupa advokata, kojoj pripada i žena bivšeg britanskog premijera Tonya Blaira.
72
 Zeničke sveske

Istorija krvavog raspada bivše Jugoslavije i njene neprestane

“debalkanizacije” pokazuje da spoljašnje “velesile” nemaju kredibilitet da bilo
kome nude “evropski put”. Nesposobnost, odnosno nespremnost zapadnih
demokratija da pre dve decenije podrže progresivne elemente unutar Jugoslavije
i tako omoguće takozvani “španski put” koji bi vodio ka demokratizaciji cele
države, jeste dovoljan razlog za našu skepsu. Evropeizacija Balkana je rezultovala
krvavim pokoljem, od koga bi ljudi morali da budu i mogli su da budu sačuvani,
selektivnim sankcionisanjem etničkog čišćenja – često se zaboravlja da je do
najsistematičnijeg etničkog čišćenja, uz eksplicitnu podršku Zapada, došlo
tokom Operacije oluja, kada je iz svojih domova bilo prognano čak 250.000 Srba
– upravo kao i tužnom spoznajom da su u svim republikama političke promene
preplavile krajnje nacionalističke opcije i sentimenti.

Ukoliko navedemo reči Theodora Adorna i Maxa Horkheimera, mogli bismo

da zapišemo da je najveći neuspeh tranzicije u regionu bio taj da su političke,
ekonomske i društvene promene bile samo “sistemski imanentne”, ali ne i
“sistemski transcendentne”. Drugačije rečeno, neuspeh demokratske tranzicije
u širem regionu je u tome da se logika političkog i drugog isključivanja očuvala, a
na nekim područjima čak i ojačala. Političke promene nisu išle u pravcu istinskog
uključivanja demosa, već u pravcu razdvajanja onih koji vladaju od onih kojima
se vlada, pri čemu je uloga poslednjih ograničena na davanje demokratskog
legitimiteta nedemokratskim i čak i antidemokratskim projektima novih elita.
Kada bude prošlo dovoljno vremena za objektivnu analizu tranzicijske priče,
takvo istraživanje će verovatno pokazati da je miraz za osamostaljivanje u obliku
novih političkih stranki i njihovog uskog shvatanja demokratije – kao privrednog
liberalizma i koalicione podele izbornog plena – smrtna presuda ne samo za veliki
deo privrede, već i za civilno društvo.

Neke analize koje su već na raspolaganju otkrivaju da su potencijal i moć

civilnog društva bili zloupotrebljeni u parcijalne svrhe nekih političkih opcija
koje su nakon dostizanja postavljenog cilja – osvajanja vlasti – zaboravile na
civilno društvo. Još i više od toga, ubrzo nakon sticanja nezavisnosti, prekinuta
je pupčana vrpca koja je povezivala civilno društvo i etabliranu politiku. Civilno
društvo je postalo još jedna u nizu neposrednih opasnosti za neometano delovanje
novih vlastodržaca. Današnju društvenu situaciju u regionu, paradoksalno, još
najbolje objašnjava knjiga Nova klasa, koju je sredinom 50-ih godina prošlog veka
73
 ^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

napisao crnogorski politički disident, Milovan \ilas. \ilas u toj knjizi razvija teoriju
o sasvim novoj pojavi koju istorija do tada još nije poznavala – o novoj društvenoj
klasi koju osniva politička stranka, a ne suprotno. Čitava istorija društvenih borbi
i nastanka političkih stranaka jeste istorija prelaženja društvenog u političko,
odnosno slučajeva, kada su političke stranke osnivale društvene klase, a nikada
suprotno. Novina koju donosi ta klasa je i u tome da svoju hegemoniju gradi
isključivo na političkoj moći, jer uopšte nije vlasnik produkcijskih sredstava,
odnosno njeno produkcijsko sredstvo je sama politička vlast.

Kao i u nekadašnjoj Jugoslaviji, i kada su u pitanju nezavisne i samostalne

republike svedoci smo opisane situacije da su političke stranke one koje su stvorile
novu društvenu klasu. Ta “nova (vladajuća) klasa”, po analogiji sa \ilasom, ima
slabo razvijenu klasnu svest, mada potrebnu koherentnost crpe iz kolektivnog
straha od gubitka brzo i lako zadobijenih privilegija, i zbog toga tom glavnom cilju
podređuje sve druge interese i klase. Na svojim počecima (pre osamostaljenja i
ubrzo nakon njega) “nova klasa” je mogla da crpe moć samo iz političke vlasti,
jer još uvek nije bila vlasnik produkcijskih sredstava, odnosno kapitala, mada je
taj novi motiv za disciplinovanje i vladanje obezbedila putem divlje privatizacije –
procesa, koji je sama razvila i uvela, i koji je preneo kapital u vlasništvo proverenih
članova nove klase, kapital koji su decenijama stvarale prethodne generacije.

Međutim, ta priča odnosno teorija ima i tamniju, odnosno svetliju stranu

– u zavisnosti od toga, naime, na koju stranu se postavimo – jer, naime, \ilas
prognozira propast “nove klase”, s obzirom da se njena hegemonija, na kraju
krajeva, zasniva samo na koruptivnosti, egoizmu i lažima.

74
 Zeničke sveske

IV

Oni tamo gore kažu: Rat i mir nisu od istog testa.

Ali njihov mir i njihov rat su kao vetar i vihor.
Njihov rat ubija, Ono što nije ubio njihov mir.

Bertold Brecht, Oni tamo gore kažu, 1938.

Carnegyjev fond za međunarodni mir je 1914. godine objavio izveštaj koji

je trebalo da “istraži uzroke i tok balkanskih ratova.” Godine 1993, kada “sukob
na Balkanu iznova uznemirava Evropu i savest međunarodne zajednice”, fond
je video potrebu za ponovnim osvetljivanjem problema “uzroka i odvijanja
balkanskih ratova.” Interpretirajući novi “sukob na Balkanu” Carnegyjev fond se
zadovoljio kopijom izveštaja iz 1914. godine; Balkan je, naime, nepomična slika
koja se ne menja, jer je uhvaćena i zaustavljena u prošlosti. Uprkos tome što
je kopija sadržala novi predgovor Georga Kennana – uzroke za rat na prostoru
bivše Jugoslavije pokušao je da potraži u samom homo balkanicusu (Svetozar
Igov), dakle, u kulturnim i biološkim karakteristikama balkanskih naroda, i tako je
još samo još jedna u nizu skoro “frenoloških” i “fiziognomičnih” studija o ljudima
s Balkana – ne možemo a da ne uzmemo u obzir glavne zaključke originalnog
izveštaja, koji suštinske uzroke ratova ne vidi na samom Balkanu, već unutar
“civilizovanog sveta”.18 U uvodu izveštaja d’Estournelle de Constant tako zapisuje:
“Stvarni krivci za dug spisak ubistava, utapanja, spaljivanja, pokolja i raznih
odvratnosti koje smo izneli u ovom izveštaju, nisu, ponavljamo, balkanski narodi.
Nemojmo dozvoliti da osuđujemo žrtve. Pravi krivci su oni koji zbog dobitka ili
sklonosti ka ratovanju izjavljuju da je rat neizbežan i tako dokazuju da takav i
postaje, a pri tom tvrde da nemaju toliki uticaj da bi rat mogli da spreče.”19

18
Proto-frenološki i fiziognomični pristup koji se približava otvorenom etnocentrizmu i rasizmu, još je
očigledniji u “studiji” Habits of the Balkan Heart. Više o tome u: S. Meštrović, S. Letica, M. Goreta, Habits
of The Balkan Heart, College Station: Texas A&M University, 1993. Vidi i: Robert D. Kaplan, Balkan Ghosts
– A Journey Through History, New York: Picador, 2005.
19
Više o tome: Maria Todorova, op. cit., str. 26.
75
 ^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

Pre nekoliko godina Timothy Garton Ash nas je pozvao da “kažemo šta je
naše Kosovo”. “Kosovo mnogim ljudima predstavlja mnogo stvari“, tvrdio je
Ash, i zato “reci mi šta je tvoje Kosovo i reći ću ti ko si.”20 Tako dozvolite da još
jednom kažemo šta je naše Kosovo i naš Balkan. Zagovaramo drugačiji Balkan,
koji nije kapitalistički niti birokratsko-socijalistički. Zagovaramo transetničko
društvo koje obeležava multikulturalnost koja prepoznaje i podstiče mnoštvo
isprepletenih identiteta i afiliacija, koje se zasnivaju na dobrovoljnoj kooperaciji i
uzajamnoj pomoći, direktnoj demokratiji i participativnoj ekonomiji, organizovanoj
unutar federacije regiona. Naš Balkan je mozaik regionalnih jedinica, a ne mozaik
nacionalnih država. Gradi se, dakle, na entitetima koje je uništila i uništava ih
upravo evropeizacija Balkana, putem uvoza, odnosno izgradnje centralizovanih
i homogenizovanih nacionalnih država, koje nisu kompatibilne s multikulturnim,
odnosno čak ni transkulturnim obeležjem Balkana.

A ipak, proces oslobađanja regiona mora da uključuje i promenu percepcije

države – mora da je najpre prepoznaje kao „stanje, odnos među ljudima, modus
čovekovog ponašanja“ (Landauer). Gustav Landauer je tako zagovarao mišljenje
da država nije nešto što bi moglo da se uništi revolucijom i zato je potrebno uz
nju graditi libertinske enklave, odnosno, potrebno je nasuprot ideji „revolucije kao
nasilnog masovnog otpora“ postulirati revoluciju kao „mirno i postupno stvaranje
kontrakulture“. Slobodno društvo nije moguće dostići jednostavnom zamenom
starog uređenja nekim novim, već ga je moguće dostići samo širenjem sfera slobode
do te mere da one konačno preovladaju nad celokupnim društvenim životom. Državu,
naime, možemo da uništimo samo toko što ćemo revidirati naše ponašanje.

Takve emancipacije svog poslanstva nije potrebno odložiti do ispunjavanja

uslova zrelosti objektivnih istorijskih okolnosti ili oblikovanja nekog zatvorenog
subjekta odnosno klase, jer se gradi na pretpostavci o mogućnosti svakog
pojedinca da svojim – koliko god da su mali – postupcima učestvuje u stvaranju
sveta. Posledično, svaki pojedinac – i sada i ovde – taj svet menja i iznova stvara.
„Revolucija obuhvata sve aspekte čovekovog života; ne samo državu, klasnu
strukturu, industriju i trgovinu, umetnost, obrazovanje… (…) Mi smo država i
ostaćemo država, sve dok ne budemo stvorili nove institucije koje čine pravu

20
Timothy Garton Ash, “Why Kosovo should become the 33rd member – and Serbia the 34th”, The
Guardian, 15. Februar, 2007.
76
 Zeničke sveske

zajednicu i ljudsko društvo. (…) Do novog, boljeg društvenog uređenja možemo

doći samo tamnim i sudbonosnim putem naših nagona i krećući se po terra
abscondita naše duše. Svet možemo da oblikujemo samo iznutra ka spolja.”21

Zbog svih već pomenutih razloga nije moguće ni podržati novu monoetničku
državu Kosovo, koja predstavlja samo poslednju etapu u procesu “zapadnjačenja”
Balkana. Postavlja se, naime, pitanje da li je uopšte moguće postići
demokratizaciju Kosova tako što će se podržati Demokratska stranka Kosova,
politička organizacija OVK-a. Da li je demokratizaciju Kosova moguće ostvariti
tako što će se podržati nekadašnji vođa OVK, sadašnji premijer Hasim Taqi,
o kojem nam dovoljno već govori njegov nadimak, odnosno nom de guerre
Gjarpni (zmija)? Zar time, umesto demokratizacije, ne podržavamo nastavak
nacionalističkog razmišljanja i etničkog čišćenja na Kosovu i Balkanu?

To nisu samo akademske dileme i pitanja. Marta 2000. godine, nekadašnji

specijalni izveštač UN za teritoriju nekadašnje Jugoslavije, Jiři Dienstbier,
saopštio je komisiji UN-a za ljudska prava da je “na Kosovu prognano iz njihovih
domova 330.000 Srba, Roma, Crnogoraca, muslimana slovenskog roda, Albanaca
naklonjenih Srbima i Turaka – dvaput više nego što su to pokazivale prvobitne
procene. To znači da većina pripadnika kosovskih manjina danas više ne živi u
svojim domovima.”22 Situacija se od Dienstbierovog izveštaja još više zaoštrila.
Zbog toga ne treba prenebregnuti sumnje vezane za to da li je Taqi, važan igrač
u privrednim granama na Kosovu koje sve više cvetaju, poput trgovine oružjem i
drogom kao i prostitucija, sposoban i željan da spreči neminovno etničko nasilje.
Da li će se na nezavisnom Kosovu zalagati za obnovu demokratije, multikulturnosti
i vladavinu prava? I čije će, zapravo, biti to nezavisno Kosovo? Nekadašnji
posebni predstavnik generalnog sekretara UN na Kosovu, Sergio Vieira de Mello,
navodno se često žalio: “Madeleine Albright je zaljubljena u Taqija. Jamie Rubin
je njegov najbolji prijatelj. Taqi je ovde došao uveren da za sobom ima svu moć
američke vlade. Zaista je ubeđen da ima pravo da vlada.” Proteklih godina se
“tačizam” u izvesnoj meri promenio i prilagodio se situaciji i okolnostima, ali
je na ravni retorike – s manje-više uspešnim distanciranjem od ideja o velikom

21
Landauer, Gustav v Marshall, Peter (1993): Demanding the Impossible, str. 411-412.
22
Dienstbier v Noam Chomsky, op. cit., str. 139-140.
77
 ^asopis za dru{tvenu fenomenologiju i kulturnu dijalogiku

Kosovu i/ili Albaniji – na ravni prakse ostao približno ista mešavina ubistava,
otmica i nasilnih pokušaja zatiranja političkih neistomišljenika.

Međunarodna zajednica nikako ne bi smela da podrži nacionalističku opciju

(srpsku ili albansku), iako je primamljivo skrivena pod maskom volje naroda. Za
Balkan je, u suštini, jedina mogućnost da sam stane na svoje noge – da, dakle,
napredni pokreti na Balkanu prihvate izazov i izgrade regionalnu antikolonijalnu
politiku, koja će biti u skladu s balkanskom buntovničkom, jeretičkom istorijom.
Potreban nam je novi Balkan koji će se dizati iz korena, ali i nova Evropa, koja
će dizati iz korena. Pri tom, nužno moramo da se vratimo istorijskom projektu
Balkana bez nacija, koji može biti i model za drugačiju Evropu, balkanizovanu
Evropu bez regiona, koja će biti alternativa transnacionalnoj evropskoj naddržavi i
evropskim nacionalnim državama. Kosovsko pitanje i Balkan u tom smislu ostaju
probni kamen Evrope.

Semezdin Mehmedinović u knjizi Sarajevo Blues zapisuje sledeće: “Nakon

deset meseci rata u Sarajevu možeš da čuješ ‘intelektualce’, koji se pitaju: Zašto
nam se to dogodilo i zašto tako brutalno? Glupi ne vide odgovor: Zato! Upravo
zato što sva pitanja dolaze prekasno.”23 Zbog toga nam nemojte zameriti, ako smo
umesto davanja odgovora, pre svega postavljali pitanja.

Prevela sa slovenačkog: Ana Ristović

23
Više o tome: Semezdin Mehmedinović, Sarejevo Blues, San Francisco: City Lights Books, 1998, str. 58.
78